Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'животопис'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. Његово Блаженство патријарх Јован Х (арапски لبطريرك يوحنا العاشر‎) рођен је 1. јануара 1955. године у древном сиријском граду Лаодикији (данас Латакија). На крштењу је добио име Јухан. Одрастао је у угледној породици у којој се чувала вера, неговале хришћанске врлине, гајила љубав према писаној речи, а посебно према поезији. Његов отац, Манах Јазиги, био је учитељ арапског језика и песник, а мајка, Рози Муси, била је Либанка, родом из Триполија. Патријарх Јован има два брата и сестру која је монахиња. Једног од браће, митрополита града Алепа, Павла, заробили су џихадисти 22. априла 2013. године, заједно са епископом Сиријске јаковитске Цркве Јованом, и о њима се до данас ништа не зна. На Одељењу за грађевинарство Универзитета у Латакији млади Јухан је стекао диплому грађевинског инжењера, али се током студијâ, па и у потоњим годинама, бавио разноврсним друштвеним радом, организовањем студентских активности и оснивањем хорова, које је учио традиционалном начину појања. Основне богословске студије успешно је завршио 1978. године на Институту Светог Јована Дамаскина у Баламанду (Либан), а постдипломске студије је наставио на Аристотеловом универзитету у Солуну, где стиче научни степен доктора теологије одбранивши дисертацију под насловом „Чин светога крштења: историјско, богословско и литургијско истраживање" (1983). Уз то је студирао и црквену музику и стекао диплому Конзерваторијума византијске музике у Солуну. Митрополит лаодикијски Јован рукополаже га за јерођакона 1979. године, а за свештеномонаха 1983. године. У то време предаје литургику на Институту Светог Јована Дамаскина, на коме је у два мандата био декан. Истовремено је и духовник (1983 – 2008) Блеманског Богородичиног женског манастира у Латакији. Почев од 1993. године, обнавља монашку заједницу у ставропигијалном манастиру Светог Георгија, у Долини хришћана, у близини града Хомса, где уређује монашку и општу црквену школу и постаје њен директор. Од 2001. до 2005. године духовник је ставропигијалног Успенског манастира Баламанд у близини Триполија. Јануара 1995. године, на предлог Свештеног Синода Антиохијске Цркве, изабран је и хиротонисан за епископа Ал-Хоснског и викара Патријарха антиохијског. На заседању Светог Синода, под председништвом тадашњег патријарха Игњатија IV, 17. јула 2008. изабран је за митрополита Западне и Централне Европе. Дванаест дана након што је патријарх Игњатије уснуо у Господу, осамнаесторица архијереја изабралa су 17. децембра 2012. године митрополита Јована за сто педесет осмог Патријарха антиохијског. Његова пуна традиционална титула гласи: Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. У Дамаск је стигао 20. децембра 2012. године, када је на благодарењу у катедралном храму Пресвете Богородице, примао честитке верних, друштвених институција и политичких власти, укључујући и високог представника председника Сирије. У обраћању присутнима патријарх Јован је осудио ангажовање западних држава у сиријском грађанском рату и изразио намеру да гради мостове помирења са муслиманима и са припадницима других вероисповести у Сирији. Апеловао је на суграђане да бране национално јединство. Десетог фебруара 2013. године Блажењејши патријарх Јован X је устоличен у Саборном храму Пресвете Дјеве Марије, најстаријем храму Дамаска. По древној пракси Антиохијске Цркве, устоличење новоизабраног првојерарха обављено је и у Либану, 17. фебруара 2013.године, у Саборном храму Светог Николе у Асфрали, најстаријој хришћанској четврти Бејрута. Свечаности су присуствовали свештенство и верници из скоро свих крајева света, председник либанске владе и патријарх Маронитске гркокатоличке (унијатске) Цркве. У беседи је патријарх Јован Х нагласио да ће се посветити неговању дијалога и сарадње са свим заједницама на основама међусобног уважавања. Такође је обећао да ће Православна Црква наставити да пружа помоћ свим породицама које су у невољи због страшног грађанског рата, а посебно женама и деци. Казујући о својој сарадњи са муслиманском заједницом, Блажењејши патријарх је нагласио: „Муслимани су наши сарадници и наше везе са њима нису тек питање пуке коегзистенције; ми са њима делимо одговорност како бисмо изграђивали бољу будућност и избегавали сукобљавања“. У априлу 2018. Блажењејши патријарх Јован је, заједно са поглаваром Сиријске Јаковитске Цркве, Мaр Игњатијем Јефремом II, издао саопштење у којем се оштро осуђује бомбардовање Сирије од стране западних сила. Истакнуто је да је бомбардовање „очигледно кршење међународног права и Повеље Уједињених нација“ и да „неправедна агресија бодри терористичке организације широм света и пружа им оправдање да могу и даље наставити са терором“. Поред посебног архипастирског старања о свим епархијама и парохијама, патријарх Јован је веома ангажован и у неговању сарадње између помесних Православних Цркава, као и међухришћанске сарадње на Блиском Истоку и на глобалном нивоу. Лично је учествовао на многим међународним конференцијама у Грчкој, Италији, Швајцарској, САД, Русији, Уједињеном Краљевству и на Кипру. Његово Блаженство је познат по свом јасном хришћанском ставу, свагда заснованом на речима Јеванђеља, на истини и правди, на ревновању да се изнађу најбоља решења када су у питању сучељавања различитих интереса и мишљења или сукоби између различитих страна. Тако је успео да уједини – или бар приближи – многе људе и заједнице друкчијих и чак супротних погледа на свет: Увек је за дијалог и помирење, са великим осећањем за пријатељство. Није само спреман да саслуша потребите него и да брзо пружи конкретну помоћ. У свим својим активностима Блажењејши патријарх Јован се показао као човек акције, жељан, пре свега, да разоткрије лепоту и постојаност Цркве Христове, и као добар сејач и проповедник речи Божје. Познат је по блискости са омладином и умећу да младе уведе у служење Цркви, друштву и народу у коме живе. Његово Блаженство патријарх Јован Х је аутор многих богословских књига, нарочито из области литургике, као и радова о образовању и црквеној музици. Припремио је за штампу богослужбене књиге Православне Цркве на арапском језику, а посебна му је заслуга што је издао богослужбене књиге намењене архијерејима, свештеницима и ђаконима. Поред овога, превео је и написао неколико студија, и одржао је много предавања по парохијама, као и на разним факултетима, народним универзитетима, трибинама и слично. Страдање народа у рату у Сирији Сиријска Арапска Република је изворно мултикултурална и мултиконфесионална заједница у којој вековима, углавном у миру, живе хришћани свих традиција и деноминација (православни, дохалкидонци, римокатолици и протестанти), муслимани (сунити, шиити и алевити), Јевреји и многе друге верске и етничке групе. Несумњива је чињеница да је прва деценија 21. века донела велики напредак, не само у економском и привредном просперитету (троструко повећање националног бруто-дохотка) већ и у општекултурном и социјалном погледу. Дамаск је 2008. године проглашен арапским градом културе. Сирија је бројала двадесет и два милиона становника. Рат у Сирији, који је избио у пролеће 2011. године, потпуно је променио изглед ове земље. Пола милиона људи је убијено, готово два милиона људи су остали инвалиди. Укупно становништво је више него преполовљено. Процене су да је шест милиона трајно расељено у оквиру Сирије, а пет милиона Сиријаца је принуђено да напусти земљу. Градови су бомбардовани, храмови спаљени, културно-историјски споменици порушени. Данас, седам година од почетка рата, процењује се да око три милиона људи живи у областима у којима је искључена и недоступна било каква хуманитарна и здравствена помоћ. Општи хаос коме је дато име грађански рат заправо је вештачки изазван сукоб у који су на различитим странама укључене и велике светске силе и политика, а који прети да се прошири и изван граница Сирије. Антиохијска Православна Црква, чији је Предстојатељ патријарх Јован Х у посети нашој Цркви и народу, хришћански, апостолским духом и вером непостидном, подноси крст и страдања која су задесила његову Цркву, отаџбину и народ. Он не само да све подноси већ и јеванђелским речима пружа утеху и подршку и свим осталим заједницама. У општој несрећи која је задесила њихов народ и државу, хришћани Антиохије и Сирије сведоче пред свим народима света једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово, веру која страдању и невољама, животу уопште, па и самој смрти, даје другачији, спасоносни смисао. „Јер нас Бог не одреди за гнев него да задобијемо спасење кроз Господа нашега Исуса Христа“(Ι Сол. 5, 9). Верујући српски народ, који је и сâм током историје претрпео многа страдања и муке, схвата поруке које Господ, преко страдања Сиријаца, заправо шаље Цркви Својој и свему свету. Помолимо се и ми, православни Срби, да Господ подари мир и спасење свим народима Истока, да у миру нађу пут до Њега, у Цркви Његовој, молитвама Пречисте Матере Његове, светог Јована Претече и Крститеља Његова, светих апостола и мученика, светих Отаца и Учитеља Цркве и свих светих. Амин, Боже дај! приредио: епископ бачки Иринеј СПЦ |
  2. Његово Блаженство патријарх Јован Х (арапски لبطريرك يوحنا العاشر‎) рођен је 1. јануара 1955. године у древном сиријском граду Лаодикији (данас Латакија). На крштењу је добио име Јухан. Одрастао је у угледној породици у којој се чувала вера, неговале хришћанске врлине, гајила љубав према писаној речи, а посебно према поезији. Његов отац, Манах Јазиги, био је учитељ арапског језика и песник, а мајка, Рози Муси, била је Либанка, родом из Триполија. Патријарх Јован има два брата и сестру која је монахиња. Једног од браће, митрополита града Алепа, Павла, заробили су џихадисти 22. априла 2013. године, заједно са епископом Сиријске јаковитске Цркве Јованом, и о њима се до данас ништа не зна. На Одељењу за грађевинарство Универзитета у Латакији млади Јухан је стекао диплому грађевинског инжењера, али се током студијâ, па и у потоњим годинама, бавио разноврсним друштвеним радом, организовањем студентских активности и оснивањем хорова, које је учио традиционалном начину појања. Основне богословске студије успешно је завршио 1978. године на Институту Светог Јована Дамаскина у Баламанду (Либан), а постдипломске студије је наставио на Аристотеловом универзитету у Солуну, где стиче научни степен доктора теологије одбранивши дисертацију под насловом „Чин светога крштења: историјско, богословско и литургијско истраживање" (1983). Уз то је студирао и црквену музику и стекао диплому Конзерваторијума византијске музике у Солуну. Митрополит лаодикијски Јован рукополаже га за јерођакона 1979. године, а за свештеномонаха 1983. године. У то време предаје литургику на Институту Светог Јована Дамаскина, на коме је у два мандата био декан. Истовремено је и духовник (1983 – 2008) Блеманског Богородичиног женског манастира у Латакији. Почев од 1993. године, обнавља монашку заједницу у ставропигијалном манастиру Светог Георгија, у Долини хришћана, у близини града Хомса, где уређује монашку и општу црквену школу и постаје њен директор. Од 2001. до 2005. године духовник је ставропигијалног Успенског манастира Баламанд у близини Триполија. Јануара 1995. године, на предлог Свештеног Синода Антиохијске Цркве, изабран је и хиротонисан за епископа Ал-Хоснског и викара Патријарха антиохијског. На заседању Светог Синода, под председништвом тадашњег патријарха Игњатија IV, 17. јула 2008. изабран је за митрополита Западне и Централне Европе. Дванаест дана након што је патријарх Игњатије уснуо у Господу, осамнаесторица архијереја изабралa су 17. децембра 2012. године митрополита Јована за сто педесет осмог Патријарха антиохијског. Његова пуна традиционална титула гласи: Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. У Дамаск је стигао 20. децембра 2012. године, када је на благодарењу у катедралном храму Пресвете Богородице, примао честитке верних, друштвених институција и политичких власти, укључујући и високог представника председника Сирије. У обраћању присутнима патријарх Јован је осудио ангажовање западних држава у сиријском грађанском рату и изразио намеру да гради мостове помирења са муслиманима и са припадницима других вероисповести у Сирији. Апеловао је на суграђане да бране национално јединство. Десетог фебруара 2013. године Блажењејши патријарх Јован X је устоличен у Саборном храму Пресвете Дјеве Марије, најстаријем храму Дамаска. По древној пракси Антиохијске Цркве, устоличење новоизабраног првојерарха обављено је и у Либану, 17. фебруара 2013.године, у Саборном храму Светог Николе у Асфрали, најстаријој хришћанској четврти Бејрута. Свечаности су присуствовали свештенство и верници из скоро свих крајева света, председник либанске владе и патријарх Маронитске гркокатоличке (унијатске) Цркве. У беседи је патријарх Јован Х нагласио да ће се посветити неговању дијалога и сарадње са свим заједницама на основама међусобног уважавања. Такође је обећао да ће Православна Црква наставити да пружа помоћ свим породицама које су у невољи због страшног грађанског рата, а посебно женама и деци. Казујући о својој сарадњи са муслиманском заједницом, Блажењејши патријарх је нагласио: „Муслимани су наши сарадници и наше везе са њима нису тек питање пуке коегзистенције; ми са њима делимо одговорност како бисмо изграђивали бољу будућност и избегавали сукобљавања“. У априлу 2018. Блажењејши патријарх Јован је, заједно са поглаваром Сиријске Јаковитске Цркве, Мaр Игњатијем Јефремом II, издао саопштење у којем се оштро осуђује бомбардовање Сирије од стране западних сила. Истакнуто је да је бомбардовање „очигледно кршење међународног права и Повеље Уједињених нација“ и да „неправедна агресија бодри терористичке организације широм света и пружа им оправдање да могу и даље наставити са терором“. Поред посебног архипастирског старања о свим епархијама и парохијама, патријарх Јован је веома ангажован и у неговању сарадње између помесних Православних Цркава, као и међухришћанске сарадње на Блиском Истоку и на глобалном нивоу. Лично је учествовао на многим међународним конференцијама у Грчкој, Италији, Швајцарској, САД, Русији, Уједињеном Краљевству и на Кипру. Његово Блаженство је познат по свом јасном хришћанском ставу, свагда заснованом на речима Јеванђеља, на истини и правди, на ревновању да се изнађу најбоља решења када су у питању сучељавања различитих интереса и мишљења или сукоби између различитих страна. Тако је успео да уједини – или бар приближи – многе људе и заједнице друкчијих и чак супротних погледа на свет: Увек је за дијалог и помирење, са великим осећањем за пријатељство. Није само спреман да саслуша потребите него и да брзо пружи конкретну помоћ. У свим својим активностима Блажењејши патријарх Јован се показао као човек акције, жељан, пре свега, да разоткрије лепоту и постојаност Цркве Христове, и као добар сејач и проповедник речи Божје. Познат је по блискости са омладином и умећу да младе уведе у служење Цркви, друштву и народу у коме живе. Његово Блаженство патријарх Јован Х је аутор многих богословских књига, нарочито из области литургике, као и радова о образовању и црквеној музици. Припремио је за штампу богослужбене књиге Православне Цркве на арапском језику, а посебна му је заслуга што је издао богослужбене књиге намењене архијерејима, свештеницима и ђаконима. Поред овога, превео је и написао неколико студија, и одржао је много предавања по парохијама, као и на разним факултетима, народним универзитетима, трибинама и слично. Страдање народа у рату у Сирији Сиријска Арапска Република је изворно мултикултурална и мултиконфесионална заједница у којој вековима, углавном у миру, живе хришћани свих традиција и деноминација (православни, дохалкидонци, римокатолици и протестанти), муслимани (сунити, шиити и алевити), Јевреји и многе друге верске и етничке групе. Несумњива је чињеница да је прва деценија 21. века донела велики напредак, не само у економском и привредном просперитету (троструко повећање националног бруто-дохотка) већ и у општекултурном и социјалном погледу. Дамаск је 2008. године проглашен арапским градом културе. Сирија је бројала двадесет и два милиона становника. Рат у Сирији, који је избио у пролеће 2011. године, потпуно је променио изглед ове земље. Пола милиона људи је убијено, готово два милиона људи су остали инвалиди. Укупно становништво је више него преполовљено. Процене су да је шест милиона трајно расељено у оквиру Сирије, а пет милиона Сиријаца је принуђено да напусти земљу. Градови су бомбардовани, храмови спаљени, културно-историјски споменици порушени. Данас, седам година од почетка рата, процењује се да око три милиона људи живи у областима у којима је искључена и недоступна било каква хуманитарна и здравствена помоћ. Општи хаос коме је дато име грађански рат заправо је вештачки изазван сукоб у који су на различитим странама укључене и велике светске силе и политика, а који прети да се прошири и изван граница Сирије. Антиохијска Православна Црква, чији је Предстојатељ патријарх Јован Х у посети нашој Цркви и народу, хришћански, апостолским духом и вером непостидном, подноси крст и страдања која су задесила његову Цркву, отаџбину и народ. Он не само да све подноси већ и јеванђелским речима пружа утеху и подршку и свим осталим заједницама. У општој несрећи која је задесила њихов народ и државу, хришћани Антиохије и Сирије сведоче пред свим народима света једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово, веру која страдању и невољама, животу уопште, па и самој смрти, даје другачији, спасоносни смисао. „Јер нас Бог не одреди за гнев него да задобијемо спасење кроз Господа нашега Исуса Христа“(Ι Сол. 5, 9). Верујући српски народ, који је и сâм током историје претрпео многа страдања и муке, схвата поруке које Господ, преко страдања Сиријаца, заправо шаље Цркви Својој и свему свету. Помолимо се и ми, православни Срби, да Господ подари мир и спасење свим народима Истока, да у миру нађу пут до Њега, у Цркви Његовој, молитвама Пречисте Матере Његове, светог Јована Претече и Крститеља Његова, светих апостола и мученика, светих Отаца и Учитеља Цркве и свих светих. Амин, Боже дај! приредио: епископ бачки Иринеј СПЦ | View full Странице
  3. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски. Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори. Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем. Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, који је освештан 25. септембра 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија. У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања. На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште. У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на Светом и великом Сабору на Криту (2016.) на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др. Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу. Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда. Такође је, попут својих претходника, митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља. ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска
  4. Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски. Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори. Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем. Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, који је освештан 25. септембра 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија. У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања. На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште. У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на Светом и великом Сабору на Криту (2016.) на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др. Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу. Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда. Такође је, попут својих претходника, митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља. ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу ”Петар Докић” и прва два разреда Гимназије ”Друга гимназија Огњен Прица” завршио је у Сарајеву одакле је усљед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије ”Слободан Шкеровић”. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну-нижу музичку школу ”29. Новембар”. Послије завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир у својству искушеника, гдје је и замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. у Цетињском манастиру, такође од стране Митрополита Амфилохија. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У периоду од краја 2007. године по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија био је на послушању келејника Његове Светости Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте 2013. године дипломирао је на Православном богословском факултету ”Светог Василија Острошког” у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву са дипломским радом на тему ”Васпитни значај монаштва”. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему ”Зетски Митрополит Вавила (1494 – 1520) и његов допринос српској духовности и култури” код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског Управног Одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савјета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету поменутог Универзитета. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Архимандрит Стефан (Шарић), рођен је 29. јула 1978. године у Јајцу (Босна и Херцеговина) као четврто од шесторо деце благочестивих родитеља, од оца Радослава и мајке Миљојке, рођене Мајсторовић, добивши на крштењу име Драган. Основну школу завршава у Јајцу, а од десете године био је појац и чтец своје парохијске цркве. С обзиром да је патријархално васпитан од својих родитеља у љубави према својој Цркви и Господу, одлучује да упише Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу, коју завршава 1998. године.У време школовања у Богословији, био је стипендиста Црквене општине которске где је на летњем распусту прислуживао у цркви Светог Луке и био члан познатог Српског Певачког Друштва „Јединство“. Млади богослов Стефан потом наставља своје школовање уписујући Богословски Институт Универзитета у Беграду. За време бомбардовања, одлази на одслужење војног рока и тада одлучује да крене монашким путем и прими монашки постриг. У периоду који следи, борави у манастиру Острог на послушању код оца Лазара, свог духовника. По смрти оца Лазара, враћа се у бањалучку епархију и по благослову Епископа Јефрема 2002. године одлази у манастир Липље, где крајем 2002. године постаје монах, а на Благовести 7. априла 2003. године постаје јерођакон. Исте године, благословом патријарха Павла, постаје стипендиста на Московској духовној академији коју успешно завршава са највишим звањем и постаје кандидат богословских наука. Године 2006. бива једини студент који је на тему богословља одбранио свој рад ,,Опит систематизације богословског наслеђа преподобног Јустина Поповића“. Због сјајног дипломског рада, управо ће касније, митрополит Николај да га позове да постане професор Православне Богословије у Фочи. По завршеним студијама у Москви, отац Стефан се враћа у манастир Липље и убрзо бива рукоположен за јеромонаха на чувеном Липљанском сабору 6. августа 2006. године. Те исте године, благословом Епископа Јефрема, постаје настојатељ манастира Липље и бива одликован звањем синђела за показану ревност и правилно обављање дужности намесника манастира. Отац Стефан остаје на тој дужности настојатеља манастира Липље, све до преласка на место професора Богословије у Фочи. У Богословији предаје ђацима генерације 2010/2011 године. По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, прелази у манастир Рајиновац за духовника овог манастира. Он брзо са сестринством организује живот манастира и креће са обновом манастирске цркве и због тога бива одликован чином протосинђа на славу манастира Мале Госпојине 21. септембра 2012. године, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Године 2014. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, одликовао је оца Стефана чином архимандрита, а 2016. године Пољска православна црква доделила му је Орден Равноапостолне Марије Магдалине. Поред духовног рада у манастиру, отац Стефан је аутор књига о оцу Јустину Поповићу, о Светом Амвросију Оптинском („Свети Амвросије Оптински и учење о спасењу“) као и више чланака („Витлејем и Голгота у поукама Преподобног Амвросија Оптинског“, ,,Богословље“ и ,,Верски туризам – примери пионирског подухвата манастира Лепавина и Тумане“, СИТКОН2017 ) и рецензија („Српске славе и обичаји – темељи наше традиције“, Вулкан издаваштво). Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поставио је 7. августа 2017. године архимандрита Стефана Шарића за настојатеља Храма Светог Саве на Врачару. Тренутно је на трећој години докторских студија и одлично говори руски језик. Извор: Храм Светог Саве
  7. Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Григорије (Дурић) је рођен 17. децембра 1967. године у Варешу, у централној Босни, у православној српској породици, од оца Здравка Дурића и мајке Савке рођ. Јовић. Дјетињство је провео у селу Планиница, гдје је живјела његова породица, иначе поријеклом из херцеговачког села Бањани из околине Билећког језера. Основну школу завршио је у Варешу 1981. године, а 1984. Електроничарску (у то вријеме тако названу) школу у Варешу. Средњу Богословску школу је уписао 1984. и завршио је 1988. у Београду, након чега уписује Богословски факултет, и потом 1989.г. одлази на одслужење војног рока у Загреб. Замонашен је у манастиру Острог 23. јуна 1992. године, одакле одлази са епископом Атанасијем (Јевтићем) у обновљени манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош код Требиња. Рукоположен је за јерођакона 17. јула 1992.г., а за јеромонаха 19. августа 1992.г. Тврдошки игуман постаје 12. маја 1996.г., а архимандрит 19. августа 1997. Богословски факултет је завршио 1994. године и од 1995-1997.г. био је на постдипломским студијама у Атини. На владичанском трону Херцеговачке епархије епископ Григорије је устоличен по благослову Свјатјејшег Патријарха Павла, од стране Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија 3. октобра 1999. године, када је стао на чело српског народа у Херцеговини и постао његов духовни вођ. Насљедник је претходних јерарха ове Епархије, осам стотина година старе, од којих је први Иларион, а за њим слиједе седамдесеторица великих црквених пастира, попут Светог Данила Хумског, Светог Василија Острошког и Тврдошког, Светог Петра Зимоњића и других, до владике Атанасија Јевтића. Епископ Григорије је још раних деведестих година као монах у првим сабрањима обновљене Цркве у Херцеговини благовијестио јеванђељску ријеч, говорећи, нарочито пред младим људима, у школама, библиотекама, епархијском дому и другим мјестима. Данас активно учествује у јавним трибинама и културним кретањима у Републици Српској и Србији, а разговори са владиком Григоријем и његове бесједе и предавања објављују се у различитим новинама, часописима и књигама. У издању Епархије ЗХиП 2004.г. изашла је књига која дијелом обједињује ову његову пастирску дјелатност под називом “Долази час и већ је настао”. Од устоличења епископа Григорија до данас у Епархији ЗХиП обновљено је и обнавља се више десетина цркава и манастира, од којих су многе порушене у претходном рату, попут манастира Житомислића и Завале, а граде се и нове цркве за потребе литургијског живота све бројнијег вјерног народа. Са благословом еп.Григорија у Епархији се обнавља црквени живот, активности у епархијском и парохијским домовима, одржавају се предавања, конференције, научни, мировни и други скупови и трибине, саборно се прослављају празници и славе. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  8. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 2018. године, за епископа упражњене епархије франкфуртске и све Немачке изабран је досадашњи Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије (Дурић). Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Григорије (Дурић) је рођен 17. децембра 1967. године у Варешу, у централној Босни, у православној српској породици, од оца Здравка Дурића и мајке Савке рођ. Јовић. Дјетињство је провео у селу Планиница, гдје је живјела његова породица, иначе поријеклом из херцеговачког села Бањани из околине Билећког језера. Основну школу завршио је у Варешу 1981. године, а 1984. Електроничарску (у то вријеме тако названу) школу у Варешу. Средњу Богословску школу је уписао 1984. и завршио је 1988. у Београду, након чега уписује Богословски факултет, и потом 1989.г. одлази на одслужење војног рока у Загреб. Замонашен је у манастиру Острог 23. јуна 1992. године, одакле одлази са епископом Атанасијем (Јевтићем) у обновљени манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош код Требиња. Рукоположен је за јерођакона 17. јула 1992.г., а за јеромонаха 19. августа 1992.г. Тврдошки игуман постаје 12. маја 1996.г., а архимандрит 19. августа 1997. Богословски факултет је завршио 1994. године и од 1995-1997.г. био је на постдипломским студијама у Атини. На владичанском трону Херцеговачке епархије епископ Григорије је устоличен по благослову Свјатјејшег Патријарха Павла, од стране Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија 3. октобра 1999. године, када је стао на чело српског народа у Херцеговини и постао његов духовни вођ. Насљедник је претходних јерарха ове Епархије, осам стотина година старе, од којих је први Иларион, а за њим слиједе седамдесеторица великих црквених пастира, попут Светог Данила Хумског, Светог Василија Острошког и Тврдошког, Светог Петра Зимоњића и других, до владике Атанасија Јевтића. Епископ Григорије је још раних деведестих година као монах у првим сабрањима обновљене Цркве у Херцеговини благовијестио јеванђељску ријеч, говорећи, нарочито пред младим људима, у школама, библиотекама, епархијском дому и другим мјестима. Данас активно учествује у јавним трибинама и културним кретањима у Републици Српској и Србији, а разговори са владиком Григоријем и његове бесједе и предавања објављују се у различитим новинама, часописима и књигама. У издању Епархије ЗХиП 2004.г. изашла је књига која дијелом обједињује ову његову пастирску дјелатност под називом “Долази час и већ је настао”. Од устоличења епископа Григорија до данас у Епархији ЗХиП обновљено је и обнавља се више десетина цркава и манастира, од којих су многе порушене у претходном рату, попут манастира Житомислића и Завале, а граде се и нове цркве за потребе литургијског живота све бројнијег вјерног народа. Са благословом еп.Григорија у Епархији се обнавља црквени живот, активности у епархијском и парохијским домовима, одржавају се предавања, конференције, научни, мировни и други скупови и трибине, саборно се прослављају празници и славе. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  9. Архимандрит Исихије (Рогић) је рођен 3. новембра 1965. године у Москви, од оца Милутина и мајке Јелене Рогић. Живео је у Београду али је, услед очеве дипломатске службе, већи део детињства и младости провео у иностранству. Поред Москве, живео је у Пекингу у Кини, Рангуну у Бурми, Картуму у Судану и у Вашингтону у Сједињеним Америчким Државама. Основну и средњу школу је похађао на енглеском и на српском језику. Године 1985. завршио је Дизајнерску средњу школу у Београду и стекао звање ликовног техничара дизајна графике. У периоду од 1987. до 1991. године, студирао је психологију на Универзитету Дистрикта Колумбије у Вашингтону (САД), као и на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је богословске науке на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. На самом почетку духовне и материјалне обнове манастира Ковиља, које је започео данашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, отац Исихије се као искушеник придружио ковиљском братству 1991. године, да би у монашки лик био пострижен руком Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на празник Сретења Господњег 1995. године. У чин јерођакона је рукоположен од тадашњег Епископа јегарског и игумана ковиљског г. Порфирија, 18. јула 1999. године, а недељу дана касније рукоположен је у чин јеромонаха. Достојанством архимандрита одликован је 21. новембра 2014. године и, на предлог игумана и ковиљског братства, постављен је за намесника ковиљске обитељи. Архимандрит Исихије говори енглески и руски језик. Извор: Епархија бачка
  10. На редовном пролећном заседању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Исихија (Рогића), намесника Светоархангелског манастира у Ковиљу, за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки. Архимандрит Исихије (Рогић) је рођен 3. новембра 1965. године у Москви, од оца Милутина и мајке Јелене Рогић. Живео је у Београду али је, услед очеве дипломатске службе, већи део детињства и младости провео у иностранству. Поред Москве, живео је у Пекингу у Кини, Рангуну у Бурми, Картуму у Судану и у Вашингтону у Сједињеним Америчким Државама. Основну и средњу школу је похађао на енглеском и на српском језику. Године 1985. завршио је Дизајнерску средњу школу у Београду и стекао звање ликовног техничара дизајна графике. У периоду од 1987. до 1991. године, студирао је психологију на Универзитету Дистрикта Колумбије у Вашингтону (САД), као и на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је богословске науке на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. На самом почетку духовне и материјалне обнове манастира Ковиља, које је започео данашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, отац Исихије се као искушеник придружио ковиљском братству 1991. године, да би у монашки лик био пострижен руком Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на празник Сретења Господњег 1995. године. У чин јерођакона је рукоположен од тадашњег Епископа јегарског и игумана ковиљског г. Порфирија, 18. јула 1999. године, а недељу дана касније рукоположен је у чин јеромонаха. Достојанством архимандрита одликован је 21. новембра 2014. године и, на предлог игумана и ковиљског братства, постављен је за намесника ковиљске обитељи. Архимандрит Исихије говори енглески и руски језик. Извор: Епархија бачка View full Странице
  11. Новоизабрани Епископ Херувим рођен је 30. јула 1987. године у Вуковару. На крштењу је добио име Витомир. Након завршетка Основне школе у Вуковару, по благослову блаженопочившег Епископа осечкопољског и барањског Лукијана, уписао је Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка, као друга послератна генерација ове обновљене школске установе Српске Православне Цркве. По завршетку Богословије, 2006. године, уписао је Православни богословски факултет у Београду, на којем је дипломирао 2011. године. Паралелно са богословским студијама уписао је Филолошки факултет, одсек за Српски језик и књижевност. У току студија, одлучио је да свој живот посвети монашком подвигу и манастирском начину живота. Љубав према манастиру Крка била је одлучујућа за одабир места његовог пострига. На празник Светих бесребреника Козме и Дамјана 2009. године, Епископ Фотије постризава га у чин мале схиме, и даје му име Херувим, по старцу Херувиму, првом игуману манастира Крка. На дан манастирске славе 2009. године рукоположен је у чин јерођакона, а на празник Светог кнеза Лазара 2010. године у чин јеромонаха. У школској 2010/11. години постављен је за професора у Богословији Света Три Јерарха, у којој је, поред тога, имао задужења управника интерната, главног васпитача, библиотекара и духовника Богословије. Године 2013, по благослову Епископа Фотија, свој монашки подвиг наставио је у новоформираном манастиру Свете великомученице Недеље у Оћестову. У том периоду, у овој светињи се формира манастирско братство и активни богослужбени живот, успешно се изводе радови на обнови манастирског комплекса и формира се манастирска економија, која је била једна од основа за изградњу манастира. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког и администратора Епархије осечкопољске и барањске Господина Иринеја, у септембру месецу 2017. године, настојатељ манастира Оћестово игуман Херувим примљен је у свезу клира Епархије осечкопољске и барањске и, са 1. октобром, постављен за настојатеља манастира Успења Пресвете Богородице у Даљској Планини, на којој дужности га је затекао избор за Епископа осечкопољског и барањског. Извор: Епархија осечко-пољска и барањска
  12. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 2018. године, за викарног Епископа ремезијанског, викара Патријарха српског изабран је архимандрит Стефан (Шарић), настојатељ спомен храма Светог Саве на Врачару. Архимандрит Стефан (Шарић), рођен је 29. јула 1978. године у Јајцу (Босна и Херцеговина) као четврто од шесторо деце благочестивих родитеља, од оца Радослава и мајке Миљојке, рођене Мајсторовић, добивши на крштењу име Драган. Основну школу завршава у Јајцу, а од десете године био је појац и чтец своје парохијске цркве. С обзиром да је патријархално васпитан од својих родитеља у љубави према својој Цркви и Господу, одлучује да упише Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу, коју завршава 1998. године.У време школовања у Богословији, био је стипендиста Црквене општине которске где је на летњем распусту прислуживао у цркви Светог Луке и био члан познатог Српског Певачког Друштва „Јединство“. Млади богослов Стефан потом наставља своје школовање уписујући Богословски Институт Универзитета у Беграду. За време бомбардовања, одлази на одслужење војног рока и тада одлучује да крене монашким путем и прими монашки постриг. У периоду који следи, борави у манастиру Острог на послушању код оца Лазара, свог духовника. По смрти оца Лазара, враћа се у бањалучку епархију и по благослову Епископа Јефрема 2002. године одлази у манастир Липље, где крајем 2002. године постаје монах, а на Благовести 7. априла 2003. године постаје јерођакон. Исте године, благословом патријарха Павла, постаје стипендиста на Московској духовној академији коју успешно завршава са највишим звањем и постаје кандидат богословских наука. Године 2006. бива једини студент који је на тему богословља одбранио свој рад ,,Опит систематизације богословског наслеђа преподобног Јустина Поповића“. Због сјајног дипломског рада, управо ће касније, митрополит Николај да га позове да постане професор Православне Богословије у Фочи. По завршеним студијама у Москви, отац Стефан се враћа у манастир Липље и убрзо бива рукоположен за јеромонаха на чувеном Липљанском сабору 6. августа 2006. године. Те исте године, благословом Епископа Јефрема, постаје настојатељ манастира Липље и бива одликован звањем синђела за показану ревност и правилно обављање дужности намесника манастира. Отац Стефан остаје на тој дужности настојатеља манастира Липље, све до преласка на место професора Богословије у Фочи. У Богословији предаје ђацима генерације 2010/2011 године. По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, прелази у манастир Рајиновац за духовника овог манастира. Он брзо са сестринством организује живот манастира и креће са обновом манастирске цркве и због тога бива одликован чином протосинђа на славу манастира Мале Госпојине 21. септембра 2012. године, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Године 2014. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, одликовао је оца Стефана чином архимандрита, а 2016. године Пољска православна црква доделила му је Орден Равноапостолне Марије Магдалине. Поред духовног рада у манастиру, отац Стефан је аутор књига о оцу Јустину Поповићу, о Светом Амвросију Оптинском („Свети Амвросије Оптински и учење о спасењу“) као и више чланака („Витлејем и Голгота у поукама Преподобног Амвросија Оптинског“, ,,Богословље“ и ,,Верски туризам – примери пионирског подухвата манастира Лепавина и Тумане“, СИТКОН2017 ) и рецензија („Српске славе и обичаји – темељи наше традиције“, Вулкан издаваштво). Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поставио је 7. августа 2017. године архимандрита Стефана Шарића за настојатеља Храма Светог Саве на Врачару. Тренутно је на трећој години докторских студија и одлично говори руски језик. Извор: Храм Светог Саве View full Странице
  13. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 9. маја 2018. године, за Епископа осечкопољског и барањског изабран је игуман Херувим (Ђермановић), настојатељ манастира Даљска Водица. Новоизабрани Епископ Херувим рођен је 30. јула 1987. године у Вуковару. На крштењу је добио име Витомир. Након завршетка Основне школе у Вуковару, по благослову блаженопочившег Епископа осечкопољског и барањског Лукијана, уписао је Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка, као друга послератна генерација ове обновљене школске установе Српске Православне Цркве. По завршетку Богословије, 2006. године, уписао је Православни богословски факултет у Београду, на којем је дипломирао 2011. године. Паралелно са богословским студијама уписао је Филолошки факултет, одсек за Српски језик и књижевност. У току студија, одлучио је да свој живот посвети монашком подвигу и манастирском начину живота. Љубав према манастиру Крка била је одлучујућа за одабир места његовог пострига. На празник Светих бесребреника Козме и Дамјана 2009. године, Епископ Фотије постризава га у чин мале схиме, и даје му име Херувим, по старцу Херувиму, првом игуману манастира Крка. На дан манастирске славе 2009. године рукоположен је у чин јерођакона, а на празник Светог кнеза Лазара 2010. године у чин јеромонаха. У школској 2010/11. години постављен је за професора у Богословији Света Три Јерарха, у којој је, поред тога, имао задужења управника интерната, главног васпитача, библиотекара и духовника Богословије. Године 2013, по благослову Епископа Фотија, свој монашки подвиг наставио је у новоформираном манастиру Свете великомученице Недеље у Оћестову. У том периоду, у овој светињи се формира манастирско братство и активни богослужбени живот, успешно се изводе радови на обнови манастирског комплекса и формира се манастирска економија, која је била једна од основа за изградњу манастира. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког и администратора Епархије осечкопољске и барањске Господина Иринеја, у септембру месецу 2017. године, настојатељ манастира Оћестово игуман Херувим примљен је у свезу клира Епархије осечкопољске и барањске и, са 1. октобром, постављен за настојатеља манастира Успења Пресвете Богородице у Даљској Планини, на којој дужности га је затекао избор за Епископа осечкопољског и барањског. Извор: Епархија осечко-пољска и барањска View full Странице
  14. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на управо завршеном засједању изабрао игумана Цетињског манастира арххимандрита Метоија (Остојића) за викарног епископа Митрополије црногорско-приморске са титулом: Епископ диоклијски. Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу ”Петар Докић” и прва два разреда Гимназије ”Друга гимназија Огњен Прица” завршио је у Сарајеву одакле је усљед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије ”Слободан Шкеровић”. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну-нижу музичку школу ”29. Новембар”. Послије завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир у својству искушеника, гдје је и замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. у Цетињском манастиру, такође од стране Митрополита Амфилохија. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У периоду од краја 2007. године по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија био је на послушању келејника Његове Светости Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте 2013. године дипломирао је на Православном богословском факултету ”Светог Василија Острошког” у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву са дипломским радом на тему ”Васпитни значај монаштва”. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему ”Зетски Митрополит Вавила (1494 – 1520) и његов допринос српској духовности и култури” код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског Управног Одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савјета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету поменутог Универзитета. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Новоизабрани Епископ нишки Арсеније (Главчић), рођен је 10. марта 1978. године у Вршцу, од оца Богдана и мајке Ружице, рођене Ненадовић, добивши на крштењу име Миломир. По породичном пореклу aрхимандрит Арсеније потиче из места Ковачи код Јошаничке Бање, где је рођен његов отац Богдан. Мајка Ружица, рођена у селу Баваниште код Панчева, пореклом је из чувене породице Ненадовића из Бранковине. Деда по мајци Никола потомак је Јакова Ненадовића.Основну школу завршио је у родном месту 1993. године, одакле, по благослову тадашњег Епископа банатског Хризостома (Столића), одлази у Богословију Светог Саве у Београду. Школовање у Богословији завршава са одличним успехом 1998. године. Одмах након завршетка Богословије, по благослову Епископа Хризостома, уписује се на Богословски факултет у Београду. У току студија два пута је одлазио на усавршавање руског језика на Пушкиновом институту у Москви, 1999. и 2000. године.Године 2002. Епископ банатски Хризостом поставља га на дужност Секретара Епархијског управног одбора и благајника Епархије банатске. На тој дужности остаје све до септембра 2004. године. Следећи свог духовног оца Епископа Хризостома прелази у Епархију жичку где бива постављен на дужност Секретара Епископа у јулу 2005. године. Истовремено започиње и припрему за монашки живот као искушеник на Епископском двору у манастиру Жичи. У септембру 2005. године дипломирао је на Богословском факултету у Београду. На дужности Секретара Епископа жичког остаје до октобра 2006. године када, по благослову Светог архијерејског синода Српске православне цркве, одлази на постдипломске студије у Грчку. На Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну уписује се на магистарске студије на катедри за Литургику код професора Панајотиса Скалциса.У току студија прима монашки постриг у манастиру Студеници 1. августа 2007. године добивши име Арсеније. На празник Светог пророка Илије исте године рукоположен је у чин јерођакона од стране Епископа жичког Хризостома у манастиру Студеници. Две недеље касније, на празник Преноса моштију светог архиђакона Стефана, 15. августа, у манастиру Жичи, Епископ жички Хризостом рукоположио га је у чин јеромонаха. Након тога враћа се на студије у Солун, а наредне године, на празник Преподобне Анастасије Српске, 5. јула, у манастиру Студеници, произведен је у чин aрхимандрита. Магистарску дисертацију на тему: „Типик Светог Никодима Архиепископа српског“ одбранио је 29. новембра 2012. године са одличном оценом.Након освећења новог Епископског двора у Краљеву, 15. маја 2011. године, заједно са Епископом жичким Хризостомом, као придворни монах, прелази из манастира Жиче у Краљево. Уз свог духовног оца остаје све до његовог блаженог уснућа 18. децембра 2012. године. Након упокојења Епископа Хризостома наставља да врши послушање придворног монаха на Епископском двору у Краљеву. У фебруару 2014. године, на предлог Администратора Епархије жичке Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, добија благослов Светог архијерејског синода Српске православне цркве за докторске студије на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја.На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 24. маја 2017. године изабран је за Епископа нишког. Извор: http://eparhijaniska.rs/episkop/6215-изабран-нови-епископ-нишки,-досадашњи-викарни-епископ-топлички-г-арсеније *** На основу одлуке Светог архијерејског синода бр. 789/зап. 556 од 31. маја 2017. године, чин устоличења Преосвећеног Епископа господина Арсенија, новоизабраног епископа нишког, обавиће се на Светој литургији која почиње у 9 часова у недељу 13. августа 2017. године у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу. Извор: http://eparhijaniska.rs/eparhija/aktuelno/6408-ustoličenje-preosvećenog-arsenija-saborni-hram-niš
  16. Према саопштењу за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Пећкој Патријаршији и Београду од 14. до 24. маја 2017. године, за епископа нишког изабран је досадашњи викарни епископ топлички г. Арсеније. Новоизабрани Епископ нишки Арсеније (Главчић), рођен је 10. марта 1978. године у Вршцу, од оца Богдана и мајке Ружице, рођене Ненадовић, добивши на крштењу име Миломир. По породичном пореклу aрхимандрит Арсеније потиче из места Ковачи код Јошаничке Бање, где је рођен његов отац Богдан. Мајка Ружица, рођена у селу Баваниште код Панчева, пореклом је из чувене породице Ненадовића из Бранковине. Деда по мајци Никола потомак је Јакова Ненадовића.Основну школу завршио је у родном месту 1993. године, одакле, по благослову тадашњег Епископа банатског Хризостома (Столића), одлази у Богословију Светог Саве у Београду. Школовање у Богословији завршава са одличним успехом 1998. године. Одмах након завршетка Богословије, по благослову Епископа Хризостома, уписује се на Богословски факултет у Београду. У току студија два пута је одлазио на усавршавање руског језика на Пушкиновом институту у Москви, 1999. и 2000. године.Године 2002. Епископ банатски Хризостом поставља га на дужност Секретара Епархијског управног одбора и благајника Епархије банатске. На тој дужности остаје све до септембра 2004. године. Следећи свог духовног оца Епископа Хризостома прелази у Епархију жичку где бива постављен на дужност Секретара Епископа у јулу 2005. године. Истовремено започиње и припрему за монашки живот као искушеник на Епископском двору у манастиру Жичи. У септембру 2005. године дипломирао је на Богословском факултету у Београду. На дужности Секретара Епископа жичког остаје до октобра 2006. године када, по благослову Светог архијерејског синода Српске православне цркве, одлази на постдипломске студије у Грчку. На Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну уписује се на магистарске студије на катедри за Литургику код професора Панајотиса Скалциса.У току студија прима монашки постриг у манастиру Студеници 1. августа 2007. године добивши име Арсеније. На празник Светог пророка Илије исте године рукоположен је у чин јерођакона од стране Епископа жичког Хризостома у манастиру Студеници. Две недеље касније, на празник Преноса моштију светог архиђакона Стефана, 15. августа, у манастиру Жичи, Епископ жички Хризостом рукоположио га је у чин јеромонаха. Након тога враћа се на студије у Солун, а наредне године, на празник Преподобне Анастасије Српске, 5. јула, у манастиру Студеници, произведен је у чин aрхимандрита. Магистарску дисертацију на тему: „Типик Светог Никодима Архиепископа српског“ одбранио је 29. новембра 2012. године са одличном оценом.Након освећења новог Епископског двора у Краљеву, 15. маја 2011. године, заједно са Епископом жичким Хризостомом, као придворни монах, прелази из манастира Жиче у Краљево. Уз свог духовног оца остаје све до његовог блаженог уснућа 18. децембра 2012. године. Након упокојења Епископа Хризостома наставља да врши послушање придворног монаха на Епископском двору у Краљеву. У фебруару 2014. године, на предлог Администратора Епархије жичке Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, добија благослов Светог архијерејског синода Српске православне цркве за докторске студије на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја.На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 24. маја 2017. године изабран је за Епископа нишког. Извор: http://eparhijaniska.rs/episkop/6215-изабран-нови-епископ-нишки,-досадашњи-викарни-епископ-топлички-г-арсеније *** На основу одлуке Светог архијерејског синода бр. 789/зап. 556 од 31. маја 2017. године, чин устоличења Преосвећеног Епископа господина Арсенија, новоизабраног епископа нишког, обавиће се на Светој литургији која почиње у 9 часова у недељу 13. августа 2017. године у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу. Извор: http://eparhijaniska.rs/eparhija/aktuelno/6408-ustoličenje-preosvećenog-arsenija-saborni-hram-niš View full Странице
  17. Његово Преосвештенство г. Атанасије (Ракита), изабрани Епископ милешевски, рођен је 7. новембра 1957. године у Јању код Шипова. На крштењу је добио име Светко. Завршио је основну школу у Бабићима, затим Православну богословију у манастиру Крки. Замонашио се у истом манастиру као матурант Богословије 7. маја 1977. године. Рукоположен је за ђакона 9. маја, а за презвитера 18. децембра исте године у Крки. Првог јануара 1978. посетио оца Јустина Поповића у манастиру Ћелијама, а већ 2. јануара отпутоваоје за Америку, где је завршио два интензивна курса енглеског језика у „Катедрали знања“ у Питсбургу. У септембру исте године уписао се на Богословску академију Светог Владимира у Њујорку. Професори су му били свештеници Александар Шмеман и Јован Мајендорф, теолози светског гласа. Дипломирао је у року одличним успехом. У септембру 1981. године започео је наставничку каријеру у Богословији у манастиру Крки. После две године, 1983. године, премештен је од Синода Српске Православне Цркве у Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену, где је предавао једанаест година, до 1994. године. Тамо се зближио са Епископом рашко-призренским Павлом, потоњим Патријархом српским, и био његов сарадник. Одлично је упознао Косово и Метохију, заволео тај део српске земље и богослужио на целој косовско-метохијској територији, а највише у мученичком манастиру Девичу. Уређивао је часопис Епархије рашко-призренске „Свети кнез Лазар“. На позив патријарха Павла у јесен 1994. године прешао је у Београд, где је радио као асистент код епископа Атанасија (Јевтића) на катедри за Патрологију на Православном богословском факултету. У исто време је, на Богословском факултету у Фочи, предавао предмет Историја религије и био уредник „Православља“, званичног гласила Српске Православне Цркве. Године 1999. изабран је и хиротонисан за викарног Епископа хвостанског. У току хиротоније 31. маја бомбардери НАТО-а су летели на београдском небу. Као викар патријарха Павла био је уредник Информативне службе Српске Православне - „Православље прес“, а највише је допринео у руковођењу радом православних вероучитеља у јавним школама као председник Одбора за веронауку Архиепископије београдско-карловачке, и у уређивању односа Цркве са просветним институцијама Војске Србије - Војном академијом и Војном гимназијом. Тада је покренуо и уређивао часопис „Православни катихета“. У мају 2013. изабран је за Епископа бихаћко-петровачког. Свети Архијерејски Синод му је поверио службу представника Српске Православне Цркве пред Министарством одбране и Оружаних снага Босне и Херцеговине. У мају 2017. године на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора изабран је за Епископа упражњене Епархије милешевске. Епископ Атанасије биће четврти Епископ милешевски од њеног оснивања 1992. године. Избор научних радова Епископа Атанасија: „Халкидонски сабор и његов догмат“; „Писци Цркве другог века“; „Живот по Јеванђељу“; „Битка над амбисом“; „Да нам буде све свето и честито“; „Духовни дародавци Призренске богословије“; „Црква Христова и свет религије“ (антологија); "Београд у молитви 2011.". Извор: Епархија милешевска
  18. Његово Преосвештенство г. Атанасије (Ракита), изабрани Епископ милешевски, рођен је 7. новембра 1957. године у Јању код Шипова. На крштењу је добио име Светко. Завршио је основну школу у Бабићима, затим Православну богословију у манастиру Крки. Замонашио се у истом манастиру као матурант Богословије 7. маја 1977. године. Рукоположен је за ђакона 9. маја, а за презвитера 18. децембра исте године у Крки. Првог јануара 1978. посетио оца Јустина Поповића у манастиру Ћелијама, а већ 2. јануара отпутоваоје за Америку, где је завршио два интензивна курса енглеског језика у „Катедрали знања“ у Питсбургу. У септембру исте године уписао се на Богословску академију Светог Владимира у Њујорку. Професори су му били свештеници Александар Шмеман и Јован Мајендорф, теолози светског гласа. Дипломирао је у року одличним успехом. У септембру 1981. године започео је наставничку каријеру у Богословији у манастиру Крки. После две године, 1983. године, премештен је од Синода Српске Православне Цркве у Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену, где је предавао једанаест година, до 1994. године. Тамо се зближио са Епископом рашко-призренским Павлом, потоњим Патријархом српским, и био његов сарадник. Одлично је упознао Косово и Метохију, заволео тај део српске земље и богослужио на целој косовско-метохијској територији, а највише у мученичком манастиру Девичу. Уређивао је часопис Епархије рашко-призренске „Свети кнез Лазар“. На позив патријарха Павла у јесен 1994. године прешао је у Београд, где је радио као асистент код епископа Атанасија (Јевтића) на катедри за Патрологију на Православном богословском факултету. У исто време је, на Богословском факултету у Фочи, предавао предмет Историја религије и био уредник „Православља“, званичног гласила Српске Православне Цркве. Године 1999. изабран је и хиротонисан за викарног Епископа хвостанског. У току хиротоније 31. маја бомбардери НАТО-а су летели на београдском небу. Као викар патријарха Павла био је уредник Информативне службе Српске Православне - „Православље прес“, а највише је допринео у руковођењу радом православних вероучитеља у јавним школама као председник Одбора за веронауку Архиепископије београдско-карловачке, и у уређивању односа Цркве са просветним институцијама Војске Србије - Војном академијом и Војном гимназијом. Тада је покренуо и уређивао часопис „Православни катихета“. У мају 2013. изабран је за Епископа бихаћко-петровачког. Свети Архијерејски Синод му је поверио службу представника Српске Православне Цркве пред Министарством одбране и Оружаних снага Босне и Херцеговине. У мају 2017. године на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора изабран је за Епископа упражњене Епархије милешевске. Епископ Атанасије биће четврти Епископ милешевски од њеног оснивања 1992. године. Избор научних радова Епископа Атанасија: „Халкидонски сабор и његов догмат“; „Писци Цркве другог века“; „Живот по Јеванђељу“; „Битка над амбисом“; „Да нам буде све свето и честито“; „Духовни дародавци Призренске богословије“; „Црква Христова и свет религије“ (антологија); "Београд у молитви 2011.". Извор: Епархија милешевска View full Странице
  19. Изабрани Епископ далматински г. Никодим (Косовић) рођен је 15. априла 1981. године у Задру, од оца Предрага Косовића (+1995.) и мајке Ксеније, рођене Гуша (+1993.). Одрастао је, заједно са сестром Даницом, поред свог стрица Ненада Косовића, познатог бенковачког професора и преводиоца са руског језика. Основну школу је започео у Задру, наставља 1991. године у Бенковцу, а завршио 1995. године у Драгоцвету код Јагодине. Од 1991. године живио је у селу Шуљковцу поред Јагодине гдје је као дијете услијед ратних дешавања отишао у избјеглиштво, а од 1994. године са оцем и сестром прелази да живи у Јагодину. Српску православну богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, по благослову Патријарха српског Павла, уписује 1995. године, а петогодишње школовање у Карловачкој богословији завршава 2000. године. Недуго по завршетку богословије, архимандрит Никодим одлази за својим духовним оцем, епископом Фотијем (Сладојевићем), на Епархијски двор Шибеник, гдје као искушеник проводи до 16/29. априла 2001. године. Тада, у Другу недјељу по Васкрсу, прима монашки постриг у Светоархангелском манастиру Крка из руке свог духовног оца, епископа Фотија. У манастиру Крки је руком Епископа далматинског Фотија у чин јерођакона рукоположен 18/1. јула 2001. године, на празник Светог мученика Леонтија, Ипатија и Теодула, а у чин јеромонаха 16/29. децембра 2002. године, када црква слави Светог пророка Агеја. На Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну дипломирао је 2009. године. По завршетку студија у Грчкој, одлази на постдипломске студије на Понтификални источни институт у Риму, гдје је 2012. године одбранио магистарску тезу из области канонског права на тему „Залог вјере у православној теологији и римокатоличкој теологији“. Од 2012. године је докторанд на Факултету за канонско право на Универзитету Грегоријана у Риму. Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије поставио га је, 2012. године, на дужност настојатеља Светоархангелског манастира Крке, гдје је одмах по доласку проширио манастирско братство и дао значајан допринос како материјалној тако и духовној обнови манастира, те интензивно радио на стварању услова за повратак манастирске ризнице. Чином архимандрита одликован је на празник Светог архангела Михаила, славу манастира Крке, 8/21. новембра 2013. године. Члан је Комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Говори грчки и италијански језик, а служи се енглеским. На редовном засиједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изабран је 24. маја 2017. године за Епископа далматинског. Извор: Епархија далматинска Епархијске вести
  20. Изабрани Епископ далматински г. Никодим (Косовић) рођен је 15. априла 1981. године у Задру, од оца Предрага Косовића (+1995.) и мајке Ксеније, рођене Гуша (+1993.). Одрастао је, заједно са сестром Даницом, поред свог стрица Ненада Косовића, познатог бенковачког професора и преводиоца са руског језика. Основну школу је започео у Задру, наставља 1991. године у Бенковцу, а завршио 1995. године у Драгоцвету код Јагодине. Од 1991. године живио је у селу Шуљковцу поред Јагодине гдје је као дијете услијед ратних дешавања отишао у избјеглиштво, а од 1994. године са оцем и сестром прелази да живи у Јагодину. Српску православну богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, по благослову Патријарха српског Павла, уписује 1995. године, а петогодишње школовање у Карловачкој богословији завршава 2000. године. Недуго по завршетку богословије, архимандрит Никодим одлази за својим духовним оцем, епископом Фотијем (Сладојевићем), на Епархијски двор Шибеник, гдје као искушеник проводи до 16/29. априла 2001. године. Тада, у Другу недјељу по Васкрсу, прима монашки постриг у Светоархангелском манастиру Крка из руке свог духовног оца, епископа Фотија. У манастиру Крки је руком Епископа далматинског Фотија у чин јерођакона рукоположен 18/1. јула 2001. године, на празник Светог мученика Леонтија, Ипатија и Теодула, а у чин јеромонаха 16/29. децембра 2002. године, када црква слави Светог пророка Агеја. На Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну дипломирао је 2009. године. По завршетку студија у Грчкој, одлази на постдипломске студије на Понтификални источни институт у Риму, гдје је 2012. године одбранио магистарску тезу из области канонског права на тему „Залог вјере у православној теологији и римокатоличкој теологији“. Од 2012. године је докторанд на Факултету за канонско право на Универзитету Грегоријана у Риму. Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије поставио га је, 2012. године, на дужност настојатеља Светоархангелског манастира Крке, гдје је одмах по доласку проширио манастирско братство и дао значајан допринос како материјалној тако и духовној обнови манастира, те интензивно радио на стварању услова за повратак манастирске ризнице. Чином архимандрита одликован је на празник Светог архангела Михаила, славу манастира Крке, 8/21. новембра 2013. године. Члан је Комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Говори грчки и италијански језик, а служи се енглеским. На редовном засиједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изабран је 24. маја 2017. године за Епископа далматинског. Извор: Епархија далматинска Епархијске вести View full Странице
  21. Његово Високопреосвештенство г. Хризостом (Јевић), изабрани Митрополит дабробосански, рођен је 4. марта 1952. године у Вођеници код Босанског Петровца од родитеља Николе и мајке Росе, рођене Радошевић. Основну школу са одличним успјехом и примјерним владањем завршио је школске 1966/67. године. Још као ученик основне школе јавно је исказао за оно вријеме ''непримјерену'' намјеру да ''учи за попа''. На питање зашто је то изговорио пред наставником и ученицима, који су због тога прасли у смјех, врло често каже: -Ни сам нисам знао зашто сам то рекао. Вјероватно је то била воља Божја и призив Божји. Али, његова одлука да ''учи за попа'' наишла је на противљење у његовој породици, што је резултирало једногодишњим паузирање у његовом редовном школовању. Школске 1968/69. године уписао се у петоразредну Богословију у манастиру Крки, коју је са одличним успјехом окончао школске 1973. године. Као ученик Богословије био је активан у хорском пјевању и фолклорној секцији и другим манифестацијама које су тада биле актуелне у овој знаменитој Богословији. У петом разреду Богословије испомагао је протојереју Марку Андровићу у вођењу хора Богословије. Још као ученик 4. разреда Богословије примио је монашки постриг. Замонашио га је блажене успомене Владика далматински Стефан Боца, на бденију уочи празника Рођења Пресвете Богородице (Мале Госпојине), 20. септембра 1971. године давши му на монашењу име Хризостом. У чин ђакона (јерођакона) рукоположен је на Крстовдан, 27. септембра 1971. године, а у чин презвитера (јеромонаха) у манастиру Крки 10. јуна 1973. године. Рукоположио га је тадашњи Епископ далматински Стефан Боца. Године 1973/74. године служио је војни рок у Краљеву у касарни на Јарчујаку из које је како сам каже ''врло често 'шмугнуо' у манастир Жичу''. И поред свих проблема које је као свештеник имао у тадашњој Југословенској народној армији (ЈНА) са великим задовољством се сјећа проведених тренутака у манастиру Жичи са блажене успомене Владиком жичким Василијем који му је био и остао узор у сваком погледу, затим сусрета у манастиру Жичи са Светим авом Јустином (Поповићем), проведеним сатима са жичким старцима данас већ покојним Доситејем и Герасимом, који су му били велика подршка у тим тешким војничким мјесецима. Године 1974. након одслужења војног рока постављен је за секретара Црквеног суда у Епархији далматиснкој у Шибенику. Благословом владике Стефана уписао је ванредне студије теологије у Београду на Богословском факултету, али је због обавезе у Епархији далматинској и парохији скрадинској коју је по показаној потреби опслуживао прекинуо ванредно студирање на Богословском факултету у Београду. Већ 1975. године Свети Архијерејски Синод га, на препоруку владике Стефана, упућује на редовне студије теологије у Букурешт, Румунија, али тамо због политичких разлога (инфорбировска афера Дапчевић) никада није отишао. Благодарећи тој ''афери'' крајем јануара 1976. године владика Стефан га шаље у Солун, Грчку, ради учења грчког језика и припрема за успис на редовне студије теологије на Аристотеловом универзитету у Солуну. На Теолошком богословском факултету у Солуну студира од 1976. до 1980.године. Дипломирао је са одличним успјехом у новембру 1980. године. Од 1978. до 1979. године у два наврата пратио је курсеве француског језика у Паризу, Француска. За сво вријеме студирања у Солуну редовно је одлазио на Свету Гору Атонску и боравио прије свега у манастиру Хиландару и другим светогорским манастирима. Посебно је био духовно везан за старца Никанора (Савића), тадашњег првог епитропа хиландарског и старца. Од њега је много научио, а молитва старца Никанора била је да послије завршених студија остане у Хиландару. Његову молбу и жељу тада млади јеромонах Хризостом је осјетио и прихватио, па је одмах по положеној заклетви на крају студија отишао у Хиландар. Одлуком стараца манастира Хиланара уписан је у монахологиј намастира Хиланрада и примио послушања ефимериоса (служашчег јероманаха) и секретара манастира за грчки језик. Међутим, због инсистирања тадашњег Владике далматиског Николаја (потоњег Митроплита дабробосанског) да се врати у манастир Крку и да буде наставник у тамошњој Богословији почетком 1981. године јеромонах Хризостом се вратио у свој постриг манастир Крку у којој је од септембра 1981. до септембра 1991. године био наставник, васпитач, главни васпитач, манастирски економ, гостопримник, кустос новоотворене ризнице манастира Крупе (1987/88), администратор парохија ђеврсачке, скрадинске и брибирске.. Дана 23. маја 1991. године Свети Архијерејски Сабор изабаро га је за првог Епископа новоосноване (1990.) Епархије бихаћко-петровачке, а устоличен је одлуком Светог Архијерејског Синода 4. августа 1991. године у храму Светог Саве у Дрвару из разлога што је Катедрални храм у Босанском Петровцу био у фази реконструкције. Административно Епархију бихаћко-петровачку примио је 22. августа 1991. године од дотадашњег администратора Епископа далматинског Николаја Мрђе. Дошао је на епархију буквално без игдје ичега и народским језиком речено ''голу ледину''. То га није обесхрабрило. Имао је вјеру у Бога и повјерење у своје епархиоте. На Епархији бихаћко-петровачкој остао је пуне 22 године (1991- 2013). Оставља се историји и историчарима да изучавају и пишу шта се све дешавало у овом периоду његова живота, као и то шта је све владика Хризостом учинио у овој епархији и под каквим условима и околностима. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, дана 1. јуна 2013. године, на упражњену катедру Епископа зворничко-тузланских изабран је досадашњи Епископ бихаћко-петровачки Хризостом. Дана 13. јула 2013. године, владика Хризостом је устоличен у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Бијељини. Чин устоличења обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Устоличењу владике Хризостома присуствовале су многе личности из јавног живота Републике Српске, епископи и свештенство многобројних епархија Српске Православне Цркве, као и представници других вјерских заједница. После четири године архипастирског рада у Епархијом зворничко-тузланској, одлуком Светог Архијерејског Сабора 24. маја 2017. године владика Хризостом изабран је за Миторполита дабробосанског. На трону Митрополита дабробосанских, наслиједиче блаженопочившег митрополита Николаја, као 61. по реду архијереј на трону од оснивања Митрополије 1220. године од стране Светог Саве. Благодарни Господу за достојног насљедника блаженопочившег митрополита Николаја, свештенство и народ Дабробосанске митрополије од срца и са синовском оданошћу честита и кличе: Долгоденствуј, Вископреосвећени Владико, на многаја и благја љета! Извор: Митрополија дабробосанска Актуелно Епархијске вести
  22. Његово Високопреосвештенство г. Хризостом (Јевић), изабрани Митрополит дабробосански, рођен је 4. марта 1952. године у Вођеници код Босанског Петровца од родитеља Николе и мајке Росе, рођене Радошевић. Основну школу са одличним успјехом и примјерним владањем завршио је школске 1966/67. године. Још као ученик основне школе јавно је исказао за оно вријеме ''непримјерену'' намјеру да ''учи за попа''. На питање зашто је то изговорио пред наставником и ученицима, који су због тога прасли у смјех, врло често каже: -Ни сам нисам знао зашто сам то рекао. Вјероватно је то била воља Божја и призив Божји. Али, његова одлука да ''учи за попа'' наишла је на противљење у његовој породици, што је резултирало једногодишњим паузирање у његовом редовном школовању. Школске 1968/69. године уписао се у петоразредну Богословију у манастиру Крки, коју је са одличним успјехом окончао школске 1973. године. Као ученик Богословије био је активан у хорском пјевању и фолклорној секцији и другим манифестацијама које су тада биле актуелне у овој знаменитој Богословији. У петом разреду Богословије испомагао је протојереју Марку Андровићу у вођењу хора Богословије. Још као ученик 4. разреда Богословије примио је монашки постриг. Замонашио га је блажене успомене Владика далматински Стефан Боца, на бденију уочи празника Рођења Пресвете Богородице (Мале Госпојине), 20. септембра 1971. године давши му на монашењу име Хризостом. У чин ђакона (јерођакона) рукоположен је на Крстовдан, 27. септембра 1971. године, а у чин презвитера (јеромонаха) у манастиру Крки 10. јуна 1973. године. Рукоположио га је тадашњи Епископ далматински Стефан Боца. Године 1973/74. године служио је војни рок у Краљеву у касарни на Јарчујаку из које је како сам каже ''врло често 'шмугнуо' у манастир Жичу''. И поред свих проблема које је као свештеник имао у тадашњој Југословенској народној армији (ЈНА) са великим задовољством се сјећа проведених тренутака у манастиру Жичи са блажене успомене Владиком жичким Василијем који му је био и остао узор у сваком погледу, затим сусрета у манастиру Жичи са Светим авом Јустином (Поповићем), проведеним сатима са жичким старцима данас већ покојним Доситејем и Герасимом, који су му били велика подршка у тим тешким војничким мјесецима. Године 1974. након одслужења војног рока постављен је за секретара Црквеног суда у Епархији далматиснкој у Шибенику. Благословом владике Стефана уписао је ванредне студије теологије у Београду на Богословском факултету, али је због обавезе у Епархији далматинској и парохији скрадинској коју је по показаној потреби опслуживао прекинуо ванредно студирање на Богословском факултету у Београду. Већ 1975. године Свети Архијерејски Синод га, на препоруку владике Стефана, упућује на редовне студије теологије у Букурешт, Румунија, али тамо због политичких разлога (инфорбировска афера Дапчевић) никада није отишао. Благодарећи тој ''афери'' крајем јануара 1976. године владика Стефан га шаље у Солун, Грчку, ради учења грчког језика и припрема за успис на редовне студије теологије на Аристотеловом универзитету у Солуну. На Теолошком богословском факултету у Солуну студира од 1976. до 1980.године. Дипломирао је са одличним успјехом у новембру 1980. године. Од 1978. до 1979. године у два наврата пратио је курсеве француског језика у Паризу, Француска. За сво вријеме студирања у Солуну редовно је одлазио на Свету Гору Атонску и боравио прије свега у манастиру Хиландару и другим светогорским манастирима. Посебно је био духовно везан за старца Никанора (Савића), тадашњег првог епитропа хиландарског и старца. Од њега је много научио, а молитва старца Никанора била је да послије завршених студија остане у Хиландару. Његову молбу и жељу тада млади јеромонах Хризостом је осјетио и прихватио, па је одмах по положеној заклетви на крају студија отишао у Хиландар. Одлуком стараца манастира Хиланара уписан је у монахологиј намастира Хиланрада и примио послушања ефимериоса (служашчег јероманаха) и секретара манастира за грчки језик. Међутим, због инсистирања тадашњег Владике далматиског Николаја (потоњег Митроплита дабробосанског) да се врати у манастир Крку и да буде наставник у тамошњој Богословији почетком 1981. године јеромонах Хризостом се вратио у свој постриг манастир Крку у којој је од септембра 1981. до септембра 1991. године био наставник, васпитач, главни васпитач, манастирски економ, гостопримник, кустос новоотворене ризнице манастира Крупе (1987/88), администратор парохија ђеврсачке, скрадинске и брибирске.. Дана 23. маја 1991. године Свети Архијерејски Сабор изабаро га је за првог Епископа новоосноване (1990.) Епархије бихаћко-петровачке, а устоличен је одлуком Светог Архијерејског Синода 4. августа 1991. године у храму Светог Саве у Дрвару из разлога што је Катедрални храм у Босанском Петровцу био у фази реконструкције. Административно Епархију бихаћко-петровачку примио је 22. августа 1991. године од дотадашњег администратора Епископа далматинског Николаја Мрђе. Дошао је на епархију буквално без игдје ичега и народским језиком речено ''голу ледину''. То га није обесхрабрило. Имао је вјеру у Бога и повјерење у своје епархиоте. На Епархији бихаћко-петровачкој остао је пуне 22 године (1991- 2013). Оставља се историји и историчарима да изучавају и пишу шта се све дешавало у овом периоду његова живота, као и то шта је све владика Хризостом учинио у овој епархији и под каквим условима и околностима. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, дана 1. јуна 2013. године, на упражњену катедру Епископа зворничко-тузланских изабран је досадашњи Епископ бихаћко-петровачки Хризостом. Дана 13. јула 2013. године, владика Хризостом је устоличен у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Бијељини. Чин устоличења обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Устоличењу владике Хризостома присуствовале су многе личности из јавног живота Републике Српске, епископи и свештенство многобројних епархија Српске Православне Цркве, као и представници других вјерских заједница. После четири године архипастирског рада у Епархијом зворничко-тузланској, одлуком Светог Архијерејског Сабора 24. маја 2017. године владика Хризостом изабран је за Миторполита дабробосанског. На трону Митрополита дабробосанских, наслиједиче блаженопочившег митрополита Николаја, као 61. по реду архијереј на трону од оснивања Митрополије 1220. године од стране Светог Саве. Благодарни Господу за достојног насљедника блаженопочившег митрополита Николаја, свештенство и народ Дабробосанске митрополије од срца и са синовском оданошћу честита и кличе: Долгоденствуј, Вископреосвећени Владико, на многаја и благја љета! Извор: Митрополија дабробосанска Актуелно Епархијске вести View full Странице
  23. Свети Архијерејски Сабор, у седници од 26/13. маја 2011. године донео је ову одлуку: „На основу члана 69. (тачка 18) и члана 105. Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Сабор је изабрао Високодостојног Протосинђела Јована (Ћулибрка), докторанта Универзитета у Јерусалиму, за Викарног Епископа Његове Светости Патријарха српског, са титулом: Епископ липљански." Хиротонија Високодостојног протосинђела Јована за Епископа обавиће се у недељу, 4. септембра 2011. године, у Манастиру Пећкој Патријаршији. СПЦ
×
×
  • Create New...