Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'живота!'.
Found 32 results
-
Предавање Митрополита др Порфирија (Перића) на тему "О ХРИШЋАНСКОЈ ЉУБАВИ". Значај Љубави важан је за сваког човека. Љубав, једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав. Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Митрополит Амфилохије у Кутима: Васкрсење Христово је квасац вјечнога и непролазнога живота!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас на Васкршњи понедјељак Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Кутима код Херцег Новог, након чега је освештао парохијски дом и предводио традиционалну васкршњу литија кроз Куте и Зеленику. Овом дивном сабрању присуствовао је велики број вјерних, као и Стеван Катић, предсједник Општине Херцег Нови. У току Литургији Цркви Христовој је прибројан нови члан Гаврило. Честитајући празник над празницима, владика Амфилохије је рекао да данас прослављамо Господа који је васкрсао прије двије хиљаде година и да је кроз Христов гроб, сваки мрачни и тамни гроб постао живоносни. Нагласивши да тај гроб рађа живот вјечни и непролазни живот, Митрополит је рекао да су од тада па до данас сви храмови симболи Христовог гроба па и Свете Тројице у Кутима. „Сви храмови су мјеста гдје се проповиједа и свједочи Васкрсли Христос као дародавац вјечнога и непролазнога живота и призива се Дух Свети животворни на оне који се у њима сабирају и на њихов принос. Дух Свети хљеб и вино претвара у живоносно Тијело и Крв Христа Бога нашега и хришћани примају ту Свету тајну Светог причешћа постајући заједничари Христовога Тијела и Крви, Њега вјечнога и непролазнога Богочовјека. “ Појаснио је владика да због тога храмови грађани кроз историју нијесу просто култура, како их то данас нови безбожници проглашавају. Култура је молитва и богослужење и нема храма на земаљском шару који није грађен неком божанству, који није плод молитве и молитвенога труда, посебно хришћански храмови: „Обоготворити камење које уграђено у неки храм, грађевину, то само могу безумни људи који су поклоници смрти и пролазности, ништавила. А они који знају да човјек није створен за смрт, ништавило и пролазност, они знају да су храмови свједоци живоноснога Бога, живога гроба Христовога и да су Божија мјеста гдје се свједочи живи Господ.“ Казао је да има оних који су против осликавања овога храма у Кутима јер мисле да то култура, оставити га таквог какав јесте, али да крштени не смију да буду тог мишљења, јер храмови нијесу мртвачнице. У савременој Европи, а и ми попримамо тај пелцер лажне Европе, обоготваравају културу и Европа се дехристијанизује заборављајући Васкрсење Христово на којем је саграђено све што је часно и свето у њој. Сви храмови су утемељени на Христу и Његовом Васкрсењу, од древних у Риму па до Нотр Дама, који је данас угрожен и због кога се многи са правом брину о његовој обнови, казао је Митрополит Амфилохије и додао: „Само би било добро да они који се брину, и треба сви да се бринемо за Нотр Дам, не забораве да су потомци оних који су градили Нотр Дам порушили стотине храмова у нашој земљи. 150 храмова, међу којима и Богородица Љевишка која је исто толико стара колико Нотр Дам, су уништени и разорени од НАТО пакта, безбожника који уништава истинску и праву Европу. Покушавају и нас да укључе у уништитеље праве истинске хришћанске Европе духом дехристијанизације, духом убијања Бога у људима и обоготворења камења саграђеног у нека прошла времена и заборављања да су храмови грађени за молитву и све што је у њима је молитвом окађено и омирисано.“ Високопреосвећени је нагласио да су храмови свједоци вјечнога људског достојанства и зато су они живаносни од времена Христовог Васкрсења па данас и до краја свијета и вијека. „Зато ми обнављамо храмове да би кроз њих, обновљали своју душу, срце и памћење на живога Бога и на живо и вјечно достојанство људско, на вјечни напредак људског рода који је вјечни само ако се темељи на Христовом Васкрсењу.“ Човјек је сродан са свим створењима и бићима земаљским, у исто вријеме је и икона живога Бога, створен по лику и по подобију Божијем и као такав је биће дато за вјечност, да узраста у мјеру раста висине Христове. „Истински напредак је да човјек и човјечанство узраста у мјеру раста вјечнога Бога, а све остало је само припрема, уграђивање у ту градњу божанског домостроја на земљи или одрицање тога домостроја кроз проглашавање себе за божанство својих страсти, проглашавање за божанство дијела руку људских. Ми се само клањамо једноме живоме Богу и Васкрслом из мртвих који је претворио гроб свој у живоносни Гроб и који претвара и људску душу у носиоца и свједока вјечнога и непролазнога људског достојанства. Зато и култура има смисла само уколико је живи свједок тога вјечнога човјековога напредовања.“ На крају литургијске проповједи владика Амфилохије се захвалио приложницима што украшавају овај Храм Свете Тројице у Кутима уз подсјећање да храмови Божији нијесу само за оне који се данас у њима сабирају, већ се у њима сабирају сви они који су живјели кроз вјекове. Од самога васкрслог Господа и Мајке Божије, Архангела Гаврила, Светих пророка и свих Светих, сва покољења су сабрана Светој литургији, и они који су сабрани на њој и они који ће се сабирати у будућности: „Црква је у ствари сабор и оних који су прошли преко ове земље и оних који се сабирају и који ће сабирати. У Цркви нема мртвих, Бог је Бог живих а не Бог мртвих. Сви они који су умирали и они су васкрснули и васкрснуће у последњи дан и они који сада живе и они ће се упокојити као што се Господ упокојио, али зато ће силом Његовог Васкрсења и они васкрснути. Васкрсење Христово је квасац вјечнога и непролазнога живота и дар да све што живи и умире на земљи једног дана тим квасцем васкрсне у вјечности и задобије вјечно и непролазно достојанство.“ Владика је на крају службе још једном изразио благодарност свима који се потрудили да саграде овај свети храм, као и онима који се труде да га обнове. Подсјетио је на црквењаке који су од 1919. године до 1995. године служили Господу и звонили у овом светоме храму. За 77. годишње вјерно служење Богу и светињи Божијој у Кутима, Митрополит Амфилохије је Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца постхумно одликовао црквењака Мата Михајловића, пострадалог на Цркви Свете Тројице 1924. године и његове синове црквењаке Петра, Вељка и Николу. Одликовање је уручио њиховим потомцима. За изузетан допринос у обнови храма у Кутима, Митрополит је уручио грамате признања и захвалности Јовану Мићуновићу, Проду Угурлићу, Колу српских сестра Свети Јован Богослов. Грамата је додијељена и Виду Митровићу, који је одсутан, и биће му накнадно уручена. Након Свете службе Божије Високопреосвећни је освештао парохијски дом који је посвећен Светој браћи Кирилу и Методију и на све приложнике призвао благослов Божији и сваки напредак њима и њиховим породицама: „Овим су се Кути показали најбољи не само у Боки, него и у Црној Гори и Брдима. Ви знате да је за вријеме краља Николе била Црна Гора, Бока и Брда. Седам брда, Бока и Црна Гора а сад ови поправљачи све то хоће да претворе у једно, а у вријеме краља Николе је било тројно име Свете Тројице и тако треба да остане: Брђани, Црногорци и Бокељи.“ Приложницима, мјештанима су се захвалили и представници Црквеног одбора, као и свештенику оцу Драгу Пешикану на труду и љубави, а посебну благодарност изразили су Митрополиту који је, како су истакли, много учинио за овај крај. Потом је Митрополит Амфилохије началствовао васкршњом литијом кроз Куте и Зеленику која традиционално окупља велики број вјерног народа. Током литије благосиљане су трпезе љубави којима су мјештани радосно дочекивали учеснике литије. Послије узајамних честитики Христос Вакрсе – Ваистину Васкрсе и послужења, литија је настављала даље кроз Куте и Зеленику. Обраћајући се учесницима литије Високопреосвећени Митрополит је казао да од Христовог Васкрсења и оних који су тада мислили да жене мироносице, које су свједочиле славно Васкрсење, бунцају, па до данас има оних оних који мисле да је прича о Христовом Васкрсењу бунцање и немају вјеру у то. Али има и оних, као и ми данас, који прослављају Христа Васкрслога и кроз Њега вјечно људско достојанство – човјека као вјечно биће који није под подређен смрти, него непролазности: „И сви људски гробови ће постати једном, као гроб Христов, живоносни гробови који ће васкрснути силом Духа Светога а они који бунцају да их Бог уразуми, врати памет да се и они припоје онима који прослављају Христа Бога вјечнога и вјечно и непролазно људско достојанство“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Кутима. По завршетку литије, сабрање је настављено уз трпезу љубави и пригодан културно-умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Амфилохије: Човјек је призван да се храни вјечним хљебом живота!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Велики четвртак је дан великих збивања са Господом нашим Исусом Христом, која опредјељују судбину човјека и човјечанства до данас, али и до краја свијета и вијека. То је дан када је Господ установио Свету тајну причешћа око које се сабира Црква Божија кроз вијекове, казао је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Митрополит је то казао данас на Велики четвртак у Горњем Острогу поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, гдје је у Цркви Ваведења Пресвете Богородице служио Свету архијерејску литругију. Саслуживали су му протојереји-ставрофори Радојица Божовић и Видо Вуковић, сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакон Зосима, као и протојереј Данило Дамјановић из Мојковца и јереј Радмило Чизмовић, пјешивачки парох. На почетку богослужења Митрополит Амфилохије је у првине анђеоског лика обукао сабрата острошке обитељи искушеника Стефана. Владика је у литургијској проповједи истакао да је Црква Божија заједница Оца и Сина и Духа Светога и безбројних покољења из свих земаљских народ. Ова најсветија заједница не живи само од земаљскога хљеба, већ се храни Тијелом и Крвљу Христовом, Његовом љубављу, истином, правдом и вјечним и непролазним животом: „Господ дарује Тајну вјечнога живота – Тајну хљеба који силази с неба. Сам Христос је за себе рекао: Ја сам хљеб живота који силази с неба – ко једе од овога хљеба неће умријети, него ће вјечно жив бити.“ Подсјетио је да је Црква Христова раширена по свом земаљском шару и да су читави народи њени чланови, као и да се у њој служи служба Божија на свим земаљским језицима. Говорећи о другом знамењу Великог четвртка, владика Амфилохије је казао је да је Света тајна служења тајна божанске љубави која се претаче и постаје љубав међу људима, истинска и прва љубав која не тражи своје, већ се жртвује и приноси. „Господ је на овај свети дан показао да је смирење и узјамано служење међу људима оно што захтјева од свију, јер и Он сам је рекао: Нисам дошао да Ми служе, него да служим и да живот свој полажем за ближње своје. На Тајној вечери Господ је опрао ноге Својим ученицима показавши им како треба да служе и да не буду као земаљски владари и господари, него да приносе сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу на дар.“ Треће знамење, изузетно значајно, које се показало на Велики четвртак је када један од Његових ученика, Јуда, издаје Господа за 30 сребреника првоствештеницима и мрзитељима Христа: „Среброљубље је један од најопакијих гријехова свакога људскога бића. Кроз сву људску историју, па и у наше вријеме, издаје се Бог као хљеб живота, ради земљскога хљеба и пролазног, ништавног богатства“, истакао је владика. Додао је да је тако било и са Јудом издајником, као и да је ово наше вријеме, вријеме Јуде издајника, јер никада у историји човјечанство није у толикој мјери продавало Христа, као Бога и савршеног човјека, и одрицало се Њега који је хљеб живота: „Среброљубље, земаљска власт и богатство је оно што господари данас европским народима, а преко њих и нама који смо темељ праве и истинске Европе.“ Нагласио је да је данас управо све подвргнуто том Јудинском синдрому, издаји и одрицању Христа Бога, продавању вјере за вечеру, како каже наш народ. На том богоубиству, оцеубиству и братоубиству, заснован је и комунизам, а у томе се састојала и судбина нацизма и фашизма који су за 30 сребреника – за расу, продали живога Бога. По његовим ријечима све је данас подређено земаљском тијелу и крви: „То је својство модерне Европе и Америке, а и ми се укључујемо у то, све се жртвује за тзв. западне вриједности, које су одрицање од онога што је највећа вриједеност, била и остала, и Истока и Запада, а то је Христос – вјечни хљеб живота који силази са неба и дарује се човјечанству.“ Све што је подређено ономе што је пролазно и чега је смрт коначна ријеч, није достојанство за човјека онаквог каквог га је Бог створио, по Свом лику и образу. „Човјек је призван да се храни вјечним хљебом живота – Христом Богом као Богочовјеком, да се храни и живи Њиме да би кроз Њега и преко Њега побиједио своје страсти и све оно што га отуђује од Бога како би задобио Царство небеско, за које се опредијелио и наш народ.“ Само оне школе које у том духу васпитавају дјецу, приводећи их тој свјетлости, која је овај свијет обасјала Христовим рођењем, преображењем, распећем, смрћу и васкрсењем, су истинске и праве, јер човјеку дају учења о његовом вјечном и непролазном достојанству, појаснио је владика. Све друге које се заснивају само на пролазном и земаљском су Јудине школе и продају Бога живога а тиме људско достојанство за 30 сребреника: „Никада Јуда издајник није био тако моћан и силан у свијету, преко некада хришћанске Европе и Америке, колико је данас. Ово је вријеме Јудеиздајника, онога који продаје Господа за 30 сребреника.“ Високопреосвећени је објаснио да се Јуда није покајао, већ раскајао и објесио, а плод такве школе је самоубиство, као што је смрт плод нацифашизма и комунизама, које су биле завладале свијетом, и најновије идеологије која се рађа из те и такве идеологије. Свети Василије је један од живих свједока Живога Господа и свједок оних који се попут Христа жртвују за вјеру, Христа и једни за друге: „То је снага ћивота Светога Василија, јер је он охристовљени ћивот. Хранио се и храни хљебом живота и учи нас да се васпитавамо, припремамо и спасавамо од Јудинског синдрома хљебом живота, ходећи путем Христовим, за Оним који је пут, истина и живот, ходећи за онима који су за Њим ходили, међу којима посебно мјесто заузима отац наш Василије. Нека би нам Господ дао духа покајања, преображаја, истинске, праве вјере у живога Бога и обдарио нас вјечним и непролазним животом“, поручио је на крају литругијске бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Велики број сабраних се причестио Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа на дан када је установљена ова Света и велика тајна. Извор: Манастир Острог -
Дана 10. марта 2019. године у Недељу сиропусну – сећање на Адамово изгнање (Недеља опраштања), Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију после које се верницима обратио беседом. Данас је последња недеља пред Велики пост, која је испуњена веома важним смислом. Свеобухватан смисао овог дана је покајање и опраштање грехова. Заправо, цело поприште Великог поста које нам предстоји посвећено је теми превладавања греха у човеку. И ако се у току поста не мењамо набоље, узалудно смо се трудили, узалудно смо се молили, узалудно смо постили, зато што и пост, и молитва попримају смисао онда кад има резултата. То не значи да треба да престанемо да постимо и да се молимо ако не осећамо резултат. Нипошто! То значи да ако не осећамо резултат треба да будемо свесни: у нашем животу се дешава нешто неправилно, иако се молимо и ограничавамо у храни. И да бисмо истакли духовну димензију поста као најважнију, саветује нам се да последњег дана пред Велики пост замолимо једни друге за опроштај и да још једном постанемо свесни да без опроштаја нема спасења. „Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески“ (Мт. 6:14) – ове изванредне речи смо чули данас у одломку из Јеванђеља. Колико је важно да сачувамо ове речи у сећању и у срцу – посебно онда кад нам је тешко да некоме опростимо, кад нас је неко прејако увредио! Јер има људи које не желимо чак ни да сретнемо, које не можемо да погледамо у очи. И што је веће отуђење, што је већа унутрашња одбојност, што више негативних осећања човек изазива у нама, тим јача треба да буде наша тежња да се помиримо управо с тим човеком. Можда нам Господ намерно шаље таквог човека како би окушао нашу верност, како бисмо постали свесни своје способности или неспособности да опраштамо другима, од чега зависи и наш сопствени опроштај, који долази од Бога, на Страшном Божијем суду. Способност опраштања открива човеку перспективу вечног живота. Ако нема опраштања, као што је изванредно говорио Јефрем Сирин, не треба ни да се молимо, ни да постимо, јер ће све бити узалуд. Празнина без икаквог смисла! Молитва и пост попримају смисао тек онда кад се мења стање нашег срца, а показатељ ове промене је наша способност да праштамо и да молимо за опроштај. А зашто је тако? Па зато што је гордост највећи и најопаснији грех од којег потичу сви други грехови. И човек присуство гордости у себи препознаје управо кроз неспособност да затражи опроштај или да опрости другом човеку. То је известан индикатор, као лампица која светли на уређајима кад наступа нека опасност, на пример, кад има недовољно кисеоника или кад се појављују штетне материје у атмосфери. Има уређаја који одмах реагују на ову промену – засветли лампица или се чује гласан звук упозоравајући човека на опасност. Тако је и у духовном животу. Ако нисмо у стању да праштамо и ако нисмо у стању да молимо за опроштај, можемо сматрати да се упалила црвена лампица која нас упозорава на то да се наша душа налази у опасном стању. Велики пост је време које нам се даје за очишћење наших грехова, за приношење покајања, за пролажење кроз искушења и тешкоће, између осталог, кроз ограничења у храни, пићу и разоноди. Све су то само средства усмерена на промену стања наше душе, а сама ова промена је повезана с нашом способношћу да опраштамо људима и да молимо за опроштај за своја сагрешења. Хајде да размислимо о томе колико је важно праштање, и то управо данас, јер је у току целог нашег живота то вероватно последња ствар о којој мислимо. Имамо толико много брига, толико много послова, толико много тога да урадимо, али ко од нас свакодневно размишља о томе колико смо у стању да праштамо или да молимо за опроштај? Ово нам не пада на памет. Међутим, данас је управо такав дан кад треба да се подвргнемо извесном испиту, да се упитамо и да одговоримо на важно питање: да ли можемо да праштамо и да молимо за опроштај или је то за нас претешко бреме? И у једном, и у другом случају – ако кажемо да можемо, или ако кажемо да не можемо – предстојећи дани светог Великог поста ће нам омогућити или да оснажимо у себи ову врлину или да превладамо греховну склоност и неспособност да се миримо с људима. Нека нам помогне Господ да спасоносно проведемо дане Свете Четрдесетнице и да достојно дочекамо празник Светог Васкрсења! Амин. Извор: Православие.ру -
У Недељу о митару и фарисеју, 4/17. фебруара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у параклису Светих Отаца Атонских, у манастиру у Ковиљу, уз саслужење јеромонахâ Дионисија и Харитона, протонамесника Милорада Мировића, пароха при Успенском храму у Новом Саду, презвитера Младена Глушца, пароха у Апатину, као и новосадских ђакона Александра Билића, Ивана Васиљевића и Огњена Верића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, владика Исихије је истакао да покајање треба да буде главна тема у предстојећој Четрдесетници. Покајање не значи неко сентиментално плакање због својих грехова, већ је то дубинска спознаја греха као погрешног правца живота, као погрешног настројења и, са друге стране, обраћање свим срцем благодати Божјој да то од нас одузме и да нас управи на прави пут. Покајање значи преумљење, поручио је Епископ мохачки. По благослову Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, владика Исихије је рукоположио катихету Александра Верића из Aпатина у чин ђакона. Извор: Епархија бачка -
Епископ зворничко-тузлански Фотије: Учешће у Литургији је циљ хришћанског живота!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
На Нову годину по јулијанском календару и празнике Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, служио је свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Горњем Црњелову. Његовом Пеосвештенству су саслуживали протојереји-ставрофори Јово Јовић и Љубомир Ђокић, умировљени свештеници, протонамјесници Слободан Мићић и Предраг Гаврић, те протођакон Славољуб Милошевић. Звучни запис беседе На крају Литургије Преосвећени Владика је узнио благодарствене молитве на почетку Новог љета Господњег, а потом је окупљену дјечицу даривао поклон пакетићима. У својој бесједи је истакао суштину празника Обрезања и указао на личност Светог Василија Великог и његов допринос Цркви. Преосвећени Владика је посебно нагласио значај свете тајне Причешћа, те позвао вјерујуће да активно учествују у овој светој тајни. Извор: Епархија зворничко-тузланска -
Владика Херувим: Пут Христов је пут страдања, али и Васкрсења и вечнога живота!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је 23. децембра 2018. године Светом архијерејском Литургијом у Петровој Слатини. Преосвештеном Епископу саслуживали су: протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, умировљени парох, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох петровослатински и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. По одслуженој Светој Литургији беседио је Епископ Херувим: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драга браћо и сестре, драга децо, нека је благословен данашњи дан – дан љубави и милости Божије. Сабрали смо се овде у Петровој Слатини, у нашој богомољи посвећеној светом Василију Острошком, да прославимо Име Божије и да се кроз молитве сетимо и угодника Божијих. Данашње Свето Јеванђеље по светом апостолу Луки даје нам две смернице: како треба да живимо у овоземаљским оквирима историје – можемо живети на духовни или на телесни начин. Пред поменутим богаташем била су управо та два пута. Духовни пут је пут Јеванђеља и врлина које човек у животу треба да стиче, а пут телесни је пут којим је богаташ кренуо и он тешко може да се ослободи својих оквира који га од Бога одвајају. Богаташ је видео лепоту у живљењу по телу, превиђајући лепоту онога што је духовно и божанско. Јеванђеље нас упућује да стремимо духовном како бисмо стекли блага и били заиста врлински народ који ходи путевима светога Саве, светога Василија Острошког и свих наших дивних светитеља који су својим животима испунили Завет Божији, следили пут заповести и наследили венац вечне славе. Пут Христов је пут страдања, али и Васкрсења и вечнога живота. Господ Исус Христос нам је и омогућио да се кроз Свету Литургију у Телу и Крви Христовој сусрећемо са живим Богом. Лепо је видети да се данас цела заједница причестила и примила залог вечног живота, то је пуноћа живота у Цркви Божијој. Света Тајна Причешћа је печат нашег живота којим стичемо врлине. На Литургијском сабрању пролазимо кроз цео Домострој спасења: од Оваплоћења до Страдања и Васкрсења. Када год је кроз историју наш народ био на путу Јеванђеља и Цркве Христове био је на путу ка Небеском Царству, остављајући за собом телесни начин живљења који нас увек удаљава од љубави и милости Божије. Нека сте благословени, нека је благословена наша заједница у Петровој Слатини, свети Василије да вас штити и чува од сада и кроз сву вечност. Амин. Надлежни парох протојереј-ставрофор Миљен Илић срдачно је угостио Владику Херувима у парохијском дому где је уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија осечкопољска и барањска -
Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј учествовао је у уторак, 11. децембра 2018. године, у раду научног скупа: „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве – Историјско, богословско и културно наслеђе”, који је уприличен у просторијама Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Владика Иринеј је говорио на тему: „Изворна и савремена аутокефалија са посебним освртом на ону коју је издејствовао Свети Сава 1219. године”. Епископ бачки је оценио да је наше време – време дубоке кризе наше црквене и канонске самосвести. Теорија и пракса аутокефалије налазе се на клизавој низбрдици. Аутокефалија се више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне, Католичанске Цркве него све чешће представља камен спотицања, што конкретно значи узрок тешких неспоразума међу Црквама. Штавише, спорови око аутокефалије једне велике аутономне Цркве, довели су до прекида општења међу Црквама, што представља најтрагичнију могућу варијанту. Надајмо се да ће тај прекид бити привременог карактера, навео је владика Иринеј. Владика је истакао да се поставља питање како да појам и систем аутокефалног организовања живота Цркава Божјих у васељени поново постане фактор јединства, а не фактор нејединства и раскола, како је сад у наше дане.Мислим да из историје древне Цркве, из примера Светога Саве који је са толико мудрости, расуђивања и смирења радио, од његовог доба па надаље, у нашој помесној Цркви, хвала Богу, није било пучистичких стицања ранга и статуса, ни у погледу аутокефалије, ни у погледу уздизања на степен патријаршије. Имам утисак да у нашем времену, наша историја, поготово историја Светосавске епохе и његове свете личности, може и нама да буде учитељица живота, поручио је Епископ бачки. У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219–2019), под покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, Међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. У раду симпосиона учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача. Сабрање је почело у понедељак, 10. децембра, тропаром Светом Сави и химном Боже правде, које је извео Камерни мушки октет Православног богословског факултета. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је симпосион, оценивши да је за аутокефалију Српске Цркве заслужан колико Свети Сава, толико и Стефан Немања. Отварању научног скупа присуствовали су Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Епископи: британско-скандинавски Доситеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, ваљевски Милутин, нишки Арсеније, ремезијански Стефан и мохачки Исихије. Такође, присуствовали су и г. Илија Елиадис, амбасадор Републике Грчке у Србији; др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, са помоћником др Марком Николићем; ректори богословија у Београду, Призрену и Крагујевцу; професори и студенти Факултета, професори и ученици богословија, представници јавних и друштвених институција, свештенство и монаштво Српске Цркве. Програм је доступан на интернет страници научног скупа Извор: Епархија бачка -
Катихета Бранислав Илић: Пост је саставни део литургијског живота!
Наслов блога је објавио/ла Логос у РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
У овим благословеним данима Божићног поста, када се духовним и телесним подвигом припремамо да што достојније дочекамо празник Рођења Господа нашег Исуса Христа, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом ПОСТ ЈЕ САСТАВНИ ДЕО ЛИТУРГИЈСКОГ ЖИВОТА. Аутор подсећа да сваки подвиг своје испуњење и своју круну налази у Светој евхаристији. Вашој пажњи препоручујемо текст истог аутора под насловом: БОЖИЋНИ ПОСТ - У СУСРЕТ БОГОМЛАДЕНЦУ Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника јесте море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста у свом најдубљем значењу налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост вели: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће“. У Цркви се пост, покајањеи учешће у Евхаристији просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија уСветајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота. У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или. једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али, изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а, пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“ Сведоци смо душепогубне праксе да поједини верници посте уредно све постове, а да Светој чаши приступају само неколико пута годишње занемаривајући тако Христов позив којим нас позива на свакој светој Литургији: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите!“Учешће у литургијском сабрању јесте наша насушна потреба, оно је наша духовна храна без које не можемо духовно живети, управо онако као што човек не може телесно да живи без ваздуха - када ваздуха нема, човек се гуши. Тако и без активног причешћивања човек не може да живи, долази до нашег духовног гушења. Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духован; сâма та чистота коју задобијамо постом и молитвом, чини нас припремљеним да тако одевени свадбеним рухом приступимо Трпези Господњој хранећи се храном Царства Божјег. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква -
Поводом храмовне славе, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим принео је 24. новембра 2018. године бескрвну жртву од свих и за све у храму Светог Стефана Дечанског у Борову Насељу. Саслуживали су протојереји-ставрофори Јован Клајић, умировљени парох, и Чедо Лукић, парох боровски, протонамесник Ненад Лазић, парох тењски, јереј Драган Сердар, парох боровски, и ђакон Срђан Лукић. После заамвоне молитве Епископ је освештао славски колач и кољиво и принео их Господу у част и славу Светог Стефана Дечанског. О храмовној слави кумовала је гђа Боса Манов из Борова, а кумство су преузели г. Радован и гђа Ката Јазић из Борова Насеља. Епископ је по отпусту поучио верни народ: -Драги народе Божји, децо Божја, нека је благословен данашњи дан. Нека се увек сећамо речи Светог Давида Псалмопојца: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев“. Велики је данас дан, превасходно што смо се сабрали и испуњени Божјом љубављу и милошћу што смо могли да принесемо бескрвну Жртву од свих и за све. -Данас се у молитвама сећамо Светога Стефана Дечанског, једног дивнога светитеља из рода нашега који је свакако својим земаљским подвигом задобио венац вечне славе. Данас га се сећамо као што га се наш народ и сећа и молитвено прославља кроз све ове векове. Његова дивна задужбина манастир Високи Дечани су светлост свету и целој васељени, јер непрестано сведоче о једном трајању и континуитету у животу Срба који је увек био омеђен венцем небеске славе и венцем вечнога живота. Велики је број наших дивних светитеља у Небеској Србији, који се непрестано моле пред престолом Свевишњега и бдију над нашим народом да би наш народ ходио путем Светог Саве, да би ходио путем наших дивних отаца који су увек знали какав је пут и како ми као народ ми треба идемо и којим путем треба да ходимо. -И управо је Стефан Дечански као Добри Виноградар сабирао многе плодове и дарове у овоземаљскоме животу без обзира што је носио царску круну и имао сва овоземаљска блага. Њега то засигурно није дотицало него је својим животом увек стремио ка вечним небеским добрима и у овоземаљском животу, ходио је трновитим путем, путем подвига и вечнога живота. У његовом житију се каже да је био кротак, смирен, братољубив, христољубив, богоносан човек. И заиста је целокупан његов живот био омеђен врлинским начином живота, који је његово срце неговало. Засигурно је његово срце од самога рођења сијало светлошћу Васкрсења, да би онда током целог овоземаљског живота стицао небеска блага. -Велики је благослов што смо се данас сабрали и прославили нашег дивног светитеља. Мука и страдање су обележиле његов живот, па је то и нама нада да тим путем треба да ходимо у овоземаљском животу. Пут подвига је пут вечнога живота. Никако другачије ми не можемо да задобијамо небеска блага, него идући трновитим путем страдања којим је ходио и Свети Стефан Дечански. Јер се ми сећајући њега, не гледамо само на његове муке, него гледамо пре свега на дарове које је он задобио. Мучеништво је вечни венац у историји хришћанства, а оно траје и у нашем времену. То је сведок да смо ми на томе уском путу које води до Царства Божјег, води ка Васкрсењу, до небеског блага које нам је Господ Исус Христос оставио. -Деца која су се данас причестила сведоци су и Страдања и Живота вечнога. Сви ми који смо данас приступили Светој Чаши сјединили смо се у Телу и Крви Христовој, ставили смо на себе печат Васкрсења и Страдања, печат Распећа и печат врлинског живота. Тако су радили наши дивни светитељи, непрестано су живели у Цркви и за Цркву Божју. Нама су оставили тај пут као народу небескоме, народу светога Саве, да морамо непрестано ходити путем врлине, путем Јеванђеља, путем који проповеда наша Света Црква. Никако другачије ми не можемо изнети сво бреме овога времена, него једино ако живимо у Цркви Божјој, ако смо народ Божји, ако смо деца Божја која истински примају све врлине у свом духовном животу. Нека би Господ дао да се сви ми обожимо и умножимо, да наш народ увек буде на врлинском путу, на путу светога Саве који води у живот вечни! Нека сте благословени од сада и кроз сву вечност! Амин! После богонадахнуте беседе, протојереј-ставрофор Слободан Блажић је захвалио Епископу и свима присутнима што су увеличали празнично сабрање. Трпеза љубави и радост заједничарења трудом надлежног свештеника је настављена у Парохијском дому у Борову Насељу. Извор: Српска Православна Црква -
На дан када наша Црква прославља Сабор светог архангела Михаила, Преосвећени Епископ зворничко-тузлански господин Фотије служио је архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Горњој Толиси код Модриче. Ово је била прва посјета Епископа Фотија овој парохији. Преосвећеном Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Јово Лакић, архијерејски намјесник модричко-градачачки, протонамјесник Недељко Горановић, парох гаревачки и протођакон Славољуб Милошевић. На крају богослужења Преосвећени Владика се са надахнутом бесједом обратио присутнима честитајући им празник и поучивши их како нам је Свети архангел Михаило путевођа и како ми треба да се боримо и да непрестано будемо са Богом, да не отпадамо од Лица Божијег и пута Божијег, да не падамо у разне гријехове него да непрестано живимо богоугодним животом како живе и анђели на небесима. На Литургији је било присутно много вјерника а посебно радује велико присуство дјеце. Радује и чињеница да су многи приступили Причешћу и сјединили се са Христом. По завршетку свете Литургије Епископ је у дому свештеника обавио освећење славских дарова, хљеба, пшенице и вина, у част данашњег празника који је крсна слава протонамјесника Слађана Савића и његове породице. Извор: Епархија зворничко-тузланска -
У 25. недјељу по Духовима, 18. новембра 2018, света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Литургију је служило никшићко свештенство, а сабраним вјерницима ријечима пастирске бесједе обратио се протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. Он је тумачећи данашње свето Јеванђеље, казао да смо створени за вјечност, због вјечности постојимо, јер нас је Бог саздао да будемо непролазна бића. Каква је то љепота и милост Божја да не буде никада да нећемо постојати! Звучни запис беседе „Због тога је вјечност наш императив, наша заповијест да је живимо у љубави, са Господом, јер може бити и она вјечност да нећемо бити са Господом и са ближњима, гдје ће бити тама, гдје нема љубави. Али, ми се, овдје и сада, трудимо да задобијемо да живимо у свјетлости и у љубави, да живимо са Господом овдје и сада, а онда да то наше живљење пређе на живљење на Небесима“, казао је, између осталог, у својој бесједи свештеник Јокић. Извор: Радио Светигора-
- 1
-
-
- протопрезвитер-ставрофор
- слободан
- (и још 7 )
-
Епископ диселдорфски и немачки Григорије: Љубав је идеал и крајњи циљ хришћанског живота!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Слава парохије Светог Ђорђа у Антверпену – Обновљење храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, свечано је прослављена у суботу 17. новембра саборним служењем свете архијерејске Литургије. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство митрополит Белгије, Холандије и Луксембурга Господин Атинагора (Цариградска патријаршија), уз саслужење Његовог Преосвештенства епископа диселдорфског и немачког Господина Григорија, Његовог Преосвештенства епископа Неаполиса Господина Порфирија (Кипарска архиепископија), оца Саве, игумана манастира Тврдош, као и великог броја свештеника и ђакона из Холандије, Немачке и Белгије, и уз учешће верног народа из поменутих земаља. Звучни запис беседе Литургији је присуствовала Њена Екселенција амбасадор Републике Србије у Краљевини Белгији, госпођа Марина Јовићевић са сарадницима. Лепоти богослужења допринели су и гостујући појци из Србије и Диселдорфа. На почетку литургије, епископ Григорије је, по благослову надлежног епископа западноевропског Луке, рукопроизвео у чтечеве, г. Владимира Милановића и г. Нектариоса Роса, који ће убудуће да саслужују у цркви Светог Ђорђа у Антверпену. После прочитаног Јеванђеља, верном народу се надахнутом беседом обратио владика Григорије, истакавши значај трпљења и вере у изградњи савршене љубави која је идеал и крајњи циљ живота сваког хришћанина. На крају Литургије, после ломљења славског колача, владика Григорије је заблагодарио митрополиту Атинагори за љубав и бригу коју је својим доласком на најважнији парохијски догађај у години показао према парохији Светог Ђорђа и српској заједници у Белгији. Митрополит Атинагора је у свом обраћању, заблагодарио епископу Луки, на позиву, епископима Григорију и Порфирију, као и свим свештенослужитељима и целокупној парохији, на челу са протојерејем Миланом, на прилици да учествује у евхаристијском слављу у српској православној парохији у Антверпену. У свом говору он је истакао своју духовну везу са Српском Православном Црквом и значај који је на његов живот имао блажене успомене прота Чедомир Остојић, као и познанство његовог оца са блажене успомене Патријархом Српским Господином Германом. С обзиром на то да парохија Светог Ђорђа чека званично признање пред органима покрајинске и федералне владе, митрополит Атинагора је, као овлашћени представник православне Цркве пред белгијском државом, информисао верни народ о легалном статусу парохије пред државним органима и истакао спремност да помогне да се нађе правни модел којим би то питање било решено, позвавши овлашћене представнике Епархије западноевропске да заједничким радом допринесу решењу правног статуса. После свете Литургије организован је славски ручак који су за ову годину припремили кумови г. Здравко Зубац и г. Срђан и г-ђа Јелена Милош. У току трпезе љубави, парох антверпенски отац Милан Живановић заблагодарио је епископима и свештенству за показану љубав и молитвено присуство, као и свим парохијанима на труду који улажу да парохија из године у годину расте, и у бројчаном и у духовном смислу, те позвао верни народ да на том путу и даље остане. У току славског ручка, као пратећи културно-уметнички програм, наступила је пијанисткиња Селена Трифуновић, као и споменути појци који су традиционалним српским песмама увеличали славље. По завршетку ручка, митрополит Атинагора је још једном заблагодарио на гостопримству и истакао значај јединства који је показан саборним служењем Литургије, те позвао верни народ да се моли за јединство православне Цркве. На самоме крају, владика Григорије такође се опростио од верног народа позвавши их да радост и мир који су задобили понесу и шире у свету у коме живе. Извор: Епархија дизелдорфска и немачка-
- 1
-
-
- епископ
- диселдорфски
- (и још 8 )
-
Епископ шумадијски Јован: Литургија је стожер нашег живота!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 3. новембра 2018. године, на Задушнице, светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола Томе у Јоханесбургу, јавља Радио Слово љубве. Прилог радија Слово љубве Његовој Светости Патријарху саслуживали су Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије (Весић) и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи. У продужетку свете Литургије, Патријарх је, у молитвеном присуству старешине храма оца Исајла (Марковића), служио општи помен и произнео Господу молитве за све упокојене. По благослову патријарха Иринеја, сабранима се бираним речима обратио Епископ шумадијски г. Јован који је говорио о важности свете Литургије која је „највеће дело које је Бог могао да да човеку, јер она своди Небо на земљу а земљу уздиже на Небо“. -Литургија све сабира - и прошлост, и садашњост и све претвара будућност, поручио је владика Јован. -За нас хришћане важно да гледамо у будућност, јер испред свакога од нас јесте Господ наш Исус Христос. Литургија је радост, кроз њу улазимо у Царство Небеско. То нам је најбоља учионица, учитељица и веронаука, учи нас како да живимо, како да љубимо Бога и човека, рекао је између осталог епископ Јован. За звучни запис беседе и фотографије благодаримо ипођакону г. Владимиру Јелићу, управнику Патријаршијског двора у Београду. Извор: Српска Православна Црква -
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 3. новембра 2018. године, на Задушнице, светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола Томе у Јоханесбургу, јавља Радио Слово љубве. Прилог радија Слово љубве Његовој Светости Патријарху саслуживали су Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије (Весић) и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи. У продужетку свете Литургије, Патријарх је, у молитвеном присуству старешине храма оца Исајла (Марковића), служио општи помен и произнео Господу молитве за све упокојене. По благослову патријарха Иринеја, сабранима се бираним речима обратио Епископ шумадијски г. Јован који је говорио о важности свете Литургије која је „највеће дело које је Бог могао да да човеку, јер она своди Небо на земљу а земљу уздиже на Небо“. -Литургија све сабира - и прошлост, и садашњост и све претвара будућност, поручио је владика Јован. -За нас хришћане важно да гледамо у будућност, јер испред свакога од нас јесте Господ наш Исус Христос. Литургија је радост, кроз њу улазимо у Царство Небеско. То нам је најбоља учионица, учитељица и веронаука, учи нас како да живимо, како да љубимо Бога и човека, рекао је између осталог епископ Јован. За звучни запис беседе и фотографије благодаримо ипођакону г. Владимиру Јелићу, управнику Патријаршијског двора у Београду. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
На Светој служби Божијој сабрало се бројно монаштво и вјерни народ, а након читања свједочанства Светог јеванђелисте Марка о страдању Светог Јована, сабране је бесједећи поучавао о. Сергије. Он је казао да је данашњи дан после Великог петка следећи догађај који ужасава род људски и све оно што је Богом дано. – Страшан догађај, трагедија огромна, страдање праведника који говори истину, који ревнујући за истину и правду, за народ, за Бога прије свега, бива обезглављен. Међутим, кад се мало боље погледа, није то трагедија самоједног човјека, него трагедија рода људскога, да човјек препустивши се блуду, страстима, сујети, властољубљу, осветољубљу одсијеца главу Пророка Божијега, а неколико година после тога распиње Богочовјека,који је дошао да спасе род људски – казао је о. Сергије. Подсјетио је на поруку Патријарха Павла да треба да будемо људи. – Велико је бити човјек. Привидна власт и привидна сила којоим је располагала та несретна и неблагословена заједница Ирода, Иродијаде и Саломије, али убрзо после тога дешава се да правда Божија њих лишава и части и власти и на крају бивају на сраман начин лишени живота – истакао је о. Сергије и додао да се кроз цијелу историју човјечанства нажалост дешавају слични примјери ступања у неблагословене заједнице. Зато, казао је о. Сергије, морамо водити рачуна о чистоти живота. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, а заједничарење свештенства, монаштва и вјерног народа настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог-
- 1
-
-
- протосинђел
- сергије
- (и још 5 )
-
Дан молитвеног сјећања на страшно страдање Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, молитвено је обиљежен у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протосинђел Сергије економ у острошкој обитељи, а саслуживали су му јереји Шпиро Живковић морињски парох и Радмило Чизмовић пјешивачки парох, као и острошки сабрат јерођакон Зосима. Звучни запис беседе оца Сергија -ФОТОГАЛЕРИЈА- На Светој служби Божијој сабрало се бројно монаштво и вјерни народ, а након читања свједочанства Светог јеванђелисте Марка о страдању Светог Јована, сабране је бесједећи поучавао о. Сергије. Он је казао да је данашњи дан после Великог петка следећи догађај који ужасава род људски и све оно што је Богом дано. – Страшан догађај, трагедија огромна, страдање праведника који говори истину, који ревнујући за истину и правду, за народ, за Бога прије свега, бива обезглављен. Међутим, кад се мало боље погледа, није то трагедија самоједног човјека, него трагедија рода људскога, да човјек препустивши се блуду, страстима, сујети, властољубљу, осветољубљу одсијеца главу Пророка Божијега, а неколико година после тога распиње Богочовјека,који је дошао да спасе род људски – казао је о. Сергије. Подсјетио је на поруку Патријарха Павла да треба да будемо људи. – Велико је бити човјек. Привидна власт и привидна сила којоим је располагала та несретна и неблагословена заједница Ирода, Иродијаде и Саломије, али убрзо после тога дешава се да правда Божија њих лишава и части и власти и на крају бивају на сраман начин лишени живота – истакао је о. Сергије и додао да се кроз цијелу историју човјечанства нажалост дешавају слични примјери ступања у неблагословене заједнице. Зато, казао је о. Сергије, морамо водити рачуна о чистоти живота. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, а заједничарење свештенства, монаштва и вјерног народа настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог View full Странице
-
„Ми православни хришћани вјерујемо у Бога који је Света Тројица – Отац, Син и Свети Дух. А Света Тројица је заједница вјечне љубави од вјечности“, казао је он. Објаснио је да Бог Отац воли Сина и Духа Светог, да Син воли Оца и Духа Светога и да Дух Свети воли Оца и Сина „Бог нам је љубав показао, прије свега, као своју божанску особину. А онда је Бог, који је вјечна љубав – Света Тројица, из те своје превелике љубави створио свијет, створио човјека. Створио га је, не што је морао, што му је требао, него зато што је волио и што воли“, објаснио је отац Мирчета. Казао је да је Бог човјека обдарио својом боголокошћу. „А зар се и ту не пројављује неизмјерна љубав Божија према човјеку и према свијету“, казао је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у Недјељу петнаесту по Педесетници, одслужена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му протојереји Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић. У славу и у част Божију током Свете Литургије, пјевала је и одговарала је мјешовита пјевница храма. Сабранима се пастирском бесједом обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин који је рекао да љубав прије свега и изнад свега Божија особина, Божије својство, начин живота Божијег. Звучни запис беседе „Ми православни хришћани вјерујемо у Бога који је Света Тројица – Отац, Син и Свети Дух. А Света Тројица је заједница вјечне љубави од вјечности“, казао је он. Објаснио је да Бог Отац воли Сина и Духа Светог, да Син воли Оца и Духа Светога и да Дух Свети воли Оца и Сина „Бог нам је љубав показао, прије свега, као своју божанску особину. А онда је Бог, који је вјечна љубав – Света Тројица, из те своје превелике љубави створио свијет, створио човјека. Створио га је, не што је морао, што му је требао, него зато што је волио и што воли“, објаснио је отац Мирчета. Казао је да је Бог човјека обдарио својом боголокошћу. „А зар се и ту не пројављује неизмјерна љубав Божија према човјеку и према свијету“, казао је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
Викарни Епископ диоклијски Методије: Жртва и жртвовање прво откривење живота!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Преосвећеном владици саслуживали су свештенство Епархије буеносајреске и Митрополије црногорско-приморске уз молитвено учешће Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог преосвештенства изабраног Епископа буеносајреско и јужно-централноамеричког г. Кирила. Послије Светог причешћа вјерном народу архипастирском бесједом обратио се владика Методије који је подсјетио да данас прослављамо Светог мученика Андреја Стратилата и са њим пострадалих 2.593 мученика. „Не можемо да се не сјетимо те идеје жртве и жртовања, која је основ и главни израз живота“, казао је владика и истакао да су и жртва и жртвовање духовни садржај живота и оно прво откривење живота. Епископ Методије је истакао да поред многих аспеката жртвовања, оно главно и суштинско јесте Богослужење – центар у који се се сливају све пројаве жртве и жртвовања а то је одрицање од себе, приношење себе и преображај: „Прво одрицање од себе, то је оно што је Христос рекао Ко се не одрекне себе и не узме крст свој и не пође за мном тај није достојан Царства Небеског. Шта значи одрећи се самога себе? То значи одрећи се онога умом створенога ја, односно онога што ми мислимо да јесмо а то је тзв. наш его.“ Владика је објаснио да ми своје осјећање себе, изводимо углавном из спољашњих ствари, то јесте у зависности од онога који посао обављамо, колику плату примамо, који чин или звање имамо, или каквог смо физичког изгледа, какве посебне способности имамо, какво породично поријекло имамо и какву имамо колективну идентификацију, којој заједници припадамо, раси или народу. „На крају ће смрт да погаси све те наше спољашње идентитете, за које смо истински мислили да смо ми до краја. Христос нам управо и говори у Јеванђељу да ћемо се на крају морати одрећи свих спољашњих идентитета, јер је смрт та која све на крају гаси, па чак тамо нема ни мушкога ни женскога. Кад се свега тога још за живота овдје одрекнемо, одрекли смо се тога што ми мислимо о себи и то значи да смо умрли за овај свијет. И ко умре прије него што умре, тај ће видјети да смрти не постоји“, истакао је Епископ диоклијски Методије. Додао је да друга пројава жртвовања, односно Богослужења јесте приношење а то значи давање. „Давање као припадност заједници, односно заједничарењу, као што кажемо и у Светој литургији кад приносимо – узносимо Господу дарове Твоје од твојих, теби приносећи ради свих и за све. У том одрицању од себе и у том давању себе догађа се једна тајна која се зове преображај. То су нестворене, благодатне, божанске енергије којима се напајамо у Светим тајнама у Богослужењу“, казао је Епископ диоклијски г. Методије у надахнутом слову вјерном народу сабраном у Храму Рождества Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио Свету архијерејску литургију у Храму Рождества Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Звучни запис беседе Преосвећеном владици саслуживали су свештенство Епархије буеносајреске и Митрополије црногорско-приморске уз молитвено учешће Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог преосвештенства изабраног Епископа буеносајреско и јужно-централноамеричког г. Кирила. Послије Светог причешћа вјерном народу архипастирском бесједом обратио се владика Методије који је подсјетио да данас прослављамо Светог мученика Андреја Стратилата и са њим пострадалих 2.593 мученика. „Не можемо да се не сјетимо те идеје жртве и жртовања, која је основ и главни израз живота“, казао је владика и истакао да су и жртва и жртвовање духовни садржај живота и оно прво откривење живота. Епископ Методије је истакао да поред многих аспеката жртвовања, оно главно и суштинско јесте Богослужење – центар у који се се сливају све пројаве жртве и жртвовања а то је одрицање од себе, приношење себе и преображај: „Прво одрицање од себе, то је оно што је Христос рекао Ко се не одрекне себе и не узме крст свој и не пође за мном тај није достојан Царства Небеског. Шта значи одрећи се самога себе? То значи одрећи се онога умом створенога ја, односно онога што ми мислимо да јесмо а то је тзв. наш его.“ Владика је објаснио да ми своје осјећање себе, изводимо углавном из спољашњих ствари, то јесте у зависности од онога који посао обављамо, колику плату примамо, који чин или звање имамо, или каквог смо физичког изгледа, какве посебне способности имамо, какво породично поријекло имамо и какву имамо колективну идентификацију, којој заједници припадамо, раси или народу. „На крају ће смрт да погаси све те наше спољашње идентитете, за које смо истински мислили да смо ми до краја. Христос нам управо и говори у Јеванђељу да ћемо се на крају морати одрећи свих спољашњих идентитета, јер је смрт та која све на крају гаси, па чак тамо нема ни мушкога ни женскога. Кад се свега тога још за живота овдје одрекнемо, одрекли смо се тога што ми мислимо о себи и то значи да смо умрли за овај свијет. И ко умре прије него што умре, тај ће видјети да смрти не постоји“, истакао је Епископ диоклијски Методије. Додао је да друга пројава жртвовања, односно Богослужења јесте приношење а то значи давање. „Давање као припадност заједници, односно заједничарењу, као што кажемо и у Светој литургији кад приносимо – узносимо Господу дарове Твоје од твојих, теби приносећи ради свих и за све. У том одрицању од себе и у том давању себе догађа се једна тајна која се зове преображај. То су нестворене, благодатне, божанске енергије којима се напајамо у Светим тајнама у Богослужењу“, казао је Епископ диоклијски г. Методије у надахнутом слову вјерном народу сабраном у Храму Рождества Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
На крају Свете литургије владика Методије је одслужио парастос архимандриту Варнави и свима пострадалима у злочиначким погромима у последњем рату у Хрватској, поводом сјећања на 23. годишњицу од Олује. Јеромонах Макарије, намјесник манастира Савина је у име манастирског братства, а како је казао „првенствено у име отаца ове свете обитељи – оца Јустина, оца Варнаве и оца Доротеја“, новорукоположеним епископу Методију уручио дар – архијерејски крст и панагију. „ Да кроз овај дар владика Методије прими благослов великих отаца који су изнели велики терет цркве у време комунизма. Кроз ношење овог крста и панагије који симболизују служење Христу, желимо му да му Господ да снаге молитвама наших отаца да носи свој крст, и Пресвета Богородица увек да му се нађе на помоћи и да на сваком његовом кораку доноси благослов свима нама. Свети владико, нека ти Господ подари дуг живот и здравље и да много година долазиш у ову свету обитељ, да служиш Светој Цркви и нашем народу и да се сви једнога дана нађемо у Царству Небеском, да славимо вечно Господа нашег Исуса Христа“, казао је отац Макарије. Владика Методије је заблагодарио на дару и казао да су блаженопочивши игумани ове свете обитељи ишли крсто-васкрсним путем, а то је пут Господа Исуса Христа на који смо сви позвани. „То је пут страдања, искушења, срамоте и неуспјеха, гледаног из очију овога свијета, али пут који најприје дубоко у нашем бићу па онда и шире отвара један дубљи простор, дубљег духовног живота у чијем центру и сједишту сједи сам Троједини Бог наш – Отац, Син и Дух Свети. Са Мајком Божијом и са свима светима. И то је оно Царство Небеско које ми кроз тај крсто-васкрсни пут треба да откријемо у себи“, казао је он. Владика је потом одслужио и кратки помен на гробу оца Варнаве. Отац Макарије се том приликом присјетио једне интересантне приче једног јеромонаха о разговору са оцем Јустином који је тада устврдио да тамо гдје има монашког гробља има и могућности за монашки живот. „И ево овдје, у Савини, дуго није било монашких гробова. Са оцем Јустином, оцем Доротејем и Варнавом који су донели благослов овом манастиру да овде буду монашки гробови, а кад су монашки гробови ту то онда значи да је овде добро живети, да може да се живи монашки и да може да се истраје на монашком путу у служењу Христу. Зато нам њихови гробови остају као вечни споменик, као темељ да се на њима зидају нови нараштаји и изграђују нове младе генерације хришћана, младе генерације монаха и да се тако сви спасамо у једној Цркви, истинитој Цркви Господа нашег Исуса Христа“, рекао је намјесник манастира Савине, јеромонах Макарије. По завршеној молитви, сабрање је настављено трпезом љубави. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Гдје је монашко гробље ту има и монашког живота!
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
-Владика Методије служио парастос новопрестављеномигуману савинском архимандриту Варнави- Света литургија и 40-дневни парастос архимандриту Варнави (Гвозденовићу) служени су јутрос у манастиру Савини, светињи у којој је блаженопочивши отац Варнава био дугогодишњи игуман. Светом службом Божијим началствовао је архимандрит Стефан, игуман манастира Зочиште у Метохији уз саслужење архијерејског протопрезвитера херцегновског, протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, свештенства из Херцег Новог и гостујућих свештеника. Литургији је присуствовао Преосвећени епископ диоклијски господин Методије. На крају Свете литургије владика Методије је одслужио парастос архимандриту Варнави и свима пострадалима у злочиначким погромима у последњем рату у Хрватској, поводом сјећања на 23. годишњицу од Олује. Јеромонах Макарије, намјесник манастира Савина је у име манастирског братства, а како је казао „првенствено у име отаца ове свете обитељи – оца Јустина, оца Варнаве и оца Доротеја“, новорукоположеним епископу Методију уручио дар – архијерејски крст и панагију. „ Да кроз овај дар владика Методије прими благослов великих отаца који су изнели велики терет цркве у време комунизма. Кроз ношење овог крста и панагије који симболизују служење Христу, желимо му да му Господ да снаге молитвама наших отаца да носи свој крст, и Пресвета Богородица увек да му се нађе на помоћи и да на сваком његовом кораку доноси благослов свима нама. Свети владико, нека ти Господ подари дуг живот и здравље и да много година долазиш у ову свету обитељ, да служиш Светој Цркви и нашем народу и да се сви једнога дана нађемо у Царству Небеском, да славимо вечно Господа нашег Исуса Христа“, казао је отац Макарије. Владика Методије је заблагодарио на дару и казао да су блаженопочивши игумани ове свете обитељи ишли крсто-васкрсним путем, а то је пут Господа Исуса Христа на који смо сви позвани. „То је пут страдања, искушења, срамоте и неуспјеха, гледаног из очију овога свијета, али пут који најприје дубоко у нашем бићу па онда и шире отвара један дубљи простор, дубљег духовног живота у чијем центру и сједишту сједи сам Троједини Бог наш – Отац, Син и Дух Свети. Са Мајком Божијом и са свима светима. И то је оно Царство Небеско које ми кроз тај крсто-васкрсни пут треба да откријемо у себи“, казао је он. Владика је потом одслужио и кратки помен на гробу оца Варнаве. Отац Макарије се том приликом присјетио једне интересантне приче једног јеромонаха о разговору са оцем Јустином који је тада устврдио да тамо гдје има монашког гробља има и могућности за монашки живот. „И ево овдје, у Савини, дуго није било монашких гробова. Са оцем Јустином, оцем Доротејем и Варнавом који су донели благослов овом манастиру да овде буду монашки гробови, а кад су монашки гробови ту то онда значи да је овде добро живети, да може да се живи монашки и да може да се истраје на монашком путу у служењу Христу. Зато нам њихови гробови остају као вечни споменик, као темељ да се на њима зидају нови нараштаји и изграђују нове младе генерације хришћана, младе генерације монаха и да се тако сви спасамо у једној Цркви, истинитој Цркви Господа нашег Исуса Христа“, рекао је намјесник манастира Савине, јеромонах Макарије. По завршеној молитви, сабрање је настављено трпезом љубави. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице -
У присуству више стотина вјерника који су из разних крајева свијета дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу, Светом Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је протојереј Бранко Вујачић, подгорички парох, уз саслужење бројног свештенства и свешетеномонаштва. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исјељењу слијепих и нијемог, сабране је бесједећи поучавао о. Бранко, који је између осталог казао да је стварајући овај свијет Творац све дивно створио и украсио, а да је круна стварања свијета и најдивнији плод стварања човјек, кога је створио по свом лику и подобију. Подсјетио је на ријечи Јеванђеља ”хроми проходаше, слијепци прогледаше, нијеми проговорише, глуви су почели да чују” и казао да том вјером треба и да живимо и славимо Господа и Бога Исуса Христа. – Вјера је та којом живимо од када смо изашли из раја., Вјера је основ нашег живота, суштина нашег живота. Тако је и данас, не самоу Христово вријеме. Ево нас у острошкој светињи, код ћивота Светог Василија. Они који са том вјером приступају добијају исцјељење. То се и данас дешава. Ево га свједок Свети Василије, кроз кога Христос исцјељује болне и немоћи наше и слабости – казао је о. Бранко. Додао је да је Господ онима које је исцјељивао савјетовао да то држе у тајности, тако нас учећи да свако добро дјело наше треба да остане уз тајности и да ће Бог да га објави. Посебно је истакао да је данас много лажних исцјелитеља и лажних учитеља. – Много је данас оних код којих људи иду када су у муци и невољи, тражећи спас на погрешном мјесту, вјерујући на погрешан начин. Вјера нам је дата, али да вјерујемо православно, да право вјерујемо. Не да лутамо код видовњака, разних врачара, гатара, оџа, астролога.. Препознаћемо да они сами себе промовишу. Све је то супротоно од Господа. Прави учитељи су Богом надахнути у Цркви Христовој, јер Дух Свети обитава у Цркви и надахњује Господње ученике – казао је о. Бранко и подсјетио да данас славимо празник Полагања ризе Пресвете Богородице. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а вјерни су у непрекидној колони притицали цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјеливају мошти Острошког Чудотворца. Извор: Манастир Острог -
У седму недјељу по Педесетници, 15. јула 2018. љета Господњег, када се наша Света Црква молитвено сјећа полагања ризе Пресвете Богородице у цркву Влахернску у Цариграду, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Звучни запис беседе У присуству више стотина вјерника који су из разних крајева свијета дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу, Светом Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је протојереј Бранко Вујачић, подгорички парох, уз саслужење бројног свештенства и свешетеномонаштва. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исјељењу слијепих и нијемог, сабране је бесједећи поучавао о. Бранко, који је између осталог казао да је стварајући овај свијет Творац све дивно створио и украсио, а да је круна стварања свијета и најдивнији плод стварања човјек, кога је створио по свом лику и подобију. Подсјетио је на ријечи Јеванђеља ”хроми проходаше, слијепци прогледаше, нијеми проговорише, глуви су почели да чују” и казао да том вјером треба и да живимо и славимо Господа и Бога Исуса Христа. – Вјера је та којом живимо од када смо изашли из раја., Вјера је основ нашег живота, суштина нашег живота. Тако је и данас, не самоу Христово вријеме. Ево нас у острошкој светињи, код ћивота Светог Василија. Они који са том вјером приступају добијају исцјељење. То се и данас дешава. Ево га свједок Свети Василије, кроз кога Христос исцјељује болне и немоћи наше и слабости – казао је о. Бранко. Додао је да је Господ онима које је исцјељивао савјетовао да то држе у тајности, тако нас учећи да свако добро дјело наше треба да остане уз тајности и да ће Бог да га објави. Посебно је истакао да је данас много лажних исцјелитеља и лажних учитеља. – Много је данас оних код којих људи иду када су у муци и невољи, тражећи спас на погрешном мјесту, вјерујући на погрешан начин. Вјера нам је дата, али да вјерујемо православно, да право вјерујемо. Не да лутамо код видовњака, разних врачара, гатара, оџа, астролога.. Препознаћемо да они сами себе промовишу. Све је то супротоно од Господа. Прави учитељи су Богом надахнути у Цркви Христовој, јер Дух Свети обитава у Цркви и надахњује Господње ученике – казао је о. Бранко и подсјетио да данас славимо празник Полагања ризе Пресвете Богородице. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а вјерни су у непрекидној колони притицали цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјеливају мошти Острошког Чудотворца. Извор: Манастир Острог View full Странице