Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'живот!'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у пратњи Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана, посетио је 27. новембра 2018. године, на Божићне покладе, Богословију Светог Саве у Београду, једну од најугледнијих образовних институција наше Цркве, настављајући тако деценијску традицију посете, благосиљања и поучавања ученика те школе уочи Божићног поста. Звучни запис поздрава ректора Драгана Протића и беседе патријарха Иринеја Његову Светост Патријарха г. Иринеја, Преосвећеног Епископа г. Стефана, професоре, госте и ученике поздравио је најпре домаћин, ректор Богословије Светог Саве протојереј-ставрофор др Драган Протић, који је подвукао значај Патријарховог доласка на покладно вече и истакао колику радост и част, али и обавезу, та посета представља за све професоре и ученике Богословије. Подсетивши да је патријарх Иринеј био и професор и ректор Богословије, ректор Протић је замолио Свјатјејшег да својом мудром речју охрабри и поучи децу која својим животом и радом треба да оправдају поверење које им је Црква дала да буду ученици славне Богословије. Подсетивши на време које је провео у Призрену и у Богословији, патријарх Иринеј је указао да је велика разлика у условима школовања некада и данас. -Ваш главни разлог зашто сте овде јесте да нешто научите и да то постане део вашега живота, јер богословље није наука која се исказује само језиком, већ и срцем и душом и животом. Хришћанство није философија и нека теорија - то је живот, рекао је патријарх Иринеј и нагласио: -Сва дубина и смисао нашег живота није указана само књигом, него и живим примерима – светитељима из хришћанске Цркве али и из нашег народа, тако да нема потребе да бирамо којим путем да идемо. Не трошите време узалудно. Време је вредније од новца. Пропуштено време, време без књиге и учења - никада не може да се надокнади. Патријарх Иринеј је подсетио на смисао поста, обуздавање телесних страсти и духовно напредовање и дао очински савет: -Ваше време искористите за учење обавезно бар једног страног језика. Пратите живот савременог света, развој науке и то користите ради своје вере, али још више ради вере других. Извор: Српска Православна Црква
  2. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у недјељу 21. седмице по Педесетници, служена је Света литургија којом је началствовао протојереј – ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење протојерејa-ставрофора Драгана Митровића, протојерејa Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића, као и ђакона Леке Вујисића. Сабранима који су торжествено прославили недјељни празнични дан – мали Васкрс, обратио се протојереј-ставрофор Далибор. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Отац Далибор је у свом пастирском обраћању говорио о данашњој јеванђељској причи, као и о значају уподобљавања Господу Исусу Христу у свему, па и у страдању, али и васкрсењу. Истакао је да се сви у Христа облачимо и подсјетио на ријечи које изговарамо на крштењу „Ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“: „И цијели наш живот на земљи јесте умирање и васкрсење – сараспињање са Христом, а на то нас и Господ позива.” У даљем обраћању, отац Далибор је говорио и борби са помислима, коју води сваки човјек, поручујући да ће нам живот бити онакав какве су нам мисли, будући да све од мисли и почиње. Од помисли се по његовим ријечима и свако дјело зачиње : “Цијели наш живот се боримо са сопственим мислима. И демон нас преко наших мисли омета у нашем животу. Те мисли које у свом бићу носимо треба да буду мисли са Христом, треба Христос да живи у нашим мислима и у нашем срцу“, казао је отац Далибор. Подсјетио је на ријечи Старца Јефрема из Аризоне о демонским мислима. Старац Јефрем каже да када дође помисао демонска на човјека и ако је он одмах одбаци, онда је она као мали мрав и тада се задобија смирење. Међутим, ако човјек ту демонску помисао не препозна, него је прихвати и прими, тада се у срце усељава гордост. „И тада та помисао од мрава постаје лав који прождире. Дакле, какве су нам мисли такав нам је и живот – то Господ хоће да каже у данашњем Јеванђељу”, појаснио је прота Далибор. На крају свог обраћања вјерном народу, отац Далибор је говорио о три човјека који живе у нама. Подсјетио је да су свети оци говорили да се човјек цијели свој живот док га живи на Земљи – непрестано бори сам са собом и са својим мислима: „Зато, први човјек који у нама живи је пагански човјек – то је човјек који не вјерује. То је онај човјек кога лоше мисли овога свијета обузму, то су мисли гордости, зависти, мржње према својој браћи. А из тога излазе најгоре могуће слабости. Други степен нашег бића јесте старозавјетни човјек. Око за око, зуб за зуб. Вратити истом мјером.“ Истакао је да је највиши ступањ онај на који смо позвани и призвани, управо ступањ новозавјетног човјека, који је човјек праштања и љубави. „А трећи човјек, онај који треба да заживи у нама, јесте новозавјетни човјек. То је човјек који опрашта, који воли ближњега свога, људе око себе и који има Христа у себи. Такав човјек треба да буде и да као такви живимо наш живот овдје на Земљи”, закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Светим тајнама Тијела и Крви Христове присајединио се вјерни народ у великом броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у недјељу 21. седмице по Педесетници, служена је Света литургија којом је началствовао протојереј – ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење протојерејa-ставрофора Драгана Митровића, протојерејa Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића, као и ђакона Леке Вујисића. Сабранима који су торжествено прославили недјељни празнични дан – мали Васкрс, обратио се протојереј-ставрофор Далибор. Звучни запис беседе Отац Далибор је у свом пастирском обраћању говорио о данашњој јеванђељској причи, као и о значају уподобљавања Господу Исусу Христу у свему, па и у страдању, али и васкрсењу. Истакао је да се сви у Христа облачимо и подсјетио на ријечи које изговарамо на крштењу „Ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“: „И цијели наш живот на земљи јесте умирање и васкрсење – сараспињање са Христом, а на то нас и Господ позива.” У даљем обраћању, отац Далибор је говорио и борби са помислима, коју води сваки човјек, поручујући да ће нам живот бити онакав какве су нам мисли, будући да све од мисли и почиње. Од помисли се по његовим ријечима и свако дјело зачиње : “Цијели наш живот се боримо са сопственим мислима. И демон нас преко наших мисли омета у нашем животу. Те мисли које у свом бићу носимо треба да буду мисли са Христом, треба Христос да живи у нашим мислима и у нашем срцу“, казао је отац Далибор. Подсјетио је на ријечи Старца Јефрема из Аризоне о демонским мислима. Старац Јефрем каже да када дође помисао демонска на човјека и ако је он одмах одбаци, онда је она као мали мрав и тада се задобија смирење. Међутим, ако човјек ту демонску помисао не препозна, него је прихвати и прими, тада се у срце усељава гордост. „И тада та помисао од мрава постаје лав који прождире. Дакле, какве су нам мисли такав нам је и живот – то Господ хоће да каже у данашњем Јеванђељу”, појаснио је прота Далибор. На крају свог обраћања вјерном народу, отац Далибор је говорио о три човјека који живе у нама. Подсјетио је да су свети оци говорили да се човјек цијели свој живот док га живи на Земљи – непрестано бори сам са собом и са својим мислима: „Зато, први човјек који у нама живи је пагански човјек – то је човјек који не вјерује. То је онај човјек кога лоше мисли овога свијета обузму, то су мисли гордости, зависти, мржње према својој браћи. А из тога излазе најгоре могуће слабости. Други степен нашег бића јесте старозавјетни човјек. Око за око, зуб за зуб. Вратити истом мјером.“ Истакао је да је највиши ступањ онај на који смо позвани и призвани, управо ступањ новозавјетног човјека, који је човјек праштања и љубави. „А трећи човјек, онај који треба да заживи у нама, јесте новозавјетни човјек. То је човјек који опрашта, који воли ближњега свога, људе око себе и који има Христа у себи. Такав човјек треба да буде и да као такви живимо наш живот овдје на Земљи”, закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Светим тајнама Тијела и Крви Христове присајединио се вјерни народ у великом броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. Црквени раскол на Украјини носи у себи опасност за општенародни живот, рекао је данас Патријарх московски и све Русије Кирил након празничног молебана у Тројице-Сергијевој лаври поводом празника преподобног Сергија Радоњешког. „Данас се обраћамо преподобноме Сергију, који је тако много учинио на мирењу разних књажевстава феудалне Русије, да би он својим молитвама призвао милост на васељенску православну Цркву, помирио завађене, зауставио ширење раскола, нарочито тамо гдје раскол носи у себи и опасност за општенародни живот – мислим на братску Украјину. Ми се молимо преподобном Сергију да у својим молитвама пред лицем Божјим не оставља Свјатују Рус и Цркву нашу“, казао је Патријарх. Предстојатељ РПЦ позвао је све сабране на личну молитву за Цркву православну, за браћу и сестре на Украјини и за све којима је потребна молитвена подршка и помоћ. Патријарх је изразио наду да ће, молитвама преподобног Сергија, Господ сачувати Свјатују Рус и Православну цркву. „Многи наши мушкарци носе име Сергијево, и памћење о преподобном чувају у нашем народу… Он пребива у нашем духовном животу, и ми му се обраћамо не као историјској личности из далеке прошлости, већ као нашем савременику. И то је стварно тако, јер је он с нама, са својом паством, с онима који памте његово име и обраћају му се својим молитвама“, казао је Патријарх Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Црквени раскол на Украјини носи у себи опасност за општенародни живот, рекао је данас Патријарх московски и све Русије Кирил након празничног молебана у Тројице-Сергијевој лаври поводом празника преподобног Сергија Радоњешког. „Данас се обраћамо преподобноме Сергију, који је тако много учинио на мирењу разних књажевстава феудалне Русије, да би он својим молитвама призвао милост на васељенску православну Цркву, помирио завађене, зауставио ширење раскола, нарочито тамо гдје раскол носи у себи и опасност за општенародни живот – мислим на братску Украјину. Ми се молимо преподобном Сергију да у својим молитвама пред лицем Божјим не оставља Свјатују Рус и Цркву нашу“, казао је Патријарх. Предстојатељ РПЦ позвао је све сабране на личну молитву за Цркву православну, за браћу и сестре на Украјини и за све којима је потребна молитвена подршка и помоћ. Патријарх је изразио наду да ће, молитвама преподобног Сергија, Господ сачувати Свјатују Рус и Православну цркву. „Многи наши мушкарци носе име Сергијево, и памћење о преподобном чувају у нашем народу… Он пребива у нашем духовном животу, и ми му се обраћамо не као историјској личности из далеке прошлости, већ као нашем савременику. И то је стварно тако, јер је он с нама, са својом паством, с онима који памте његово име и обраћају му се својим молитвама“, казао је Патријарх Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. "Рођењем и крштењем добили смо највредније што постоји у свим световима и зато нам је одговорност огромна да чувамо то Царево благо", подсетио је игуман Методије, али и додао да смо "немарни - јер ту благодат коју нам је Господ дао прљамо греховним навикама, угађајући страстима". Зато, како је казао, "да нам овај празник Пресвете Богородице буде подстрек да од овога дана исправимо свој живот и то добијено бесцен-благо очистимо покајањем и изменом свог живота, да се, кад нас Господ буде питао, не посрамимо!", закључио је архимандрит Методије. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  7. ризница богословља

    Преподобни Паисиjе Светогорац: Поједноставите свој живот!

    Један Немац, тамо на Синају, рече једном приликом малом бедуину, који беше врло бистар: „Ти си бистар, можеш да научиш да читаш и пишеш.“ „А после?“, пита га бедуин. „После ћеш постати мајстор.“ „А после?“ „После ћеш отворити сервис за поправку аутомобила.“ „А после?“ „После ћеш развити тај сервис.“ „А после?“ „После ћеш ангажовати друге да раде, и имаћеш много особља.“ „Значи, каже њему на све то бедуин, имаћу главобољу, добићу још једну главобољу, па после још једну? Зар ми није боље овако, када ми је глава мирна?“ Већина главобоља долази од оваквих размишљања: хајде да урадимо ово, хајде да урадимо оно. Да су те мисли биле духовне, човек би осетио духовну утеху и главобоље не би ни било.   Сада и мирјанима наглашавам колико је важна једноставност. Јер није им потребно све то што чине, па их изједа тескоба. Ја им говорим о простодушности, скромности и о подвижничком духу. Стално вичем: „Поједноставите свој живот и нећете бити напети“. А већина развода управо одатле потиче. Посла је много, људи имају да позавршавају хиљаду и једну ствар, и мути им се у глави. Данас обоје родитеља раде, и отац и мати, а децу остављају саму и напуштену. Ту је замор, нервоза, мала ствар изазива велике свађе, и по аутоматизму следи развод. Дотле стижу. А да су мало били упростили свој живот, били би и одморни и радосни. Та тескоба и та напетост права су пошаст!   Једнога дана обрео сам се у кући која је сва блистала од раскоши и луксуза. И тако, како нас је водио разговор домаћини ми рекоше: „Ми живимо у рају, док други оскудевају“. „У паклу ви живите“, кажем ја њима. „Безумниче, ове ноћи узеше душу твоју од тебе…“ (Лука 12,20), рече Бог богатоме. Да ме је Христос питао: „Где хоћеш да те ставимо, у затвор или у кућу као што је ова?“,ја бих рекао: „У тамницу“. Наиме, затвор би ми помогао. Подсећао би ме на Христа, подсећао би ме на свете мученике, сећао би ме на подвижнике који живљаху по рупама земаљским, сећао би ме на монашки живот. Затвор би чак личио мало и на моју келију и радовао бих се. А ово ваше, на шта би ме подсећало и у чему би ми помогло? Управо из трг разлога затвори ме више успокојавају, на само од било ког светског салона, него чак и од улепшане келије монашке. Нека сам хиљаду пута пре у затвору, него у оваквој кући.“   Једном, док сам боравио у Атини као гост једног пријатеља, он ме беше молио да примим неког породичног човека пре свитања, зато што није могао у друго време. Дође он тако сав радостан и стално прослављаше Бога. Беше у њему много смирености и простодушности, и преклињаше ме да се молим за његову породицу. Овај наш брат тада имаше око тридесет и осам година, и, у њега беше седморо деце. Њих двоје супружника, па још родитељи овога човека, дакле укупно их једанаесторо живљаше под једним кровом, тачније у једној соби. Говорио ми је уз сву једноставност која га је красила: „Када стојимо, сви можемо лепо да станемо у собу, али када треба да полегамо, није баш тако, мало је тесно. Слава Богу, сада смо под надстрешницом дозидали кухињу, па имамо више места. Ми имамо кров, оче, а има оних који живе под ведрим небом“. Он по занимању беше варилац. Живео је у Атини и сваки дан, пре сванућа кретао би за Пиреј, како би на време стигао на посао. Од сталног стајања и прековременог рада искочиле су му вене на ногама и осећао је болове, али велика љубав према породици чинила је да заборавља на бол и на здравствене сметње. Стално је о себи говорио са ниподаштавањем, како нема љубави јер не чини добра дела као хришћанин, а са друге стране стално је хвалио своју жену и говорио како она чини добра дела, зато што је, поред деце и његових родитеља о којима се такође бринула, ишла и скупљала прљаву одећу старих људи из комшилука, прала је, спремала им куће, а с времена на време скувала би им и по коју супу. На лицу овога породичног човека огледала се божанска благодат. Он је носио у себи Христа и био пун радости, а соба у којој је живео беше испуњена рајском радошћу. А они, који у себи немају Христа, пуни су тескобе. И да су у питању само два таква човека, не би им било доста ни једанаест соба. Ово једанаесторо људи са Христом у себи, стали су у једну собу.   Овако нешто бива чак и са духовним људима. Наиме, колико год простора да имају, видиш како им је тесно, зато што се у њих још није у свој пуноти сместио Христос. Да су жене које су живеле у Фараси виделе сав овај сјај и луксуз који данас постоји, чак и по многим манастирима, рекле би: „Бог ће бацити огањ да нас сажеже! Напустио нас је Бог!“. Оне су послове обављале за трен ока. Рано у зору требало је извести козе, после хајде да поспреме по кући. Касније би ишле до капеле ван места или се сакупљале по пећинама, и једна би, која је била писмена, читала осталим о светитељу тога дана из Синаксара. После би правиле на десетине метанија, изговарајући умну молитву. А радиле су и умарале се. Једна жена тада је морала да зна да шије све што је било потребно за једну кућу. А шиле су све на руке. Шиваћих машина за кућну употребу било je мало, тек понека у граду. По селима нису ни постојале. У целој Фараси можда да је постојала једна кућа са шиваћом машином. Шиле су оне својим мужевима све од одеће, и тада је све било удобно и комотно. А чарапе су плеле на руке. Имале су укуса, расположења, а исто тако и довољно времена зато што су живеле једноставно. Фарасиоти нису гледали на ситнице. Живели су монашком радошћу. А ако на пример покривач није био добро прострт, те је са једне стране мало висио над креветом, па би ко рекао: „Намести ћебе“, одговарали би: „Да те то не спречава у молитви?“        Е, ову монашку радост данашњи људи не познају. Мисле да не треба ни у чему да оскудевају, или не дај Боже да се муче. Да су људи размишљали макар мало по монашки, да су живели једноставније, били би мирни. Сада се само муче. У души им је тескоба и очајање. „Тај и тај је успео зато што је саградио две вишеспратнице или зато што је научио пет језика итд.! Ја немам ни један стан, не знам ни један страни језик. Ах, изгубљен сам!“ Има неко један ауто, па каже: „Други има бољи. Да узмем и ја бољи“. И купује бољи, али опет нема радости, зато што трећи има још бољи ауто. Купи ти он још бољи, а после сазнаје како тамо неки имају приватне авионе и опет се мучи. Томе краја нема. А неко ко нема ауто, а Бога слави, има радост: „Слава Богу, каже, нека немам ауто; имам здраве ноге и могу да ходам. Колико ли људи има без ногу, који не могу да се сами побрину ни за своје основне потребе, не могу да иду у шетњу, потребан им је неко ко ће се старати о њима, а моје су здраве и читаве!“ Или хроми који каже: „А шта је са онима који немају ни једну ногу?“. И он има радост.   Незахвалност и похлепа велика су зла. Онај киме владају материјалне ствари, њиме владају напетост, потиштеност и тескоба, зато што час дрхти да му не узму ствари, а час да му не узму душу. Једнога дана дође неки богати човек из Атине, и мени ће: „Оче, изгубио сам контакт са својом децом; изгубио сам децу“. „Колико деце имаш?“, питам га ја. „Двоје, одговара он. Одгајио сам их на птичјем млеку. Није постојала ствар коју су пожелели, а да је нису добили! Чак сам им купио и по аутомобил“. Из разговора се потом испоставило како су по ауто имали и он, и жена му, и деца свако свој. „Благословени мој, рекох му, ти уместо да решиш своје проблеме, ти си их још увећао. Сада ти треба једна велика гаража за све те аутомобиле, један мајстор и то да га плаћаш четвороструко да ти их одржава, а да не причам о томе да сте сада сви четворо у сталној опасности да не погинете. А да си поједноставио свој живот, и породица би ти била на окупу, и разумевали бисте један другог, и не би имао оваквих проблема. Сада нису крива твоја деца. Ти си крив зато што се ниси побринуо да другачије васпиташ своју децу“. Једна породица четири аутомобила, гаража, мајстор итд! Нека и закасни неко тамо где иде. Сва та удобност је изродила проблеме.   Другом приликом, дошао ми је у посету један други човек, такође породичан, било их је петоро укупно, који ми рече: „Оче, имамо један аутомобил и сада размишљамо да узмемо још два. Биће нам лакше“. „А јеси ли размишљао о томе колико ће вам бити теже?“ кажем ја њему. „Један још и можеш да утераш у неку рупу, а са три аутомобила куда ћеш? После ти треба гаража и читав магацин за гориво. Имаћете троструку опасност. Боље вам је да имате тај један и да смањите своје трошкове. Имаћете времена да гледате децу. Имаћете мир. Једноставност је све у животу“. „Нисам о томе размишљао“, одговори он мени.   – Старче, рекао нам је једном један човек да два пута није могао да угаси аларм на аутомобилу. Први пут, зато што му је мува ушла у ауто, а други, зато што је он сам био неправилно ушао у кола.   – Мученички је њихов живот, зато што не поједностављују ствари. Комодитет већином изазива проблеме. Људи у свету даве су у стварима. Натрпали су се разноразним удобностима, па су себи загорчали живот. Ако човек не поједностави ствари само једна удобност порађа гомилу проблема.   Када смо били мали, одсекли бисмо крајеве калема од конца, у њега угурали „осовину“ и тако бисмо направили лепу играчку. Мала деца се више радују једном аутомобилчићу играчки, него што се отац радује када купи нови мерцедес. Ако упиташ неку девојчицу: „Шта би више желела, једну лутку или једну вишеспратницу?“ видећеш да ће ти одговорити да више жели лутку. И на крају крајева, деца знају шта је испразност овога света.   – Старче, шта највише помаже да човек појми радост у скромности и једноставности?   – Да се схвати дубљи смисао живота. „Иштите Царства Божијег…“ (Мт 6, 33). Одатле креће једноставност и сваки добар приступ.   Извор: Православие.ру
  8. Лаици, кажу: „Какве ли су срећне судбине они што живе по палатама, и имају све удобности“. Али су блажени они који су успели да поједноставе свој живот и који су се ослободили из омче овосветског унапређивања многобројних удобности и погодности – што је једнако новим и већим невољама и непогодностима – и који су се избавили од страшне тескобе која влада у данашње време. Ако не поједностави живот, човек се само мучи. А, ако га упрости, неће бити ни тескобе, ни напетости. Један Немац, тамо на Синају, рече једном приликом малом бедуину, који беше врло бистар: „Ти си бистар, можеш да научиш да читаш и пишеш.“ „А после?“, пита га бедуин. „После ћеш постати мајстор.“ „А после?“ „После ћеш отворити сервис за поправку аутомобила.“ „А после?“ „После ћеш развити тај сервис.“ „А после?“ „После ћеш ангажовати друге да раде, и имаћеш много особља.“ „Значи, каже њему на све то бедуин, имаћу главобољу, добићу још једну главобољу, па после још једну? Зар ми није боље овако, када ми је глава мирна?“ Већина главобоља долази од оваквих размишљања: хајде да урадимо ово, хајде да урадимо оно. Да су те мисли биле духовне, човек би осетио духовну утеху и главобоље не би ни било. Сада и мирјанима наглашавам колико је важна једноставност. Јер није им потребно све то што чине, па их изједа тескоба. Ја им говорим о простодушности, скромности и о подвижничком духу. Стално вичем: „Поједноставите свој живот и нећете бити напети“. А већина развода управо одатле потиче. Посла је много, људи имају да позавршавају хиљаду и једну ствар, и мути им се у глави. Данас обоје родитеља раде, и отац и мати, а децу остављају саму и напуштену. Ту је замор, нервоза, мала ствар изазива велике свађе, и по аутоматизму следи развод. Дотле стижу. А да су мало били упростили свој живот, били би и одморни и радосни. Та тескоба и та напетост права су пошаст! Једнога дана обрео сам се у кући која је сва блистала од раскоши и луксуза. И тако, како нас је водио разговор домаћини ми рекоше: „Ми живимо у рају, док други оскудевају“. „У паклу ви живите“, кажем ја њима. „Безумниче, ове ноћи узеше душу твоју од тебе…“ (Лука 12,20), рече Бог богатоме. Да ме је Христос питао: „Где хоћеш да те ставимо, у затвор или у кућу као што је ова?“,ја бих рекао: „У тамницу“. Наиме, затвор би ми помогао. Подсећао би ме на Христа, подсећао би ме на свете мученике, сећао би ме на подвижнике који живљаху по рупама земаљским, сећао би ме на монашки живот. Затвор би чак личио мало и на моју келију и радовао бих се. А ово ваше, на шта би ме подсећало и у чему би ми помогло? Управо из трг разлога затвори ме више успокојавају, на само од било ког светског салона, него чак и од улепшане келије монашке. Нека сам хиљаду пута пре у затвору, него у оваквој кући.“ Једном, док сам боравио у Атини као гост једног пријатеља, он ме беше молио да примим неког породичног човека пре свитања, зато што није могао у друго време. Дође он тако сав радостан и стално прослављаше Бога. Беше у њему много смирености и простодушности, и преклињаше ме да се молим за његову породицу. Овај наш брат тада имаше око тридесет и осам година, и, у њега беше седморо деце. Њих двоје супружника, па још родитељи овога човека, дакле укупно их једанаесторо живљаше под једним кровом, тачније у једној соби. Говорио ми је уз сву једноставност која га је красила: „Када стојимо, сви можемо лепо да станемо у собу, али када треба да полегамо, није баш тако, мало је тесно. Слава Богу, сада смо под надстрешницом дозидали кухињу, па имамо више места. Ми имамо кров, оче, а има оних који живе под ведрим небом“. Он по занимању беше варилац. Живео је у Атини и сваки дан, пре сванућа кретао би за Пиреј, како би на време стигао на посао. Од сталног стајања и прековременог рада искочиле су му вене на ногама и осећао је болове, али велика љубав према породици чинила је да заборавља на бол и на здравствене сметње. Стално је о себи говорио са ниподаштавањем, како нема љубави јер не чини добра дела као хришћанин, а са друге стране стално је хвалио своју жену и говорио како она чини добра дела, зато што је, поред деце и његових родитеља о којима се такође бринула, ишла и скупљала прљаву одећу старих људи из комшилука, прала је, спремала им куће, а с времена на време скувала би им и по коју супу. На лицу овога породичног човека огледала се божанска благодат. Он је носио у себи Христа и био пун радости, а соба у којој је живео беше испуњена рајском радошћу. А они, који у себи немају Христа, пуни су тескобе. И да су у питању само два таква човека, не би им било доста ни једанаест соба. Ово једанаесторо људи са Христом у себи, стали су у једну собу. Овако нешто бива чак и са духовним људима. Наиме, колико год простора да имају, видиш како им је тесно, зато што се у њих још није у свој пуноти сместио Христос. Да су жене које су живеле у Фараси виделе сав овај сјај и луксуз који данас постоји, чак и по многим манастирима, рекле би: „Бог ће бацити огањ да нас сажеже! Напустио нас је Бог!“. Оне су послове обављале за трен ока. Рано у зору требало је извести козе, после хајде да поспреме по кући. Касније би ишле до капеле ван места или се сакупљале по пећинама, и једна би, која је била писмена, читала осталим о светитељу тога дана из Синаксара. После би правиле на десетине метанија, изговарајући умну молитву. А радиле су и умарале се. Једна жена тада је морала да зна да шије све што је било потребно за једну кућу. А шиле су све на руке. Шиваћих машина за кућну употребу било je мало, тек понека у граду. По селима нису ни постојале. У целој Фараси можда да је постојала једна кућа са шиваћом машином. Шиле су оне својим мужевима све од одеће, и тада је све било удобно и комотно. А чарапе су плеле на руке. Имале су укуса, расположења, а исто тако и довољно времена зато што су живеле једноставно. Фарасиоти нису гледали на ситнице. Живели су монашком радошћу. А ако на пример покривач није био добро прострт, те је са једне стране мало висио над креветом, па би ко рекао: „Намести ћебе“, одговарали би: „Да те то не спречава у молитви?“ Е, ову монашку радост данашњи људи не познају. Мисле да не треба ни у чему да оскудевају, или не дај Боже да се муче. Да су људи размишљали макар мало по монашки, да су живели једноставније, били би мирни. Сада се само муче. У души им је тескоба и очајање. „Тај и тај је успео зато што је саградио две вишеспратнице или зато што је научио пет језика итд.! Ја немам ни један стан, не знам ни један страни језик. Ах, изгубљен сам!“ Има неко један ауто, па каже: „Други има бољи. Да узмем и ја бољи“. И купује бољи, али опет нема радости, зато што трећи има још бољи ауто. Купи ти он још бољи, а после сазнаје како тамо неки имају приватне авионе и опет се мучи. Томе краја нема. А неко ко нема ауто, а Бога слави, има радост: „Слава Богу, каже, нека немам ауто; имам здраве ноге и могу да ходам. Колико ли људи има без ногу, који не могу да се сами побрину ни за своје основне потребе, не могу да иду у шетњу, потребан им је неко ко ће се старати о њима, а моје су здраве и читаве!“ Или хроми који каже: „А шта је са онима који немају ни једну ногу?“. И он има радост. Незахвалност и похлепа велика су зла. Онај киме владају материјалне ствари, њиме владају напетост, потиштеност и тескоба, зато што час дрхти да му не узму ствари, а час да му не узму душу. Једнога дана дође неки богати човек из Атине, и мени ће: „Оче, изгубио сам контакт са својом децом; изгубио сам децу“. „Колико деце имаш?“, питам га ја. „Двоје, одговара он. Одгајио сам их на птичјем млеку. Није постојала ствар коју су пожелели, а да је нису добили! Чак сам им купио и по аутомобил“. Из разговора се потом испоставило како су по ауто имали и он, и жена му, и деца свако свој. „Благословени мој, рекох му, ти уместо да решиш своје проблеме, ти си их још увећао. Сада ти треба једна велика гаража за све те аутомобиле, један мајстор и то да га плаћаш четвороструко да ти их одржава, а да не причам о томе да сте сада сви четворо у сталној опасности да не погинете. А да си поједноставио свој живот, и породица би ти била на окупу, и разумевали бисте један другог, и не би имао оваквих проблема. Сада нису крива твоја деца. Ти си крив зато што се ниси побринуо да другачије васпиташ своју децу“. Једна породица четири аутомобила, гаража, мајстор итд! Нека и закасни неко тамо где иде. Сва та удобност је изродила проблеме. Другом приликом, дошао ми је у посету један други човек, такође породичан, било их је петоро укупно, који ми рече: „Оче, имамо један аутомобил и сада размишљамо да узмемо још два. Биће нам лакше“. „А јеси ли размишљао о томе колико ће вам бити теже?“ кажем ја њему. „Један још и можеш да утераш у неку рупу, а са три аутомобила куда ћеш? После ти треба гаража и читав магацин за гориво. Имаћете троструку опасност. Боље вам је да имате тај један и да смањите своје трошкове. Имаћете времена да гледате децу. Имаћете мир. Једноставност је све у животу“. „Нисам о томе размишљао“, одговори он мени. – Старче, рекао нам је једном један човек да два пута није могао да угаси аларм на аутомобилу. Први пут, зато што му је мува ушла у ауто, а други, зато што је он сам био неправилно ушао у кола. – Мученички је њихов живот, зато што не поједностављују ствари. Комодитет већином изазива проблеме. Људи у свету даве су у стварима. Натрпали су се разноразним удобностима, па су себи загорчали живот. Ако човек не поједностави ствари само једна удобност порађа гомилу проблема. Када смо били мали, одсекли бисмо крајеве калема од конца, у њега угурали „осовину“ и тако бисмо направили лепу играчку. Мала деца се више радују једном аутомобилчићу играчки, него што се отац радује када купи нови мерцедес. Ако упиташ неку девојчицу: „Шта би више желела, једну лутку или једну вишеспратницу?“ видећеш да ће ти одговорити да више жели лутку. И на крају крајева, деца знају шта је испразност овога света. – Старче, шта највише помаже да човек појми радост у скромности и једноставности? – Да се схвати дубљи смисао живота. „Иштите Царства Божијег…“ (Мт 6, 33). Одатле креће једноставност и сваки добар приступ. Извор: Православие.ру View full Странице
  9.   О значају доласка Господа Христа у свет Свети Григорије Палама каже: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и само Царство небеско.“ Празник Божића нам јасно говори да се рођењем Христовим небо и земља сједињују у једно. Зато у цркви о Божићу и певамо: „Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до неба уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми дајемо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир.“   Бог се оваплотио да би могао да каже о себи и о нама ону последњу истину, која нам се никако другачије није могла открити: да нема више провалије која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека за сусрет између Бога и човека – очи у очи, лицем у лице. Ради тог сусрета Господ је сишао на земљу и постао човек, проповедао Царство Божије, лечио људске болести, претрпео муке и смрт на крсту, васкрсао из мртвих и вазнео се на небеса.   Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човеку који прилази Христу. Ми тајанствено Христа срећемо у молитви, када откривамо да је Бог дошао да се усели у нас и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа сусрећемо у Евхаристији, када причестивши се Телом и Крвљу Христовом, осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом Божанском енергијом. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима, када видимо да у сваком од њих сија лик Божији. Ми сусрећемо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове. Управо се тако Он изнова јавља у душама  хиљада и хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи од неверника вернике, од грешних светитеље.   Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, свих његових духовних и  оралних напора?   Одговор на ова питања, као и на питање смисла и циља Оваплоћења Сина Божијег, даје нам Свети апостол Павле: „А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који  би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење“ (Галатима 4, 4–5). Христос је, дакле, дошао у овај свет да све људе учини синовима Божијим. Стога се ми, захваљујући том усиновљењу, научени од самог Господа, пре свега на Литургији, али и у свакој прилици обраћамо Богу као своме оцу речима Оче наш.   Ово је разлог да схватимо како је циљ човековог живота на земљи, односно једина сврха човечијег постојања - богосиновство. „А када смо деца, и наследници смо: наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови; пошто с њим страдамо да се с њим и прославимо“ (Римљанима 8, 17). Богосиновство је, према томе, највећи идеал хришћанина, идеал који се мора непрекидно остваривати и доказивати (сравни Прва Јованова 3, 1–3). На то нам указује целокупно Јеванђеље, а пре свега родослов Господа Исуса Христа, који сведочи и доказује да Син Божији, остајући оно што је био, постаје и оно што није био. Остајући истинити Бог, постаје истинити човек. Тиме је све људе који су у Њега поверовали учинио синовима  Божијим. Јер,  ко је могуће да Син Божији постане Син човечији, онда је исто тако могуће да и синови човечији постану синови  Божији по благодати. „Видите колику  нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо и будемо; зато нас свет не познаје, јер њега не позна“ (Прва Јованова  3,1). Наше богосиновство је последица Оваплоћења Бога и показује се као највиша пројава љубави Божије према човечијем роду.   Зашто је дошао Син Божији на земљу?   Дошао је да обрадује сваког човека, свако људско биће у свим вековима и у свим световима, доневши на земљу цело небо, све небеске и вечне вредности: вечну истину, вечну правду, вечну љубав, вечни мир и вечни живот. Данас се десило оно што је касније посведочио јеванђелист Јован, љубљени ученик Господа Исуса Христа: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јован 1, 14).   Зашто је дошао Син Божији на земљу?   Дошао је да донесе љубав међу људе. Истинска хришћанска љубав јесте основно начело људског живота, начело друштвеног живота, начело живота уопште. Христова љубав јесте порицање свих видова егоизма, па зато једино она избавља из отровне таме самољубља, охолости и саможивоста. Једино Христовом љубављу, тим савршеним човекољубљем, условљена је хармонија, како у човековој личности, тако и у људском друштву. Љубав којом Христос љуби људски род јесте једино средство којим човек може правилно устројити свој однос према свима и свему у овом свету. Христова љубав је једини савршени закон за људски живот. „И који год буду живели по овом правилу, мир на њих и милост“ (Галатима 6, 16). Јер је Спаситељ рекао: „И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“ (Лука 6, 31). У ових неколико речи изражено је цело Јеванђеље. Овим је Спаситељ обележио пут и начин којим се предокуша Царство Божије у човечијем животу.   Христос је, надаље, мир наш. Својим миром Христос је помирио васељену, давши свима подједнаку прилику да се измире у Њему. Зато апостол Павле и кличе: „Нема више Јудејца, ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Галатима 3, 28); те су тако хришћани браћа међу собом.   Мир је, браћо и сестре, једна од најчешћих речи коју налазимо у Новом Завету. Миром све започиње и миром се све завршава. Своју искупитељску мисију Спаситељ започиње миром: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2, 14), објавише свету рођење Господа анђели; и са њима мноштво војске небеске хвалили су Бога. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао и са позивом на мир од себе испраћао. Са благословом мира од својих ученика се раставио, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји“ (Јован 14, 27–28). И апостол Павле сваку своју посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима дотичних Цркава. Са позивом на мир започиње и Света Литургија.   Мир је, браћо и сестре, стање срца и душе. Људи, оптерећени својим унутрашњим раздорима и немирима, свуда око себе шире немир и несрећу. Кад човек зарати са Богом, он се истовремено нађе у ратном стању и са самим собом, са природом, људима и анђелима. „Добар човек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца“ (Лука 6, 45), учи нас Господ.   Данас, више него икад, потребни су нам мир на земљи и добра воља међу људима и народима. Неће бити мира међу људима, неће бити мира међу народима, докле год људи не буду испуњени хришћанским човекољубљем, докле год сваки човек не заволи ближњег онолико колико себе воли, докле год савршена љубав не постане закон живота за све. Данас нам је потребан јеванђељски, Божански мир, мир који нам се роди у Витлејему – Новорођени Богомладенац Исус Христос, који је вечни мир.   Савремени човек услед брзог темпа живота, не стиже да се довољно унесе ни у породични, а ни у црквени живот. Све је мање међусобних разговора и разумевања и зато се често делимо међусобно, а свака подела са собом доноси слабљење вере и поверења, наде и љубави. Зато је Богомладенац Христос дошао на земљу да се у Њему обнављамо и препорађамо и да у Њему нађемо себе и једни друге.   Божић је код нас празник који је препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. Ипак, неопходно је указати да се смисао Божића не исцрпљује у историјском сећању, него да је овај празник животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Обичаји јесу саставни део сваког празника, али је неопходно да из њих извучемо поуку и смисао, а не да обичаји представљају пуко извршавање одређених радњи. Тако се догађа да се због обичаја животодавни смисао овог празника често превиђа и заборавља.   Прослављање празника Христовог Рођења треба у сваком човеку да пробуди осећај верског препорода и да га јасно усмери ка практичном хришћанском животу. Тај практични хришћански живот је заправо врлински живот без којег је немогуће да се човек усавршава, јер његова вера остаје само мртво следовање одређеној доктрини. Вера без врлине могла би се поистоветити са идеолошким учењима којих у савременом свету има много. Јасно је да Православље није идеологија, него живот по Јеванђељу на основу кога људи могу да нас препознају као истините православне вернике. Зато је важно да наше прослављање Бога и слављење празника најпре покажемо кроз врлине.   Господ Исус Христос нам је својим личним примером, животом и делима указао шта су врлине и где је њихово место у човековом животу. Живећи врлинским и светотајинским животом човек се охристовљује тако да сва његова дела налазе своје испуњење у личности Господа Исуса Христа. Управо из тог разлога неопходно је почети говорити о врлинама на овај дан када је Христос постао човек и започео наше спасење. Дакле, Божић је својеврсни почетак нашег васпитавања у врлинском животу. Када говоримо о врлинама, јасно је да је њихов број  еограничен и да врлинско живљење зависи од сваког појединца и његовог односа према другом, али неопходно је да се укаже на чињеницу да су од свих врлина данашњем човеку најзначајније три: вера, нада и љубав, које представљају три реалности које су неопходне човеку у свим временима, зато што је он оробљен својом животном везаношћу за добра овог света, док веру, наду и љубав често доживљава као нешто споредно у свом животу. Ипак, човек данашњице треба да види да наведене врлине јесу суштински битне за његово постојање. Ову истину најпре треба да видимо у празнику Божића.   Са овим жељама и молитвом Богомладенцу Христу, желимо вам, драга децо духовна, изобиље Божићног мира, слоге и љубави, поздрављајући вас Божићним поздравом:   МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!  ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!   Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2018. година.   Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом Епископ шумадијски Јован   Извор: Епархија шумадијска
  10. Рођење Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо неба и земље, историје и вечности (Прва Тимотеју 3, 16). Овај велики догађај човек може појмити само вером и чистим срцем. Своју љубав према нама Бог је показао слањем свог Јединородног Сина у овај свет и тако предвечни Син Божији постаје историјски Син човечији, да би нас људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учинио синовима Божијим. О значају доласка Господа Христа у свет Свети Григорије Палама каже: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и само Царство небеско.“ Празник Божића нам јасно говори да се рођењем Христовим небо и земља сједињују у једно. Зато у цркви о Божићу и певамо: „Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до неба уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми дајемо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир.“ Бог се оваплотио да би могао да каже о себи и о нама ону последњу истину, која нам се никако другачије није могла открити: да нема више провалије која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека за сусрет између Бога и човека – очи у очи, лицем у лице. Ради тог сусрета Господ је сишао на земљу и постао човек, проповедао Царство Божије, лечио људске болести, претрпео муке и смрт на крсту, васкрсао из мртвих и вазнео се на небеса. Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човеку који прилази Христу. Ми тајанствено Христа срећемо у молитви, када откривамо да је Бог дошао да се усели у нас и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа сусрећемо у Евхаристији, када причестивши се Телом и Крвљу Христовом, осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом Божанском енергијом. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима, када видимо да у сваком од њих сија лик Божији. Ми сусрећемо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове. Управо се тако Он изнова јавља у душама хиљада и хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи од неверника вернике, од грешних светитеље. Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, свих његових духовних и оралних напора? Одговор на ова питања, као и на питање смисла и циља Оваплоћења Сина Божијег, даје нам Свети апостол Павле: „А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење“ (Галатима 4, 4–5). Христос је, дакле, дошао у овај свет да све људе учини синовима Божијим. Стога се ми, захваљујући том усиновљењу, научени од самог Господа, пре свега на Литургији, али и у свакој прилици обраћамо Богу као своме оцу речима Оче наш. Ово је разлог да схватимо како је циљ човековог живота на земљи, односно једина сврха човечијег постојања - богосиновство. „А када смо деца, и наследници смо: наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови; пошто с њим страдамо да се с њим и прославимо“ (Римљанима 8, 17). Богосиновство је, према томе, највећи идеал хришћанина, идеал који се мора непрекидно остваривати и доказивати (сравни Прва Јованова 3, 1–3). На то нам указује целокупно Јеванђеље, а пре свега родослов Господа Исуса Христа, који сведочи и доказује да Син Божији, остајући оно што је био, постаје и оно што није био. Остајући истинити Бог, постаје истинити човек. Тиме је све људе који су у Њега поверовали учинио синовима Божијим. Јер, ко је могуће да Син Божији постане Син човечији, онда је исто тако могуће да и синови човечији постану синови Божији по благодати. „Видите колику нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо и будемо; зато нас свет не познаје, јер њега не позна“ (Прва Јованова 3,1). Наше богосиновство је последица Оваплоћења Бога и показује се као највиша пројава љубави Божије према човечијем роду. Зашто је дошао Син Божији на земљу? Дошао је да обрадује сваког човека, свако људско биће у свим вековима и у свим световима, доневши на земљу цело небо, све небеске и вечне вредности: вечну истину, вечну правду, вечну љубав, вечни мир и вечни живот. Данас се десило оно што је касније посведочио јеванђелист Јован, љубљени ученик Господа Исуса Христа: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јован 1, 14). Зашто је дошао Син Божији на земљу? Дошао је да донесе љубав међу људе. Истинска хришћанска љубав јесте основно начело људског живота, начело друштвеног живота, начело живота уопште. Христова љубав јесте порицање свих видова егоизма, па зато једино она избавља из отровне таме самољубља, охолости и саможивоста. Једино Христовом љубављу, тим савршеним човекољубљем, условљена је хармонија, како у човековој личности, тако и у људском друштву. Љубав којом Христос љуби људски род јесте једино средство којим човек може правилно устројити свој однос према свима и свему у овом свету. Христова љубав је једини савршени закон за људски живот. „И који год буду живели по овом правилу, мир на њих и милост“ (Галатима 6, 16). Јер је Спаситељ рекао: „И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“ (Лука 6, 31). У ових неколико речи изражено је цело Јеванђеље. Овим је Спаситељ обележио пут и начин којим се предокуша Царство Божије у човечијем животу. Христос је, надаље, мир наш. Својим миром Христос је помирио васељену, давши свима подједнаку прилику да се измире у Њему. Зато апостол Павле и кличе: „Нема више Јудејца, ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Галатима 3, 28); те су тако хришћани браћа међу собом. Мир је, браћо и сестре, једна од најчешћих речи коју налазимо у Новом Завету. Миром све започиње и миром се све завршава. Своју искупитељску мисију Спаситељ започиње миром: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2, 14), објавише свету рођење Господа анђели; и са њима мноштво војске небеске хвалили су Бога. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао и са позивом на мир од себе испраћао. Са благословом мира од својих ученика се раставио, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји“ (Јован 14, 27–28). И апостол Павле сваку своју посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима дотичних Цркава. Са позивом на мир започиње и Света Литургија. Мир је, браћо и сестре, стање срца и душе. Људи, оптерећени својим унутрашњим раздорима и немирима, свуда око себе шире немир и несрећу. Кад човек зарати са Богом, он се истовремено нађе у ратном стању и са самим собом, са природом, људима и анђелима. „Добар човек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца“ (Лука 6, 45), учи нас Господ. Данас, више него икад, потребни су нам мир на земљи и добра воља међу људима и народима. Неће бити мира међу људима, неће бити мира међу народима, докле год људи не буду испуњени хришћанским човекољубљем, докле год сваки човек не заволи ближњег онолико колико себе воли, докле год савршена љубав не постане закон живота за све. Данас нам је потребан јеванђељски, Божански мир, мир који нам се роди у Витлејему – Новорођени Богомладенац Исус Христос, који је вечни мир. Савремени човек услед брзог темпа живота, не стиже да се довољно унесе ни у породични, а ни у црквени живот. Све је мање међусобних разговора и разумевања и зато се често делимо међусобно, а свака подела са собом доноси слабљење вере и поверења, наде и љубави. Зато је Богомладенац Христос дошао на земљу да се у Њему обнављамо и препорађамо и да у Њему нађемо себе и једни друге. Божић је код нас празник који је препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. Ипак, неопходно је указати да се смисао Божића не исцрпљује у историјском сећању, него да је овај празник животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Обичаји јесу саставни део сваког празника, али је неопходно да из њих извучемо поуку и смисао, а не да обичаји представљају пуко извршавање одређених радњи. Тако се догађа да се због обичаја животодавни смисао овог празника често превиђа и заборавља. Прослављање празника Христовог Рођења треба у сваком човеку да пробуди осећај верског препорода и да га јасно усмери ка практичном хришћанском животу. Тај практични хришћански живот је заправо врлински живот без којег је немогуће да се човек усавршава, јер његова вера остаје само мртво следовање одређеној доктрини. Вера без врлине могла би се поистоветити са идеолошким учењима којих у савременом свету има много. Јасно је да Православље није идеологија, него живот по Јеванђељу на основу кога људи могу да нас препознају као истините православне вернике. Зато је важно да наше прослављање Бога и слављење празника најпре покажемо кроз врлине. Господ Исус Христос нам је својим личним примером, животом и делима указао шта су врлине и где је њихово место у човековом животу. Живећи врлинским и светотајинским животом човек се охристовљује тако да сва његова дела налазе своје испуњење у личности Господа Исуса Христа. Управо из тог разлога неопходно је почети говорити о врлинама на овај дан када је Христос постао човек и започео наше спасење. Дакле, Божић је својеврсни почетак нашег васпитавања у врлинском животу. Када говоримо о врлинама, јасно је да је њихов број еограничен и да врлинско живљење зависи од сваког појединца и његовог односа према другом, али неопходно је да се укаже на чињеницу да су од свих врлина данашњем човеку најзначајније три: вера, нада и љубав, које представљају три реалности које су неопходне човеку у свим временима, зато што је он оробљен својом животном везаношћу за добра овог света, док веру, наду и љубав често доживљава као нешто споредно у свом животу. Ипак, човек данашњице треба да види да наведене врлине јесу суштински битне за његово постојање. Ову истину најпре треба да видимо у празнику Божића. Са овим жељама и молитвом Богомладенцу Христу, желимо вам, драга децо духовна, изобиље Божићног мира, слоге и љубави, поздрављајући вас Божићним поздравом: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2018. година. Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска View full Странице
  11. Шта је радост, како се хришћанин радује, да ли се сме радовати у посту, шта уопште подразумева хришћански начин радовања и да ли се уопште може увести "стандард" за радовање? Сви смо различити, па различито и реагујемо на радост? А зашто нам смета када је неко други радостан и једва чекамо да га осуђујемо? То су само нека од питања која смо поставили нашем госту, свештенику Владимиру Левићанину из храма св. Георгија у старој Бежанији. „Нашу радост помућује много ствари, јер наш живот не иде очекиваним и планираним токм“, рекао је о. Владимир, додајући да „радост прелази у хистерију када човек заборави ко је“. „Онај који не уме да учествује у туђој радости, промашио је циљ“, рекао је између осталог наш гост. Звучни запис емисије View full Странице
×