Претражи Живе Речи Утехе

Истоветни стихови коришћени су и у филму америчког режисера Џима Џармуша Мртав човек (Dead man, 1995), који је Џармушов омаж Блејку. У поеми и у филму они су, наравно, део одређеног контекста чија би се мисаона или идејна позадина могла поистоветити. И док поема почиње[1] очигледним супротстављањем различитих схватања Христа, у Џармушовом филму су ови стихови изговорени у контексту супротстављања расној и верској нетрпељивости оправдане управо самозадовољном припадношћу једној хришћанској заједници. Да парафразирам Блејкове стихове који се у поеми убрзо надовезују на горе наведене: обе стране заснивају своја убеђења на Библији коју редовно читају, али док једна страна у њој види бела слова, друга види црна. Речи „Визија Христа коју ти видиш је највећи непријатељ моје визије [Христа]“ не могу, чини ми се, а да не оставе утисак на некога ко изучава и учи се теологији – богословљу. Теологија, као што је на овом сајту већ писано, заправо представља „људски одговор на тајну Божијег откривања човеку и Божијег присуства у свету и у историји, она је егзистенцијално тумачење тих догађаја у конкретном животном контексту.“ Наравно да се притом ради о разради тог одговора и растумачењу, покушају јаснијег разумевања Божијег откривења у целокупној његовој садржини. Али, у једном ширем смислу, може бити баш у оном академском, неизоставан део теологије је и оно што је у наведеном тексту названо „теолошка археологија“, односно „критичко и вишеслојно истраживање и проучавање сопствене прошлости, било да се ради о библијским истраживањима, било патролошким, литургичким, канонским, догматским, црквено-историјским и другим.“ То, међутим, значи да теологија за једног „обичног“ или боље речено просечног (овај опис не садржи вредносно одређење) верника, такозваног активног члана Цркве (ово је по себи плеоназам, јер никакав други члан Цркве, једне конкретне евхаристијске заједнице, не постоји осим активног), може да буде превише тј. преплављујућа. Овде бих поново указао на речи цитиране на почетку овог текста. Када сам их први пут чуо нисам познавао контекст у којем су оригинално написане, али су ме тада, као и данас, снажно асоцирале на несугласје горе описане теологије и онога што бисмо могли назвати базом Цркве (поменути просечан верник). Неретко се у „обичним“ црквеним оквирима може наићи на незадовољство или једноставно на неразумевање теолошког садржаја па чак и њеног смисла. Теологији се, као компликованој, као нејасној и неприступачној углавном супротставља један много јаснији систем састављен од конкретних правила опхођења и понашања (на одређени начин постити, ово или оно чинити тј. не чинити итд.), али и од нешто јаснијих и крутих – а може се додати и упрошћенијих – представа Бога и Божијег откривења (Бог „надзорник“ је, чини се, умногоме конкретнија представа од Бога родитеља који изнад свега безусловно воли; зашто је то тако тј. да ли је то можда културолошки условљено, друго је питање). Делује да такав приступ неретко има више успеха и већу моћ привлачења, него што то има теолошки израз који тежи да пружи једну свеобухватну слику. Проблем је, условно речено, у томе што је она вишедимензионална и пуна директних и индиректних противречности (почевши од Светог Писма Старог и Новог Завета). Узмимо за један аналогни пример изглед пуног Месеца на ноћном небу. Оно што ми без неког озбиљнијег напора реално видимо јесте један светао круг, понегде мало прошаран нешто тамнијим нијансама. Међутим, ми сада знамо да то није круг, већ једно велико небеско тело сферичног облика које се истовремено са Земљом окреће те смо у стању да видимо само једну, увек исту, страну Месеца. Али сам Месец је више од тога што ми тек тако, голим оком, видимо. Тако да осим тога што он другачије делује издалека, него изблиза, потребни су и неки додатни напори и напредак (у овом случају технолошки) како би људи на Земљи могли да виде цео Месец те како би могли да створе једну свеобухватну слику о њему. (Наравно да се овде не ради о поређењу Бога и Његовог откривења са Месецом, већ само о једном лакше применљивом примеру, употребљеним у сврху аргумента.) Другим речима, у зависности од угла посматрања, ширине хоризонта као и самих способности и уложеног напора посматрача могуће је појмити да оно што се јавља противречним заправо јесте једна јединствена, али обимна Целина – у овом случају Божије откривење. Међутим, поједностављена, односно једнодимензионална (осакаћена?), али од стране појединих црквених ауторитета (духовник, старац, свештеник, епископ) предата верзија Божијег откривења, као и од истих „ауторитета“ задате координате живљења у Цркви, с једне, и напор теологије да буде свеобухватна, с друге стране, налазе се на супротним половима једне исте релације. Има више аспеката овог проблема. Нека овде буде указано на један међу њима, а то је, најпростије речено, банализација. Она иде руку под руку са подилажењем верницима, што да се они тобож не би оптерећивали некаквом „високом теологијом“, што да би се, можда, избегла потенцијална неугодна питања на која није могуће дати једноставан (кратак) одговор. Поред тога, на овај начин се и подупире напред поменуто неразумевање теологије међу верницима. (То истовремено доприноси учвршћењу дистанце односно релације ауторитет – потчињени.) Можда је, у једном историјском периоду, било неопходно свести садржај хришћанске благе вести и сву њену блиставу обимност (свеобухватност) на баналну релацију ваља (се) – не ваља (се) (као и на 4 велика поста, исповести и причешћа итд.), али за окамењеност таквог приступа данас нема никаквог изговора. Црквена проповед (било у ужем смислу као литургијска, било у ширем смислу као мисија окренута ка споља) не може да не буде теолошка, не може да не буде теологија – богословље. А богословље не може да буде једнодимензионално, скамењено и затворено. Јер ако је тј. када је такво, оно изневерава свој смисао као егзистенцијално тумачење Божијег присуства у људској историји – Божијег откривења – будући да не само да не успева да обухвати целину тог откривења, већ, што је много погубније, ни не покушава. Последица таквог, једнодимензионалног, приступа јесте, изражено језиком Новога завета, да оно бива млако (Отк. 3, 15–16) те пре или касније буде испљунуто односно замењено неким сурогатом (у нашим приликама то је често национални или неки мистични завереничко-синкретистички сурогат). Додатна последица је и немогућност да се прихвати слобода човека и простор за теолошко промишљање и истраживање не само као тумачења Божијег откривења, већ и као трагања. То неприхватање води до искључивања и денунцирања свега што није део њиме предвиђеног једномислија. О тако схваћеном појму једномислија и из њега извирућем (a стварном стању ствари неодговарајућем) концепту теологије, односно хришћанства, такође је писано на Теологија.нет. Као што је тамо већ речено, Оци, канони, па и само Предање, нису један јединствени монолит. Напротив, они су неретко и противречни што указује на њихову искуствену позадину, условљену датим (временским, научним, културолошким итд.) контекстом. Стога се не може ни теологија нити проповед подвргнути поменутом једномислију, јер се она на тај начин, између осталог, банализује. Ми смо сви, у наше време, позвани да трагамо, да промишљамо, да созерцавамо, да (се) истовремено преиспитујемо и да у све то укључимо искуство живота какав данас познајемо. Све ово, у ствари, значи да се у теолошком промишљању и истраживању не могу правити уступци и да оно не може бити унапред одређено, прописано и на тај начин „сакрализовано“. То исто тако значи и да верници не морају, да не смеју бити „поштеђени“ теологије. Јер, проблем није да постоје, да још једном парафразирам стихове наведене на почетку овог текста, различите, супротстављене визије Христа, али је проблем ако оне не могу да се сретну, суоче, комуницирају и упознају, а да се притом међусобно не пониште. --------------------------------------------------------------------- [1] Будући да је поема нађена у фрагментима у Блејковој бележници и за живота није била објављена, не постоји консензус о поретку лиричких целина. У објављеним верзијама ови стихови се некад налазе на самом почетку, али су углавном уврштени у почетни део поеме. Извор: Теологија.нет

The vision of Christ that thou dost see Is my vision’s greatest enemy. William Blake, The Everlasting Gospel (1808–1818) Наведени цитат потиче од енглеског литерарног и ликовног ствараоца и мислиоца (на његовом гробу стоји једноставно: „песник-сликар“) Вилијема Блејка (1757–1827). Ови стихови део су Блејкове за живота недовршене поеме „Вечно Јеванђеље“, у којој он полемички опева своје виђење истинског садржаја и учинка Христове проповеди – вечног Јеванђеља (сама синтагма узета је из Отк. 14, 6) и критику црквеног ауторитета свога времена. Истоветни стихови коришћени су и у филму америчког режисера Џима Џармуша Мртав човек (Dead man, 1995), који је Џармушов омаж Блејку. У поеми и у филму они су, наравно, део одређеног контекста чија би се мисаона или идејна позадина могла поистоветити. И док поема почиње[1] очигледним супротстављањем различитих схватања Христа, у Џармушовом филму су ови стихови изговорени у контексту супротстављања расној и верској нетрпељивости оправдане управо самозадовољном припадношћу једној хришћанској заједници. Да парафразирам Блејкове стихове који се у поеми убрзо надовезују на горе наведене: обе стране заснивају своја убеђења на Библији коју редовно читају, али док једна страна у њој види бела слова, друга види црна. Речи „Визија Христа коју ти видиш је највећи непријатељ моје визије [Христа]“ не могу, чини ми се, а да не оставе утисак на некога ко изучава и учи се теологији – богословљу. Теологија, као што је на овом сајту већ писано, заправо представља „људски одговор на тајну Божијег откривања човеку и Божијег присуства у свету и у историји, она је егзистенцијално тумачење тих догађаја у конкретном животном контексту.“ Наравно да се притом ради о разради тог одговора и растумачењу, покушају јаснијег разумевања Божијег откривења у целокупној његовој садржини. Али, у једном ширем смислу, може бити баш у оном академском, неизоставан део теологије је и оно што је у наведеном тексту названо „теолошка археологија“, односно „критичко и вишеслојно истраживање и проучавање сопствене прошлости, било да се ради о библијским истраживањима, било патролошким, литургичким, канонским, догматским, црквено-историјским и другим.“ То, међутим, значи да теологија за једног „обичног“ или боље речено просечног (овај опис не садржи вредносно одређење) верника, такозваног активног члана Цркве (ово је по себи плеоназам, јер никакав други члан Цркве, једне конкретне евхаристијске заједнице, не постоји осим активног), може да буде превише тј. преплављујућа. Овде бих поново указао на речи цитиране на почетку овог текста. Када сам их први пут чуо нисам познавао контекст у којем су оригинално написане, али су ме тада, као и данас, снажно асоцирале на несугласје горе описане теологије и онога што бисмо могли назвати базом Цркве (поменути просечан верник). Неретко се у „обичним“ црквеним оквирима може наићи на незадовољство или једноставно на неразумевање теолошког садржаја па чак и њеног смисла. Теологији се, као компликованој, као нејасној и неприступачној углавном супротставља један много јаснији систем састављен од конкретних правила опхођења и понашања (на одређени начин постити, ово или оно чинити тј. не чинити итд.), али и од нешто јаснијих и крутих – а може се додати и упрошћенијих – представа Бога и Божијег откривења (Бог „надзорник“ је, чини се, умногоме конкретнија представа од Бога родитеља који изнад свега безусловно воли; зашто је то тако тј. да ли је то можда културолошки условљено, друго је питање). Делује да такав приступ неретко има више успеха и већу моћ привлачења, него што то има теолошки израз који тежи да пружи једну свеобухватну слику. Проблем је, условно речено, у томе што је она вишедимензионална и пуна директних и индиректних противречности (почевши од Светог Писма Старог и Новог Завета). Узмимо за један аналогни пример изглед пуног Месеца на ноћном небу. Оно што ми без неког озбиљнијег напора реално видимо јесте један светао круг, понегде мало прошаран нешто тамнијим нијансама. Међутим, ми сада знамо да то није круг, већ једно велико небеско тело сферичног облика које се истовремено са Земљом окреће те смо у стању да видимо само једну, увек исту, страну Месеца. Али сам Месец је више од тога што ми тек тако, голим оком, видимо. Тако да осим тога што он другачије делује издалека, него изблиза, потребни су и неки додатни напори и напредак (у овом случају технолошки) како би људи на Земљи могли да виде цео Месец те како би могли да створе једну свеобухватну слику о њему. (Наравно да се овде не ради о поређењу Бога и Његовог откривења са Месецом, већ само о једном лакше применљивом примеру, употребљеним у сврху аргумента.) Другим речима, у зависности од угла посматрања, ширине хоризонта као и самих способности и уложеног напора посматрача могуће је појмити да оно што се јавља противречним заправо јесте једна јединствена, али обимна Целина – у овом случају Божије откривење. Међутим, поједностављена, односно једнодимензионална (осакаћена?), али од стране појединих црквених ауторитета (духовник, старац, свештеник, епископ) предата верзија Божијег откривења, као и од истих „ауторитета“ задате координате живљења у Цркви, с једне, и напор теологије да буде свеобухватна, с друге стране, налазе се на супротним половима једне исте релације. Има више аспеката овог проблема. Нека овде буде указано на један међу њима, а то је, најпростије речено, банализација. Она иде руку под руку са подилажењем верницима, што да се они тобож не би оптерећивали некаквом „високом теологијом“, што да би се, можда, избегла потенцијална неугодна питања на која није могуће дати једноставан (кратак) одговор. Поред тога, на овај начин се и подупире напред поменуто неразумевање теологије међу верницима. (То истовремено доприноси учвршћењу дистанце односно релације ауторитет – потчињени.) Можда је, у једном историјском периоду, било неопходно свести садржај хришћанске благе вести и сву њену блиставу обимност (свеобухватност) на баналну релацију ваља (се) – не ваља (се) (као и на 4 велика поста, исповести и причешћа итд.), али за окамењеност таквог приступа данас нема никаквог изговора. Црквена проповед (било у ужем смислу као литургијска, било у ширем смислу као мисија окренута ка споља) не може да не буде теолошка, не може да не буде теологија – богословље. А богословље не може да буде једнодимензионално, скамењено и затворено. Јер ако је тј. када је такво, оно изневерава свој смисао као егзистенцијално тумачење Божијег присуства у људској историји – Божијег откривења – будући да не само да не успева да обухвати целину тог откривења, већ, што је много погубније, ни не покушава. Последица таквог, једнодимензионалног, приступа јесте, изражено језиком Новога завета, да оно бива млако (Отк. 3, 15–16) те пре или касније буде испљунуто односно замењено неким сурогатом (у нашим приликама то је често национални или неки мистични завереничко-синкретистички сурогат). Додатна последица је и немогућност да се прихвати слобода човека и простор за теолошко промишљање и истраживање не само као тумачења Божијег откривења, већ и као трагања. То неприхватање води до искључивања и денунцирања свега што није део њиме предвиђеног једномислија. О тако схваћеном појму једномислија и из њега извирућем (a стварном стању ствари неодговарајућем) концепту теологије, односно хришћанства, такође је писано на Теологија.нет. Као што је тамо већ речено, Оци, канони, па и само Предање, нису један јединствени монолит. Напротив, они су неретко и противречни што указује на њихову искуствену позадину, условљену датим (временским, научним, културолошким итд.) контекстом. Стога се не може ни теологија нити проповед подвргнути поменутом једномислију, јер се она на тај начин, између осталог, банализује. Ми смо сви, у наше време, позвани да трагамо, да промишљамо, да созерцавамо, да (се) истовремено преиспитујемо и да у све то укључимо искуство живота какав данас познајемо. Све ово, у ствари, значи да се у теолошком промишљању и истраживању не могу правити уступци и да оно не може бити унапред одређено, прописано и на тај начин „сакрализовано“. То исто тако значи и да верници не морају, да не смеју бити „поштеђени“ теологије. Јер, проблем није да постоје, да још једном парафразирам стихове наведене на почетку овог текста, различите, супротстављене визије Христа, али је проблем ако оне не могу да се сретну, суоче, комуницирају и упознају, а да се притом међусобно не пониште. --------------------------------------------------------------------- [1] Будући да је поема нађена у фрагментима у Блејковој бележници и за живота није била објављена, не постоји консензус о поретку лиричких целина. У објављеним верзијама ови стихови се некад налазе на самом почетку, али су углавном уврштени у почетни део поеме. Извор: Теологија.нет View full Странице

Извор: Радио Светигора

Предавање проф. др Ивице Живковића професора Православне Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу на тему “Подизање дјеце код православних” које је одржао у храму Светог Оца Николаја у Алексинцу. У свом предавању професор је присутнима говорио о васпитању дјеце код иновјерних и код православних и на тај начин се осврнуо на потребу да се деца правилно васпитавају у духу православља цитирајући у више наврата Свето Писмо и Светог аву Јустина Поповића и његов однос према деци и омладини. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице

Ако говоримо о Цркви као религији или као хришћанској конфесији, њене могућности данас веома су мале. Религија више не игра улогу у јавности коју је имала некад, и Црква као таква нема више значајног утицаја на живот савремених људи. Међутим, треба имати у виду да је Православна црква, исто тако, носитељка једног вековног духовног наслеђа, светоотачке традиције хришћанског Истока, која је намењена свим људима свих времена, у свим подручјима њиховог живота. Као таква, православна вера може имати значаја за излажење у сусрет питањима о којима данас говоримо, онако како и друге велике традиције источне духовности данас излазе у сусрет потребама људи савремене цивилизације на Западу и у читавом свету. Важне одговоре не треба очекивати од православне педагогије као једне стручне теолошке дисциплине или теолошког конструкта. Када у Православној цркви размишљамо о одрастању, ми говоримо о Богу који штити, спашава, милује и чува нашу децу и нас, говоримо о цркви која није заједница одраслих већ заједница одраслих и деце, или у једном другом смислу само заједница деце, деце Божије, говоримо о односима љубави у Христу, који се манифестују и у односима са децом, који могу имати педагошког учинка, али представљају и значе много више од тога. Сама педагогија у том смислу може да значи и ограничење, оваква како је ми доживљавамо данас, настала у новом веку, у доба модерне и просветитељства. Један од највећих православних теолога ХХ века, Јустин Поповић, изрекао је оштар критички став према хуманистичкој педагогији, у свом делу Светосавска философија просвете. Овај став стоји у сагласности са савременим критикама, не само у педагогији већ и у друштвеним наукама уопште. Противречности у одрастању деце данас није могуће разумети другачије него размишљати сагласно философији савременог света. А у језику који говоре данашњи људи све је мање места за педагошке односе у традиционалном значењу. То није случајно, и то не треба осећати само као проблем, већ и као одређену врсту освешћења. Ваља се запитати о чему говоримо када говоримо о проблемима одрастања? Да ли су то проблеми које имамо са децом, или их имамо са собом као родитељима, или са собом као одраслим, зрелим особама, заинтересованим на било који начин за проблеме одрастања деце? Чији су то проблеми? Како се они одражавају на наш став/однос према деци? Како да тај однос буде конструктивнији? Ово је друга врста питања у односу на педагошка. То су примарнија питања од педагошких. То је шири захват, шира перспектива посматрања односа са децом, која је данас потребна свету како би изашао у сусрет проблемима одрастања. Да ли је данас могуће хришћанско васпитање деце? Многима ово питање може изгледати чудно. Међутим, данас се широм света разматра дилема је ли заиста могуће духовно васпитање, морално васпитање, па чак и је ли могуће само васпитање. Та могућност подвргнута је озбиљном преиспитивању, нарочито након Другог светског рата, када су Теодор Адорно и теоретичари Франкфуртског круга изнели тезу да после Аушвица нема више смисла писати поезију. Многи су из тога извлачили различите импликације, између осталог и ону да се данас не може, бар не на исти начин као некада, говорити о васпитању младих нараштаја. Не ради се само о траумама Другог светског рата. Ми живимо у доба постмодерне, која је прогласила раскид са свим великим причама модерне и просветитељства. Тако је и сама педагогија означена као једна од великих прича, метанаратив односа са децом, иза којег стоји ништа друго него технолошка рационалност цивилизације новог века. То значи да се дете у васпитању тумачи као објекат планског и систематског утицаја одраслих, а педагогија се бави ефикасношћу тог утицаја, постизањем одређеног циља коришћењем одређених средстава. Међутим, у стварним односима са децом утицај се догађа на дубљем нивоу, непланирано, сам од себе, зато што су то лични односи и зато што је однос тајна. Овде је далеко важније питати се шта ми заиста, у стварности, радимо са децом, уместо оног педагошког: шта да радимо са децом. А оно шта радимо са децом има везе са тиме шта радимо са собом. Захтев новог времена је да пустимо децу и гледамо себе. Шта год деца радила, може се рећи да то раде на свој начин. Одсудно питање за нас одрасле је шта радимо ми, шта говоримо, шта мислимо и којом енергијом зрачимо, у нашим односима са децом. Када кажем, да гледамо, да поставимо питање, то значи да другачије позиционирамо фокус пажње и одговорности. Пустити децу, то су речи из чувеног хита рок групе Пинк Флојд, уз који су одрастале наше генерације. Он гласи: „Наставниче, пусти децу. Ти си само још једна цигла у зиду.” Ово је позив нама одраслима да размотримо себе и свет који смо створили. Зид, то је у чувеном филму с краја осамдесетих свет одраслих у који млади ступају. Тај позив односи се на школу, односно образовање, али он једнако важи и за породицу и друштво и друге „агенсе социјализације”, који су уједно и агенси васпитања. Велико је сазнање двадесетог века: свет одраслих није сачињен по мери детета. У њему нема места за дете као дете. На другој страни, Господ Исус Христос пре две хиљаде година изриче јасно и недвосмислено: Будите као деца, јер је њихово Царство небеско. Марија Монтесори тврди да човечанство до данас није схватило важност и озбиљност ових речи, називајући то несхватање несхватљивим слепилом одраслих људи. Прва брига у односима са децом тиче се нас самих: како да се ослободимо својих страсти и својих везаности. Наше преокупације, укључујући и наш грех, утичу на децу. Оне их уводе у свет греха. Ово је основна дистинкција између света детета и света одраслих. Одрастајући, постепено улазећи у свет одраслих, дете постаје актер греха. Утицај одраслих на децу уједно је и пут преношења првородног греха. Ово је један од кључних доприноса хришћанске педагогије, односно хришћанске етике односа са децом. Оно што недостаје хуманистичкој педагогији јесте свесност о постојању и широкој распрострањености разноврсних аномалија у односима са децом, које ми хришћани називамо грехом. Васпитање није само формативно, оно је и критичко, самоослобађајуће, еманципаторско. Оно што је важно у васпитању није исправљање детета, већ исправљање нас одраслих који на децу по природи ствари и заједничког живота утичемо. Не ради се о друштвено-историјским условљеностима, већ и о духовним темељима односа у васпитању. Православна етика односа са децом шаље важну поруку: одрасле особе нису непогрешиве. Ми не знамо сутрашњи дан. Не знамо шта је за наше дете добро. Не познајемо свет у којем ће оно живети. Ми нисмо богови својој деци. Ово је порука за све људе, не само за оне који се изјашњавају као верници. Окрените се Богу, односно универзуму, односно животу, држите се оних вредности којих сте свесни и које следите. И у наше време нашироко долазе до изражаја темељне заблуде у односима са децом, имплицитни став да су одрасли непогрешиви и сами себи довољни, а које се показују као инхерентни део сваког педагошког приступа. Имајући то у виду, све је мање основа за одбрану васпитања у традиционалном смислу. Ауторитет, који је некада чинио основу свих друштвених, па и породичних односа, данас, с обзиром на све противречности одрастања у савременом свету, с правом долази под сумњу. Основна брига у односима одраслих са децом у православном хришћанском предању тиче се тога како сачувати дете од себе, од свог греха. Грех се у нашим односима са ближњим, па и са децом, манифестује на различите начине. Те манифестације називају се страсти, пороци или зависности. Оне представљају различите начине везаности за пролазне или приземне вредности, и у том смислу оне су духовни поремећаји који обележавају, а у практичном смислу и условљавају наше односе са другима. Када је реч о одраслима, оне условљавају њихове односе са децом, пре свега ометајући развој позитивних емоција према родитељству: материнству посебно и очинству посебно, према себи у улози родитеља, а однос је у етици нешто обухватније од улоге. Eтика православних хришћана полази од питања како изаћи на крај са собом, са својом неумереношћу, са својом пожудом, похлепом, са својим негативностима, са својом љутњом, са својим осећајем празнине и бесмисла, са својом надменошћу. Ова стања душе одраслих јесу оно што стварно угрожава децу у заједничком животу са њима. Под претпоставком да је човек сам немоћан да изађе на крај са овим духовним слабостима и поремећајима, пресудну важност има његова вера. И она је пресудна првенствено у том смислу. Однос са Богом у кога верујемо, или са оним у шта верујемо, је референтан нашем односу са ближњима, у овом случају нашем односу са децом. У пракси свакодневног живота, деца осећају силовит напад од стране нас одраслих, кроз наше поступке, наше речи, наше мисли и наше зрачење, односно енергетске поруке које им шаљемо када смо подложни нападима искушења. Важније је шта нећемо радити него шта ћемо радити у односима са децом. Још је Свети апостол Павле упозоравао: Родитељи, не раздражујте своју децу. Деца на то раздраживање одговарају механизмима одбране, из којих често прелазе у напад. Чешће од тога, она се склањају, отуђују, удаљавају од својих најближих. То је њихова реакција на неразумевање, које може бити још и интензивирано педагошким намерама одраслих. Идеје о хришћанском васпитању могу бити контрапродуктивне, штавише опасне, онда када се притисак на децу врши у име Бога и с позивањем на Бога. Последица ових аномалија у односима са децом огледа се у неспособности одраслих за стварно присуство. У томе лежи једно од основних објашњења проблема који се јављају у одрастању. Наше склоности, ојачане и легитимисане педагошким намерама, чине нас неспособнима за присуство и ми запостављамо своју децу. Ово запостављање у свакодневном животу догађа се у форми осуђивања деце, приговарања деци, жаљења и јадиковања због деце и њиховог понашања. Оваква обраћања камуфлирана су тобожњом бригом, љубављу и великим причама, од којих је највећа васпитање. Иза њих стоји неодговорност, незахвалност Богу за живот и здравље наше деце, недостатак вере у добро и неспособност да будемо присутни. Извор: Теологија.нет

Говорити о васпитању деце из хришћанске перспективе, а држати се контекста о развоју деце у једном савременом друштву, значи говорити о томе колико је Црква данас, поред државе и невладиног сектора, у стању да се укључи у решавање проблема породице и одрастања у друштву. Ако говоримо о Цркви као религији или као хришћанској конфесији, њене могућности данас веома су мале. Религија више не игра улогу у јавности коју је имала некад, и Црква као таква нема више значајног утицаја на живот савремених људи. Међутим, треба имати у виду да је Православна црква, исто тако, носитељка једног вековног духовног наслеђа, светоотачке традиције хришћанског Истока, која је намењена свим људима свих времена, у свим подручјима њиховог живота. Као таква, православна вера може имати значаја за излажење у сусрет питањима о којима данас говоримо, онако како и друге велике традиције источне духовности данас излазе у сусрет потребама људи савремене цивилизације на Западу и у читавом свету. Важне одговоре не треба очекивати од православне педагогије као једне стручне теолошке дисциплине или теолошког конструкта. Када у Православној цркви размишљамо о одрастању, ми говоримо о Богу који штити, спашава, милује и чува нашу децу и нас, говоримо о цркви која није заједница одраслих већ заједница одраслих и деце, или у једном другом смислу само заједница деце, деце Божије, говоримо о односима љубави у Христу, који се манифестују и у односима са децом, који могу имати педагошког учинка, али представљају и значе много више од тога. Сама педагогија у том смислу може да значи и ограничење, оваква како је ми доживљавамо данас, настала у новом веку, у доба модерне и просветитељства. Један од највећих православних теолога ХХ века, Јустин Поповић, изрекао је оштар критички став према хуманистичкој педагогији, у свом делу Светосавска философија просвете. Овај став стоји у сагласности са савременим критикама, не само у педагогији већ и у друштвеним наукама уопште. Противречности у одрастању деце данас није могуће разумети другачије него размишљати сагласно философији савременог света. А у језику који говоре данашњи људи све је мање места за педагошке односе у традиционалном значењу. То није случајно, и то не треба осећати само као проблем, већ и као одређену врсту освешћења. Ваља се запитати о чему говоримо када говоримо о проблемима одрастања? Да ли су то проблеми које имамо са децом, или их имамо са собом као родитељима, или са собом као одраслим, зрелим особама, заинтересованим на било који начин за проблеме одрастања деце? Чији су то проблеми? Како се они одражавају на наш став/однос према деци? Како да тај однос буде конструктивнији? Ово је друга врста питања у односу на педагошка. То су примарнија питања од педагошких. То је шири захват, шира перспектива посматрања односа са децом, која је данас потребна свету како би изашао у сусрет проблемима одрастања. Да ли је данас могуће хришћанско васпитање деце? Многима ово питање може изгледати чудно. Међутим, данас се широм света разматра дилема је ли заиста могуће духовно васпитање, морално васпитање, па чак и је ли могуће само васпитање. Та могућност подвргнута је озбиљном преиспитивању, нарочито након Другог светског рата, када су Теодор Адорно и теоретичари Франкфуртског круга изнели тезу да после Аушвица нема више смисла писати поезију. Многи су из тога извлачили различите импликације, између осталог и ону да се данас не може, бар не на исти начин као некада, говорити о васпитању младих нараштаја. Не ради се само о траумама Другог светског рата. Ми живимо у доба постмодерне, која је прогласила раскид са свим великим причама модерне и просветитељства. Тако је и сама педагогија означена као једна од великих прича, метанаратив односа са децом, иза којег стоји ништа друго него технолошка рационалност цивилизације новог века. То значи да се дете у васпитању тумачи као објекат планског и систематског утицаја одраслих, а педагогија се бави ефикасношћу тог утицаја, постизањем одређеног циља коришћењем одређених средстава. Међутим, у стварним односима са децом утицај се догађа на дубљем нивоу, непланирано, сам од себе, зато што су то лични односи и зато што је однос тајна. Овде је далеко важније питати се шта ми заиста, у стварности, радимо са децом, уместо оног педагошког: шта да радимо са децом. А оно шта радимо са децом има везе са тиме шта радимо са собом. Захтев новог времена је да пустимо децу и гледамо себе. Шта год деца радила, може се рећи да то раде на свој начин. Одсудно питање за нас одрасле је шта радимо ми, шта говоримо, шта мислимо и којом енергијом зрачимо, у нашим односима са децом. Када кажем, да гледамо, да поставимо питање, то значи да другачије позиционирамо фокус пажње и одговорности. Пустити децу, то су речи из чувеног хита рок групе Пинк Флојд, уз који су одрастале наше генерације. Он гласи: „Наставниче, пусти децу. Ти си само још једна цигла у зиду.” Ово је позив нама одраслима да размотримо себе и свет који смо створили. Зид, то је у чувеном филму с краја осамдесетих свет одраслих у који млади ступају. Тај позив односи се на школу, односно образовање, али он једнако важи и за породицу и друштво и друге „агенсе социјализације”, који су уједно и агенси васпитања. Велико је сазнање двадесетог века: свет одраслих није сачињен по мери детета. У њему нема места за дете као дете. На другој страни, Господ Исус Христос пре две хиљаде година изриче јасно и недвосмислено: Будите као деца, јер је њихово Царство небеско. Марија Монтесори тврди да човечанство до данас није схватило важност и озбиљност ових речи, називајући то несхватање несхватљивим слепилом одраслих људи. Прва брига у односима са децом тиче се нас самих: како да се ослободимо својих страсти и својих везаности. Наше преокупације, укључујући и наш грех, утичу на децу. Оне их уводе у свет греха. Ово је основна дистинкција између света детета и света одраслих. Одрастајући, постепено улазећи у свет одраслих, дете постаје актер греха. Утицај одраслих на децу уједно је и пут преношења првородног греха. Ово је један од кључних доприноса хришћанске педагогије, односно хришћанске етике односа са децом. Оно што недостаје хуманистичкој педагогији јесте свесност о постојању и широкој распрострањености разноврсних аномалија у односима са децом, које ми хришћани називамо грехом. Васпитање није само формативно, оно је и критичко, самоослобађајуће, еманципаторско. Оно што је важно у васпитању није исправљање детета, већ исправљање нас одраслих који на децу по природи ствари и заједничког живота утичемо. Не ради се о друштвено-историјским условљеностима, већ и о духовним темељима односа у васпитању. Православна етика односа са децом шаље важну поруку: одрасле особе нису непогрешиве. Ми не знамо сутрашњи дан. Не знамо шта је за наше дете добро. Не познајемо свет у којем ће оно живети. Ми нисмо богови својој деци. Ово је порука за све људе, не само за оне који се изјашњавају као верници. Окрените се Богу, односно универзуму, односно животу, држите се оних вредности којих сте свесни и које следите. И у наше време нашироко долазе до изражаја темељне заблуде у односима са децом, имплицитни став да су одрасли непогрешиви и сами себи довољни, а које се показују као инхерентни део сваког педагошког приступа. Имајући то у виду, све је мање основа за одбрану васпитања у традиционалном смислу. Ауторитет, који је некада чинио основу свих друштвених, па и породичних односа, данас, с обзиром на све противречности одрастања у савременом свету, с правом долази под сумњу. Основна брига у односима одраслих са децом у православном хришћанском предању тиче се тога како сачувати дете од себе, од свог греха. Грех се у нашим односима са ближњим, па и са децом, манифестује на различите начине. Те манифестације називају се страсти, пороци или зависности. Оне представљају различите начине везаности за пролазне или приземне вредности, и у том смислу оне су духовни поремећаји који обележавају, а у практичном смислу и условљавају наше односе са другима. Када је реч о одраслима, оне условљавају њихове односе са децом, пре свега ометајући развој позитивних емоција према родитељству: материнству посебно и очинству посебно, према себи у улози родитеља, а однос је у етици нешто обухватније од улоге. Eтика православних хришћана полази од питања како изаћи на крај са собом, са својом неумереношћу, са својом пожудом, похлепом, са својим негативностима, са својом љутњом, са својим осећајем празнине и бесмисла, са својом надменошћу. Ова стања душе одраслих јесу оно што стварно угрожава децу у заједничком животу са њима. Под претпоставком да је човек сам немоћан да изађе на крај са овим духовним слабостима и поремећајима, пресудну важност има његова вера. И она је пресудна првенствено у том смислу. Однос са Богом у кога верујемо, или са оним у шта верујемо, је референтан нашем односу са ближњима, у овом случају нашем односу са децом. У пракси свакодневног живота, деца осећају силовит напад од стране нас одраслих, кроз наше поступке, наше речи, наше мисли и наше зрачење, односно енергетске поруке које им шаљемо када смо подложни нападима искушења. Важније је шта нећемо радити него шта ћемо радити у односима са децом. Још је Свети апостол Павле упозоравао: Родитељи, не раздражујте своју децу. Деца на то раздраживање одговарају механизмима одбране, из којих често прелазе у напад. Чешће од тога, она се склањају, отуђују, удаљавају од својих најближих. То је њихова реакција на неразумевање, које може бити још и интензивирано педагошким намерама одраслих. Идеје о хришћанском васпитању могу бити контрапродуктивне, штавише опасне, онда када се притисак на децу врши у име Бога и с позивањем на Бога. Последица ових аномалија у односима са децом огледа се у неспособности одраслих за стварно присуство. У томе лежи једно од основних објашњења проблема који се јављају у одрастању. Наше склоности, ојачане и легитимисане педагошким намерама, чине нас неспособнима за присуство и ми запостављамо своју децу. Ово запостављање у свакодневном животу догађа се у форми осуђивања деце, приговарања деци, жаљења и јадиковања због деце и њиховог понашања. Оваква обраћања камуфлирана су тобожњом бригом, љубављу и великим причама, од којих је највећа васпитање. Иза њих стоји неодговорност, незахвалност Богу за живот и здравље наше деце, недостатак вере у добро и неспособност да будемо присутни. Извор: Теологија.нет View full Странице

Пећка патријаршија: Гордијев чвор српске историје Од Слобода - 11/03/2018 acebook Пише: Александар Живковић Промјена званичног имена помјесне Светосавске цркве има оправдање само ако потврди свој завјетни смисао. Који је то завјетни смисао Пећке патријаршије за Србе уопште, а особито за нас Црногорце, који смо њени вишевјековни заточници пред живим Богом и пред свијетом? Зашто је Свети Василије Острошки, Слава Му и Милост, у стијени чувао и чува светост пећког трона, зашто нас је на вјерност Пећкој патријаршији завјетовао Свети Петар Цетињски, као и толике цетињске владике прије њега, егзарси Пећког трона од владике Василија Петровића, зашто је „наш патрика из Пећи питоме“, Његошев пјев и сан? Или су све то сање прошлости, које данас немају дубље значење за наше постојање као духовних бића? У овом чланку ћемо трагом још необјављених радова нашег великог православног мислиоца, и то мислиоца прожетог његошевским духом, Жарка Видовића (1921-2016), покушати да започнемо дебату о стварном смислу Пећке патријаршије за нас у повијести и ближој и даљој будућности. Шта је историософски посматрано представљала, по мишљењу Жарка Видовића, Пећка патријаршија? У капиталном, још необјављеном дјелу „Његош и Косовски завет у Новом веку“, он са поузданошћу с каквом за Лучу Микрокозма каже: ако вас неко пита шта је то Небеско царство Косовског завета, реците му – то је управо Луча Микрокозма („мало дјелце“ писано баш ових првих неђеља Великог и Часног поста), Видовић слично каже (парафразирам): ако вас неко пита шта је то Небеско царство Српске православне цркве, одговорите: то је Пећка патријаршија. Заокупљени данас земаљским и заборављајући да је оно „за малена царство“, изгубили смо ту слободу да се као млади Његош, као појединачан Црногорац обратимо к Свемогућем Богу с тим питањем о вјечности, о Небеском царству. И „црквене работе“ и канонска питања (а читајући нашу штампу чини се да у Црној Гори нема прешније науке од канонског права) посматрамо посвјетовњачено, заслијепљени техничким, материјалним, родовским, страначким… Из сасвим другог угла треба посматрати да би се јасније видјело. Пећка патријаршија, пише Жарко Видовић, јесте Гордијев чвор српске историје. И то Гордијев чвор који се није смио и не смије пресјећи (у томе је, између осталих, и Његошева лична драма и суштина наших данашњих недостојних политичких играрија), већ чвор чије се нити морају брижљиво размотавати (и чувати од Злога), јер показују да смо повезани у нешто много више од пуке крвне заједнице, страначке припадности или држављанства, односно да припадамо једној духовној заједници – Небеском царству Косовског завјета. Завјети су положени прије нас, ми можемо да их обновимо или одбацимо, али смо при сваком одбацивању завјета, на дну срца, свјесни да смо изгубили оно одакле смо и чему смо призвани – Небеско царство. Тек када смо у завјетној заједници јесмо Изабрани народ Божији и само завјетном заједницом оправдавамо нашу историју, оплемењујемо садашњицу и обезбјеђујемо будућност. То није ништа друго до обожујуће Уздизање, у односу на прелесну Гордост, којој се Небо осмјехује. Обновити завјете, уздићи се чојски, може се само кроз прочишћење од страсти, кроз духовни пост. Због тога је од највећег значаја да се схвати разлика између свјетовне заједнице (државне, политичке, правне) и духовне заједнице (охристовљене, морално-љубавне). Тек, ова друга заједница заслужује да се назове нацијом у хришћанском смислу. Наравно, сваки облик државне заједнице може да образује политичку нацију, али њено трајање је временски ограничено, у савременом свијету, чак, пролази толиком брзином да такве заједнице морају да одржавају сталну кризу идентитета, не би ли се некако окупљале. Духовна заједница, Небеско царство Пећке Патријаршије или завјетна нација, представља сушту супротност пукој политичкој нацији. Пећка Патријаршија, по Жарку Видовићу, чува византијске и источномедитеранске коријене српске културе. То значи да она поштујућу свјетовност државе засноване на римском праву, окупља народ у духовну заједницу. Умјесто култа државе којим се завршава метафизика Запада, тачније: државе као крунског „западног“ појма метафизике, Пећка патријаршија доноси топао дах изворног Медитерана, ромејског (јелинско-римског) и јудејског, охристовљеног и искушаног кроз вијековно одржавање Светосавског и Косовског завјета. Таква Црква не бори се са државом за власт над поданицима, нити прави идолатрију од наших, иначе лијепих, етничких традиција, него сабира сутјелеснике Божије. Кроз култ она прави културу вишег реда, морал уздиже од временске обичајности и уводи љубав као основни критеријум социјалних односа. Пећки патријарси и српске владике, на првом мјесту цетињске и карловачке, као и бројни манастирски Божји угодници, знамо из историје, нијесу се либили да преузимају свјетовну улогу, али је она увијек била надмашана њиховим духовном зрачењем, о коме најбоље свједочи култ Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског у Црној Гори и много шире од ње. Славећи их кроз вјеки, ми смо стално, као што то данас чинимо црквено-правно, обнављали Свету Пећку патријаршију. Њиховим молитвама и молитвама светих архиепископа и патријараха пећких, нека би нас Господ очувао на завјетном путу.

Извор: Подгогоричке слободне дневне новине "Слобода", 11.03.2018 Пећка патријаршија: Гордијев чвор српске историје Од Слобода - 11/03/2018 acebook Пише: Александар Живковић Промјена званичног имена помјесне Светосавске цркве има оправдање само ако потврди свој завјетни смисао. Који је то завјетни смисао Пећке патријаршије за Србе уопште, а особито за нас Црногорце, који смо њени вишевјековни заточници пред живим Богом и пред свијетом? Зашто је Свети Василије Острошки, Слава Му и Милост, у стијени чувао и чува светост пећког трона, зашто нас је на вјерност Пећкој патријаршији завјетовао Свети Петар Цетињски, као и толике цетињске владике прије њега, егзарси Пећког трона од владике Василија Петровића, зашто је „наш патрика из Пећи питоме“, Његошев пјев и сан? Или су све то сање прошлости, које данас немају дубље значење за наше постојање као духовних бића? У овом чланку ћемо трагом још необјављених радова нашег великог православног мислиоца, и то мислиоца прожетог његошевским духом, Жарка Видовића (1921-2016), покушати да започнемо дебату о стварном смислу Пећке патријаршије за нас у повијести и ближој и даљој будућности. Шта је историософски посматрано представљала, по мишљењу Жарка Видовића, Пећка патријаршија? У капиталном, још необјављеном дјелу „Његош и Косовски завет у Новом веку“, он са поузданошћу с каквом за Лучу Микрокозма каже: ако вас неко пита шта је то Небеско царство Косовског завета, реците му – то је управо Луча Микрокозма („мало дјелце“ писано баш ових првих неђеља Великог и Часног поста), Видовић слично каже (парафразирам): ако вас неко пита шта је то Небеско царство Српске православне цркве, одговорите: то је Пећка патријаршија. Заокупљени данас земаљским и заборављајући да је оно „за малена царство“, изгубили смо ту слободу да се као млади Његош, као појединачан Црногорац обратимо к Свемогућем Богу с тим питањем о вјечности, о Небеском царству. И „црквене работе“ и канонска питања (а читајући нашу штампу чини се да у Црној Гори нема прешније науке од канонског права) посматрамо посвјетовњачено, заслијепљени техничким, материјалним, родовским, страначким… Из сасвим другог угла треба посматрати да би се јасније видјело. Пећка патријаршија, пише Жарко Видовић, јесте Гордијев чвор српске историје. И то Гордијев чвор који се није смио и не смије пресјећи (у томе је, између осталих, и Његошева лична драма и суштина наших данашњих недостојних политичких играрија), већ чвор чије се нити морају брижљиво размотавати (и чувати од Злога), јер показују да смо повезани у нешто много више од пуке крвне заједнице, страначке припадности или држављанства, односно да припадамо једној духовној заједници – Небеском царству Косовског завјета. Завјети су положени прије нас, ми можемо да их обновимо или одбацимо, али смо при сваком одбацивању завјета, на дну срца, свјесни да смо изгубили оно одакле смо и чему смо призвани – Небеско царство. Тек када смо у завјетној заједници јесмо Изабрани народ Божији и само завјетном заједницом оправдавамо нашу историју, оплемењујемо садашњицу и обезбјеђујемо будућност. То није ништа друго до обожујуће Уздизање, у односу на прелесну Гордост, којој се Небо осмјехује. Обновити завјете, уздићи се чојски, може се само кроз прочишћење од страсти, кроз духовни пост. Због тога је од највећег значаја да се схвати разлика између свјетовне заједнице (државне, политичке, правне) и духовне заједнице (охристовљене, морално-љубавне). Тек, ова друга заједница заслужује да се назове нацијом у хришћанском смислу. Наравно, сваки облик државне заједнице може да образује политичку нацију, али њено трајање је временски ограничено, у савременом свијету, чак, пролази толиком брзином да такве заједнице морају да одржавају сталну кризу идентитета, не би ли се некако окупљале. Духовна заједница, Небеско царство Пећке Патријаршије или завјетна нација, представља сушту супротност пукој политичкој нацији. Пећка Патријаршија, по Жарку Видовићу, чува византијске и источномедитеранске коријене српске културе. То значи да она поштујућу свјетовност државе засноване на римском праву, окупља народ у духовну заједницу. Умјесто култа државе којим се завршава метафизика Запада, тачније: државе као крунског „западног“ појма метафизике, Пећка патријаршија доноси топао дах изворног Медитерана, ромејског (јелинско-римског) и јудејског, охристовљеног и искушаног кроз вијековно одржавање Светосавског и Косовског завјета. Таква Црква не бори се са државом за власт над поданицима, нити прави идолатрију од наших, иначе лијепих, етничких традиција, него сабира сутјелеснике Божије. Кроз култ она прави културу вишег реда, морал уздиже од временске обичајности и уводи љубав као основни критеријум социјалних односа. Пећки патријарси и српске владике, на првом мјесту цетињске и карловачке, као и бројни манастирски Божји угодници, знамо из историје, нијесу се либили да преузимају свјетовну улогу, али је она увијек била надмашана њиховим духовном зрачењем, о коме најбоље свједочи култ Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског у Црној Гори и много шире од ње. Славећи их кроз вјеки, ми смо стално, као што то данас чинимо црквено-правно, обнављали Свету Пећку патријаршију. Њиховим молитвама и молитвама светих архиепископа и патријараха пећких, нека би нас Господ очувао на завјетном путу. View full Странице

ЖРУ-ове звезде или дивљање православног празнословља Горан Живковић-јул 31, 2017 Мало пре ми се јавио приватном поруком, резигниран, момак чији је никнејм на горепоменутом форуму био Desiderius Erasmus. Каже, бановали га зато што се „усудио“ да на прозивке и увреде дежурног форумског шарлатана, о.Зорана Ђуровића, одговори истом мером. Разумео бих администрацију да је покушала бар једном да буде објективна па да обојицу казни на сличан начин, али лакше је камили да прође кроз иглене уши него да се то деси. Опробан рецепт тамо је очигледно да архишарлатан Зоки испрозива некога ко није по укусу већинском мњењу форумаша које је, узгред буди речено, за жаљење, и да се миц по миц тај исти одстрани. Тако су се ратосиљали и моје маленкости за чиме ја уопште и не жалим јер је била мука за дух пратити толику гомилетину празнословља и набеђеног мудровања разних полуинтелектуалаца. О полуинтелектуалцима је генијални Слободан Јовановић сјајно писао анализирајући их, а кад се такви „лате“ православља добијемо форум као што је ЖРУ. Када сам покретао са о.Иваном тај исти форум нисам га уопште овако замишљао. Да буде врцав да, али не врцав интелектуалним ћорцима, већ мисионарски врцав. Имају они додуше тамо и лепих тема, али у оним најбитнијим и најкомплекснијим доминира чопор шарлатана. И то баш чопор јер делују чопоративно. У питању је збијање редова кад се покрене нека тема као ова у вези текста проф Пена где се одмах брже боље скупе и колективно млате празну сламу, мудрују и „мисионаре“ уобичајне провидне глупости. Као стари форумски вук оваквих чопоративних напада се сећам још на б92 форуму где сам редовно имао (заједно са неколико форумских сабораца) дебату са бар 5 до 10 чланова форума истовремено. Жалосно је што је један форум који се зове православним спао на овако ниске гране да му годинама некакви турбо православни еволуционисти креирају правац. Они који тамо пропагирају праве вредности су махом на неким другим темама, чисто да буду декор, док главну реч воде ови које сам горе поменуо. Ти искрени православни хрићани служе тамо за алиби овима који су прво сами себи добро испрали мозак, па кад им се то осладило јер им је том методом фино нарастао и его, решили су да и другима испирају мозак путем методе „ако прође прође“. Ту је и пар збуњених про-креационистичких чланова који ни сами не знају у шта верују и шта је тачно па се увек тако некако бојажљиво јаве чисто да се води да су нешто написали, али наравно да не увреде форумску дворску луду и његове пулене. Администрација нема никакав став него се поводе за већином не би ли извукли што већи популациони ћар од целе приче тако да њих нисам ни поменуо јер су малтене небитни, они и нису ту да креирају неки правац овог форума већ да прате ове скрибомане који су се размахали флоскулама и лажима. Мислим да је сваком здравомислећем човеку, а нарочито православном хришћанину мука кад дође и види сво то фрљосање светоотачким цитатима којима се поједини служе не би ли доказали како су чврсто баш они у праву, или псеудоинтелектуално блебетање појединих. Е да, хумора доброг има, а исти је у функцији дизања ега свим овим празнословцима да ето покажу како су јел`те „слободоумни“. Карактеран човек нема ту шта да тражи, а и ако тражи врло брзо га чопоративним методама истисну и избаце. Све у свему, овај кратак текст није написан због свих оних који су горепоменути већ због оних који прате тамошња писанија, а нарочито у вези контроверзе еволуција-креационизам, да не губе време. Оно што вреди тамо ваља прочитати, а полу интелектуалце им препоручујем да заобиђу ако неће да буде преведени жедни преко форумске воде. Полуинтелектуалцима Бог нека да мудрости да дођу до сиромаштва духом, па до читања квалитетне литературе, не би ли некако постали прави, хришћански интелектуалци и избавили се из глиба који су сами себи направили. Протонамесник Горан Живковић http://постање.срб/2017/07/31/zru-ove-zvezde-ili-divljanje-pravoslavnog-praznoslovlja/

Жене у владарској династији Немањић Ана Дукени је краља Радослава наговорила да се потписује на грчком, због ње ће краљ изгубити престо, са њом ће бежати у Дубровник, и најзад, отеће му је један Француз што грозно краљу запрети смртоносним мачем. Цар Душан је своју љубав према краљици Јелени скупо платио – један од грехова због којих није постао светац био је што је увео Јелену, бежећи од куге, на Свету Гору. Јелена Анжујска, била је прави проповедник латинске вере, и чинила је све да мужа, Уроша наговори на унију с Римом. Баш као што је Ана Дондоло, мужа Стефана Првовенчаног, окрунила папином круном. А Мађарица Катарина, кћи краља Стефана Петог, доживела је да се о њену љубав отимају два српска краља, Драгутин, који је оженио, и Милутин, који је навео да побегне с њим из манастира. Изгледа да је, у буљуку грчких, византијских, бугарских, мађарских, венецијанских, немачких и француских принцеза, удатих на српски двор, најбоља ипак била једна од ретких Српкиња – „царица Милица“. Свети Сава са српским светитељима дома Немањића на бакрорезу Христифора Жефаровића и Томе Месмера (Беч, 1741.): лево Св. Анастазија (Ана, жена Немањина), десно Св. Јелена (супруга Душанова, Роксанда у народним песмама) Под папучом Гркиње Ане, краљ почео да се потписује на грчком Јиричек тврди да српска историја нема моћнијих владарки, као што је имала Византија: Ирина и Теодора биле су царице које су владале преко својих мужева. Моћније од њих. Писац даље набраја српске снахе које су биле или из Бугарске или Гркиње из Византије. Нешто католикиња са Запада: Францускиње, Италијанке и Мађарице, итд. Жена краља Владислава била је кћи бугарског цара Асена II (у чијем је дворцу, у Трнову умро Св. Сава). О овој принцези се не зна ништа, али описаћемо једну која је била метафора онога што Библија зове Содома и Гомора, ако не дословно, онда метафорично. Жена најстаријег сина Стефана Првовенчаног, Стефана Радослава – Гркиња из Епира, Ана, држала је најслабијег Немањића као змија жабу у двоструком ропству: културном и моралном. Јадног Радослава толико је грецизовала, као принцеза царске крви, да се он на српским повељама потписивао грчки. Трчао за њеним оцем, епирским царем Теодором, као мачићи за мачком. Мислио да поништи дела Св. Саве и крваво стечену аутокефалност српске цркве, баци под тепих, да српску цркву стави поново под грчку власт (охридске архиепископије), као што је било пре Св. Саве. „Најнесташнија“ српска краљица Ана Дукени, оставила краља због неког Француза Крст краља Радослава била је његова жена Ана Дукени, за коју српски црквени извори кажу све најгоре: дама крајње слободног понашања, Радославу као да то није сметало. Црквени извори кажу да је Радослав био толико под утицајем своје жене, да је изгубио разум. Морао да бежи са женом у Дубровник, затим у Драч, где је Радослав доживео понижење до дна, као мушкарац: њему, краљу, отела је жену, нека мушка протува. Црквени извори елегантно кажу: „Један Фруз (француз) грозно запрети краљу смртоносним мачем“. Краљ се повукао испред мача и изгубио краљевину и жену, остало му само да се врати у отажбину, да оде у манастир као калуђер Јован. Његова жена „лепа Ана“ пошто је „протутњала“ младост, вратила се оцу у Епир, завршила вероватно као и муж у неком женском епирском манастиру. Од свих жена Немањића, Ана Дукени је најмање држала до свога мужа. Душанова Јелена, сестра бугарског цара, пратила је мужа на војним походима Цар Душан и царица Јелена са младим царевићем Урошем на средњевековној фресци. Фото: Википедија Трећа жена Стефана Уроша II (Милутина), исто тако Ана, била је кћерка бугарског цара Ђорђа Тертерија I. Када је овај после петнаест година отерао, отишла је за Цариград и удала се за неког епирског кнежевића. Теодора је била жена Уроша III (Стефана Дечанског). Заједно са мужем и синовима, Душаном и Душицом, протерана је у Цариград. Родила је Душана. Јиричек мисли да је највише вредела Душанова жена, Јелена – сестра бугарског цара Јована Александра. Католички извори је мрзе, Мавро Орбин за њу каже дословно: „перверзна дама, непријатељ католика“. Први епитет је добила због друге особине. Душана је потпуно везала за себе. Заједно су били на Св. Гори, кад су бежали од куге. Према византијским изворима (Јован Кантакузен) Јелена је пратила мужа у ратним походима: На Солун против Босне, заједно са мужем посетила католички Дубровник. Уз Немањин, изгледа да је Душанов брак био најскладнији међу Немањићима. Али, због везаности за жену, Душан ће изгубити ореол свеца – једини од Немањића. Посвећени су били чак и Милутин, који је саблажњавао свет својим приватним животом, и Немања који је индиректно убио брата, а чини се да је увођење Јелена на Свету Гору, Душану већи грех него убиство оца. Ово је можда најскладнији брак Немањића, али цар Душан је брачну срећу скупо платио. Једини Немањић који није светац: нешто што је због везаности за женину сукњу, водио Јелену на Св. Гору – што је по калуђерском мишљењу смртни грех, нешто што је наредио да му се задави отац, Стефан Дечански (чудна је политика наше цркве: Немања је светац, иако је индиректно убио свог брата Тихомира: поразио га у једном боју на Косову (1168). (Тихомир бежао, и онако тежак у оклопу, удавио се у Ситници.) Милутин је према Владимиру Ћоровићу, запањивао свет својим начином живота, па је опет светац. Можда зато, како смо раније рекли, што је био велики градитељ и ктитор. Сазидао стотинак цркава и манастира. Јиричек посебно истиче да ниједна жена Немањића није била из Босне, али да је кћерка краља Драгутина, била жена босанског бана, Стефана I (звала се Јелисавета). Краљица Евдокија отерана под изговором да је шугава Исти извор каже дословно „Гркиње нису биле омиљене“. Евдокију, синовицу Исака Анђела, отерао је Стефан Првовенчани под изговором да је шугава (Ћоровић). Због Ане Дукени, коју смо детаљно описали, је протеран из Србије. Нећемо описивати Симониду, јер је њену драму објавило „Српско наслеђе“ детаљно, у једном од претходних бројева. Али морамо поновити да једна византијска принцеза нити је волела мужа, нити Србију и да је за мужевог живота маштала о манастиру, да би се склонила од Милутинове љубоморе. То јој је успело тек после његове смрти. (Мавро Орбин пише да јој је Милутин у осмом лету „оштетио“ материцу, па није имала деце.) Запад или католичанство, давало нам је следеће снахе: друга жена Стефана Првовенчаног, Ана Дондоло, типичан политички брак, Јевдокија је због ње отерана и вређана. Стефан Првовенчани је хтео краљевску круну и добио је од папе преко своје жене, јер је њен деда, Енрико Дондоло, тада био сила првог реда. Јелена Анжујска, радила је да Србе приведе католичанству Друга краљица, коју не виде једнако Јиричек и Ћоровић је Јелена Анжујска, Францускиња. Константин Јиричек пише као да је постхумно заљубљен у њу, отприлике као Толстој у Наташу Ростов. Јиричек каже да је Јелена Анжујска родила Драгутина и Милутина, да је сигурно царске или краљевске крви, оштроумна, добра, дарежљива, високоморална и како смо раније на једном месту рекли, наџивела мужа, а изгледа и једног сина, Драгутина. Наводно је била једнако популарна код Срба и Латина у приморју, поштована од обе цркве, оставила трајну супомену у Дукљи, обновила чувени град Дриваст или Дривост. Град су разорили Монголи у једномсвом налету. Подигла је католичке цркве у Котору, Бару, Улцињу и Скадру. Манастире фрањевачког реда и само један српски манастир Градац на Ибру. Даривала католичке манастире код Бара, остала до краја живота у латинској вери. Наговарала мужа да прими унију са Римом. Уопште, Јиричек пише о њој као о католичкој светици. Ћоровић и други српски извори нису склони да Јелену Анжујску дижу у небо. Виде у њој само једну од безброј католичких мисионара, да преобрати „шизматичке Србе“ у једину спасавајућу католичку веру. (Опет морамо да се чудимо скромном знању многих наших умника: цркве су се занавек раздвојиле у XI веку (1054), али ако је неко шизматик, онда је то Рим, који је осамстоте године (800.) поред живог византијског цара, крунисао Карла Великог за цара (Енглез и протестант, Велс, каже хладно у својој умној „Историји света“: „Грчко православље је дубље и старије од латинског католицизма“) Узгред, цар Душан правилно каже у Законику за католике („латинска јерес“). Ћоровић нити Јелену Анжујску, нити њеног мужа, Уроша I не види као велике личности. Мађарицу Катарину, волела су два брата, оба краљеви, Драгутин и Милутин Од Мађарица, води порекло Катарина, кћерка краља Стефана V и његове жене Јелисавете. Она је била жена краља Драгутина и њу црквени извори хвале. (Њена сестра, Јелисавета, била је једна од четири Милутинове жене). Била је калуђерица негде близу Пеште. Милутин је готово отео из манастира, али због рођачких веза и црквених обзира, морао да је врати у манастир. Ова Мађарица је занимљива, по томе што оправдава глас који бије Мађарице: азијска крв + европска култура. (Она се опет удавала, из манастира, па опет враћала у манастир). Једна Млечанка, Констанца, била је удата за Драгутиновог сина, Владислава. Опет се појављује једна Јелисавета, немачке крви. Цар Душанова жена, Јелена, дуго није могла да роди сина, па је овај мислио да се ожени поменутом Јелисаветом Хабсбург, чији је отац, вероватно због изгледа, имао име Фридрих Лепи. (Ово је можда прилика да опишемо Немањиће као расни тип, са изузетком Његоша, то је најлепша српска династија. Немања је био пре 1180. у Цариграду, као византијски полуроб цара Манојла Комнина. Грци га пљували, али се дивили његовој особитој мушкој лепоти: за главу виши од свакога, широких рамена). Византијски извори редовно нерасположени према Србима, што је можда нормално, због аутокефалности српске цркве и што је Душан освојио пола Грчке са Св. Гором, кажу за последњег Немањића, Уроша: „Красан ликом и стасом, пријатан за око. Жаока је на крају, и духовне природе. Урош је за поменуте изворе „млад умом“. Елегантан израз за човека скромне памети. Протокол српског двора: Владар је племиће ословљавао са „Возљубљена браћо“ Истим изворима дугујемо опис српског двора из средине XIII века. По византијским изворима, Срби су пре Милутина живели примитивно, краљице преле, поменута Катарина из Мађарске. Поред тога била је јадно обучена. Српски извори враћају мило за драго: византијска раскошност им је смешна. Срби нису знали за евнухе, који су чували царске кћери. За време Милутина, почетком XIV века као да је све другачије. Византијска делегација која је преговарала о Милутиновом браку са Симонидом, госпођом из Цариграда дочекана су господски. Милутин као да је изашао из народне песме, „сав у свили и кадифи“, исто тако сијало је од злата на себи. Јело се двоструко више него што је нормално, исто важи и за пиће. Низале се здравице. Милутин наздрављао, Византијци исто. Право утркивање у господству, лепоречивости, јелу и пићу. (Треба рећи да је време које описујемо, XII и XIII век, време суровости: кад су крсташи пролазили кроз Србију и Бугарску, тукли су се „с главом наопако“ на тзв. „вучји начин“, а Грци се против њих тукли отровним стрелама, заробљенике вешали на дрвеће, исто „на вучји начин“ са главом наопако“). Лоза Немањића, манастир Високи Дечани. Фото: Википедија Немањићи су племиће ословљавали као „возљубљену браћу“. Кантакузен прича да кад српски племић дође краљу, обојица сјашу с коња, властелин пољуби краља у груди и у уста. Кад се сретну по други пут поздрављају један другог јашући. Ко год се држао себе, мора да има пратњу. Посланик најмање тројицу на коњима. Кад се Душан оженио Бугарком Јеленом коњичка послуга и дубровачки изасланици, добили су неку врсту униформе – једнако одело. Поклони су били обавезни: Стефан Првовенчани на састанку у Равном добио је од мађарског краља Андрија II – скерлетну одећу, украшену драгим камењем, бисером, пехар, коње са златним уздама. Цар Душан је измењао дарове са византијским царом Андроником.Говорило се песничким језиком: Стефан Првовенчани је причао за коње које је добио од мађарског краља као да су сијали као Сунце. Цар Душан просио Немицу Јелисавету, кћи краља Фридриха Српским владаркама за време Немањића и после њих бавио се српски историк првог реда, монах, хиперобразовани интелектуалац Иларион (Руварац). У знаменитом чланку из 1934. „Краљице и царице српске“. Нећемо понављати шта су о овој теми писали Јиричек, Ћоровић или непоуздан католички опат из Дубровника, Мавро Орбин. Према Руварцу, средњи син Стефана Првовенчаног, Владислав, умро је без деце. По једним изворима. А по другим родила му је жена Бугарка, двоје деце. Визуелно стабло Немањића, према Јиричеку, изгледа овако: (Фреска у Дечанима): – Слика је настала за време цара Душана, владаоци приказани као целе фигуре, али само мушки Немањићи, са мушком и женском децом. На дну стабла стоји Немања или Св. Симеон који шири руке и свима даје родитељски благослов. Св. Сава је дуге браде и ћелав, Стефан Првовенчани у краљевском оделу, али зато његов конкурент у борби за власт најстарији Немањин син, Вукан дат као ситна фигура, заједно са својим сином Стефаном. Исто тако изгледају три сина Стефана Првовенчаног: Радослав, Владислав и архиепископ Сава II. Сви са брадама. После њих и изнад њих, три краља: Урош I, Урош II (Милутин), а обојица као старци, беле браде, и краљ Драгутин који је због описаног греха у црној монашкој ризи. Поред Драгутина два његова сина, без икакве важности за српску историју: Владислав (с брадом) и Урош (без браде). Поред Уроша II (Милутина) његове две кћерке: једна је непозната, звала се, изгледа Бранка, а другу је хтео да уда за једног западњака, Карла Валоа – Француза. Изнад свих стоји Урош III или Стефан Дечански, који је доживео ту „срећу“, да га отац ослепи, а син задави. У средини описане генологије, стоји цар Душан, у царској одори у пуној бради, а лево од њега, његов несрећни син Урош, без браде, а ми бисмо рекли и без власти. Потписан чудно и незаконито, Урош – Краљ. Затим неке дечије главе: Душанова браћа и сестре; рано умрли брат Душица, Симеон, као српски издајник, потпуно без браде, Душанова сестра Јелена, удата за хрватског првака, Младена Шубића и Тодора, жена једног племића из источне Македоније, Дејана, оца династије Дејановића. Та династија даће мајку последњем византијском цару, Константину II. Јиричек даје овакву карактерологију: велики таленти су, по њему Немања, оснивач државе и династије. Његов средњи син, Стефан Првовенчани, за Јуричека је мудар владар, који је умео да се постави између Истока (Византије) и Запада (римског папе). Јуричек даље мисли да Урош I, који је код нас зван Великим, имао известан дар „али је био необазрив“. По истом писцу, без талента су слаби и уображени Радослав и цар Урош. Чудно је да Јуричек заборавља Милутина, који једва да је био нешто мање способан од Душана, можда, због неморалног живота или је Јиричеку, као католику и бугарофилу сметало што је Милутин подигао 100 цркава и манастира. Према трећим изворима, његова ћерка била је удата за неког кнеза Ћуру Кочића, али није сигурно да је имала сина. Ако је постојао звао се Деса или Теша, а жена му се звала Белослава. Руварац једино изричито тврди: „Љуба краља Владислава била је кћи Јована, Асена, цара бугарског и да се по свој прилици звала Белослава“. Све друго се сматра нагађањем. Руварац је говорио о женама и кћеркама Стефана Дечанског. Када се Дечански двапут женио кћерком бугарског цара Смиљца, оженио га је отац, пре него што га је ослепео. Руварац не зна име овој краљици. Она је значајна, јер је родила цара Душана. Друга жена Стефана Дечанског је Гркиња из царске породице Палеолог. Звала се Марија, коју је грчки извор, Григорас лично знао и био гост краљевског пара. Марија Палеолог је родила Стефана Симеона (Синишу), грецизованог Немањића. Руварац о њему неће да говори, јер је овај Душанов полубрат први отпао од царства. Руварац каже да је Стефан Дечански имао две кћерке: Јелачу и Теодору. Ми смо у првом делу текста говорили детаљније о Јелени, жени цара Душана. Допунићемо наша знања Руварчевим: Руварац каже да аустријски летописи кажу да је Душан просио једну Немицу, Јелисавету, кћи немачког краља Фридриха. Одбијен „као шизматик“, тј. православне, а не католичке вере. Јадни Руварац, морао је да се бори са ондашњим скромним историјским знањима: хрватски историк, Шиме Љубић, писао је да Душанова жена Јелена није оно што јесте. Хрват је писао да је Гркиња, од Јована док смо ми већ у првом делу рада доказали да је Јелена бугарске крви, ћерка цара Александра. Руварац завршава полемику овако: „но оставимо се Љубића и његовог мусавог Огледала“. (Вероватно историјски часопис у коме је писао Љубић). „Руварац импренионира духовном бриткошћу, имао је при руци изворе до којих је данас немогуће доћи: „Историју словенских народов, најпоче Болгором, Хорватом и Србом“, Милковићеву „Историју Црне Горе“, Муровјева „Живот цара Уроша“, итд. Знао је језике, изворе наводи на старогрчком, латинском, старословенском, оно што је рекао о српској историји стоји као пирамида. Руварац пише у поменутој студији „Краљице и царице српске“, да је Мавро Србин звао Душанову жену „Рогозна – Рогосна или Јелена“. Прво име подсећа Руварца на царицу Роксанду из српских песама. Даље каже да Хрвати Јелену зову Аном „помешавши може бити жену Урошеву, са матером му“. Јелена, Роксанда, Јелисавета, Јевдокија – како се звала Душанова жена Српска краљица Симонида, фреска настала око 1320. године из манастира Грачаница који је 1310. подигао краљ Милутин. Фото: Википедија Руварац је нашао запис из Хиландара где пише за Јелену: „Представи се царица, српска Јелисавета“. Исто тако Јелену зове византијски цар Јован Палеолог, који у једном писму каже за Јелену: „Јелисавета краљица, која је по смрти мужевљевој пребивала у Серу“. (Византија није признавала Душана за цара, и зато је у овом извору Јелена краљица). Јелену извори називају: „Царица монахиња Јевдокија“. (У Дечанима, или у Беочину). Јелену, тамошњи поменик зове: „глагочестива царица Монахиња Јевгенија“. Било како било, Душанова жена је за српску историју Јелена. Руварац је писао о приватном животу цара Уроша о коме се не зна готово ништа. Према овом извору, Урош се родио око 1337. Руварац мисли у поменутој студији, да је Урош убијен 1367. године од „царубице Вукашина“. И ово је можда једина грешка великог историка, Вукашин је погинуо на Марици 16. 9. 1371. по старом, а Урош је умро 4. 12. исте године, по истом календару, Вукашин Мрњавчевић није могао из гроба убити Уроша Немањића (исту грешку направио је Његош у „Горском вијенцу“). Марко Краљевић и неверна Јелена, кћи Војводе Хлапена Исти извор писао је о наводном царубици краљу Вукашину, да је имао синове Марка Краљевића, Андријаша, Иваниша и Митраша, а кћерке Милицу, удату за Ђорђа Балшића и Русну, жену Матија Кантакузина. Исто тврди и Мавро Орбин „двије шћери и четири сина“. Од синова само је Марко себе називао краљем. Маркова жена по Орбину је опет Јелена, кћи војводе Хлапена. Она је тобож имала нарав као Ана Дукени: „изневерила свога мужа“. Руварац каже да је Марко Краљевић последњи „благочестиви краљ српски“ (мислимо наравно на средњи век). Учени калуђер бележи народно веровање да краљ Марко није умро него само спава: „док га звек сабље и врисак Шарца његова не пробуди, па ће опет бити краљица и царица српски и биће људи који ће и опет писати о краљицама и царицама српским“. (Ово је Руварац писао у Карловцима 16. јула 1868). Руварац је писао и о књегињи Милици коју назива царицом. Наводи српске летописе који су овог пута потпуно поуздани. Милица је жена кнеза Лазара, кћи кнеза Вратка, Вукановог праунука. Руварац једино греши код Вукана, назива га средњим Немањиним сином. То је био Стефан Првовенчани. О његовој кћери, књегињици Милици, Руварац наводи извор где она моли дубровачку општину „да постави жупана Николу“. Овај Никола је према писцу Миличин брат, Вратков син, и Руварац мисли да се ради о жупану Николи Алтомановићу кога је кнез Лазар „расуо и ослепио“. Лепе кћери лепе краљице: Милица је имала Мару, Оливеру, Дестину, Вукосаву… Милица је Лазару, по Јиричеку, родила пет кћерки и два сина. Слично мисли Руварац: прву кћи Мару, кнез Лазар је дао Вуку Бранковићу, господару Косова, а после Косова, Милица је хтела-не хтела дала своју кћи Оливеру, оном човеку који јој је посекао оца – Бајазиту. Готово сви извори говоре да је једна Лазарова кћерка била удата за бугарског цара Шишмана, али Руварац и извори на које се позива не зна име овој кћерци. Лазар је дао за једног Мађарског великаша Николу Гаревића, који је био бан у Мачви и чинио кнезу Лазару услуге, по изреци „одакле ми жена одатле сам и ја“. Ову кћер Мавро Орбин назива Јеленом, а други извор, Лукарић, Јеленом Деспином. Она се после смрти свога мужа удала за хумског (херцеговачког) војводу Сандаља Хранића. Руварац побија мишљења да се ова кћерка звала Јелена; кнез Лазар заиста је имао кћерку Јелену која је била удата за господара Зете, Ђурђа Балшића. Касније се удала за поменутог Сандаља Хранића. Извори су овде или непоуздани, барем у именима, или су историчари побркали имена кћерки. Мавро Орбин спомиње Лазарову кћерку Вукосаву као жену Милоша Обилића, али Јиричек не налази да је кнез Лазар имао икакву ћерку Вукосаву. Јиричек тврди да је снага кнеза Лазара била у кћеркама које су, ако се суди по Оливери, морале бити веома лепе, а ако се гледа по мајци веома умне, а по оцу, кнез Лазару, верски чврсте и јаке. Једну кћер, кнез Лазар је сигурно дао за челника Мусу и Мусићи су по поменутом принципу били на Косову. Када се овако размишља тешко је рећи ко је окупио тридесет пет хиљада (35 000) Срба на Косову, кнез Лазар или његове кћерке? Аутор: мр Симо Живковић Српско наслеђе бр. 5, јули1998. http://www.rasen.rs/2017/07/zene-u-vladarskoj-dinastiji-nemanjic/#.WWeRZPmGPIU

Живковић: Напад на мајке Црногорке – понижење мужева Од ИН4С -17 марта, 2017 Пише: др Александар Живковић Не збори нам, кнеже, за те јаде! Ни овакве јошт није жалости На много се мјестах догађало. (Сердар Јанко у Горском вијенцу) Ђе да кренем овог јутра по Теразијама? Подгоричке штампе одавно нема на биоградским киосцима, чувају нас цензори од памети аналитичара, а ми смо, „теразијски Црногорци“, читали „Побједу“, „Дан“, „Вијести“, уз лозу у Москви, не што нам је преша да нас аналитичари „едукују“, но што нам срце заигра кад видимо да се још увијек, ка што ће вазда, неки оџак вије на нашим катунима. Али јутрос је голема невоља, не помаже Весовог сина сад шутљива, иначе распричана „Аналитика“, у несвијест ил’ у пјанство неко бача ИН4С пратећи сатрапско отимање понеког евра од наших мајки Црногорки, све сестара Батрићевих. Јер отимају од њихове ђеце, нових Обилића, Мићуновића, Томановића. Таква жалост каква се догађа пред црногорском владом, само се још ваљда на Косову Пољу дешавала осамдесетих, и хитам да узмем држављанство Горе Чарне, ђедови су ми га крвљу стекли, не могу га сатрапи одузимати. Свјестан сам, ови догађаји то показују, да Црна Гора нема ни Господара, чак ни лажи-цара, чак ни римског проконзула (они су имали достојанство), но ситног сатрапа, сецикесу са лижисаханском дружином која је за 26 година владавине за три пута смањила природни прираштај становништва у Црној Гори. И зато пишем предсједнику Вујановић Филипу, и он је наш теразијски Црногорац, и њега је див-мајка родила о којој се и сад с највећим поштовањем прича у биоградским медицинским круговима: Сиђи, Филипе Господине Предсједниче, међу мајке Црногорке, све сестре Батрићеве, врши аманет Владике Рада- Љубите Црну Гору и сиротињи чините правду! Сиђи, Филипе, да ти ми теразијски земљаци не силазимо, знаш ти добро да смо Биоград вазда ослобађали, па кад крену назад пролетерске дивизије, још ћемо се питат за јуначко здравље. Јер мајку Црногорку (баш ме брига пише ли се „монтенегринка“ или „посрбица“) није ударена само да се у кам претвори њена утроба, да не расту момци и ђевојке ка јабуке, него да се понизи МУЖ, који није УСПЈЕШАН, да се потпуно обескуражи у улози коју зна која му је, зна из гена, зна од Његоша, зна да је бранитељ и хранитељ. Сад га треба понизити до крајње мјере да би се сатрапија одржала. То је суштина садашње драме подгоричке, драме без преседана у савременој Европи.