Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'живи'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 22 results

  1. Архимандрит Методије (Марковић), игуман једног од најстаријих атонских манастира, српске обитељи Хиландар, говорио је за портал „Манастирски весник“ о наслеђу живе светогорске традиције, о добром такмичарском духу атонских манастира, о правилима устава у животу Хиландара и о томе чиме се одликује српско монаштво. Оче Методије, Ви сте данас најмлађи игуман на Атону. Какав је био Ваш пут на Светој Гори, који Вас је довео до овог одговорног послушања? На Атон сам дошао 1994. године, тада сам имао 24 године. Обављао сам нека послушања и већ 1995. године сам примио постриг у расофор. Идуће године – у малу схиму (мантију – како се каже у Русији), а 2005. године – у велику. Постриг је извршио архимандрит Мојсије (Жарковић), мој претходник на послушању игумана у Хиландару. Он се 2010. године преставио у Господу. То се десило за време Великог поста. А после прославе Васкршњих дана братија се окупила на изборе који су се одвијали у две фазе. „Кад манастирска братија не налази међу собом врлог монаха, она бира неког болесног брата, јер ће он бити свеснији својих слабих страна и носити немоћи других,“ – то сам рекао прихватајући игуманско жезло. Која послушања сте обављали пре него што су Вам браћа поверила најтеже – руковођење манастиром? Свако послушање има своје тешкоће. На пример, мени је својевремено било тешко послушање еклисијарха (црквењака). Касније сам водио рачуна о пчелињаку. А убрзо после тога сам добио благослов за канцеларијску службу, постао сам епитроп – помоћник игумана. Обично се на ово послушање поставља већ искусан монах, који се пре тога дуги низ година подвизавао у посту и молитви, а ја сам свега неколико година провео у манастиру, али се по Промислу Божијем све уређује онако како је угодно Њему, а не нама. На Атону се све дешава мало другачије. По чему се разликује монашки живот на Атону? Па то је монашка република! Отуда, на пример, потиче изванредна особеност Свете Горе: у ово или оно време различити манастири постају узор за све друге обитељи. Ми на Атону се не бојимо да учимо једни од других. Ако суседи лепо напредују, треба преузети њихово искуство. И онда, рецимо, за 40 година пример за углед постаје други манастир – један од оних који су напредовали угледајући се на оне испред себе. Овај такмичарски дух у добром смислу те речи, својствен је Светој Гори. Сећате се да је и преподобни Серафим Саровски учио овој, у добром смислу речи „трци за добићу“: „духовно тргуј“ оном врлином која ти доноси највећу добит благодати – „ако вам више благодати Божије доносе молитва и бдење, бдите и молите се; ако вам много Духа Божијег даје пост, постите, ако вам више доноси милостиња, дајите милостињу, и тако размишљајте о свакој врлини коју чините Христа ради.“ Ја сам својевремено имао прилике да разговарам са старцем Јосифом Ватопедским, он нам је причао о свом животу са старцем Јосифом Исихастом. Мали број браће је могао да остане уз овог подвижника. Али оно што смо чули о онима који су издржали овај труд и оскудицу, духовно нас је крепило. Старац Јосиф млађи је касније обновио и уредио тренутно највећи светогорски манастир. У Ватопеду сад има 120 братије. Он не само да је разумно организовао спољашњи живот, већ је лично руководио духовним животом браће. Био је истовремено игуман и старац-духовник целог братства. Ово је безусловно, пример за све остале атонске манастире, а и не само атонске. Сад се – између осталог и у Русији – организују међународне монашке конференције чији учесници међусобно деле ово искуство и проучавају га. Због чега се такмиче манастири на Атону? Атон је испоручивао и испоручује свеце у Царство Небеско. То је својеврсна фабрика за њихову производњу. Света Гора је увек била чувена по томе и наше време није изузетак. Недавно је прослављен старац Пајсије Светогорац, раније је прослављен преподобни Порфирије Кавсокаливит. Атон живи у складу са православном традицијом и наставља да рађа свеце – заступнике и молитвенике за цео православни свет. Ако Мајка Божија благослови – на Атону ће бити светаца до свршетка света. Она је Игуманија свима нама. У сваком манастиру постоје Њене иконе које се изузетно поштују, код нас је чудотворна икона „Тројеручица“. Многим савременицима су посебну синовску љубав према Пресветој Богородици откриле књиге старца Пајсија Светогорца. Да ли сте га затекли на Атону 1994. године, кад сте дошли? Лично нисмо разговарали, старац се упокојио управо кад сам ја стигао на Атон. Сви унаоколо су причали о томе да се преставио старац Пајсије. „А ко је то?“ – питао сам. У то време сам био само искушеник и још ништа нисам чуо о њему. Кад човек тек дође у манастир треба много да ради на себи. Међутим, касније сам читао књиге оца Пајсија. Веома ме је надахнуло његово учење о томе да треба имати позитивне, добре мисли. То је сасвим у духу старца Тадеја Витовничког који ме је благословио на монашки пут. Људе који су расположени за све добро старац Пајсије је поредио с пчелама. Онај ко лоше мисли о људима и о свету личи на муву. „Упитај је, – говорио је геронда, – да ли свуд унаоколо има бар један цвет? – Немам појма, – одговориће она у лету, – има гомила септичких јама! – А упитај пчелу: Има ли овде много ђубрива? – Ђубрива?! – зачудиће се она. – Нисам видела! А цвећа има и изобиљу.“ Својевремено ме је запањило ово поређење. Савремени и умни човек који је склон депресијама, незадовољству и критикама требало би да се чешће сети ове изузетно једноставне слике. Зашто човек да осуђује ако може да се радује? Јер, речено је: Радујте се увек у Господу; и опет кажем: радујте се (Фил. 4:4). Какви су услови за преношење традиције по мишљењу Светогораца? Искушеник не треба да живи по свом разуму, треба да постане чист лист. Треба потпуно да се преда вољи старца. Нека он пише на теби све што му Бог заповеда. А ако си сам већ припремио текст свог живота – немаш шта да тражиш у манастиру. Зар ћеш узимати благослов да чиниш по својој вољи? Не треба тако да се ради. Треба имати поверења у старца: „Оче, учинићу како кажете.“ И заиста: поступај онако како ти кажу. „Да би човек био светогорски монах, – говорили су нам старци, – треба да буде послушан, онда ће му ићи и молитва.“ А шта су још својевремено старци написали на чистом листу Вашег живота? Мој старац Агатон којем су ме дали на послушање кад сам дошао у манастир Хиландар, био је прост монах. Један од оних који се не виде и не чују. Али то је био молитвени подвижник. Често ме је поучавао речима преподобног Серафима Саровског о томе да је циљ хришћанског живота стицање Светог Духа. О овоме је наводио и мноштво изрека преподобног Симеона Новог Богослова. Свети Никодим Светогорац је за преподобног Симеона Новог Богослова говорио да му је дат дар Богоматеринства. Како то да схватимо? Сам преподобни Симеон је писао: „...Онај ко је поверовао у Сина Божијег... каје се... за своје раније грехове и омива се од њих у Тајни Крштења. Тада Бог Реч улази у крштеног као у утробу Приснодјеве и пребива у њему као семе.“ А покајање је обновљено Крштење... А шта је потребно да би човек у својој души доживео рођење Христа? Управо ту је потребна благодат. Старац ме је тако усмеравао у животу: „Твој циљ је да стекнеш благодат Светог Духа.“ Заборави на све и само то имај на уму! Учио сам од свог старца да се молим Светом Духу. Постоји размишљање једног грчког митрополита, некадашњег Светогорца о томе да нарочито поштујемо Распетог Господа, подједнако поштујемо Бога Оца, али недовољно Светог Духа. Како треба поштовати Треће Лице Пресвете Тројице? Постоји молитва „Царју Небесниј“. Једноставно се чешће треба њоме молити. А кад стекнемо благодат треба да се трудимо да не грешимо, онолико колико је то могуће. Не треба да чинимо ништа што противречи Светом Јеванђељу. Старац ме је учио: „Не треба без нарочите потребе напуштати Свету Гору. Буди у обитељи и она ће те сачувати. Држи се непрестане молитве.“ Све је врло једноставно. Да ли данас има стараца у Вашем манастиру? Зрео узраст је живот неупрљан (Прем. 4:9). Имали смо једног брата-искушеника, он је имао толико љубави према свима да је желео да остане искушеник како би свима био послушан, иако код нас искушеништво обично траје три године, после чега следи постриг у први степен монаштва – расофор. Ускоро смо овог брата ипак замонашили на празник светих првоврховних апостола Петра и Павла. Само месец дана је био монах. У Хиландару је избио пожар. Требало је помоћи и овај монах Атанасије се одмах одазвао. Ту је и погинуо испунивши Христову заповест: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13). Молимо Вас да нам испричате нешто о Хиландару. Пре неколико година прослављена је његова хиљадугодишњица (у сваком случају, од првог помена у историјским летописима). Каква је то обитељ данас? Које традиције се придржава? Какав је устав? То је српски манастир у којем је данас обједињено 50 српских монаха. Од тога 35 има послушање у самој обитељи, а други се подвизавају у келијама-скитовима и на метосима. Свој манастирски живот градимо по Уставу светитеља Саве, првог српског архиепископа, ктитора нашег манастира. Сваког првог дана у месецу читамо Устав (који је такође познат под називом „Хиландарска повеља“ – прим. ред.) за трпезом – то је извесно подсећање на основе нашег живота. Ову традицију је установио сам светитељ Сава, који је у XII веку обновио овај манастир заједно са својим оцем, преподобним Симеоном Мироточивим. У остале дане читамо житија светих, а у данима Великог поста – „Лествицу“ преподобног Јована, синајског игумана. Живимо по византијском времену. У 2:00 после поноћи започињемо богослужење: полуноћницу, јутрење, први, трећи и шести час и Свету литургију. У 6:00 је прва трпеза, затим се мало одморимо (иако има послушања која треба испунити без одласка на одмор), потом следи сам рад на главном делу послушања, који траје 3-4 сата; после тога поново следи краћи одмор и у 15:00 већ почиње вечерње богослужење: девети час и вечерње. Затим следи још једна трпеза, а после ње повечерје с каноном и Акатистом Мајци Божијој. Да ли српско монаштво има неких особености? Душа народа је у његовим свецима. Идеали његовог монаштва су у ономе како су живели небески покровитељи. Наши духовни оци су пре свега, наравно, свети Сава, први српски архијереј и оснивач наше обитељи и његов отац Симеон Мироточиви. Српска земља се, као што је говорио други подвижник из нама ближих времена – светитељ Николај (Велимировић), одликује тиме што се налази између Истока и Запада. Ова особеност се огледа и у духу нашег српског монаштва. Ми смо својеврсни граничари Православља. Треба да се боримо за његову чистоту. Да не дозволимо да се меша с туђим утицајима. Да чувамо Православље од латињана с њиховим наметљивим мисионарењем и од Турака с њиховим идејама владавине и притиска. Све нас то обавезује да стражимо у одбрани своје вере. Одређује живо борбено расположење. Ми смо по духу исповедници. Разговарао Ольга Орлова Са руског Марина Тодић Синодално одељење за манастире и монаштво Руске Православне Цркве Извор: Правосалвие.ру
  2. У пету недељу Часног поста, 14. априла 2019. године, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, одржао је предавање у дворани Светосавског дома у порти Световрачевског храма у Футогу. Прота Миливој је говорио на тему: Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој. Ово је последње предавање у оквиру пролећног семестра, које је Црквена општина футошка организовала и реализовала у току Васкршњег поста. По завршеном излагању, предавач је одговарао на питања присутних. Извор: Радио Беседа
  3. Осма генерација ученика у обновљеној Богословији у Призрену сведочи да ово место српске духовности живи упркос свим недаћамa које су је задесиле. Читав, обновљени комплекс, са интернатом и библиотеком, пружа одличне услове за образовање богослова, а чињеница да су ову школу завршили, а касније у њој и предавали многи српски патријарси, ученике чини још поноснијима. Богословија Светих Кирила и Методија, у Призрену, у подножју старог насеља Поткаљаја, основана је 1871. године као прва средња школа на српском језику на територији тадашњег Османског царства. Највећу заслугу за отварање ове школе у граду на Бистрици има Призренац Сима Андрејевић Игуманов, који је, у тузи за изгубљеном сопственом децом, „уснио сву омладину свог краја“, и основао задужбину којој је завештао сав свој иметак. Без престанка, Богословија је радила до 1999. године, када су професори и ђаци евакуисани у Ниш. Потом су, у погрому 2004. године, сви њени објекти спаљени. „То је био најдужи период у њеној историји, од 12 година да она није имала ученике. Од 2011. године, три генерације су завршиле. Матуранти, сада у јуну, су осма генерација која је уписала, а четврта која завршава ову Богословију од њене обнове“, каже владика рашко-призренски Теодосије и додаје: „То све говори колико је ова школа значајна, како у време када је настала, крајем 19. века, у старој Србији, када је била, рекао бих и теже опстати и живети на овим просторима, тако и у ово наше време, када смо остали, тако рећи, без Срба на овом делу Косова и Метохије“. Богословија у Призрену је духовна колевка Српске православне цркве. У њој су предавали готово сви српски патријарси – од Варнаве, Гаврила, Павла, до садашњег, његове светости патријарха Иринеја. Meсто натопљено снагом молитве За младе, а некако од својих вршњака зрелије ученике, ово је посебно место, натопљено снагом молитве свих њихових претходника и народа чију веру чува. „Овде је све прожето Светом литургијом, молимо се богу, тако да се волимо као браћа, испуњавајући оне заповести Господње да љубимо Бога свим срцем својим, свом душом својом, тако и ближње своје, као самога себе“, каже ученик петог разреда Призренске богословије Жарко Перић. Ученик трећег разреда Михајло Јовановић каже да га родитељи углавном зову и питају какво је стање, а он им одговори: „Верујте ми да не знам, јер, искрено, нама је овде супер – осећамо се слободно колико можемо, нико нас не дира, излазимо у град слободно, тако да у суштини, није лоше.“ Ипак професор Бојан Радичевић каже да је кретање ограничено на ужи центар града и да ученици иду у пратњи професора, односно васпитача који је дежуран. „Што се мене лично тиче, мислим да и када бих поново имао прилику да одаберем, да би то исти избор био. Упркос свему, ми функционишемо, доброг смо расположења, доброг духа, ведрог и да некако све то тече лепо“, истиче професор. Око Богословије, све се променило и мења. Од укупно 150.000 становника, данас у Призрену живи тек двадесетак Срба. Своје ђаке овде уче да једнако поштују и вреднују и људе других вера. Да поносно, како кажу, носе наслеђе српске прошлости, деле историју и бреме свог народа, а живе за вечност. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Протојереј-ставрофор Милан Радовановић, парох у пензији и некадашњи старешина храма Вазнесења Господњег у центру Београда, говорио је данас о Великом Часном Посту који је ред нама. Питали смо проту за почетак како прићи посту, промилити о њему пре него што почне, не обесхрабрити се и не натоварити себи превелики подвиг? „Циљ поста је васкрсавање Божијег лика у нама самима“ истиче прота Милан и додаје да је „пост освежење и отрежњење, јер грех замрачује ум“. А зашто онда тако лако заборављамо на сусрет са благодаћу, а лако се сетимо чулних искустава? Некадашњи призренски богослов и ученик Патријха Павла доноси неколико животних примера из свог богатог свештеничког рада и указује на непрестану будност, односно трезвеност ума. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  5. У петак, 1. марта 2019. године, када наша Црква прославља и празнује Свете мученике Памфила и Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Присутним верницима Владика је својом беседом указао на слабости људске и несавршену љубав међу људима која често није онаква какву Бог очекује да буде. “Како можеш да волиш Бога којег не видиш, а мрзиш брата којег видиш? Ту нема вере, нема ничега што је Христово. Хришћанину не приличи да мрзи, а сваки који мрзи брата свога је убица, а убицама нема спасења. Мржња је опасно зло, она убија без пушке и пиштоља. Она помрачује човеку разум. Мржња је храна која одводи човека у смрт, а љубав је, браћо и сестре, за вечност. Љубав никад неће престати и она тек почиње у правом смислу да живи када се сретнемо са Богом. Свако ко мисли да може да воли Бога без човека је лажа, јер је сам Бог највише љубави показао управо према човеку. Господ је све осећао, и шамаре и батине, јер је и сам био човек. Да није човек и да није имао ту људску природу зар би на крсту рекао: “Жедан сам, гладан сам”? Зар би Бог рекао нама да испуњавамо оно што зна да не можемо да испунимо? Не браћо и сестре. Он познаје нашу моћ и нашу немоћ, и зна да можемо да се покајемо и поправимо. Покајање је друго крштење и прво васкрсење. Али без љубави нам је немогуће васкрсење. Љубав је двосмерна браћо и сестре. Ако примам љубав морам и да је узвратим. Да би човек имао љубав према Богу и према човеку, он мора испуњавати заповести Божије. По томе ће нас Господ препознати. Хришћанство је вечна школа. Ништа не можеш да научиш ако не заволиш. Љубав живи, она је та која васкрсава. Ако заповести Божије држимо, значи да познајемо да су те заповести од Бога дате. Бога могу познати и школовани и нешколовани, само ако имају смирења”, поручио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  6. Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Док из привремених приштинских институција стижу најаве о неминовном уједињењу јужног и северног дела Митровице, представници Срба са Косова и Метохије и Срби са севера покрајине поручили су да неће дозволити анексију северног дела, као ни остварење циља албанских политичких представника да протерају Србе као што су то урадили из јужног дела града, где данас живи само једна српска породица – свештеник са супругом и четворо деце. Свештеник јереј Ненад Стојановић служи већ две и по године у цркви Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице, где је пре рата 1999. године живело око 50.000 Срба. Црква посвећена првом српском архиепископу пре рата била је централна црква у Косовској Митровици, а у њу су, како каже јереј Стојановић, долазили верници из Митровице, Звечана и Лепосавића и била је једно од омиљених места за окупљање, дружење, ту су прослављани Васкрси и Божићи, у њој су се крштавали, венчавали и проживљавали и своје жалости и радости. – Око 50.000 Срба је живело у јужном делу Митровице и највише су се окупљали у цркви. Људи који су мојих година долазе и причају ми да се сећају да су овде долазили да се виђају, чак и са девојкама у црквено двориште – каже Стојановић. Наводи да је данас ситуација таква да у јужном делу нема Срба, никога сем њега, супруге и њихове деце. – Ми смо једини Срби овде, а на литургије углавном људи долазе из северног дела, таксијем, пешака. Некада буде 10, некада 20 верника, зависи од празника. Када је Свети Сава буде мало више људи, некада чак и до 100 – каже Стојановић. Додаје да мањи број верника долази када се дешавају неки проблеми у вези моста који раздваја северни од јужног дела Митровице. – Тада су људи уплашени и несигурни да долазе овде пешице и некада се деси да сем мене, попадије и моје деце не буде никога – рекао је Стојановић. Свештеник и његова породица навикли су се на услове у којима живе, а како наводи Стојановић, до сада нису имали проблема са Албанцима који их окружују. – Осећамо се сигурно, организовали смо живот, деца нам иду у школу у северном делу, ја радим у северном делу у школи где предајем веронауку. Навикли смо се на живот овде – наводи Стојановић и додаје да су ипак стално на опрезу и да пазе где се крећу, односно избегавају места у центру јужног дела Миторвице, где би можда могли да имају неких проблема. Како каже, не шетају много по граду, углавном су у дворишту, а у полицију која их чува, коју чине углавном Албанци, имају доста поверења. Деци, наводи Стојановић, недостаје то што немају више другара у комшилуку, као и попадији, која би волела да има неку комшиницу са којом би могла да се посећује. – За сада немамо прилике за то, привикавамо се на такав живот, а и моја свештеничка служба је таква, да служим овде у цркви, молимо се Богу и покажемо пример и другима да једног дана и они виде од нас, врате се на своја огњишта, да живе у свом граду – каже јереј. Са комшилуком имају коректне односе, једни другима кажу добар дан када се сретну, наводи Стојановић и истиче да немају посебне замерке на суживот са Албанцима, осим што сем дворишта мора да иде у цивилу, без мантије, што га је полиција и упозорила да је боље да ради, како у јужном делу града не би сви на први поглед могли да схвате да је свештеник. „Не бих отишао одавде“, каже Стојановић, који је и пореклом са Косова и Метохије, из Гњилана, и додаје да је осим тога што је са Космета разлог за његово остајање „светиња која треба да се очува, која треба да се обнови и која је остала од предака, да се сачува и оцува и преда потомцима“. Стојановић наводи да је та црква једна од ретких која је посвећена Светом Сави на Косову и Метохији и да се са изградњом те цркве почело 1896. године, али да је тих година градња често била прекидана због проблема са локалним Албанцима, који су, каже, тукли чак и свештенике. – Изградња цркве завршена је 1912. године, а 1921. године црква је и освећена. Од тада је у цркви служена литургија редовно, а сачувана је и 1999. године – испричао је Стојановић и додао да су 1999. свештеници остали да живе ту и када се српска војска повукла са КиМ и када је отишао српски народ. Каже, цркву је чувао Кфор, тачније Французи, али 2004. године, Албанци су цркву запалили и она је готово потпуно изгорела. – Црква је потпуно изгорела, мермер који је био на поду и подно грејање, галерија, иконостас све је изгорело. Под је на пуно места напукао од топлоте, јер су Албанци овде убацили гуме од аутомобила које су онда запалили. Била је цела црна од чађи – прича Стојановић и додаје да је након тога његов претходник у цркви у јужном делу Митровице, који је први након 2004. године служио у тој цркви, почео и са обновом цркве 2015. године. За време погрома 2004. године и православно гробље у јужном делу града оскрнављено је и поломљено, данас још увек није сређено и обновљено, споменици су и даље порушени, а Стојановић каже да на то гробље одлазе два пута годишње и то за задушнице. – Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Зашто смо склони да се приклањамо трендовима паганштине који се на разне начине пројављују данас, а да се одричемо Живога Бога, питали смо данас јереја Арсенија Арсенијевића, старешину храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. „Нашу веру треба да схватимо мало озбиљније, а не као скуп одређених форми“ каже о. Арсеније и напомиње да када је „човек васпитан на узвишеним вредностима, онда лако препознаје шунд“. Зашто не прихватамо Бога као Живога Бога који мења наш живот и шта је то здрав и нормалан укус у животу? А како да поступају наши људи који у великом броју живе и раде управо у западним земљама, из којих и долази ово својеврсно савремено паганство? Звучни запис емисије
  8. Зашто смо склони да се приклањамо трендовима паганштине који се на разне начине пројављују данас, а да се одричемо Живога Бога, питали смо данас јереја Арсенија Арсенијевића, старешину храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. „Нашу веру треба да схватимо мало озбиљније, а не као скуп одређених форми“ каже о. Арсеније и напомиње да када је „човек васпитан на узвишеним вредностима, онда лако препознаје шунд“. Зашто не прихватамо Бога као Живога Бога који мења наш живот и шта је то здрав и нормалан укус у животу? А како да поступају наши људи који у великом броју живе и раде управо у западним земљама, из којих и долази ово својеврсно савремено паганство? Звучни запис емисије View full Странице
  9. Данас је један од најтоплијих дана Оптинског календара! Један од најомиљенијих! Оптински рај! Дан када прослављамо спомен на преподобног и богоносног Оптинског Амвросија. „Не може се сакрити град, ако је на врху брда“. Његова свећа обасјава целу васељену. Чини се да је већ толико тога речено о преподобном Амвросију, толико тога о њему прочитано, толико је препеваних акатиста, и гроб његов је већ сав изљубљен. Колико му је сузних молитава упућено! Чини се да нам преостаје само да застанемо, уз благочестиво ћутање, пред његовом светињом, да се, у тишини срца, спустимо на колена, и да уздахнемо за своје грехе. Али данас срца верујућих људи ликују и поју. И скоро да не могу стати у препуне храмове. Оптински врт старчества је толико разнолик, да свако може да набере свој букет. Свако може да пронађе своју нијансу, своју музику, своју химну. Оптинско старчество је живо пространство љубави и вере, кротости, смирења, мудрости, расуђивања и топле молитве. Сви старци су дијаманти духовног живота! Ипак је преподобни Амвросије посебна оаза, посебна дубина, посебна мелодија. Народно поштовање као да га је издвојило у неку непоновљиву целину, и у свом срцу исписало његово име златним словима љубави. У њему су врло танко, хармонично, глатко сједињени мудрост и простота, љубазност и чврстина, дуготрпљење и одлучност, дечија отвореност и старческо расуђивање. Свети оци говоре да монах није само „један“, монос. Монах је – онај који је сабран у једно! Преподобни Амвросије је био толико сабран у једно, да је његова душа била целовита, целомудрена, језгровита, пуна бесконачних грана, попут платна великог Уметника. Он је пронашао извор воде, од којег нико „неће бити жедан вовјеки“. Сам је пио је ту јеванђељску воду, и утољавао жеђ онима, који су долазили на праг његове колибе. И није важно, ко би му долазио: генерал са ордењем, или орловски радник, геније словесности Достојевски, или неписмена куварица. Јевгеније Посељанин је писао о старцу Амвросију: „Као што прашњаво дрвеће после освежавајуће кише постаје чисто и бодро, исто тако је и на човека утицао разговор са старцем Амвросијем. У разговору, били сте окружени његовом ватреном саосећајношћу, таквом благонаклоношћу, да је она, дајући срећу, чинила и вас бољима, јер истинска саосећајност, некако сама узвишује душу оних, којима је упућена, и наводи их да строжије оцењују себе.“ Старац је учио људе да „проверавају“ себе, да контролишу своје мисли и поступке, да се скрушавају при греховном паду, да се радују тајни Живота. Колико страшних животних ћорсокака и разочарења се у келији преподобног претворило у наду и веру. Колико, чинило се, нерешивих проблема и задатака је добило кључ за решавање и разумевање. Он, слично искусном виноградару, помагао је онима чији је живот зарастао као коров огорченошћу и унинијем, да га учине плодним вртом. Преподобни Амвросије је умео да покаже човеку, да је тај ужасни рушитељски ураган неочекиваних догађаја и искушења, који се обрушавао на њега, почињао најчешће од малог ветра, из његовог сопственог срца. Речи старца Амвросија „живети и не туговати“ биле су надахнуће за хиљаде људи; његов тихи осмех враћао је вољу за животом онима који су изгубили смисао и потпору; његова огњена вера враћала је блудну децу Мајци Цркви. И данас је преподобни Амвросије Оптински искусни водич људских душа у Царство Небеско! Његове молитве, његове чудесне поуке, његово заступништво за душу нашег руског народа чине истинска чуда. Непресушан је поток изранављених људских срца ка његовом гробу. Не јењавају искрене молбе за његово заступништво и помоћ. Сваки човек има у свом срцу неку посебну дубину. Треба свим силама да потражимо ту искрену, титраву јеванђељску дубину и светост. У супротном, постоји страшна, губитачна опасност да не приметимо како надолази вода и да проведемо сав свој краткотрајни живот лутајући уздуж и попреко, до колена у мутној води. Често људски живот пролази у оквирима, где је купљена диплома важнија од професије, где је хамбургер укуснији од домаће хране, теретана интересантнија од шетње парком. Карта постаје реалнија од предела, навигатор – убедљивији од самог пута. Живот се претвара у непрекидну компјутерску игру, љубав у фрагменте из серијала. Форма постаје важнија од садржаја. Амбалажа је сама себи добољна. Гроб од црвеног дрвета је важнији од оног који лежи у њему. Епоха омота. Култ украсних папира. Тело постаје сурови власник, а душа – беспомоћни просјак. „Ум, покривен непробојном маглом безумља, – говори светитељ Григорије Богослов, – забавља се сопственом пропашћу“. Преподобни Амвросије нас учи да не уживамо у сопственој несрећи, да не трошимо драгоцено време у празно, него да испуњавамо сваку своју мисао дубином, сваку своју реч смислом, сваки уздах – скрушеношћу и сваки покрет срца – љубављу и смирењем. Постепено, у срцу, треба да умре, да се осуши и нестане све оно што се крије и претвара да је живот, али суштински није. То су наше амбиције, наша гордост, самољубље, надменост, сујета. „Живи простије...“ – ово су често из устију благодатног Старца могли да чују богомољци. „Где је просто – тамо је анђела сто. А где се паметује – ни једног!“ Оптина пустиња у старчевим временима – то је цела Васељена смештена у зидине једног малог манастира. Још је светитељ Игњатије Кавказки средином 19. века са одушевљењем писао: „Отац архимандрит Мојсије је благородним и трпљивим ношењем немоћи ближњих, у недро своје обитељи привукао изабрану иноческу заједницу, какве нема у Русији.“ А преподобни Амвросије је један од најдрагоценијих сјајних бисера Оптинског врта. Он је најнежнији благоухани цвет Оптинског букета. Свако од нас може да удахне његов благоухани мирис! Јевгеније Посељанин је са огромним убеђењем, и великим поверењем према Старцу, писао: „Врло добро сам знао да, ако постанем ругоба, или мрачан или јако оглупим – у суштини решим се могућности да будем пријатан, или се унизи мој положај у животу и постанем несрећник – сви ће ми окренути леђа. А он би ме тада још више пригрлио. И зато сам смело говорио себи, да ме нико није волео и неће ме волети више од њега. И волео је он том љубављу, коју наш народ тако проницљиво изражава речју „сажаљење“, то јест свим, силама душе у жељи да служи другоме. А таква љубав је увек потребнија од среће!“ О тој великој љубави писао је и Достојевски: „Жалост је наше благо, и страшно би било искоренити је из друштва“. Преподобни Амвросије је говорио да треба да подражавамо девицама. Само мудрим, а не „лудим“. Оним девицама, које су се обезбедиле јелејем љубави, доброте, наде, смирења. Светилницима који се не гасе. Зато и долазимо до старческе обитељи на обали Божије реке, да би допунили своје светилнике. И није важно, ко смо: писац или варилац, поличар или спортиста, монах или мирјанин, војник или учитељ, учењак или проста сеоска бака, глумац или продавачица. Преподобни Оптински старци и ава Амвросије којег данас прослављамо радују се свима! Још као семинариста Александр Гренков, како се у свету звао баћушка, једном, док се шетао шумом, чуо је у жубору потока речи које су постале лајтмотив свег његовог дугог и надахнутог живота. Нека и нама оне буду благо, духовни компас, звезда водиља: „Хвалите Бога! Чувајте Бога!“ Амин. Извор: Православие.ру
  10. Данас је један од најтоплијих дана Оптинског календара! Један од најомиљенијих! Оптински рај! Дан када прослављамо спомен на преподобног и богоносног Оптинског Амвросија. „Не може се сакрити град, ако је на врху брда“. Његова свећа обасјава целу васељену. Чини се да је већ толико тога речено о преподобном Амвросију, толико тога о њему прочитано, толико је препеваних акатиста, и гроб његов је већ сав изљубљен. Колико му је сузних молитава упућено! Чини се да нам преостаје само да застанемо, уз благочестиво ћутање, пред његовом светињом, да се, у тишини срца, спустимо на колена, и да уздахнемо за своје грехе. Али данас срца верујућих људи ликују и поју. И скоро да не могу стати у препуне храмове. Оптински врт старчества је толико разнолик, да свако може да набере свој букет. Свако може да пронађе своју нијансу, своју музику, своју химну. Оптинско старчество је живо пространство љубави и вере, кротости, смирења, мудрости, расуђивања и топле молитве. Сви старци су дијаманти духовног живота! Ипак је преподобни Амвросије посебна оаза, посебна дубина, посебна мелодија. Народно поштовање као да га је издвојило у неку непоновљиву целину, и у свом срцу исписало његово име златним словима љубави. У њему су врло танко, хармонично, глатко сједињени мудрост и простота, љубазност и чврстина, дуготрпљење и одлучност, дечија отвореност и старческо расуђивање. Свети оци говоре да монах није само „један“, монос. Монах је – онај који је сабран у једно! Преподобни Амвросије је био толико сабран у једно, да је његова душа била целовита, целомудрена, језгровита, пуна бесконачних грана, попут платна великог Уметника. Он је пронашао извор воде, од којег нико „неће бити жедан вовјеки“. Сам је пио је ту јеванђељску воду, и утољавао жеђ онима, који су долазили на праг његове колибе. И није важно, ко би му долазио: генерал са ордењем, или орловски радник, геније словесности Достојевски, или неписмена куварица. Јевгеније Посељанин је писао о старцу Амвросију: „Као што прашњаво дрвеће после освежавајуће кише постаје чисто и бодро, исто тако је и на човека утицао разговор са старцем Амвросијем. У разговору, били сте окружени његовом ватреном саосећајношћу, таквом благонаклоношћу, да је она, дајући срећу, чинила и вас бољима, јер истинска саосећајност, некако сама узвишује душу оних, којима је упућена, и наводи их да строжије оцењују себе.“ Старац је учио људе да „проверавају“ себе, да контролишу своје мисли и поступке, да се скрушавају при греховном паду, да се радују тајни Живота. Колико страшних животних ћорсокака и разочарења се у келији преподобног претворило у наду и веру. Колико, чинило се, нерешивих проблема и задатака је добило кључ за решавање и разумевање. Он, слично искусном виноградару, помагао је онима чији је живот зарастао као коров огорченошћу и унинијем, да га учине плодним вртом. Преподобни Амвросије је умео да покаже човеку, да је тај ужасни рушитељски ураган неочекиваних догађаја и искушења, који се обрушавао на њега, почињао најчешће од малог ветра, из његовог сопственог срца. Речи старца Амвросија „живети и не туговати“ биле су надахнуће за хиљаде људи; његов тихи осмех враћао је вољу за животом онима који су изгубили смисао и потпору; његова огњена вера враћала је блудну децу Мајци Цркви. И данас је преподобни Амвросије Оптински искусни водич људских душа у Царство Небеско! Његове молитве, његове чудесне поуке, његово заступништво за душу нашег руског народа чине истинска чуда. Непресушан је поток изранављених људских срца ка његовом гробу. Не јењавају искрене молбе за његово заступништво и помоћ. Сваки човек има у свом срцу неку посебну дубину. Треба свим силама да потражимо ту искрену, титраву јеванђељску дубину и светост. У супротном, постоји страшна, губитачна опасност да не приметимо како надолази вода и да проведемо сав свој краткотрајни живот лутајући уздуж и попреко, до колена у мутној води. Често људски живот пролази у оквирима, где је купљена диплома важнија од професије, где је хамбургер укуснији од домаће хране, теретана интересантнија од шетње парком. Карта постаје реалнија од предела, навигатор – убедљивији од самог пута. Живот се претвара у непрекидну компјутерску игру, љубав у фрагменте из серијала. Форма постаје важнија од садржаја. Амбалажа је сама себи добољна. Гроб од црвеног дрвета је важнији од оног који лежи у њему. Епоха омота. Култ украсних папира. Тело постаје сурови власник, а душа – беспомоћни просјак. „Ум, покривен непробојном маглом безумља, – говори светитељ Григорије Богослов, – забавља се сопственом пропашћу“. Преподобни Амвросије нас учи да не уживамо у сопственој несрећи, да не трошимо драгоцено време у празно, него да испуњавамо сваку своју мисао дубином, сваку своју реч смислом, сваки уздах – скрушеношћу и сваки покрет срца – љубављу и смирењем. Постепено, у срцу, треба да умре, да се осуши и нестане све оно што се крије и претвара да је живот, али суштински није. То су наше амбиције, наша гордост, самољубље, надменост, сујета. „Живи простије...“ – ово су често из устију благодатног Старца могли да чују богомољци. „Где је просто – тамо је анђела сто. А где се паметује – ни једног!“ Оптина пустиња у старчевим временима – то је цела Васељена смештена у зидине једног малог манастира. Још је светитељ Игњатије Кавказки средином 19. века са одушевљењем писао: „Отац архимандрит Мојсије је благородним и трпљивим ношењем немоћи ближњих, у недро своје обитељи привукао изабрану иноческу заједницу, какве нема у Русији.“ А преподобни Амвросије је један од најдрагоценијих сјајних бисера Оптинског врта. Он је најнежнији благоухани цвет Оптинског букета. Свако од нас може да удахне његов благоухани мирис! Јевгеније Посељанин је са огромним убеђењем, и великим поверењем према Старцу, писао: „Врло добро сам знао да, ако постанем ругоба, или мрачан или јако оглупим – у суштини решим се могућности да будем пријатан, или се унизи мој положај у животу и постанем несрећник – сви ће ми окренути леђа. А он би ме тада још више пригрлио. И зато сам смело говорио себи, да ме нико није волео и неће ме волети више од њега. И волео је он том љубављу, коју наш народ тако проницљиво изражава речју „сажаљење“, то јест свим, силама душе у жељи да служи другоме. А таква љубав је увек потребнија од среће!“ О тој великој љубави писао је и Достојевски: „Жалост је наше благо, и страшно би било искоренити је из друштва“. Преподобни Амвросије је говорио да треба да подражавамо девицама. Само мудрим, а не „лудим“. Оним девицама, које су се обезбедиле јелејем љубави, доброте, наде, смирења. Светилницима који се не гасе. Зато и долазимо до старческе обитељи на обали Божије реке, да би допунили своје светилнике. И није важно, ко смо: писац или варилац, поличар или спортиста, монах или мирјанин, војник или учитељ, учењак или проста сеоска бака, глумац или продавачица. Преподобни Оптински старци и ава Амвросије којег данас прослављамо радују се свима! Још као семинариста Александр Гренков, како се у свету звао баћушка, једном, док се шетао шумом, чуо је у жубору потока речи које су постале лајтмотив свег његовог дугог и надахнутог живота. Нека и нама оне буду благо, духовни компас, звезда водиља: „Хвалите Бога! Чувајте Бога!“ Амин. Извор: Православие.ру View full Странице
  11. “Христос је говорио кроз ријечи, а те ријечи, те параболе односе се на свакодневни живот човјеков. А зашто нам је Господ тако говорио (у причама) ? Говорио је тако да би нам кроз то показао да је ријеч Божија животна. Да се увијек може посматрати у контексту живота свакога човјека у овом свијету. Што значи да та ријеч Божија није са неког другог свијета или да је намијењена за неки други свијет, него то значи да је то ријеч спасења намијењена нама, у овоме свијету, намијењена је свима нама који желимо спасење”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета се осврнуо и на сами смисао прочитане јеванђелске приче. “Наш живот је свакако виноград који нам је Господ дао као слугама да га обрађујемо и да га уређујемо, али тако, на такав начин, да никад не заборавимо на онога Домаћина чији је виноград и да никада не помислимо да сами можемо обрађивати тај виноград а да заборавимо на Онога који нам га је и дао. Ми људи управо често то заборављамо. Мислимо да оно што имамо и да је овај наш живот који нам је Господ дао да живимо – само наш. Заборављамо и Домаћина, али заборављамо и оне друге слуге које је Господ такође поставио у овај свијет, а то су наши ближњи. И често се дешава да у животу као да говоримо : “Не требаш ми Господе, не требаш ми, сам ћу ја уређивати мој живот, мој свијет.” Као да говоримо често и ближњем : “Не требаш ми могу ја сам да уређујем мој свијет.” А тако се у ствари показујемо и постајемо као и ови зли виноградари. Јер они су заборавили да је виноград који им је повјерен виноград Домаћинов и заборавили су на ближње своје. А како да уређујемо тај виноград Божији, односно наш живот и свој свијет, поучава нас Господ на разне начине, а поучава нас и кроз Свето Јеванђеље“, казао је он. Отац Мирчета се на крају свог пастирског обраћања осврнуо и на велику дјелатну мисију, на жртву, на подвиг и на труд једног таквог човјека на кога се можемо и требамо угледати, на човјека који свим својим животом свједочи љубав према Богу и према ближњем, подсјећајући и напомињући да је нама предање Православно велико даривање и благослов, али и велика одговорност па га утолико више требамо чувати, нашим животом и нашим примјером. “Један такав човјек јесте наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је истински виноградар винограда Господњег, а тај виноград који он обрађује није ограничен на уске географске просторе, је он је човјек пун љубави. Наш Митрополит сада проповједа Јеванђеље Христово на Андима, тамо крштава људе, тамо доводи Христа, тамо доноси Христа, тамо доноси Ријеч јеванђеља. И видите, када човјек живи јеванђељем онда му ништа није немогуће. Људи примају истину Светог Јеванђеља много далеко од ових земаља које су историјски православне, који историјски примају и држе и имају предање православно. А шта нам то говори ? Да ми који имамо такво предање имамо и велику одговорност. Да се не деси нама да који имамо такве претке, светитеље, такве учитеље савремене, да нам се не деси као овим људима из јеванђелске приче, онима који су имали историју и традицију Божијег народа да нам Господ не каже да ће тај виноград повјерени – дати другима. Јер нама којима је више дато, више се од нас тражи, више смо одговорни. Зато, да нам Господ да да истински уређујемо виноград Господњи и да истински живимо свој живот и да из тог свог винограда који нам је Господ дао да обрађујемо – имамо истинске плодове, да из грожђа тог винограда источимо право вино и да га принесемо у Евхаристију као благодарење Домаћину за све и свја“, закључио је своје обраћање отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У недјељу, 26. августа, 13. седмице по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, уз саслужење протојереја Бранка Вујачића и ђакона Александра Лекића. Након читања из Светога Јеванђеља, вјерном народу се пастирским словом обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин. Звучни запис беседе “Христос је говорио кроз ријечи, а те ријечи, те параболе односе се на свакодневни живот човјеков. А зашто нам је Господ тако говорио (у причама) ? Говорио је тако да би нам кроз то показао да је ријеч Божија животна. Да се увијек може посматрати у контексту живота свакога човјека у овом свијету. Што значи да та ријеч Божија није са неког другог свијета или да је намијењена за неки други свијет, него то значи да је то ријеч спасења намијењена нама, у овоме свијету, намијењена је свима нама који желимо спасење”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета се осврнуо и на сами смисао прочитане јеванђелске приче. “Наш живот је свакако виноград који нам је Господ дао као слугама да га обрађујемо и да га уређујемо, али тако, на такав начин, да никад не заборавимо на онога Домаћина чији је виноград и да никада не помислимо да сами можемо обрађивати тај виноград а да заборавимо на Онога који нам га је и дао. Ми људи управо често то заборављамо. Мислимо да оно што имамо и да је овај наш живот који нам је Господ дао да живимо – само наш. Заборављамо и Домаћина, али заборављамо и оне друге слуге које је Господ такође поставио у овај свијет, а то су наши ближњи. И често се дешава да у животу као да говоримо : “Не требаш ми Господе, не требаш ми, сам ћу ја уређивати мој живот, мој свијет.” Као да говоримо често и ближњем : “Не требаш ми могу ја сам да уређујем мој свијет.” А тако се у ствари показујемо и постајемо као и ови зли виноградари. Јер они су заборавили да је виноград који им је повјерен виноград Домаћинов и заборавили су на ближње своје. А како да уређујемо тај виноград Божији, односно наш живот и свој свијет, поучава нас Господ на разне начине, а поучава нас и кроз Свето Јеванђеље“, казао је он. Отац Мирчета се на крају свог пастирског обраћања осврнуо и на велику дјелатну мисију, на жртву, на подвиг и на труд једног таквог човјека на кога се можемо и требамо угледати, на човјека који свим својим животом свједочи љубав према Богу и према ближњем, подсјећајући и напомињући да је нама предање Православно велико даривање и благослов, али и велика одговорност па га утолико више требамо чувати, нашим животом и нашим примјером. “Један такав човјек јесте наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је истински виноградар винограда Господњег, а тај виноград који он обрађује није ограничен на уске географске просторе, је он је човјек пун љубави. Наш Митрополит сада проповједа Јеванђеље Христово на Андима, тамо крштава људе, тамо доводи Христа, тамо доноси Христа, тамо доноси Ријеч јеванђеља. И видите, када човјек живи јеванђељем онда му ништа није немогуће. Људи примају истину Светог Јеванђеља много далеко од ових земаља које су историјски православне, који историјски примају и држе и имају предање православно. А шта нам то говори ? Да ми који имамо такво предање имамо и велику одговорност. Да се не деси нама да који имамо такве претке, светитеље, такве учитеље савремене, да нам се не деси као овим људима из јеванђелске приче, онима који су имали историју и традицију Божијег народа да нам Господ не каже да ће тај виноград повјерени – дати другима. Јер нама којима је више дато, више се од нас тражи, више смо одговорни. Зато, да нам Господ да да истински уређујемо виноград Господњи и да истински живимо свој живот и да из тог свог винограда који нам је Господ дао да обрађујемо – имамо истинске плодове, да из грожђа тог винограда источимо право вино и да га принесемо у Евхаристију као благодарење Домаћину за све и свја“, закључио је своје обраћање отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. *Шта је обележило првих месец дана од како сте на челу Осечкопољске и барањске епархије? – У тих месец дана епископског рада упознавао сам се са проблемима и тешкоћама са којима се наш народ сусреће, како духовним тако и животним, који су увек актуелни у животу сваког човека и сваког хришћанина појединачно. И сами знате да је живот овде веома тежак, и сусрећемо се с разним проблемима, али вера у Бога и Цркву даје нам гарант живота и опстанка на овим просторима. *Рођени сте у Вуковару 30. јула 1987. године и најмлађи сте Епископ на овим просторима, што за Вас то значи? – Ја по годинама јесам најмлађи, али с друге стране осећам и велику дозу одговорности према ономе што ми је поверено од стране наше Цркве, тј. од нашег Сабора. Велико је бреме епископске службе и, уопште, носити на својим плећима, и руководити народом у духовном смислу. Свакако да је ту и тежина мог позива који су ми Архијереји дали у залог, али увек се уздам у оне речи Јеванђеља да треба да носимо свој јарам, јер је бреме Хрисово лако ако схватимо суштину нашег послања. *Шта је највише утицало на Ваш духовни развој? – То је свакако Божији призив који сам добио да пођем путем богословских школа, а то је било у времену опредељења коју школу да упишем. То и одлазак у моју духовну мајку, манастир Крку, који је за мене универзитет духовности на овим просторима, оставило је највећи траг у мом животу. Наравно, дубок траг на мене оставио је и мој сусрет са мојим духовним оцем, Епископом Фотијем, са којим сам на неки начин упознао шта је то Јеванђеље, хришћанска вера и то каква је лепота у вршењу и испуњавању Божије заповести. Он је човек врлине који је пленио својим животом, и свакако је био сигурно пристаниште свима нама младим богословима. *У Вашој првој беседи након устоличења рекли сте да је Вуковар место библијског страдања из чега се да закључити да према Вашем родном граду имате посебан сензибилитет? – Наравно. Вуковар је место мог телесног рођења, школовања, и у њему сам проживљавао све тескобе града кроз период мог живота у њему. Нисам случајно рекао да је Вуковар место библијског страдања, јер он то заиста јесте. Уљуљкане међуљудске односе који данас постоје, и који нису добри, требамо градити у једном новом духу, а то су јеванђељске врлине, јер су оне трајне. Једино на такав начин можемо изградити позитивно друштво. Вуковар заслужује да буде једно мирно место као што је и био, а ми Срби ћемо томе допринети. „ТРЕБАМО ШИРИТИ ЉУБАВ А НЕ МРЖЊУ“ *Вашем су хиротонисању, између осталих, присуствовали и хрватски надбискупи Ђуро Хранић и Антун Шкворчевић, који су истакнули да су због прошлог рата пољуљани међунационални односи који оптерећују екуменску сарадњу. Верујете ли да би ти међунационални односи и екуменска сарадња у неко догледно време могли бити, ако не превазиђени, барем бољи? – Свакако да нада постоји. И сам долазак бискупа на моје устоличење је добар знак да ти наши односи треба да се изграђују. Ја сам их и у поздравној речи за трпезом назвао браћом у Христу, и заиста их тако доживљавам. Те наше отежавајуће односе требамо превазилазити Јеванђељем, а ми то најбоље знамо. Требамо ширити љубав, а не мржњу, и онда ће доћи и до бољих међуљудских односа. *Уз, не тако давно, новоизабраног Епископа далматинског Никодима најмлађи сте Епископ у историји Српске православне цркве. Дувају ли то неки нови ветрови у СПЦ-у? – Мислим да је Црква ту можда препознала енергију младог човека, јер кад је човек млад има и већи ентузијазам и више жели, али свакако да је мишљење старијих Епископа у саветодавном смислу веома битно јер од њих се требамо учити искуству, а са нашом младошћу надограђивати. То што сам најмлађи не сматрам неком великом предношћу, али свакако великом одговорношћу. *У слободно време бавите се пчеларством, а својевремено сте сарађивали и на реализацији емисије "Реч Православља" на Хрватском радију Книн. Колико данас имате времена за такве и сличне активности? – Данас је једна нова околност и нове су обавезе тако да немам баш пуно времена за активности те природе као што сам некада имао. Пчеларство је био мој хоби у којем сам уживао, и тражио неки мој простор за одмор, а рад на радијској емисији је било моје изграђивање у једном другом облику мисије, а то је путем медија. Сматрам да је данас веома важно бити у медијима, па свакако и речју Јеванђеља, јер се и ту добија мисионарски простор који је неопходан за живот цркве. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  14. -Разговор са новоустоличеним Епископом Осечкопољске и барањске епархије Херувимом- Са званичне интернет странице Епархије осечкопољске и барањске у целости доносимо разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осечкопољским и барањским господином Херувимом. Са преосвећеним владиком разговарао је господин Зоран Поповић. *Шта је обележило првих месец дана од како сте на челу Осечкопољске и барањске епархије? – У тих месец дана епископског рада упознавао сам се са проблемима и тешкоћама са којима се наш народ сусреће, како духовним тако и животним, који су увек актуелни у животу сваког човека и сваког хришћанина појединачно. И сами знате да је живот овде веома тежак, и сусрећемо се с разним проблемима, али вера у Бога и Цркву даје нам гарант живота и опстанка на овим просторима. *Рођени сте у Вуковару 30. јула 1987. године и најмлађи сте Епископ на овим просторима, што за Вас то значи? – Ја по годинама јесам најмлађи, али с друге стране осећам и велику дозу одговорности према ономе што ми је поверено од стране наше Цркве, тј. од нашег Сабора. Велико је бреме епископске службе и, уопште, носити на својим плећима, и руководити народом у духовном смислу. Свакако да је ту и тежина мог позива који су ми Архијереји дали у залог, али увек се уздам у оне речи Јеванђеља да треба да носимо свој јарам, јер је бреме Хрисово лако ако схватимо суштину нашег послања. *Шта је највише утицало на Ваш духовни развој? – То је свакако Божији призив који сам добио да пођем путем богословских школа, а то је било у времену опредељења коју школу да упишем. То и одлазак у моју духовну мајку, манастир Крку, који је за мене универзитет духовности на овим просторима, оставило је највећи траг у мом животу. Наравно, дубок траг на мене оставио је и мој сусрет са мојим духовним оцем, Епископом Фотијем, са којим сам на неки начин упознао шта је то Јеванђеље, хришћанска вера и то каква је лепота у вршењу и испуњавању Божије заповести. Он је човек врлине који је пленио својим животом, и свакако је био сигурно пристаниште свима нама младим богословима. *У Вашој првој беседи након устоличења рекли сте да је Вуковар место библијског страдања из чега се да закључити да према Вашем родном граду имате посебан сензибилитет? – Наравно. Вуковар је место мог телесног рођења, школовања, и у њему сам проживљавао све тескобе града кроз период мог живота у њему. Нисам случајно рекао да је Вуковар место библијског страдања, јер он то заиста јесте. Уљуљкане међуљудске односе који данас постоје, и који нису добри, требамо градити у једном новом духу, а то су јеванђељске врлине, јер су оне трајне. Једино на такав начин можемо изградити позитивно друштво. Вуковар заслужује да буде једно мирно место као што је и био, а ми Срби ћемо томе допринети. „ТРЕБАМО ШИРИТИ ЉУБАВ А НЕ МРЖЊУ“ *Вашем су хиротонисању, између осталих, присуствовали и хрватски надбискупи Ђуро Хранић и Антун Шкворчевић, који су истакнули да су због прошлог рата пољуљани међунационални односи који оптерећују екуменску сарадњу. Верујете ли да би ти међунационални односи и екуменска сарадња у неко догледно време могли бити, ако не превазиђени, барем бољи? – Свакако да нада постоји. И сам долазак бискупа на моје устоличење је добар знак да ти наши односи треба да се изграђују. Ја сам их и у поздравној речи за трпезом назвао браћом у Христу, и заиста их тако доживљавам. Те наше отежавајуће односе требамо превазилазити Јеванђељем, а ми то најбоље знамо. Требамо ширити љубав, а не мржњу, и онда ће доћи и до бољих међуљудских односа. *Уз, не тако давно, новоизабраног Епископа далматинског Никодима најмлађи сте Епископ у историји Српске православне цркве. Дувају ли то неки нови ветрови у СПЦ-у? – Мислим да је Црква ту можда препознала енергију младог човека, јер кад је човек млад има и већи ентузијазам и више жели, али свакако да је мишљење старијих Епископа у саветодавном смислу веома битно јер од њих се требамо учити искуству, а са нашом младошћу надограђивати. То што сам најмлађи не сматрам неком великом предношћу, али свакако великом одговорношћу. *У слободно време бавите се пчеларством, а својевремено сте сарађивали и на реализацији емисије "Реч Православља" на Хрватском радију Книн. Колико данас имате времена за такве и сличне активности? – Данас је једна нова околност и нове су обавезе тако да немам баш пуно времена за активности те природе као што сам некада имао. Пчеларство је био мој хоби у којем сам уживао, и тражио неки мој простор за одмор, а рад на радијској емисији је било моје изграђивање у једном другом облику мисије, а то је путем медија. Сматрам да је данас веома важно бити у медијима, па свакако и речју Јеванђеља, јер се и ту добија мисионарски простор који је неопходан за живот цркве. Извор: Епархија осечкопољска и барањска View full Странице
  15. У пету недељу Часног поста, 25. марта 2018. године, у дворани Светосавског дома у порти Световрачевског храма у Футогу, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов,архијерејски намесник новосадски први је одржао предавање на тему: „Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој“. Ово је било последње предавање у оквиру пролећног семестра, које је организовано и реализовано у току Васкршњег поста. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе View full Странице
  16. Ријетки су и преријетки који ово могу примити и примјенити. Јер, у нашим свакодневицама, кад треба само мало да промјенимо уобичајени ток ствари, кад, рецимо, треба да запостимо, у недјељу свету из топла кревета у цркву да кренемо, ми то налазимо за „тешки“ подвиг и велико „одрицање“. А шта тек да Господ стане пред нас и затражи од нас да дјецу своју, унучад, жене своје или мужеве подредимо Њему, ако треба, да их се и одрекнемо – шта бисмо ми Господу одговорили. А наш свети Апостол успио је да овај Господњи захтијев потпуно испуни; да надиђе и превазиђе све што би га од Христа његовог одвајало и на страну одводило и да сваки свој корак, своје дисање и свеукупно битисање, у Христа преточи. Тако он, с пуним правом, може да говори – јер зна шта говори – о човјеку савршеном, који је достигао мјеру раста пуноће Христове. (Еф. 4, 11-13) У Посланици својој Филипљанима поново себе ставља за примјер и наводи како би он, више него ли ико, мјерен мјерама људским, могао се хвалити собом, својим поријеком и достигнућима. „По правди закона беспријекоран“, (Фил. 3, 6) вели он. „Али све што ми бјеше добитак, сматрах за штету Христа ради. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио. Да познам Њега и силу Васкрсења Његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој, да бих како достигао у васкрсење мртвих.“ (Фил. 3, 7-8; 10) Пред крај свог земног живота, требало је да на путу ка Господу своме још једном прође кроз Јерусалим. Знао је он, и Дух му Свети у сваком граду свједочаше, да га тамо окови и невоље чекају. Молише га сви, којима је драг био, да не иде горе у Јерусалим. А он их благо прекори, рекавши им да је готов не само да буде свезан него и да умре у Јерусалиму за име Господа Исуса. (Дап. 21. глава) „Ни за што не бринем, нити марим за свој живот – вели он – само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посвједочим јеванђеље благодати Божије.“ (Дап. 20, 24). Ходећи земљом, свети Апостол је живљење своје на Небо био пренио. Свој живот земаљски, сваки свој тренутак он усмјерава на добро и спасење оних којима је послат. Не живи себи него живи за друге. „Јер је мени живот Христос и смрт добитак – пише он хришћанима Филипа. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. А обоје ми је мило: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; али остати у тијелу потребније је вас ради“, (Фил. 1, 20-24) пише он Филипљанима. Жедна је душа његова Бога, Бога живога, и једва чека час кад ће се, коначно, јавити лицу Божијему. (Пс. 41, 2) „Ево чежње неодољиве праве љубави према Богу. Нека се застиде сви – вели нам наш свети Владика Николај – који говоре да верују у Бога и љубе Бога, док их сама помисао на смрт, на одлазак из овог света, доводи до безумља.“ Ријечи светог апостола Павла дате су нам за то да животом светог апостола Павла животе своје мјеримо. Далеко смо и предалеко од тога да, попут њега, можемо за себе рећи да једино Господом живимо. Ако то за себе не можемо казати, примјер Апостолов нам је дат да томе тежимо, на томе да настојимо. Вјера је плодотворна у мјери у којој Божије слово у своје животе преточавамо. Што више пратимо и практикујемо, више нам се открива и подвиг нам слађи бива. Свети апостол Павле показао нам је пут којим се до Господа долази. Он нас позива, да свако од нас покаже ту исту ревност ради остварења наде све до краја. „Да не будете лијени – вели нам – него да подражавате оне који вјером и истрајношћу наслеђују обећања.“ (Јевр. 6, 12). https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3618
  17. Свети апостол Павле вели да понекад својим посланицама нуди благу храну, млијеко; онда када види да би јака храна могла бити тешка и несварљива почетницима у вјери. „Млијеком вас напојих а не јелом, јер не могосте“, (1. Кор. 3, 2) пише он хришћанима коринтским. Хришћане из јеврејства укорава Апостол што не напредују у вјери него су ослабили и успорили свој ход ка спасењу. „Јер ви, који би, по годинама, требало да сте учитељи, опет треба да се учите почетним основама ријечи Божијих; и такви постадосте да вам треба млијеко а не јака храна.“ (Јевр. 5, 12) Међутим, апостолско штиво, из Посланице Галатима, (2, 16-20), заиста је јака и тврда храна. Пише им свети Апостол да се ману и окане законичког формализма и да истински пригрле вјеру у Христа Господа. Свети апостол Павле често себе свој околини својој за примјер даје. У својим исказима он умије да буде личан; понекад из његових ријечи зна да избије жал, пријекор; да се његов темперамент пробије из њих. Тако он и сада за себе говори потресне, снажне, ријечи; да је себе, страдалном вјером својом, саобразио Христу; да се потпуно идентификовао, сјединио са Господом својим. „Са Христом се разапех – вели он. А живим не више ја него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде Себе за мене.“ (Гал. 2, 20) Сјећате се оних Господњих ријечи да онај који оца или матер, сина или кћер љуби више него Господа, није Господа достојан. (Мт. 10, 37). И ово је тврда храна. Ријетки су и преријетки који ово могу примити и примјенити. Јер, у нашим свакодневицама, кад треба само мало да промјенимо уобичајени ток ствари, кад, рецимо, треба да запостимо, у недјељу свету из топла кревета у цркву да кренемо, ми то налазимо за „тешки“ подвиг и велико „одрицање“. А шта тек да Господ стане пред нас и затражи од нас да дјецу своју, унучад, жене своје или мужеве подредимо Њему, ако треба, да их се и одрекнемо – шта бисмо ми Господу одговорили. А наш свети Апостол успио је да овај Господњи захтијев потпуно испуни; да надиђе и превазиђе све што би га од Христа његовог одвајало и на страну одводило и да сваки свој корак, своје дисање и свеукупно битисање, у Христа преточи. Тако он, с пуним правом, може да говори – јер зна шта говори – о човјеку савршеном, који је достигао мјеру раста пуноће Христове. (Еф. 4, 11-13) У Посланици својој Филипљанима поново себе ставља за примјер и наводи како би он, више него ли ико, мјерен мјерама људским, могао се хвалити собом, својим поријеком и достигнућима. „По правди закона беспријекоран“, (Фил. 3, 6) вели он. „Али све што ми бјеше добитак, сматрах за штету Христа ради. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио. Да познам Њега и силу Васкрсења Његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој, да бих како достигао у васкрсење мртвих.“ (Фил. 3, 7-8; 10) Пред крај свог земног живота, требало је да на путу ка Господу своме још једном прође кроз Јерусалим. Знао је он, и Дух му Свети у сваком граду свједочаше, да га тамо окови и невоље чекају. Молише га сви, којима је драг био, да не иде горе у Јерусалим. А он их благо прекори, рекавши им да је готов не само да буде свезан него и да умре у Јерусалиму за име Господа Исуса. (Дап. 21. глава) „Ни за што не бринем, нити марим за свој живот – вели он – само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посвједочим јеванђеље благодати Божије.“ (Дап. 20, 24). Ходећи земљом, свети Апостол је живљење своје на Небо био пренио. Свој живот земаљски, сваки свој тренутак он усмјерава на добро и спасење оних којима је послат. Не живи себи него живи за друге. „Јер је мени живот Христос и смрт добитак – пише он хришћанима Филипа. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. А обоје ми је мило: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; али остати у тијелу потребније је вас ради“, (Фил. 1, 20-24) пише он Филипљанима. Жедна је душа његова Бога, Бога живога, и једва чека час кад ће се, коначно, јавити лицу Божијему. (Пс. 41, 2) „Ево чежње неодољиве праве љубави према Богу. Нека се застиде сви – вели нам наш свети Владика Николај – који говоре да верују у Бога и љубе Бога, док их сама помисао на смрт, на одлазак из овог света, доводи до безумља.“ Ријечи светог апостола Павла дате су нам за то да животом светог апостола Павла животе своје мјеримо. Далеко смо и предалеко од тога да, попут њега, можемо за себе рећи да једино Господом живимо. Ако то за себе не можемо казати, примјер Апостолов нам је дат да томе тежимо, на томе да настојимо. Вјера је плодотворна у мјери у којој Божије слово у своје животе преточавамо. Што више пратимо и практикујемо, више нам се открива и подвиг нам слађи бива. Свети апостол Павле показао нам је пут којим се до Господа долази. Он нас позива, да свако од нас покаже ту исту ревност ради остварења наде све до краја. „Да не будете лијени – вели нам – него да подражавате оне који вјером и истрајношћу наслеђују обећања.“ (Јевр. 6, 12). https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3618 View full Странице
  18. Од ИН4С - 20/01/2018 „Откуда твој инат лепи У углу усана мојих Анђеле брате…“ (Каленић, Васко Попа) Говорећи о Космету, углавном говоримо само о појму, симболу, историјском или другом значају…а тако ријетко о људима који тамо живе, раде, пате и радују се трошећи своје људске судбине. Редакција ИН4С је у намјери да освијетли дјелић свакодневице на Космету разговарала са младићем Данилом Ђурићем из Осојана, повратничког мјеста у метохиској котлини. У Осојане се 2001. вратило педесет и троје Срба који су тада живјели под шаторима, а сада у том мјесту има око 250 људи. Иначе, ова стара српска насеобина се први пут помиње у Повељи краља Милутина у 14. вијеку и метох је манастира Бањске. Данило је у вријеме избијања рата на Косову био петогодишње дијете. Као повратник, завршава основну школу у родном Осојану, а потом и гимназију у Косовској Митровици. Бави се реп музиком, коју је почео да ствара као средњошколац. За наш портал каже да се домовина једино и може бранити љепотом, а љепота је „мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге“. Разумио је, каже, шта је рат када је схватио да у том вихору нико ништа није добио и да су сви поражени, „осим оних који су то годинама смишљали“. Прича нам да се млади исељавају с ових простора, а његова воља да остане, иако је тренутно незапослен, јесте у томе што зна да су „овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови, па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб као што ја са својима посећујем гробове мојих предака“. Прекоријева Србе из Црне Горе који су се одрекли својих предака, али каже да, шта год потписали политичари, то неће прекинути везу српског народа са његовим коријенима – „једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо се одрећи људских вредности и своје историје“. Домовина се брани љепотом Бавиш се музиком у окупираној земљи. Може ли се домовина бранити љепотом? – Мислим да се било шта, не само домовина једино и може бранити лепотом. Ми можемо на изборима променити власт и довести друге људе, али се ништа неће променити ако и ти други људи имају исте мотиве као и њихови претходници само мало другачијег облика. Једина шанса по мом мишљењу одбранити домовину јесте, мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге. По мом мишљењу – то је лепота. А музика је само нешто што можда неког може да подстакне да размисли о овој лепоти коју сам покушао да дочарам. Бунтовнички правци реп музике и Космет Како је реп музика „легла“ на косметско тло? – Па као десетогодишњак сам уз своју старију сестру почео да слушам ту врсту музике и мало касније препознао њене бунтовничке правце који су ме и привукли. Временом сам почео све више да разумем текстове песама и мислим да ми је то веома помогло у стварању својих ставова и мишљења. Реп је данас широк појам, зато што постоје многи правци који се сврставају у ту врсту музике, али правац који ја радим и у којем се ја проналазим није толико заступљен не само на тлу Космета већ у целом региону. Иначе, искористио бих ово питање да поменем и друге моје пријатеље и познанике који се овом музиком баве, ту из Косовксе Митровице: Сенсеј, Дефилер, Слап, Делфагор, Крекише, Сара, Давидалока, Дементед, Булзаји из Гњилана МС Чорба из Штрпца Гето, Лазар и Глиша – ако сам неког заборавио, не замерите, а читаоцима који слушају ову врсту музике препоручујем да испрате и њихов рад. Страшна, рогата ријеч РАТ Био си дијете за вријеме рата. Који су то моменти у којима дијете схвати значење стрррашне рррогате ррријечи РРРАТ? – За време рата сам имао пет година, тако да дете од пет година слабо шта може да схвати, сећам се на пример кроз маглу бомбардовања и сећам се колоне када смо напуштали Осојане. А шта је рат и које последице он доноси и након завршеног оружаног сукоба схватио сам много касније. Он оставља за собом мржњу, страх, тугу и пуно, пуно неправде. Схватиш шта је рат кад упознаш неког ко је неког изгубио и осетиш његову бол па схватиш да је и тамо, са друге стране, исто тако неко неког изгубио и дођеш до закључка: нико ништа није добио, сви смо поражени сем оних који су годинама то припремали рад своје личне користи. Овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови Породица Ђурић и данас је на свом огњишту. Чиме се баве повратничке фамилије, што би рекао наш народ – чиме се храбре? – Сви људи се баве пољопривредом неки више неки мање али сви имају барем своју башту. Има доста запослених људи генерације мог оца, али слабије моје генерације па самим тим многи моји вршњаци су одселили из тог разлога. То није случај само у Осојану већ у целој Србији. Не могу да одговорим чиме се остали храбре. Моја воља је у томе што знам да су овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови. Па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб, као што ја са својима посећујем гробове мојих предака. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци Храстова шума у околини се полако подмлађује након ратног пламена. А колико младих у Осојану данас има? – Лепа је метафора у овом питању, а ја ћу са истом том шумом упоредити њено право стање и стање младих овде. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци. Младих у Осојану је све мање, као и шуме. Не знам тачан број, али могу рећи да нас нема више од тридесетак. Откуда твој инат лепи… Да је пред тобом мјесто новинара ИН4С сада један чувени српски пјесник, не би могао да те не упита: „Откуда твој инат лепи…?“ – Жао ми је што су неке нормалне вредности постале ИНАТ, мислим да је нормално бити против лоповлука, против неправде, против ратова, против мржње, против убијања, против криминала, против некултуре. Тај такозвани инат је ништа друго него борба са данашњим временом за нормалне и праве вредности, поштење, чојство, културу, љубав. „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ Овако у пјесми „Великани“ прекоријеваш „Новоцрногорце“. Гори ли још увијек (и рекло би се – упркос свему) искра наших великана Вука, Његоша…? – У том стиху прекоравам све Србе који се одричу свог порекла и дедовине, опште је познато да се на Косову и Метохији много продаје земља, и једино се тако одричемо својих предака и своје историје. Понижавамо све жртве ових простора и тако се одричемо свог идентитета, све док имаш папир на коме пише име твог деде, твог оца, или твоје име то значи да имате своје корење у својим рукама. Једино сами можемо да предамо своје корење – одрекнемо се људских вредности и своје историје Чест мотив у твојим текстовима су политичари. Писао си: „Ако прашташ Белгијанцу, праштај и Албанцу“. Да ли ће наши политичари издати примарне националне интересе зарад оних секундарних – дати Космет ради уласка у ЕУ? – Треба праштати и Албанцима и Белгијанцима, Американцима, Русима, Французима, Немцима свим људима на овом свету, али не смемо заборавити оне који су дали животе да би смо ми сад били живи. Косово је изгубљено у том смислу одавно, одавно овде не важе наша документа одавно се овде не говори српским језиком. Ипак, шта год потписали Вучић, Дачић, Јанковић, Обрадовић, Шешељ…то неће прекинути везу српског народа са његовим коренима, једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо да се одрекнемо људских вредности и своје историје. Ја сам сељачки син, добро познајем земљу. Пољане и пашњаке, потоке и шуме. Боли ме ко клин што у шаке закиваше њему. На њој не може мирно да се умре. Моја земља је туђа, моја гробља преорана Кости мојих предаха развлаче хртови Моја спаљена кућа, моја рана пресољена Ми смо стадо што обмањују западњачки вртови. Данило Ђурић, Метохија, 2018. (Фото: Данило Ђурић – приватна архива, ИН4С)
  19. Од ИН4С - 20/01/2018 „Откуда твој инат лепи У углу усана мојих Анђеле брате…“ (Каленић, Васко Попа) Говорећи о Космету, углавном говоримо само о појму, симболу, историјском или другом значају…а тако ријетко о људима који тамо живе, раде, пате и радују се трошећи своје људске судбине. Редакција ИН4С је у намјери да освијетли дјелић свакодневице на Космету разговарала са младићем Данилом Ђурићем из Осојана, повратничког мјеста у метохиској котлини. У Осојане се 2001. вратило педесет и троје Срба који су тада живјели под шаторима, а сада у том мјесту има око 250 људи. Иначе, ова стара српска насеобина се први пут помиње у Повељи краља Милутина у 14. вијеку и метох је манастира Бањске. Данило је у вријеме избијања рата на Косову био петогодишње дијете. Као повратник, завршава основну школу у родном Осојану, а потом и гимназију у Косовској Митровици. Бави се реп музиком, коју је почео да ствара као средњошколац. За наш портал каже да се домовина једино и може бранити љепотом, а љепота је „мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге“. Разумио је, каже, шта је рат када је схватио да у том вихору нико ништа није добио и да су сви поражени, „осим оних који су то годинама смишљали“. Прича нам да се млади исељавају с ових простора, а његова воља да остане, иако је тренутно незапослен, јесте у томе што зна да су „овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови, па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб као што ја са својима посећујем гробове мојих предака“. Прекоријева Србе из Црне Горе који су се одрекли својих предака, али каже да, шта год потписали политичари, то неће прекинути везу српског народа са његовим коријенима – „једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо се одрећи људских вредности и своје историје“. Домовина се брани љепотом Бавиш се музиком у окупираној земљи. Може ли се домовина бранити љепотом? – Мислим да се било шта, не само домовина једино и може бранити лепотом. Ми можемо на изборима променити власт и довести друге људе, али се ништа неће променити ако и ти други људи имају исте мотиве као и њихови претходници само мало другачијег облика. Једина шанса по мом мишљењу одбранити домовину јесте, мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге. По мом мишљењу – то је лепота. А музика је само нешто што можда неког може да подстакне да размисли о овој лепоти коју сам покушао да дочарам. Бунтовнички правци реп музике и Космет Како је реп музика „легла“ на косметско тло? – Па као десетогодишњак сам уз своју старију сестру почео да слушам ту врсту музике и мало касније препознао њене бунтовничке правце који су ме и привукли. Временом сам почео све више да разумем текстове песама и мислим да ми је то веома помогло у стварању својих ставова и мишљења. Реп је данас широк појам, зато што постоје многи правци који се сврставају у ту врсту музике, али правац који ја радим и у којем се ја проналазим није толико заступљен не само на тлу Космета већ у целом региону. Иначе, искористио бих ово питање да поменем и друге моје пријатеље и познанике који се овом музиком баве, ту из Косовксе Митровице: Сенсеј, Дефилер, Слап, Делфагор, Крекише, Сара, Давидалока, Дементед, Булзаји из Гњилана МС Чорба из Штрпца Гето, Лазар и Глиша – ако сам неког заборавио, не замерите, а читаоцима који слушају ову врсту музике препоручујем да испрате и њихов рад. Страшна, рогата ријеч РАТ Био си дијете за вријеме рата. Који су то моменти у којима дијете схвати значење стрррашне рррогате ррријечи РРРАТ? – За време рата сам имао пет година, тако да дете од пет година слабо шта може да схвати, сећам се на пример кроз маглу бомбардовања и сећам се колоне када смо напуштали Осојане. А шта је рат и које последице он доноси и након завршеног оружаног сукоба схватио сам много касније. Он оставља за собом мржњу, страх, тугу и пуно, пуно неправде. Схватиш шта је рат кад упознаш неког ко је неког изгубио и осетиш његову бол па схватиш да је и тамо, са друге стране, исто тако неко неког изгубио и дођеш до закључка: нико ништа није добио, сви смо поражени сем оних који су годинама то припремали рад своје личне користи. Овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови Породица Ђурић и данас је на свом огњишту. Чиме се баве повратничке фамилије, што би рекао наш народ – чиме се храбре? – Сви људи се баве пољопривредом неки више неки мање али сви имају барем своју башту. Има доста запослених људи генерације мог оца, али слабије моје генерације па самим тим многи моји вршњаци су одселили из тог разлога. То није случај само у Осојану већ у целој Србији. Не могу да одговорим чиме се остали храбре. Моја воља је у томе што знам да су овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови. Па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб, као што ја са својима посећујем гробове мојих предака. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци Храстова шума у околини се полако подмлађује након ратног пламена. А колико младих у Осојану данас има? – Лепа је метафора у овом питању, а ја ћу са истом том шумом упоредити њено право стање и стање младих овде. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци. Младих у Осојану је све мање, као и шуме. Не знам тачан број, али могу рећи да нас нема више од тридесетак. Откуда твој инат лепи… Да је пред тобом мјесто новинара ИН4С сада један чувени српски пјесник, не би могао да те не упита: „Откуда твој инат лепи…?“ – Жао ми је што су неке нормалне вредности постале ИНАТ, мислим да је нормално бити против лоповлука, против неправде, против ратова, против мржње, против убијања, против криминала, против некултуре. Тај такозвани инат је ништа друго него борба са данашњим временом за нормалне и праве вредности, поштење, чојство, културу, љубав. „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ Овако у пјесми „Великани“ прекоријеваш „Новоцрногорце“. Гори ли још увијек (и рекло би се – упркос свему) искра наших великана Вука, Његоша…? – У том стиху прекоравам све Србе који се одричу свог порекла и дедовине, опште је познато да се на Косову и Метохији много продаје земља, и једино се тако одричемо својих предака и своје историје. Понижавамо све жртве ових простора и тако се одричемо свог идентитета, све док имаш папир на коме пише име твог деде, твог оца, или твоје име то значи да имате своје корење у својим рукама. Једино сами можемо да предамо своје корење – одрекнемо се људских вредности и своје историје Чест мотив у твојим текстовима су политичари. Писао си: „Ако прашташ Белгијанцу, праштај и Албанцу“. Да ли ће наши политичари издати примарне националне интересе зарад оних секундарних – дати Космет ради уласка у ЕУ? – Треба праштати и Албанцима и Белгијанцима, Американцима, Русима, Французима, Немцима свим људима на овом свету, али не смемо заборавити оне који су дали животе да би смо ми сад били живи. Косово је изгубљено у том смислу одавно, одавно овде не важе наша документа одавно се овде не говори српским језиком. Ипак, шта год потписали Вучић, Дачић, Јанковић, Обрадовић, Шешељ…то неће прекинути везу српског народа са његовим коренима, једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо да се одрекнемо људских вредности и своје историје. Ја сам сељачки син, добро познајем земљу. Пољане и пашњаке, потоке и шуме. Боли ме ко клин што у шаке закиваше њему. На њој не може мирно да се умре. Моја земља је туђа, моја гробља преорана Кости мојих предаха развлаче хртови Моја спаљена кућа, моја рана пресољена Ми смо стадо што обмањују западњачки вртови. Данило Ђурић, Метохија, 2018. (Фото: Данило Ђурић – приватна архива, ИН4С) View full Странице
  20. Пре тачно 57 година, 19.августа 1960. године, у Земљину орбиту лансиран је „Спутњик 5“, чију посаду су чиниле Белка и Стрелка. Експеримент је био успешан. Научници су добили потребне податке о боравку животиња у космосу, а пси су се вратили неповређени и осећали су се добро. Белка и Стрелка су тако постале први Земљани који су се живи вратили из свемира. Ево неколико кључних чињеница о овом значајном догађају за руску и светску космонаутику. Белка и Стрелка су биле трећа псећа екипа која је послана у Земљину орбиту. Космички пионир била је Лајка, која је прва 1957. године полетела у свемир, али је, нажалост, после четири круга око Земље, угинула због повишене температуре у капсули. © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Пас Лајка Још једна псећа екипа, Чајка и Лисичка, изгубиле су живот 28. јула 1960. године. У деветнаестој секунди лансирања, бочни блок ракете се одвојио, након чега је пао и експлодирао. Белка и Стрелка су биле њихови дублери. Циљ експеримента је био да се изврши целодневни лет, и да се након њега пси врате безбедно на Земљу. За сваки случај, животиње су припремљене за осмодневни лет. Са космодрома Бајконур „Спутњик 5“ је 19. августа 1960. године, у 11 сати и 44 минута по московском времену, лансиран у орбиту. Припремом за лансирање руководио је лично Сергеј Павлович Корољев. Поред Белке и Стрелке, у капсули је било 12 мишева, инсекти, биљке, гљиве, семење кукуруза, пшенице, грашка, лука и неки микроби. Ван капсуле је смештено 28 лабораторијских мишева и два бела пацова. © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Пси Белка и Стрелка Лет Белке и Стрелке је био први у коме се користио и телевизијски пренос. Видео-пренос са космичког брода је сниман директно на филмску траку. Брод са псећом посадом направио је тачно 17 кругова око Земље. Стрелка се понашала уобичајено, док је Белка, након четири круга, постала изузетно немирна и покушавала да се ослободи појасева којим је била везана, што је указивало на промене у њеном расположењу. Анализе обављене након лета показале су да никакви психички и физички проблеми код паса нису уочени. Управо је Белкино понашање довело до одлуке да на следећи лет буде упућен брод у коме ће бити човек. Знамо добро и ко је то био. Летови Белке и Стрелке и многих других паса обављени су захваљујући руском и совјетском физиологу и добитнику Нобелове награде Ивану Петровичу Павлову (1849–1936), који је управо псе користио у својим експериментима. Као резултат тога, СССР је имао богато искуство рада са псима, идеалним кандидатима за космонауте у односу на мајмуне које су користиле САД и имале велике проблеме са њиховим немирним понашањем. За улогу космонаута су бирани мешанци из тачно одређеног легла. Ове животиње су подвргнуте природној селекцији у условима уличног и лутајућег животног стила, одликовале су се добрим здрављем, халапљивошћу и великим поверењем и лојалношћу према људима. Током ’50-их и ’60-их година, десетине паса учествовало је у експерименталним летовима на геофизичким ракетама које су се пеле на различите висине. Спроведено је двадесет и шест суборбиталних лансирања, две трећине експеримената је успешно завршено, док су у преосталим случајевима пси угинули. Управо је ово путовање Белке и Стрелке омогућило да се дође до закључка о способности да људи издрже орбитални лет око Земље. У току лета добијени су јединствени научни подаци о утицају космичких летачких фактора на физиолошке, биохемијске, генетске и цитолошке системе животиња и биљака. © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Кадар из филма "Земља - Космос - Земља" После лета, легендарни пси су живели у „Институту за ваздухопловство и свемирску медицину“, одакле су их водили да их покажу деци у вртићима, школама и сиротиштима. Неколико месеци касније, Стрелка је донела на свет шест апсолутно здравих штенаца. Једно од њих, женкицу са именом Пушинка, Никита Хрушчов је поклонио супрузи и ћерци председника САД Џона Кенедија — Жаклини и Керолајн. Белка и Стрелка су доживеле дубоку старост и угинуле природном смрћу. Њихова препарирана тела налазе се данас у Меморијалном музеју астронаутике у Москви.
  21. Све ми је нешто нејасно. Почело још раније кад сам дошла и сви имају најбољи телефони. Носе маркирану гардаробу, пуше скупе цигаре. Кафићи по цео дан пуни. Као да сам дошла као Алиса у земљу чуду и давали ми да поједем отровни кексић. Иде се код фризер и маникир једном месечно. Иде се на депилацију. Кад треба да се кречи зове се молер. Кад се студира не може да се ради. Родитељи плаћају свадбе, преселе се у шупе да бих ослободили деци кућу или стан. Дигну кредити да бих купили деци ауто - овако је Наташа Футселаар - Стевановић, млада српска снајка која живи у Нишу, духовито, али и прецизно описала своју нову домовину. Много је згодније овде живети. Овде људи много више брину о својој деца и имају времена за њих. Деца нису на терет родитељима. У Холадију, када са дете одете у ресторан, сви вас гледају испод око ако оно прави галаму. Овде ће вам људи помиловати децу и смејати се њиховој игри. Људи су милији, клима је лепша. Муж и ја смо дошли у Србија, јер се у Холандија осећаш као робот, рано устанеш и радиш цео дан. У Ниш уживамо и дружимо се више - рекла је Наташа за "Блиц http://www.blic.rs/vesti/drustvo/svi-imaju-najbolji-telefoni-holandanka-zivi-u-nisu-i-urnebesno-tacno-je-opisala/gejj9l1
×
×
  • Create New...