Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'живи'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 36 results

  1. Гледам: чим напишем колумну о томе шта сваки човјек треба код себе да поправи, читаност ми пада. Чим напишем идеолошки калоричну колумну, читаност расте. Али то ме не радује: то значи да је народ навикао на идеолошки фаст фуд, а не на здраву људску, моралну и антрополошку храну. И, занимљиво: много више воли заблуде него истину. И много заблуда прошглашава за истине, јер му је тако лакше. Алиби да се не чује истина је болест нашег времена. Ја настављам, па ко чита – чита. На примјер: заблуда да су министри људи на власти којима треба да се поклоните. Напротив: министар треба да се поклони вама. Нарочито ако сте магистар. Министар, наиме, на латинском значи – слуга, послужитељ, онај који треба да служи народу, а не народ њему, како је код нас, нарочито у неком министарствима. А магистер, пак, значи – водећи, главни, учен, мајстор. У основи ријечи „магистар“ стоји ријеч „магнус“, велики, а у основи ријечи „министар“ – стоји ријеч „минор“, мали. Значи, како каже једна позната хрватска лингвистичарка у једној својој студији, министри треба да се клањају магистрима. А не обратно, како је данас уобичајено. Друга честа заблуда (нарочито на скопским улицама): заблуда да је добар возач онај који поштује саобраћајна правила. То би теоретски требало да буде тачно, али практично уопште није тачно. Возач је онај који пази како возе други око њега и који се прилагођава њима и њиховим прекршајима. Ако се не прилагоди, настрадаће. Ако стане на жуто, чека га удар од зада: понекад мора да прође и на црвено (и да направи прекршај) јер му се неко „прилијепио“ од позади. Будући да су данас будале у већини и да уживају сва демократска права, укључујући и право да управљају моторним возилима, добар возач је онај који гледа и на ретровизор, будно пратећи шта се дешава назад, али гледа и напријед. Притом, добар возач треба да има и пророчке способности, односно да предвиђа и намјере свих возила око њега, будући да се сада већ сасвим не користи саобраћајна сигнализација (мигавац), већ се оно што се наумило остварује без најаве. Или заблуда код вјерника (нарочито сада, за вријеме божићњег поста) да је пост манијакално строго конзумирање посне хране. Прво, и да једеш само барен кромпир и да постиш на води, ако поједеш 5 килограма кромпира данас, ниси постио јер пост је уздржавање и од посне хране. И коначно: пост уопште није у храни, већ у уздржању, а то је духовна вриједност. Уздржавање од свега: од лоших ријечи, од лоших мисли, од сваког претјеривања. Они кој се ригорозно држе поста, плашећи се да чак и да прстом провјере да ли је млијеко које дају својој дјеци покварено, они не посте. Они су на некаквој религијској дијети. И то на ригидној дијети, базираној на стерилним принципима који од религије праве фарсу. Или заблуда да је професор (учитељ, наставник) онај који подучава. Или неко ко тако много зна, да већ нема потребе да се учи. А у суштини, учитељ је онај који се стално учи и чита, иако је стекао титулу учитеља. Улитељ, то вам је стални студент. Ако не учи и не напредује, он се претвара у обичну интелектуалну перику и пудер спреман за пријем у маузолеј или будоар неке академије. Тако мора да се разбије и та илузија: имамо и професоре који ништа не знају, а примају плату као професори. Као што имамо и младе људе који, иако уче, и још нису дипломирали, могу да подучавају и своје колеге, а богами и неке професоре. Или заблуда да живот служи да се ужива у њему. У тој хедонистичкој философији за коју је крив Фројд са својом тврдњом да је човјек биће створен за уживање (што, ако се не оствари, води фрустрацијама), ипак, мора да се призна, постоји извјесна срећа: ко се од нас не осјећа лијепо на сједељци са драгим људима и добрим винима и дуванима? Али то није смисао живота: то су паузе, интермеца уживања, који служе само толико колико да се узме дах и да се продужи даље. Ка чему? Ка циљу. Само живот са установљеним циљем води трајној срећи: плитка срећа долази и од папила на језику и од еректилних фалусних елемената, од очију, ушију, мириса и додира. Али свако успостављање животног циља, свака потрага за дубоком и истинском срећом подразумијева разумијевање заблуде да смо на овај свијет дошли да уживамо. Управо супротно: на овај свијет смо дошли да жртвујемо свој живот. Само живот који се жртвује има смисла. А можете да га жртвујете за своју дјецу, за научно откриће (као Никола Тесла, који је од свих уживања које носи живот практиковао само једно – да храни голубове), за своју отаџбину (само прво провјерите да нисте будала коју пуштају у прве борбене редове као топовско месо, зато што за отаџбину власти обично жртвују туђе животе), за умјетничку слику, за хоби, за хуманитарне циљеве и чињење добрих дијела. У сваком случају, живот је одрицање за највиши циљ. На несрећу, данашњи млади људи то не схватају. Сматрају да може да се добије све, чак и диплома, а да се не одрекну или уздрже од нечега – на примјер, од ноћног живота. Оно што је занимљиво јесте да – успијевају. Постоје неке друштвене околности које им иду на руку, очигледно, Или данас је нарочито раширена заблуда о храбрости, нарочито политичкој. Три ствари се данас, по заблуди, проглашавају за храброст: лудост (она клиничка), неваспитаност и страх. О лудости, односно о психопатологији, нема потребе да објашњавам било шта. Већ одавно знамо да се лудило прво подало деконструкцији и сиђе са Фројдовог кауча како би ушло у виду разуларене гомиле на окупљалишта свјетске политике. Неки од свјетских лидера имају и фацијалне симптоме „измјештености“ (дислокације), али зато што психијатри ћуте, ти људи и даље воде државе и институције. Неваспитаност је, ипак, посебан балкански специјалитет, који се често сервира као храброст и то опет у политици, а посебно на друштвеним мрежама. Ипак, најинетерсантнији је страх као „мимикрија“ храбрости. Познато је да се страх пројављује као агресивност (нарочито код животиња, а будући да је пар животиња/човјек данас озбиљно деконструисан, то се дешава и код људи). У једној највише замаскираној форми, страх се појављује као супериорност и самопоуздање. Самопоуздање, на жалост, данас је редован интелектуални „дрес код“ политичарâ. Убјеђени су, наводно, у оно што говоре, убјеђени су у своје квалитете, убјеђени су да је тако како кажу и никако другачије, нису расположени за супротна мишљења, а само је страх афект који не познаје „алтернативу“: фобија од затвореног простора тражи само једно рјешење а то је да се одмах напусти заворени простор и да се не прави компромис ни са каквим другим рјешењем. Постоји још много таквих заблуда. На сваком кораку. Затрпани смо на једној семиотичкој депонији заблуда. И када би свако од нас, свакодневно, рашчистио по једну од њих, мислим да бисмо много јасније гледали на стварност. И не знам зашто тај рад на сопственом саморасвјетљивању и рашчишћавању са заблудама не би била важнија од добровољног ангажмана у некој партији. Чак мислим да је то и најважнији задатак који човјек треба да себи постави за циљ. Да би био читав/цио, као човјек. Само толико. Извор: Теологија.нет
  2. Логос

    Речи су живи бисери

    Свакој речи поклони подједнаку пажњу и поштовање као што их поклањаш живом човеку, и чврсто веруј да је Реч Божја жива и делотворна, као живо биће, као анђео, и да – услед своје духовне истанчаности – продире до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца. Реч Божја јесте Сâм Бог. Према томе, када говориш веруј да имаш посла са живим а не са мртвим бићима, са делотворним а не са пасивним и немоћним. Знај да би сваку реч требало да изговориш са вером и убеђењем. Речи су – живи бисери. Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, Београд, 2011. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да кроз огањ Духа Светога живи све што живи и дише све што дише. „То је огањ који је сишао на Христа док се крштавао у ријеци Јордану силаском Духа Светога у виду голуба, огањ који је засијао из Његовог гроба када је васкрсао из мртвих и који је обасјао умове и срца Његових првих ученика и огањ који је сишао на свете ученике и апостоле на гори сионској у виду огњених језика“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додаје је да од тада до данас тај свети огањ, огањ Духа Светога животворнога, који од Бога Оца исходи, а Сином и Оцем се дарује овом свијету, сија и обасјава, на првом мјесту оне који примају свету тајну крштења, „Који примају у себе тај свети Божански огањ, огањ вјере и огањ живљења по заповијестима Христовим, по вјери, огањ који је засијао и на гори преображења када се Господ преобразио, када је лице његово засијало свјетлије од сунца и хаљине Његове постале бјеље од снијега пред тројицом изабраних ученика Његових и пред двојицом пророка“, рекао је он. Рекао је да тај огањ у својим њедрима носи Црква Христова. кроз вјекове. „Њиме Црква Христова обасјава сваког човјека који долази у овај свијет – огњем вјечнога и непролазнога Божанскога живота. Она је носилац и свједок тога огња. И то је тај огањ кога и ми призивамо на свакој Светој служби Божјој да сиђе на нас и на наше дарове. И да преобрази и препороди нас, да нам подари од овога смртнога и пролазнога живота вјечни и непролазни живот и да наше дарове преобрази силом тога огња у Своје тијело и Своју крв да би се ми причешћивали тијела и крви Његове“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je 6. децембра 2019. године свету архијерејску Литургију у храму Светог Александра Невског на Дорћолу. Звучни запис беседе Поводом храмовне преславе, дана престављења великог руског кнеза, вернима су на поклоњење изнете мошти тог Божјег угодника. Саслуживали су протојереји-ставрофори Вајо Јовић и Видан Томанић, протојереји Жарко Барац, Душан Јовановић и Јован Гардовић и ђакон Александар Секулић. -Свети Александар Невски је био Божји човек који је прослављао Бога својим животом. Данас славимо молитвеника, светог човека, који је био савременик Светог Саве. Наше Немањиће народ је поштовао јер су они поштовали Бога. А такав је био и Александар Невски. Зато је то време, и наше и руско, било свето време. Тада су владари били свети људи. Молили се Богу, подизали цркве и манастире, остављали народу оно што је вредно. На том темељу стварала се и руска и српска историја. Славећи светитеље ми треба и да се угледамо на њих. Јер пред лицем Божјим нећемо имати изговора да нисмо имали на кога се се угледамо. И нашем и руском народу Бог је дао велике примере који су светила не само нама већ свим народима. Они су живи пример свима нама. Зато нам остаје само да их у животу следимо и Бога славимо, беседио је патријарх Иринеј. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Поред свега што је до сада речено, потребно је размотрити и ово што следи. Чини се, заиста, да ова божанствена и свештена служба освећује на двојак начин. Један начин је посредништво; јер, принесени Дарови и самим чином приношења освећују оне који их приносе и оне за које су принесени, и чине да Бог буде милостив према њима. Други начин је свето Причешће, јер нам, по речима Самога Господа, постаје истинско јело и истинско пиће. 2. Од ова два начина освећења, први је заједнички и за живе и за упокојене; јер жртва се приноси и за једне и за друге. Други начин освећења могућ је само живима, пошто упокојени не могу више да једу и пију. Па шта онда? Зар упокојени због тога не примају освећење од светог Причешћа и зар су они по томе мањи од живих? Никако. Јер, Христос и њима предаје Себе на начин који је само Њему знан. 3. Да би ово било јасно, размотримо шта је то што омогућује освећење, да бисмо видели да ли су душе упокојених исте као и душе живих. 4. Шта је то, дакле, што освећење чини могућим? Да ли то што неко има тело, или то што хита ка свештеној Трпези, или што Светињу узима у руке, или што је прима у уста, или то што једе или пије? Никако. Јер, многи од оних којима је све то могуће и који су тако приступили светим Тајнама, никакве користи за себе од тога нису стекли, и одступили су препуни сваковрсних зала. 5. Па шта је онда то што чини да освећени стекну освећење? И шта је то што Христос од нас тражи? То је очишћење душе, љубав према Богу, вера, жеља за светим Тајнама, воља за Причешћем, пламена ревност, жедно хитање. То је оно што нам доноси оно освећење; са тим треба да заједничаре у Христу они који приступају светом Причешћу, јер без свега тога Причешће и није могуће. 6. Све то, међутим, није телесно, него зависи само од душе. Према томе, све ово могу остварити и душе упокојених исто колико и душе живих. 7. Дакле, ако су душе спремне и приготовљене за примање светих Тајни, и ако Господ, Који освећује свете Дарове и приноси их на жртву, увек жели да освећује и да сваки пут предаје Себе, шта их онда омета да се причесте? Баш ништа. 8. Но, могао би неко запитати: ако неко од живих има у својој души сва ова поменута добра, па ипак не приступа Причешћу, хоће ли у истој мери задобити освећење које од Причешћа происходи? 9. Не свако, него само они који, попут душа упокојених, не могу телесно да приступе; као они који „се потуцаху по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“, који не беху у прилици да виде Жртвеник и свештеника. Њих је Сам Христос невидљиво осветио овим освећењем. Откуда ми то можемо знати? Отуда што су они имали у себи живот, који иначе не би имали да нису били причасници ове свете Тајне. Јер, Сам Христос је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“. А да би то показао, многима од светих послао је анђеле да им донесу свете Дарове. 10. Али, ако неко не приступи светој Трпези а у стању је то да учини, њему је потпуно немогуће да задобије освећење од светих Дарова. Не само зато што није приступио, него зато што је могао да приступи, па није; јер тиме показује да у његовој души нема добрих расположења потребних за примање свете Тајне. 11. Јер, какву ревност и жељу за свештеном Трпезом има онај ко лако може да похита к њој, а не жели? Каква је вера у Бога код онога ко се не плаши претње што почива у речима Господњим упућеним онима који презиру ову Вечеру? Како се може веровати некоме да љуби нешто, када тоне узима иако га лако може узети? 12. Стога уопште није необично то што Дарове са ове Трпезе Христос предаје и душама одвојеним од тела, коЈима се ниЈедан од ових греха не може приписати. Но, необично и натприродно је то што човек, који живи у пропадљивости, једе то непропадљиво Тело. А да се једно бесмртно суштаство, као што је душа, на начин који је њој подесан, причешћује оним што је бесмртно – шта је у томе необично? Па ако је Христос, по Свом неизрецивом човекољубљу и неисказивој мудрости, изнашао начин да оствари то што је необично и натприродно, како Му нећемо веровати да остварује оно што је уобичајено и што је природно? Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. На празник Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мајке им Софије, у понедјељак 30. септембра 2019, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у послијеподневним сатима, свечано вечерње богослужење у манастиру Преображења Господњег – Сомина. Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске. Овом приликом Владика је замонашио послушницу Манастира Ранку Андријашевић из Балосава (околина манастира Косијерево), давши јој монашко име Босиљка. Након монашења Владика је, у својој архипастирској бесједи, рекао да су монаси призвани да буду примјер осталима како се хришћански живи и служи Господу, да би и они који живе породичним животом имали у монасима углед правог хришћанског живота и побожности. „Овај пут, наравно, није лак. То је онај уски и тијесни пут, који је одређен за ријетке, зато и није заповијеђен свима, него је предвиђен само за оне који могу да се одазову позиву Господњем да се одрекну себе, да се одрекну свега што је у свијету, да би били слободни од овог свијета, од његових оптерећења, искушења и да би слободно могли служити Господу“. „То у нашем схватању, увијек, значи да служе Цркви Божјој, Којој је Господ Исус Христос глава и да творе заповијести Његове, да љубе Бога свим срцем својим, свом мишљу својом, свом снагом својом и свим умом својим, и ближњега свога као самог себе, трудећи се, непрестано, око свог спасења, испуњујући се страхом Божјим, увијек се чувајући од гријеха и трудећи се да љубе и ближње своје, јер се тек, на такав начин, потврђује љубав према Богу“, казао је Његово Преосвештенство. Ако имамо љубави у срцу свом према Богу, додао је Владика, онда ћемо имати љубави према ближњем, не само по крви, а, управо, монаси свједоче да су најближи они који су блиски по духу. Блискост по духу је много јача и трајнија него крвне, сродничке везе. „Наша досадашња сестра Ранка, а од сада, примајући ново име, Босиљка, она је кренула тим путем. Дошла је у ову светињу и заједно са мати Синклитикијом, већ неколико година, неколико дугих и сурових зима, провела овдје у молитви, угађајући Богу на високој гори Сомини. То је један од добрих доказа, као што свједочи отац Арсеније, њихов духовник, да се она лијепо спремила за примање монашког чина. А примање монаког чина јесте врхунац, али и нови почетак, врхунац свега онога што је она у животу до сада радила ради славе Божје и нови темељ, нови почетак на коме треба даље наставити и зидати грађевину свог спасења“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки. Поручио је да се монах духовно роди, тек, кад прими монашки чин, а како је, након духовног рођења, још, увијек, новорођенче он, тек, треба да расте, јача и напредује. „Треба се спремити да све наредне године и деценије, ако Бог да, проведе у труду и подвигу и да, као што читасмо у овим молитвама, не очекује у овом свијету утјехе, нити разумијевања од људи, него гледајући да угоди Богу, да од Њега добије разумијевање, руковођење и да, ваистину, служи Цркви Божјој, испуњава заповијести Његове“, поучавао је Епископ Јоаникије. Навео је да је новој монахињи дато име Босиљка по Светитељки наше свете Цркве, коју је Свети Архијерејски Сабор СПЦ недавно прибројао Сабору светих. Подсјетио је, укратко, на житије Свете новомученице Босиљке Пасјанске, убијене од Арнаута за вријеме османлијске власти, крајем 19. и почетком 20. вијека, на Косову и Метохији. „Била је наочита, лијепа дјевојка и понуђено јој је да пређе на ислам да би добила сва богатства овог свијета, јер се, како се прича, свидјела неком муслиману; још ће се њено житије писати, дописивати. Она је све то одбила, презрела и одбацила као демонско искушење и нечасну понуду, јер се обећала Христу као свом вјечном Женику. За своју вјеру, вјерност према Христу и Цркви Његовој посјечена је, свједочећи своју вјеру као и Света Злата Мегленска, која је пострадала у добра ропства под Турцима, а чији спомен се прославља уочи Свете Петке“, рекао је Владика. Света новомученица Босиљка Пасјанска је примјер нашој сестри Босиљки и небеска покровитељица, како треба да живи, којим путем да ходи, она ће јој бити помоћник у данима њеног будућег живота. „Име Босиљка је лијепо и прекрасно. Сјећамо се дивног народног предања како је испод Крста Христовог никао босиљак, на мјесту гдје је страдао Господ на Голготи. То је цвијет специфичног, јаког мириса, који одгони гамад својим дејством. Наша сестра Босиљка призвана је на то да се испуни духовног миомира, призивајући име Божје, служећи Цркви Божјој, причешћујући се Светим Тајнама Христовим, да се испуни божанског мира и божанског миомира, да тај божански миомир, који она треба да смјести у своју душу, своје срце, своје биће, одгони све демонске замке, нечисте демонске помисли, искушења, да се уклања од ње свако искушење и зло дјело, а да увијек буде спремна на творење добрих, богоугодних дјела“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  7. Поред свега што је до сада речено, потребно је размотрити и ово што следи. Чини се, заиста, да ова божанствена и свештена служба освећује на двојак начин. Један начин је посредништво; јер, принесени Дарови и самим чином приношења освећују оне који их приносе и оне за које су принесени, и чине да Бог буде милостив према њима. Други начин је свето Причешће, јер нам, по речима Самога Господа, постаје истинско јело и истинско пиће. 2. Од ова два начина освећења, први је заједнички и за живе и за упокојене; јер жртва се приноси и за једне и за друге. Други начин освећења могућ је само живима, пошто упокојени не могу више да једу и пију. Па шта онда? Зар упокојени због тога не примају освећење од светог Причешћа и зар су они по томе мањи од живих? Никако. Јер, Христос и њима предаје Себе на начин који је само Њему знан. 3. Да би ово било јасно, размотримо шта је то што омогућује освећење, да бисмо видели да ли су душе упокојених исте као и душе живих. 4. Шта је то, дакле, што освећење чини могућим? Да ли то што неко има тело, или то што хита ка свештеној Трпези, или што Светињу узима у руке, или што је прима у уста, или то што једе или пије? Никако. Јер, многи од оних којима је све то могуће и који су тако приступили светим Тајнама, никакве користи за себе од тога нису стекли, и одступили су препуни сваковрсних зала. 5. Па шта је онда то што чини да освећени стекну освећење? И шта је то што Христос од нас тражи? То је очишћење душе, љубав према Богу, вера, жеља за светим Тајнама, воља за Причешћем, пламена ревност, жедно хитање. То је оно што нам доноси оно освећење; са тим треба да заједничаре у Христу они који приступају светом Причешћу, јер без свега тога Причешће и није могуће. 6. Све то, међутим, није телесно, него зависи само од душе. Према томе, све ово могу остварити и душе упокојених исто колико и душе живих. 7. Дакле, ако су душе спремне и приготовљене за примање светих Тајни, и ако Господ, Који освећује свете Дарове и приноси их на жртву, увек жели да освећује и да сваки пут предаје Себе, шта их онда омета да се причесте? Баш ништа. 8. Но, могао би неко запитати: ако неко од живих има у својој души сва ова поменута добра, па ипак не приступа Причешћу, хоће ли у истој мери задобити освећење које од Причешћа происходи? 9. Не свако, него само они који, попут душа упокојених, не могу телесно да приступе; као они који „се потуцаху по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“, који не беху у прилици да виде Жртвеник и свештеника. Њих је Сам Христос невидљиво осветио овим освећењем. Откуда ми то можемо знати? Отуда што су они имали у себи живот, који иначе не би имали да нису били причасници ове свете Тајне. Јер, Сам Христос је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“. А да би то показао, многима од светих послао је анђеле да им донесу свете Дарове. 10. Али, ако неко не приступи светој Трпези а у стању је то да учини, њему је потпуно немогуће да задобије освећење од светих Дарова. Не само зато што није приступио, него зато што је могао да приступи, па није; јер тиме показује да у његовој души нема добрих расположења потребних за примање свете Тајне. 11. Јер, какву ревност и жељу за свештеном Трпезом има онај ко лако може да похита к њој, а не жели? Каква је вера у Бога код онога ко се не плаши претње што почива у речима Господњим упућеним онима који презиру ову Вечеру?[9] Како се може веровати некоме да љуби нешто, када тоне узима иако га лако може узети? 12. Стога уопште није необично то што Дарове са ове Трпезе Христос предаје и душама одвојеним од тела, коЈима се ниЈедан од ових греха не може приписати. Но, необично и натприродно је то што човек, који живи у пропадљивости, једе то непропадљиво Тело. А да се једно бесмртно суштаство, као што је душа, на начин који је њој подесан, причешћује оним што је бесмртно – шта је у томе необично? Па ако је Христос, по Свом неизрецивом човекољубљу и неисказивој мудрости, изнашао начин да оствари то што је необично и натприродно, како Му нећемо веровати да остварује оно што је уобичајено и што је природно? Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је у среду, 11. септембра 2019. године, на дан празновања Усековања главе светога Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење умировљеног Епископа канадског Георгија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је указао на значај службе светога Јована Крститеља. Он је живи мост између епохе пре Христа, епохе припреме за сусрет са Христом, и епохе у којој је Христос међу нама, са нама и у нама. Ово његово погубљење није смрт, није пораз, него је победа правде, истине и љубави над злом, грехом и сатаном. Победа Божја! Зато је он жив за навек у слави праведника, у Царству Божјем, у заједници са свима светима, и он је велики молитвеник за сав људски род. Прави људи попут светога Јована Претече и Крститеља Господњега – нераскидиво везани љубављу, вером за Личност Христову – не пристају ни на какав трули морални компромис, остају доследни до краја, па и по цену овоземаљскога живота. Ту већ видимо зачетак Новога Завета: Господ Христос страда и умире за сав људски род, али не само што он оживљава Васкрсењем него сву нашу природу људску подиже из смрти. Једино ако ми одбијемо тај дар, неће он имати плода за нас. Увек треба да подсећамо на свете личности и догађаје, јер они нису само спомен на далеку прошлост. Они су у Цркви, нарочито у светој Литургији, наша савременост, наша садашњост, али и залог наше будућности, и то вечне будућности у Царству Божјем, поручио је Епископ бачки. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  9. Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско- духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега“. Звучни запис емисије Други дио разговора са архимандритом Савом (Јањићем) о манастиру Високи Дечани, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице. Отац Сава говори о томе како се ратне 1999. године љуљало кандило пред фреском Мајке Божије у припрати дечанског манастира и како је Мајка Божија успјела да сачува ову Светињу и дечанско монаштво. Дечански игуман се осврнуо и на актуелна дешавања око покушања отимања храма Светог Николе на Новом Брду нагласивши да су наше Светиње на Косову и Метохији живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега. Извор: Радио Светигора Косметска кандила VIII • Радио ~ Светигора ~ SVETIGORA.COM Манастир Високи Дечани Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и...
  10. На почетку емисије отац Данило тумачио је Свето Јеванђеље на Пету недјељу по Духовима и подсјетио на светитељски лик Светог Прокопија кога смо данас прославили. Он је, одговарајући на питање слушалаца, рекао да нечињење добра јесте гријех. Говорио је и о гријеху хомосексуализма и породици као „малој Цркви“. На питање: Да ли је гријех бити у вези са момком друге вјере, и још многа питања наћи ћете одговоре у овој нашој емисији. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Извор: Радио Светигора
  11. Гост васељенског радија Светигора, Митрополије црногорско-приморске био је Бранислав Илић, катихета и уредник насловне странице портала Поуке.орг са којим смо говорили о једном лијепом јубилеју, наиме 10 година постојања сајта Живе речи утехе. Катихета Бранислав је посебно истакао да овај посећени портал сведочи живи живот! Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Светигора
  12. Празник Свете преподобномученице Февроније торженствено је прослављен данас у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у којем су похрањене мошти (глава) ове Божије угоднице. Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством уз молитвено учешће Његовог преосвештенства Епископа буеносајреског-јужноцентралноамеричког г. Кирила Бојовића и вјерног народа. У архипастирској проповједи Високопресвећени Митополит је поручио да онај који је са Богом увијек побјеђује. Живи свједок томе је Света великомученица Февронија и њене мошти, Храм Христовог Васкрсења и и све оно што је честито било кроз вјекове на овим нашим просторима. Владика је говорио о животу великомученице Февроније која је своју младост, било јој је 20 године, жртвовала за Господа у вријеме, у нашем народу запамћеног, проклетога цара Дукљанина. Подсјетио је да је Диоклецијан везан за Везиров мост и да се увијек повампирује, али Света Февронија и Свети пророк Илија сваки пут прикивају његове ланце, увезујући га поново као носиоца духа зла и демонске силе. Света Февронија је од своје друге године живјела у асирској земљи у манастиру са 50 сестара, гдје је игуманија била њена тетка Вриена. Била је монахиња изузетне красоте и љепоте, тјелесне, а у исто вријеме и духовне. У њено вријеме проклети цар Дукљанин је послао из Рима своје представнике, Лисимаха и његовог стрица Селину, да убијају хришћане на Истоку. Када су дошли у град Сивапољ, гонитељ Цркве Божије Селина је из манастира довео чудесну Февронију у тамошње позориште, гдје је пред читавим градом мучена. Али Света Февронија се ни под страшним мукама није одрекла Христа. Њени сасјечени земни остаци су однијети у манастир у којем се подвизавала. „И ево чуда Божијега, та глава њена посјечена прије скоро 1800 година, неким чудом се нашла код нас у манастиру Светога Марка“, казао је Митрополит и подсјетио да је часна муслиманска породица Ђечевић која данас живи на том мјесту, предала Цетињском манастиру многе светиње из тог манастира, међу којима и лобању Преподобномученице Февроније. Након Цетињског манастира мошти Божије угоднице су биле у манастиру Ждребаонику, а по благослову Митрополита сада се налазе у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје ће бити све док се не обнови манастир Светога Марка, небеског покровитеља Подгорице. „Чудесна лобања Свете мученице, која се жртвовала за Христа Господа, до данас свијетли испуњена благодаћу Божијом и велики је благослов и за нас и овој храм, и град који је преко светих Божијих људи везан за Христа Господа“, бесједио је владика. Препоручиоје свима да прочитају њено чудесно житије које је написала игуманија Томаида. Она је наслиједивши, по престављењу, мати Вриену написала житије и страдање Свете мученице Февроније, како их је очима својим видјела. Подсјетио је владика да је Подгорица везана и за Диоклецијана који је владао овдје и вршио насиље, тако да и у овим крајевима има мученика који су пострадали у то вријеме, међу којима је мученик око чијих моштију је саграђена Михољска превлака, први храм у 4. вијеку. „Ја се надам да ће и у Михољској превлаци и у Подгорици побједити они који су вјечно побјеђивали – Свети Божији људи, Света Февронија, а не проклети цар Дукљанин који се поново покренуо да скрнави светиње Божије и мошти светих отаца и просветитеља наших који су се овдје подвизавали и Богу послужили.“ Изразио је владика Амфилохије наду и увјерење да ће Господ дати снагу светима Својим, а и нама који смо крштени у име Оца и Сина и Духа Светога и који смо свједоци те светиње, да побједи Бог и правда, истина и љубав Божија, да побједи богољубље и братољубље у овом граду и држави, широм Балкана и васељене. „Побједа је Божија! Онај који је са Богом је побједник и тако ће бити до краја свијета и вијека. Света великомученица Февронија је живи вјековни свједок те Божије побједе, побједе добра над злом, љубави над мржњом, побједе истине над лажи, побједе Бога над демонском сатанском силом, побједе бесмртнога живота над смрћу и пролазношћу. Свједок тога је и овај Свети Храма Христовог Васкрсења и ове свете мошти које се чувају у храму и све оно што је честито било кроз вјекове на овим нашим просторима.“ Послије Светога причешћа благосиљан је и пререзен славски колач, након чега је Високопреовећени Митрополит још једном подсјетио да су мошти Свете Февроније велики благослов за Саборни храм и овај град. Епископ у граду гдје је она мученички пострадала, удостојио се да за свој храм добије само један зуб од седамнаест зуба, који су били избијени из њених светих устију, а нас је, чудом Божијим, Бог удостојио да имамо лобању, велики Божији дар. Митрополит је казао да се духовне ћерке Свете Февроније рађају широм свијета, међу којима и наше мати Февронија из манастира Бешка и Февронија из Ждребаоника. Благословећи све православне Февроније, наследнице ове чудесне Февроније, владика је подсјетио на нову исповједницу и подвижницу Цркве Божије и, како је казао, светитељку, мати Февронију Пећку. „Она је такође као Света Февронија од дјетињства, младости своје, свој живот посветила Христу Господу. Ходила је као богомољка за Светим владиком Николајем, замонашила се и бринула о Светом Арсенију Брадваревићу, Митропилиту црногорском, током његовог кућног притвора у манастиру Озрен. Послије тога 1957. године је послата у Пећку патријаршију, која је сачувана захваљујући њој и сестринству. “ Ова подвижница се нарочито показала 1999. године када је дошло ново нацифашистичко зло на КиМ, под видом НАТО пакта, које је бомбардовало, отело, оскрнавило и порушило преко 150 храмова: „И тада су се уплашене сестре из Патријаршије, као и у вријеме Свете Февроније, спремиле да иду, а онда су благословом Светога Патријарха Павла, који сам ја пренио, остале. Благодарећи њиховом останку, хиљаде наших страдалника и мученика је прошло и уточиште нашло у Пећкој патријаршији.“ Упркос упозорењима Кфора, да не могу да гарантују безбједност, током погрома 2004. године на КиМ, и захтјева да мати са сестрама напусти Патријаршију, мати Февронија је рекла да је њен живот и гроб у Патријаршији и ту је и остала до упокојења. Задивљен њеном храброшћу, италијански генерал је помогао да се заштити ова светиња Божија. „Права наследница Свете Февроније, подвижница и исповједница Цркве Божије, и увјерен сам да ће је наша Црква и званично прибројати лику светих, тако да и ове наше данашње Февроније, имају на кога да се угледају.“ Током Литургије вјерни су имали посебну радост и благослов да цјеливају мошти Св. Февроније. Након Свете литургије заједничарење је настављено око трпезе љубави. Данас ће из Подгорице, поводом 800 година самосталности Српске православне цркве, кренути литија са моштима преподобномученице Февроније, која ће походити многе градове Црне Горе. До 17. јула светитељкине мошти ће бити изложене у више храмова и манастира: Саборном храму Свети Јован Владимир у Бару, манастиру Подмаине, Ждребаонику, Цетињском манастиру, манастиру Рибњак, манастиру Савина, Храму Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој, Михољској Превлаци, Храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Проф. др Златко Рендулић, машински инжењер и опитни пилот, генерал пуковник у пензији, једини је живи учесник Априлског рата, сада надомак века живота овоземаљског. Један је од најзаслужнијих пројектних инжењера и конструктора наших млазних авиона 60-их и 70-их година. Из његових уџбеника о аеродинамици и теорији летења и дан данас се стичу прва знања у војним ваздухопловним школама. Са овим симпатичним декицом, за Спутник.рс, разговарала је Сенка Милош Гост Спутњика вечерас је генерал-пуковник Златко Рендулић, пилот, ваздухопловни инжењер и доктор техничких наука, човек који је заслужан за развој југословенског ваздухопловства, а који ускоро улази у стоту годину живота. Једини живи пилот Југословенског краљевског ваздухопловства 00:00 / 29:58 Са јединим живим пилотом Југословенског краљевског ваздухопловства, чланом партизанске ескадриле, пилотом РАФ-а, причамо о томе како су левичарске идеје стигле на наше просторе из Шпаније. Говоримо о његовом учешћу у Априлском и Другом светском рату, односу његове фамилије из Јастребарског са кумовском породицом Алојзија Степинца. Са легендом нашег ваздухопловства, човеком који је за Југославију по целом свету обављао јавне и тајне преговоре, причамо и о послератном развоју авио-технике и куповини авиона од Совјетског Савеза. Емисију уређује и води Сенка Милош. https://rs.sputniknews.com/radio_sputnjik_intervju/201906091120056188-veceras-jedini-zivi-pilot-jugoslovenskog-kraljevskog-vazduhoplovstva-/
  14. И ове, седме недеље по празнику Ваксрсења Господњег, вјерни народ је учествујући у Светој Литургији испунио Саборни храм Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Литургијско славље предводио је протојереј Мирчета Шљиванчанин уз саслужење старешине овог храма протојереја-ставрофора Драгана Митровића, протојереја-ставрофора Далибора Милаковића као и протојереја Миладина Кнежевића. На свештеничке молитве и прозбе одговарао је хор Светог апостола Марка из Подгорице уз учешће мјешовите пјевнице подгоричког Саборног храма. Бесједећи уочи светог причешћа протојереј Мирчета Шљиванчанин објаснио је значај и садржину данашњег празника – отаца Првог васељенског сабора. „Овај празник нас утврђује у истини да је Црква Божија непобједива и да нема силе земаљске која може надвладати силу Божију“ истакао је протојереј Шљиванчанин додавши да нас оци, аутори Символа вјере, надахњују да останемо на путу истине. „Онај ко живи истином је непобједив јер истина неће никада престати и нестати“ нагласио је отац Мирчета рекавши да су свједоци те истине су свјетитељи Божији и оци Цркве који постоје и данас. Он је нагласио да ниједно вријеме у историји није лишено таквих свједока и подсјетио да су и данашњи хришћани позвани да ходе путевима отаца. Протојереј Шљиванчанин је такође рекао да је пут Бога живога – пут љубави. „Сваки човјек се најприје бори да буде на том, истинитом путу, на Божијем путу и да би остао на том путу треба да живи љубављу.“ рекао је отац Мирчета нарочито нагласивши да је љубав та која је неуништива, а да је таква зато што је Божије својство, зато што је љубав Божанска. Отац је истакао да нашу земљаску државу волимо и поштујемо али да је као хришћани не можемо обоготворавати. „Наша истинска дражва је вишњи Јерусалим и за ту се државу ми боримо.“ рекао је отац Мирчета. Он је додао да Црква Божија није ни против кога, да не презире никога, да не одбацује никога. „Црква је за љубав, мир и слогу“ закључио је протојереј Мирчета Шљиванчани позвавши све вјернике на велики тројичиндански Сабор у нашем Саборном храму. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Архимандрит Методије (Марковић), игуман једног од најстаријих атонских манастира, српске обитељи Хиландар, говорио је за портал „Манастирски весник“ о наслеђу живе светогорске традиције, о добром такмичарском духу атонских манастира, о правилима устава у животу Хиландара и о томе чиме се одликује српско монаштво. Оче Методије, Ви сте данас најмлађи игуман на Атону. Какав је био Ваш пут на Светој Гори, који Вас је довео до овог одговорног послушања? На Атон сам дошао 1994. године, тада сам имао 24 године. Обављао сам нека послушања и већ 1995. године сам примио постриг у расофор. Идуће године – у малу схиму (мантију – како се каже у Русији), а 2005. године – у велику. Постриг је извршио архимандрит Мојсије (Жарковић), мој претходник на послушању игумана у Хиландару. Он се 2010. године преставио у Господу. То се десило за време Великог поста. А после прославе Васкршњих дана братија се окупила на изборе који су се одвијали у две фазе. „Кад манастирска братија не налази међу собом врлог монаха, она бира неког болесног брата, јер ће он бити свеснији својих слабих страна и носити немоћи других,“ – то сам рекао прихватајући игуманско жезло. Која послушања сте обављали пре него што су Вам браћа поверила најтеже – руковођење манастиром? Свако послушање има своје тешкоће. На пример, мени је својевремено било тешко послушање еклисијарха (црквењака). Касније сам водио рачуна о пчелињаку. А убрзо после тога сам добио благослов за канцеларијску службу, постао сам епитроп – помоћник игумана. Обично се на ово послушање поставља већ искусан монах, који се пре тога дуги низ година подвизавао у посту и молитви, а ја сам свега неколико година провео у манастиру, али се по Промислу Божијем све уређује онако како је угодно Њему, а не нама. На Атону се све дешава мало другачије. По чему се разликује монашки живот на Атону? Па то је монашка република! Отуда, на пример, потиче изванредна особеност Свете Горе: у ово или оно време различити манастири постају узор за све друге обитељи. Ми на Атону се не бојимо да учимо једни од других. Ако суседи лепо напредују, треба преузети њихово искуство. И онда, рецимо, за 40 година пример за углед постаје други манастир – један од оних који су напредовали угледајући се на оне испред себе. Овај такмичарски дух у добром смислу те речи, својствен је Светој Гори. Сећате се да је и преподобни Серафим Саровски учио овој, у добром смислу речи „трци за добићу“: „духовно тргуј“ оном врлином која ти доноси највећу добит благодати – „ако вам више благодати Божије доносе молитва и бдење, бдите и молите се; ако вам много Духа Божијег даје пост, постите, ако вам више доноси милостиња, дајите милостињу, и тако размишљајте о свакој врлини коју чините Христа ради.“ Ја сам својевремено имао прилике да разговарам са старцем Јосифом Ватопедским, он нам је причао о свом животу са старцем Јосифом Исихастом. Мали број браће је могао да остане уз овог подвижника. Али оно што смо чули о онима који су издржали овај труд и оскудицу, духовно нас је крепило. Старац Јосиф млађи је касније обновио и уредио тренутно највећи светогорски манастир. У Ватопеду сад има 120 братије. Он не само да је разумно организовао спољашњи живот, већ је лично руководио духовним животом браће. Био је истовремено игуман и старац-духовник целог братства. Ово је безусловно, пример за све остале атонске манастире, а и не само атонске. Сад се – између осталог и у Русији – организују међународне монашке конференције чији учесници међусобно деле ово искуство и проучавају га. Због чега се такмиче манастири на Атону? Атон је испоручивао и испоручује свеце у Царство Небеско. То је својеврсна фабрика за њихову производњу. Света Гора је увек била чувена по томе и наше време није изузетак. Недавно је прослављен старац Пајсије Светогорац, раније је прослављен преподобни Порфирије Кавсокаливит. Атон живи у складу са православном традицијом и наставља да рађа свеце – заступнике и молитвенике за цео православни свет. Ако Мајка Божија благослови – на Атону ће бити светаца до свршетка света. Она је Игуманија свима нама. У сваком манастиру постоје Њене иконе које се изузетно поштују, код нас је чудотворна икона „Тројеручица“. Многим савременицима су посебну синовску љубав према Пресветој Богородици откриле књиге старца Пајсија Светогорца. Да ли сте га затекли на Атону 1994. године, кад сте дошли? Лично нисмо разговарали, старац се упокојио управо кад сам ја стигао на Атон. Сви унаоколо су причали о томе да се преставио старац Пајсије. „А ко је то?“ – питао сам. У то време сам био само искушеник и још ништа нисам чуо о њему. Кад човек тек дође у манастир треба много да ради на себи. Међутим, касније сам читао књиге оца Пајсија. Веома ме је надахнуло његово учење о томе да треба имати позитивне, добре мисли. То је сасвим у духу старца Тадеја Витовничког који ме је благословио на монашки пут. Људе који су расположени за све добро старац Пајсије је поредио с пчелама. Онај ко лоше мисли о људима и о свету личи на муву. „Упитај је, – говорио је геронда, – да ли свуд унаоколо има бар један цвет? – Немам појма, – одговориће она у лету, – има гомила септичких јама! – А упитај пчелу: Има ли овде много ђубрива? – Ђубрива?! – зачудиће се она. – Нисам видела! А цвећа има и изобиљу.“ Својевремено ме је запањило ово поређење. Савремени и умни човек који је склон депресијама, незадовољству и критикама требало би да се чешће сети ове изузетно једноставне слике. Зашто човек да осуђује ако може да се радује? Јер, речено је: Радујте се увек у Господу; и опет кажем: радујте се (Фил. 4:4). Какви су услови за преношење традиције по мишљењу Светогораца? Искушеник не треба да живи по свом разуму, треба да постане чист лист. Треба потпуно да се преда вољи старца. Нека он пише на теби све што му Бог заповеда. А ако си сам већ припремио текст свог живота – немаш шта да тражиш у манастиру. Зар ћеш узимати благослов да чиниш по својој вољи? Не треба тако да се ради. Треба имати поверења у старца: „Оче, учинићу како кажете.“ И заиста: поступај онако како ти кажу. „Да би човек био светогорски монах, – говорили су нам старци, – треба да буде послушан, онда ће му ићи и молитва.“ А шта су још својевремено старци написали на чистом листу Вашег живота? Мој старац Агатон којем су ме дали на послушање кад сам дошао у манастир Хиландар, био је прост монах. Један од оних који се не виде и не чују. Али то је био молитвени подвижник. Често ме је поучавао речима преподобног Серафима Саровског о томе да је циљ хришћанског живота стицање Светог Духа. О овоме је наводио и мноштво изрека преподобног Симеона Новог Богослова. Свети Никодим Светогорац је за преподобног Симеона Новог Богослова говорио да му је дат дар Богоматеринства. Како то да схватимо? Сам преподобни Симеон је писао: „...Онај ко је поверовао у Сина Божијег... каје се... за своје раније грехове и омива се од њих у Тајни Крштења. Тада Бог Реч улази у крштеног као у утробу Приснодјеве и пребива у њему као семе.“ А покајање је обновљено Крштење... А шта је потребно да би човек у својој души доживео рођење Христа? Управо ту је потребна благодат. Старац ме је тако усмеравао у животу: „Твој циљ је да стекнеш благодат Светог Духа.“ Заборави на све и само то имај на уму! Учио сам од свог старца да се молим Светом Духу. Постоји размишљање једног грчког митрополита, некадашњег Светогорца о томе да нарочито поштујемо Распетог Господа, подједнако поштујемо Бога Оца, али недовољно Светог Духа. Како треба поштовати Треће Лице Пресвете Тројице? Постоји молитва „Царју Небесниј“. Једноставно се чешће треба њоме молити. А кад стекнемо благодат треба да се трудимо да не грешимо, онолико колико је то могуће. Не треба да чинимо ништа што противречи Светом Јеванђељу. Старац ме је учио: „Не треба без нарочите потребе напуштати Свету Гору. Буди у обитељи и она ће те сачувати. Држи се непрестане молитве.“ Све је врло једноставно. Да ли данас има стараца у Вашем манастиру? Зрео узраст је живот неупрљан (Прем. 4:9). Имали смо једног брата-искушеника, он је имао толико љубави према свима да је желео да остане искушеник како би свима био послушан, иако код нас искушеништво обично траје три године, после чега следи постриг у први степен монаштва – расофор. Ускоро смо овог брата ипак замонашили на празник светих првоврховних апостола Петра и Павла. Само месец дана је био монах. У Хиландару је избио пожар. Требало је помоћи и овај монах Атанасије се одмах одазвао. Ту је и погинуо испунивши Христову заповест: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13). Молимо Вас да нам испричате нешто о Хиландару. Пре неколико година прослављена је његова хиљадугодишњица (у сваком случају, од првог помена у историјским летописима). Каква је то обитељ данас? Које традиције се придржава? Какав је устав? То је српски манастир у којем је данас обједињено 50 српских монаха. Од тога 35 има послушање у самој обитељи, а други се подвизавају у келијама-скитовима и на метосима. Свој манастирски живот градимо по Уставу светитеља Саве, првог српског архиепископа, ктитора нашег манастира. Сваког првог дана у месецу читамо Устав (који је такође познат под називом „Хиландарска повеља“ – прим. ред.) за трпезом – то је извесно подсећање на основе нашег живота. Ову традицију је установио сам светитељ Сава, који је у XII веку обновио овај манастир заједно са својим оцем, преподобним Симеоном Мироточивим. У остале дане читамо житија светих, а у данима Великог поста – „Лествицу“ преподобног Јована, синајског игумана. Живимо по византијском времену. У 2:00 после поноћи започињемо богослужење: полуноћницу, јутрење, први, трећи и шести час и Свету литургију. У 6:00 је прва трпеза, затим се мало одморимо (иако има послушања која треба испунити без одласка на одмор), потом следи сам рад на главном делу послушања, који траје 3-4 сата; после тога поново следи краћи одмор и у 15:00 већ почиње вечерње богослужење: девети час и вечерње. Затим следи још једна трпеза, а после ње повечерје с каноном и Акатистом Мајци Божијој. Да ли српско монаштво има неких особености? Душа народа је у његовим свецима. Идеали његовог монаштва су у ономе како су живели небески покровитељи. Наши духовни оци су пре свега, наравно, свети Сава, први српски архијереј и оснивач наше обитељи и његов отац Симеон Мироточиви. Српска земља се, као што је говорио други подвижник из нама ближих времена – светитељ Николај (Велимировић), одликује тиме што се налази између Истока и Запада. Ова особеност се огледа и у духу нашег српског монаштва. Ми смо својеврсни граничари Православља. Треба да се боримо за његову чистоту. Да не дозволимо да се меша с туђим утицајима. Да чувамо Православље од латињана с њиховим наметљивим мисионарењем и од Турака с њиховим идејама владавине и притиска. Све нас то обавезује да стражимо у одбрани своје вере. Одређује живо борбено расположење. Ми смо по духу исповедници. Разговарао Ольга Орлова Са руског Марина Тодић Синодално одељење за манастире и монаштво Руске Православне Цркве Извор: Правосалвие.ру
  16. У пету недељу Часног поста, 14. априла 2019. године, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, одржао је предавање у дворани Светосавског дома у порти Световрачевског храма у Футогу. Прота Миливој је говорио на тему: Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој. Ово је последње предавање у оквиру пролећног семестра, које је Црквена општина футошка организовала и реализовала у току Васкршњег поста. По завршеном излагању, предавач је одговарао на питања присутних. Извор: Радио Беседа
  17. Осма генерација ученика у обновљеној Богословији у Призрену сведочи да ово место српске духовности живи упркос свим недаћамa које су је задесиле. Читав, обновљени комплекс, са интернатом и библиотеком, пружа одличне услове за образовање богослова, а чињеница да су ову школу завршили, а касније у њој и предавали многи српски патријарси, ученике чини још поноснијима. Богословија Светих Кирила и Методија, у Призрену, у подножју старог насеља Поткаљаја, основана је 1871. године као прва средња школа на српском језику на територији тадашњег Османског царства. Највећу заслугу за отварање ове школе у граду на Бистрици има Призренац Сима Андрејевић Игуманов, који је, у тузи за изгубљеном сопственом децом, „уснио сву омладину свог краја“, и основао задужбину којој је завештао сав свој иметак. Без престанка, Богословија је радила до 1999. године, када су професори и ђаци евакуисани у Ниш. Потом су, у погрому 2004. године, сви њени објекти спаљени. „То је био најдужи период у њеној историји, од 12 година да она није имала ученике. Од 2011. године, три генерације су завршиле. Матуранти, сада у јуну, су осма генерација која је уписала, а четврта која завршава ову Богословију од њене обнове“, каже владика рашко-призренски Теодосије и додаје: „То све говори колико је ова школа значајна, како у време када је настала, крајем 19. века, у старој Србији, када је била, рекао бих и теже опстати и живети на овим просторима, тако и у ово наше време, када смо остали, тако рећи, без Срба на овом делу Косова и Метохије“. Богословија у Призрену је духовна колевка Српске православне цркве. У њој су предавали готово сви српски патријарси – од Варнаве, Гаврила, Павла, до садашњег, његове светости патријарха Иринеја. Meсто натопљено снагом молитве За младе, а некако од својих вршњака зрелије ученике, ово је посебно место, натопљено снагом молитве свих њихових претходника и народа чију веру чува. „Овде је све прожето Светом литургијом, молимо се богу, тако да се волимо као браћа, испуњавајући оне заповести Господње да љубимо Бога свим срцем својим, свом душом својом, тако и ближње своје, као самога себе“, каже ученик петог разреда Призренске богословије Жарко Перић. Ученик трећег разреда Михајло Јовановић каже да га родитељи углавном зову и питају какво је стање, а он им одговори: „Верујте ми да не знам, јер, искрено, нама је овде супер – осећамо се слободно колико можемо, нико нас не дира, излазимо у град слободно, тако да у суштини, није лоше.“ Ипак професор Бојан Радичевић каже да је кретање ограничено на ужи центар града и да ученици иду у пратњи професора, односно васпитача који је дежуран. „Што се мене лично тиче, мислим да и када бих поново имао прилику да одаберем, да би то исти избор био. Упркос свему, ми функционишемо, доброг смо расположења, доброг духа, ведрог и да некако све то тече лепо“, истиче професор. Око Богословије, све се променило и мења. Од укупно 150.000 становника, данас у Призрену живи тек двадесетак Срба. Своје ђаке овде уче да једнако поштују и вреднују и људе других вера. Да поносно, како кажу, носе наслеђе српске прошлости, деле историју и бреме свог народа, а живе за вечност. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Протојереј-ставрофор Милан Радовановић, парох у пензији и некадашњи старешина храма Вазнесења Господњег у центру Београда, говорио је данас о Великом Часном Посту који је ред нама. Питали смо проту за почетак како прићи посту, промилити о њему пре него што почне, не обесхрабрити се и не натоварити себи превелики подвиг? „Циљ поста је васкрсавање Божијег лика у нама самима“ истиче прота Милан и додаје да је „пост освежење и отрежњење, јер грех замрачује ум“. А зашто онда тако лако заборављамо на сусрет са благодаћу, а лако се сетимо чулних искустава? Некадашњи призренски богослов и ученик Патријха Павла доноси неколико животних примера из свог богатог свештеничког рада и указује на непрестану будност, односно трезвеност ума. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  19. У петак, 1. марта 2019. године, када наша Црква прославља и празнује Свете мученике Памфила и Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Присутним верницима Владика је својом беседом указао на слабости људске и несавршену љубав међу људима која често није онаква какву Бог очекује да буде. “Како можеш да волиш Бога којег не видиш, а мрзиш брата којег видиш? Ту нема вере, нема ничега што је Христово. Хришћанину не приличи да мрзи, а сваки који мрзи брата свога је убица, а убицама нема спасења. Мржња је опасно зло, она убија без пушке и пиштоља. Она помрачује човеку разум. Мржња је храна која одводи човека у смрт, а љубав је, браћо и сестре, за вечност. Љубав никад неће престати и она тек почиње у правом смислу да живи када се сретнемо са Богом. Свако ко мисли да може да воли Бога без човека је лажа, јер је сам Бог највише љубави показао управо према човеку. Господ је све осећао, и шамаре и батине, јер је и сам био човек. Да није човек и да није имао ту људску природу зар би на крсту рекао: “Жедан сам, гладан сам”? Зар би Бог рекао нама да испуњавамо оно што зна да не можемо да испунимо? Не браћо и сестре. Он познаје нашу моћ и нашу немоћ, и зна да можемо да се покајемо и поправимо. Покајање је друго крштење и прво васкрсење. Али без љубави нам је немогуће васкрсење. Љубав је двосмерна браћо и сестре. Ако примам љубав морам и да је узвратим. Да би човек имао љубав према Богу и према човеку, он мора испуњавати заповести Божије. По томе ће нас Господ препознати. Хришћанство је вечна школа. Ништа не можеш да научиш ако не заволиш. Љубав живи, она је та која васкрсава. Ако заповести Божије држимо, значи да познајемо да су те заповести од Бога дате. Бога могу познати и школовани и нешколовани, само ако имају смирења”, поручио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  20. Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Док из привремених приштинских институција стижу најаве о неминовном уједињењу јужног и северног дела Митровице, представници Срба са Косова и Метохије и Срби са севера покрајине поручили су да неће дозволити анексију северног дела, као ни остварење циља албанских политичких представника да протерају Србе као што су то урадили из јужног дела града, где данас живи само једна српска породица – свештеник са супругом и четворо деце. Свештеник јереј Ненад Стојановић служи већ две и по године у цркви Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице, где је пре рата 1999. године живело око 50.000 Срба. Црква посвећена првом српском архиепископу пре рата била је централна црква у Косовској Митровици, а у њу су, како каже јереј Стојановић, долазили верници из Митровице, Звечана и Лепосавића и била је једно од омиљених места за окупљање, дружење, ту су прослављани Васкрси и Божићи, у њој су се крштавали, венчавали и проживљавали и своје жалости и радости. – Око 50.000 Срба је живело у јужном делу Митровице и највише су се окупљали у цркви. Људи који су мојих година долазе и причају ми да се сећају да су овде долазили да се виђају, чак и са девојкама у црквено двориште – каже Стојановић. Наводи да је данас ситуација таква да у јужном делу нема Срба, никога сем њега, супруге и њихове деце. – Ми смо једини Срби овде, а на литургије углавном људи долазе из северног дела, таксијем, пешака. Некада буде 10, некада 20 верника, зависи од празника. Када је Свети Сава буде мало више људи, некада чак и до 100 – каже Стојановић. Додаје да мањи број верника долази када се дешавају неки проблеми у вези моста који раздваја северни од јужног дела Митровице. – Тада су људи уплашени и несигурни да долазе овде пешице и некада се деси да сем мене, попадије и моје деце не буде никога – рекао је Стојановић. Свештеник и његова породица навикли су се на услове у којима живе, а како наводи Стојановић, до сада нису имали проблема са Албанцима који их окружују. – Осећамо се сигурно, организовали смо живот, деца нам иду у школу у северном делу, ја радим у северном делу у школи где предајем веронауку. Навикли смо се на живот овде – наводи Стојановић и додаје да су ипак стално на опрезу и да пазе где се крећу, односно избегавају места у центру јужног дела Миторвице, где би можда могли да имају неких проблема. Како каже, не шетају много по граду, углавном су у дворишту, а у полицију која их чува, коју чине углавном Албанци, имају доста поверења. Деци, наводи Стојановић, недостаје то што немају више другара у комшилуку, као и попадији, која би волела да има неку комшиницу са којом би могла да се посећује. – За сада немамо прилике за то, привикавамо се на такав живот, а и моја свештеничка служба је таква, да служим овде у цркви, молимо се Богу и покажемо пример и другима да једног дана и они виде од нас, врате се на своја огњишта, да живе у свом граду – каже јереј. Са комшилуком имају коректне односе, једни другима кажу добар дан када се сретну, наводи Стојановић и истиче да немају посебне замерке на суживот са Албанцима, осим што сем дворишта мора да иде у цивилу, без мантије, што га је полиција и упозорила да је боље да ради, како у јужном делу града не би сви на први поглед могли да схвате да је свештеник. „Не бих отишао одавде“, каже Стојановић, који је и пореклом са Косова и Метохије, из Гњилана, и додаје да је осим тога што је са Космета разлог за његово остајање „светиња која треба да се очува, која треба да се обнови и која је остала од предака, да се сачува и оцува и преда потомцима“. Стојановић наводи да је та црква једна од ретких која је посвећена Светом Сави на Косову и Метохији и да се са изградњом те цркве почело 1896. године, али да је тих година градња често била прекидана због проблема са локалним Албанцима, који су, каже, тукли чак и свештенике. – Изградња цркве завршена је 1912. године, а 1921. године црква је и освећена. Од тада је у цркви служена литургија редовно, а сачувана је и 1999. године – испричао је Стојановић и додао да су 1999. свештеници остали да живе ту и када се српска војска повукла са КиМ и када је отишао српски народ. Каже, цркву је чувао Кфор, тачније Французи, али 2004. године, Албанци су цркву запалили и она је готово потпуно изгорела. – Црква је потпуно изгорела, мермер који је био на поду и подно грејање, галерија, иконостас све је изгорело. Под је на пуно места напукао од топлоте, јер су Албанци овде убацили гуме од аутомобила које су онда запалили. Била је цела црна од чађи – прича Стојановић и додаје да је након тога његов претходник у цркви у јужном делу Митровице, који је први након 2004. године служио у тој цркви, почео и са обновом цркве 2015. године. За време погрома 2004. године и православно гробље у јужном делу града оскрнављено је и поломљено, данас још увек није сређено и обновљено, споменици су и даље порушени, а Стојановић каже да на то гробље одлазе два пута годишње и то за задушнице. – Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Зашто смо склони да се приклањамо трендовима паганштине који се на разне начине пројављују данас, а да се одричемо Живога Бога, питали смо данас јереја Арсенија Арсенијевића, старешину храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. „Нашу веру треба да схватимо мало озбиљније, а не као скуп одређених форми“ каже о. Арсеније и напомиње да када је „човек васпитан на узвишеним вредностима, онда лако препознаје шунд“. Зашто не прихватамо Бога као Живога Бога који мења наш живот и шта је то здрав и нормалан укус у животу? А како да поступају наши људи који у великом броју живе и раде управо у западним земљама, из којих и долази ово својеврсно савремено паганство? Звучни запис емисије
  22. Зашто смо склони да се приклањамо трендовима паганштине који се на разне начине пројављују данас, а да се одричемо Живога Бога, питали смо данас јереја Арсенија Арсенијевића, старешину храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. „Нашу веру треба да схватимо мало озбиљније, а не као скуп одређених форми“ каже о. Арсеније и напомиње да када је „човек васпитан на узвишеним вредностима, онда лако препознаје шунд“. Зашто не прихватамо Бога као Живога Бога који мења наш живот и шта је то здрав и нормалан укус у животу? А како да поступају наши људи који у великом броју живе и раде управо у западним земљама, из којих и долази ово својеврсно савремено паганство? Звучни запис емисије View full Странице
  23. Данас је један од најтоплијих дана Оптинског календара! Један од најомиљенијих! Оптински рај! Дан када прослављамо спомен на преподобног и богоносног Оптинског Амвросија. „Не може се сакрити град, ако је на врху брда“. Његова свећа обасјава целу васељену. Чини се да је већ толико тога речено о преподобном Амвросију, толико тога о њему прочитано, толико је препеваних акатиста, и гроб његов је већ сав изљубљен. Колико му је сузних молитава упућено! Чини се да нам преостаје само да застанемо, уз благочестиво ћутање, пред његовом светињом, да се, у тишини срца, спустимо на колена, и да уздахнемо за своје грехе. Али данас срца верујућих људи ликују и поју. И скоро да не могу стати у препуне храмове. Оптински врт старчества је толико разнолик, да свако може да набере свој букет. Свако може да пронађе своју нијансу, своју музику, своју химну. Оптинско старчество је живо пространство љубави и вере, кротости, смирења, мудрости, расуђивања и топле молитве. Сви старци су дијаманти духовног живота! Ипак је преподобни Амвросије посебна оаза, посебна дубина, посебна мелодија. Народно поштовање као да га је издвојило у неку непоновљиву целину, и у свом срцу исписало његово име златним словима љубави. У њему су врло танко, хармонично, глатко сједињени мудрост и простота, љубазност и чврстина, дуготрпљење и одлучност, дечија отвореност и старческо расуђивање. Свети оци говоре да монах није само „један“, монос. Монах је – онај који је сабран у једно! Преподобни Амвросије је био толико сабран у једно, да је његова душа била целовита, целомудрена, језгровита, пуна бесконачних грана, попут платна великог Уметника. Он је пронашао извор воде, од којег нико „неће бити жедан вовјеки“. Сам је пио је ту јеванђељску воду, и утољавао жеђ онима, који су долазили на праг његове колибе. И није важно, ко би му долазио: генерал са ордењем, или орловски радник, геније словесности Достојевски, или неписмена куварица. Јевгеније Посељанин је писао о старцу Амвросију: „Као што прашњаво дрвеће после освежавајуће кише постаје чисто и бодро, исто тако је и на човека утицао разговор са старцем Амвросијем. У разговору, били сте окружени његовом ватреном саосећајношћу, таквом благонаклоношћу, да је она, дајући срећу, чинила и вас бољима, јер истинска саосећајност, некако сама узвишује душу оних, којима је упућена, и наводи их да строжије оцењују себе.“ Старац је учио људе да „проверавају“ себе, да контролишу своје мисли и поступке, да се скрушавају при греховном паду, да се радују тајни Живота. Колико страшних животних ћорсокака и разочарења се у келији преподобног претворило у наду и веру. Колико, чинило се, нерешивих проблема и задатака је добило кључ за решавање и разумевање. Он, слично искусном виноградару, помагао је онима чији је живот зарастао као коров огорченошћу и унинијем, да га учине плодним вртом. Преподобни Амвросије је умео да покаже човеку, да је тај ужасни рушитељски ураган неочекиваних догађаја и искушења, који се обрушавао на њега, почињао најчешће од малог ветра, из његовог сопственог срца. Речи старца Амвросија „живети и не туговати“ биле су надахнуће за хиљаде људи; његов тихи осмех враћао је вољу за животом онима који су изгубили смисао и потпору; његова огњена вера враћала је блудну децу Мајци Цркви. И данас је преподобни Амвросије Оптински искусни водич људских душа у Царство Небеско! Његове молитве, његове чудесне поуке, његово заступништво за душу нашег руског народа чине истинска чуда. Непресушан је поток изранављених људских срца ка његовом гробу. Не јењавају искрене молбе за његово заступништво и помоћ. Сваки човек има у свом срцу неку посебну дубину. Треба свим силама да потражимо ту искрену, титраву јеванђељску дубину и светост. У супротном, постоји страшна, губитачна опасност да не приметимо како надолази вода и да проведемо сав свој краткотрајни живот лутајући уздуж и попреко, до колена у мутној води. Често људски живот пролази у оквирима, где је купљена диплома важнија од професије, где је хамбургер укуснији од домаће хране, теретана интересантнија од шетње парком. Карта постаје реалнија од предела, навигатор – убедљивији од самог пута. Живот се претвара у непрекидну компјутерску игру, љубав у фрагменте из серијала. Форма постаје важнија од садржаја. Амбалажа је сама себи добољна. Гроб од црвеног дрвета је важнији од оног који лежи у њему. Епоха омота. Култ украсних папира. Тело постаје сурови власник, а душа – беспомоћни просјак. „Ум, покривен непробојном маглом безумља, – говори светитељ Григорије Богослов, – забавља се сопственом пропашћу“. Преподобни Амвросије нас учи да не уживамо у сопственој несрећи, да не трошимо драгоцено време у празно, него да испуњавамо сваку своју мисао дубином, сваку своју реч смислом, сваки уздах – скрушеношћу и сваки покрет срца – љубављу и смирењем. Постепено, у срцу, треба да умре, да се осуши и нестане све оно што се крије и претвара да је живот, али суштински није. То су наше амбиције, наша гордост, самољубље, надменост, сујета. „Живи простије...“ – ово су често из устију благодатног Старца могли да чују богомољци. „Где је просто – тамо је анђела сто. А где се паметује – ни једног!“ Оптина пустиња у старчевим временима – то је цела Васељена смештена у зидине једног малог манастира. Још је светитељ Игњатије Кавказки средином 19. века са одушевљењем писао: „Отац архимандрит Мојсије је благородним и трпљивим ношењем немоћи ближњих, у недро своје обитељи привукао изабрану иноческу заједницу, какве нема у Русији.“ А преподобни Амвросије је један од најдрагоценијих сјајних бисера Оптинског врта. Он је најнежнији благоухани цвет Оптинског букета. Свако од нас може да удахне његов благоухани мирис! Јевгеније Посељанин је са огромним убеђењем, и великим поверењем према Старцу, писао: „Врло добро сам знао да, ако постанем ругоба, или мрачан или јако оглупим – у суштини решим се могућности да будем пријатан, или се унизи мој положај у животу и постанем несрећник – сви ће ми окренути леђа. А он би ме тада још више пригрлио. И зато сам смело говорио себи, да ме нико није волео и неће ме волети више од њега. И волео је он том љубављу, коју наш народ тако проницљиво изражава речју „сажаљење“, то јест свим, силама душе у жељи да служи другоме. А таква љубав је увек потребнија од среће!“ О тој великој љубави писао је и Достојевски: „Жалост је наше благо, и страшно би било искоренити је из друштва“. Преподобни Амвросије је говорио да треба да подражавамо девицама. Само мудрим, а не „лудим“. Оним девицама, које су се обезбедиле јелејем љубави, доброте, наде, смирења. Светилницима који се не гасе. Зато и долазимо до старческе обитељи на обали Божије реке, да би допунили своје светилнике. И није важно, ко смо: писац или варилац, поличар или спортиста, монах или мирјанин, војник или учитељ, учењак или проста сеоска бака, глумац или продавачица. Преподобни Оптински старци и ава Амвросије којег данас прослављамо радују се свима! Још као семинариста Александр Гренков, како се у свету звао баћушка, једном, док се шетао шумом, чуо је у жубору потока речи које су постале лајтмотив свег његовог дугог и надахнутог живота. Нека и нама оне буду благо, духовни компас, звезда водиља: „Хвалите Бога! Чувајте Бога!“ Амин. Извор: Православие.ру
  24. Данас је један од најтоплијих дана Оптинског календара! Један од најомиљенијих! Оптински рај! Дан када прослављамо спомен на преподобног и богоносног Оптинског Амвросија. „Не може се сакрити град, ако је на врху брда“. Његова свећа обасјава целу васељену. Чини се да је већ толико тога речено о преподобном Амвросију, толико тога о њему прочитано, толико је препеваних акатиста, и гроб његов је већ сав изљубљен. Колико му је сузних молитава упућено! Чини се да нам преостаје само да застанемо, уз благочестиво ћутање, пред његовом светињом, да се, у тишини срца, спустимо на колена, и да уздахнемо за своје грехе. Али данас срца верујућих људи ликују и поју. И скоро да не могу стати у препуне храмове. Оптински врт старчества је толико разнолик, да свако може да набере свој букет. Свако може да пронађе своју нијансу, своју музику, своју химну. Оптинско старчество је живо пространство љубави и вере, кротости, смирења, мудрости, расуђивања и топле молитве. Сви старци су дијаманти духовног живота! Ипак је преподобни Амвросије посебна оаза, посебна дубина, посебна мелодија. Народно поштовање као да га је издвојило у неку непоновљиву целину, и у свом срцу исписало његово име златним словима љубави. У њему су врло танко, хармонично, глатко сједињени мудрост и простота, љубазност и чврстина, дуготрпљење и одлучност, дечија отвореност и старческо расуђивање. Свети оци говоре да монах није само „један“, монос. Монах је – онај који је сабран у једно! Преподобни Амвросије је био толико сабран у једно, да је његова душа била целовита, целомудрена, језгровита, пуна бесконачних грана, попут платна великог Уметника. Он је пронашао извор воде, од којег нико „неће бити жедан вовјеки“. Сам је пио је ту јеванђељску воду, и утољавао жеђ онима, који су долазили на праг његове колибе. И није важно, ко би му долазио: генерал са ордењем, или орловски радник, геније словесности Достојевски, или неписмена куварица. Јевгеније Посељанин је писао о старцу Амвросију: „Као што прашњаво дрвеће после освежавајуће кише постаје чисто и бодро, исто тако је и на човека утицао разговор са старцем Амвросијем. У разговору, били сте окружени његовом ватреном саосећајношћу, таквом благонаклоношћу, да је она, дајући срећу, чинила и вас бољима, јер истинска саосећајност, некако сама узвишује душу оних, којима је упућена, и наводи их да строжије оцењују себе.“ Старац је учио људе да „проверавају“ себе, да контролишу своје мисли и поступке, да се скрушавају при греховном паду, да се радују тајни Живота. Колико страшних животних ћорсокака и разочарења се у келији преподобног претворило у наду и веру. Колико, чинило се, нерешивих проблема и задатака је добило кључ за решавање и разумевање. Он, слично искусном виноградару, помагао је онима чији је живот зарастао као коров огорченошћу и унинијем, да га учине плодним вртом. Преподобни Амвросије је умео да покаже човеку, да је тај ужасни рушитељски ураган неочекиваних догађаја и искушења, који се обрушавао на њега, почињао најчешће од малог ветра, из његовог сопственог срца. Речи старца Амвросија „живети и не туговати“ биле су надахнуће за хиљаде људи; његов тихи осмех враћао је вољу за животом онима који су изгубили смисао и потпору; његова огњена вера враћала је блудну децу Мајци Цркви. И данас је преподобни Амвросије Оптински искусни водич људских душа у Царство Небеско! Његове молитве, његове чудесне поуке, његово заступништво за душу нашег руског народа чине истинска чуда. Непресушан је поток изранављених људских срца ка његовом гробу. Не јењавају искрене молбе за његово заступништво и помоћ. Сваки човек има у свом срцу неку посебну дубину. Треба свим силама да потражимо ту искрену, титраву јеванђељску дубину и светост. У супротном, постоји страшна, губитачна опасност да не приметимо како надолази вода и да проведемо сав свој краткотрајни живот лутајући уздуж и попреко, до колена у мутној води. Често људски живот пролази у оквирима, где је купљена диплома важнија од професије, где је хамбургер укуснији од домаће хране, теретана интересантнија од шетње парком. Карта постаје реалнија од предела, навигатор – убедљивији од самог пута. Живот се претвара у непрекидну компјутерску игру, љубав у фрагменте из серијала. Форма постаје важнија од садржаја. Амбалажа је сама себи добољна. Гроб од црвеног дрвета је важнији од оног који лежи у њему. Епоха омота. Култ украсних папира. Тело постаје сурови власник, а душа – беспомоћни просјак. „Ум, покривен непробојном маглом безумља, – говори светитељ Григорије Богослов, – забавља се сопственом пропашћу“. Преподобни Амвросије нас учи да не уживамо у сопственој несрећи, да не трошимо драгоцено време у празно, него да испуњавамо сваку своју мисао дубином, сваку своју реч смислом, сваки уздах – скрушеношћу и сваки покрет срца – љубављу и смирењем. Постепено, у срцу, треба да умре, да се осуши и нестане све оно што се крије и претвара да је живот, али суштински није. То су наше амбиције, наша гордост, самољубље, надменост, сујета. „Живи простије...“ – ово су често из устију благодатног Старца могли да чују богомољци. „Где је просто – тамо је анђела сто. А где се паметује – ни једног!“ Оптина пустиња у старчевим временима – то је цела Васељена смештена у зидине једног малог манастира. Још је светитељ Игњатије Кавказки средином 19. века са одушевљењем писао: „Отац архимандрит Мојсије је благородним и трпљивим ношењем немоћи ближњих, у недро своје обитељи привукао изабрану иноческу заједницу, какве нема у Русији.“ А преподобни Амвросије је један од најдрагоценијих сјајних бисера Оптинског врта. Он је најнежнији благоухани цвет Оптинског букета. Свако од нас може да удахне његов благоухани мирис! Јевгеније Посељанин је са огромним убеђењем, и великим поверењем према Старцу, писао: „Врло добро сам знао да, ако постанем ругоба, или мрачан или јако оглупим – у суштини решим се могућности да будем пријатан, или се унизи мој положај у животу и постанем несрећник – сви ће ми окренути леђа. А он би ме тада још више пригрлио. И зато сам смело говорио себи, да ме нико није волео и неће ме волети више од њега. И волео је он том љубављу, коју наш народ тако проницљиво изражава речју „сажаљење“, то јест свим, силама душе у жељи да служи другоме. А таква љубав је увек потребнија од среће!“ О тој великој љубави писао је и Достојевски: „Жалост је наше благо, и страшно би било искоренити је из друштва“. Преподобни Амвросије је говорио да треба да подражавамо девицама. Само мудрим, а не „лудим“. Оним девицама, које су се обезбедиле јелејем љубави, доброте, наде, смирења. Светилницима који се не гасе. Зато и долазимо до старческе обитељи на обали Божије реке, да би допунили своје светилнике. И није важно, ко смо: писац или варилац, поличар или спортиста, монах или мирјанин, војник или учитељ, учењак или проста сеоска бака, глумац или продавачица. Преподобни Оптински старци и ава Амвросије којег данас прослављамо радују се свима! Још као семинариста Александр Гренков, како се у свету звао баћушка, једном, док се шетао шумом, чуо је у жубору потока речи које су постале лајтмотив свег његовог дугог и надахнутог живота. Нека и нама оне буду благо, духовни компас, звезда водиља: „Хвалите Бога! Чувајте Бога!“ Амин. Извор: Православие.ру View full Странице
  25. “Христос је говорио кроз ријечи, а те ријечи, те параболе односе се на свакодневни живот човјеков. А зашто нам је Господ тако говорио (у причама) ? Говорио је тако да би нам кроз то показао да је ријеч Божија животна. Да се увијек може посматрати у контексту живота свакога човјека у овом свијету. Што значи да та ријеч Божија није са неког другог свијета или да је намијењена за неки други свијет, него то значи да је то ријеч спасења намијењена нама, у овоме свијету, намијењена је свима нама који желимо спасење”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета се осврнуо и на сами смисао прочитане јеванђелске приче. “Наш живот је свакако виноград који нам је Господ дао као слугама да га обрађујемо и да га уређујемо, али тако, на такав начин, да никад не заборавимо на онога Домаћина чији је виноград и да никада не помислимо да сами можемо обрађивати тај виноград а да заборавимо на Онога који нам га је и дао. Ми људи управо често то заборављамо. Мислимо да оно што имамо и да је овај наш живот који нам је Господ дао да живимо – само наш. Заборављамо и Домаћина, али заборављамо и оне друге слуге које је Господ такође поставио у овај свијет, а то су наши ближњи. И често се дешава да у животу као да говоримо : “Не требаш ми Господе, не требаш ми, сам ћу ја уређивати мој живот, мој свијет.” Као да говоримо често и ближњем : “Не требаш ми могу ја сам да уређујем мој свијет.” А тако се у ствари показујемо и постајемо као и ови зли виноградари. Јер они су заборавили да је виноград који им је повјерен виноград Домаћинов и заборавили су на ближње своје. А како да уређујемо тај виноград Божији, односно наш живот и свој свијет, поучава нас Господ на разне начине, а поучава нас и кроз Свето Јеванђеље“, казао је он. Отац Мирчета се на крају свог пастирског обраћања осврнуо и на велику дјелатну мисију, на жртву, на подвиг и на труд једног таквог човјека на кога се можемо и требамо угледати, на човјека који свим својим животом свједочи љубав према Богу и према ближњем, подсјећајући и напомињући да је нама предање Православно велико даривање и благослов, али и велика одговорност па га утолико више требамо чувати, нашим животом и нашим примјером. “Један такав човјек јесте наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је истински виноградар винограда Господњег, а тај виноград који он обрађује није ограничен на уске географске просторе, је он је човјек пун љубави. Наш Митрополит сада проповједа Јеванђеље Христово на Андима, тамо крштава људе, тамо доводи Христа, тамо доноси Христа, тамо доноси Ријеч јеванђеља. И видите, када човјек живи јеванђељем онда му ништа није немогуће. Људи примају истину Светог Јеванђеља много далеко од ових земаља које су историјски православне, који историјски примају и држе и имају предање православно. А шта нам то говори ? Да ми који имамо такво предање имамо и велику одговорност. Да се не деси нама да који имамо такве претке, светитеље, такве учитеље савремене, да нам се не деси као овим људима из јеванђелске приче, онима који су имали историју и традицију Божијег народа да нам Господ не каже да ће тај виноград повјерени – дати другима. Јер нама којима је више дато, више се од нас тражи, више смо одговорни. Зато, да нам Господ да да истински уређујемо виноград Господњи и да истински живимо свој живот и да из тог свог винограда који нам је Господ дао да обрађујемо – имамо истинске плодове, да из грожђа тог винограда источимо право вино и да га принесемо у Евхаристију као благодарење Домаћину за све и свја“, закључио је своје обраћање отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...