Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'живим'.
Found 8 results
-
Митрополит Амфилохије на Сретење Господње: Без сусрета са живим и вечним Богом нема среће!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Сретење Господње, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора -
Не знам откуд толико чуђење што радим у ауто-перионици јер много других људи, бољих људи од мене, ради додатне послове да би у ова несрећна времена скрпило крај с крајем. Није никаква грехота нити изузетак то што радим где радим јер то је мој посао тренутно, док ће новинарство бити мој позив довека. Њега доживљавам позивом и посвећеништвом, тако да није важно шта радите да бисте прегурали месец док год је реч о поштеном послу. Радим као перач аутомобила, али живим као новинар и за новинарство, каже за „Београдски глас“ Михаило Меденица, један од најбољих српских новинара репортера, који последњих месеци, осим што пише за „Недељник“ и свој блог „Два у један“, пере кола у једној београдској ауто-перионици. Откуд ви на том послу, из протеста или из невоље? Не, нисам се у ауто-перионици нашао ни из каквог пркоса. Сматрам да нема места за њега данас. Превелики је луксуз бити пркосан и баталити новинарство, ваља се и мора остати у њему како бисмо учинили све да наша намучена и дивна Србија исплови из вихорних времена и овог мрака у који ју је актуелна власт увукла. Дакле, у пераче нисам отишао из пркоса, али ћу пркосно писати увек, а ту сам где сам јер се тренутно редакције нешто и не отимају о мене (смех), а да молим, кукам и пристајем на труле компромисе како бих се негде углавио на плату и здравствено осигурање и симулирао новинарство, не пада ми на памет. Поштено радим поштен посао, последња четири месеца у перионици, а пре тога сам радио ноћну смену у трафици док, нажалост, није затворена. Паралелно пишем, не зависећи ни од чијег хира, милости, жеља и сугестија. Зна ли ваш послодавац кога је запослио и да ли је свестан да би могао да се рекламира и каже „дођите да код мене оперете кола, имаћете част да вам их опере Михаило Меденица, тренутно један од најбољих новинара у Србији“? Мој послодавац, господин Гудаловић, зна чиме се бавим, но замолио сам да то не потенцирамо јер нема потребе за тим. Човек ми је дао посао и захвалан сам му на томе. Један сам од перача, ни по чему привилегованији од других, јер и не треба да будем, а да ме „рекламира“, нема никакве потребе за тим. Вама хвала од срца на великој али претераној похвали, без лажне скромности – далеко сам ја од једног од најбољих новинара у Србији. Ја себе не доживљавам тако. Када пишем, трудим се да пишем из душе и срца, без калкулације да ли ће ми то нашкодити или донети добра. Баш као и када перем аутомобиле – трудим се да то учиним најбоље, као да их пере Меда, релативно нови момак у перионици којим су муштерије задовољне, и то ми је што се тог дела приче тиче сасвим довољно. Шта кажу муштерије када вас препознају? Више се виђам са аутомобилима него са муштеријама, али када се то догоди, најпре буду збуњени, нису сигурни да ли сам то ја, стидљиво питају, одговорим да јесам и наставим са послом, извињавајући се што немам више времена за разговор јер посао чека. Недавно ми је један момчић онако сажаљиво рекао: „Господине Меденица, ниско сте пали“, на шта сам се слатко насмејао, схватајући да није мислио ништа лоше и објаснио му да човек ниско падне ако морално, људски и карактерно посрне, а не ако се дохвати сунђера, кофе и црева. Не зависим ни од чијег хира или милости Како су на овај посао реаговале ваше колеге и породица? Нормално, јер нема потребе за другачијом реакцијом. Ко ме познаје, зна да презирем патетику, сажаљевање и сличне непотрепштине, јер нисам на улици, не просим, радим свој посао и живим за свој позив. Наравно да бих био срећнији у редакцији, али до неких бољих времена нисам несрећан ни у ауто-перионици. Ситуација је таква да невоље притискају са свих страна, а како ми је породица светиња, сигурно нећу дозволити да трпи већ ћу радити сваки поштен посао који ми се понуди. Може ли новинар да се укалупи у радно време од осам сати? Новинар може да се укалупи у све. Због тога и јесте новинар. Не бих могао да радим неки канцеларијски бирократски посао, да отаљавам сате до краја радног времена, али овај сасвим лагано радим јер колико је физички тежак, толико растерети мозак на неко време. Веома прија и дружење и рад с људима који се не оптерећују тиме да сам новинар већ њихов колега, па разговарамо о необавезним, безазленим и тако умирујућим темама, далеким од свакодневне чамотиње у којој живимо. Некако нам је свима та перионица изгледа збег од онога пре и после ње. За новинара је свако место на земаљској кугли место где може да се ради и прати живот. У перионици срећете пуно људи, шта се тамо може сазнати о њима и инспирише ли вас она да нешто и напишете? Рекох, више виђам аутомобиле него људе, али по ономе што виђам још ми је јасније оно што сам знао и пре доласка у ауто-перионицу, а то је да ко има – не зна колико има. Много је ту бахатих и осионих скоројевића који сматрају да су вас купили тиме што плаћају да им оперете аутомобил, док, с друге стране, они обични, скромни људи представљају истински одмор и крепкост за душу јер у раднику не гледају личног роба, већ човека који се труди да испоштује њихову потребу, а они његов труд. А инспирације за писање је толико ван перионице, да ми она дође као лична перионица мозга током тих осам сати смене. Да ли осим „Недељника“ и вашег блога пишете још негде? Репортаже и колумне редовно пишем за мој „Недељник“, у којем сам спољни сарадник од првог броја и заиста га сматрам другом кућом јер га чине људи које изузетно волим и поштујем. У њему никада нисам имао никаквих ограничења нити спутавања да напишем шта желим и на томе сам бескрајно захвалан. Пишем и за свој блог „Два у један“ као и за неке портале из Црне Горе и Републике Српске. За њих пишем пријатељски јер се боре за оно у шта свим срцем верујем и живим, а то је српство. Да ли објављивање на интернету, односно блогу, може да допре до људи и буде замена за штампани текст? Признајем, невољно сам се пре неколико година упустио у ту блогерску авантуру јер сам дете штампаних медија и за мене су новине – новине, папир у руци. Но, интернет је заиста чудо. Медиј неслућене моћи, ширине и могућности да у тренутку одреагујете на неку вест, а да то у најкраћем могућем року стигне до великог броја читалаца. Заиста сам срећан што је блог „Два у један“ прерастао мене и постао једнако мој глас колико и глас оних којима се обраћам. Замишљен је тако да га људи доживе као свој јер он то и јесте. Да ли би и једне новине у Србији објавиле текстове које пишете на том блогу? Мислим да не би. Можда и грешим, али управо због тога и постоји тај блог – да не зависим ни од чијег хира, милости, жеље или воље. Пишем кад год ме наљути нешто што се чини држави и народу, крајње лично и без калкулација, а то ипак интернет много боље трпи него новине. У „Недељнику“, затим на сајтовима за које пријатељски пишем, као и у мом подгоричком „Дану“, имам апсолутну слободу, али на блогу имам простора да на дешавања реагујем срцем, у трену, и у томе је његова предност и снага. Новинарство постало пропаганда Како доживљавате и оцењујете новинарство у Србији данас? Нећу рећи ништа ново ако кажем да новинарство постоји још само у траговима, но, није то карактеристика само ових времена. Мало кад је и било слободних медија, али је евидентно било много више слободних новинара, а они аутоматски и медиј чине слободним. Нажалост, страх се увукао под кожу људи. Нека безразложна стрепња да се зарад става и принципа не остане без, реално, толико мало тога, на шта су новинари данас присиљени да пристају као надокнаду за интегритет, да ме то заиста понекад плаши. Страх ме је да уколико се не тргнемо као еснаф, не почнемо коначно да иза својих речи стојимо именом и презименом, а не пуким потписом – стидеће нас се генерације новинара које ће доћи за нама, и бити, верујем, далеко куражније од нас. Не мислим да је новинарству крај, али убеђен сам да смо прешли линију која новинарство изједначава са пропагандом, нечим накарадним, што нема никакве везе са оним насушним, а то је да смо ми глас народа и да смо ту искључиво и једино због њега. Много пишете на ћирилици, из ваших текстова осећа се велики патриотизам који је данас у српском новинарству веома климав јер је љубав према држави изједначена са хваљењем оних који њоме владају. Али може ли се више очекивати од новинара који углавном немају своје ја, своју личност и слободу? Ћирилицу волим. Искрено волим то дивно и савршено писмо, али једнако користим и латиницу, верујући да се љубав према отаџбини и народу не крије у писму којим пишете већ у ономе шта пишете. Нажалост, потпуно сте у праву да је тренутно у већини медија родољубље на силу изједначено с љубављу према власти, односно патолошким страхом од власти. Међутим, то ће се управо тој власти олупати о главу јер народ се неће и не може довека плашити и страховати од своје речи, мисли, сенке… А да ли се може више очекивати од новинара? Може и има их. Не превише, али их има. А осталима што се грешком називају новинарима не треба превише придавати пажње и губити живце због њих. За њих је новинарство посао, тренутна „моћ“ и строгоћа коју тренирају, али то тренутно има свој век трајања. Назовите ме будалом и наивним, али још верујем у светост овог позива и на срећу има још посвећеника у њему. Не много, али довољно да га сачувају за неке боље дане и неке далеко боље од нас. Цео текст прочитајте у штампаном издању Београдског гласа
-
Ријетки су и преријетки који ово могу примити и примјенити. Јер, у нашим свакодневицама, кад треба само мало да промјенимо уобичајени ток ствари, кад, рецимо, треба да запостимо, у недјељу свету из топла кревета у цркву да кренемо, ми то налазимо за „тешки“ подвиг и велико „одрицање“. А шта тек да Господ стане пред нас и затражи од нас да дјецу своју, унучад, жене своје или мужеве подредимо Њему, ако треба, да их се и одрекнемо – шта бисмо ми Господу одговорили. А наш свети Апостол успио је да овај Господњи захтијев потпуно испуни; да надиђе и превазиђе све што би га од Христа његовог одвајало и на страну одводило и да сваки свој корак, своје дисање и свеукупно битисање, у Христа преточи. Тако он, с пуним правом, може да говори – јер зна шта говори – о човјеку савршеном, који је достигао мјеру раста пуноће Христове. (Еф. 4, 11-13) У Посланици својој Филипљанима поново себе ставља за примјер и наводи како би он, више него ли ико, мјерен мјерама људским, могао се хвалити собом, својим поријеком и достигнућима. „По правди закона беспријекоран“, (Фил. 3, 6) вели он. „Али све што ми бјеше добитак, сматрах за штету Христа ради. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио. Да познам Њега и силу Васкрсења Његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој, да бих како достигао у васкрсење мртвих.“ (Фил. 3, 7-8; 10) Пред крај свог земног живота, требало је да на путу ка Господу своме још једном прође кроз Јерусалим. Знао је он, и Дух му Свети у сваком граду свједочаше, да га тамо окови и невоље чекају. Молише га сви, којима је драг био, да не иде горе у Јерусалим. А он их благо прекори, рекавши им да је готов не само да буде свезан него и да умре у Јерусалиму за име Господа Исуса. (Дап. 21. глава) „Ни за што не бринем, нити марим за свој живот – вели он – само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посвједочим јеванђеље благодати Божије.“ (Дап. 20, 24). Ходећи земљом, свети Апостол је живљење своје на Небо био пренио. Свој живот земаљски, сваки свој тренутак он усмјерава на добро и спасење оних којима је послат. Не живи себи него живи за друге. „Јер је мени живот Христос и смрт добитак – пише он хришћанима Филипа. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. А обоје ми је мило: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; али остати у тијелу потребније је вас ради“, (Фил. 1, 20-24) пише он Филипљанима. Жедна је душа његова Бога, Бога живога, и једва чека час кад ће се, коначно, јавити лицу Божијему. (Пс. 41, 2) „Ево чежње неодољиве праве љубави према Богу. Нека се застиде сви – вели нам наш свети Владика Николај – који говоре да верују у Бога и љубе Бога, док их сама помисао на смрт, на одлазак из овог света, доводи до безумља.“ Ријечи светог апостола Павла дате су нам за то да животом светог апостола Павла животе своје мјеримо. Далеко смо и предалеко од тога да, попут њега, можемо за себе рећи да једино Господом живимо. Ако то за себе не можемо казати, примјер Апостолов нам је дат да томе тежимо, на томе да настојимо. Вјера је плодотворна у мјери у којој Божије слово у своје животе преточавамо. Што више пратимо и практикујемо, више нам се открива и подвиг нам слађи бива. Свети апостол Павле показао нам је пут којим се до Господа долази. Он нас позива, да свако од нас покаже ту исту ревност ради остварења наде све до краја. „Да не будете лијени – вели нам – него да подражавате оне који вјером и истрајношћу наслеђују обећања.“ (Јевр. 6, 12). https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3618
-
.thumb.png.cacd54bc35daf66be124345a384a4c0c.png)
А живим не више ја, него живи у мени Христос
JESSY је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Свети апостол Павле вели да понекад својим посланицама нуди благу храну, млијеко; онда када види да би јака храна могла бити тешка и несварљива почетницима у вјери. „Млијеком вас напојих а не јелом, јер не могосте“, (1. Кор. 3, 2) пише он хришћанима коринтским. Хришћане из јеврејства укорава Апостол што не напредују у вјери него су ослабили и успорили свој ход ка спасењу. „Јер ви, који би, по годинама, требало да сте учитељи, опет треба да се учите почетним основама ријечи Божијих; и такви постадосте да вам треба млијеко а не јака храна.“ (Јевр. 5, 12) Међутим, апостолско штиво, из Посланице Галатима, (2, 16-20), заиста је јака и тврда храна. Пише им свети Апостол да се ману и окане законичког формализма и да истински пригрле вјеру у Христа Господа. Свети апостол Павле често себе свој околини својој за примјер даје. У својим исказима он умије да буде личан; понекад из његових ријечи зна да избије жал, пријекор; да се његов темперамент пробије из њих. Тако он и сада за себе говори потресне, снажне, ријечи; да је себе, страдалном вјером својом, саобразио Христу; да се потпуно идентификовао, сјединио са Господом својим. „Са Христом се разапех – вели он. А живим не више ја него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде Себе за мене.“ (Гал. 2, 20) Сјећате се оних Господњих ријечи да онај који оца или матер, сина или кћер љуби више него Господа, није Господа достојан. (Мт. 10, 37). И ово је тврда храна. Ријетки су и преријетки који ово могу примити и примјенити. Јер, у нашим свакодневицама, кад треба само мало да промјенимо уобичајени ток ствари, кад, рецимо, треба да запостимо, у недјељу свету из топла кревета у цркву да кренемо, ми то налазимо за „тешки“ подвиг и велико „одрицање“. А шта тек да Господ стане пред нас и затражи од нас да дјецу своју, унучад, жене своје или мужеве подредимо Њему, ако треба, да их се и одрекнемо – шта бисмо ми Господу одговорили. А наш свети Апостол успио је да овај Господњи захтијев потпуно испуни; да надиђе и превазиђе све што би га од Христа његовог одвајало и на страну одводило и да сваки свој корак, своје дисање и свеукупно битисање, у Христа преточи. Тако он, с пуним правом, може да говори – јер зна шта говори – о човјеку савршеном, који је достигао мјеру раста пуноће Христове. (Еф. 4, 11-13) У Посланици својој Филипљанима поново себе ставља за примјер и наводи како би он, више него ли ико, мјерен мјерама људским, могао се хвалити собом, својим поријеком и достигнућима. „По правди закона беспријекоран“, (Фил. 3, 6) вели он. „Али све што ми бјеше добитак, сматрах за штету Христа ради. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио. Да познам Њега и силу Васкрсења Његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој, да бих како достигао у васкрсење мртвих.“ (Фил. 3, 7-8; 10) Пред крај свог земног живота, требало је да на путу ка Господу своме још једном прође кроз Јерусалим. Знао је он, и Дух му Свети у сваком граду свједочаше, да га тамо окови и невоље чекају. Молише га сви, којима је драг био, да не иде горе у Јерусалим. А он их благо прекори, рекавши им да је готов не само да буде свезан него и да умре у Јерусалиму за име Господа Исуса. (Дап. 21. глава) „Ни за што не бринем, нити марим за свој живот – вели он – само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посвједочим јеванђеље благодати Божије.“ (Дап. 20, 24). Ходећи земљом, свети Апостол је живљење своје на Небо био пренио. Свој живот земаљски, сваки свој тренутак он усмјерава на добро и спасење оних којима је послат. Не живи себи него живи за друге. „Јер је мени живот Христос и смрт добитак – пише он хришћанима Филипа. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. А обоје ми је мило: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; али остати у тијелу потребније је вас ради“, (Фил. 1, 20-24) пише он Филипљанима. Жедна је душа његова Бога, Бога живога, и једва чека час кад ће се, коначно, јавити лицу Божијему. (Пс. 41, 2) „Ево чежње неодољиве праве љубави према Богу. Нека се застиде сви – вели нам наш свети Владика Николај – који говоре да верују у Бога и љубе Бога, док их сама помисао на смрт, на одлазак из овог света, доводи до безумља.“ Ријечи светог апостола Павла дате су нам за то да животом светог апостола Павла животе своје мјеримо. Далеко смо и предалеко од тога да, попут њега, можемо за себе рећи да једино Господом живимо. Ако то за себе не можемо казати, примјер Апостолов нам је дат да томе тежимо, на томе да настојимо. Вјера је плодотворна у мјери у којој Божије слово у своје животе преточавамо. Што више пратимо и практикујемо, више нам се открива и подвиг нам слађи бива. Свети апостол Павле показао нам је пут којим се до Господа долази. Он нас позива, да свако од нас покаже ту исту ревност ради остварења наде све до краја. „Да не будете лијени – вели нам – него да подражавате оне који вјером и истрајношћу наслеђују обећања.“ (Јевр. 6, 12). https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3618 View full Странице -
Протопрезвитер Жељко Латиновић: Свето причешће – заједничарење са Живим Богом (АУДИО)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
-
- 1
-
-
- протопрезвитер
- жељко
- (и још 7 )
-
Протопрезвитер Жељко Латиновић: Свето причешће – заједничарење са Живим Богом (АУДИО)
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
У суботу 11. новембра 2017. године, у свечаној дворани Светосавског дома у Футогу, у организацији Црквене општине футошке, а у склопу одржавања Световрачевских дана, одржано је предавање на тему: „Свето причешће – заједничарење са Живим Богом”. Предавање је одржао протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Благодарећи Радију Беседа, Православне епархије бачке доносимо звучни запис предавања. View full Странице -
Да бисмо разумели значење везе Великог поста са молитвама за умрле, потребно је да имамо на уму да је хришћанство религија љубави. Христос није оставио својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу већ заповест да љубе један другога. Љубав представља основ и суштину Цркве. Грех је увек одсуство љубави а самим тим и одвајање, изолованост, рат против свих. Молећи се за мртве ми их сусрећемо у Христу. У Христу нема разлике између живих и мртвих, јер су у Њему сви живи. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Наша љубав у Христу одржава их живим. Извор: Парохијски гласник храма Светог Димитрија, Нови Београд Вера
- 4 comments
-
- 1
-
-
- задушнице:
- наша
- (и још 4 )
-
Задушнице: Наша љубав у Христу одржава их живим
JESSY је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
У суботу пред Месопусну недељу (18./5. фебруар) Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су уснули у нади на Васкрсење и на живот вечни. Да бисмо разумели значење везе Великог поста са молитвама за умрле, потребно је да имамо на уму да је хришћанство религија љубави. Христос није оставио својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу већ заповест да љубе један другога. Љубав представља основ и суштину Цркве. Грех је увек одсуство љубави а самим тим и одвајање, изолованост, рат против свих. Молећи се за мртве ми их сусрећемо у Христу. У Христу нема разлике између живих и мртвих, јер су у Њему сви живи. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Наша љубав у Христу одржава их живим. Извор: Парохијски гласник храма Светог Димитрија, Нови Београд Вера View full Странице- 4 нових одговора
-
- 1
-
-
- задушнице:
- наша
- (и још 4 )
