Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'живети'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. Проблем отуђења у свету електронских комуникација је нераскидиво повезан са начелним темама бића и личности. С тим у вези, за овај број Православног мисионара разговарамо са Епископом браничевским др Игнатијем (Мидићем), професором догматике на Православном богословском факултету у Београду и једним од савремених православних теолога који хришћанским кључем црквеног предања успева да откључа најсложеније проблеме који муче човека данашњице. Преосвећени владико, да ли можете да нам кажете шта подразумевамо под појмом „комуникација" из православне перспективе и како научна и технолошка открића утичу на савременог човека и његову комуникацију? - Појам „комуникација", протумачен из православне перспективе, означава заједништво или причешће, тј. однос једне личности са другом ради јединства, при чему ниједна не губи свој лични идентитет. У комуникацији две личности се крије жеђ сваког бића за превазилажењем смрти и вечним постојањем, јер, уопштено говорећи, смрт је просторно и временско разједињење, раздељење, престанак заједништва и престанак сваке комуникације између два бића. Имајући за циљ нераздељиво јединство два бића, комуникација укључује и физички однос са другим: видети га, додирнути га, разговарати и пребивати са њим, због чега и природа која нас окружује, и коју користимо у комуникацији, има наш лични печат и треба да буде дар другом бићу. Истовремено циљ комуникације је и несливеност, тј. да бића остану што јесу, да остану конкретна једно у односу на друго. По учењу православних отаца Цркве, овакву комуникацију можемо постићи личним заједништвом бића које подразумева љубав једног бића према другом. Љубав се преноси преко наше природе, односно преко тела и душе. Преноси се и преко природе која нас окружује, при чему, као плод личног стваралаштва, настаје култура која је опредељена као дар другом, јер има за циљ остварење заједнице с другим. Услов љубави је, пак, очување потпуне слободе другог, укључујући и очување границе између наших природа. Управо се овакво постојање збива у литургијском догађају Православне Цркве, где, користећи уметност и природу, остварујемо личну комуникацију с Богом и другим људима. Савремена технолошка средства комуникације поричу истинити однос бића. Будући да су виртуелне природе, човекову комуникацију своде на чување сопствене индивидуалности у односу на другог, поричући остварење стварног јединства. Савремени вид технолошке комуникације међу људима одаје утисак тежње човека за јединством са другим, док је, у својој суштини, учвршћивање бедема којим се чувамо од других, односно продубљивање јаза у односу на дугог, а не тежња да се сјединимо с другим, у смислу предавања вољи другог. Да ли можемо да говоримо о негативним и позитивним аспектима комуникације у оквиру cyber-света, и ако да, који су то аспекти? - Негативне стране савременог типа комуникације су у томе што она искључује природно, телесно и присно присуство другог с којим комуницирамо, као и слободу другог у односу на нас. Узрок лежи у жељи да будемо сами, тј. да будемо индивидуе. Искључујемо, тако, све што нам смета код другога, а користимо само оно што нам причињава задовољство, које може бити ометено присуством другог поред нас у свој његовој целовитости. Овај вид комуникације одаје утисак постојања другога у односу на нас, док, у суштини, постојимо само ми. На пример: ако волимо музику једног човека, или волимо да чујемо његово певање, довољно нам је да снимимо његов глас, што потом преслушавамо, немајући потребе за његовим живим присуством. Реч је о претварању другога од живе личности у чисту енергију, тј. искоришћавање другог, тачније, његове енергије, за наше задовољство, а искључење самог његовог бића. Овде је суштина наше савремене цивилизације, самим тим и наше савремене комуникације. У крајњој линији, оваква ситуација негира потребу за васкрсењем мртвих, што је у суштини саме хришћанске комуникације. Задовољни смо, данас, енергијом других, коју акумулирамо и трошимо за наше потребе. Немамо носталгију за присуством поред нас других као живих бића и слободних личности. Позитивна страна савременог вида комуникације је у томе што показује да је човек биће односа, или комуникације, с другим и да без тога не може постојати. Ништа више од тога... Како видите улогу Православне Цркве пред изазовима комуникације коју јој са једне стране налаже православно црквено предање, а са друге стране коју јој намеће савремена секуларизована култура и цивилизација? - Црква би требало да промовише личне односе међу људима, као и однос човека са природом, у циљу остварења најприснијег јединства. Говоримо о тежњи за јединством с другим, које подразумева буквално присуство другога поред нас и његово слободно постојање у односу на нас. На тај начин, изражавамо веру у васкрсење мртвих, као и онтолошку потребу да се то догоди. Признаћете да је ово суштина хришћанске вере. Остварење јединства с другим, како са нашим савременицима, тако и са онима из прошлости и будућности, ствара један специфичан вид комуникације бићā. Комуникација, на тај начин, преображава простор и време, стварајући од безличне природе личности. На сву срећу, овај вид још увек постоји у православној Цркви. Пројављује се у њеној уметности, у подвижништву, у књижевности, а пре свега у Литургији. Тако настаје култура која у свим њеним сегментима за основно обележје има лични однос са другим, утемељен на љубави према другом, очувању његове слободе и непоновљивости његове личности. Ближе објашњено, уколико је наша комуникација с другим утемељена на љубави и слободи, други постаје за нас непоновљива личност, постајући део саме наше личности. Користећи, пак, ради комуникације природу која нас окружује, и то у виду дарова који су упућени другом, стварамо уметничка дела са печатом наше личности, која су упућена у виду љубавног позива другом за остварење заједнице с њим, уз остављање простора да се изрази и његова непоновљива личност, тј. уз чување слободе другог. На овај начин човек се пројављује као икона Бога у свим сегментима свога постојања: као стваралац који дела са својим личним печатом упућује другом као дар (Бог ствара свет и дарује га човеку ради остварења заједнице љубави с њим), као онај који се брине за другог, али пре свега, као биће заједнице, односно комуникације са другим, тј. да је личност (као што је Бог биће заједнице Оца са Сином и Светим Духом). Наравно, не мора овакво гледиште одмах преобразити свет и савремену комуникацију у хришћански вид односа, и аутоматски начинити Цркву од света, али може послужити као залог и квасац који ће поступно да укисели тесто и поступно преобрази од безличног и виртуелног у лични и стварни свет. Довољно је да хришћани буду свесни предања које поседују чувајући га у односу с другим. Свет ће морати да се врати хришћанском моделу комуникације, ако жели да живи. Уколико не би имао где да се врати, ни парадигму коју ће следити, била би то катастрофа која се лако може збити ако заборавимо, или погрешно интерпретирамо православно Предање и православни вид комуникације међу људима. Разговор водила: теолог Милана Ивковић Извор: Српска Православна Црква / Ризница литургијског богословља и живота
  2. Живети у огорчености Непромењиву неправду треба прихвати као животну чињеницу, не треба је заборавити, али јој треба одузети важност, а тиме и моћ да нагриза нашу душу и тело Људе ништа не боли толико као неправда за коју су уверени да им је нанета. Прве реакције су љутња и увређеност, који током времена прелазе у осећање огорчености. Оно настаје као посебна врста веома непријатног расположења особе која сматра да јој је нека друга особа, група људи, институција или нека друга сила која је јача од ње нанела неправду о неком питању које је њој веома важно. Често људи, који не разликују правду од права, показују огорченост неким судским одлукама које сматрају дубоко неправедним. Огорченост се може појавити у разноврсним међуљудским ситуацијама. Разликујемо ону тренутну, акутну огорченост коју неко превазиђе после извесног времена, и ону хроничну огорченост која мучи особу дуго времена, често годинама па и деценијама. Двоструке жртве Када људи доживе неправду на коју не могу или не желе утицати, тада се осећају немоћно што још више појачава осећање огорчености. Некада ситуације понављајуће неправде, било у детињству било у одраслом добу, могу навести особу да закључи да је већина људи покварена, неправедна, егоистична, као и да је цела заједница покварена и корумпирана. У ретким ситуацијама огорченост може бити толико трауматична за особу да промени њен поглед на свет, првенствено на друге људе, то јест на „људску природу”. Хронична огорченост има негативне последице на огорчену особу. Како не могу да прихвате неправду или „неправду” која им је нанета, стално размишљају о ситуацији због које су огорчени у неуспешном покушају да ову ситуацију „сваре” и забораве. Ова преокупација датим мисаоним током доводи до нервозе, повишене спремности да се реагује љутњом на безначајне поводе, губитком смисла, депресијом и повлачењем од других. Некада људи своју огорченост утапају у алкохол или дроге. Хронична огорченост сигурно није добра ни за телесно здравље, првенствено срце и кардиоваскуларни систем у целини. Све то чини да огорчени људи постају двоструке жртве, прво саме неправде, а затим и своје огорчености која им уништава квалитет живота. Оно што поред неправде највише боли огорчене јесте доживљај немоћи – да се неправди не могу супротставити. Из тог разлога огорчени често имају осветничке фантазије обојене мржњом према особи или институцији коју окривљују за неправду. Некада из овог стања свести могу произаћи насилни и деструктивни поступци. Огорчени људи често „хране” своју огорченост новим „доказима” који потврђују њихово уверење о неправичности света. У извештавању масовних медија и у социјалним мрежама налазе изнова и изнова нове ситуације које доказују исправност њиховог става. Тако огорченост расте до размера које преокупирају особу, фиксирају је за неправде и уништавају њено интересовање за друге аспекте живота. Сусрет са неправдом Велики број људи научи током детињства из бајки и других прича да су љубав и правда најснажније космичке силе, и да увек „на крају правда увек побеђује”. Док то важи за свет бајки, у стварном свету постоји велики број неправди. Често је први сусрет са неправдом у основној школи, где од родитеља зависи како ће детету протумачити да постоје неправде пред којима смо немоћни. Свакако да се треба борити за правду, али те битке треба паметно бирати. Један од начина да се изађе из огорчености јесте да се непромењива неправда прихвати као животна чињеница. Такву неправду не треба заборавити, али јој треба одузети важност, а тиме и моћ да нагриза нашу душу и наше тело. Прошлост се не може променити, али се из сваког негативног догађаја може нешто научити како би га избегли у будућности. Оно што може помоћи јесте да се особа „одвоји” од своје огорчености, да је преиспита и сагледа на које све начине јој смањује квалитет живота. Уместо да се особа фокусира на оно што није у стању да промени, на то какав би свет требало да буде, корисније је да се фокусира на оно што може да промени и да себи омогући боља искуства са људима и светом. Зато што се људи дистанцирају од огорчених и џангризавих излаз није у томе да се захтева поштовање од других, већ да се другима пружа поштовање и уважавање. Када особа напусти улогу огорчене жртве одређене неправде и уђе у позицију самопоштовања и поштовања других, живот постаје лепши. http://www.politika.rs/scc/clanak/433496/Магазин/Живети-у-огорчености
  3. Осврт на живот парохијских заједница – зашто је важно градити међуљудске односе, у чему је снага једне парохије и како да се људи повезују, говори за Васкршњи програм Радија свештеник Вук Матијашевић из Храма Светог Јована на београдском Централном гробљу. Отац истиче једноставни живот у радости, а његова мера је она у којој је васкрсли Христос ушао у наше животе: „Биологија је побеђена, она није господарица космоса, већ је Господ тај Господар - носилац Живота - уколико смо свесни тог достојанства онда ћемо једни другима нудити здрав живот који заједнички делимо, пријатељство и помоћ“. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  4. Често је узрок развода — тежак карактер другог супружника. „Он је тиранин, неподношљив човек“ или „она је стално нешто незадовољна“ — то су уобичајене жалбе оних који пате због тешких односа у породици. Али психолог Александар Колмановски је убеђен: неподношљиво понашање супруга није повезано с тим што је он лош већ с тим што је нјему лоше. Схвативши то, и правилним понашањем друге половине, чак и муж-тиранин или џангризава жена са временом могу постати уравнотежени и доброћудни људи. „Саслушај ме, мила моја!“ — Свађе и несугласице међу супружницима често се завршавају сценама и жалбама — с тим човеком је немогуће живети! Шта се крије иза таквих претензија? – Несвесно очекивање „посветиће ми пажњу, усредсредиће се на мене“. Наравно, однос двоје људи се не своди само на то очекивање. Постоји и сексуална привлачност и спремност да се помогне. Али ако ми говоримо о претензијама, онда оне проистичу управо из неоправданих очекивања.
  5. Православље је живот. Ако не живимо Православљем, ми једноставно нисмо православни, без обзира која је наша званична вера. Али, живот је у нашем савременом свету постао веома извештачен, веома несигуран, збуњујући. Ни ми не можемо да избегнемо његов утицај. Како је могуће за нас православне хришћане да живимо животом - не од овога света - у овим страшним временима? Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре 50 година, данашњи живот постао извитоперен. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Размажени нараштаји желе да остваре сопствену срећу, одмах. Родитељи удовољавају дечијим хировима. Касније та деца одрастају у људе који замењују своје играчке и игре из детињства забавама за одрасле. Живот постаје непрестано трагање за “забавом” У дому, телевизија често постаје тајни управитељ домаћинства. Она диктира модерне вредности, мишљења и укусе. У различитим облицима, свим овим се преноси иста порука: живите за садашњост, уживајте, лако ћемо! Потребно је да увидимо на који начин да се смиримо да бисмо данас опстали као православни хришћани. Не смемо се вештачки оградити од стварности данашњег света. Превасходно, морамо научити да користимо оно најбоље што свет може да понуди. А све што је добро у свету, ако смо само довољно трезвени да то увидимо, указује на Бога. Превише људи греши ограничавајући Православље на црквена богослужења, одређена правила и повремено читање духовних књига. Истинско Православље захтева преданост у сваком виду нашег живота. Бити православан у свако време, свакога дана, у свакој животној околности - или не бити православан уопште. Дакле, морамо развити православни поглед на свет и живети њиме. Први начин на који можемо развити и одржати овај православни поглед на свет је да будемо у непрекидном додиру са изворима хришћанске хране, са свим оним што нам Црква даје за наше просвећење и спасење. То су црквена богослужења и Свете Тајне, Свето писмо, житија светих и списи светих отаца. А, да би нам заиста били од користи, морамо имати исправан став према њима. Не можемо их користити да бисмо само стекли знање ума, или да бисмо испунили верску дужност. Они морају додирнути наше животе и променити их. Наше православно образовање ће нам дати осећај за оно што је уистину хришћанско. Оно се мора дотаћи наших срца и бити у стању да додирне и срца других. Морамо имати нормалан, темељит став, који није превише узвишен и у облацима. Наш став не може бити саможив; никада не смемо бити задовољни само зато што смо православни, већ морамо додирнути својом хришћанском љубављу и разумевањем друге истинске тражитеље Бога. У супротном смо со која је обљутавила. Одређена окорелост срца се увукла у данашњи православни живот. Пречесто, уместо љубави и опроштаја, наилази се на неповерење, критику и осуду. Без претеране наивности, као хришћани морамо имати љубави и бити отворени. Били бисмо спорији на осуду када бисмо имали мало смирења у сагледавању себе самих. Морамо се више усредсредити на једино потребно: Христа и спасење наших душа. Спољашње чланство у Православној цркви није довољно. Према речима о. Георгија Калциа, православног свештеника у тамници иза Гвоздене завесе, “саградимо цркве својом вером, храмове које никаква људска сила не може да сруши, Цркву чији је темељ Христос”. Ово је могуће само ако имамо смелости да будемо другачији од света који нас окружује, ако развијемо и хранимо православни поглед на свет, прожет живим, уравнотеженим ставом, љубављу и опраштањем, а не саможивошћу. Потребно је да чувамо нашу безазленост и дух “не од овога света”. Тада, упркос сопственој огреховљености и слабости, наша вера ће опстати у предстојећим саблазнима. Биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа у бродолому човечанства, који је већ почео. Извор: Пријатељ Божији
  6. Скоро је уобичајена формулација да смо православни Срби и да имамо што нико други нема: крштени у православној Цркви, крстимо се са три прста, славимо своје Крсне славе, боримо се за Крст Часни и Слободу Златну... А шта је са Христом? Шта са светом Литургијом? Да ли живимо по заповестима Христовим? Православље је живот. Ако не живимо Православљем, ми једноставно нисмо православни, без обзира која је наша званична вера. Али, живот је у нашем савременом свету постао веома извештачен, веома несигуран, збуњујући. Ни ми не можемо да избегнемо његов утицај. Како је могуће за нас православне хришћане да живимо животом - не од овога света - у овим страшним временима? Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре 50 година, данашњи живот постао извитоперен. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Размажени нараштаји желе да остваре сопствену срећу, одмах. Родитељи удовољавају дечијим хировима. Касније та деца одрастају у људе који замењују своје играчке и игре из детињства забавама за одрасле. Живот постаје непрестано трагање за “забавом” У дому, телевизија често постаје тајни управитељ домаћинства. Она диктира модерне вредности, мишљења и укусе. У различитим облицима, свим овим се преноси иста порука: живите за садашњост, уживајте, лако ћемо! Потребно је да увидимо на који начин да се смиримо да бисмо данас опстали као православни хришћани. Не смемо се вештачки оградити од стварности данашњег света. Превасходно, морамо научити да користимо оно најбоље што свет може да понуди. А све што је добро у свету, ако смо само довољно трезвени да то увидимо, указује на Бога. Превише људи греши ограничавајући Православље на црквена богослужења, одређена правила и повремено читање духовних књига. Истинско Православље захтева преданост у сваком виду нашег живота. Бити православан у свако време, свакога дана, у свакој животној околности - или не бити православан уопште. Дакле, морамо развити православни поглед на свет и живети њиме. Први начин на који можемо развити и одржати овај православни поглед на свет је да будемо у непрекидном додиру са изворима хришћанске хране, са свим оним што нам Црква даје за наше просвећење и спасење. То су црквена богослужења и Свете Тајне, Свето писмо, житија светих и списи светих отаца. А, да би нам заиста били од користи, морамо имати исправан став према њима. Не можемо их користити да бисмо само стекли знање ума, или да бисмо испунили верску дужност. Они морају додирнути наше животе и променити их. Наше православно образовање ће нам дати осећај за оно што је уистину хришћанско. Оно се мора дотаћи наших срца и бити у стању да додирне и срца других. Морамо имати нормалан, темељит став, који није превише узвишен и у облацима. Наш став не може бити саможив; никада не смемо бити задовољни само зато што смо православни, већ морамо додирнути својом хришћанском љубављу и разумевањем друге истинске тражитеље Бога. У супротном смо со која је обљутавила. Одређена окорелост срца се увукла у данашњи православни живот. Пречесто, уместо љубави и опроштаја, наилази се на неповерење, критику и осуду. Без претеране наивности, као хришћани морамо имати љубави и бити отворени. Били бисмо спорији на осуду када бисмо имали мало смирења у сагледавању себе самих. Морамо се више усредсредити на једино потребно: Христа и спасење наших душа. Спољашње чланство у Православној цркви није довољно. Према речима о. Георгија Калциа, православног свештеника у тамници иза Гвоздене завесе, “саградимо цркве својом вером, храмове које никаква људска сила не може да сруши, Цркву чији је темељ Христос”. Ово је могуће само ако имамо смелости да будемо другачији од света који нас окружује, ако развијемо и хранимо православни поглед на свет, прожет живим, уравнотеженим ставом, љубављу и опраштањем, а не саможивошћу. Потребно је да чувамо нашу безазленост и дух “не од овога света”. Тада, упркос сопственој огреховљености и слабости, наша вера ће опстати у предстојећим саблазнима. Биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа у бродолому човечанства, који је већ почео. Извор: Пријатељ Божији View full Странице
  7. Бранко Јанковић, кога ових дана гледамо као симпатичног Живојина Џаковића у „Војној академији”, изградио је један сасвим нови живот. Прерађује козју сурутку онако како већ деценијама ради НАСА у оквиру програма исхране космонаута Бранко Јанковић у серији "Војна академија" (Фото Промо) Глумац Бранко Јанковић, кога ових дана поново гледамо као симпатичног Живојина Џаковића у „Војној академији” (РТС 1, 20.05), у свом родном селу Гуњаци, надомак Ваљева, ради нешто посебно, рекло би се, наше а светско: прерађује козју сурутку онако како већ деценијама ради НАСА у оквиру програма исхране космонаута. Како је до тога дошао? После отказа који је дао у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци пре три године, изградио је нови живот. Оженио се, добио сина Вукадина и ћерку Ковиљку, наставио да снима „Војну академију”, глумио у више телевизијских серија („Синђелићи”, „Луд, збуњен, нормалан”, „Месо”...) и позоришних представа („Клошмерл” Кокана Младеновића, БДП, и „Осама – касаба у Њујорку” Дарка Бајића, Звездара театар). Истовремено, у Гуњацима на имању својих родитеља почео је да развија газдинство. Има стадо од 150 коза и са још пет домаћинстава направио је мини-пољопривредну заједницу, производе козји сир, сурутку, кајмак. – Човек може све у животу да постигне – каже Јанковић. – Све је у организацији. Како се организујеш, тако ћеш и да живиш. Задовољан је што је власник Центра за лиофилизацију у Ваљеву инжењер Живорад Цветковић прихватио његов предлог да, уместо са воћем, проба цео процес са козјом сурутком. Осим Немаца, то нико не ради у Европи. И после две године истраживања дошли су до резултата. Успоставили су систем лиофилизације сурутке. У јануару су изашли са производом. Каже да је луде среће што се баш њему догодило нешто тако – да здравље са пашњака доноси у домове у облику козје сурутке у праху. која је изузетно добра за регенерацију унутрашњих органа. Бренд је назвао „Коза ностра” . И фудбалери Манчестер јунајтеда у експерименту Овај глумац-предузетник се похвалио да њихова сурутка полако осваја све меридијане. Нашла је пут до далеке Аустралије. Успостављена је сарадња са нашим људима у Дубаију. Узорке су послали и за Русију. – Изненађен сам колико људи жели да се укључи у овај посао, сваког дана неко жели да помогне. Игром случаја инжењер Цветковић поседује и фирму за силиконске изолаторе за далеководе, струјне носаче и има развијен посао по целом свету. Његово предузеће је на тендеру добило да реновира енглеску железницу. Тако је у Лондону упознао нутриционисту, који је с овом сурутком направио оглед са фудбалерима Манчестер јунајтеда. Резултати су били веома добри. За сада не очекујемо много, јер прва година је увек година ризика. Верујем да би цела западна Србија могла да се бави овим послом. Спонтан и природан, не устручава се да директно пита: – Смршао сам 14 килограма. Своје производ испробавам и на себи. Да ли се, бар, примећује по гардероби? А шта кажу његове колеге глумци у „Војној академији”? – Мој потез им је луцидан – брзо одговара. Показује снимак свадбе на свом мобилном телефону... – Јуче смо имали напорно и узбудљиво снимање. Оженили смо нашег Клисуру, ја сам му кум. У новој, четвртој сезони мој Џаковић постаће педагог, предаваће противваздушну одбрану. Задужен је за нове кадете који долазе на академију. Добија ћерку, има леп живот са својом Надицом. Негује добар однос са оцем Десимиром. Мој лик од старта има ту позицију да буде на граници симпатично-неозбиљног, озбиљно-одговорног, одговорно-неприпадајућег, припадајућег-спасавајућег. Бранко Јанковић на имању (Фото из личне архиве) Објашњава нам зашто је опасно за глумца када се веже за мало позориште... – Навикнете се на публику, радите са истим колегама, исти вам је доживљај ствари и онда нема интензивног развоја. Нема спознаје кроз контакте и квалитет дружења са новим личностима и садржајима. Ја сам пресекао. Супруга ми је била у осмом месецу трудноће кад сам сео и написао писмо о раскиду. Доста је младих глумаца који чекају на посао, не бих да држим радно место. Кључ је у породици Колико ће његов глумачки посао да трпи сада када је озбиљно ушао у приватни бизнис? Неће, каже. Наводи пример енглеских глумаца који у опису своје професије могу да имају и неку вештину самопривређивања. Смисао сазревања човека и спознаје суштине живота није на сцени, вели, већ у ономе што добијемо у приватном животу. Све се то транспонује на уметност у свим њеним појавним формама. – Једно без другог не може, ја бих био осакаћен. С ким све не контактирам: са инжењерима, електротехничарима, банкарима, спортистима, тренерима, варалицама, коцкарима, децом... То су личности из различитих друштвених и социјалних слојева, инспирација за ликове на филму, телевизији и у позоришту. То је живописност свакодневног живота. Ја урањам и уживам у томе. То је незамењиво искуство. Да сам стално на сцени, занет сам собом, био бих један исцеђен, осушен „дух који хода”. Знате ли шта је тајна успеха Кинеза? То што користе искуство својих предака, своје наслеђе. Наша несрећа је што смо стално имали ратове, што су наша традиција и искуство стално прекидани. Колико пута смо морали да почнемо из пепела. Сматра да је кључ опстанка Србије да се вратимо смисленом концепту везаном за наше поднебље, нашу генетику и начин пословања, да не будемо ко муве без главе. Први кораци – Када упаднем у кризне тренутке ослонац налазим у породици. Моји први кораци нису били лаки, али исплатило се. Живот је наместио да дођем у Београд 1999. у години бомбардовања. Како нисам знао шта даље да упишем од школе, ујак који живи овде предложио ми је: „Ма, упиши средњу саобраћајну школу”. И ја га послушам. Живео сам у дому ученика „Змај” у центру Земуна и школовао се. Када сам завршио средњу школу, одважио сам се да упишем глуму у Београду, али нисам успео. Отишао сам у Нови Сад на Академију драмских уметности и ни тамо нисам имао среће. Али нисам одустао. Сео сам у аутобус који иде за Цетиње, јер сам знао да и они тамо имају глумачку академију. Е, када ни тамо нисам прошао, једино ми је била преостала Бањалука. Професор Бора Стјепановић ме је посаветовао: „Не губи наду. Иди за Бањалуку.” Кад се сетим, носио сам ранац са постељином, јастучницом и јастуком. У Нови Сад сам путовао аутобусом сваки дан, јер сам ушао у ужи избор. Тамо ми постељина није била потребна, али на Цетињу јесте. Дуг је то пут. Морао сам да потражим преноћиште. Спавао сам у цетињском манастиру. Увече бих извадио своју постељину, наместио кревет... ма герила... А када сам стигао у Бањалуку, сместио сам се у дом. Од тада је, каже, прошло тринаест дугих година. – Завршио сам у року академију. Већ током студија добијао сам улоге у филмовима великих редитеља. Играо сам у „Турнеји” Горана Марковића. Глумац Тихомир Станић пуно ми је помогао, после друге године студија ангажовао ме је у својим филмовима. Захваљујући њему сам постао кадет Џаковић у „Војној академији”. Уписао сам и Филозофски факултет, положио прву годину и одустао због снимања серија. За моје родитеље је то далек, недокучив свет. Ипак, на све што радим гледају са љубављу и симпатијама, као сви родитељи. Виде да сам срећан, па су и они задовољни. И у овом послу са сурутком су уз мене. Сада смо супруга Наташа, која је такође глумица, и ја заиграли у серији „Јутро ће променити све”. Она је после завршене четврте године Академије гостовала на московском универзитету „Гитис”, добила је понуду да настави студије, али је остала у другом стању. За све треба стрпљење. И љубав! Очигледно, Бранко Јанковић има и стрпљења и љубави за све. http://www.politika.rs/scc/clanak/404176/Kako-se-organizujes-tako-ces-i-ziveti
  8. Инспирацију за тему дугујем @gavrosaurusовом статусу: Наравно да су се верници Х пута изјашњавали када је у питању конкретно Теорија Еволуције, нпр. али ја мислим да је ово суштинско питање, тј. да је оно подлога за све остало. Изволите.
  9. У новом издању емисије Личност и заједница на Телевизији Храм, гости Господина Дејана Стојадиновића били су др Леонтина М. Ђукановић и доцент Растко Јовић са катедре за канонско право на Православном богословском Факултету Универзитета у Београду. Тема емисије била је: Живети и бринути о другом, има ли живота пре смрти? View full Странице
  10. Живети православно Скоро је уобичајена формулација да смо православни Срби и да имамо што нико други нема: крштени у православној Цркви, крстимо се са три прста, славимо своје Крсне славе, боримо се за Крст Часни и Слободу Златну... А шта је са Христом? Шта са светом Литургијом? Да ли живимо по заповестима Христовим? Православље је живот. Ако не живимо Православљем, ми једноставно нисмо православни, без обзира која је наша званична вера. Али, живот је у нашем савременом свету постао веома извештачен, веома несигуран, збуњујући. Ни ми не можемо да избегнемо његов утицај. Како је могуће за нас православне хришћане да живимо животом - не од овога света - у овим страшним временима? Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре 50 година, данашњи живот постао извитоперен. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Размажени нараштаји желе да остваре сопствену срећу, одмах. Родитељи удовољавају дечијим хировима. Касније та деца одрастају у људе који замењују своје играчке и игре из детињства забавама за одрасле. Живот постаје непрестано трагање за “забавом” У дому, телевизија често постаје тајни управитељ домаћинства. Она диктира модерне вредности, мишљења и укусе. У различитим облицима, свим овим се преноси иста порука: живите за садашњост, уживајте, лако ћемо! Потребно је да увидимо на који начин да се смиримо да бисмо данас опстали као православни хришћани. Не смемо се вештачки оградити од стварности данашњег света. Превасходно, морамо научити да користимо оно најбоље што свет може да понуди. А све што је добро у свету, ако смо само довољно трезвени да то увидимо, указује на Бога. Превише људи греши ограничавајући Православље на црквена богослужења, одређена правила и повремено читање духовних књига. Истинско Православље захтева преданост у сваком виду нашег живота. Бити православан у свако време, свакога дана, у свакој животној околности - или не бити православан уопште. Дакле, морамо развити православни поглед на свет и живети њиме. Први начин на који можемо развити и одржати овај православни поглед на свет је да будемо у непрекидном додиру са изворима хришћанске хране, са свим оним што нам Црква даје за наше просвећење и спасење. То су црквена богослужења и Свете Тајне, Свето писмо, житија светих и списи светих отаца. А, да би нам заиста били од користи, морамо имати исправан став према њима. Не можемо их користити да бисмо само стекли знање ума, или да бисмо испунили верску дужност. Они морају додирнути наше животе и променити их. Наше православно образовање ће нам дати осећај за оно што је уистину хришћанско. Оно се мора дотаћи наших срца и бити у стању да додирне и срца других. Морамо имати нормалан, темељит став, који није превише узвишен и у облацима. Наш став не може бити саможив; никада не смемо бити задовољни само зато што смо православни, већ морамо додирнути својом хришћанском љубављу и разумевањем друге истинске тражитеље Бога. У супротном смо со која је обљутавила. Одређена окорелост срца се увукла у данашњи православни живот. Пречесто, уместо љубави и опроштаја, наилази се на неповерење, критику и осуду. Без претеране наивности, као хришћани морамо имати љубави и бити отворени. Били бисмо спорији на осуду када бисмо имали мало смирења у сагледавању себе самих. Морамо се више усредсредити на једино потребно: Христа и спасење наших душа. Спољашње чланство у Православној цркви није довољно. Према речима о. Георгија Калциа, православног свештеника у тамници иза Гвоздене завесе, “саградимо цркве својом вером, храмове које никаква људска сила не може да сруши, Цркву чији је темељ Христос”. Ово је могуће само ако имамо смелости да будемо другачији од света који нас окружује, ако развијемо и хранимо православни поглед на свет, прожет живим, уравнотеженим ставом, љубављу и опраштањем, а не саможивошћу. Потребно је да чувамо нашу безазленост и дух “не од овога света”. Тада, упркос сопственој огреховљености и слабости, наша вера ће опстати у предстојећим саблазнима. Биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа у бродолому човечанства, који је већ почео. О. Серафим Роуз Извор: saborna-crkva.com

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...