Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'жељко'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 70 results

  1. Вера у Васкрслог Богочовека пројављује лековитост пред стихијом пораста депресивности у савременом свету, јер нам, по речима светог Теофана Затворника, дарује могућност да духовним очима „гледамо преко греха и патње“. Да ли веровати у Христа значи веровати и у Васкрсење? Постоји ли у нама дубља глад и жеђ за животом, за вечношћу? Је ли Христово Васкрсење и наше васкрсење? Извор: Радио Беседа
  2. У пету недељу Васкршњег поста, на празник преподобне Марије Египћанке, 1/14. априла, завршно предавање у оквиру духовних вечери одржао је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Успенског храма у Новом Саду, координатор Катихетског одбора Епархије бачке и уредник Информативне службе наше Епархије. Тема предавања била је: Христово страдање и спасење рода људског. Извор: Радио Беседа
  3. У политичким манипулацијама и интересним обрачунима са Бошком Обрадовићем, Жељко Митровић је успео да увреди све "небеограђане". Глава боли од разних препуцавања, боли и од ових што владају као да им тата преписао тапију и од "Двери" и Обрадовића и од свих који људе на улицама аутоматски повезују са било којом килавом политичком опцијом. "Још од времена Џоа Багеристе,ови и други чачански дјилкоши стално би да газе Београдјане!Више не праве питање да ли је у питању багер,булдожер или камион.Марш бре сељачине из нашег града!СРБИЈА ФАШИСТИМА НИКАДА УЛТИМАТУМЕ НИЈЕ ПРИХВАТАЛА!П.С.Ми Београд почистисмо,Чачани а ви?", пише Митровић на Тwиттеру. Врло брзо је добио одговор какав заслужује. "Урбаном БеограЏанину, Жељку Митровићу, У нади да ћете разумети језик нас, сељака, који не само да смо погазили већ и преорали Ваш Београд, шаљем дубоко извињење. За све сте у праву. Ако се осврнем у прошлост, мајор Драгутин Гавриловић, чувеним говором нахушкао је војнике да изгину при одбрани Вашег Београда, а у тој лудости да удари на далеко јаче Аустријске јединице и сам је тешко рањен. Не разумем зашто је узурпирао Ваш град чак из тог маленог, сељачког Чачка. Фашисти са Западне Мораве су, да Вас подсетим и Ратко Митровић, Филип Филиповић, Драгиша Мишовић, Раденко Мандић, а Милош Минић се дрзнуо да стане и на чело престонице, као градоначелник. Не знам колико волите поезију, али обавезно сакријте од деце дела Бранка В.Радичевића и Владислава Петковића Диса. Овај потоњи је такве попут Вас, опевао у поеми "Наши дани". Не, немојте се срамити указаном чашћу, то је ипак невешто писало једно неуко сељаче пре готово 100 година. Извините и за сав примитивизам којима су Пуриша Ђорђевић и Радмила Бакочевић бојили ваш бели град, а Вама је ипак највише бео, ако ме разумете… Жао ми је што глумци попут Соње Савић, Миодрага Радовановића – Мргуда и Димитрија Илића нису оставили трага у кинематографији колико Ваше Курсаџије. Не знам да ли у сијасету Вашег медијског царства постоји и н-ти канал Пинк спорт, али се кладим да сте чули о пореклу и неуспелим каријерама Драгана Кићановића, Радмила Мишовића, Уроша Трипковића, Жељка Обрадовића, Владе Јовановића… Као рокер, шта сте и могли научити од ђилкоша са Мораве, Боре Чорбе. Свакако није ни дорастао дубокоумним сингловима чији сте Ви власник - "Причај ми гадости" и "Мајмуне" . Као врсног бас гитаристу зашто би Вас занимао начин на који неки тамо провинцијски, Јими Хендриx, музиком виртузно преноси емоције. Ипак, ваљало би се поклонити његовом величанству, Радомиру Михајловићу Точку. Браћи Теофиловић такође. Знате, једном сте нас баш уплашили. Говорили сте да су Вас тровали свастика и зет, мада више сумњам на Амиџића због оних гадости којима кажњава скоро скроз голе госте, али никад довољно огољене за нацију гладну туђег веша. Чистог или прљавог, свеједно. Надам се да Ваша фамилија није прибегла најсуровијој методи – излагању реалитy садржају дуже од 15 минута или пак музици коју форсирате. Ми смо већ контаминирани ружичастим смећем, јер могуће да као сељаци и не разумемо квалитет којим нас обасипате и сав тај ушмркани гламур. Или нас, пак доживљавате као фамилију, где се љубав изражава тровањем. Како видим, Ваша ружичаста деца, високофреквентних тонова и тих тако модерних ђанизованих имена су стасала за Арену, да лавовски бране нови талас урбанизације Београда који су Вам сељани попут Мирослава Илића, Добривоја Топаловића, Милана Бабића годинама урушавали. Заиста сам згранута чињеницом да се чак и ђилкошкиња, Вера Матовић, осмелила да купи вишемилионску вилу у Вашем комшилуку, а са собом усели и дела Саве Шумановића, Уроша Предића и Паје Јовановића. С правом се љутите што дишете исти ваздух, Дедињски! Бити Београђанин је стање ума, а тад ми се некако увек прикаже Ваша слика како величанствено, заувек масне косе, диригујете Дверима испред здања Пинк империје. Покојни Триван се и помало љубоморно, реторички питао: "Зашто неко мисли да је бољи од других само зато што је имао "срећу" да његовој мајци пукне водењак на координатама неке од београдских општина?” ПОГЛЕДАЈТЕ И (НЕ)РОЂЕНИ БЕОГРАЂАНИ: Сви смо ми дођоши, само су неки и будале Не знам за водењак Ваше мајке, али верујем, да се већина Ваших суграђана поноси скупином академика, интелектуалаца и експерата које сте окупили у идиличном санаторијуму локалитета Шимановци. Ту сте прибавили, њима за љубав, много уметничких дела из читавог света. Надам се да нисте ентеријер оскрнавили и сликама Надежде Петровић, јер та провинцијалка је живот изгубила као добровољна болничарка на фронту, уместо да се држала четкице и штафелаја…Ни сама не знам зашто јој је Иван Мештровић, у знак велике части и пријатељства, излио бисту која данас краси плато испред Гимназије. Можда се чудите, али ђилкоши имају и школе, а ова је баш толико стара, да је чак основана и две године пре Прве Београдске. Питате нас да ли смо очистили наше село, па смо збуњени да ли да избришемо и историјске чињенице. Рођени брат Стефана Немање, Страцимир, још у 12-ом веку, подигао је краљевски манастир, данашњу цркву Св. Вазнесења Господњег. Четврта у рангу српских Богомоља, подигнута као владарска задужбина још пре Хиландара, Жиче и Студенице, три пута је кроз историју претварана у џамију, али су је мештани враћали православним коренима. О том пркосу Вам причам, сазданом чак и у највећем фикусу на Балкану, незваничном симболу Чачка који већ 48 година неустрашиво и храбро одолева зубу времена. Ако сте неким случајем религиозни, молите Бога да Патријарх српски Иринеј не помисли да је и он дошао да гази Ваш град. И један пријатељски савет, немојте се замерати Шумадији, јер као што је Синиша Ковачевић негде написао "Вода којом се гаси Милановац, Крагујевац и Чачак, неким чудом се претвара у бензин. Питајте Турке, Аустријанце, Немце.." ПОГЛЕДАЈТЕ И Смрт Београда у неколико слика и уз помоћ булдожера Мада, да вам за крај нешто објасним. Те несретне 2000-е, Џо, није багером газио Београђане, већ систем у коме сте Ви били кандидат за посланика на листи СПС-ЈУЛ. Један момак, коме сте Ви отац, није правио разлику међу светлима на семафору, нити се питао да ли да заустави свој пребрзи џип, али јесте прегазио 17-огодишњу Андреу Бојанић, и замислите чуда, није био у затвору. Нека деца ових дана јесу, јер су одбила да газе свој образ и достојанство. Деветнаест година касније, опет један Чачанин, предводи Београђане против Ваше БеограЏОВАНије. Градови метрополе или они који претендују да то постану су уникатни по енергији људи који њима циркулишу и хендикепу да своје становнике пребрајају по географској ширини пуцања водењака њихових мајки. Београд је далеко од перфектног града, али га у тој несавршености савршено обожавам. Али, ако сте Београд Ви, Ваш систем вредности и Ваша телевизија, још поносније ћу истицати да сам сељанка из Чачка, тврдог акцента и још поносније удата за Београђанина, који оно што није могао да бира, не износи као свој људски квалитет. Уосталом, ни Ваш син није могао да бира тату, нити начин одгоја. Бирао је можда само модел БМW-а." Извор: https://noizz.rs/kontra/pismo-urbanom-beogradzaninu-zeljku-mitrovicu/h5ce40x?fbclid=IwAR2p0BHVlL0UlldwFd2aJDZfGpRA51gwUE2fniKlJWKK3I2INm2cZE7Fch8
  4. У другу недељу Часног поста, 24. марта 2019. године, у дворани Светосавског дома у порти Световрачевског храма у Футогу, протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду, одржао је предавање на тему: Васкрсење Христово и Други долазак Господа Исуса Христа. По завршеном излагању, отац Жељко је одговарао на питања присутних. Ово је друго предавање које је, у току Васкршњег поста, организовала Црквена општина футошка. Извор: Радио Беседа
  5. Блаженопочивши владика Данило Крстић волео је да користи метафору олимпијаде, па је Велики пост називао нашом духовном олимпијадом или олимпијским играма. На питања слушалаца о специфичностима великопосних богослужења, символици метанија, о покајном карактеру Великог канона светог Андреја Критског, у емисији „Оче, да те питам“, одговарао је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Емисија је емитована 14. марта 2019. године. На звучном запису благодаримо радију Беседи.
  6. У свечаној дворани Богословије Свети Арсеније Сремац у Сремским Карловцима, протојереј Жељко Латиновић је одржао предавање Смисао и значај аутокефалије Српске Цркве. Поводом јубилеја 800 година аутокефалије наше помесне Цркве предавање је одржено 1. марта 2019. године у организацији Црквене општине Сремски Карловци и Православне омладнске заједнице и саветовалишта Ангелијанум.
  7. Прослављајући спомен на светитеље, на мученике, склони смо да заборавимо да они нису тек само део историје Цркве. Они су, били и остали, присутна снага и дивно светило Православља. Да ли су страдалници односно сведоци данас и самохрана мајка, они изморени болестима, заробљени у канџама наркоманије, деца у сиротиштима, људи по затворима и на ратиштима, они на тешким физичким пословима? Може ли се и то назвати исповедништво? Протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду је одговарао на питања слушалаца радија „Беседе“. Емисија је емитована у четвртак, 21. фебруара 2019. године. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице Радио Беседе.
  8. У недељу, 17. фебруара 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ ЖЕЉКО ЛАТИНОВИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: ,,Предуслови за добијање аутокефалије у време Светог Саве". Извор: Радио Беседа
  9. На почетку емисије отац Жељко је тумачио Свето Јеванђеље на 36. недјељу по Духовима када наша Света Црква доноси причу о великој вјери жене Хананејке и исцјељењу њене болесне кћери. Отац Жељко је одговарао и на питање наше слушатељке о тузи за ближњима који су се упокојили. “Ми Хришћани треба да тугујемо са надом у Васкрсење“-каже отац Жељко. Како се понашати у друштву атеиста, као и то ко су сиромашнни духом, објашњава отац Жељко одговарајући на питање наших слушалаца. Ово су само нека од питања на која ће те наћи одговоре у овој душекорисној емисији са оцем Жељком. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  10. Нисам хтео о овоме да пишем, пре свега, због радости грегоријанског Божића коју је након страшних патњи доживео народ Сирије. Али ноћ након Божића војска Израела напала је пројектилима Сирију и то заклањајући се иза путничких авиона. Срећом напад је успешно одбијен. 24. децембра увече хтео сам да гледам римску мису. Изненадио сам се у поноћ кад сам видео да је у Риму све готово и да је вигилиа и можда миса била у 21.30.Остао је само Загреб. Нашао сам хрватску телевизију и пренос је почео. Али није био Загреб. Нека мала црква. Кад пише Сисак. Сетио сам се држава преноси из Сиска јер им је подобан проусташки бискуп сисачки Владо Кошић. И почиње. Најпре он прича, држи уводно слово и поздравља присутне.Тиме се наравно нарушава свечаност службе али кога брига. И почиње да служи. Врцка по олтару као пчела радилица и певуши нешто високим гласом. Дежмекаст и феминизиран. У јаслицама (пећина и кипови свете породице, пастира) нешто чудно. Лутке у униформама хрватских војника. Не само неукусно него и неисправно теолошки. Наиме, не чувамо ми Бога (тј.они), него Бог чува нас. И цела поента те прича јесте да Спаситељ од почетка није имао где главе склонити,а не да га при порођају чува војска. И онда проповед морбидна,болесна и перверзна. Прича против абортуса и нашироко разлаже како ето Богородица није абортирала Исуса и шта би било да јесте. Како му није одвратно то да прича.Стално се враћају свом примитивизму и натурализму. Богородица то није могла да уради јер је била непогрешива, а чак по римском учењу и лишена прародитељског греха. Да не говоримо о месијанском плану Бога. Кошић се прославио својим усташким причама о селу Зрињ на Банији где су усташе доводиле Србе и убијале. Ето монструм доведе Србина и тестерише га у свом дворишту. Залагао се за подизање споменика Степинцу, јер су тамо касније Срби побили Хрвате. Јесу, у једном тренутку руководство Срба-партизана схватило је да геноцид неће престати док се не узврати истом мером. Сравњени су са земљом село Зрињ на Банији и Боричевац у Лици.Тада су се Хрвати озбиљно уплашили и престају масовна убијања на територији данашње РХрватске а геноцид се преноси у Босну. Највише у Крајину и на Козару. Сад је територија Српске Крајине пуста. Све је зарасло у шикаре и шуме. Лутају дивље свиње и вукови. Да ли је њима Кошић правио споменик. Да ли они (не мислим на вепрове и вукове) могу да се ослободе свог дивљаштва и примитивизма и зашто њихова држава баш такве питорескне ликове форсира. Извор: ФБ профил Жељка Познановића.
  11. Уочи тријумфа Напредњака на политичкој сцени, тј њиховог освајања власти, дошло је до измене закона о политичким странкама. Новим законом је измењен политички систем који је Србија наследила из времена Милошевића, а који је давао могућност оснивања безброј малих странака, које су прилично лако прелазиле цензус. Захваљујући новом закону су временом нестале многе мање странке, а оне које су преживеле имају то захвалити само коалицији са великим странкама унутар којих су практично изгубиле свој идентитет. Стари, „Слобин“ политички изборни систем јесте омогућавао већи плурализам у смислу лакшег оснивања странака али не треба се заваравати да је демократичност таквог система била већа. Напротив. Милошевић је заправо користио мноштво малих странака да разводни политичку сцену и онемогући консолидацију опозиције, између осталог и захваљујући томе је владао 10 година. Од 2008. године, тачније од оснивања Српске напредне странке, још тачније од реформисања Српске радикалне странке у једну политички коректну и западу прихватљиву партију, креће прича о двопартијском систему и укрупњавању политичке сцене у Србији. Први ту причу пласира Мирољуб Лабус, а затим и Божидар Ђелић уз канонаду медијског спиновања тадашње генерације „независних“ политичких аналитичара који су били блиски ДС власти и странцима, који незнавеном пуку упорним гебелсовским понављањем објашњавају како је за Србију на дуге стазе најбољи двопартијски систем, како је време за укрупњавање политичке сцене у Србији и како мале партије заправо само сисају буџет, а значајно не доприносе развоју демократије у Србији. Оно што су Демократе планирале, Вучић је реализовао, само су улоге замењене. Уместо да СНС буде та вечита опозиција Демократама, бројне фракције ДС-а окупљене око Ђиласа су постале вечита опозиција СНС-а. Оно што се чинило као теорија завере 2012. године уочи избора, после избора је постала реалност – двопартијски систем је заменио вишепартијски. Најгласнији против двопартијског система су били Социјалисти, тачно предвиђајући да ће постати приперак у некој будућој коалицији и да ће временом изгубити значај. Тада је Дачић, схвативши у ком правцу иде то фамозно „укрупњавање политичке сцене Србије“ претио да „трећа Србија“ (при том није мислио на истоимени покрет који је настао нешто касније) може својом јачином да изненади. Трећа Срба или трећи политички блок, иако је било неколико покушаја, није реализован до данас. Дачићева упозорења су била пуцањ у празно. Но касније је идеја двопартијског система пропала јер се ДС поделио и урушио готово потпуно. Тако од 2014. имамо једноипопартијски систем у коме доминира СНС, а остали представљају сателите који су у влади или пак који глуме опозицију. Сада се чини да после турбуленција на прозападној опозиционој сцени у којој су готово нетрагом нестали Радуловић, а на маргини је Јанковић, се нешто мења. Формира се Савез за Србију у коме главну реч има Ђилас, а асистира му Јеремић и “прислужује” Обрадовић уз оно што је остало до ДС-а. Ђиласов савез има амбицију да се наметне као алтернатива власти и то је делимично успео овим протестима. Но циљ је да се формира двопартијски систем. До тога је још далеко али консолидација опозиционе сцене са Ђиласом на челу може до тога довести за неколико година. Данас је резултат СНС недостижан за СзС и потребно је да се десе драматичне промене и тешки порази Вучића и његове владе (нпр. око Косова) да би се тај однос значајније променио. Поред тога потребно је да Ђилас ојача своју позицију унутар СзС и унутар опозиције што ће исто тако ићи не без проблема и трзавица. Након деценија вишепартијског система многима се може учинити да двопартијски систем и није тако лош. Што трошити државни буџет на 600 странака, када могу да постоје само две или два политичка блока. Зашто се ангажовати и улагати труд у политичкој борби, када једна од две могуће партије има много више изгледа да пређе цензус. И отприлике то су предности двопартијског система. Проблем двопартијског система у Србији је што две коалиције, позициона и опозициона, уопште немају различиту политику (однос према ЕУ, тржишној економији и сл.). То је уједно и проблем „службене опозиције“ у Србији јер нема чиме новим и привлачним конкурисати на политичком тржишту владајућој партији. Њихов однос са Западом је сличан. Спољна и унутрашња политика се разликују у нијансама, економска политика такође. Чак се и национална политика, која је до сада била ексклузива коалиција око СНС, не разликује превише од како је Ђилас инкорпорирао Двери у своју коалицију. Уосталом ни другосрбијанаца и бивших функционера ДС не мањка у Вучићевој владајућој коалицији. Смисао и идентитет тренутне позиције и опозиције у Србији је једино у њиховом међусобном конфронтирању. Вашингтону и Бриселу такође иде на руку двопартијски систем у Србији јер која год партија/коалиција да је на власти, спроводиће се воља Запада. Просто не постоји фактор изненађења, не постоји трећа политичка опција, која би могла да се организовано супростави Западу или властима које спроводе вољу запада. Временом двопартијски систем чини оно што смо имали прилику у недавној прошлости да видимо у комунистичком једнопартијском систему. Симбиоза позиције и опозиције у једну посебну политичку касту, чији се представници смењују на власти али константно чине један естаблишмент-од народа одвојену класу. Касту у чијим рукама је судбина народа, државни ресурси, велика моћ и капитал, повезану међусобним диловима. Касту којој је главни циљ одржање у политичком животу зарад бенефиција који тај живот доноси. Непрекинута владавина ове политичке касте у двопартијском систему је оно што присталице једне или друге стране не виде или не желе да виде, замајавани вечитим сукобима позиције и опозиције, сукобима који су често и фингирани. За Србију је двопартијски политички систем можда погубнији од једнопартијског јер даје привид демократије. Једнопартијски систем се потроши или бива срушен од народа. Док је у двопартијском систему тај исти народ ангажован у политичкој борби која доноси добробит само политичкој касти. Јасно је зашто Ђилас жели да се иде ка укрупњавању у опозицији јер се он намеће као алтернатива постојећој власти, а то значи и као могућа “будућа власт”. Запад уједињеном опозицијом добија полугу притиска на Вучића коме шаље поруку “имамо са ким да те заменимо ако нам не одрадиш то и то”. Вучићу са друге стране не одговара уједињена опозиција али му одговара Ђилас на челу опозиције јер га не види као правог ривала. Кадар бивше власти, без харизма и са тајкунским богатством које је стекао док је био на власти, Ђиласа чине осетљивим на нападе од стране режима. Осим тога Вучић и Ђилас су сарађивали и док је Вучић био у опозицији али и док је Ђилас био градоначелник, а власт формирала коалиција СНС СПС и УРС. Зашто и данас не би сарађивали кад је политика у суштини бизнис. Управо је тај двопартијски партократски систем у формирању Ђилас-Вучић, највећи ријалити који је Србија до сад имала прилику да види, узрок апстиненције већине гласачког тела у Србији. Народ није глуп. Можда не уме све да сагледа или прецизно дефинише, али му је сасвим јасно да је нова политичка каста далеко од њега, да не заступа његове интересе и да је у дебелом међусобном талу. Јасно је и да постоји координација на линији власти и опозиције у којој међусобним нападима јача и Вучић у редовима власти и Ђилас у редовима опозиције. Тако режимски медији својим свакодневним нападима на Ђиласа, Јеремић и Обрадовића само овима дају легитимитет “праве опозиције“. Све заједно се прави ријалити који треба да доведе до двопартијског система Вучић-Ђилас. Жељко Ињац видовдан
  12. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, у Оџацима је, у недељу 25. Новембра 2018. године, у црквеној дворани храма Спаљивања моштију светог Саве, у организацији Српске православне црквене општине оџачке, а у оквиру започетог циклуса предавања, презвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду, одржао предавање на тему Пост у Православној Цркви. У име домаћина, Црквене општине оџачке, предавача и присутне слушаоце је поздравио протонамесник Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки. Предавач је присутне подсетио и поучио важности поста у литургијско-подвижничком животу и објаснио неке недоумице одговарајући на питања присутних. Благодарећи радију Беседи доносимо звучни запис предавања!
  13. „Свака је мајка по природи као мајка слична Христу Спаситељу, тим пре мајка хришћанка. Страдања матера за децу своју, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски. И тешко да можемо схватити љубав Христову према људима ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија“. Свети владика Николај, у Крагујевцу, 1940. године У овој емисији говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. На звучном запису благодаримо радију Беседи!
  14. „Свака је мајка по природи као мајка слична Христу Спаситељу, тим пре мајка хришћанка. Страдања матера за децу своју, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски. И тешко да можемо схватити љубав Христову према људима ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија“. Свети владика Николај, у Крагујевцу, 1940. године У овој емисији говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. На звучном запису благодаримо радију Беседи! View full Странице
  15. У недељу, 21.октобра 2018. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, протопрезвитер Жељко Латиновић одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: „ЕПИСКОП БАЧКИ АРСЕНИЈЕ РАДИВОЈЕВИЋ“. Звучни запис предавања доносимо са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице
  16. У недељу, 7.октобра 2018. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитери Жељко Латиновић и Игор Игњатов одржали су предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: „Епископ - икона Христова“. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  17. Шта су Задушнице и да ли су нашим ближњима који су се упокојили у Господу неопходне наше молитве? Архимандрит Методије, настојатељ Хиландара, изјавио је да је дошло до духовне обнове монаштва на Хиландару – да ли је то јасан показатељ обнове у нашој Цркви? На питања слушалаца у емисији „Оче, да те питам“ одговарао је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  18. Последице које украјинска криза може произвести на геополитичком плану Европе и целог света су дугорочно несагледиве. Бојазан од војних сукоба светских размера није уопште неоправдана ако се узме у обзир историјски и стратешки значај Украјине која је мимо Русије и највећа земља Европе. Процес одвајања Украјине из евроазијске и руске сфере доминације потпомогнут и финансиран од стране запада кроз наранџасту револуцију прети да започне трајни конфликт Истока и Запада. Готово све анализе се баве политичким, геополитичким или енергетским аспектом кризе у Украјини но оно што промиче већини аналитичара ове кризе је дубока верска позадина сукоба. Мада је у Украјини већинско становништво декларативно православне вероисповести и тек мањи део римокатоличке и унијатске (са још мањим процентом исламске и јеврејске) комплексност украјинског верског проблема и тамошњих подела је огромна. Пре свега сложен је однос унутар самог украјинског православља. По паду комунизма и осамостаљењу Украјине као државе, аспирације политичара и одређених клирика доводе украјинско православље у крајње анархично стање. Почетком деведесетих година 20 века, сем три веће православне цркве од којих су две расколничке и националистичке попут македонске цркве код нас и једне канонски признате аутономне украјинске ПЦ под окриљем Московског Патријархата у којој је уједно и највећи број верника (око 35 милиона),настаје још 20 православних цркава, од којих поједине имају епископе на пар парохијана и са фиктивним епархијама. Овако усложњено, боље рећи хаотично раздробљено православље је веома повољно тле за разноразне политичке и верске махинације што је неретко и био случај у последње две деценије. Националистички и прозападно оријентисани политичари настојали су по сваку цену обезбедити самосталну јединствену аутокефалну цркву у Украјини која би објединила све веће и низ мањих црквених организација. Но за овакав подухват нити су сами били довољно способни нити је било добре воље од стране представника тих црквених организација. Московска Патријаршија је већ 1990. године,годину дана пре него је Украјина стекла државну независност, предупредила могуће одвајање и аутокефалију давањем аутономије Украјинској Православној Цркви наравно у оквирима Московске Патријаршије. Тиме је МОСПАТ везао највећи број православних верника за себе. Разлога за овакав поступак је било више, али најважнији је свакако историјски и идентитетски, јер руско православље своје извориште управо има у Украјини и Кијеву. Ту је створена и у византијском православљу крштена прва руска кнежевина и одатле потиче руска државност и духовност - Православнаја Рус. Савремене народности и националности попут руске, белоруске и украјинске настају знатно касније. Период Совјета Иако је претрпела невиђен у историји прогон и затирање, јер ни први Хришћани нису доживели пропорционално свом броју такав геноцид и разорење, једина руска институција која је опстала на целокупном простору некадашње Руске империје односно СССР-а је управо Православна Руска Црква. Обнова православља почела је осамдесетих – током Перестројке. За протеклих 20 година обновљено је преко 1000 манастира, међутим слава Свете Русије није ни изблиза враћена (Сматра се да је предреволуционарна Русија бројала око 78 000 храмова, а број убијених православних Руса прелази 50 милиона). у периоду од 70 година комунизма прогон је само на кратко заустављен током Другог светског рата. Стаљин је у том периоду отворио преостале храмове и допустио богослужење како би повратио морал и патриотизам руском народу. Тада се, после две деценије стравичног прогона на читавој територији Русије налази свега 100 активних храмова и 4 архијереја која нису утамничена. За већину унијата и римокатолика у периоду Другог светског рата, па чак и за неке православне Украјинце Хитлер је био ослободитељ од комунистичког безбожничког јарма који је донео велику духовну и материјалну пустош. На окупираним територијама Хитлер је дао слободу вероисповедања православним верницима. Не треба заборавити да је Кијев ослобођен од нацистичке војске тек на лето 1944. Пад Трећег Рима током октобарске бољшевичке револуције донео је сасвим нове прилике у православном свету. Бољшевици су ликвидирали већину архијереја, а остатак је био интерниран или пак под строгом репресијом бољшевичког режима. Сагледавши реалност у којој се нашло руско православље у бољшевичком режиму патријарх Тихон покреће низ акција које су требале предупредити и заштитити оно што се могло у том моменту. Тако је давањем аутономије Финској православној цркви као и православним црквама балтичких земаља патријарх Тихон успео сачувати не само добар број храмова и манастира у тим земљама већ и црквено-духовни живот. Током комунизма руски верници су захваљујући управо тим очуваним оазама православног хришћанства успели сачувати и надоградити свој верски живот. Због хаоса и проблема који је владао револуционарном Русијом ове аутономне цркве прихватају власт Цариградске патирјаршије. Управо ту почиње проблем који се прелива и у данашње време. Цариград и Енглеска Некако паралелно са октобарском револуцијом одвијају се и догађаји у цариградској патријаршији који ће дати трајан печат како грчком православљу тако и православљу уопште. Балкански народи током ратова за ослобођење од Турака су имали подршку моћне руске империје.Падом царске Русије као заштитнице православља у свету, православне цркве балканских народа окрећу се западним земљама пре свега Енглеској у потрази за заштитом сопствених интереса. Српска црква и држава попут грчке се такође окрећу Енглезима као оној моћној сили која одлучује о судбини Балкана. Владика Николај је нарочито добре односе тада успоставио са англиканским клиром и теолозима, а српска круна са енглеском круном. Сарадња англиканске цркве и православних цркава Балкана је интензивирана нарочито током и по завршетку Првог светског рата. Извесно романтичарско занесењаштво у погледу могућих позитивних односа Британије и англикаске цркве према православнима је преовладавало у том периоду. За разлику од римокатоличке цркве с' којом су православни имали вековне нерашчишћене рачуне, англиканска црква с' којом није било трауматичних искустава прогона и прозелитизма, али ни неких нарочитих контаката, па чак и због свог националног карактера је деловала блиско православнима, нарочито Србима. Међутим оно што је историја пре и после тог периода показала је да су интереси енглеске круне и државе по правилу били на штету православних народа Балкана, а нарочито Срба. Тако је било и у црквеној сфери. Анатагонизам између цариградске патријаршије и турске државе који је у почетку био подстицан па и финансиран од Англосаксонаца уз разна нереална обећања о обнови некаквог византијског царства у моменту када су се турски државни врх и Енглеска нашли у конфликт због турске германофилије није био ништа друго до Енглеска уцена или пацка непослушним и превртљивим Турцима. Последица овог грчко-турског сукоба је масовни егзодус малоазијских Грка (око 1 400 000 ) и нестанак православља на простору Мале Азије. Само захваљујући посредовању СПЦ и Краљевине СХС код турских власти опстаје Патријаршија у Цариграду. Тадашњи цариградски патријарх Мелетије Метаксакис који је на трон готово сигурно дошао уз помоћ енглеског утицаја признаје англиканско рукоположење што изазива негодовање и код римокатолика. Но оно по чему ће дефинитивно остати упамћен овај контраверзни патријарх јесте увођење грегоријанског календара (новог календара). Део православних помесних цркава прелази на нови календар, нарочито јелинских ( под влашћу или утицајем Грка), али и румунска и бугарска црква, док други део наставља да се држи старог (јулијанског) календара(Срби, Руси, Грузинци и Јерусалимска патријаршија). Тиме је православље практично подељено на новокалендарско и старокалендарско што у суштини не мења доктрину и васељенскост православне цркве, али даје основа за потенцијалне расколе и деобе, које неретко међу православним народима бивају политичке или етничке позадине. Такође значајна аспирација васељенске патријаршије у односу на православне цркве у дијаспори рађа се управо у време патријарха Мелетија. Са извесном подршком коју васељенска патријаршија ужива од стране Англосаксонаца ове аспирације су често инспирисане пре политичким него црквеним побудама. У то време васељенска патријаршија долази у сукоб са руском црквом (потчињава себи финску, пољску и православне цркве балтичких земаља које су до тада биле под московском патријаршијом), али и са српском(потчињава себи чешку православну цркву која је била под СПЦ). Цариград и Москва Од крштења Русије до успостављања руске патријаршије прошло је готово 500 година. Све време црква у Русији се налазила под влашћу цариградских патријараха. Тек пред сам пад Цариграда у руке Турака јавља се код Руса идеја о Трећем Риму, односно о аутокефалији руске цркве која би требала да настави православну и цивилизацијску мисију Византије. Управо на тој основи настају каснији сукоби цариградске и московске патријаршије. Цариград се никад није помирио са губитком својих позиција које је имао током византијског периода. Међутим историјска реалност је потиснула Цариград у други план, његов утицај се и даље осећао нарочито на просторима отоманске империје која је окупирала готово све бивше територије старе Византије. Но то није била ни бледа слика некадашње цариградске патријаршијске моћи. Цариградски патријарх у турској империји добија титулу милет-баша што дословно значи глава народа. Он је непосредно одговоран султану за послушност православних народа, пуноправно грађанство имају само муслимани док су православни грађани другог реда. Ислам је доминирао Константинопољем а цариградска патријаршија је била тек још једна у низу источних патријаршија под исламском доминацијом, мало острво православља окружена морем муслимана. У таквим историјским околностима и слободни и поробљени православни Хришћани једино су могли у Русији и руској цркви видети спас и ослонац и наследника Византије - Трећи Рим. Јачањем и развојем руске државе која се распростире од Црног до Јапанског мора, развија се и идеја о Трећем Риму. Па и сама Цариградска патријаршија под турским јармом у више наврата ослања се на моћну руску државу и њено посредништво. После октобарске револуције и скорог затирања руске цркве од стране бољшевика (пад Трећег Рима), позиције Цариграда и Москве се донекле изједначавају. Крај ХХ и почетак ХХI века оживљава стара ривалства ове две патријаршије, сада са нових позиција. У међувремену Цариград је успео да се консолидује, иако нема 100 милионски број верника попут Москве, ипак захваљујући добрим односима са западом, пре свега са Англосаксонцима, има озбиљан утицај а ни финансијски не заостаје много за Москвом. Обновљењем православља у Русији и саме руске државе, Москва с друге стране покушава да врати позицију Трећег Рима нарочито с обзиром на њен 100 милионски број верника. Овај дубоки антагонизам између старе цариградске патријаршије која је прва у диптиху православних цркава што значи да има првенство по части и московске најмногољудније патријаршије која самим тим полаже право и на највећи утицај, нема изгледа да се превазиђе. Западни политичари ће свакако рачунати на овај антагонизам унутар православља при остварењу својих циљева на просторима православних народа где се њихови интереси не поклапају са руским, као што је тренутно случај у Украјини. Могући раскол и његове последице Тај антагонизам уз подршку спољних фактора би могао у даљој или ближој будућности, по предвиђању појединих верских аналитичара, довести до унутар православног раскола. У том случају све цркве које су под утицајем цариградске патријаршије (грчка, албанска, финска, румунска, јерусалимска, чешка, итд) би се нашле с' једне стране а "руске" с' друге стране. Наравно Срби би се опет нашли у незгодној позицији, негде у средини између прозападне грчке струје и источне руске, као и толико пута до сада. Уколико би се десио раскид канонског општења Москве и Цариграда питање је како би се позиционирала СПЦ, пројелински или проруски или неутрално, уколико је то уопште могуће? Западни центри моћи би нас притискали, и на томе и раде, да створе климу у којој би се чинило да је прихватање јелинског утицаја позитивно, те да је потребно се дистанцирати од Русије и у црквеном погледу. Опасно би било превише попуштати овом и оваквом притиску, али би још ризичније било играти на «проруску» карту, можда из ината. Док би друге помесне цркве у већини биле или проруске или прогрчке са мањим групацијама које би гравитирале супротном центру, евентуални злосрећни раскол уколико до њега дође бинајгоре погодио управо СПЦ. Јер утицај руског и грчког православља у српској цркви је скоро подједнак (што због катастрофе коју је преживела РПЦ у прошлом веку, што због прозападног лобирања за јелинску или прогрчку струју у православљу код нас). У случају те геополитичке поделе у православном свету која би се преламала и преко Срба, раскол би ишао дубоко. Ту се не би поделили само поједини архијереји за једну или другу страну него би и читаве епархије биле раздељене по овој основи од највишег до најнижег клира па све до верника. Ако се још узме у обзир разлика у начину богослужења која је тренутно присута у СПЦ и могуће увођење новог календара (који би одмах изазвао реакцију много жешћу но што су биле досадашње кризе), практично би од једне настале две подједнако значајне конфесије. Конфесионална подела на телу српског народа кроз историју се увек показивала као изузетно негативна и разарајућа по само биће народа. Не треба ни објашњавати у којој мери би овај сценарио био погубан по Србе, само је потребно видети како су нам поделе и унутрашњи расколи кроз историју правили ненадокнадиву штету. Остаје једино да се надамо да до овога ипак неће доћи те да етнофилетизам и политички интереси неће избити у први план. Као и да ће српски архијереји у случају таквог сценарија изнаћи довољно мудрости и разборитости следујући примерима Св.Саве да не дозволе цепање СПЦ. Јер било да смо верујући или атеисти или незаинтересовани никоме неће бити пријатно да се нађе у средишту неког будућег српског међуконфесионалног сукоба који би био можда и жешћи од осталих српских међусобица. Дакле ко год претерано навија за једну или другу страну, утиче да се црквени брод опасно нагне на један или други бок, чиме се угрожава читав црквено-народни организам. Како су говорили свети људи – држите се средине, крајности су опасне. Могу да погубе како појединце тако и читаве народе.
×
×
  • Create New...