Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'етика'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 18 results

  1. Живећи у палом свету неизбежно се сусрећемо са његовим апсурдима који се пројављују на разне начине. Занима ме шта хришћани имају да кажу о томе кад је у питању естетика. Хришћанство има свој специфичан начин изражавања који свет може најлакше да препозна као уметност, философију, идеологију, ређе као мистику... Али шта кад се хришћанин суочи са "вредностима" овога света? Како приступити ближњем који је хипнотисан "змијином обманом"? Како освестити себе? Могу ли се помирити хришћанска етика и световна естетика? На који начин и шта ако не могу? http://www.telegraf.rs/vesti/1465639-da-li-znate-zasto-je-beli-andjeo-nestao-i-jos-cetiri-neverovatne-stvari-o-srpskoj-svetinji Опширније: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%95%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0
  2. Користећи се Божјом речју и својим вековним искуством, Црква нам даје детаљна упутства како треба да живимо овај живот на хришћански начин. Међутим, Библија не покрива баш сваку ситуацију са којом ћемо се суочити у нашем животу. Како је онда она довољна за све етичке дилеме са којима се сусрећемо? То је место где се Хришћанска етика појављује, о којој смо данас разговарали са катихетом Бранком Калабом. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице
  3. Kao društvo u celini i kao pojedinci postajemo sve više bezosećajni i ravnodušni. Verovatno za sebe mislimo da nismo učesnici u linčovanju i ismevanju drugih. A da li je to zaista tačno? Koliko kamenja dnevno bacamo samo klikčući na "share" i na "vesti" koje to nisu, koliko učestvujemo u olajavanju i osuđivanju samo mrdajući kažiprstom? Koliko ljudi zapravo dnevno povredimo i ne razmišljajući? Na ovu temu sam naletela na jedan izuzetan tekst, o posledicama hajke na život žrtve. Zanima me da li ste nekad razmišljali o tim ljudima čije živote i muku razvlačimo po celom internetu? Kako to utiče lično na vas? Koliko razmišljamo o hrišćanskom aspektu našeg onlajn delovanja? http://www.heraznanje.com/monica-lewinsky-ne-budite-virtualni-ucesnici-u-kamenovanju/
  4. Позивамо вас, да у среду, 17. маја 2017. године, у 20 часова, у крипти Храма Св. Саве (Крушедолска 2/А) присуствујете предавању на тему „Видовданска етика и Косовски завет“. О овој теми говориће: Његово Високопреосвештенство, архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски, г. Амфилохије Предавање се одржава у организацији Храма Св. Саве на Врачару и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке. Улаз је слободан. https://www.facebook.com/events/1541146169290578/ http://sozbg.rs/dogadjaj/mitropolit-amfilohije-vidovdanska-etika-kosovski-zavet/
  5. "Ви сте со земљи.... ви сте свјетлост свијету. .. Не може се сакрити град што на гори стоји... Коме је више дано, више ће се и тражити од њега... Коме је мало дано, биће мало бијен, коме је много дано, биће много бијен.. Морају доћи саблазни, али тешко ономе преко кога долазе... За сваку празну ријеч даћеш одговор у дан суда... Тешко вама књижевници и фарисеји...Кад слијепац води слијепца, оба ће у јаму пасти...Свако царство које се изнутра раздијели, пропашће...Оснивам Цркву своју и врата адова неће је савладати." Ставила сам све ове ријечи Господње у један контекст, јер чини ми се да говоре о истоме: не само о нашој одговорности за своју душу у дан Суда, него за нашу одговорност како чинимо и дјелујемо у свијету, у заједници, међу људима, и у Цркви. Јер и Бог наш (према истинитом богопознању) не остаде незаинтересовани 'демиург' (стваралац који се за творевину више не занима) него сиђе међу нас да га упознамо и заволимо, да нас поучи како да се вратимо Оцу, и да за нас страда од нас самих. Кад погледамо око себе, видимо преовлађујуће зло и патњу. Видимо и свијетле примјере људскости, храбрости у супротстављању злу или залагању за добро, љубави, доброти и милости. Не долази то ни само од нас који смо позвани на то. Бог има своју дјецу кроз коју дјелује небитно ко је, из којег народа или конфесије. То је оно добро које одржава свијет, овакав, док не дође нови. На нас који тежимо за Христом, силније напада Кушач, (обмањивач и ругач). Моћно је то биће/тј.бића и изложени смо непрекидно борби с њима. Стално се освједочујемо на својој кожи и уопште углавном добрих људи, о злоби и разјарености духова поднебесја. То видимо стално кад нас поражава, разочарава, саблажњује зло у нама самима (онолико колико смо га свјесни), и у другима, нарочито онима од којих по природи ствари више очекујемо. Зато нас погађа више кад било ко коме је више дано, ко има више памети, већу моћ у друштву, или само над људима, или рецимо само дјецом (као нпр.просветари, социјални радници) учини нешто лоше, ту моћ не искористи на добро, но на зло. То је зло страшније кад га чине друштвени стубови и ауторитети, они којима је више дано. Између осталог, кад се говори о Цркви, оно лоше, неморално, неодговорно, некорисно, или управо штетно па чак и зло, што чине одговорнији људи у Цркви, представља велику штету за саму Цркву, повређујући вјерне а одбијајући оне који су ван вјере, тј. потенцијално вјерне. Сувише лако, ја бих рекла и лакомислено је рећи, опстаће Црква упркос нама. То звучи као да бисмо се радо ми сви извукли од одговорности за себе, за друге, и за Цркву на крају крајева. Како ћемо знати шта је лоше, да не подлегнемо обмани? Па просто, рекао нам је Господ све. "По плодовима њиховим познаћете их". Просто, гдје, како год изгледала нека идеја рационална, оправдана, из добре намјере и са добром сврхом, кад видиш плод идеје да је смутња, да је раздор, да је неслога и нељубав, међу људима и у Цркви, знаш одакле долази. То се дух обмане успјешно наругао. Идеје су врло важна ствар. Ко год је размишљао о историји било које земље и човјечанства, видио је како су велика зла опредмећена у великом броју људи, а коријен зла се могао лоцирати у некој идеји (иако несретни мислилац није уопште желио то ни слутио такву могућност, па кажу рецимо да Маркс није крив за марксизам а Ниче за фашизам). На нашем вјерском језику, упутио нас је Апостол (испитујте духове, да ли су од Бога). Зато није мала важност не само тога шта ми чинимо у нашим животима, него и шта говоримо, и о чему и како расправљамо, између осталог и на форумима, па рецимо и на овом форуму. Ја сам рецимо овде и дошла да учим о вјери, а нарочито да нађем одговоре о крупним питањима која на очи свих нас потресају Цркву, као расколи, екуменизам и слично. Не могу рећи да сам успјела да докучим одговор. Често ми се супротни ставови чине оправдани, сваки донекле и у нечему. Има разложности у ставовима, али нема разложности у људима, па се дијелимо на ове и оне, а и Апостол нам је рекао, нема Павловог ни Петровог, него смо сви Христови. Дијелимо се, умјесто да се сабирамо и да превазилазимо разлике. Али ми увијек и у свему можемо да освијестимо нешто што не ваља, да га распознамо, препознамо, и да то промијенимо. То је фасцинантно. То је она теже разумљива прича о нашој слободи. Слободи у мјери разума и одговорности. Нама хришћанима дат идеал уподобљавања Христу, на начин голубије безазлености а змијске мудрости, чистог ока и срца, не са поистовјећивањем са изабраношћу што нам годи, јер 'многи ће први бити посљедњи а посљедњи први', већ са сталном свијешћу о већој одговорности ако нам је више дано. (Набацала сам површније доста тога, па ако буде интересовања, причаћемо...)
  6. ОТАЦ РАФАИЛО ОЧИТАО БУКВИЦУ: Црква није плажа ни тератана! (ВИДЕО) Отац Рафаило је недавно у једном храму у Црној Гори опоменуо све оне који су на служење литургије дошли неприкладно одевени. Замерио је онима који су у храм дошли у спортској гардероби и шорцевима. Отац Рафаило (Фото: Јутјуб) – Данас смо се превише опустили и сами нисмо свесни где се налазимо и пред чије лице излазимо. Врло је важно да водимо рачуна како се облачимо, јер света литургија је свадба царевога сина. Свештеник је рекао да верници у цркве не долазе у тренеркама, шорцевима и да не правимо од храмова модне писте. – Кад долазите у свете храмове припремите се, излазимо пред лице Божије, немојте било како, важно је, врло је важно. Учите и децу да то поштују, немојте да деца долазе полу гола. Немојте и сами тако да се облачите јер можете да наљутите домаћина. То важи како и за сестре тако и за браћу. Фино се одените, имате нешто лепо за храм. Теретана је теретана браћо и сестре, храм је храм. Отац Рафаело је рекао да му верници не замере јер су његови савети добронамерни. Погледајте у видеу шта је отац Рафаело још замерио верницима: http://www.pravda.rs/2015/08/12/otac-rafailo-ocitao-bukvicu-crkva-nije-plaza-ni-teratana-video/
  7. Никола Ђоловић

    Безосећајност

    О расејаности Расејаност долази од неинтересовања за одређени садржај или конкретну личност услед губитка пажње. Но, питање је шта поткопава ту пажњу? Није то само недостатак концентрације него недостатак љубави да се саслуша други. Другим речима, недостатак разумевања за другог. Некада то може бити намерно а некада случајно. Ако је намерно, човек се труди да не саслуша другог услед свесне жеље да изигнорише или саботира другог у његовом науму. Ако је случајно, то може бити од последице умора, обавеза, и других оправданих разлога. Међутим, колико год разлози били оправдани, друга страна која жели бити саслушана то може тешко да поднесе. Може бити то и због сујете али може бити и због љубави коју неко гаји према другоме па очекује исту врсту узајамности и на пољу „саслушатељне дијалогизације“. Расејаност може да постане велики проблем, како у извршавању одређених задатака, тако и у сусрету са другим људима. Она се може савладати вежбањем умне воље, умног бдења. Јер када би се човек мало чешће запитао како би њему изгледало да неко њега не слуша или гледа кроз њега као кроз прозор не видећи његову личност, пробудио би се из своје апатије. Пробудио би се из самозамишљености нечега или ничега. Можда такав недостатак имају људи са великом маштом јер имају јаку моћ „умне телепортације“ на друго место или искуство. Међутим, то ствара искључивост за другог и искључивост за стваран свет око себе. Интроспекција искључује могућност самозамишљености јер јој то није циљ већ јој је циљ како неки проблем у себи да искорени из темеља. Самозамишљеност постаје проблем када сама себи постане циљ и средство. То може, дакле, бити и по гордости типа: „Није важно шта други причају, имам ја своје замисли!“, а може бити и по безазлености: „Види шта овај ради, то ме баш подсећа на....“. Јер људски ум је тако устројен да у свему покушава да нађе везу, смислену нит, која повезује и објашњава неког или нешто. Али, без мало „кочница ума“, без мало обуздавања помисли, без каналисања на право место и време, такав ум може лако да застрани у себи самом. То је можда и један од највећих проблема човека као мислећег бића – његове сопствене мисли и помисли које га, ако он не учествује као координатор, као кормилар, вуцарају тамо-амо као морски таласи. Нису случајно сви великани историје од Светих Отаца написали томове књига на тему мисли у аскетском светлу јер су били итекако свесни проблема које човек може да има ако се поистовећује са њима као са једином стварношћу и мерилом истине. Изван заједнице са Богом, човек је неспособан да изађе из зачараног круга својих мисли. О томе је и велики апостол Павле писао говорећи да се људске мисли (у човеку самом) између себе оптужују и правдају. Гледајући са стране, то изгледа помало шизофрено, али гледајући у сваког од нас, нарочито у ту самозамишљеност уличних пролазника, види се да то јесте тако. Молитва је онај светлосни отвор кроз који исцурава мрак таквог самомњења.
  8. Jace Jerimoth

    О хлађењу срца

    Пребивање са Богом не зависи од нас. Сам Бог налази душу и дарива јој бодрост и унутрашњу слободу. Ако се, пак, Бог удаљи, душа постаје празна и сиромашна. Она није у стању да га поврати назад. Бог се уклања да би душу испитивао, или да би је казнио за извесне унутрашње грешке. Уколико је испитује, Он се на њен зов брзо враћа. Али, ако се удаљује ради казне, оставиће је да дуго чека све док не увиди своје грешке, исповеди их и окаје. Понекад охлађење наступа због великих напрезања у молитви, читању и богосагледавању, и када душа осети потребу за миром и прекидом своје напорне делатности. То стање треба прихватити. Оно је пролазно. Захлађење на дуже наступа само ако човек непрестано живи у страстима и упорно остаје у греху. Охлађење је горко стање, препуно опасности. Његов извор очигледно сачињавају грехови или неистините мисли, рђави осећаји и склоности. Пре свега, охлађује се срце, а молитва пресушује кроз празнословље, презапосленост и многобрижност, расејаност, саможивост и страсне покрете, кроз неумерено једење и пијење, кроз чулност, кроз осуђивање других и, изнад свега, кроз гордост и самоувереност. Онај ко не примећује своје грешке налази се у сатанском стању: ђаво никад не види и не окајава своје грехе. Али, човек се каје у смирењу и стога га Бог воли (старац Анатолије Оптински). Испитуј себе при сваком охлађењу, тј. провери да није можда твоје срце страсно везано за нешто; да ниси можда подлегао самоуверењу и мислиш да си нешто више од других; да можда, у сујетном самопоуздању, не тражиш да сам, кроз сопствена средства, постигнеш савршенство? То су најчешћи узроци охлађења. Чим се поверење у Бога макар и незнатно умањи, све крене наопако. Тада се Господ повлачи назад и говори: "Остани са оним у шта се уздаш". Охлађењу најчешће претходи некаква везаност срца. Чим се срце или ум за ма шта страсно вежу, враћање у себе је онемогућено. Тада је потребно да се срце на сваки начин одвоји од дотичног објекта. Јер, свако страсно везивање за људе и ствари одваја од Бога. Стога ревнуј за своје спасење и најстрожије се чувај од охлађења: Оно започиње заборавношћу. Заборављају се доброчинства Божија и сам Бог, заборавља се сопствено стање, заборавља се на опасност остајања без Бога, заборавља се на смрт. Цела духовна област у нашем животу се затвара и нестаје. А кад је све заборављено, срце се хлади и осећај за духовност пресушује. Услед тога се најпре запостављају духовне делатности, а потом и сасвим одбацују. Човек пада у безосећајност, непажњу и површност, заборавља на Бога, смрт и Страшни суд, и служи само својој сопственој пожуди. То је празан живот (свети Теофан Затворник). Обитавање Безграничног у срцу Тема на форуму: Безосећајност фото https://www.pouke.org/forum/topic/7042-%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%82%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0-%D0%BE%D0%BA%D0%BE-%D1%82%D0%B5%D1%85%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B5/#entry1359838
  9. Имам потребу да вам се обратим са једном молбом, а уједно и питањем у нади да ће тема имати здрав ток са правим аргументима. Дакле, у питању је ваша одговорност за оно што пишете. Најпре, да ли сте свесни онога што пишете? Ди ли мислите да тако можете некога да веома усрећите, да му подарите утехе, да му дате снеге да настави даље? Да ли такође знате да такође можете некога веома, веома да ожалостите али да одведете и на странпутицу? Верујем да сте овога сви свесни. Зар не? Ја разумем оне којима је сајт Поуке место које је пролазно и коме потајно жели и да не постоји. Такође, свестан сам и оних који само у другима виде кривице за нешто што није добро на сајту али у себи никако не види кривицу. Видите драги моји, ја сам због свега овога што радимо понео терет уредника и организатора. Поуке нису само форум већ много више а биће још у будућности. Због тога што верујем у овај пројекат (у људе који су овде), ја сам покренуо и то да одем из моје матичне епархије (један од разлога), дакле довео сам у питање и моју службу. Разумем да има оних који ће то знати ценити и схватити веома озбиљно ово то причам. Има и оних којима то апсолутно ништа не значи. Све је то у реду. АЛИ, како сам озбиљан човек онда ћу ствари и озбиљно да радим, још много озбиљније него што би неко можда и мислио. Зато вас молим и преклињем да будете одговорни људи у својој слободи овде. Ви сте слободни али и одговорни. ЖРУ треба увек да задржи дозу здравог хумора и сатире, али и теологије, философије... никако да се неко вређа. Ово треба да буде најпријатније место на интернету у нашој земљи јер иза овог пројекта стоји Црква. Без лицемерја, лажи, подвала...будите искрени, то људи знају да цене и наравно будите пуни љубави према свима. Овде су добродошли и атеисти и католици и протестанти, муслимани... сви и свако... али одговорно.
  10. Ignjatije

    Икона - откривење у бојама

    Преподобни Јован Дамаскин je рекао: "Икона je такође Божанско Откривење, само што није написано словима, већ насликано бојама." Због тога пре него што почнемо да говоримо о језику иконе треба да ce дотакнемо језика Библије, језика Светог Писма. Свети Оци тврде да у Светом Писму, како у Старом, тако и у Новом Завету сви текстови имају више нивоа. У њима ce осим буквалног, историјског смисла садрже и други нивои, други смислови: морално-поучни, духовно-символички и тако даље. Неки Оци налазе у њима аналогички, есхатолошки (који ce односи на будуће догаћаје), типолошки (у којем ce одражава пророчко вићење) и други смисао који буквалне, историјске догађаје и појаве описане у Библији претварају у низ перспективних пророчанстава. Читаво Свето Писмо je усмерено ка јединственом циљу - човековом спасењу. Библија je указивање пута од земље ка Небу, пута људске душе ка Богу. Задатак Светог Писма и задатак иконе je да човеку помогну да нађе пут Богоопштења, да пред њим открију духовни свет. Овај циљ je условио одређени специфичан језик, како Светог Писма, тако и иконе. Због своје безграничне дубине, унутрашње величине смисла, Библија ce одликује посебним језиком: с једне стране овај језик je максимално лаконски, с друге - дубоко поетичан. Овде ce употребљавају алегорије, символи, метафоре, метафоричне слике; њихово дешифровање нам омогућава да проникнемо у духовну суштину појава, помаже нам да сагледамо човеку непознате духовне слојеве који ce крију иза буквалног смисла. Неки Оци су говорили: "Колико je речи у Светом Писму, толико je у њему тајни." Само Свето Писмо представља огроман, величанствен, заслепљујуће снежно бели глечер чији ce врх види изнад површине мора, док ce већи део ове огромне ледене планине налази у дубини океана, у бездану Божанских тајни. Језик Светог Писма нам омогућава не само да видимо врх "глечера" него и да замислимо његове обрисе који су скривени од површног погледа. Алегоријска тумачења Библије постојала су још у доба пре Христовог Роћења. Јудејскогрчки философ Филон je приповедајући о животу терапеута (јудејске заједнице сличне монашкој) говорио о томе да су они имали много књига које су алегоријски тумачиле Свето Писмо. Касније су Свети Оци створили читаву науку тумачења Библије - егзегетику. Мећу њима су Св. Атанасије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Василије Велики, Св. Јефрем Сирин, Св. Климент Александријски и многи други. Језик Библије има моћан, непосредан утицај на човекову душу: никакво препричавање Библије, никакво казивање не може да пренесе ону унутрашњу енергију, ону духовну величину који су скривени у речима што су ce излиле из срца Пророка - из срца људи који су били под дејством Светог Духа. Свако препричавање Библије одмах постаје избледело, прозаично, осиромашено, и личи на Свето Писмо не више него што човекова сенка може да личи на њега самог. Дакле, језик Светог Писма je специфичан језик, он омогућава да ce у видљивим догаћајима види духовно, невидљиво, оно што човеку омогућава да ce дотакне, да постане удеоничар другог еона - еона вечности. Тако и икона има свој условни језик. Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално - духовно; да ce човек укључи у други - благодатни живот, који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству. Како je настајала икона? По чему ce она разликује од слике? Слика je уметничко приказивање; она je миметичка, односно подражавалачка: у слици уметник тежи да као у огледалу одрази реалију и стварност - што je већа сличност, сматра ce да je слика боља. Међутим, икона има други, сложенији задатак - да пренесе не толико спољашњи колико унутрашњи лик човека. Свети Оци тврде да постоји човеков невидљиви духовни лик - то je нешто као сама идеја, духовни логос човеков, његова идеална богоназначеност; понекад ce то назива унутрашњим логосом који живи у човеку. Дакле, пред иконом стоји задатак да пренесе унутрашњи лик, сачувавши истовремено конкретност личности и догађаја. Сложена синтеза слике миметичког (огледалског, подражавалачког) карактера и символичког лика, спој слике и хијероглифа дали су тло за стварање мистичког знаковног језика хришћанске иконе. Свети Дионисије Ареопагит када пише о свештеним сликама говори да у њима треба да постоји и сличност и несличност. Сличност човеку помаже да препозна у приказаном првообраз (архетип), a несличност истиче: првообраз не може бити приказан портретно, већ кроз одређени језик човек с њим може да дође у додир, да ка њему узнесе ум и срце, да га реално осети. Због тога je икона увек условна: икона није портрет, икона je символ небеског; икона je проналажење пројава утицаја духовног света у нашем земаљском постојању, у нашим земаљским реалијама. Kao што знамо, хришћанско богословље, богословље Источне Цркве, спаја у себи катафатику и апофатику. Катафатичност је узношење ума од нижег ка вишем кроз сличност и кроз аналогије, a апофатичност je негативно богословље; оно истиче да je Бог неизрециво и неисказиво, да je Бог, присуствујући у свему Сам изнад свега. У икони су ce одразила ова два аспекта богословља - катафатика и апофатика. Икона, показујући нам реалију духовног, истовремено говори да je сам прволик много изнад било каквог свог изображења. У икони ce не сусрећемо са једноставним метафоричким мишљењем, већ са символичким мишљењем, a символ je увек постојан. Знаковно-метафоричке слике могу да ce мењају, a символ поседује одређену саборност, постојаност, и због тога верујући човек препознаје иконе насликане пo канонима Православне Цркве увек, ма где да ce налазе. Aко ce говори о различитим школама иконописања, овде ce може навести поређење са многим дијалектима једног језика. He може ce говорити о философији иконе, али ce може говорити о њеном богословљу, о богословљу не као апстрактном мишљењу, него као о унутрашњем искуству живе вере. Икона je оваплоћење мистичког искуства целе Источне Православне Цркве. Понекад ce икона убраја у византијску уметност - то није истинито, нетачно je, то je веома условно. Осим огромне области Источног Римског Царства у православни свет Истока треба убројати и друге области, на пример: Закавказје, западни део Персије, где je једно време цветало Хришћанство, Сирију и тако даље. Осим тога православна икона je упила, усвојила традиције Александрије и Египта, али je одатле узела само сирови материјал - требало га je оцрковити, преосмислити, исправити, одухотворити. Прозор у вечност У VIII веку ce у Византији појавила такозвана иконоборачка јерес. Император Лав Арменин je, сматрајући да je иконопоштовање главна препрека за преобраћање муслимана у Хришћанство, одлучио да изврши реформу Цркве, да искорени иконопоштовање. Нашли су ce и идеолози иконоборства - философи, верски посленици који су истакли низ аргумената против поштовања икона. Ови аргументи су ce састојали у следећем: духовни свет има другачије субстанције, другачије димензије у поређењу са материјалним светом, дакле, духовни свет не може бити приказан, откривен, одређен у материјалним формама. Иконопоштовање су иконоборци поредили са поклањањем идолима у паганству, инсистирајући на томе да je основа паганских религија - космофилија, односно обожавање космоса и његових сила; дакле, пo њиховом мишљењу поштовање идола je у паганским религијама било потпуно природно и логично зато што су ce у идолима одражавале идеје и феномени материјалног света за које je била везана мисао пагана. Што ce тиче Хришћана њихова усмереност ка вечном и духовном с тачке гледишта иконобораца не може бити изражена кроз материјално и вештаствено. За иконоборца изражавати духовни свет кроз материјалне слике значи профанисати га, овештаствљавати, приземљивати, односно хулити на Самог Бога. Понављање аргумената иконобораца срећемо и у савременим рационалистичким сектама, a такође у неким протестантским конфесијама. Што ce тиче православних, они су, одговарајући иконоборцима, истицали: и духовни и материјални свет јесу производ једног Творца: духовни и материјални свет јесу две слике које je насликао један Уметник. Ако између духовног и материјалног света нема природне супстанцијалне истоветности постоји друга веза - веза сличности. Човек je представник материјалног света у духовном свету, и Бог je, стварајући космос Својом премудрошћу, у сам космос уградио информацију о духовном свету; због тога видљиви свет представља знаковни систем духовног света, систем у којем je духовни свет одражен не миметички, односно не у својим одразима као у огледалу, већ у символима као у тајнопису и хијероглифима. Због тога икона за нас и није портрет већ символ вишњег света. Ипак икона има своје особености. Господ je примио људско тело, Он je био видљив и опипљив. Свеци су људи који су живели на земљи, али су постали носиоци Духа Светог; у њима су ce преобразиле људска природа и јестаство, преобразили су ce кроз сједињење с Божанском Светлошћу, због тога, како смо већ раније говорили, у икони треба да постоји и сличност и несличност. Несличност, условност иконе je законита: човек који je на њој приказан налази ce у духовном свету, он нас гледа из вечности, области других димензија; због тога су духовно искуство и мистичко виђење Цркве створили канон иконе. Условност иконе световни људи често сматрају за некакву инфантилност, "дечје доба" (било je време када су и историчари уметности то сматрали). У ствари икона je дубоко промишљена. Када би она била обичан портрет, не би ce радило о преображеном човеку, већ о његовом душевном, земаљском стању. Међутим, икона je прозор у вечност. Икона ce открива и показује у себи пре свега духовну суштину, због тога њен језик мора да нам говори о духовној суштини онога ко je на њој приказан. Католичка Црква je, одвојивши ce од традиција Једине Васељенске Цркве изгубила осећај за икону. Код католика ce икона претворила у слику на религијску тему, на којој су приказани исти онакви људи какве видимо на улици. Због тога римо-католичка "икона" не узноси ум, не даје човеку могућност унутрашњег општења с оним ко je на њој приказан. "Портрет" Неба не може да постоји, али символи духовног присуствују у земаљском; иначе би човек био потпуно лишен сваке информације о Небеском. Поштоваоци икона су, оповргавајући аргументе иконобораца, говорили о томе да je сама људска реч такође символ, такође знак. Међутим, кроз Свето Писмо, кроз реч, имамо податке о духовном свету. У молитви такође користимо реч, иако je она символ; ми кроз молитву општимо са Богом. И икона je, ако je правилно насликана, такође свештена повест која није нацртана словима, већ бојама; не пером, већ кичицом. Постојећи канон иконописања je неопходан, православни иконописац мора строго да га ce придржава; ако ce овај канон нарушава, обавезно ce нарушава и наш унутрашњи однос према икони. Када ce икона претвара у слику, чак и ако je то и предивна слика, у подсвести почиње да делује пробуђено емоционално осећање, оно гута, отупљује и заглушује духовно осећање. Пред предивно насликаном ("предивно" у световном значењу ове речи, као уметничко дело) "иконом" човек може да осећа, чак, и извесно молитвено узбуђење, али ће то бити узбуђење земаљском лепотом, при чему ce човек неће одлепити од земље, већ ћe напротив, бити прикован за њу. Aко икона није насликана пo канонима Цркве она ce претвара или у апстракцију или у слику која одражава земаљску реалност и земаљске категорије лепоте. Таква "приземљена" слика није кадра да у човекову душу унесе мир и спокој, није у стању да му открије светлост Вечности. Она може да изазове естетско осећање и естетско задовољство, које je у ствари фалсификација духовног осећања, истанчана страст непросвећене душе. У још већој мери ce то односи на статуе, тродимензионалне приказе, који имитирају тродимензионалне земаљске реалије, oceћaj вештаствености и телесности. Лик на икони гледа из вечности, он je лишен тежње ка земаљском. У њему je материјалност преображена духом, она као да губи тежину и постаје прозрачна. У статуи ce напротив, oceћa тежина, маса, физичка збијеност, припадност земљи. Статуа не само да стоји на земљи - статуа тежи ка земљи. Статуе паганских богова су стављане у античке храмове. Ум и срце пагана нису могли да ce издигну изнад космоса, они су у потпуности припадали овом свету. Статуа je израз материјалности. Карактеристично je да су највећи скулптори Ренесансе често приказивали обнажено људско тело, чак и ако je пред њима био задатак да прикажу ликове Анђела или Мученика; самим тим су они свесно или несвесно подвлачили своју генетску везу са паганским вајарима Грчке и Рима. Али, икона je истовремено управо символ, она не може бити апстракција. Ha пример, на Западу, не само у протестантизму који није ограничен традицијом, него и у Католичкој Цркви, "иконе" су почели да стварају већ и такви уметници као што je Дали. Апстракционизам je продро у ове цркве, али никако не може да створи праву икону. Због чега? Због тога што je икона израз Цркве, a Црква je заједништво - заједништво религијског осећања, религијске свести. Алстракционизам, пак, ствара знакове које сваки човек подвргава својој личној, унутрашњој интерпретацији, због тога он не може да сједини вернике који ce налазе у храму. Дакле, православна икона не сме да ce изроди ни у натурализам Ренесансе, ни у апстракцију потпуно одвојену од објективне реалности. И у једном и у другом случају она престаје да буде икона. Апстрактни знаци нису икона; они понекад могу да пробуде неко мистичко осећање, осећање неке тајне, али не могу добро да усмере ово осећање, да га испуне садржајем; a оно што je главно - они су потпуно неспособни да сједине човекову душу са оним кога приказују. Што ce тиче натурализма ренесансе он само још више приземљује и оземљује човека. Икона мора да узвисује човека, да га узноси ка духовном свету, a натурализам Ренесансе je сам духовни свет срозао до нивоа земље. Икона je за нас сложен лик у којем нема огледалског приказа, али постоји препознавање онога коме ce молимо; препознавање - зато што ce онај кога препознајемо налази у другом свету, у другим димензијама, у другом битовању, a притом остаје иста личност. Отуда већ помињана сличност и несличност иконе. Отуда символика у детаљима иконе: условно приказивање крупних очију, високог чела, уских усана. Овде je истакнуто: очи су способност за духовно вићење, усмереност људске душе ка Небу, способност за мистичко сазрцавање, усмереност ка Богу; очи одражавају унутрашње вићење људског срца. Широке усне су символ чулности, уске - знак аскетизма. Отуда икона за нас није апстрактни знак или портрет него свештени приказ. Иконопис, чак ако га, да тако кажемо, не гледамо са верске тачке гледишта, већ само са тачке гледишта уметности, већ представља образац истинске уметности. Иконописац обавезно мора бити укључен у црквени живот, a ако није тако он ћe у најбољем случају бити савестан кописта, a у најгорем - фантазер који ће верницима наметати своје сопствене фантазије, снове и представе о духовном свету са којима он сам нема ништа заједничко. Свети Оци су цео процес иконописања сматрали свештенодејством. Раније су ce иконописци припремали за свој посао исто као свештеници за служење Литургије. Иконе су ce сликале у манастирима само у јутарњим часовима пре узимања хране. Пре почетка рада служен je молебан Светитељу на чијем лику je иконописац радио. Затим, за време сликања иконе ce читао Псалтир. Тако je икона стварана у духовној атмосфери. Није чудо што je више чудотворних икона насликано у стара времена: древни иконописци су у себе упили сам дух Православне Цркве. И ако уметник занемарује иконописни канон то значи да он искуство Цркве хоће да замени својим сопственим индивидуалним искуством. О икони и апстрактпом сликарству Запад je, раскинувши догматско јединство са Источном Црквом, изгубио мистички, сазрцатељни доживљај духовног света који je својствен древној Цркви. Он je овај доживљај заменио миметичком сликом на визуелном нивоу. Миметичка слика je у суштини уметност уметничке фотографије - што je већа сличност са приказаним предметом то ce слика сматра вреднијом и талентованијом. Али, визуелна слика може да одрази индивидуу, a не личност, односно, она не прониче иза завесе људског тела. Духовна лепота ce у таквој слици често замењује телесном лепотом и психолошким стањем приказаног човека. Оваква слика динамику мистичких сазрцања замењује спољашњом експресијом. До процвата западног, римокатоличког сликарства и уметности долази у доба Ренесансе. Ренесанса значи "препород". О каквом препороду ce овде ради? О препороду античке уметности, о препороду паганства. Многобошцима je нарочито било својствено да приказују богове са Олимпа, да израђују њихове статуе од метала и камена. Статуе паганских богова су са људске тачке гледишта биле тако предивно урађене да су до нас дошла предања о томе како су ce неки људи безумно и страсно у њих заљубљивали. Тако су и сликари епохе Препорода тежили ка томе да на платно пренесу живе и пластичне облике. У фигурама "светитеља" које су са људске тачке гледишта приказивали генијални, али духовно слепи уметници Ренесансе, осећамо присуство не духа, већ плоти и крви. Ha њима постоје пластичност, лепота, и заједно са тим - тешка материјалност, затвореност у вештаство људског тела, његова тежина, масивност, страсност, "приземљеност". Икона je мистична, a слика психологична. Слика код човека изазива одређена емоционална осећања, икона - духовна, мистичка осећања. Изглед предивног људског тела може да изазове подсвесна еротска осећања која човек грешком може да сматра за мистичку екстазу. Такав човек ce, молећи ce привидно, у мрачним дубинама душе наслађује сексуалним осећањима, која имитирају духовно надахнуће. Такав човек ће остати непрепорођен и непросвећен. У икони епохе Препорода, овом врхунцу миметичке религијске слике обоготворен je сам човек, апсолутизоване су његове земаљске страсти, његово земаљско постојање. Због тога у делима великих уметника Ренесансе (великих пo ономе како je хвалио и хвали њихове таленте овај свет, и ништавих пo духовним мерилима), у њиховим сликама човек ce клања самом себи. У њима je изгубљен символички језик. Друга крајност je карактеристична управо за наш век: то je апстрактна уметност. У њој je језик иконе такође изгубљен. Символ je општељудска појава, за разлику од амблема, метафоричних слика, оличења, која могу да имају индивидуални, субјективни, појединачни карактер. Символ je уопштеност и одређена сталност. У апстрактној уметности нема символа. Апстрактна уметност je увек дубоко индивидуална и субјективна. Уместо символа она користи лик, али лик деформисан, изврнут, као да je преврнут наопако, који често личи на неке кошмарне сижее, на неки привид, наглашену илузорност. Због тога je о језику апстрактне уметности немогуће говорити исто као што je немогуће говорити о језику наркомана, о језику њихових безумних визија. A језик иконе je управо језик символа. Кроз црквене символе ce остварује реално заједништво оних који ce моле, њихово црквено јединство, јединствено осећање, јединствена вера и нада. A апстрактна уметност никога не може да сједини, она ствара код људи на основу подсвесних асоцијација различите представе и стања која ни пo чему не личе мећу собом. Пред апстрактном сликом je свако затворен у круг својих дубоко личних индивидуалних доживљаја и емоција. Због тога апстрактна уметност не сједињује, него разједињује и дели. Уметник - апстракциониста ce бави мрачним дубинама подсвести, он из ових дубина изводи путем асоцијација мрачне, нејасне снове, као што чаробњак изводи авети из ноћне таме. "Апстракција" je апстраховање, одвајање од конкретности, од реалија, то je бекство у ништа, то je поезија мрака и хаоса безумља, поезија катастрофе. Због тога апстрактна уметност никада не може да постане уметност храмова, она никада неће моћи да носи и одражава у себи символику храма. Сама Црква значи јединство, заједништво, усредсређеност. Црква je заједништво молитве, богослужења, заједништво символа. Установљена символика има историјско прејемство (наследност), због тога треба да чувамо црквено предање као језик Цркве. Када више не будемо умели да схватимо овај језик постаћемо туђи њеном унутрашњем животу. Док je црквена уметност уопштено искуство подвижника апстрактна уметност je искуство декадената, имитација уметности у сликама душевних болесника. Црквена уметност показује преображену човекову личност просвећену Таворском Светлошћу. Светитељ гледа у овај свет из вечности. У црквеној уметности није приказана просто људска личност, већ ологосена личност, односно личност у којој je пробуђен унутрашњи логос, личност преображена Духом Светим. A у апстрактној уметности je приказан други свет: распад личности, њена деформација. Апстрактна уметност je унутрашњи раскид, предосећај будућих катаклизми и потреса. У црквеној уметности oceћa ce надање на вечни живот и Васкрсење; у апстрактној уметности ce oceћa дах смрти и задах труљења. Црквена уметност je уметност унутрашње хармонизације, унутрашњег ологосења, исцељења људске природе. Апстрактна уметност je уметност првобитног хаоса и безумља. У црквеној уметности вечна, невидљива светлост прониче и излива ce као изнутра из ликова који су приказани на икони. У апстрактној уметности осећамо мрак који извире из "дубина" слике. У црквеној уметности je позадина Вечност; у аптрактној уметности je позадина Васељена која ce распада у агонији. Црквена уметност je налазила свој израз и надахнуће у манастирима, у пустињама, у молитвеним сазрцавањима. Апстрактна уметност - у психијатријским болницама, у опијености наркотицима. У црквеној уметности ce не само човекова личност него и цео свет виде преображени у Божанској Светлости, овде ce открива завеса над тајном вечности. Апстрактна уметност je стање очаја или хладног демонског презира према свету. Црквена уметност носи у себи огроман потенцијал духовних вредности, лепоту добродетељи (врлине). У апстрактној уметности свет je најчешће приказан са изразитим натурализмом и цинизмом, у стању експлозије и распада; он ce овде види кроз призму демонског мистицизма, преживљавања ужаса будуће глобалне катастрофе. Апстракционизам je мрачна поезија смрти, реквијем неизбежног краја, у којем одјекују звуци страшне безизлазности. Узлетање апстракционизма je пад у провалију. Апстракционизам не може да прикаже људску личност, он приказује само фрагменте људског тела или од њих направљену конструкцију као мртав модел човека. У апстракционизму ce уместо љубави потура ужас; где нема љубави нема ни јединства, онде je све у распаду, сукобу и непријатељству. Онде je бунт ствари против човека и бунт човека против Бога. Онде ce човек који треба да служи као карика измећу духовног и физичког света сам налази у стању распада. Он je као атлант пао под тежином небеског свода и овај свод je, сударивши ce са Земљом, претворио Васељену у пламен пожара који све спаљује. Због тога апстрактна уметност представља трзаје и грчење болесног света. Свет који je изгубио Бога грчи ce у агонији и уметник-апстракциониста стоји очаран овом мрачном сликом. Апстракционизам je уништавање облика, због тога ce слике апстракциониста доживљавају субјективно. У апстрактној уметности царује дух опијености, сведозвољености, оне привидне слободе која прелази у плес смрти. Слично ce сличним познаје. Човек познаје икону кроз усавршавање, преображавање душе и икона сама помаже овом преображају; традиционална слика ce доживљава посредством културе емоција, естетизма, под којима ce често крије култ истанчаних страсти. A апстракционизам ce сазнаје кроз утицај најмрачнијих инстинката и склоности пале људске личности. АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН "О подвижничком животу у Цркви" Извор: http://www.prijateljboziji.com/_Ikona---otkrivenje-u-bojama/39623.html
  11. Икона - откривење у бојама Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално - духовно; да ce човек укључи у други - благодатни живот, који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству. Преподобни Јован Дамаскин je рекао: "Икона je такође Божанско Откривење, само што није написано словима, већ насликано бојама." Због тога пре него што почнемо да говоримо о језику иконе треба да ce дотакнемо језика Библије, језика Светог Писма. Свети Оци тврде да у Светом Писму, како у Старом, тако и у Новом Завету сви текстови имају више нивоа. У њима ce осим буквалног, историјског смисла садрже и други нивои, други смислови: морално-поучни, духовно-символички и тако даље. Неки Оци налазе у њима аналогички, есхатолошки (који ce односи на будуће догаћаје), типолошки (у којем ce одражава пророчко виђење) и други смисао који буквалне, историјске догађаје и појаве описане у Библији претварају у низ перспективних пророчанстава. Читаво Свето Писмо je усмерено ка јединственом циљу - човековом спасењу. Библија je указивање пута од земље ка Небу, пута људске душе ка Богу. Задатак Светог Писма и задатак иконе je да човеку помогну да нађе пут Богоопштења, да пред њим открију духовни свет. Овај циљ je условио одређени специфичан језик, како Светог Писма, тако и иконе. Због своје безграничне дубине, унутрашње величине смисла, Библија ce одликује посебним језиком: с једне стране овај језик je максимално лаконски, с друге - дубоко поетичан. Овде ce употребљавају алегорије, символи, метафоре, метафоричне слике; њихово дешифровање нам омогућава да проникнемо у духовну суштину појава, помаже нам да сагледамо човеку непознате духовне слојеве који ce крију иза буквалног смисла. Неки Оци су говорили: "Колико je речи у Светом Писму, толико je у њему тајни." Само Свето Писмо представља огроман, величанствен, заслепљујуће снежно бели глечер чији ce врх види изнад површине мора, док ce већи део ове огромне ледене планине налази у дубини океана, у бездану Божанских тајни. Језик Светог Писма нам омогућава не само да видимо врх "глечера" него и да замислимо његове обрисе који су скривени од површног погледа. Алегоријска тумачења Библије постојала су још у доба пре Христовог Рођења. Јудејскогрчки философ Филон je приповедајући о животу терапеута (јудејске заједнице сличне монашкој) говорио о томе да су они имали много књига које су алегоријски тумачиле Свето Писмо. Касније су Свети Оци створили читаву науку тумачења Библије - егзегетику. Мећу њима су Св. Атанасије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Василије Велики, Св. Јефрем Сирин, Св. Климент Александријски и многи други. Језик Библије има моћан, непосредан утицај на човекову душу: никакво препричавање Библије, никакво казивање не може да пренесе ону унутрашњу енергију, ону духовну величину који су скривени у речима што су ce излиле из срца Пророка - из срца људи који су били под дејством Светог Духа. Свако препричавање Библије одмах постаје избледело, прозаично, осиромашено, и личи на Свето Писмо не више него што човекова сенка може да личи на њега самог. Дакле, језик Светог Писма je специфичан језик, он омогућава да ce у видљивим догађајима види духовно, невидљиво, оно што човеку омогућава да ce дотакне, да постане удеоничар другог еона - еона вечности. Тако и икона има свој условни језик. Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално - духовно; да ce човек укључи у други - благодатни живот, који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству. Како je настајала икона? По чему ce она разликује од слике? Слика je уметничко приказивање; она je миметичка, односно подражавалачка: у слици уметник тежи да као у огледалу одрази реалију и стварност - што je већа сличност, сматра ce да je слика боља. Међутим, икона има други, сложенији задатак - да пренесе не толико спољашњи колико унутрашњи лик човека. Свети Оци тврде да постоји човеков невидљиви духовни лик - то je нешто као сама идеја, духовни логос човеков, његова идеална богоназначеност; понекад ce то назива унутрашњим логосом који живи у човеку. Дакле, пред иконом стоји задатак да пренесе унутрашњи лик, сачувавши истовремено конкретност личности и догађаја. Сложена синтеза слике миметичког (огледалског, подражавалачког) карактера и символичког лика, спој слике и хијероглифа дали су тло за стварање мистичког знаковног језика хришћанске иконе. Свети Дионисије Ареопагит када пише о свештеним сликама говори да у њима треба да постоји и сличност и несличност. Сличност човеку помаже да препозна у приказаном првообраз (архетип), a несличност истиче: првообраз не може бити приказан портретно, већ кроз одређени језик човек с њим може да дође у додир, да ка њему узнесе ум и срце, да га реално осети. Због тога je икона увек условна: икона није портрет, икона je символ небеског; икона je проналажење пројава утицаја духовног света у нашем земаљском постојању, у нашим земаљским реалијама. Kao што знамо, хришћанско богословље, богословље Источне Цркве, спаја у себи катафатику и апофатику. Катафатичност је узношење ума од нижег ка вишем кроз сличност и кроз аналогије, a апофатичност je негативно богословље; оно истиче да je Бог неизрециво и неисказиво, да je Бог, присуствујући у свему Сам изнад свега. У икони су ce одразила ова два аспекта богословља - катафатика и апофатика. Икона, показујући нам реалију духовног, истовремено говори да je сам прволик много изнад било каквог свог изображења. У икони ce не сусрећемо са једноставним метафоричким мишљењем, већ са символичким мишљењем, a символ je увек постојан. Знаковно-метафоричке слике могу да ce мењају, a символ поседује одређену саборност, постојаност, и због тога верујући човек препознаје иконе насликане пo канонима Православне Цркве увек, ма где да ce налазе. Aко ce говори о различитим школама иконописања, овде ce може навести поређење са многим дијалектима једног језика. He може ce говорити о философији иконе, али ce може говорити о њеном богословљу, о богословљу не као апстрактном мишљењу, него као о унутрашњем искуству живе вере. Икона je оваплоћење мистичког искуства целе Источне Православне Цркве. Понекад ce икона убраја у византијску уметност - то није истинито, нетачно je, то je веома условно. Осим огромне области Источног Римског Царства у православни свет Истока треба убројати и друге области, на пример: Закавказје, западни део Персије, где je једно време цветало Хришћанство, Сирију и тако даље. Осим тога православна икона je упила, усвојила традиције Александрије и Египта, али je одатле узела само сирови материјал - требало га je оцрковити, преосмислити, исправити, одухотворити. Овај текст се налази на насловној страници Поука. Погледајте!
  12. Јаков.

    Ima veze sa internetom i vama, i korisno će vam biti

    Preuzeto sa bratskog sajta Pravila ponašanja na internetu Nekada smo na internetu samo provodili vreme, danas na njemu praktično živimo. Na internetu se možemo obogatiti, naći prijatelje, izgubiti prijatelje, naći ljubav svog života, naći posao iz snova... Naš drugi dom je digitalan, ali ne razumeju baš svi pravila digitalnog sveta. Tweet ---------------------------- Internet je sastavljen od 1.2 zetabajta podataka i pored odličnih stvari, krije i brojne zamke. Nešto što vam se na početku čini kao siguran sajt, može biti totalna prevara, ali i obrnuto. Morate imati na umu da neće svi pobediti na pokeru, da se društvene mreže razlikuju i da ne komunicirate sa svima na isti način. Pravila se na internetu stalno menjaju, jer se i internet menja. Pre nekoliko godina nije postojala nijedna društvena mreža, a danas ih ima na desetine. Podatke smo nekada čuvali samo na kompjuteru, a danas u “oblaku”. Mnogi misle da je dovoljno biti anoniman na internetu i da vam se zbog toga ništa neće dogoditi, ali vaši podaci ostaju zabeleženi. Šta god rekli ili učinili, naći ćete se na meti kritika ili pohvala ostalih korisnika interneta. Internet je kao i pravi svet - postoje pravila ponašanja, korišćenja, komuniciranja, rada... Donosimo 50 saveta. ------------------------ Posao S mejla sklonite potpis “poslato s mog iPhonea/BlackBerryja/iPada”. Pre godinu dana ovaj potpis je bio prihvatljiv, ali ovi uređaji više nisu gedžeti s kojima bi trebalo da se hvalite. Na LinkedInu nemojte dodavati ljude koje želite da upoznate. LinkedIn je isključivo društvena mreža za “virtuelni” biznis, a ne upoznavanje novih ljudi. Ne koristite “vašeime@vašeime.com” kao mejl adresu. Tako samo izgledate kao egomanijak ili kao osoba koja očajnički traži priznanje okoline. Googlajte svoje ime. To nije nikakav narcisoidni potez, već dobar način da proverite da li je Google zapamtio neke vaše trenutke kojih se stidite. Upoznajte se s “Cloudom”. Nekada ste mogli da čuvate podatke i dokumente samo na kompjuteru, ali kad bi vam se sistem srušio sve biste izgubili. Cloud je rešenje, ne samo zato što će vaši podaci biti sačuvani bez obzira na stanje vašeg kompjutera, već i zato što im možete pristupiti s bilo kog mesta na svetu. Skidajte samo korisne aplikacije. Ne trošite novce na stotine aplikacija koje samo stvaraju iritantne zvukove. Ionako postoji desetak aplikacija koje vam zaista trebaju. Facebook Kad nekog upoznajete prvi put, nemojte reći da ga poznajete s Facebooka. Osim toga, izbegnite razgovor o njegovim omiljenim knjigama i filmovima - naprosto je glupo. Ne koristite Facebook za promovisanje svog posla, kluba, projekta... Facebook služi za održavanje kontakta s ljudima, a ne da im prodajete stvari. Više niko ne koristi “poke”. “Pokovanje” devojke na Facebooku je kao da joj svirate iz auta. Dakle, to rade samo stalkeri i oni koji ne znaju na drugi način naći devojku. Nemojte dodavati roditelje na “friend” listu. Kad-tad bi se mogli posvađati na Facebooku pred svima, a isto pravilo važi i za Twitter. Ne menjajte sliku na profilu više od dva puta nedeljno. I dva puta nedeljno je preterano, naročito ako je menjate slikom koja je praktično ista kao i ona od prošle nedelje Vaše pozivnice za zabave treba da budu privatne. Ne šaljite svima pozivnice, iako je malo verovatno da će se 5000 ljudi pojaviti na vašoj žurci. No, nikad ne znate! Smete pitati: “Otkud se znamo?”. Ne mora vam biti neugodno da pitate ljude za koje niste sigurni da ih poznajete da li se zaista znate i ako niste zadovoljni s odgovorom, nemojte ih dodati na vašu listu prijatelja. “Relationship status” nije psihijatrijski kauč... ... čak ni kada je veza “complicated” Vaša bolja polovina ostavila je otvoren svoj profil? Izlogujte se! Šta god učinili, nemojte se dovesti u iskušenje i proveravati njihove poruke. Paranoja je gadna stvar! Twitter Nemojte dodavati nekog na listu prijatelja na Facebooku samo zato jer vas prati na Twitteru. Niste Mesija, ljudi vas ne prate i ne idu za vama zbog toga. Ne tweetujte pijani. To vam je isto kao da pijani zovete nekog na mobilni, ali na speakeru i to pred svima u kafiću. Odaberite dobru sliku za profil. Nemojte kao sliku držati Twitter avatar, jer tako izgledate kao neko ko je došao da spamuje. Neka vaša slika odgovara vašem twiteraškom stilu. Nemate ništa za reći? Onda samo čitajte. Većina vesti se objavi na Twitteru i pre nego se dogode i mnogi svoje profile koriste samo za čitanje. Ne treba imati mišljenje samo zato da biste bili popularni Ne postavljate pitanja na koja Google ima odgovor. Pitajte za preporuke, ali pitati kako ubaciti SIM karticu u iPhone je bespotrebno. Družite se s ljudima. Samo zato što vaš prvi tweet nije privukao raspravu ne znači da neće nijedan. U jednom trenutku ćete reći nešto i u vašu raspravu će se uključiti svi. Budite redovni na Twitteru. Nakon što cele nedelje niste ništa poslali, uopšte nije “cool” odjednom staviti četiri ili pet tweetova u roku jednog minuta. Dejt Izbegavajte besplatne dejting sajtove. Besplatni su s razlogom. Morate uložiti nešto da biste upoznali nekog ko vam odgovara. Stavite vaše najbolje fotografije. Uostalom, tamo ste da biste nekog privukli. Ali, to ne znači da stavljate vaše slike u toplesu. Osim ako niste očajni, ne postavljajte video profile. Barem pričekajte dok ne upoznate ljude koji vas zanimaju. Neka neko proveri vaš profil pre nego što ga objavite. Odaberite najkritičnijeg prijatelja koji nema nikakve emocije i on će vam reći da li svojim profilom šaljete pogrešne poruke ili ne. Budite iskreni na listi vaših hobija. Ako tražite nekog ko voli iste stvari kao i vi, morate biti iskreni. Ne koristite kupone Kolektive i sličnih usluga na prvom sastanku. Večera s popustom nikad nije bila sexy. Igrice, kockanje i sport Ne koristite gotovinu kad počinjete. Naučite prvo kako se igra i ne stavljate za ulog sve što ste zaradili. Uključite se na forume. Od ostalih možete saznati odlične taktike igranja i kockanja i naučiti puno od iskusnijih igrača. Budite ozbiljni ako igrate poker. Instalirajte softvere koji prate vaše igre, pokazuju vašu statistiku i koliko ste puta izgubili, a koliko puta dobili. Ne ulažite više nego što ste spremni izgubiti. Odredite koliko možete potrošiti i reskirajte vrlo malo. Najveći rizik neka vam bude pet posto veći iznos od onog koliko nameravate potrošiti. Kladite se na nešto neobično. Klađenje na Premier ligu i ostale razvikane lige neće vam doneti neko bogatstvo, ali ako dobijete neku dobru dojavu za fudbalsku ligu na Farskim ostrvima, mogli biste dobiti velike novce. Ne brinite se da će vas prevariti. Mnogi veruju da ljudi na online pokeru varaju. To je uglavnom mit. Uvežbavajte svoj “poker face”. Ionako vas niko ne može videti. Pre nego naručite odeću s interneta, izmerite se. Dobro je znati koji je vaš tačan broj. Zapamtite, odeća različitih proizvođača razlikuje se po krojevima i vaš broj nije kod svih isti. Držite se proverenih stvari. Internet nije mesto za eksperimentisanje. Nikada preko interneta ne kupujte prvi put neku stvar. Rezervištite letovanje i zimovanje online. Brže je i jednostavnije. I dozvolite da vas internet odvede na neko novo mesto. Vodite računa o vašoj privatnosti. Svaki sajt pamti vašu IP adresu, svaka poruka ili mejl koji ste poslali negde je ostao. Budite oprezni na šta klikćete i na browseru namestite opcije za privatnost. Ne postoji opravdanje za previše uzvičnika. Više od jednog je kao da vas posmatra 12 besnih očiju. Ne koristite glupe nickove za ozbiljne rasprave (Recimo Lijepi Sića). Niko vas na raspravi o Bliskom istoku neće shvatiti ozbiljno ako je vaš nick Sexy69. Saznajte šta je trolovanje. Teško je na početku shvatiti ko troluje neki post na forumu, ali ako ostali na forumu ignoriršu nekog, uglavnom je reč o trolu. Oni koji troluju ne ostavljaju logične postove, uglavnom provociraju i raspravu skreću u pogrešnom smeru. Na Flickru stavljate samo kvalitetne fotografije. Tek tako će vaše fotografije dobiti pravu pažnju i ne stavljajte više od dve fotografije dnevno Dajte ime svojim fotkama na Flickru. Ako se vaša fotografija zove DSC0012 nemoguće ju je pronaći u arhivi. Verujte Wikipediji. Procenat grešaka na Wikipediji jednak je onom u Britanici. Ne koristite Google za varanje na kvizovima. To je naprosto neprihvatljivo. Stara stvar, ali i dalje nešto što ne smete raditi. Rano je za Geo-tagging aplikacije. Aplikacije poput Foursquarea su budućnost, ali sada ih ne koriste svi, i malo su zastrašujuće, pa se strpite još neko vreme. LOL, LMAO, ROTFL... Ne koristite stalno te skraćenice. Malo su iritantne. Ne mora vam Google biti homepage. Možda je i vreme da promenite homepage i “obogatite” svoj život nekom zanimljivom početnom stranicom. Kada dajete ime svojoj kućnoj bežičnoj vezi, ne zaboravite da je mogu videti vaše komšije. Izbegnite glupa imena, poput “mazna”, “frajer” i slične gluposti, jer će vam se komšije smejati.
  13. Користим овде „позитивизам”, зато што постоје атеистички философски системи који не искључују метафизику (нпр. будизам). Зашто је метафизика важна? Можда је потребна неко Мерило Свега, Апсолут, Објективни Референт који мора бити Метафизички Критеријум да би био Апсолут. Позитивисти немају етафизику, самим тим ни Мерило Свега. Због тога не може доћи ни до познања Мере Свега, а због тога не постоји ни добро, ни зло. Социјалне норме и еволутивни инстинкти не значе ништа у стању ствари. Да ли је то тако? Неки атеисти кажу да јесте, а неки имају изграђен неконзистентан морални систем. Тако испада да је једини конзистентан закључак позитивиста нихилизам.
  14. Александар Милојков

    Покрет ка Истини - за једну онтолошку етику (II)

    Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ мај - јун/2011 Покрет ка Истини – за једну онтолошку етику (II) Шта је онтологија а шта етика? Школски речено, онтологија се занима бићем, постојањем као таквим. Трага за одговором на питање: шта јесте? Етика се, пак, бави питањем исправног деловања, питањем добра и зла. Етика трага за одговором на питање: шта чинити? Онтологија и етика – питање постојања и питање добра, имају ли додирних тачака или су, пак, у сукобу? Има ли смисла бити добар, без одговора на питање о оном „бити“? Не нуду ли управо тај одговор о „бити“ и одговор на питање о добру? Није ли истинско добро управо постојање, оно „бити“? Може ли, дакле, једна права онтологија дати одговор и на питање које поставља етика? За нас хришћане не само да може, већ онтологија једино може да расветли и етику – одговор на питање шта јесте, даје одговор и на питање шта чинити. Погледајмо. На питању шта јесте никла је античка философија. Онтологија је, заправо, прва фислософија. Свет који је у сталном покрету и променама изнедрио је из човека питање: шта стварно јесте иза свих ових промена? Нешто мора постојати што увек јесте, што се не мења, не нестаје, иначе не бисмо могли говорити о знању, о тврдњи, о истини. Не бисмо могли тврдити да нешто јесте, ако то нешто има почетак, трајање и крај. Постојање мора имати утемељење, неко константно јесте које му гарантује истинитост. За древне пресократовце, оно што јесте била је сама материја. За Талеса вода, за Анаксимена ваздух, за Анаксимандра, пак, нека недоређена материја из које све потиче и све јој се враћа – apeiron. Питагора је суштину свега постојећег видео у бројевима, Платон у иделаним формама или идејама а Аристотел у врстама. По Платону је, на пример, било могуће говорити да човек јесте, иако људи умиру, зато што постоји вечна идеја човека. Човек на земљи је само слика те вечне идеје. Као такав, човек на земљи нема истинито постојање, није он тај који јесте већ је то идеја човека, која остаје и после његове смрти. Аристотел је истину постојања видео у врстама. Тако, иако појединачни људи умиру, ипак опстаје људска врста. Захваљујући тој врсти која опстаје, могуће је тврдити да човек јесте. Како код Платона, тако и код Аристотела, појединачна бића су занемарена у корист општости, била та општост вечна трансцедентна идеја или, пак, апстрахована врста. То опште, које је непролазно, је оно што стварно јесте, истина постојања, а не појединачна бића која настају, трају и нестају. Чини се да савремени човек истину постојања схвата слично Аристотелу. Савремени човек се помирио са чињеницом да појединачни људи, конкретне личности морају умирати, па је све своје снаге уложио у очување „човечанства“. Конкретни људи, личности, имају задатак да својим кратким постојањем хране ту општост која се зове „човечанство“. „За добробит човечанства!“ постао је поклич који гони на прегалаштво. Човек, личност у савременој онтологији, вреднован је таман колико и цепаница дрвета чији је задатак да храни вечни пламен – док не изгори и док је не замени друга цепаница, а њен пепео не развеје ветар. Очито, да када се интересује за питање истине бића, за истинско јесте, да се пред онтологију поставља проблем смрти. Од Платона до савременог човечанства, тај проблем је „решен“ бегом у општост а занемаривањем појединачног, конкретног. Општост не умире. Умире само појединачно. Умиру Петар, Јован и Марко, али опстаје човечанство. Зато је општост истина бића, а појединачно је само феномен, појава – цепаница која храни пламен општости. Онда није за чуђење што је данашњи човек презрео онтологију и што је све своје снаге усмерио на уређење те бесмртне општости, како би је учинио што бољом. Из онтологије која је истину бића нашла у општости никла је и етика која претендује на општост, претварајући се у скуп општих начела које човечанство треба да учине морално бољим. Своје интелектуалне напоре човек је усмерио ка проналажењу тих општих начела добра. Авај!, човек у томе није успео. Кроз историју су ницале многе етике и људи су се сукобљавали, а и данас се сукобљавају, намећући једни другима своја начела добра. Руководили су се људи, стварајући етику, нечелом праведности. Авај!, ни око појма праведности људи се нису могли сложити. Тако, многе су „правде“ удариле једна на другу, сејући смрт за собом. Из овог безнађа човечанство је прибегло страху и награди као начину наметања етике. Том логиком су настајале религије и државе. У првом случају, начела добра су пројектована на Бога. Заправо људи су направили богове од својих начела добра. Страх од божије казне и нада на добру плату постали су пут наметања етичких норми. У другом случају државни закони и страх од репресивног државног апарата постали су мотив за поштовање етичких норми, преточених и имплементираних у саме државне законе. Свет је постао свет робова и најамника. Имајући „божанску“ или „световну“ етику као гарант заштите једних од других, људи су наставили да буду само индивидуалне цепанице које хране ватру човечанства. На овај или онај начин људи су дресирани да буду добри и тако добре смрт их је претварала у гориво властите врсте. Врста је опстала! Кога је још брига што су Петар, Јован и Марко мртви? Њихова је дужност била да буду добри, да раде за добробит човечанства! Они су постојали због човечанства, а не човечанство због њих! Имајући потпуно другачије поимање онтологије, хришћанство се не може помирити са овом и оваквом етиком. Питање шта чинити, када је хришћанство у питању, неодвојиво од питања шта јесте. Хришћански етос извире из хришћанске онтологије. Хришћански етос се не може свести на скуп начела, заснованих на људској логици, логици „овога света“. „Царство моје није од овога света“, каже Господ (Јн 18, 36). Љубити непријатеља заиста је непојмљиво са етичког становишта. Питање добра појмљиво је само ако правилно схватимо истину постојања – ако схватимо онтологију. За хришћанство проблем смрти није решив постојањем трансцедентних идеја или опстанком врсте, већ васкрсењем мртвих. Проблем смрти није решив ни бесмртношћу људске душе, јер душа није човек већ део човека. Хришћанство интересују Петар, Марко и Јован, а не апстрактно човечанство, онострани свет Платонових „идеалних реланости“ или свет бесмртних душа. Бити жив, постојати, у хришћанској онтологији, сасвим је нешто друго у односу на напред наведено. Бити жив, постојати значи бити личност. То значи, бити конкретан и непоновљив идентитет који извире из односа са другим личностима. Постојати значи волети и бити вољен. Тај сплет чини личност постојећом, чини да неко конкретан јесте: Петар, Марко или Јован. Волим и вољен сам, дакле постојим. То је хришћанска личносна онтологија, онтологија која истину бића не види у безличној општости, већ у постојању конкретног и непоновљивог – у Петру, Марку и Јовану. Постојање је дар (=вољен сам) и даровање (=волим). Идентитет (=постојање) извире из односа, из заједнице. Све ван тога је смрт, илузија и апстракција. Ипак, иако људи постоје као личности, дајући једни другима идентитет у заједништву, нису у стању да превладају проблем смрти конкретног и непоновљивог човека. Ближњи као други којима дарујемо љубав и ближњи као други који нама дарују љубав, чине нас личностима али, авај!, не и истинитим личностима, не личностима са оним истинским јесте. Смрт нас нужно кида из тих односа и разара оно јесте које је извирало из наших односа са ближњима. Авај!, наше личности су само феномени које смрт гаси и утапа их опет и опет у општост која нас надживљава. То говори да хришћанска личносна онтологија није само „хоризонтална“, него истовремено и „вертикална“. Хришћанска онтологија је, дакле, крстолика. Није довољно да само волимо ближње и да нас они заволе. Ваља нам да нас заволи Бог и да ми заволимо Њега. Ваља нам изграђивати свој идентитет не само са другима (=ближњима) него и са Другим (=Богом). Управо тај Други дарује нам идентитет који не пролази, идентитет који заиста јесте. Личност без тог Другог представља првородни грех. Адамов грех не представља никакав морални преступ већ једну погрешну онтологију, промашај постојања. На тај грех опомиње и Господ у једном свом, некима веома чудном казивању: „Ако неко долази мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик.“ (Лк 14, 26). И опет говори: „И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.“ (Мт 12, 38-39). Како то да нас Господ учи „мржњи“ према ближњима, ако је рекао да су две највеће Заповести љубити Бога и љубити ближњега свога? (Мк 12, 30-31) И не само ближње, него и непријатеље нам је Господ заповедио да љубимо (Мт 5, 44). Не, никако ове речи господње нису контрадикторне. Господ је љубав према Богу учино неодвојовом од љубави према ближњем. Он говори против љубави према ближњем и према животу, без љубави према Богу. Зашто? Зато што таква љубав, таква личност не може победити смрт. О ту се замку саплео праотац Адам. То је заправо човеков пад, та крња, непотпуна личност људска која се темељи само на заједници са другима (=са ближњима и створеним светом), без заједнице са Другим (=Богом). Човек није спознао истинито добро. А шта је истинито добро? То је управо истинито постојање, како то објашњава Свети Атанасије Велики: „Оно што постоји јесу добра, а оно што не постоји јесу зла.“ Дакле, добро није неко пуко моралисање већ је добро исто што и бити, заиста бити, вечно бити. Човек је, како даље Свети Атанасије каже, „злоупотребио и само име добра“, што значи да је човек погрешно схватио постојање, зато је и помислио да „уживање представља истинско добро“. Уживање као идентитет који извире из односа са створеним светом – љубав према другима, без љубави према Другом, јалови егзистенцијализам. Таква личност не може надвладати границе своје створености, јер „све што има почетак мора имати и крај“, закључује Свети Атанасије. Пут да човек заиста постоји јесте да узме „крст свој“, односно да неодвојиво љуби Бога и ближње своје. Човек је призван да све своје односе са створеним светом, са другима, унесе у однос са Богом, са Другим. Ту истину сведочи Света Литургија: сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо (=Тајна Христова, о којој смо говорили у прошлом броју Православног Мисионара). То је крстолики идентитет, оно заиста бити. Људима ваља познати ову Истину која ослобађа (Јн 8, 32). То је познање добра: познати истинско, вечно постојање. То је и једини пут победе над злом, које је, заправо, непостојање. Етика је зато немоћна у борби против зла, јер корен зла лежи у страху од смрти, у погрешном постојању (=у онтологији). Сва зла и морална изопачења која човек чини, чини у покушају да се оствари, да се идентификује, да постоји. Свет неће постати боље место за живљење тако што ће му се наметати морална начела, већ тако што ће му се помоћи да реши проблем смрти, проблем хоризонталне, крње људске личности. Никакав морални елитизам неће нам помоћи да победимо смрт. Јер, смрт није Божија казна због моралног прступа, па да сада треба да „добрим владањем“ умилостивимо разгневљеног Бога, како би преиначио своју пресуду. Смрт је наша природа и не можемо је превладати јер смо у праоцу Адаму одбацили Другога (=Бога). Свети Атанасије то јасно каже, у вези Адамовог промашаја: „Па шта је онда Бог требало да постане или да учини у вези са тим? Да захтева од људи да се покају због свог преступа?...Али, покајање и не враћа човека из стања у којем је по природи, него само ослобађа од прегрешења. Наиме, када би постојало само прегрешење и кад не би за њим следила пропадљивост, тада би покајање било довољно.“ Да ли ово значи да нам не требају покајање, добра дела, врлине, подвиг? Боже сачувај! Ово значи да човек има првенствено проблем праотачког промашаја, проблем смрти, која је генератор свих наших потоњих изопачења. То даље значи да је хришћански етос неизводив из било каквих начела, макар их назвали божанским или људским. Хришћански етос извире из хришћанске онтологије, из познања истине нашег постојања (=Тајна Христа). Такав етос „није од овога света“, зато је многима чудан, чак и многим хришћанима. И човек неће престати да се чуди и да се буни против таквог етоса све док га буде мерио логиком „овога света“, логиком крње личности која није познала оно истинско бити (=Тајна Христа). Све док не познају ту Истину, људи ће наставити да се копрцају у свом моралном елитизму, наставиће да намећу етику једни другима и тако „добри“ наставиће да умиру. (наставиће се) Александар Милојков
  15. Александар Милојков

    Стварање и покрет ка Свеврлини - за једну онтолошку етику (I)

    Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ март-април/2011 Стварање и покрет ка Свеврлини – за једну онтолошку етику „Да створимо човека по лику Нашем, и по подобију Нашем... И створи Бог човека, по лику Божијем створи га, мушко и женско створи их.“ (Пост. 1, 26-27) „Јер нам се Дете роди, Син нам се даде, којега је власт на рамену Његовом и назваће се име Његово: Великог Савета Ангел, Дивни, Саветник, Бог Силни, Отац будућега века, Кнез мира.“ (Ис. 9, 6) Човек је круна Божијег стварања. Не само што је једини створен по лику и подобију Божијем, већ стварању човека претходи и открива се превечни Савет Божији. „Савет Божији“ и „лик и подобије Божије“ крију одговоре на монога питања која расветљавају тајну човека и света. Какве нам истине говори „Савет Божији“ који претходи стварању човека? „Савет Божији“ нам открива да постојање света није датост. Свет је створен, а да га пре тог акта стварања није било; у апсолутном смислу те речи – свет није постојао. Данас се та чињеница превиђа. За савремену философију и науку постојање је датост, вечна датост. Наука и философија се зато не питају: одакле постојање? Оно што науку и философију интересује јесу феномени постојања, појавни објекти у ланцу каузалитета, узрочно-последичне законитости у том ланцу, а не постојање као такво. За хришћане и библијско откривење, пак, постојање није вечна датост већ дар. То што постојимо и што свет око нас постоји, дугујемо другом. Тај други је Бог. Свет и човек, дакле, не постоје нужно, већ своје постојање дугују вољи Божијој. То значи да је могло и да нас не буде. Како смо ипак ту, чињеница постојања подстиче нас на благодарење Ономе који нас је из небућа привео у биће. Воља Божија да створи свет предпостоји свету. Својом вољом је Бог као Творац предзамислио свет и човека у њему. Све што је дошло и што ће тек доћи у постојање, од почетка до краја историје, садржано је у вољи Божијој пре самог акта стварања света, пре оног „У почетку створи Бог...“ (Пост. 1, 1). Бог није само створио свет, већ је одредио и циљ и смисао његовог постојања. Тај циљ је да све створено постоји вечно. Како да постоји вечно оно што, по природи ствари, није морало да постоји? Чиме да се одржи вечно нешто што има порекло у небићу? Опет, вољом Онога који је свет из небића и привео у биће – да се створени човек и свет кроз човека сједини са нествореним Богом, те да тако заједничари са Оним који је Живот по себи и који је кадар да живот дарује, са Оним који је кадар да буде Творац и Сведржитељ. Тако, воља Божија бива Почетак, Узрок стварања света, али и Циљ и Смисао света. Тај Циљ и Смисао света предпостоји свету – због тог Циља и Смисла и „постаде све што је постало“ (Јн 1, 3). Воља Божија, као Узрок и Циљ стварања света, не садржи само смисао света у његовом тоталитету. Вољу Божију, као свеобухватну смисленост света, представљају воље Божије о сваком појединачном човеку, кроз кога свет и треба да уђе у вечну заједницу са Богом. То говори да свако од нас људи има свој архетип у вољи Божијој – свој смисао, свој логос постојања, како то каже Свети Максим Исповедник. Но, све те воље Божије, сви ти наши смислови, наши логоси постојања, обједињени су једним Логосом, јесу у једном Логосу. Тај Логос је Логос Очев, Онај који је у вечно наручју Очевом, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог – Јединородни Син Божији. У Њему је Отац извелео да створи свет и у Њему су смислови и циљеви нашег постојања, промисли Божије о нама – наши логоси у Свелогосу, наше врлине у Свеврлини, воље Очеве о нама у Свевољеном Сину Његовом. И то је тај „Савет Божији“ који претходи стварању, Савет свецеле Свете Тројице – воља Очева да створи свет, благовољењем Сина свога и благодејствовањем Духа Светога. Но, ни свет не остаје пасиван у акту Божијег стварања. Како је Бог слободан да из љубави створи свет, тако је и свет призван да слободно на ту љубав одговори. Зато слободни Бог ствара слободног човека – „по лику Божијем“. Шта то човека чини да буде „по лику Божијем“? У ово мало речи открива нам се тајна човековог бића. Много је тога што човек има заједничког са осталом створеном природом. Заправо, човек садржи створену природу у себи. Свети Максим би рекао да је човек „микрокосмос“. Ипак, човек као биће има нешто што га издваја од остале створене природе и што га чини иконом Божијом. Међу многим особинама својственим човеку, које Свети Оци наводе, најпомињаније су: разум, самовласност и слобода. Оно око чега су Оци једногласни јесте да је слобода та која човека чини да буде „по лику Божијем“. И животиње, како то савремена научна истраживања показују, имају инстинкте, осећаје, памћење чак и разум. Додуше, на нижем нивоу од човека, али ипак, неке животиње поседују одређени ступањ разумности (шимпанзе и делфини, на пример). Но, само је човек слободан. Слобода, као лик Божији у човеку, чини да људи нису, попут животиња, само примерци своје врсте, са којом деле заједничку природу. Слобода артикулише начин нашег постојања, иконичан са Божијим начином постојања – онако како нам је то откривено кроз јеванђеоске речи Сина Божијег. Дајући човеку да буде „по лику Божијем“, Бог нам је даровао да постојимо као личности. Човек је биће заједнице. Бити личност значи градити јединствени и непоновљиви идентитет у односу са другим људима, са другим личностима. Иконично, баш као што Отац и Син и Свети Дух граде своје личносне идентитете у међусобним односима. Отац је, тако, незамислив без Сина и Духа Светога. И Син је незамислив без Оца и Духа Светога. И Дух Свети је незамислив без Оца и Сина. Свети Григорије Богослов каже: „Ако је Један, онда су Тројица.“ Исто тако је и човекова личност незамислива без сплета односа са другим личностима, са ближњима. У том међусобном саодношењу постоје наши идентитети, наше личности. Без тога били бисмо само једнаки примерци своје врсте, безимене индивидуе. Тај дар слободног личносног постојања јесте оно „по лику Божијем“. Тај дар нам не даје само могућност да слободно изграђујемо односе са својим ближњима, већ нам даје могућност да уђемо и у личносно познање Бога, да одговоримо на Божији призив, на ону превечну вољу Божију о нама. То је, пак, тајна нашег смисла постојања коју нам разоткрива оно „по подобију Нашем“ (Божијем). Лик Божији нам је дарован а на подобије смо призвани да се према њему слободно одредимо. Зато је наш живот и живот света, са нама и у нама, покрет ка Смислу, покрет ка Циљу. Тај Циљ је, како смо видели, воља Божија о нама, наши логоси у Логосу Божијем. Призвани смо на уподобљење тим логосима, на остварење себе сагласно вољи Божијој – на оставрење свог истинског, бесмртног личносног идентитета. Једном речју, призвани смо на обожење. Призив на уподобљење властитом логосу, досезање оног „по подобију“, иако се односи на призив појединачном човеку, никако не значи индивидуални, самачки пут ка остварењу Циља. Као што су многи превечни логоси о нама обједињени једним Логосом и јесу у једном Логосу, ваља нам да се обједињени и крећемо ка својим логосима, крећући са ка Свелогосу. Јер, као што су превечни наши логоси, воље Божије о нама, возглављене у Логосу, у Сину Божијем, тако треба да се и ми у Њему крећемо и да се, на крају покрета нешег, на крају историје, вечно возглавимо Њиме. Тако, наш покрет и наше у Христу возглављење доводе се у нераскидиву везу и међузависност. Нити возглављења бива без покрета, нити, пак, покрет без возглављења у Христу има смисла. Но, шта представља возглављење у Христу, а шта покрет ка том возглављењу? Возглављење у Христу значи сједињење свега створеног са нествореним. Представља сједињење људске, а кроз људску и свеукупне створене природе, са божанском природом, како би се створеној природи даровало оно што она сама по себи нема – бесмртност, вечно постојање. У Личности Сина Божијег су две природе, божанска и људска, сједињене несливено и нераздељиво. Тако, у Христу се створеној природи не дарује само биће, само почетак постојања, већ и вечнобиће – обожење и обесмрћење. Из тог разлога се Син Божији и оваплотио – „да се човек освешта људском природом Бога“, каже Свети Григорије Богослов. Христос је „хлеб који сиђе са неба“, зато „да који од њега једе не умре“ (Јн 6, 50). И, ево, та небеска храна, та људска природа Бога, Тело и Крв Христова, стоји на Часној Трпези. И позив нам је упућен да „са страхом Божијим, вером и љубављу приступимо“, да у своје тело и крв примимо Тело и Крв Његову, да окусимо Источника бесмртности и да, тако, пребивајући у Њему и Он у нама (Јн 6, 56), будемо и ми заједничари бесмртног Синовства Његовог. На тај се начин испуњава онај „Савет Божији“, она превечна воља Бога Оца да свет буде створен и да постоји вечно, сједињен са својим Творцем несливено и нераздељиво. То је Божији план, Божији Савет, пре постања света, откривен нама кроз Весника (=Ангела) тог Савета, кога је Отац послао свету – кроз оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа. Ово је, дакле, значење возглављења свега створеног у Христу. Ово возглављење у Христу ће бити свеопште и коначно на крају времена и векова о Другом доласку Његовом. И читаво човечанство, од почетка до краја историје, креће се ка том коначном Циљу. Но, та наша кончина присутна је, дејством Духа Светога који је оприсутњава, сада и овде – у Цркви, на Светој Литургији. Већ сада ми имамо залог и икону те будуће бесмрности и Духа Утешитеља, као утеху и охрабрење да нисмо остављени смрти и пропадљивости. Ка том нашем Циљу, који нам се Црквом и у Цркви показује, ми се крећемо. Тај покрет је покрет наше воље ка превечном призиву који нам је упућен – на уподобљење Божијој вољи о нама. Ту нам истину открива оно „по подобију“. Знајући то, наш живот треба да постане покрет ка нашим логосима у Логосу-Свелогосу, наше хитање ка истини нашег постојања у Истини-Свеистини. Тако, она прва истина која је возглављење свега створеног у Сину Божијем, освећење наше људском природом Бога, бива доведена у везу са нашим вољним покретом ка тој истини. Тај наш покрет ка сједињењу са Господом, причешћем Телом и Крвљу Његовом, постаје етос нашег живота. Потпуно и достојно сједињење са Господом бива када се пришећујемо Телом и Крвљу Његовом али истовремено и са логосом нашим у Њему. Јер, ако смо заједничари Тела и Крви Господње, ваља да будемо и заједничари воље Његове. Да све и у свему једно са Њим будемо (Јн 17, 21). Ово хришћанску етику чини неодвојивом од онтологије. Хришћанска етика, тако, превазилази испразни пијетизам и моралисање и постаје начин постојања – добробиће. Хришћанске етичке норме нису нестабилне људске норме обичајног понашања већ логоси Божији, воље Божије о нама – истина нашег постојања. Хришћанске врлине јесу живљење у складу са тим логосима – причешће и уподобљење воље наше вољи Божијој. Зато је етос хришћанског живота подвиг. Ова наша српска реч и крије тај хришћански смисао подвига. Реч „подвиг“ у свом корену садржи реч „кретање“ (по-двиг=по-крет). У црквенословенском језику реч „двигнути“ значи кренути, дигнути се, а „движение“ значи кретање, мицање, померање. Ова реч је еквивалент грчкој речи „кинисис“, коју Свети Максим Исповедник често користи да њоме означи људску историју као покрет ка Циљу и Смислу саме историје – ка коначном возглављењу свега створеног у Сину Божијем. То кретање је заправо хришаћнски подвиг, као труд да човек упозна свој логос постојања и да живи у складу са њим. Тако, причешће и заједничарење у Истини будућег Века бива двоједно – причешће вољи Господњој и причешће Телу и Крви Његовој. Хришћански подвиг и Евхаристија постају неодвојиви једно од другог, једно другом дајући смисао. То је хришћанска онтолошка етика, која етику чува од пијетистичког морализма, а онтологију од лицемерног утопизма. (наставиће се) Александар Милојков
  16. Никола Ђоловић

    Да ли је Бог "неморалан"?...

    Чак се и за Бога може рећи да је „неморалан“ тиме што је у општењу са нама људима од којег ниједан није без недостатка, али ствари се не могу поставити тако. Јер Бог се не оскрнављује нама будући да је Сам без греха и само Он поседује светост као начин битовања, и јер не узима учешћа са нама у делима греха. Зато се не могу ни хришћани клеветати од других „хришћана“ или неверника, ако су у контакту са људима које не бије моралан глас јер то не мора ништа да значи. Можда се нико није запитао да такви хришћани желе да изведу на пут спасења заблуделе. Ваше мишљење?...
×