Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 882 results

  1. О својој новој књизи, о значају молитве и о данашњем времену, као и о изазовима овог времена, у новом издању емисије "Личност и Заједница" на Телевизији Храм говори Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). Извор: Телевизија Храм
  2. О својој новој књизи, о значају молитве и о данашњем времену, као и о изазовима овог времена, у новом издању емисије "Личност и Заједница" на Телевизији Храм говори Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). Извор: Телевизија Храм View full Странице
  3. У посљедње вријеме често размишљам о томе зашто поједини наши духовници – како сами себе називају или како их називају њихови сљедбеници – не слиједе Христов примјер? Штавише, они не само да не слиједе Христов примјер већ неријетко стављају себе испред Христа. Шта заправо значи, у контексту духовништва и исповиједања, али и уопште у свјетлу односа према вјерницима, слиједити Христов примјер? У потрази за одговором на ово питање најприје ћу, логично, посегнути за примјерима из јеванђељâ из којих јасно видимо да Христос оне који му заишту помоћ ослобађа болести, слабости и гријехова, па чак и смрти и сваке друге врсте неслободе, да би се потом ономе кога на поменути начин ослобађа и оздрављује обратио ријечима „Иди сада“ (нпр: „Ни ја те не oсуђујем; иди, и од сада више не гријеши“, Јн. 8, 10–11). Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Данас, међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. И то не онако као што се људи, како видимо из јеванђелских примјерâ, везују за Христа, љубављу и слободом, већ наметањем правила понашања, начина размишљања, па чак и одијевања или исхране. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу. Ријеч је заправо о томе да духовници постају привремени „лијепак“ за расцјепкано биће оних који им долазе душевно и духовно изломљени и раслабљени, лијепак који наизглед успијева „саставити“ у једну цјелину распарчана бићâ оних који су од њих затражили помоћ. Такви људи често са својим духовницима успостављају једну врсту нездраве, овисничке везе, која је одраз неслободе и која их спречава да поврате истинску духовну и душевну цјеловитост свог бића. У таквој врсти односа не постоји поменута Христова реченица „Иди сад”, него се може чути управо супротно: „Не одвајај се од мене”. Ту, дакле, није посриједи прави духовник који – како нас сама етимологија ријечи „духовник“ учи – у себи има Духа Светога, тј. који је духоносац и христоносац и који тежи обожењу или пак некога руководи ка обожењу, односно одуховљењу. Напротив, ако онај који себе назива духовником није налик Христу, прије свега по начину опхођења и остављања слободе другоме, он се у најбољем случају може сматрати душевним а нипошто духовним човјеком. То је уједно главни разлог због којег ћу исповједнике који не слиједе Христов примјер називати у наставку текста душевницима а не духовницима. Притом је важно напоменути да појмови „душа“ и „душевно“ нипошто немају негативан призвук и значење, нити им такво значење у овом тексту придајем. Напротив, ријеч је само о настојању да се укаже на чињеницу да исповједници о којима говорим не испољавају у свом односу према вјерницима, првенствено према онима које исповиједају и савјетују, одговарајући степен духовне зрелости и пуноће који би оправдао и посвједочио адекватност имена којим се најчешће (само)ословљавају. И да истакнем још и то да и наши душевни проблеми и те како потребују лијека и утјехе, премда би било добро да помоћ за такве проблеме пружају за то стручна и образована лица, у првом реду љекари, психолози и психијатри (грч. ψυχή – душа). Погледајмо сада по чему то можемо препознати поменуте душевнике? Душевнике и њихова чеда могуће је препознати на основу неколико карактеристичних својстава. Прво својство свакако је нетрпељивост премасваком ближњем који је наклоњен слободи и који једноставно хоће да будедругачији јер га је управо Бог таквим створио. Наши душевници, пошто им је страна свака помисао о слободи, прибјегавају укалупљивању не само начина размишљања него и спољашњег изгледа и понашања својих сљедбеника. Отуда њихова „духовна“ дјеца, ученици, постају менталитетом и понашањем необично слични једни другима иако су различите доби и нису истог крвног поријекла. Притом и они сами, а и остали у ту проблематику неупућени, такве и њима сличне појаве називају духовнима, иако су у најбољем случају у питању само спољашна тјелесна или душевна обиљежја која још немају никаквог додира с духовношћу. Друго препознатљиво својство ученика или сљедбеника јесте натмуреност. Натмуреност произлази из осуђивања и неприхватања свих оних који нису попримили обличје „побожности“. Такво понашање се врло брзо пројави код оваквих људи, упркос чињеници да би сви заиста духовни људи требало да истрајавају на неосуђивању ближњега. Такође, они врло упорно и ревносно мотре једни на друге, како неко не би „испао“ из задатог калупа. Трећа одлика ових људи јесте борба за близину „ави“, то јест „оцу“. То је можда и најупечатљивијe својство које се огледа у imitatio patris. Тако смо од imitatio Christi (подражавања Христа) дошли до imitatio patris (подражавања оца). Такви подражаваоци не само да изгледају као њихов душевник, они на неки волшебан начин успијевају постићи и тон његовог гласа и покрете руком, глађење браде и сл. И све то да би остварили преимућство над осталим душевним чедима, браћом и сестрама који су мало даље од аве – оца. Четврто својство огледа се у томе што душевник, „отац“ или „ава“ све то посматра са задовољством и нимало се не буни против врло симптоматичних знакова идолопоклонства. Дакле, ни налик Христовом понашању, који иако Богочовјек, својим ученицима говори: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Mт. 20, 27) и „Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. И пошто сједе, дозва дванаесторицу и рече им: који хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга“ (Мк 9, 33–35). У таквим околностима, у врло кратком року имена Христос и Исус остављају се по страни, а ако се и спомињу, то бива готово на силу, док отац или ава постаје централна личност; он је тај према коме је усмјерена сва пажња његових сљедбеника – њему се исповиједају, од њега стрепе и ради њега се труде да не гријеше. „Ава“ је исто тако онај који све зна и на свако питање има одговор. Оваква дружина стога врло лако постаје налик секти, што они, наравно, никада за себе неће рећи, али се неће ни одрећи тог свима другима видљивог секташког менталитета. Једна таква одабрана група никако не гаји добре и благонаклоне мисли према некој другој, њима сличној групи. Они су, као група једног душевника, увијек увјерени да сљедбеници неког другог душевника у нечему много гријеше, али ипак највише попријеко гледају оне хришћане који не припадају ниједној „душевничкој“ групацији, него су просто хришћани. Тако смо дошли до скоро заразне болести која се огледа у томе да се манастири, на челу са својим врховним душевником, такмиче као неке завидљиве јетрве, а онда се то преноси на епархије, јер су манастири такве врсте неријетко најутицајнији фактори и у самим епархијама. Гледа се на то ко је више изградио зграда, конака, ко има строжи типик, а ни на крај памети им није питање о смирењу и љубави, што је, да се подсјетимо, први хришћански задатак. Што дубље улазим у анализу ове појаве, све више увиђам и то да је слобода највећи странац у том затвореном кругу. Интересантно је да они непрестано нешто чувају, ваљда неку тајну, наводно, чисту духовност, и наравно, све то уз благослов духовника који им помало од те тајне открива, јер он зна оно што нико други не зна. Тако се, на примјер, сјећам како ми је један дивни монах у Црној Реци 1992. шапатом повјерио тајну да само три човјека на свијету имају праву Исусову молитву, а међу та три је био и тадашњи његов ава. Касније се овај монах упокојио у другој епархији, прогнан управо од тог свог аве. Поменуто груписање ипак не мора бити неизљечиво, али оно што се рађа као посљедица таквог понашања и поимања, што је чини ми се најопасније и најтеже излијечити, јесте врло распрострањена завист и злобно клеветање свих других (тј. другачијих) лица и заједница. Душевници не само да не опомињу и не критикују своје ученике због ове појаве већ сами у томе предњаче и тиме дају примјер својим сљедбеницима. Понављам да нема сумње да је исповијест људима неопходна и корисна. Да је понекад лијек, који брзо спречава даљи развој болести. Можда је зато вријеме да се запитамо ко би евентуално могао бити прави и добар духовни љекар? Нема сумње да он треба да буде учен, искусан, мудар и добронамјеран. Понекад успостављање дијагнозе подразумијева дуготрајно и пажљиво проучавање обољелог. У случају нашег хришћанског живљења и трагања за мирним и тихим животом у радости покајања, неупитно је да тај љекар мора да познаје и воли Христа, да му буде предан свим бићем својим као својој основној вертикали, али и да непрестано стреми стицању Духа Светога, да ослушкује шта је то воља Божија и, што је такође важно, да тај љекар познаје и нас и да је свим бићем усмјерен и на нас и на наше (духовно) здравље. Он би требало да буде као Христос у Гетсиманском врту, како неко лијепо рече, то јест онај који пролива крваве сузе јер је ту на молитви, између уснулих апостола, односно нас људи и Оца небескога. Нема сумње да такав љекар треба познавати и Божију свемоћ и нашу немоћ. Отуда искрсава питање: може ли неки добри старац калуђер, чак и ако је усрдно окренут ка Богу, спознати нас и контекст из кога долазимо за свега неколико минута или за један час (колико је најчешће у додиру с онима које савјетује)? Не постоји ли опасност да нам дâ само неки општи лијек, чај или таблету против свих болова, а да ми притом болујемо од неке озбиљније болести? Овдје треба истаћи да је свако од нас не само различит већ и да на различите начине подноси бол, тугу и грижу савјести. И опет ваља напоменути: ма колико тај добри старац био добар и добронамјеран, он је само човјек, он није Христос Богочовјек. Знам да ће неки на ово одмах рећи како су то обожени и продуховљени људи, али ми знамо да су они ипак и прије свега људи, ама баш сви, те да као такви имају промјењива расположења, да временом мијењају ставове и мишљења о једној те истој ствари. Ма колико да су добронамјерни, исповједници имају и главобоље и зубобоље и могу бити уморни и исцрпљени, што се у крајњој линији одражава и на њихово поступање с онима које исповиједају. Зато је увијек важан контекст као и то коме се исповиједамо, а најприроднији контекст могуће је остварити у литургијској заједници у коју редовно одлазимо и са људима који познају и нас и околности у којима живимо, односно с неким ко се може припремити да у одговарајућим условима прими нашу исповијест. Још један аспект проблематике о којој је ријеч – а на који желим скренути пажњу – свакако је и чињеница да наши „побожни“ људи, на примјер, често понављају да су грешни, вјерујући да тиме искупљују своје гријехове. А, у ствари, они би требало најприје да се окрену ка онима којима су сагријешили, према Богу и човјеку, и да тако разријеше ствар са њима умјесто што људе око себе оптерећују деклартивним изјавама о свом сагрешењу. Да поменуто поступање није у духу Христовог учења, потврђује и јеванђелска ријеч из које видимо да нас управо Он поучава да се помиримо са својим ближњим: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онде се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5, 23–24)“. Запажам такође и то да смо дошли до ситуације у којој се трага за савршеним духовником, малтене мађионичарем, те за савршеним методама исповиједања. Међутим, суштински проблем је у томе што се заборавља да духовник не лијечи, баш као што се заборавља и то да је Христос тај који лијечи. А гдје је то Христос, може нас неко упитати, као што нас може упитати и то како Христос лијечи и гдје Он то лијечи? У таквој ситуацији важно је да подсјетимо онога ко нам постави оваква питања на причу о милостивом Самрјанину, која је у контексту проблема о коме говоримо веома важна. Христос, како нас учи ова јеванђелска прича, подиже болесника, превија му ране, а потом га односи у гостионицу и тамо га оставља унапријед плативши трошкове његовог боравка (Лк 10, 25–37). Ако гостионицу из ове приче протумачимо и схватимо као Цркву, онда нам постаје јасно да је циљ болеснога увести, унијети у Цркву, гдје ће се он даље поступно опорављати. Тим својим поступком Христос нам заправо показује како би чак и онога кога уведемо у Цркву требало да оставимо слободним од себе. Премда се изљечење не може збити одмах, односно у самом часу исповијести, несумњиво је да оно започиње уласком обољелог у заједницу Цркве – а исповијест би била управо то, повратак, односно улазак обољелог у заједницу Цркве – будући да он управо тим чином ступа на пут оздрављења и спасења. Да ли нам у таквим околностима душевници уопште могу помоћи, када видимо да они неријетко инсистирају управо на везивању за себе, то јест на индивидуализму и „изљечењу“ изван заједнице (коју вербално уважавају, али својим поступањем је чине излишном) а не на радосном животу у слободној заједници, која нас, руку под руку с другим хришћанима, води ка Царству Христовом које се с муком стиче? Одговор на ово питање се – уколико имамо у виду све што је досад речено – чини излишним. Извор: Владика Григорије.инфо
  4. У посљедње вријеме често размишљам о томе зашто поједини наши духовници – како сами себе називају или како их називају њихови сљедбеници – не слиједе Христов примјер? Штавише, они не само да не слиједе Христов примјер већ неријетко стављају себе испред Христа. Шта заправо значи, у контексту духовништва и исповиједања, али и уопште у свјетлу односа према вјерницима, слиједити Христов примјер? У потрази за одговором на ово питање најприје ћу, логично, посегнути за примјерима из јеванђељâ из којих јасно видимо да Христос оне који му заишту помоћ ослобађа болести, слабости и гријехова, па чак и смрти и сваке друге врсте неслободе, да би се потом ономе кога на поменути начин ослобађа и оздрављује обратио ријечима „Иди сада“ (нпр: „Ни ја те не oсуђујем; иди, и од сада више не гријеши“, Јн. 8, 10–11). Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Данас, међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. И то не онако као што се људи, како видимо из јеванђелских примјерâ, везују за Христа, љубављу и слободом, већ наметањем правила понашања, начина размишљања, па чак и одијевања или исхране. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу. Ријеч је заправо о томе да духовници постају привремени „лијепак“ за расцјепкано биће оних који им долазе душевно и духовно изломљени и раслабљени, лијепак који наизглед успијева „саставити“ у једну цјелину распарчана бићâ оних који су од њих затражили помоћ. Такви људи често са својим духовницима успостављају једну врсту нездраве, овисничке везе, која је одраз неслободе и која их спречава да поврате истинску духовну и душевну цјеловитост свог бића. У таквој врсти односа не постоји поменута Христова реченица „Иди сад”, него се може чути управо супротно: „Не одвајај се од мене”. Ту, дакле, није посриједи прави духовник који – како нас сама етимологија ријечи „духовник“ учи – у себи има Духа Светога, тј. који је духоносац и христоносац и који тежи обожењу или пак некога руководи ка обожењу, односно одуховљењу. Напротив, ако онај који себе назива духовником није налик Христу, прије свега по начину опхођења и остављања слободе другоме, он се у најбољем случају може сматрати душевним а нипошто духовним човјеком. То је уједно главни разлог због којег ћу исповједнике који не слиједе Христов примјер називати у наставку текста душевницима а не духовницима. Притом је важно напоменути да појмови „душа“ и „душевно“ нипошто немају негативан призвук и значење, нити им такво значење у овом тексту придајем. Напротив, ријеч је само о настојању да се укаже на чињеницу да исповједници о којима говорим не испољавају у свом односу према вјерницима, првенствено према онима које исповиједају и савјетују, одговарајући степен духовне зрелости и пуноће који би оправдао и посвједочио адекватност имена којим се најчешће (само)ословљавају. И да истакнем још и то да и наши душевни проблеми и те како потребују лијека и утјехе, премда би било добро да помоћ за такве проблеме пружају за то стручна и образована лица, у првом реду љекари, психолози и психијатри (грч. ψυχή – душа). Погледајмо сада по чему то можемо препознати поменуте душевнике? Душевнике и њихова чеда могуће је препознати на основу неколико карактеристичних својстава. Прво својство свакако је нетрпељивост премасваком ближњем који је наклоњен слободи и који једноставно хоће да будедругачији јер га је управо Бог таквим створио. Наши душевници, пошто им је страна свака помисао о слободи, прибјегавају укалупљивању не само начина размишљања него и спољашњег изгледа и понашања својих сљедбеника. Отуда њихова „духовна“ дјеца, ученици, постају менталитетом и понашањем необично слични једни другима иако су различите доби и нису истог крвног поријекла. Притом и они сами, а и остали у ту проблематику неупућени, такве и њима сличне појаве називају духовнима, иако су у најбољем случају у питању само спољашна тјелесна или душевна обиљежја која још немају никаквог додира с духовношћу. Друго препознатљиво својство ученика или сљедбеника јесте натмуреност. Натмуреност произлази из осуђивања и неприхватања свих оних који нису попримили обличје „побожности“. Такво понашање се врло брзо пројави код оваквих људи, упркос чињеници да би сви заиста духовни људи требало да истрајавају на неосуђивању ближњега. Такође, они врло упорно и ревносно мотре једни на друге, како неко не би „испао“ из задатог калупа. Трећа одлика ових људи јесте борба за близину „ави“, то јест „оцу“. То је можда и најупечатљивијe својство које се огледа у imitatio patris. Тако смо од imitatio Christi (подражавања Христа) дошли до imitatio patris (подражавања оца). Такви подражаваоци не само да изгледају као њихов душевник, они на неки волшебан начин успијевају постићи и тон његовог гласа и покрете руком, глађење браде и сл. И све то да би остварили преимућство над осталим душевним чедима, браћом и сестрама који су мало даље од аве – оца. Четврто својство огледа се у томе што душевник, „отац“ или „ава“ све то посматра са задовољством и нимало се не буни против врло симптоматичних знакова идолопоклонства. Дакле, ни налик Христовом понашању, који иако Богочовјек, својим ученицима говори: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Mт. 20, 27) и „Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. И пошто сједе, дозва дванаесторицу и рече им: који хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга“ (Мк 9, 33–35). У таквим околностима, у врло кратком року имена Христос и Исус остављају се по страни, а ако се и спомињу, то бива готово на силу, док отац или ава постаје централна личност; он је тај према коме је усмјерена сва пажња његових сљедбеника – њему се исповиједају, од њега стрепе и ради њега се труде да не гријеше. „Ава“ је исто тако онај који све зна и на свако питање има одговор. Оваква дружина стога врло лако постаје налик секти, што они, наравно, никада за себе неће рећи, али се неће ни одрећи тог свима другима видљивог секташког менталитета. Једна таква одабрана група никако не гаји добре и благонаклоне мисли према некој другој, њима сличној групи. Они су, као група једног душевника, увијек увјерени да сљедбеници неког другог душевника у нечему много гријеше, али ипак највише попријеко гледају оне хришћане који не припадају ниједној „душевничкој“ групацији, него су просто хришћани. Тако смо дошли до скоро заразне болести која се огледа у томе да се манастири, на челу са својим врховним душевником, такмиче као неке завидљиве јетрве, а онда се то преноси на епархије, јер су манастири такве врсте неријетко најутицајнији фактори и у самим епархијама. Гледа се на то ко је више изградио зграда, конака, ко има строжи типик, а ни на крај памети им није питање о смирењу и љубави, што је, да се подсјетимо, први хришћански задатак. Што дубље улазим у анализу ове појаве, све више увиђам и то да је слобода највећи странац у том затвореном кругу. Интересантно је да они непрестано нешто чувају, ваљда неку тајну, наводно, чисту духовност, и наравно, све то уз благослов духовника који им помало од те тајне открива, јер он зна оно што нико други не зна. Тако се, на примјер, сјећам како ми је један дивни монах у Црној Реци 1992. шапатом повјерио тајну да само три човјека на свијету имају праву Исусову молитву, а међу та три је био и тадашњи његов ава. Касније се овај монах упокојио у другој епархији, прогнан управо од тог свог аве. Поменуто груписање ипак не мора бити неизљечиво, али оно што се рађа као посљедица таквог понашања и поимања, што је чини ми се најопасније и најтеже излијечити, јесте врло распрострањена завист и злобно клеветање свих других (тј. другачијих) лица и заједница. Душевници не само да не опомињу и не критикују своје ученике због ове појаве већ сами у томе предњаче и тиме дају примјер својим сљедбеницима. Понављам да нема сумње да је исповијест људима неопходна и корисна. Да је понекад лијек, који брзо спречава даљи развој болести. Можда је зато вријеме да се запитамо ко би евентуално могао бити прави и добар духовни љекар? Нема сумње да он треба да буде учен, искусан, мудар и добронамјеран. Понекад успостављање дијагнозе подразумијева дуготрајно и пажљиво проучавање обољелог. У случају нашег хришћанског живљења и трагања за мирним и тихим животом у радости покајања, неупитно је да тај љекар мора да познаје и воли Христа, да му буде предан свим бићем својим као својој основној вертикали, али и да непрестано стреми стицању Духа Светога, да ослушкује шта је то воља Божија и, што је такође важно, да тај љекар познаје и нас и да је свим бићем усмјерен и на нас и на наше (духовно) здравље. Он би требало да буде као Христос у Гетсиманском врту, како неко лијепо рече, то јест онај који пролива крваве сузе јер је ту на молитви, између уснулих апостола, односно нас људи и Оца небескога. Нема сумње да такав љекар треба познавати и Божију свемоћ и нашу немоћ. Отуда искрсава питање: може ли неки добри старац калуђер, чак и ако је усрдно окренут ка Богу, спознати нас и контекст из кога долазимо за свега неколико минута или за један час (колико је најчешће у додиру с онима које савјетује)? Не постоји ли опасност да нам дâ само неки општи лијек, чај или таблету против свих болова, а да ми притом болујемо од неке озбиљније болести? Овдје треба истаћи да је свако од нас не само различит већ и да на различите начине подноси бол, тугу и грижу савјести. И опет ваља напоменути: ма колико тај добри старац био добар и добронамјеран, он је само човјек, он није Христос Богочовјек. Знам да ће неки на ово одмах рећи како су то обожени и продуховљени људи, али ми знамо да су они ипак и прије свега људи, ама баш сви, те да као такви имају промјењива расположења, да временом мијењају ставове и мишљења о једној те истој ствари. Ма колико да су добронамјерни, исповједници имају и главобоље и зубобоље и могу бити уморни и исцрпљени, што се у крајњој линији одражава и на њихово поступање с онима које исповиједају. Зато је увијек важан контекст као и то коме се исповиједамо, а најприроднији контекст могуће је остварити у литургијској заједници у коју редовно одлазимо и са људима који познају и нас и околности у којима живимо, односно с неким ко се може припремити да у одговарајућим условима прими нашу исповијест. Још један аспект проблематике о којој је ријеч – а на који желим скренути пажњу – свакако је и чињеница да наши „побожни“ људи, на примјер, често понављају да су грешни, вјерујући да тиме искупљују своје гријехове. А, у ствари, они би требало најприје да се окрену ка онима којима су сагријешили, према Богу и човјеку, и да тако разријеше ствар са њима умјесто што људе око себе оптерећују деклартивним изјавама о свом сагрешењу. Да поменуто поступање није у духу Христовог учења, потврђује и јеванђелска ријеч из које видимо да нас управо Он поучава да се помиримо са својим ближњим: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онде се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5, 23–24)“. Запажам такође и то да смо дошли до ситуације у којој се трага за савршеним духовником, малтене мађионичарем, те за савршеним методама исповиједања. Међутим, суштински проблем је у томе што се заборавља да духовник не лијечи, баш као што се заборавља и то да је Христос тај који лијечи. А гдје је то Христос, може нас неко упитати, као што нас може упитати и то како Христос лијечи и гдје Он то лијечи? У таквој ситуацији важно је да подсјетимо онога ко нам постави оваква питања на причу о милостивом Самрјанину, која је у контексту проблема о коме говоримо веома важна. Христос, како нас учи ова јеванђелска прича, подиже болесника, превија му ране, а потом га односи у гостионицу и тамо га оставља унапријед плативши трошкове његовог боравка (Лк 10, 25–37). Ако гостионицу из ове приче протумачимо и схватимо као Цркву, онда нам постаје јасно да је циљ болеснога увести, унијети у Цркву, гдје ће се он даље поступно опорављати. Тим својим поступком Христос нам заправо показује како би чак и онога кога уведемо у Цркву требало да оставимо слободним од себе. Премда се изљечење не може збити одмах, односно у самом часу исповијести, несумњиво је да оно започиње уласком обољелог у заједницу Цркве – а исповијест би била управо то, повратак, односно улазак обољелог у заједницу Цркве – будући да он управо тим чином ступа на пут оздрављења и спасења. Да ли нам у таквим околностима душевници уопште могу помоћи, када видимо да они неријетко инсистирају управо на везивању за себе, то јест на индивидуализму и „изљечењу“ изван заједнице (коју вербално уважавају, али својим поступањем је чине излишном) а не на радосном животу у слободној заједници, која нас, руку под руку с другим хришћанима, води ка Царству Христовом које се с муком стиче? Одговор на ово питање се – уколико имамо у виду све што је досад речено – чини излишним. Извор: Владика Григорије.инфо View full Странице
  5. ризница богословља

    Епископ Јован: Љубав је спустила Бога на земљу!

    У среду, 13. фебруара 2019. године, када Црква Христова молитвено прославља и светкује Свете бесребренике Кира лекара из Александрије египатске и Јова римског официра из Едесе, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Епископу су саслуживали: протојереј Славиша Илић, протонамесник Саша Антонијевић, старешина храма, јереј Милош Ђурић и белошевачки ђакон Немања Стојковић, а чтецирали су г. Александар Цалић и г. Марко Гаљак. Литургију су својим појањем улепшали и украсили протојереј Драгослав Милован и Димитрије Васковић, ученик Прве крагујевачке гимназије и будући студент теологије у Прагу. По прочитаном јеванђељском штиву надахнутом беседом верном народу обратио се Епископ Јован говорећи о љубави као највећој врлини, јер Бог је Љубав. “Бог воли и милује и праведника и грешника. А зашто праведника? Зато да би га усавршила у љубави. Бог је људима дао различите дарове, онолико колико можемо да носимо и колико нам је јака вера. Душа се веома лако губи, а губи се јер нам је слаба вера, а вера је основа живота”, казао је Архипастир Шумадије Владика Јован, цитирајући речи богоносног апостола из Тарса Павла. Након свете Литургије, Владика је погледао радове на даљем фрескописању храма који је духовни бастион овог насеља и верујућег народа који долази у њему. Извор: Епархија шумадијска
  6. Поводом трогодишњице историјског сусрета патријарха московског и све Русије Кирила са римским папом Фрањом у Хавани, 12. фебруара 2019. организована је међународна конференција на Факултету за постдипломске и докторске студије Св. равноапостолног Кирила и Методија у Москви. Тема конференције је била „Смрт и умирање у технолошком друштву: између биомедицине и духовности“. Организатор овог научног скупа били су Одељење за спољне односе Московске Патријаршије, Папски савет за јединство хришћана, овај Факултет и Папска академија живота. У својој поздравној речи митрополит Иларион је напоменуо да је прва годишњица сусрета Папе и Патријарха обележена на Фрибуршком универзитету у Швајцарској, а друга у Бечу и била је посвећена положају хришћана на Блиском истоку. Истакнуто је, између осталог, да је еутаназија преступ човека против самог себе и против друштва. Пропагирање еутаназије може се на крају крајева претворити у смртоносну друштвену идеологију и на тај начин би се стварала „цивилизација смрти“ уместо, „цивилизације љубави“, о којој је као о задатку хришћанског друштва много писао папа Јован Павле II. На конференцији су говорили представници Папског савета за јединство хришћана и Епископ орехово-зујевски Пантелејмон, који је рекао и то да се тема конференције тиче не само болесних, него и свих људи који се спремају да пређу у други живот, па и сваког од нас; сваки човек је смртан, истиче епископ. Напомиње се да ће ова конференција пружити веома важан и потребан допринос, а у практичном раду лекара, мединцинских сестара, свештеника може помоћи да више помогну другима и тиме их припремити за неизбежни крај живота. Научном скупу су прусуствовали представник патријарха антиохијског и свег Истока у Москви митрополит филипопољски Нифон, старешина Подворја Српске Цркве у Москви епископ моравички Антоније, старешина Подворја Цркве Чешких земаља и Словачке архимандрит Серафим (Шемјатовски), старешина Подворја Православне Цркве у Америци у Москви протојереј Данило Андрејук, као и генерални секретар Конференције католичких бискупа Русије свештеник Игор Ковалевски, сарадник Папског савета за јединство хришћана свештеник Јакинт Дестивел, стручњак за биоетику, медицинско и морално богословље свештеник Ренцо Пегораро и други. Извор: Српска Православна Црква
  7. На празник Преподобних Исака и Јефрема Сирина, у Саборном храму Христовог Васкресења у Подгорици, одслужена је Света архијерејска литругија са благословом надлежног архијереја Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ Јован (Пурић) са свештенством Саборног храма у Подгорици: протојерејима-ставрофорима: Драганом Митровићем и Далибором Милаковићем, протојерејима: Миладином Кнежевићем, Мирчетом Шљиванчанином и Бранком Вујачићем, као и ђаконом Романом сабратом манастира Острог и протођаконом овога Храма – Владимиром Јарамазом. За пјевницом је појала мјешовита пјевница, коју предводи диригентица Ратка Вујачић. Након прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, свима сабранима, свом вјерном народу, бесједио је владика Јован. Преосвећени владика се у свом литургијском слову осврнуо на предстојеће припремне недјеље које нас спремају за Свети и велики часни васкршњи пост, те је том приликом подјсетио да није важно који чин, положај, углед, знање или дарове овдје на Земљи посједујемо и имамо, већ је важно, како је нагласио, како се спасавамо. Будући да у оној мјери колико се отварамо и чистимо и колико све жеље животне уздижемо на једну јединствену жељу, а то је на онај највећи ниво, то је жеља за спасењем. По ријечима владике Јована, то да ли ћемо се спасити и сама жеља да се спасимо, јесте управо највећа жеља сваког истинитог оца, архипастира, сваког свештеника и сваког хришћанина сваком човјеку на земљи. У другом дијелу свог обраћања, владика Јован је подјсетио и на важност благодарности Богу, прије свега на животу, дару живљења, али и на самој могућности да учествујемо у Божанском животу. Такође се Епископ дотакао и молитве Светог Јефрема Сирина која у себи носи тајну човјекопознања и богопознања, али и своје сопствене свегрешности, а која се управо чита у току прве седмице Часног и великог васкршењег поста за који се и припремамо. Он је навео да је молитва Светог Јефрема Сирина, молитва која у себи носи и објављује борбу против кушања на начин како је и сам Господ Исус Христос кушан у пустињи, а то је кушање на три начина: а то су искушења хљеба, политике и власти. Односно, искушења сластољубља, среброљубља и властољубља. Његово преосвештенство Епископ Јован је на крају свог обраћања пожелио свима благословен и срећан празник, сваки благослов Божији, као и да непрестано продубљујемо тајну човјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Прослава Светог Саве ове, Богом благословене, 2019. године, уприличена је у недељу, 3. фебруара. Суседна, братска, Црквено-школска општина Светог Саве, у Сент Питерсбургу, због своје посвећености Светитељу, имала је предност у његовом прослављању, и то је обављено на, заиста, леп и достојанствен начин. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Међутим, Црквено-школска општина Светог Георгија била је нарочито почаствована похођењем младог и стаситогВладике нишког, Преосвећеног Господина Арсенија. У пратњи Владикиној били су угледни Прота Бранко Цинцаревић, старешина нишког саборног храма Св. Тројицекао и угледана нишка фамилија Јовице и Славице Стојановић. Преосвећеном Владики, уз старешину храма Светог Ђорђа, Проту Милана, саслуживали су проте: Јован Тодоровић, Василије Томић и Бранко Цинцаревић и свештеник чикашки, о. Александар Петровић, парох Цркве Светог Стефана Дечанског, из Чикага. Светој служби Божјој присуствовали су проте: Милан Стојановић и Петар Тутко, са својим супругама. Прота Петар дириговао је Хором Цркве Светог Ђорђа. Појци су отпојали свету Литургију срчано и понесено у чему су им се и остали верници својим учешћем придруживали. По окончању свете службе Божје у њиховим црквама, овом лепом слављу придружили су се и околни пароси: о. Драган Жарић, из Сент Питерсбурга и протаСаша Ђурђевићиз Норт Порта. На крају свете Литургије, Владика Арсеније је произнео његово архипастирско слово. Најпре је захвалио Господу на дару овог заједништва. Исказао је своју благодарност Владики нашем, Г. Иринеју што му је благословио долазак и боравак у његовој Епархији. Владика Иринеј није био са намаслужио је у Вашингтону; али кроз љубав према своме брату архијереју, Преосвећени Арсеније нам је учинио присутним Владику Иринеја и ми смо га живо осећали међу нама. Први пут на овим просторима, Владика Арсеније је поделио са многобројним верницима овог краја своје одушевљење оним што је, за кратко вриме, видио. ”Многобројни, велелепни храмови, сведоче вашу веру”, рекао је Владика. Истакао је да му је, у овој години јубилеја 800-годишњице аутокефалности наше Цркве, нарочито драго што је и он учесник у овдашњем прослављању оца нашег, Светитеља Саве. Владика Арсеније, обрадован мноштвом наше дечице, благословио их је, нарочито, и изразио своје уверење у даљи раст и напредак ове црквене заједнице. Свети Сава сав свој живот положио је у Христа и Христом испуњен био, до те мере, рекао је Владика, да је и он, уз Апостола Павла, могао рећи да он не живи него да Христос живи у њему. Таквом својом духовном снагом могао је учинити велика дела и засновати нашу помесну Цркву и привести нас, Србе, Господу као ”народ нов.” У наше душе, Владика је прелио речи Светог Владике Николаја, који вели да је Сава први оградио, оплевио и бринуо се о њиви Господњој у народу српском. ”И ви, овде присутни, плодови сте Савиног неуморног труда”. Када се његов отац, Велики Немања, следујући примеру свога сина, повукао у миорноћи монашког тиховања, Свети Сава је постао духовни отац своме оцу, духовницима и свему српском роду за сва времена. Прота Милан захвалио нашем ВладикиИринеју који је дао благослов Епископу Арсенијуи његовим пратиоцима на похођењу ове парохије. Истакао је да је Владика, као секретар Епископа жичког, боравио у жичкој светињи ”те зато доживљавамо - нагласио је Прота Милан - да нам Владика преноси и благослов ове древне светосавске светиње. По завршетку свете Литургије, у сали црквеној, продужено је слављење Господа у ”литургији након Литургије”, у сабрању верног народа и њихових духовника. Црквена сала је врила од живота. Са славским кумовима Цвијетином и Горданом Јешић, и многобројном дечицом, Владика је пререзао славски колач. На своју школску славу, деца су све мноштво гостију радосно послужила. У префињености славског ручка, осећао се додатни зачин љубави мајстора кухиње Синише Веселиновића и његове супруге, Слађане. Данима пре славља виђани су како марљиво, и с љубављу, припремају разне ђаконије. Сестре Кола српских сестара, које су им свесрдно помагале, послужиле су госте домаћински, с брижном сестринском љубављу. Светосавски програм, својим ванредно концизно сроченим словом, отворио је Данко Борковић. Данко је млад човјек. Задиивљујуће је како је он, далеко од наших изворишта, ушао у живот Светог Саве, и лаким, а дубоким, говором истакао значај Светог Саве, не набрајањем чињеница из Савиног живота и рада, него њиховим образлагањима, омилио нам Светитеља, осавремени га и увео наша у животна окружења. Црквено-шкоплска општина Светог Георгија у Клирвотеру благословена је добротом и приљежношћу значајног броја младих, вредних и способних прегалаца. Међу њима предњачи Данијела Косорић. Своје знање и велику љубав према музици, Данијела, већ дуже времена, преноси на ђаке Црквене школе. Сарадници и трудбеници на делу Божјем, учитељи Црквене школе: Ненад Цвјетковић, Сандра Пољчић, Душанка Иванова, Драгослава Настић, Весна мишић, Невена Буњевац и Слађана Лојпур, припремили су ванредно леп, осмишљен и садржајан Светосавски програм. Између многог, приказом славе дочарали су истинску славску атмосферу. Упечатљиво је било присуствовати дочеку кумова, сродника и комшија, дочеку свештеника, ломљењу славског колача, послужењу житом, ручку и, уз славску свећу и икону, господском дружењу. Овај сценски приказ славе, као поуку и подстицај, требало би омогућити да виде све наше црквене заједнице. По обичају, програм је зачинио неуобичајено добар фолклорни ансамбл Цркве Светог Саве, из Сент Питерсбурга. Кореограф, Стефанмирно и безбрижно, могао би своје играче представити на било којем скупу, овде, а и широм Српства. Приказавши своје вештине, многострукост и ширину активности ове црквене заједнице показали су млади из недавно основаног карате клуба. Ово прелепо дружење, на које нас је наш Свети Сава у Клирвотер окупио, завршено је молитвено. Протојереј-ставрофор Василије Томић Извор: Епархија нишка
  9. Његово Преосвештенство епикоп Г. Јован (Пурић), некадашњи игуман острошког манастира, служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Светог новомученика Станка у Доњем Острогу, у четвртак 7. фебруара 2019. љета Господњег, на празник великог учитеља Цркве Божије Светог Григорија Богослова. Преосвећеном владици саслуживали су сабраћа острошке обитељи јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Стефан Миловановић из Будимљанско-никшићке епархије, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- По прочитаном Јеванђељу, Владика Јован је говорио о Господу Исусу Христу као добром пастиру кога је прославио велики Божију угодник Свети Григорије Богослов. – Он је био дивни, племенити, добри човјек, мудар, дубок и предубок био је Свети Григорије Богослов. Како је и иконописац насликао Светог Григорија Богослова са челом уздигнутим које је изражавало велику мудрост Божију коју је и примио овај Божији човјек, али је њега понајмање интересовала црквена политика и људски односи, јер је прије свега био пјесник – казао је Владика Јован. Преосвећени владика је подсјетио да је Свети Григорије био и архиепсикоп цариградски. – Он је борећи се против јереси, утврђујући своје стадо у православној вјери, одагнао најамнике и оне вукове који су ушли међу стадо Божије да га разбуцају и да га разбију и полако је све већи број људи приводио Христу Богочовјеку, а не себи – казао је Владика Јован и додао да такав човјек треба да буде примјер и узор својој пастви, јер није Господ архијереје позвао да буду власт, него да служе и да живот свој положе за ближње своје. Владика Јован је додао да оно што је Христос преживио, то је живио и велики његов следоватељ Свети Григорије Богослов. – Велики богослов је славио Оца и Сина и Светог Духа, Господа Богочовјека који је открио Свету Тројицу и дао нам Духа Светога. Иза њега су остале предивне пјесме и кажу да је највећи дар када неко пјева пјесму и заиста само су свети оци могли да се уграде у памћење Цркве као Свети Григорије, да се њихова теологија памти и запали срца свих и уђе у богослужење – нагласио је Владика Јован и додао да је то теологија која је дар од Бога. Владика је истакао да Свети Василије Острошки и Свети Станко личе на Светог Григорија Богослова, јер је њихов живот био пјесма, јер је њихово ухо чуло глас Божији као Мојсије на Синају. – Ово је наш Синај и гора Тавор – казао је Владика Јован. Владика је на крају заблагодарио Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију што личи на Светог Григорија Боголова по дубини мисли, по пјесничком срцу и по осјетљивости и честитао имендан свом сабрату са којим је заједно замонашен у острошкој светињи Преосвећеном епископу франкфуртском и све Њемачке Г. Григорију. Током Литургије сабрани су се присаједнили Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће. Извор: Манастир Острог
  10. Некадашњи игуман острошке светиње Преосвећени епископ Г. Јован (Пурић), служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу, у понедјељак 4. фебруара 2019. љета Господњег, када наша света Црква молитвено прославља Светог апостола Тимотеја и Преподобног мученика Анастасија. Након читања зачала из Светог Јеванђеља, Владика Јован је сабранима око кивота Светог Василија Острошког Чудотоврца честитао данашњи празник и казао да је Апосотол Тимотеј био дивни сарадник Светог апостола Павла. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- – Њему је Свети апостол Павле дао много лијепе поуке које сваки од нас и епископ и свештеници и монаси и вјерни народ треба увијек да прочитају, како треба да се хришћански понашамо, шта значи слушати старјешине црквене – казао је Владика Јован. Истакао је да је служба апостолска велика и узвишена. – Ми прије свега и изнад свега говоримо и разговарамо са Богом и Бог нам говори. Понајмање ми о Њему говоримо, али најважније је да будемо у Њему и да с Њим славимо најсветије име и да се покажу истинске ријечи на нама који смо призвани на ову службу, да је најважније очувати благодат Божију, благодат крштења, а она се највише обнавља покајањем – нагласио је Преосвећени владика. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог
  11. У суботу, 20. јануара/2. фебруара 2019. године, када прослављамо Светог Евтимија Великог, Његово преосвештентво Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Николе у манастиру Јошаница, уз саслуживање архимандрита Доситеја игумана манастира Гргетег, јеромонаха Теофила (манастир Гргетег), протосинђела Николаја (манастир Саринац), помоћника архијерејског намесника беличког протојереја Александра Гајића, старешине Старе цркве у Јагодини, и владичанским ђаконом Урошем Костићем, са чтечевима Младеном Алексићем и Николом Љубисављевићем. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Осим приношења дарова Богу и прослављање овог дивног светитеља, повод за ово свечано окупљање био је и имендан игумана архимандрита Евтимија, као и монашење по чину велике схиме монаха Јована. На Светој Литургији су појали протојереј Драгослав Милован, парох ракитовски протојереј Зоран Симоновић, парох рибарски јереј Далибор Сентић, парох сиоковачки јереј Иван Јовановић и верни народ. Владика је у својој беседи након читања Светог Јеванђеља најпре је рекао: “.... да смо се окупили у овом Светом манастиру да би смо прославили Сведржитеља, Бога Који је свуда присутан, Бога Свезнајућег, Свевидљивог и ако ово имамо на уму онда немојмо да се заваравамо да кад погрешимо то можемо и сакрити”, јер Он зна и наша дела и помисли и осећања, али не само што смо учинили, већ и оно шта ћемо тек учинити, добро, или зло. “Ако, човек о томе размишља, онда ће се он трудити да живи по Богу, да живи са Богом, да осећа Бога”, јер се тако човек преслишава и онда се труди да угађа Богу, а тиме угађа и човеку, и обрнуто. А свако зло које чинимо, заправо, чинимо себи. Тако данас, прослављајући Бога, прослављамо и његовог угодника Светог Евтимија Великог, који је, с правом, назван Великим, јер је прослављао Бога у смирењу, у љубави, у подвигу, у посту и молитви. Све што је чинио, чинио је према ономе Ко је највеће Добро. “Ако погледамо живот Светог Евтимија, мићемо видети да је он био сав предан Богу. Да је он кроз молитву, пост, добра дела, већ, и овде почео да живи Царством Небеским”. “У синоћњој стихири смо чули да он није својим очима дао сна, ни дремеж својим трепавицама, док није очистио своје мисли”. О страху Божјем, као почетку мудрости, јер је страх Божји тај који нас још више приближава Богу, а за то је потребно уздржавање од зла, од чињења злих дела према ближњем. Такво уздржање имао је и Свети Евтимије Велики. “Свети Евтимије је живео тако, јер је ипуњавао заповести Божје”... “Такође је испуњавао и заповести које смо читали у данашњем Јеванђељу о блаженствима...И шта Господ обећава онима који ипуњавају његове заповести, обећава оно штокаже на крају: “Радујте се у онај дан јер велика награда ваша на Небу”, а то је осми дан, незалазни дан, како читамо у Светом Писму”. Такође, Преосвећени наглашава да нема спасења у осамљености, већ у заједници, јер смо сви ми Тело Христово, јер свако ко се затвори у себе, човек, породица, манастир, он ће пропасти, јер немају послушности, јер спасење је у послушности. Након Свете Архијерејске Литургије и трпезе љубави, за коју су се потрудили наша браћа, монаси манастира Јошанице, на вечерњој служби, монах Јован је замонашен по чину велике схиме у схимонаха Јована. Сам чин је предиван и ретко се виђа, а Владика је у беседи рекао и ово: “Задрхтао сам са једне стране, јер како се види у овим молитвама, ти си данас добио још једног ангела чувара, али на жалост слабост људска иде толико далеко, да када човек добије анђела , на жалост се накалеми и онај нечастиви, а с друге стране по питањима, и одговорима које си ти давао, види се да ово човек не може да изнесе сам... јер је човек слаб да се одржи у оваквом анђеоском образу какав си ти данас примио на себе, али оно што је човеку немогуће, Богу је могуће”. Извор: Епархија шумадисјка
  12. ризница богословља

    Епископ бихаћко-петровачки Сергије: Дубље од дна!

    Свети Максим Исповједник је рекао да човјек није ни добар ни зао, већ да је пријемчив и на добро и на зло, уколико дође у додир са њима. То би значило да смо бољи уколико смо окружени добрим, а да смо лошији када смо окружени злом око себе. Из генерације у генерацију наш је пад дубљи, окрутнији, суровији. И кад се учини да негдје постоји дно нашег суноврата, ми пропаднемо још дубље, дубље од дна. Некада је важила сентенца „рећи ћу ти ко си, ако ми кажеш какве књиге читаш“. Да ли се данас читају књиге? Одговор је: мало и површно. Данас се највише чита таблоидна штампа, углавном на телефонима и рачунарима, нарочито они чланци у којима сва прљавштина богатих и славних излази на видјело. Умјесто да из нараштаја у нараштај подижемо љествицу наше националне етике и естетике, ми тонемо све дубље. Не занима нас ко је коме и како помогао, ко је коме неко добро учинио, већ желимо знати ко је кога убио, преварио, покрао… Властити мрак не покушавамо разданити нечим добрим, већ гледајући у нешто много црње наша сопствена помрчина изгледа нам свјетлија. То није пут којим ваља ићи, већ странпутица новог времена. Чудимо се вршњачком насиљу у школама, а не питамо се шта нам та дјеца гледају, ко су им узори, шта желе од свог живота… Дали смо им „Парове“ и „Задруге“, а очекујемо од њих да буду бољи него што смо ми. Немогуће је из ризнице сопственог духа изнијети нешто добро ако се у ту исту ризницу непрестано уноси лоше. Зато ме чуде управо они који се чуде суровости међу школарцима, јер ти исти школарци у својим домовима, често заједно и са родитељима, гледају на телевизији псовке, увреде, понижења, свађе, као и физичко насиље главних актера популарних ријалити пројеката. Комерцијалне телевизије, бринући једино о гледаности и заради, трују нашу националну душу, правећи нас горима него што јесмо, и нудећи као узоре управо оне чији је морални суноврат представљен као друштвени успјех, јер је по аршинима креатора наше пропасти најважније бити познат и препознат, а да ту медијску препознатљивост не прати никакав друштвени допринос вриједан хвале. Напротив! Из свега проистиче да ће нас поробити слобода избора којом смо себе оковали, јер смо бирали лоше. Препознајући склоност људи ка паду, Свети Апостол Павле је прије двије хиљаде година рекао: „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да што овлада мноме!“ (1. Кор. 6, 12). Друштвена стварност, у коју се релативизују све вриједности, не обећава ништа добро, док свако од нас, идући својим путем, пилатовски пере руке од одговорности коју имамо. Та иста друштвена стварност није настала спонтано, већ је испројектована до бизарности, како би се умови наших људи забавили свиме осим са собом, јер је, ваљда, лакше гледати нечији суноврат него се окренути себи, градећи свој животни пут по угледу на наше старе чије смо вриједности, у великој мјери, олако одбацили. Свако од нас носи свој дио кривице и нико на Суду Христовом неће моћи порећи ту исту кривицу, јер по ријечима Старца Зосиме, из романа „Браћа Карамазови, сви смо криви за све!”. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  13. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који ових дана борави у посјети Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, служио је данас, заједно са својим домаћином Епископом Кирилом, Свету службу Божију у катедралном епархијском храму Рођења Пресвете Богородице у Буенос Аиресу. Саслуживали су протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, јереј Стефан Јовановић, јереј Миленко Ралевић, јеромонах Никита (Вулић), протођакон Никола Радиш, ђакон Александар Лекић и јерођакон Давид (Мишељић). Владика Кирило је на крају Литургије поздравио Митрополита Амфилохија, као оснивача мисије наше Цркве у Јужној Америци. „Већ скоро тридесет година Митрополит се труди да обнови црквени живот у Црној Гори, у чему је, можемо слободно рећи, скоро сто одсто успио. Кад је комунистичка неман, која је хтјела да уништи све што је религиозно, запријетила црквеном животу, Бог нам је послао такве добре пастире да бисмо васкрсли у вјери у нашој постојбини, у Црној Гори и Србији и другим нашим земљама“, казао је Епископ буеносајрески. Додао је да на простору Епархије јужно-централноамеричке пријете, хедонизам и друге опасности из живота савременог западног човјека. „Митрополит, као добри пастир, ни овдје није оставио наше људе, него је дошао и основао, као што сви знате, нову мисију 2011. године. И ето, ми покушавамо, трудимо се да наставимо његово дјело“, казао је он. Владика је најавио за десети фебруар освећење нове цркве у Бразилу. „Биће то један од приноса наше мисије овдје великом јубилеју Светосавске цркве, осам стотина година њене аутокефалности. Како и нашој Цркви, тако и свим нашим добрим пастирима, међу којима Митрополит Амфилохије свакако заузима посебно мјесто, желимо многе и благе године“, рекао је Владика Кирило. Митрополит Амфилохије је рекао да ових дана славимо велике и свете догађаје из историје спасења рода људскога. „Славимо Рођење Господа Исуса Христа, обрезање Христово, Богојављење Свете Тројице на Јордану за вријеме Његовог крштења… И славећи све то, славимо уствари нову годину доброте Господње. Јер, нема ничега новога под сунцем, сем Христа Бога нашега“, казао је он. Митрополит Амфилохије је казао је да су сви земаљски народи призвани да постану чланови Цркве Христове и да мисија Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке није само због људи поријеклом са Балкана него због свих који живе на јужноамеричком континенту. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Његово Преосвештенство Епископ Г. Јован (Пурић), некадашњи дугогодишњи игуман острошке светиње, служио је на празник Преподобног Максима Исповиједника, у недјељу 3. фебруара, Свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакони Роман и Зосима и свештенођакон Славко Обрадовић из Ваљевске епархије. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бејседећи о Светом Максиму Исповиједнику поучавао Владика Јован који је између осталог истакао да је био велики светитељ и учитељ цркве. – Био је обичан монах. Није био уздигнут на трон ни патријарашки, а знамо колико је предивних светила било прије њега и колико је отаца Цркве себе уградило у темеље Цркве исповиједајући најсветије име Господа нашег Исуса Христа. Највише су се ови људи Божији учили имену Божијем и ревновали за Њега када је то име било нападнуто. Тако је било и у вријеме Максима Исповиједника, а тако је било и прије њега и послије њега. Данас је важно да се сјетимо његове личности и његовог дјела зато што и у наше вријеме и увијек ће бити искушење да неко подведе под знак питања православну вјеру или да је поистовјети са било којом вјером или било којим учењем религијским, хришћанским, али није баш тако – казао је Владика Јован и додао да је дјело Светог Саве Српског управо велико зато што је следовао монаштво управо у примјеру Максима Исповиједника и других великих монаха које ових дана славимо Антонија Великог, Макарија Великог, великих отаца и пустињака који се подвизаваху по пустињама, горама и пећинама. Преосвећени Владика Јован је истакао да је Максим Исповиједник када је било најтеже да си исповиједи православна вјера, не само ријечју и посланицом припремио Шести васељенски сабор 681. године у Цариграду, него је цијелим својим дјелом и личношћу уградио себе у овај Васељенски сабор, тако да су свети оци прихватили његово учење о енергијама и вољи Божијој и божанској и човјечанској, о личности Богочовјека Исуса Христа. – То је један јединствени човјек , једна појава, коме су разбојници, непријатељи Цркве одсјекли језик. Одсјекли су му и руку као Јовану Дамаскину који је исповиједао о иконописању. Максим Исповиједник је као личност заитересовао многе људе, многе мислиоце, не само у Цркви него и у философији и уопште у хришћанској мисли и култури хришћанства. Током мучеништва за вјеру био је истрајан да не води са собом присталице и оног тренутка када је страдао, није водио за собом Цркву, него је узео свој крст – казао је Владика Јован и додао да је он један од отаца који се борио за човјека, да се човјекова воља покрене, обожи и спасе. Владика Јован је такође рекао да је Свети Василије Острошки био један од истинских следбеника Преподобног Максима Исповиједника по својој јакој вољи у издржљивости и страдању као прави исповиједник, зато што је и он за вјеру страдао као овај светитељ кога данас прослављамо. – Свети Василије није правио компромисе ни са муслиманима, ни са католицима. Кад је најтеже било није правио унију. Узео је крст свој и понио га и изнио га до краја. Кад му је било најтеже и кад га нико није разумио, дошао је у острошку испосницу да кали вољу своју и да издржи у пећини задобијајући топлину Божију, да би сад том Божијом топлином нас гријао. Угријао је пећину љубављу својом, енергијама Божијим, јер заиста је велико учење отачко да Бог који је невидљив, по суштини несазнајан, да се својим енергијама, својим вољним дејствима јавља у свијету, да је Бог вољом својом створио свијет, призвао све нас из небића у биће, да је Бог својом вољом стоврио човјека као вољно и слободно биће – казао је, између осталог, Владика Јован. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Преосвећени Владика Јован на крају Литургије заблагодарио је Господу и Светом Василију Острошком што су га удостојили да служи у острошкој светињи на овај велики празник посвећен Преподобном Максиму Исповиједнику, благословом Високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Заједничарење свештенства, монаштва и вјерног народа са Владиком Јованом настављено је у манстирској гостопримници. Извор: Манастир Острог
  15. Преосвећени Владика Јован, служио је свету архијерејску службу у храму Светог Саве на Аеродрому, у понедељак тридесет и шести по Духовима. Саслуживали су оци: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Бранислав Матић и ђакон Александар Ђорђевић. Наша света Црква је прославила светитеље преподобног Павла, и српског светитеља Гаврила Лесновског. Your browser does not support the HTML5 audio tag. По прочитаном Јеванђељу по Луки, Преосвећени Владика је беседио. Он се осврнуо посебно на речи апостола Павла које су прочитане на Литургији: “Дивну поуку светог апостола Павла из прочитаног апостола. Он нам говори: “Бог који из таме засија светлост...”. Само Бог увек из ничега ствара свет. Исто тако из таме изводи светлост. Ради чега Бог то чини? Због тога да ми грешни људи, а сваки грех на човекову душу навлачи таму. Управо он из те таме засијава светлост и тако Бог чини непрестано”. У наставку беседе Преосвећени се дотакао односа таме и светлости у Светом Писму: "Шта је овде тама? Он овде под тамом подразумева наше тело. Зато апостол Павле ће рећи да је гробница душе човекове. Бог је, како кажу свети оци, унео зрнца славе своје и светлости, дао је човеку боголику душу. Дао је човеку браћо и сестре да у тами тела нашега та душа стално светли. Зашто? Зато што је душа боголика и богочежњива. Када се управо благодаћу у ту боголику душу која чини да и тело постане боголико, и када се то споји са љубављу са вером и молитвом, и када се то све таре између себе, у том телу таме засијава светлост. Исто онако када узмемо ружу па је трљамо, што је више трљамо она даје мирис. Када се љубав, молитва и вера споје онда се све више даје светлост. Шта је истинита светлост? То је Бог. То је она светлост која освећује и просвећује свакога човека који долази на свет. Бог је запалио светиљку у нама да осветљује тај духовни свет. Када човек светлошћу божанском осветљује себе, он осветљава и оно што је споља, браћо и сестре. Светлост управо разгони таму. И зато је та боголика душа наша, та упаљена светлост за коју Господ каже да је вреднија од целога света. И само када Бог благодаћу обасја душе наше, наш се духовни вид побољшава. И он прво што види он види Господа Исуса Христа. Зaто ми треба да водимо рачуна да ту запаљену свећу коју је Бог запалио да не угасимо. А та се свећа гаси нашим гресима". На крају беседе владика је споменуо питање савести у човеку: "Кад год дођемо у неку ситуацију и учинимо неки грех, увек се у нама појави мисао: Шта сам то урадио? Да ли сам то добро урадио или нисам? Да ли сам то учинио што не ваља, онда има наде на покајање. Увек имамо савест која нас опомиње шта је добро, а шта зло. Немојмо гасити ту божанску светлост која је у нама. Човек не види творевину коју је Бог створио. Када то не види он онда живи у мраку и у тами. А знамо да ко по тами хода, да може увек да пропадне.Треба да се молимо Богу да нам Он помогне да нам се не угаси свећа коју је Он запалио давши му бесмртну душу. Бесмртна је душа само уколико је са Христом и у Христу. Ако себе одвојимо од Христа ми умиремо. Бог није увео смрт у овај свет, него је човек увео смрт у овај свет. Нека би нам Господ помогао да светлост држимо као кандило. Упалимо кандило оно ће горети док има уља и фитиља, а кад нестане уља кандило се гаси. Човек умире без вере. Да доливамо у кандило уље, а то су свете врлине и свете тајне. Бог вас благословио". Извор: Епархија шумадијска
  16. ризница богословља

    Епископ Атанасије (Јевтић): Завјет Светог Саве

    Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско-херцеговачког Г. Атанасија (Јевтића) на тему “Завјет Светог Саве“ које је одржао 2002. године на Философском факултету у Београду. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  17. На духовну радост посетиоца програма Светосавске недеље, у петак 25. јануара 2019. године, у Задужбини Душана Радића у просторијама Српског културног центра Свети Сава у Суботици, одржана је Духовна трибина на којој је у част великог јубилеја, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј говорио о Осам векова аутокефалности Српске православне цркве (1219-2019). Звучни запис предавања -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Славословље
  18. Епископ славонски Јован: Свака наша прича о холокаусту почиње у Јасеновцу BY СТАЊЕ СТВАРИ on 27. ЈАНУАРА 2019. • Јасеновац је јединствен међу свим логорима и свим стратиштима Другог светског рата. Он је страшнији и од Аушвица и од Треблинке, рекао епископ славонски Јован у разговору са Аном Томашевић Епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) и Ана Томашевић Свака наша прича о холокаусту почиње у Јасеновцу, рекао је поводом Међународног дана сећања на жртве холокауста епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк). „Јасеновац је јединствен међу свим логорима и свим стратиштима Другог светског рата. Он је страшнији и од Аушвица и од Треблинке, јер се овде убијани морао суочити са личном мржњом свога убице. То није била фабрика смрти као Аушвиц, јер просечан есесовац није имао ништа са жртвом, осим да спроведе оне који су долазили возовима до гасне коморе. Овде је убица убијао лично. И друго, Јасеновац је једини логор смрти чије главне жртве нису биле Јевреји”, каже епископ Јован. На питање како у контексту холокауста доживљава своју службу цркви и народу у Јасеновцу, владика Јован Ћулибрк одговорио је да му је то као да служи на гробу:„Кад одемо на места страдања Срба, сваки дан као да је Велика субота – као да ће сад испод земље да прокључа васкрсење.“ Он је у емисији „Седмица“ Радио Београда упозорио на опасност ревизионизма и негирања злочина. „Порицање холокауста је веома опасно јер је то део мејнстрима, државног наратива који говори о холокаусту. Због тога је јако важно што ће на Сајмишту бити меморијал државе Србије свим жртвама холокауста. Порицање и ревизионизам у Хрватској су онлико опасни колико се тим људима дозволи приступ у мејнстрим медије и политички живот. А нажалост, сам ревизионизам у Хрватској је само део ревизионизма у свету. Јасеновац је већ три године на светској листи угрожене баштине холокауста управо због појаве ревизионизма у Хрватској“, рекао је Ћулибрк. Да је ревизионизам глобална појава, појаснио је примером локалног споменика у Бостону. „Огромна је жртва руских ратних заробљеника, којих је три милиона умрло само прве зиме 1941-1942. године, који се скандалозно заборављају. Пре неку годину био сам у Бостону, где локални споменик холокаусту има и споменик Јеврејима, и Ромима, чак и хомосексуалцима, само нема спомена руским ратним заробљеницима умрлим током само једне зиме. Е, то је право порицање холокауста, а не ово што неки локални псеудостручњак каже да није било Јасеновца. Ово је много опасније, јер је то део мејнстрима, државног наратива који говори о холокаусту.“ Указао је на потребу веће бриге и пажње званичног Београда када је у питању неговање културе сећања и односа према жртвама страдања у Другом светском рату. „Јасеновац није само српска прича, већ и јеврејска, од којих иначе много тога можемо да научимо у култури сећања“, казао је Јован Ћулибрк. Ми смо, закључио је, као народ обележени Другим светским ратом исто као што смо обележени Косовском битком и с тим не можемо да живимо један дан и да сећање на холокауст буде само једанпут годишње. Послушајте целу емисију Прегледач звучних записа Your browser does not support the HTML5 audio tag. Уредник и водитељ: Ана Томашевић (Стање ствари)
  19. У среду, 23. јануара 2019. године, када наша света православна Црква слави светог Григорија Ниског и Дометијана Митилинског Његово Преосвештенство Епископ Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници уз саслужење протонамесника Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Матеју Епископ се обратио окупљеним верницима између осталог рекавши да се Христос није само јавио на Јордану када се крстио већ да се јавља управо сваког тренутка и на сваком месту, само зависи од човека да ли човек од буке самога себе може да чује то јављање Божије. “Господ се јавља на сваком кораку и шта је друго Литургија него богојављење. Дух Свети није само на Христа сишао на Богојављење када се крстио, већ силази на сваку свету Литургију и освећује дарове које ми приносимо. Дух Свети је тај који те дарове хлеб и вино претвара у истинито Тело Христово”, указао је Епископ Јован. Владика је још нагласио да је Дух Свети тај који нас чисти, освећује, води на изворе живе воде која тече непрестано кроз Цркву и у Цркви, управља нас на пут који води у спасење. Извор: Епархија шумадијска
  20. Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан началствовао је данас, на дан иконе Пресвете Мајке Божје Млекопитатељнице, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Јована Владимира у насељу Медаковић, где се већ пет година чува ова Богородичина икона освештана крај Млекопитатељнице у Испосници Светог Саве у Кареји на Светог Гори. Прилог радија Слово љубве Владици су саслуживали протојереји-ставрофори Драган Павловић и Ристо Перић, јереји Драган Шовљански и Игор Лукић, протођакони Томислав Милановић и Младен Ковачевић и ђакон Мирослав Митровић. После свете Литургије Преосвећени је пререзао славски колач којег је принео дугогодишњи кум славе, Жарко Ристић са породицом. На крају сабрања у храму, Епископ Стефан је сабранима пожелео срећан празник, а службу на здравље и спасење, бележи репортер Радија "Слово љубве" Марко Маленчић. Сабрање је настављено за трпезом љубави у парохијском дому храма св. Јована Владимира. После агапеа, старешина храма јереј Милан Марић је у име братства храма и верног народа, поклонио икону Светог Јована Владимира Епископу Стефану, за спомен на његово прво богослужење у овом светом храму. Владика Стефан је, заблагодаривиши, рекао да му је било врло драго када је чуо да и Београд има храм посвећен овом српском владару, јер је св. Јован прослављан као крсна слава разреда Богословије коју је некада похађао. Преносећи благослове Његове Светости Патријарха Иринеја, Преосвећени Епископ Стефан је похвалио слогу братства и пожелео им да у јединству и истрају упркос искушењима. Време је сада такво да смо добили сјајне услове да мисионаримо, поручио је Његово Преосвештенство. Када схватимо да смо неспремни, тада, пак, Бог благодаћу додаје оно где нисмо спремни, али опет, подучио је Преосвећени - морамо се и потрудити да задобијемо ту благодат. Желим вам да дочекујете епископе и боље од мене и да, увек вреди понављати, истрајете у јединству, закључио је Епископ Стефан. Извор: Српска Православна Црква
  21. -Обележена 77. годишњица Новосадске рације- На новосадском Кеју жртава рације, 23. јануара 2019. године, обележена је 77. годишњица трагичног догађаја у којем су припадници мађарске фашистичке окупационе војске од 21. до 23. јануара 1942. године побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У подне, код споменика Породица, окупили су се представници Српске Православне Цркве и Јеврејске општине у Новом Саду, делегације Града Новог Сада, Скупштине Војводине и Војске Србије, Муфтија војвођански Мухамед Зилкић, амбасадори Израела и Мађарске, други политички и културни делатници, као и многобројни народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава. На самом почетку програма, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић позвао је присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама Новосадске рације. Градоначелник је рекао да се из данашњег Новог Сада мора послати јединствена порука да се овакви злочини не смеју заборавити и да се не смеју поновити. Споменик „Породица” је опомена да се фашистичко зло више никада и ни у једном облику не понови. То је опомена да људско увек мора да победи, да мора да превлада над мржњом и нељудским, истакао је градоначелник Новог Сада. Програм је настављен молитвеним поменом, који је, у име Јеврејске заједнице Србије, одржао господин Исак Асиел, врховни рабин Србије. Господин Асиел је рекао да је данашње окупљање подсетник на лекције живота. Овај свет је позорница не да бисмо били посматрачи, него да бисмо били активни учесници. Зато је ово лекција коју не можете да кажете да сте је научили и да затворите књигу. Живот увек сатка ситуације у којима нас стави на испит да види да ли смо научили ту лекцију добро, истакао је врховни рабин Србије. У име Српске Православне Цркве помен је служио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење владике мохачког г. Исихија, новосадског свештенства и ђаконства. После служења помена, владика Иринеј је, поздравивши присутне, у својој беседи рекао да нам је света дужност да учинимо све да се злочини никада не понове. Сви треба да радимо на праштању, међусобној љубави и заједништву. Морамо бити свесни чињенице да негде у свету се свакодневно дешавају трагедије попут Новосадске рације, у разним издањима, али са истом суштином. Треба да се молимо и чинимо све што до нас стоји да се то не понови, али и да престане већ једампут у свету у којем живимо. Зато се и сећамо невиних жртава. То није некакво осветничко сећање које презире читаве народе и заједнице, већ је молитвено, литургијско сећање које одзвања и у речима молитве коју смо чули и из уста рабина Исака, а и на свакој молитви за покојнике у нашој Православној Цркви. Да им Бог душу прости и да им буде вечан спомен и у Царству Божјем и међу нама, поручио је владика Иринеј присутнима који су се окупили на Кеју поводом обележавања Новосадске рације. Цвеће на споменик Породица положили су г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе, г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, амбасадори Мађарске и Израела, затим представници Јеврејске општине Нови Сад, Савеза Јеврејских општина Србије, Матице ромске, као и потомак жртава Бранислав Милић. Венац са брода Речне флотиле у Дунав су спустили представници Скупштине града Новог Сада, Јеврејске општине Нови Сад и Матице ромске. После програма уприличеног на Кеју жртава рације, присутни су се упутили ка новосадској плажи Штранд, где је служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. У програму одржаном код споменика Породица су учествовали хор Саборне цркве Свети Георгије и хор новосадске Јеврејске општине Хашира. Извор: Епархија бачка
  22. ризница богословља

    Епископ Сергије: У сретање Светом Сави!

    Колико је само наде уткано у четири слова Савиног имена, колико српских погледа остало загрљено у Савином погледу, на иконама и фрескама на којима је изображен Свети? Колико сузних молитви њему принесених и дан данас тихо одјекује Васељеном? Много и премного. Јер, Сава је Отац свих вјерујућих Срба, родоначелник нашег духа, искра која је запалила огањ вјере Христове у нашој српској души. Сава се, Христа ради, одрекао себе, владарског двора, круне, земаљске моћи и престижа. Одрекао се слугу, да би сам слугом постао. Умјесто да му као владарском сину служе, Сава је служио свима, Имена Христовог ради. Ни од ког није узимао ништа за себе, већ је свима себе давао, жртвено, са љубављу, у име вјере која му је одредила пут. Зато је Сава велики, већи од себе, већи од нас, и сви ми, Срби, у његово срце можемо стати. Ту нам је и мјесто, јер је срце Савино – срце Христовог срца. У њему Христос обитава, како прије осам вијекова, тако и данас. Сава је наш најтврђи град, неразорива тврђава, али и стражар који неуморно бдије над душом нашег народа. Христу нас позива и Христом нас позива, да бисмо вјечно постојали, да нас гријеси не би погубили. Савин је град неразорив, јер је саздан на камену вјере. Осим што је први Архиепископ српски и Просвјетитељ, Сава је први Законодавац у нашем роду. Омеђио нас је законима да се не бисмо духовно одметнули, а као истински Пастир стада Христовог оградио нас је вјером, да би нас сачувао од нас самих. Сава је, откако се родио, још увијек међу својима. Кроз молитву помаже и благосиља, кроз приче поучава. Тако је данас, баш као и минулих вијекова. У усменом и писаном народном предању Сава је онај чија се ријеч слуша, њоме се исправљају животне странпутице, употпуњују недоречене истине и изводи на прави пут. Сваком је времену Сава, чини се, никад потребнији; да се њиме опоменемо, да га у невољи призовемо, да му благослов измолимо, да нас сачува, обнови и подржи у сваком добром дјелу, као што је дјелима својим свуда и у свему Христов печат остављао. Сава је Светац потребан сваком крштеном народу, али нема сваки народ Саву. Саву имамо ми, да бисмо га слиједили, да бисмо њиме пронашли пут који води у живот вјечни, да не бисмо себе изгубили. Због тога је Сава бисер, драгоцјен. Ако њега заборавимо тумараћемо у помрчини живота, заувијек изгубљени. Због тога га и вијековима тражимо, да бисмо га нашли у Хиландару, Студеници, Милешеви, на Врачару, али и Гламочу, Грахову, у свакој сузи понижених и потлачених. Свуда нас Сава сачекује да нас напоји Живом водом са Зденца вјечности, водом од које нећемо ожедњети. Док је Саве, а биће га вјечно, јер је вјечан Господ Којем је служио, ниједан Србин неће бити сироче, јер је Сава Отац свима који се желе назвати Савиним синовима, а у Савиним молитвама усиновљени смо више од осам вијекова. Због тога, и данас, постојимо – у срцу Савином. Епископ бихаћко-петровачки Сергије Извор: Српска Православна Црква
  23. Крвава окупација Бачке” – наслов је књиге, аутора Тимe Димитријевића, која је представљена у уторак, 22. јануара 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. Издавачка установа Епархије бачке Беседа је, заједно за Матицом српском и Српским културним центром Свети Сава, један од саиздавача овог драгоценог сведочанства о изузетно тешком и мучном времену нашег народа. Поздравивши присутне, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј рекао је да задивљује то, како је под тадашњим околностима, под окупацијом, покојни Тима Димитријевић вредно сакупљао сведочанства. Аутор, Димитријевић, имао је поглед на покојног владику Иринеја Ћирића, који, са неког другог аспекта посматраног, није онакав каквог га ја видим и многи наши савременици данас. То је потпуно, у историјском контексту времена настанка ове књиге, мени разумљиво и, у том погледу, не може се имати нека замерка покојном писцу, хроничару свога времена. Сами припређивачи су запазили да је његово дело необичне композиције, да је комбинација аутогеографског дела хронике и покушаја интерпретације догађаја о којима је у књизи реч. Та интерпретација, у годинама саме окупације, неколико година после окупације, па и до времена када је рукопис био завршен, пре 1960. године, није било могућно да буде заснована на свим расположивим и релевантним изворима. Не смемо заборавити да је званична пропаганда, поред праведне и људске осуде злочина, истовремено све то злоупотребљавала и у своје идеолошке сврхе. Ја сам баш ових дана читао извештај владике Иринеја Синоду, интерни извештај, о стању у Епархији бачкој у току окупације и о својој улози и одговорности у том периоду. Када човек прочита тај извештај, не може осетити ништа друго до дивљење према човеку који је спреман да поднесе сваку жртву да би умањио жртве свога народа и својих верника, и свих који страдају. То је био једини мотив и његовог чланства у мађарском парламенту и потписивања документа против комунизма, и много штошта што му још замерају. Наравно, то све, поготову такав извештај, није могао имати покојни Тима Димитријевић у рукама, нити имати у виду. Ми смо поступили одговорно, никакве интервенције у његовом рукопису нема. Мени, као Епископу бачком и „Беседи”, као једном од издавача, не смета што је његов поглед на владику Иринеја био, рекао бих, на неки начин једностран, зато што је и то слика једног времена, и то верна слика за коју је понајмање крив Тима Димитријевић, који нас је вечерас окупио, навео је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој додао је да овај материјал велико благо за све нас. То је велика поука и ја заиста сматрам великим догађајем и у нашој култури, али и у нашој историјској свести и самосвести, да је овај рукопис после дугих деценија, постхумно, верујем да душа аутора ипак има неко сазнање, осећање о томе и да се она вечерас радује са нама овде, она је дочекала свој дан, свој тренутак и сасвим сигурно ће извршити своју мисију међу читаоцима, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Професор Драган Станић, председник Матице српске, казао је да је ова књига описала један страшан период живота нашег народа. Пун контроверзи сâм тај период јесте, а пун контроверзи су и сва тумачења која су потом уследила и вероватно се задуго нећемо моћи тих контроверзи ослободити. Једини начин је да проговоримо онолико колико можемо, свако од нас, нагласио је професор Станић. О књизи „Крвава окупација Бачке” говорили су професор др Слободан Бјелица, др Милан Мицић, и приређивачи: др Драго Његован и др Александар Хорват. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу, а одломке из књиге читала је др Исидора Поповић. Извор: Епархија бачка
  24. Aли ако би неко питао, ’Зашто су баш у овом тренутку ови велики и неописиви дарови дати?’ требало би да одговоримо: стога што је у овом тренутку више него у било ком другом човјек спреман и сабран да се посвети Богу, и он вапи за Њим и очекује милосрђе од Њега. (Свети Исак Сирин, Омилија двадесет и трећа)[2] Тешко да би се нашао ауторитет који би превазишао Светог Исаака Сирина када би се тражило мишљење о природи божанског виђења од оне врсте којом је био дарован небесни заштитник овог предавања, Свети Константин Велики: «Божанско виђење је умно ванчулно откривење. Њега чини ум покретан духовним увидима у Божанство. Али, моћ да се вољно покреће [ка сагледавању] божанскога без откривења од стране божанске благодати, није положена чак ни у природу ангела“.[3] Но, постоји и један много рецентнији извор који говори о Константиновом виђењу и који ћемо навести овде, иако је он прилично различитог поријекла и прилично различитог погледа на modus operandi божанских откривења. Aмеричка пјесникиња и пјевачица Пети Смит (Patti Smith) написала је и снимила десетоминутну медитативну пјесму названу Константинов сан и укључила је на свој албум Banga. (Албум је назван по псу Понтија Пилата, што је библијска чињеница позната нам из прилично свјежег апокрифа по имену Mајстор и Маргарита).[4] Banga с пјесмом Constantine’s Dream је објављена 2012. године, управо на вријеме да послужи као prequel низу светковина којима је обиљежена 1700. годишњица Миланског едикта 2013. године, чији је врхунац била литургија коју су служили сви православни патријарси окупљени у српском граду Нишу, који се звао Naissus у вријеме када је у њему Јелена родила будућег цара Константина, 27. фебруара 272. године Господње. Константинов сан је саздан у ствари из четири сна: први је сан у којем Пети Смит види Светог Франческа Асишког; други је сан сликара Пјера дела Франческе (Piero della Francesca) о Константину Великом – а дела Франческа умире баш оног дана када Колумбо открива Нови Свијет, 12. октобра 1492. године; трећи је сан самог Цара Константина о „знаку у ком ће побједити“ и коначно, четврти је сан који је Колумбо уснио кад је стигао у Америку. За Пети Смит, сви ови снови су нарколептички снови који се једва – ако ли уопште – могу разлучити од стварности, у којој она лебди пред дела Франческовом фреском у базилици у Арецу на којој је приказан Константинов сан.[5] Пјесма/поема Constantine’s Dream је јукстапозиција утопијских визија Светог Фрање, Пјера дела Франческе, Цара Константина и Кристифора Колумба с једне стране и апокалиптичког „ужасног краја човјечанства“ у освит XXI вијека с друге стране. Чак и ангел који долази Константину „и покаже му / Знак Часног Крста на небесима / И на њему је било написано / У овом знаку ћеш побједити“ на крају постаје Колумбов водич у „апокалиптичну ноћ“ у којој „Колумбо видје васколику природу у пламену“: Но, није јасно да ли је ангел из нарколептичног сна Пети Смит био и вјесник „истинског виђења“ које долази само „Кроз очишћење ума“, као што је такво стање описао Свети Исаак Сирин.[6] Када се Пети Смит успела на подијум у Штокхолму у суботње јутро 10. децембра 2016. године да би примила Нобелову награду за књижевност у име Роберта Алена Цимермана,[7] и ми смо закорачили корак дубље у нарколептичну визију. На основу поређења с Откривењем Светог Јована Богослова које је извео Грејл Маркус (Grail Marcus), у Дилановој поезији су „прве визије присутне, сведене на земљу и у свакодневицу али седми печат недостаје“.[8] У очекивању пуноће спознаје, пјевач зна само једну ствар: „Пропутовао сам Источним Тексасом / Где су многи мученици пали / Aли нико није пјевао блуз као Слијепи Вили МекТел.“[9] Из ове пјесме и Диланова два говора везаназа Нобелову награду – први је прочитала Пети Смит 10. децембра 2016, а други је одржао сам Боб Дилан 5. јуна 2017. године – и коначно из Диланове пјесме Тешка киша ће пасти (A Hard Rain’s A-Gonna Fall) коју је Пети Смит отпјевала у Штокхолму 10. децембра 2016, ми у ствари и сазнајемо неколико ствари о откривењу. Прво, увиђамо чињеницу да је рат отац свих виђења. Наиме, сва три омиљена романа која су пресудно утицала на Диланову пјесничку визију говоре о рату: Moби Дик је морнарска повијест која говори о вољи да се иде у рат; На Западу ништа ново је књига о томе како је бити увучен у мистериозни вртлог смрти и бола који прате рат; коначно, Oдисеја је чудновата пустоловна повијест о зрелом човјеку који покушава да се врати кући из рата у коме је учествовао.[10] Друго, још из обе пјесме из 1963. године написане „истим апокалиптичним језиком“ – Masters of War и оне коју су Дилан и Пети Смит принијели на свечаности у Штокхолму, Тешка киша ће пасти – очевидно је да су ратови нашег покољења апокалиптички ратови и да морају бити описани апокалиптичким језиком. Пјесник је „чуо грмљавину таласа који би могао да потопи сав свијет“[11] у своме „Aрмагедону“,[12] а господари рата лажу и обмањују „као Јуда у древности“ и „убацили су најгори страх / који икада може бити убачен / страх од тога да се доносе дјеца / у овај свијет“. Стога, наше је вријеме – вријеме Страшнога суда у коме „ни Исус неће / опростити то што чините“.[13] Оно треће што видимо јесте да тај „aпoкaлиптички језик“ веома често поприма неочекиване изражајне облике: то је блуз у случају Слијепог Вили МекТела, барда земље „проклете од Њу Орлеанса до Јерусалима“, где су „многи мученици пали“.[14] A сљепоћа је знак којим је означен Шаул на своме путу за Дамаск (Дјела 9:3-9); слијеп је био и пјевач Oдисеје, као што су били и многи његови балкански насљедници; једнако тако је у мраку пећине на Патмосу љубљеном ученику Христовом било дато откривење и у њој је он видио бензбројне мученике како стоје пред престолом Божијим и пред Јагњетом: „Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убјелише их у крви Јагњетовој“ (Откривење 7:14). Стога, очигледно је да је мучеништво формативни елемент Дилановог космоса, мјесто где се срећу рат и виђење. Иако Дилан овај појам користи ријетко и суптилно, његова символичка тежина је изузетна; мучеништво је „фигура сукоба духа, завјета и вјере која покреће ове пјесме и Диланово дјело у цјелини“.[15] Ова „фигура“ има свој епитом у пјесми Сањао сам да сам видио Светог Августина у којој, опет у нарколептичној визији, Свети Августин приговара вођама Дилановог покољења како „Нема мученика међу вама данас / Кога бисте звали властитим својим“.[16] У свом разумијевању важности мучеништва, Боб Дилан силази у највећу дубину јудеохришћанског предања, у њен мистички извор: култ мученика је био – према Данијелу Бојарину (Daniel Boyarin) – „фундаментални чинилац у настанку ‘нових’ религија, хришћанства и рабинског јудаизма, и уочавамо еминентан структурни и богословски паралелизам између развојних жанрова хришћанског и јеврејског мучеништва другог, трећег и четвртог вијека.“[17] Боб Дилан је очигледно у стању да препозна мучеништво, али он иде дубље од препознавања: гледајући страдање праведних робова на америчком Југу или „ту удолину где мученици плачу а ангели се поигравају с гријехом“[18] и потврђујући „да он лично може да утврди њихово страдање својим сопственим чулима, тиме он у суштини признаје да он није више пуки посматрач, него да досеже ону златну жицу између небеса и земље коју није могао да досегне у сну.“[19] Године 2012. Боб Дилан не само да је досегнуо ту „златну жицу“ него је о њој и нешто опширнје казао. Поводом пола стољећа свог рада – који је почео његовим првим албумом Bob Dylan 1962. године – он је дао један свеобухватни интервју француском издању магазина „The Rolling Stone“. Новинар који је интервјуисао Дилана посегао је дубоко уназад, у Диланову суштинску тему: ропство и расизам; Дилан је признао да он не полаже никакву наду у моћ политике да измјени добоко усађене предрасуде и мржње и устврдио је да само измјена срца може заиста да промјени човјека и друштво. Затим, Дилан иде и дубље и каже да дуготрајно и тешко страдање развија у срцу жртве чуло којим она препознаје зло у срцу свог мучитеља, чак и кад се он и не понаша као мучитељ: „Ако ви у својој крви имате робовласника или [Ku Klux] Клан, Црнци то могу да осјете. Та ствар се протеже до данас. Као што Јевреји могу да осјете нацистичку крв, и као што Срби могу да осјете хрватску.“[20] О каквој је то крви ријеч? Овде се суочавамо с једном различитом димензијом мучеништва коју ријетко срећемо у древним мартирологијима: било да је ријеч раби Акиви или о Светом Поликарпу, у центру старих наратива је увијек мученик као невјеста Божија у свом преображеном еросу, скоро са жудњом идући ка мучеништву „као једином могућем испуњењу свог духовног дамара“.[21] Овде, осим што се Хрвати као народ поистовећују с њиховом верзијом нацизма (иако појам „усташе“ ни Дилану ни читаоцима „The Rolling Stone“ вјероватно не би значио много да је употребљен),[22] срећемо се с фасцинацијом злом у злочинцу. Дилан наиме описује своју фасцинацију дубоко усађеном мржњом која је Независну Државу Хрватску претворила у кланицу: „Усташки режим је био злогласан у поратној Југославији због оркестриране кампање уништења и терора коју је повео против Срба, Јевреја и Цигана… […] Изузимајући нацистичке логоре у Источној Европи, он је подигао највећи концентрациони логор на континенту. Садизам и окрутност овог покрета шокирала је чак и отврдле нацистичке команданте, који су о њему писали с гнушањем. Mјесецима прије него што је конференција на Ванзеу уопште сазвана, режим у Хрватској је већ инаугурисао сопствени добровољни холокауст.“[23] Логор о коме је писао Рори Јеоманс (Rory Yeomans) је Jaсeнoвaц, који је већ одавно постао много више од локалног символа: чак је и доајен науке о холокаусту, Јуда Бауер (Yehuda Bauer) био изазван да каже – у често кориштеном цитату о ваљда најморбиднијем такмичењу у историји човјечанства – да је „Јасеновац, ако ништа друго, био ужаснији од својих нацистичких парњака“.[24] Начин убијања је то што је Јасеновац претворило у апокалиптички символ: специјално направљени ножеви, маљеви, мучење, изгладњивање, хладноћа, убиствен присилни рад су били начини уништења. Јасеновац није био „фабрика смрти“, смрт је у Јасеновцу била лична: жртва – био то Србин, Јеврејин, Ром или било ко кога су усташе видјеле као свога непријатеља – морао је да се суочи с мржњом свога убице очи у очи. И тешко да би Диланови стихови „видио сам собу пуну мушкараца с крвавим чекићима“[25] могли да буду примјеренији нечему колико јасеновачким убицама. Но, једна је ствар разликовала усташе од њихових нацифашистичких господара: док су нацисти били тврдокорни анти-хришћани а италијански фашисти су само нашли компромис с Ватиканом, усташе су прокламовале да је римокатолицизам у самом темељу њихове идеологије. Загребачки надбискуп „Степинац радовао се је католичкој Хрватској која је била на видику a која би замjенила вjерски и етнички разнолику творевину Версајског пакта у виду југословенске државе“,[26] али је убрзо био констерниран злочинима нове хрватске државе. Када је осудио њене злочине у писмима усташком вођству, „схватио је да знатан број бискупа и свећеника не држи до његовог ауторитета“.[27] Mноги клирици су узели учешћа у геноциду изравно или неизравно, као нпр. сарајевски надбискуп Иван Шарић: „Усред првобитног таласа усташког терора, његове дијецезанске новине су донијеле поруку да ‘љубав има границе. Покрет за ослобађањем свијета од Жидова је покрет ренесансе људског достојанства. Свемудри и Свемогући Бог је иза овог покрета.’“[28] Но, међу најбруталнијим убицама забиљежен је фрањевац Мирослав Филиповић Мајсторовић, познат као „фра-Сотона“, који се домогао врха у злочиначкој хијерархији: „Током 1942. године, када је он командовао злогласним концентрационим логором Jaсeнoвaц, 40,000 јеврејских и српских заточеника је тамо било убијено. Међу утамниченима је било 24,000 дјеце, од којих је половина било убијено.“[29] У Ватикану је „кардинал Еуген Тисеран намирисао геноцид у ваздуху на почетку Другог свјетског рата и сугерисао је тада Пију да том питању посвети једну енциклику. Но, Света Столица је пре била за то да изврши дипломатски притисак на усташку владу него да фашисте јавно прозове за неморалност геноцида.“[30] Надбискуп Степинац је слиједио папиним путем и тешка тишина је прекрила Независну Државу Хрватску. Док очигледно није било много љубави између двије хришћанске цркве, обрнут а сигурно непланиран процес је текао између православних Срба и Јевреја у најдубљим круговима заједничког пакла. У древности, уништење јерусалимског храма 70. године породило је и рабински јудаизам и хришћанство. Мучеништво којем су обе заједнице биле изложене најчешће од стране Римљана у првим вијековима након пада Јерусалима и рушења храма, било је topos где су створени њихови посебни идентитети, али и где су се они надметали. „Незнабошци не могу да схвате ко је тај Бог за кога су Јевреји вољни да умиру све време. […] A када народи свијета чују сву ову хвалу, рећи ће Израиљу: ’Дај да идемо с тобом, као што је казано: ‘Куда отиде драги твој, најљепша међу женама? Куда замаче драги твој, да га тражимо с тобом? (Пјесма над пјесмама 6:1)“[31] У Jaсeнoвцу – схваћеног у пуноћи његовог символичног значења – више није било надметања у мучеништву. „Први тотални геноцид који је започет у Другом свјетском рату“[32] бацио је своје жртве у aпoкaлиптични вртлог, у коме су месијанске наде биле покопане под гомилом лешева који су свакодневно пунили ледине Доње Градине, јасеновачког подлогора који је био логорско стратиште и гробиште. Злочинци, Адолф Хитлер и усташки поглавник Анте Павелић, нису били налик бројним тиранима које су Јевреји и православни хришћани претурили преко главе кроз историју; Други свјетски рат није био ни налик Вавилонском или Османском ропству, и најбоље је описан у тамним визијама које су настале као плод терапије LSD-ом а кроз коју је прошао преживели логораш Аушвица Јехиел Ди-Нур (Yehiel De-Nur) и забиљежио је у својој аутобиографској књизи, Шивити: Виђење:[33] било је то царство Ашмодеја и Тита; за хришћане то је било царство Нерона и антихриста, а и за једне и друге, то апокалиптично царство је имало форму инквизиције. Из овог пакла поникла је нова врста мучеништва: свједочити Бога не значи више само Kiddush HaShem – „Прослављање Имена“ – тј. спремност да се по цијену живота не преступе три Божије највеће заповијести, онако како је то описано у архетипској повијести о Макавејима – него сада и Kiddush HaHayim, „Прослављање Живота“: спремност да се учини све да се преживи покушај да се истреби Народ Божији, да се опстане и да се омогући Божијем домостроју да се испуни (за хришћане, другим) доласком Месије. „Ова борба за наду и жудња за животом је подвиг [кojи се oстварује путем] nekamah [праведне одмазде], mesirat nefesh [крајње посвећености], и освештања ума и воље.“[34] Стога, када чујемо овакве приче: „Сјећам се како је свештеник-мученик у Мосулу био убијен од стране једног наоружаног муслимана, који га је питао зашто није затворио своју цркву када му је тако било наређено. Хришћанин је рекао да он не може да затвори дом Божији. И, он је био убијен а скупа с њим и двојица његових саслужитеља.“[35] – очигледно нам је да је воља за преживљавањем једног обичног хришћанина из Мосула, Хомса или Горе Ливанске једнако дефинисана новим концептом „Прослављања Живота“ колико и древним и дубоко усађеним поуздањем у то да ће сан намученог Цара рођеног у Нишу да се претопи у Нестворену свјетлост: „овде нека свака уста и сваки језик заћуте, и нека срце и ум и сваки њихов покрет утихну; јер је Господар дома дошао.“[36] Извор: Теологија.нет ------------------------------------------------------ [1] Ово је текст предавања које је одржано под насловом New Martyrs and New Paradigm of Martyrdom: Jasenovac у англиканској цркви Светог Јована Богослова у Лондону 22. новембра 2018. године. Оно је одржано као редовно годишње Цариградско предавање (Constantinople Lecture) у организацији Асоцијације Англиканске и Источних Цркава (Anglican & Eastern Churches Association). Текст предавања је у свом енглеском облику укључивао и одређене чињенице чије се познавање код српског читаоца подразумијева, те су овде изостављене. [2] St. Isaac the Syrian, The Ascetical Homilies, Boston: Holy Transfiguration Monastery, 2011, стр. 243. [3] St. Isaac the Syrian, Homily Twenty-Two, op. cit., стр. 236. [4] Patti Smith, Banga, Columbia Records, 2012. [5] У сличном нарколептичком стању Пети Смит разговара с бистом Николе Тесле, „свеца заштитника наизмјеничне струје“, што је она описала у својој аутобиографији M Train (New York: Alfred A. Knopf, 2015.), стр. 76. Биста је стајала пред храмом Светог Саве у њујоршкој 25. улици док храм није изгорио на Васкрс 2016. године. Ту бившу епископалну капелу Свете Тројице је Српска Црква откупила 1942. године. [6] St. Isaac the Syrian, Homily Twenty-Two, op. cit., стр. 237. [7] Robert Allen Zimmerman, име под којим је рођен Боб Дилан (Bob Dylan), добитник Нобелове награде за књижевност 2016. године. [8] Greil Marcus, Bob Dylan, New York: Public Affairs, 2010., стр. 157. [9] Bob Dylan, Blind Willie McTell, са албумаThe Bootleg Series Volumes 1–3 (Rare & Unreleased) 1961-1991, Columbia Records, 1991. [10] Bob Dylan, Нобелово предавање. [11] Bob Dylan, A Hard Rain’s A-Gonna Fall, са албума Freewheelin’, Columbia Records, 1963. [12] Tако Грејл Маркус описује пјесму A Hard Rain’s A–Gonna Fall у свом чланку за Village Voice из 1989. године; чланак је прештампан у Маркусовој књизи Bob Dylan, op. cit., стр. 148. „A Hard Rain’s A–Gonna Fall“ – рекао је Маркус 1981. године – „увијек је била асоцирана с Кубанском кризом 1962. године“. Ibid., стр. 102. [13] Bob Dylan, Masters of War, са албума Freewheelin’, op. cit. [14] Bob Dylan, Blind Willie McTell, op. cit. [15] Stephen Hazan Arnoff, No Martyr Among Ye Now: Bob Dylan and Religion, у: Nick Smart & Nina Goss (ур.), Dylan at Play, Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing, 2011, стр. 25. У овом драгоцјеном есеју Арноф биљежи да Дилан користи појам „мученик“ само четири пута у свом поетском канону. [16] Bob Dylan, I Dreamed I Saw St. Augustine, са албума John Wesley Harding, Columbia Records, 1967. [17] Daniel Boyarin, Dying for God. Martyrdom and the Making of Christianity and Judaism, Stanford: Stanford University Press, 1999, стр. 109. [18] Bob Dylan, Dirge, са албума Planet Waves, Asylum, 1974. [19] Stephen Hazan Arnoff, No Martyr Among Ye Now: Bob Dylan and Religion, op. cit., стр. 37. [20] Mikal Gilmore, Bob Dylan Unleashed. Published on September 27, 2012. [21] Daniel Boyarin, Dying for God. Martyrdom and the Making of Christianity and Judaism, op. cit., стр. 114. [22] Интервју је изазвао контроверзу у хрватској јавности; хрватско удружење у Француској је тужило Дилана и уредника магазина, али је француски суд одбацио обе тужбе. Jay Michaelson, In Pursuit Bob Dylan for Hate Speech, Croatian Group Denies Holocaust, Forward; December 5, 2013. [23] Rory Yeomans, Visions of Annihilation, Pittsburgh: Pittsburg University Press, 2013, стр. VII. [24] Yehuda Bauer, Re-Thinking the Holocaust, London-New Haven: Yale University Press, 2001; стр. 50. [25] Bob Dylan, A Hard Rain’s A-Gonna Fall, op. cit. [26] Michael Phayer, The Catholic Church and the Holocaust, 1930-1965, Bloomington: Indiana University Press, 2000, стр. 32 [27] Ibid., стр. 34. [28] Ibid., стр. 35. [29] Ibid., стр. 38. [30] Ibid., стр. 39. [31] Daniel Boyarin, Dying for God. Martyrdom and the Making of Christianity and Judaism, op. cit., стр. 110. [32] Jonathan Steinberg, All or Nothing: The Axis and the Holocaust. New York: Routledge, 1990, стр. 39. [33] Ka-Tzetnik 135633, Shivitti: A Vision. California: Gateways, 1998. Назив књиге је извучен из Давидовог 16. Псалма, „תהילים טז: „שיויתי ה’ לנגדי תמיד, прецизније преведеног у Дјелима 2:25: „I saw the Lord always before me“, или „I was always beholding the Lord in my presence“. [34] Молба рабина Менахема Зембе (Menachem Zemba) да се супротстави нацистима упућена пред устанак у варшавском гету априла 1943. године; цитирано према Pesach Schindler, Hasidic Responses to the Holocaust in the Light of Hasidic Thought. Hoboken: Ktav Publishing House, 1990, стр. 65. [35] Robert Fisk, Can Christians stay in the Middle East now that they are being persecuted for their ancient religion?, „Independent“, 12 October 2017. [36] St. Isaac the Syrian, Homily Twenty-Three, op. cit., стр. 239. ------------------------------------------------------
×