Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископом'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 27 results

  1. Разговор са проф. др Максимом Васиљевићем, епископом западноамеричким, водиле су колеге из редакције портала Serbica Americana. И овом приликом им се најтоплије захваљујемо на љубазној понуди да ми премијерно објавимо интервју. У европским градовима период ишчекивања радосног празника Божића се претворио у неку врсту комерцијалног и потрошачког обичаја: запљускују нас светлеће рекламе, осветљени излози и тргови, ту су разни украси, слаткиши и фигурице које се свиђају деци, купују се обавезни поклони, ресторани су пуни лепих, дотераних људи, новогодишњи симболи ирваса, саоница, деда Мраза су доминанти. Међу њима, међитим, нема једне Богомајке ни једног Христа који се родио скромно, а величанствено у јаслама. Зашто смо толико далеко од аутентичног приступа празнику од којег почиње суштинска могућност нашег преображаја и спасења? Увек ће бити један број оних који у Божићу виде још једну прилику за евоцирањем прошлости, за обичајношћу која се „протолошком“ логиком враћа на старо. Човек тежи архетипима. Но, за ту комерцијализацију Божића одговорност бих потражио и међу нама верницима. Чињеницом да смо символизме овог празника и ми почели да тражимо у „прошлости“ (вертеп, ватра, пијукање и сл) дочаравањем атмосфере витлејемске пећине, допринели смо да се смисао празника усмери на прошлост а не на будућност. А сав догађај Рођења Христовог – којим, као што знамо, почиње Нови Завет – јесте у знаку будућих догађаја: Богомладенац је дошао да би спасао род људски, али се то спасење не заокружује бого-оваплоћењем, него оним следећим догађајима, као што су Васкрсење и Педесетница. Наравно, за ту перспективу су потребне друге очи и „логика“ не архетипа него – свестан сам да изговарам неологизам – „есхатотипа“! Св. Максим Исповедник из 7. века признаје неопходност другачијег погледа када говори да је Христос примио телоу оваплоћењу како би оно тело „које је раније уловљавало на смрт“ (на „телу“ се манифестовао Адамов пораз) сада то исто (али Христово) тело постало за нас живот (Јн 6, 54). И поентира Свети Максим да је Оваплоћењем „покренута сва природа ка васкрсењу живота, због којег (васкрсења) Логос понајвише и постаје Човек – ствар ваистину непозната и нечувена!“ (Тумачење Оче наша, 7). Са таквом перспективом Божић се повезује не са романтичном зимском ноћи него са потресном жељом за спасењем од смрти. А ваљда је то оно што нас највише занима! Пред нама је задатак да укажемо на разлику између религиозног мишљења и пуноће литургијског живота Цркве. Но, чудновати си људски погледи и процене ће бити разнолике све до Коначног суда. Како каже естетичар Предраг Финци, „левичари гледају на уметност као на ангажман, на дело које мења свет, а десничари га намерно посматрају као украс“. Црква жели да саопшти свима исту поруку, независно од тога да ли су на овом или оном идеолошком попришту схватању света. Наш угледни социолог Ђуро Шушњић је писао о манипулацији идејама истакавши да постоје пет кључних области где се истина о човеку и животу окрећу против човека (економија, политика, васпитање, слободно време и религијски живот). Тако смо дошли до манипулације истином због различитих интереса. Да ли је могуће човеку избећи ове многобројне маnипулације и открити тајну, смисао и лепоту човека и постојања? Почео бих позитивним ставом да свако од нас има неко унутрашње искуство љубави Божије. Бог у сваком тренутку, па и онда када смо нашли привремени спокој, позива у ризичну авантуру слободе, да бисмо истинско своје биће пронашли кроз самоодрицање. „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“ (Лк 9, 23). То је највећа пустоловина у знаку благодати и истине. Ипак, не треба сметнути с ума да, историјски, напоредо са истином корачају прелест, фалсификат или зло. Они, додуше, немају суштину, но то демонско у животу настоји да кривотвори богодану стварност. Како каже један Светогорац, лаж има своју „теологију“, која предлаже првоствореним људима да постану богови слушајући ђавола. На том примеру се види како један теолошки фалсификат доводи до духовне неуравнотежености а потом и до убиствене болести унутрашњег немира. Пет области склоних манипулацији нису новитет нашег времена: одувек је мрачна страна човека желела да „профитира“ или „паразитира“ унутар политике, економије, религије, образовања итд. Мисао пољског писца Станислава Јежа Леца, која гласи: „најтеже је за истину у време када све може да буде истина“, изгледа да важи и за наше време? Чули сте да је у најновијем издању речника енглеског језика место нашла реч post-truth, „пост-истина“. То је, са једне стране, неминовни исход релативизујућег духа постмодерне, а са друге, посреди је нека иронична реакција на тренд модерног доба у коме „све може да буде истина“, а против које је реаговао пољски писац поменут у Вашем питању. Не треба бити наиван, слоган „пост-истина“ представља претњу не само теологији него и демократији. Ми знамо да ће до Судњег дана пшеница и кукољ да расту једно крај другог и само ће Господар жетве знати да их раздвоји. За суочавање са сваком дилемом или кризом неопходно је расуђивање, тј. поседовање духовних критеријума на основу којих се може просудити шта сачињава теолошки и духовно легитимну перспективу и шта је теолошки неопходно за само esse црквеног живота. Истовремено, за процену садашњости треба имати визију будућности, а управо на овој тачки – однос између будућности и историјског просуђивања – лежи срж црквене теорије и праксе расуђивања Истине. Светитељи су личним примером праштања и незлопамтивости показали да су будућност уградили у свој живот и расуђивање. Доста путујете и сусрећете различите људе који носе различито порекло, културни, национални, идеолошки код времена. Какав је духовни ритам модерних времена и садашњих људи? Можете ли да ухватите тај духовни пулс и да нам кажете које су одлике нашег времена? Мислим да се сви ми крећемо у једном времеплову који нас проводи кроз пре-модерно, модерно, постмодерно време, и то истовремено. Но за нас је важно знати оријентисати се и тада можемо да комбинујемо све на један аутентичан начин! Утешно је то што Бог ни у једној епохи не остави себе непосведочена (уп. Дап. 14, 17). За разлику од многих данашњих Срба (којима при том ником ништа не пребацујем него само констатујем разлику), страна ми је дихотомија „Исток-Запад“. Она је, уосталом, изум 20. века, а прилично јој је „кумовао“ стручњак за оријентализам Едвард Саид, који је у своја предавања унео појам Истока кога одликује религијски сензибилитет, породични друштвени поредак и дуга традиција, насупрот западној рационалности, материјалном и техничком динамизму и индивидуализму. Поједини наши теолози, као и неки јерарси, гаје нескривени анимозитет према Западу, али и те како уживају у благодетима западне цивилизације: аутомобили, телефони, сатови, бела техника – списак тих „уступака“ Западу уопште није кратак. Није ми јасна за врста духовне хипокризије. По мом мишљењу, цео проблем тзв. западног менталитета лежи у тумачењу или херменеутици. Лично сматрам да није цео Запад индивидуалистичан (насупрот некаквом колективистичком Истоку) него да се у западној традицији личност тумачи индивидуалистички. Тако, историја коју пише један западњак је најчешће тумачена у индивидуалистичком кључу. Персоналистички или релациони поглед који нуди Црква јесте нешто друго. Но, свака ствар има свој ритам и своје време. Политичка врења у Америци, идеолошка мњења у Русији, утврђивање пазара између велесила, међународна политика на глобалном плану и сл., све то чини нашу свакодневну реалност. То је одвајкада била судба нашег простора и можда ће та неизвесност заувек пратити Балкан, као његов модус егзистенди. Ако је друга половина XX века у бившој Југославији била у знаку болести, онда треба сачекати да болест да заврши свој круг како би напустила болесника. Ако су се створили предуслови за нову и бољу стварност, тада „плод треба да заокружи своју путању у одговарајућој клими, да би достигао до зрелости“, као би рекли сиријски аскетски оци. Ипак, политички услови не треба да спутавају изворно стваралаштво у уметности, науци, култури… А то је оно што данас примећујемо: конзервативизам убија стваралаштво а модернизам га извитоперава. Савремена духовност се често појављује под различитим варљивим маскама, бежећи од суочавања са истином… Слажем се. Како истиче водећи православни психолог у свету, о. Василије Термос, страх од слободе, као трајна одлика људског бића, рађа потребу за прибегавањем и подређивањем неком другом „егу“ (у наше време: измишљеном „ја“ компјутера или интернет света). Осим тога, једна је ствар желети истину а друга тежити да се она поседује. Приметио сам такву горду самоувереност код многих уредника и чланова „духовних“ интернет портала. Понекад заборављамо да ништа не вреди имати истину ако се нема љубави. „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“, тако истинито а потресно каже певач Бајага у песми „Ако треба да је крај“. Тај крај треба и те како да нас занима, понајвише као провера или обистињење нашег историјског трагања. А само трагање за Богом нема краја. То је дивно сажео Св. Григорије Ниски у овим речима: „Истинско налажење Бога је у трајном трагању за Њим, никадa не заситивши жудњу“ (Григорије Ниски, О животу Мојсијевом). Данас нам звучи скоро невероватно да неко живи тако да себе и читав свој живот повери и препусти сили и благодати Божијој. Наш рационални ум нам говори да ствари можемо да држимо под контролом, уверени смо да све зависи од нас; тешко нам је да породимо знање које би нас смиривало, а то је својеврсна замка у којој се гуши благодат. Зашто је то тако? У вашем питању је истовремено на лаконски начин сажето дат и одговор. На то бих додао да искрено верујем да међу савременим људима постоје они непознати и невидљиви који се препуштају вољи Божијој, остајући сакривени од наших очију. Да се разумемо, сувише рационални ум претендује да „обухвата“ и, како рекосте, „контролише“ свој живот… Пад првог човека се управо у томе састојао: када му је Бог понудио да живи на начин који превазилази „контролисани“ живот, живот слободе, Адам се ипак определио за „сигурност природе“ (земља, Ева, биолошки ритам, итд). Да се разумемо, на исти начин је поступила и Ева. Тај њихов одговор понављамо и ми. Мислим да је, на ширем плану, света Евхаристија (молитвени простор цркве) једини простор у коме негирамо своју контролу и припуштамо да нас неко други води држећи дизгине нашег корачања кроз историју ка будућем Царству. Што се више препустимо том простору, то ћемо ближе бити Благодати. Зато на Литургију треба ићи не тражећи ништа и бивајући срећан што си се тамо нашао. Светитељи су људи који су изабрали тај уски пут истинске слободе Духа Светога, насупрот мизерије испразне слободе која се манифестује као произвољност. Слободни и самовласни су синови и кћери Божије када у датој слободи пребивају волећи друге. Свако време има своје стваралачке личности које остављају печат у времену, подстичу и буде младе на критичко размишљање и промишљање о тајни постојања, позивају на лично преиспитивање и премеравање постављених вредности, отварају људску мисао и душу за тајну Бога и обожења. Узмимо на пример Достојевског. Какав је Ваш утисак – имамо ли данас активно критичко јавно мњење и јаке стваралачке личности? Нажалост, све је мање аутентичних критичара стварности. Наместо њих доминирају анонимни или полуанонимни критизери са интернет форума. Као изузетак и пример позитивног настојања истакао бих интернет магазин „Теологија.нет“. Ради се о групи младих теолога који, не скривајући верност Цркви и предању, на стваралачки и оригиналан начин коментаришу стварност коју живе. Види се да их она животно занима и да често осећају „жаоке“ са места одакле би требало да их сачека благослов. Подсећају ме на јеромонаха Јустина Поповића који је између два рата врло учестало писао и на критички начин коментарисао црквене прилике тог времена. Треба погледати његове уводне речи у листовима попут „Хришћанске мисли“, у којима је и највишу јерархију критиковао са љубављу и слободом, без бојазни да ће због изнетог става бити скрајнут са парохије или из манастира. Када је 1928. године од, рекао бих осионих, чланова тадашњег Синода ипак био послат у Призренску богословију, повиновао се томе али није пропустио да каже да је то зато што су „неке митроносне главе пожелеле да ме ућуткају“… Ипак, после годину дана је враћен (обратите пажњу: ипак је „помилован“) и наставио своју борбу разобличавања лицемерја црквених великодостојника. Мислим да би Јустин и данас имао шта да приговори црквеном вођству. Свака ауторитарна власт се боји критичког става и новог израза. За такве, било да живе у 21. или у 6. веку, Ареопагитски списи (VI век) би представљали ”опасно новачење” или „увођење философије у теологију“, један Симеон Нови Богослов (X век) би био одбачен (додуше, као и у своје време) због смелог критиковања „јерархије“, а Василије Велики због комбиновања (тадашње) научне слике света са теологијом, итд. итд. С друге стране, и светитељима треба „мера“, (или „претња“, како каже једна грчка народна пословица), просто зато да бисмо сви схватили да се критеријум не налази у нама него изван нас – у Богу. Селективност код неких наших црквених великодостојника превазилази меру укуса: Митрополит Калистос Вер им је добар (идеалан) када критикује Критски сабор, али када сасвим афирмативно говори о теорији еволуције – тада га заобилазе у широком луку. Ипак, лично бих испред критичког става сумње и оспоравања увек ставио слободу у Христу и Цркви. Примећујем у последње време да поједини радо говоре „Црква не ради добро ово или оно“, или указују на ”историјски пораз Цркве”. Мислим да је то менталитет постмодерног времена. Ако се, међутим, обратимо Оцима Цркве, видећемо њихову „луду љубав“ за Христа и Цркву коју они разумевају не просто као јерархију или институцију (такво разумевање преовладава у данашњем теолошком дискурсу), него као Цркву као „пасхалну тајну Христову“ и „предвечни Савет Божији“, Цркву чији су корени пре стварања света и која се поистовећује са будућим Царством. Можемо ли данас говорити у сфери богословља, као што можемо на пример у сфери културе, о неком одређеном, доминантном понуђеном или наметнутом богословском обрасцу? Ко данас утиче и креира водећи богословски образац, теме и начин размишљања? Беседе свештенства, објављене црквене књиге, трибине, црквени часописи? Рекао бих да се богословље (поготово оно које полази од пасхалне тајне) изнутра опире наметнутим обрасцима. „Историја догмата“ од почетка до данас сведочи о том животном елану и рашћењу који доводи до „нове песме“ и увек другачијег богословског израза. Сваки век је преко Отаца, тих благодатних свирала Духа Светога, давао неки другачији тон или нову тему својим савременицима. Из црквеног сабрања, када оно ослушкује глас Духа и дамаре времена, израња сушта музика која чини да смрт буде доживљена као побеђена. Битно је разумети да нас теологији учи сами Логос. Митрополит Јован Зизјулас је формулисао важно питање, које истовремено изражава на најбољи начин његову теолошку перспективу и критеријуме на основу којих се схвата Црква. „Када се Црква моли Богу, ко се моли?“ Овај проблем се тиче врсте односа Исуса Христа и Цркве, врсте хришћанског виђења плана божанске Икономије. Одговор који Зизјулас даје за многе је изненађујући: „Када се Црква моли Богу Оцу, Христос је тај који му се моли за нас и са нама“. То је посебно очевидно у евхаристијским молитвама. Заљубљени у Христа, љубимо Цркву Његову. Када сам једног лета са младима Калифорније слушао песму Еда Ширана, “I’m in love with the shape of you”, рекао сам: хајде да је преведемо „еклисиолошки“, схвативши Цркву као обличје Христово. Младима је био близак тај језик. Знате, Св. Златоуст каже за Апостола Павла: „Јер он воли Христа не због Христових ствари, већ ради Њега он заволе ствари које су Његове, и само у Њега он гледа и једино чега се боји јесте да не престане љубити Га“. Мислим да у данашњој неспутаној слободи да се критикују „сви и свако“ треба пронаћи меру, увек почињући од себе самих… Тада ће беседе свештенства, објављене црквене књиге, трибине, црквени часописи сведочити „богословље изненађења“. Које су личности пресудно утицали на Вас и Вашу мисао? Моји јунаци су они који су прошли кроз велике животне урвине. Наравно, нисам несвестан њихових слабости и могућности да греше у проценама и судовима. Стога овде не бих наводио њихова имена како не би испало да „рекламирам“ врлине тих личности и онда себе саморекламирам као ученик изузетних учитеља. Један грчки теолог лаик ми је увек био подстицајан због смелог теолошког језика који и данас делује као свежина богословског пролећа. Један српски владика ме је фасцинирао неустрашивим сведочењем пред световним и црквеним властима. Неки београдски прота-професор факултета због свог преданог парохијског рада у велеграду какав је Београд. Код једне српске списатељице ме је пленила осетљивост, поштење и одговорност у писању. Други један епископ са средине прошлог века ми је открио осећај за „друго“ и „другачије“, када је 1946. године у Њујорку говорио протестантском свету: „Погледајте на нашег Господа и Спаситеља. Исток и Запад су се срели у Њему изванредно. Он је био савршени Источњак, али у исто време савршен Западњак. Он је био савршен Азијат и савршен Американац у исто време“. Искрен да будем, један од мојих „духовних“ јунака је и један бразилски фудбалер са којим делим искрени осмех чак и када ситуација налаже тмурно расположење. Сви они су ми, свако на свој начин, показали да привремени неуспех може да буде почетак преумљења, повод за наду и могућност за живот. Сећам се и Унамуна који је служио као ректор Универзизета у Сламанци у два периода, и то у време великих друштвених и политичких преврата. Године 1924. га је „смакнуо“ тадашњи режим и послао у егзил. Остао је у егзилу до 1930. да би онда отишао у Француску. Вратио се после пада диктатуре генерала де Ривере и поново прихватио службу декана. Када се, рехабилитован, вратио у Саламанку на универзитет, своје предавање студентима Унамуно је за почео речима: „И, као што јуче рекох…“, као да није уопште био толико година одсутан. Каква величина духа! Ове године обележавамо 800 година од добијања аутекофалности СПЦ. Хоћете ли на неки посебан начин овај догађај обележити у Вашој епархији и како Ви, када Светог Саву одвојимо од познатог уобичајеног дискурса у Вашем личном искуству доживљавате Саву, првог српског архиепископа? Празник аутокефалности је, по мом скромном мишљењу, празник јединства а не празник „независности“. Јер Црква – а кроз њу сва творевина – има једно средиште које служи као квасац историје, једну благодат која освећује све и сваког. Историјске околности и расплети 2019. године доводе Саву у Никеју и шта се збива: тадашњи Васељенски Патријарх, огрнут одеждом немоћи (склоњен у Никеју), потпуно игнорише канонског епископа српских области, а то је био охридски архиепископ Димитрија Хоматијан, и додељује „аутокефалију“ српској држави. Овај историјски момент са почетка 13. века јесте занимљива али и снажна аналогија са неким новијим дешавањима у православном свету. Цео живот Савин биће проткан парадоксима. Бегунац од родитеља биће ухваћен у мрежу Духа Светога, да би потом своје сународнике „привезао“ у Христов тор. Монах жељан испосништва биће врсни градитељ, редак дипломата, одлучан епископ-управитељ… Син „непослушан“ оцу учиниће да отац буде послушан сину, па ће Сава у Свету Гору довести Немању (1197). У мноштву могућности и праваца, Сава на свом животном путу изабира следеће просторне координате: Света Гора, Константинопољ, Студеница, Јерусалим и Света Земља, Србија, Византија, Солун, Александрија, Египатска пустиња, Синајски манастир… Једном речју, савршена свештена топографија за савршену свету биографију. Овај необични човек ће тајну Христовог начина присуства, претворити у свој modus existendi. Својим присуством ће очаравати и преображавати сваку средину: црквену, друштвену, политичку, интернационалну… тек да би потом одмах хитао у одсуство, из којега је настављао да шаље нове благослове. Овај христолики човек је све своје снаге и дела стављао у службу других. А потписивао се речима „најнедостојнији међу грешницима – Сава“. „Присуство у одсуству“ ће бити Савин тајанствени мото и модус који се може применити на сав његов живот: својим одсуством ће оца привући у Свету Гору, одсуством ће дејствовати из Студенице, из Свете Земље, а онда трајно, дијахронијски, из Царства Божијег. Његови изласци на видело дана трајаће тек толико дуги да би припомогао, подржао, укрепио, надахнуо, а потом се склонио. Супротно светским манирима, он је уступао место другима, и на почетку и на крају: предвиђени царски престо препушта браћи, а трон архиепископије препушта Арсенију. И при том, у усамљеништву постиже заједништво са свима, испуњујући речи древног монашког Патерикона. У његовој смирености Господ му дарива моћ уједињавања разједињених, и проналажење пута у беспућу. Супротно нашим данашњим манирима, Сава није супротстављао исток и запад, него је тежио њиховој синтези. Како каже Св. Николај Жички, „у њему су се срели Исток и Запад у пуној хармонији. Био је наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак“. То је модел како за оно време тако и за наше. Пажљивим читањем његове биографије ви видите да Сава лично умирује угарско-латински савез уперен против Србије, путује по Латинском царству сасвим мирно као на својој земљи, шаље свога изасланика папи у Рим. Не без разлога Доментијан спомиње да је каирски султан Саву уважавао и називао га „правим Божјим човеком“). Дубље усвајање предања Велике Цркве Константинопоља и Сионске Цркве Јерусалима узвело је Саву на један други ниво духовно-културног образовања: архитектура, иконографија, музика, поезија, проза од Савиног времена води Српски народ до духовне зрелости и задивљујућег стваралаштва. Ето, славећи јубилеј аутокефалије, уколико у њега не укључимо све, исток, запад, север и југ, ми нећемо бити на висини задатка који нам је поставио Сава Немањић. Имамо и новија „таласања“ на свеправославном нивоу… Имамо таласања. Онај ко прати историју „изнутра“ зна да са судовима треба сачекати, а поготово треба избегавати осуђивање. Историја Цркве нас учи да се Промисао Божија открива кроз потресне и парадоксалне догађаје. Сабори Цркве су примали у општење расколнике на најмањи знак покајања. Св. Јован Златоуст је као Цариградски архиепископ потпуно „неканонски“ интервенисао ван своје јурисдикције у Малој Азији и био у своје време осуђиван због тога, али је то било пастирски благотворно и историја је показала да је његов поступак има сотириолошке димензије. Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе неканонског чина. Садашње превирање у Украјини је један привремени проблем и верујем да нема оне геополитичке димензије које му се приписују. Ако би се Црква поделила због једне канонске турбуленције, то би значило да није била толико велика, него мала и већ пре тога изгубљена. Изнећу своје скромно мишљење за које знам да је „мањинско“: верујем да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве није заузимање једног географског простора, већ узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа који је – из разних, оправданих или неоправданих разлога – до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве… Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве. Треба да верујемо да ће Цркве превазићи искушења и да ће сви, можда, бити захвални што су се управо таква искушења појавила. Црква Христова историјски побеђује онда када је привидно на губитку. Можда је овим потезом Цариград на губитку, како то виде Москва и многи други. Међутим, дугорочно гледано, можда је ово квасац неког дубљег јединства који ће доћи после нашег нараштаја. Вартоломеј је на себе преузео крст једне историјске одлуке и тек ће даља историја – а не садашњи тренутак – показати да ли је био у праву. http://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/?fbclid=IwAR08E3KcDGoLkb82Q_lvV52B8vL7qUQviS1zNNdjYm-X6MKas2zK9Mnxenw
  2. Радио Глас Православне Епархије нишке емитује ексклузивни Божићни интервју са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  3. За посетиоце наше интернет странице, премијерно доносимо интервју у целости: Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! -Бог Вам помогао и благословио вас и читаоце нашег за духовни и пастирски рад значајног часописа! Преосвећени Владико, од најмлађег узраста осетили сте благословени призив Божји и попут Светих апостола без колебања кренули путем служења Господу и Цркви Његовој. Благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г Лукијана уписујете Богословију Света Три јерарха у свештеној обитељи манастира Крка, у којој сте касније били професор и главни васпитач. Да ли бисте могли на почетку нашег разговора да поделите са нашим верним читалаштвом каква су Ваша сећања на живот и богоугодно делање у богословији, као и у чему је сагледан значај богословијâ у нашој Светој Цркви? -Промислом Божијим уписао сам богословију благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана и то управо Богословију Света Три Јерарха у свештеној обитељи манастира Крка. Благословом Епископа и мог духовног оца, тадашњег Епископа далматинског г. Фотија замонашен сам на дан светих Козме и Дамјана у светоархангелској обитељи манастира Крка. Епископ Фотије указао ми је поверење, а могу рећи и част да будем део колектива Богословије коју сам и сам завршио. Заједно са професорима и мојом браћом богословима узео сам учешћа у духовној и материјалној обнови те светиње. У Богословији, благословом нашег ректора Епископа Фотија био сам на разним послушањима. Значај Богословије Света Три Јерарха је историјски. Значајна је како за православне Далматинце, тако исто и за Српску Цркву у целини. Нама у Републици Хрватској она улива наду у опстанак и повратак народа на своја вековна огњишта, а са другог аспекта то је најстарија српска школа којој смо недавно прославили јубилеј од 400 година постојања. Јубилеј под називом „400 година светлости“ говори нам о важности и значају коју је ова Богословија имала у бићу православног народа у Далмацији, а и шире. Значај богословија, по мом скромном мишљењу, је литургијски, али и практични. Литургијски значај сагледава се у образовању младих богослова у литургијској реалности живота наше Цркве. У Литургији се сусрећемо са живим и делатним Богом и то је суштина тог литургијско - богослужбеног значаја. Литургијско - богослужбено искуство треба бити темељ на коме се млади богослови требају учити. Управо из тог литургијског произилази и практични део у коме сазревају млади богослови, а то је послушност, јер оно изграђује смирење и покорност вољи Божјој. У томе јесте важност и мисијски карактер богословија за нашу Свету Цркву. Ученици у богословијама ће бити будући пастири стада Христовог, који требају драговољно да носе благ јарам (Јн 10, 9), да буду сведоци Васкрсења, да би кроз многе невоље и недаће пастирске службе ушли у Царство Небеско (Дап 1, 22). Драги Владико, корачајући путем равноангелног подвига, који је по речима блаженог Јеронима „лепота, најдивнији цвет, драги камен и украс Црквеˮ, васцело биће уградили сте у свештене обитељи манастирâ Крка, Оћестово и Даљска Планина. Ослањајући се на речи Светог Јована Лествичника „Светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, да ли бисте нам приближили на који начин монаси подвизавајући се у манастиру доприносе мисији Цркве бивајући светила нама у свету? -Богочовечанска је реалност монашкога подвига стала управо у речи блаженог Јеронима и светог Јована Лествичника. Православни манастири су места духовне радости, васрксења, али и покајања и послушања. Монах мора да Личност Богочовека Христа учини суштином своје личности, а то се постиже Светим Тајнама Цркве кроз подвиге, веру и љубав, наду и кротост, пост и молитву, кроз братољубље и богољубље. Управо у томе је крст монаштва, у распињању себе и одрицању од своје сопствене воље. О томе нас учи и свети Јефрем Сирин: ко испуњава своју вољу тај је син ђавола, јер је непослушност велики грех монаштва. Према томе, монаштво је Цркви као со земљи. Суштина мисијског карактера монаштва је у томе да се монаси саображавају савршеној филозофији по Христу, а не овоме веку и његовој филозофији по човеку. (Кол 2, 8) Богооткривено нам о томе говори и свети апостол Павле у посланици Римљанима: Не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија. (Рим 12, 2) У том контексту се и сагледава мисијски карактер монаштва у свету. Благодаћу Божјом „која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњујеˮ хиротонисани сте 10. јуна ове године у свештени чин Епископа и устоличени у трон древне Епархије осечкопољске и барањске. Шта бисте истакли када је у питању историјат ове значајне Епархије којом богомудро управљате? -Епархијски трон на који сам ступио 10. јуна ове године датира из 15. века, а црквени живот се развија после обнове Пећке Патријаршије 1557. године за време патријарха Макарија Соколовића. У време Прве и Друге сеобе Срба патријарх Арсеније IV Шакабента и сам је столовао у Осијеку те се поред њега спомињу Стеван Метохијац и Гаврило Максимовић као епископи осечкопољске епархије. Рескриптом Карла VI 1733. године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене Сремској епархији. Осјечки Срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Епархија је поново васпостављена одлуком Светог архијерејског Сабора 1991. године и постављен је блаженопочивши епископ Лукијан за првог епископа обновљене епархије Осечкопољске и барањске. То су најбитнији историјски моменти из живота ове Епархије у најкраћим цртама. Будући да сте најмлађи Епископ у Српској Православној Цркви, Ви сте у приступној беседи на дан хиротоније и устоличења позвали сабране око Трпезе Господње, да не презиру Вашу младост, већ да Вам свагда буду на молитвеној и свакој другој помоћи. У овом кратком периоду сведоци смо једног сагласја између Вас, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег. Да ли то можемо разумети као одговор повереног Вам свештенства и верног народа Божјег на Ваш наведени позив из приступне беседе? -Заиста је благодат Божија која исцељује људске слабости, и крст који нам је дат не носимо сами, него је Господ увек уз нас и помаже нам да одржимо веру по речима светог апостола Павла: Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах. (2 Тим 4, 7-8) Светопавловско предање нас учи закону љубави кроз речи: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал 6, 2), али са друге стране учи нас и томе да је дубина подвига Христовога у братској љубави. На то нас упућује сам Господ Исус Христос који је служио људима и дао свој живот за спасење творевине, указујући својим ученицима и апостолима како треба да служе свима и свима да буду све. (1 Кор 9, 22) Верујем да је благодат Светога Духа која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњује главни покретач пастирског дијалога повереног ми свештенства и народа Божијег. Ваше Преосвештенство, резултат наведеног сагласја међу Вама, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег јесте, пре свега, активни литургијски живот, као и бројни мисионарски подухвати који су у овом кратком временском периоду реализовани. Шта бисте посебно нагласили када је у питању мисионарска делатност и које су то мисионарске потребе са којима сте суочени Ви као Архипастир, као и Вама поверено свештенство Цркве Божје у Епархији осечкопољској и барањској? -Из Свете Литургије треба да произилази целокупна оствареност унутрашње и спољашње мисије. Верујем да је овоме народу потребно литургијски преображај, јер се само кроз литургијско искуство може достићи пуноћа црквеног живота. Народ треба да се саображава са живом вером, да се непрестано сусреће са Христом у Светој Чаши и да обитава у тој заједници. Жива заједница Цркве није нека идеологија у низу многих идеологија, већ живо литургијско искуство у чијем догађају постајемо нова твар. (2 Кор) Неопходно је створити јединство народа, а то нас опет враћа на Литургију кроз коју то можемо остварити. Вером у васкрслог Христа ми сведочимо пуноћу јединства и љубави као свеобухватне реалности. Љубав која произилази из литургијског искуства треба да буде нашем народу путоказ, а сви ми да будемо сапутници Богу, богоносци, христоносци, светоносци, у свему требамо бити украшени заповестима Христовим, по речима светог Игњатија Богоносца. У ових пар момената бих сажео мисионарске потребе поверене Нам Епархије и народа Божијег. Преосвећени Владико, који су планови Вашег Епископског служења и управљања Црквом Божјом у повереној Вам Епархији у предстојећем периоду? -Сваки план треба да се саображава са Јеванђељем Господа нашега Исуса Христа, који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо, а циљ је задобијање Царства Небеског. Једино кроз литургијску заједницу можемо у потпуности да схватимо циљ, и да се са тим циљем саобразимо. Главни акценат мисије треба да буде човек као најсавршеније биће које се непрестано треба усавршавати у врлини, нади и љубави. Темељ пастирског рада је стварање мале Цркве - породице, јер та мала Црква треба бити дом молитве, дом љубави и језгро васпитавања деце која ће стасавати у православне хришћане. Оствареност тог плана сагледава се у вршењу заповести Божијих и јеванђелским начином односа према пастви. Једини циљ сваког хришћанина треба бити стицање светости, јер само на тај начин можемо достићи меру раста висине Христове. Литургија је центар хришћанског живота и икона Царства Божијег, у којој су испуњене речи Јеванђеља: Иштите Царства Небескога, и ово ће вам се све додати. (Мт 6, 33) У тој есхатолошкој стварности је и динамизам односа епископа и народа Божијег којим треба да се оствари Наша пастирска мисија у садашњости и будућности. Нема епископа изван црквене заједнице, а црквене заједнице нема изван Литургије. Опстанак нашег народа је управо у икономији Цркве, јер следећи примере из наше богате историје и напојени таквим искуством надамо се у благодат и милост Божју која треба да се излије на ове просторе, просторе мученичког страдања нашег народа. Наш лист Православни мисионар, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, ове године прославља шездесет година свог активног и непрекинутог постојања. Пред крај нашег разговора, замолио бих Вас да поделите са нама Ваш поглед на овај лист са великом традицијом? -За шири мисионарски контекст овај часопис је од неизмерне важности јер обогаћује мисијски простор наше помесне Цркве. Са великом радошћу примам информацију да овај часопис прославља шездесет година свога постојања. Православни мисионар нас увек обогаћује новим искуствима и методама у оквирима пастирске мисије. Управо из тог разлога је његова важност неизмерна за нашу Цркву, будући да нас упућује на Христа као Пастира Доброг који је Алфа и Омега, Почетак и Крај пастирске остварености. Ваше Преосвештенство, у име уредништва Православног мисионара, као и у своје лично име, благодарим што сте одвојили своје време за овај надахнути разговор. За крај бих замолио да упутите једну пастирску поуку нашем верном читалаштву. -Завршио бих овај разговор пре свега са великом захвалношћу што сам имао част и прилику да разговарамо о темама које су значајне за живот Цркве. Старац Софроније Сахаров је рекао: Христов живот је и мој живот. Та богооткривена истина на коју нас упуће старац Софроније треба бити дубоко укорењена у биће нашег народа, јер само благодаћу охристовљен народ може бити Божији народ. Са преосвећеним Владиком Херувимом разговарао: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара * Објављено у Православном мисионару, 363, бр. 5/2018 (септембар–октобар)
  4. У новом септембарско-октобарском 363. броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, можете да прочитате интервју са Његовим Преосвештенством Епископом осечкопољским и барањским Херувимом. Са преосвећеним Владиком разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара. За посетиоце наше интернет странице, премијерно доносимо интервју у целости: Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! -Бог Вам помогао и благословио вас и читаоце нашег за духовни и пастирски рад значајног часописа! Преосвећени Владико, од најмлађег узраста осетили сте благословени призив Божји и попут Светих апостола без колебања кренули путем служења Господу и Цркви Његовој. Благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г Лукијана уписујете Богословију Света Три јерарха у свештеној обитељи манастира Крка, у којој сте касније били професор и главни васпитач. Да ли бисте могли на почетку нашег разговора да поделите са нашим верним читалаштвом каква су Ваша сећања на живот и богоугодно делање у богословији, као и у чему је сагледан значај богословијâ у нашој Светој Цркви? -Промислом Божијим уписао сам богословију благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана и то управо Богословију Света Три Јерарха у свештеној обитељи манастира Крка. Благословом Епископа и мог духовног оца, тадашњег Епископа далматинског г. Фотија замонашен сам на дан светих Козме и Дамјана у светоархангелској обитељи манастира Крка. Епископ Фотије указао ми је поверење, а могу рећи и част да будем део колектива Богословије коју сам и сам завршио. Заједно са професорима и мојом браћом богословима узео сам учешћа у духовној и материјалној обнови те светиње. У Богословији, благословом нашег ректора Епископа Фотија био сам на разним послушањима. Значај Богословије Света Три Јерарха је историјски. Значајна је како за православне Далматинце, тако исто и за Српску Цркву у целини. Нама у Републици Хрватској она улива наду у опстанак и повратак народа на своја вековна огњишта, а са другог аспекта то је најстарија српска школа којој смо недавно прославили јубилеј од 400 година постојања. Јубилеј под називом „400 година светлости“ говори нам о важности и значају коју је ова Богословија имала у бићу православног народа у Далмацији, а и шире. Значај богословија, по мом скромном мишљењу, је литургијски, али и практични. Литургијски значај сагледава се у образовању младих богослова у литургијској реалности живота наше Цркве. У Литургији се сусрећемо са живим и делатним Богом и то је суштина тог литургијско - богослужбеног значаја. Литургијско - богослужбено искуство треба бити темељ на коме се млади богослови требају учити. Управо из тог литургијског произилази и практични део у коме сазревају млади богослови, а то је послушност, јер оно изграђује смирење и покорност вољи Божјој. У томе јесте важност и мисијски карактер богословија за нашу Свету Цркву. Ученици у богословијама ће бити будући пастири стада Христовог, који требају драговољно да носе благ јарам (Јн 10, 9), да буду сведоци Васкрсења, да би кроз многе невоље и недаће пастирске службе ушли у Царство Небеско (Дап 1, 22). Драги Владико, корачајући путем равноангелног подвига, који је по речима блаженог Јеронима „лепота, најдивнији цвет, драги камен и украс Црквеˮ, васцело биће уградили сте у свештене обитељи манастирâ Крка, Оћестово и Даљска Планина. Ослањајући се на речи Светог Јована Лествичника „Светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, да ли бисте нам приближили на који начин монаси подвизавајући се у манастиру доприносе мисији Цркве бивајући светила нама у свету? -Богочовечанска је реалност монашкога подвига стала управо у речи блаженог Јеронима и светог Јована Лествичника. Православни манастири су места духовне радости, васрксења, али и покајања и послушања. Монах мора да Личност Богочовека Христа учини суштином своје личности, а то се постиже Светим Тајнама Цркве кроз подвиге, веру и љубав, наду и кротост, пост и молитву, кроз братољубље и богољубље. Управо у томе је крст монаштва, у распињању себе и одрицању од своје сопствене воље. О томе нас учи и свети Јефрем Сирин: ко испуњава своју вољу тај је син ђавола, јер је непослушност велики грех монаштва. Према томе, монаштво је Цркви као со земљи. Суштина мисијског карактера монаштва је у томе да се монаси саображавају савршеној филозофији по Христу, а не овоме веку и његовој филозофији по човеку. (Кол 2, 8) Богооткривено нам о томе говори и свети апостол Павле у посланици Римљанима: Не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија. (Рим 12, 2) У том контексту се и сагледава мисијски карактер монаштва у свету. Благодаћу Божјом „која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњујеˮ хиротонисани сте 10. јуна ове године у свештени чин Епископа и устоличени у трон древне Епархије осечкопољске и барањске. Шта бисте истакли када је у питању историјат ове значајне Епархије којом богомудро управљате? -Епархијски трон на који сам ступио 10. јуна ове године датира из 15. века, а црквени живот се развија после обнове Пећке Патријаршије 1557. године за време патријарха Макарија Соколовића. У време Прве и Друге сеобе Срба патријарх Арсеније IV Шакабента и сам је столовао у Осијеку те се поред њега спомињу Стеван Метохијац и Гаврило Максимовић као епископи осечкопољске епархије. Рескриптом Карла VI 1733. године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене Сремској епархији. Осјечки Срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Епархија је поново васпостављена одлуком Светог архијерејског Сабора 1991. године и постављен је блаженопочивши епископ Лукијан за првог епископа обновљене епархије Осечкопољске и барањске. То су најбитнији историјски моменти из живота ове Епархије у најкраћим цртама. Будући да сте најмлађи Епископ у Српској Православној Цркви, Ви сте у приступној беседи на дан хиротоније и устоличења позвали сабране око Трпезе Господње, да не презиру Вашу младост, већ да Вам свагда буду на молитвеној и свакој другој помоћи. У овом кратком периоду сведоци смо једног сагласја између Вас, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег. Да ли то можемо разумети као одговор повереног Вам свештенства и верног народа Божјег на Ваш наведени позив из приступне беседе? -Заиста је благодат Божија која исцељује људске слабости, и крст који нам је дат не носимо сами, него је Господ увек уз нас и помаже нам да одржимо веру по речима светог апостола Павла: Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах. (2 Тим 4, 7-8) Светопавловско предање нас учи закону љубави кроз речи: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал 6, 2), али са друге стране учи нас и томе да је дубина подвига Христовога у братској љубави. На то нас упућује сам Господ Исус Христос који је служио људима и дао свој живот за спасење творевине, указујући својим ученицима и апостолима како треба да служе свима и свима да буду све. (1 Кор 9, 22) Верујем да је благодат Светога Духа која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњује главни покретач пастирског дијалога повереног ми свештенства и народа Божијег. Ваше Преосвештенство, резултат наведеног сагласја међу Вама, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег јесте, пре свега, активни литургијски живот, као и бројни мисионарски подухвати који су у овом кратком временском периоду реализовани. Шта бисте посебно нагласили када је у питању мисионарска делатност и које су то мисионарске потребе са којима сте суочени Ви као Архипастир, као и Вама поверено свештенство Цркве Божје у Епархији осечкопољској и барањској? -Из Свете Литургије треба да произилази целокупна оствареност унутрашње и спољашње мисије. Верујем да је овоме народу потребно литургијски преображај, јер се само кроз литургијско искуство може достићи пуноћа црквеног живота. Народ треба да се саображава са живом вером, да се непрестано сусреће са Христом у Светој Чаши и да обитава у тој заједници. Жива заједница Цркве није нека идеологија у низу многих идеологија, већ живо литургијско искуство у чијем догађају постајемо нова твар. (2 Кор) Неопходно је створити јединство народа, а то нас опет враћа на Литургију кроз коју то можемо остварити. Вером у васкрслог Христа ми сведочимо пуноћу јединства и љубави као свеобухватне реалности. Љубав која произилази из литургијског искуства треба да буде нашем народу путоказ, а сви ми да будемо сапутници Богу, богоносци, христоносци, светоносци, у свему требамо бити украшени заповестима Христовим, по речима светог Игњатија Богоносца. У ових пар момената бих сажео мисионарске потребе поверене Нам Епархије и народа Божијег. Преосвећени Владико, који су планови Вашег Епископског служења и управљања Црквом Божјом у повереној Вам Епархији у предстојећем периоду? -Сваки план треба да се саображава са Јеванђељем Господа нашега Исуса Христа, који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо, а циљ је задобијање Царства Небеског. Једино кроз литургијску заједницу можемо у потпуности да схватимо циљ, и да се са тим циљем саобразимо. Главни акценат мисије треба да буде човек као најсавршеније биће које се непрестано треба усавршавати у врлини, нади и љубави. Темељ пастирског рада је стварање мале Цркве - породице, јер та мала Црква треба бити дом молитве, дом љубави и језгро васпитавања деце која ће стасавати у православне хришћане. Оствареност тог плана сагледава се у вршењу заповести Божијих и јеванђелским начином односа према пастви. Једини циљ сваког хришћанина треба бити стицање светости, јер само на тај начин можемо достићи меру раста висине Христове. Литургија је центар хришћанског живота и икона Царства Божијег, у којој су испуњене речи Јеванђеља: Иштите Царства Небескога, и ово ће вам се све додати. (Мт 6, 33) У тој есхатолошкој стварности је и динамизам односа епископа и народа Божијег којим треба да се оствари Наша пастирска мисија у садашњости и будућности. Нема епископа изван црквене заједнице, а црквене заједнице нема изван Литургије. Опстанак нашег народа је управо у икономији Цркве, јер следећи примере из наше богате историје и напојени таквим искуством надамо се у благодат и милост Божју која треба да се излије на ове просторе, просторе мученичког страдања нашег народа. Наш лист Православни мисионар, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, ове године прославља шездесет година свог активног и непрекинутог постојања. Пред крај нашег разговора, замолио бих Вас да поделите са нама Ваш поглед на овај лист са великом традицијом? -За шири мисионарски контекст овај часопис је од неизмерне важности јер обогаћује мисијски простор наше помесне Цркве. Са великом радошћу примам информацију да овај часопис прославља шездесет година свога постојања. Православни мисионар нас увек обогаћује новим искуствима и методама у оквирима пастирске мисије. Управо из тог разлога је његова важност неизмерна за нашу Цркву, будући да нас упућује на Христа као Пастира Доброг који је Алфа и Омега, Почетак и Крај пастирске остварености. Ваше Преосвештенство, у име уредништва Православног мисионара, као и у своје лично име, благодарим што сте одвојили своје време за овај надахнути разговор. За крај бих замолио да упутите једну пастирску поуку нашем верном читалаштву. -Завршио бих овај разговор пре свега са великом захвалношћу што сам имао част и прилику да разговарамо о темама које су значајне за живот Цркве. Старац Софроније Сахаров је рекао: Христов живот је и мој живот. Та богооткривена истина на коју нас упуће старац Софроније треба бити дубоко укорењена у биће нашег народа, јер само благодаћу охристовљен народ може бити Божији народ. Са преосвећеним Владиком Херувимом разговарао: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара * Објављено у Православном мисионару, 363, бр. 5/2018 (септембар–октобар)
  5. У новом септембарско-октобарском 363. броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, можете да прочитате интервју са Његовим Преосвештенством Епископом осечкопољским и барањским Херувимом. Са преосвећеним Владиком разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара. За посетиоце наше интернет странице, премијерно доносимо интервју у целости: Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! -Бог Вам помогао и благословио вас и читаоце нашег за духовни и пастирски рад значајног часописа! Преосвећени Владико, од најмлађег узраста осетили сте благословени призив Божји и попут Светих апостола без колебања кренули путем служења Господу и Цркви Његовој. Благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г Лукијана уписујете Богословију Света Три јерарха у свештеној обитељи манастира Крка, у којој сте касније били професор и главни васпитач. Да ли бисте могли на почетку нашег разговора да поделите са нашим верним читалаштвом каква су Ваша сећања на живот и богоугодно делање у богословији, као и у чему је сагледан значај богословијâ у нашој Светој Цркви? -Промислом Божијим уписао сам богословију благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана и то управо Богословију Света Три Јерарха у свештеној обитељи манастира Крка. Благословом Епископа и мог духовног оца, тадашњег Епископа далматинског г. Фотија замонашен сам на дан светих Козме и Дамјана у светоархангелској обитељи манастира Крка. Епископ Фотије указао ми је поверење, а могу рећи и част да будем део колектива Богословије коју сам и сам завршио. Заједно са професорима и мојом браћом богословима узео сам учешћа у духовној и материјалној обнови те светиње. У Богословији, благословом нашег ректора Епископа Фотија био сам на разним послушањима. Значај Богословије Света Три Јерарха је историјски. Значајна је како за православне Далматинце, тако исто и за Српску Цркву у целини. Нама у Републици Хрватској она улива наду у опстанак и повратак народа на своја вековна огњишта, а са другог аспекта то је најстарија српска школа којој смо недавно прославили јубилеј од 400 година постојања. Јубилеј под називом „400 година светлости“ говори нам о важности и значају коју је ова Богословија имала у бићу православног народа у Далмацији, а и шире. Значај богословија, по мом скромном мишљењу, је литургијски, али и практични. Литургијски значај сагледава се у образовању младих богослова у литургијској реалности живота наше Цркве. У Литургији се сусрећемо са живим и делатним Богом и то је суштина тог литургијско - богослужбеног значаја. Литургијско - богослужбено искуство треба бити темељ на коме се млади богослови требају учити. Управо из тог литургијског произилази и практични део у коме сазревају млади богослови, а то је послушност, јер оно изграђује смирење и покорност вољи Божјој. У томе јесте важност и мисијски карактер богословија за нашу Свету Цркву. Ученици у богословијама ће бити будући пастири стада Христовог, који требају драговољно да носе благ јарам (Јн 10, 9), да буду сведоци Васкрсења, да би кроз многе невоље и недаће пастирске службе ушли у Царство Небеско (Дап 1, 22). Драги Владико, корачајући путем равноангелног подвига, који је по речима блаженог Јеронима „лепота, најдивнији цвет, драги камен и украс Црквеˮ, васцело биће уградили сте у свештене обитељи манастирâ Крка, Оћестово и Даљска Планина. Ослањајући се на речи Светог Јована Лествичника „Светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, да ли бисте нам приближили на који начин монаси подвизавајући се у манастиру доприносе мисији Цркве бивајући светила нама у свету? -Богочовечанска је реалност монашкога подвига стала управо у речи блаженог Јеронима и светог Јована Лествичника. Православни манастири су места духовне радости, васрксења, али и покајања и послушања. Монах мора да Личност Богочовека Христа учини суштином своје личности, а то се постиже Светим Тајнама Цркве кроз подвиге, веру и љубав, наду и кротост, пост и молитву, кроз братољубље и богољубље. Управо у томе је крст монаштва, у распињању себе и одрицању од своје сопствене воље. О томе нас учи и свети Јефрем Сирин: ко испуњава своју вољу тај је син ђавола, јер је непослушност велики грех монаштва. Према томе, монаштво је Цркви као со земљи. Суштина мисијског карактера монаштва је у томе да се монаси саображавају савршеној филозофији по Христу, а не овоме веку и његовој филозофији по човеку. (Кол 2, 8) Богооткривено нам о томе говори и свети апостол Павле у посланици Римљанима: Не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија. (Рим 12, 2) У том контексту се и сагледава мисијски карактер монаштва у свету. Благодаћу Божјом „која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњујеˮ хиротонисани сте 10. јуна ове године у свештени чин Епископа и устоличени у трон древне Епархије осечкопољске и барањске. Шта бисте истакли када је у питању историјат ове значајне Епархије којом богомудро управљате? -Епархијски трон на који сам ступио 10. јуна ове године датира из 15. века, а црквени живот се развија после обнове Пећке Патријаршије 1557. године за време патријарха Макарија Соколовића. У време Прве и Друге сеобе Срба патријарх Арсеније IV Шакабента и сам је столовао у Осијеку те се поред њега спомињу Стеван Метохијац и Гаврило Максимовић као епископи осечкопољске епархије. Рескриптом Карла VI 1733. године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене Сремској епархији. Осјечки Срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Епархија је поново васпостављена одлуком Светог архијерејског Сабора 1991. године и постављен је блаженопочивши епископ Лукијан за првог епископа обновљене епархије Осечкопољске и барањске. То су најбитнији историјски моменти из живота ове Епархије у најкраћим цртама. Будући да сте најмлађи Епископ у Српској Православној Цркви, Ви сте у приступној беседи на дан хиротоније и устоличења позвали сабране око Трпезе Господње, да не презиру Вашу младост, већ да Вам свагда буду на молитвеној и свакој другој помоћи. У овом кратком периоду сведоци смо једног сагласја између Вас, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег. Да ли то можемо разумети као одговор повереног Вам свештенства и верног народа Божјег на Ваш наведени позив из приступне беседе? -Заиста је благодат Божија која исцељује људске слабости, и крст који нам је дат не носимо сами, него је Господ увек уз нас и помаже нам да одржимо веру по речима светог апостола Павла: Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах. (2 Тим 4, 7-8) Светопавловско предање нас учи закону љубави кроз речи: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал 6, 2), али са друге стране учи нас и томе да је дубина подвига Христовога у братској љубави. На то нас упућује сам Господ Исус Христос који је служио људима и дао свој живот за спасење творевине, указујући својим ученицима и апостолима како треба да служе свима и свима да буду све. (1 Кор 9, 22) Верујем да је благодат Светога Духа која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњује главни покретач пастирског дијалога повереног ми свештенства и народа Божијег. Ваше Преосвештенство, резултат наведеног сагласја међу Вама, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег јесте, пре свега, активни литургијски живот, као и бројни мисионарски подухвати који су у овом кратком временском периоду реализовани. Шта бисте посебно нагласили када је у питању мисионарска делатност и које су то мисионарске потребе са којима сте суочени Ви као Архипастир, као и Вама поверено свештенство Цркве Божје у Епархији осечкопољској и барањској? -Из Свете Литургије треба да произилази целокупна оствареност унутрашње и спољашње мисије. Верујем да је овоме народу потребно литургијски преображај, јер се само кроз литургијско искуство може достићи пуноћа црквеног живота. Народ треба да се саображава са живом вером, да се непрестано сусреће са Христом у Светој Чаши и да обитава у тој заједници. Жива заједница Цркве није нека идеологија у низу многих идеологија, већ живо литургијско искуство у чијем догађају постајемо нова твар. (2 Кор) Неопходно је створити јединство народа, а то нас опет враћа на Литургију кроз коју то можемо остварити. Вером у васкрслог Христа ми сведочимо пуноћу јединства и љубави као свеобухватне реалности. Љубав која произилази из литургијског искуства треба да буде нашем народу путоказ, а сви ми да будемо сапутници Богу, богоносци, христоносци, светоносци, у свему требамо бити украшени заповестима Христовим, по речима светог Игњатија Богоносца. У ових пар момената бих сажео мисионарске потребе поверене Нам Епархије и народа Божијег. Преосвећени Владико, који су планови Вашег Епископског служења и управљања Црквом Божјом у повереној Вам Епархији у предстојећем периоду? -Сваки план треба да се саображава са Јеванђељем Господа нашега Исуса Христа, који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо, а циљ је задобијање Царства Небеског. Једино кроз литургијску заједницу можемо у потпуности да схватимо циљ, и да се са тим циљем саобразимо. Главни акценат мисије треба да буде човек као најсавршеније биће које се непрестано треба усавршавати у врлини, нади и љубави. Темељ пастирског рада је стварање мале Цркве - породице, јер та мала Црква треба бити дом молитве, дом љубави и језгро васпитавања деце која ће стасавати у православне хришћане. Оствареност тог плана сагледава се у вршењу заповести Божијих и јеванђелским начином односа према пастви. Једини циљ сваког хришћанина треба бити стицање светости, јер само на тај начин можемо достићи меру раста висине Христове. Литургија је центар хришћанског живота и икона Царства Божијег, у којој су испуњене речи Јеванђеља: Иштите Царства Небескога, и ово ће вам се све додати. (Мт 6, 33) У тој есхатолошкој стварности је и динамизам односа епископа и народа Божијег којим треба да се оствари Наша пастирска мисија у садашњости и будућности. Нема епископа изван црквене заједнице, а црквене заједнице нема изван Литургије. Опстанак нашег народа је управо у икономији Цркве, јер следећи примере из наше богате историје и напојени таквим искуством надамо се у благодат и милост Божју која треба да се излије на ове просторе, просторе мученичког страдања нашег народа. Наш лист Православни мисионар, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, ове године прославља шездесет година свог активног и непрекинутог постојања. Пред крај нашег разговора, замолио бих Вас да поделите са нама Ваш поглед на овај лист са великом традицијом? -За шири мисионарски контекст овај часопис је од неизмерне важности јер обогаћује мисијски простор наше помесне Цркве. Са великом радошћу примам информацију да овај часопис прославља шездесет година свога постојања. Православни мисионар нас увек обогаћује новим искуствима и методама у оквирима пастирске мисије. Управо из тог разлога је његова важност неизмерна за нашу Цркву, будући да нас упућује на Христа као Пастира Доброг који је Алфа и Омега, Почетак и Крај пастирске остварености. Ваше Преосвештенство, у име уредништва Православног мисионара, као и у своје лично име, благодарим што сте одвојили своје време за овај надахнути разговор. За крај бих замолио да упутите једну пастирску поуку нашем верном читалаштву. -Завршио бих овај разговор пре свега са великом захвалношћу што сам имао част и прилику да разговарамо о темама које су значајне за живот Цркве. Старац Софроније Сахаров је рекао: Христов живот је и мој живот. Та богооткривена истина на коју нас упуће старац Софроније треба бити дубоко укорењена у биће нашег народа, јер само благодаћу охристовљен народ може бити Божији народ. Са преосвећеним Владиком Херувимом разговарао: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара * Објављено у Православном мисионару, 363, бр. 5/2018 (септембар–октобар) View full Странице
  6. У разговору са Његовим Преосвештенством Епископом Пакрачко-славонским г. Јованом који тренутно борави у Митрополији Црногорско-приморској сазнајемо о тренутној ситуацији у Епархији, активностима у манастиру Јасеновац, Кућанцима, дигитализацији пакрачке библиотеке, о Меморијалном центру “Старо Сајмиште” и низ актуелних тема које се односе на културу сјећања и памћења. Звучни запис разговора View full Странице
  7. Нова емисија "Тамо далеко" је посвећена животу вјерника Српске православне цркве у Епархији британско – скандинавској. У емисији слушамо разговор са Преосвећеним епископом британско – скандинавским господином Доситејем, као и кратак историјат настанка ове епархије. Звучни запис разговора View full Странице
  8. Благодарећи Телевизији Храм доносимо интервју са Његовим Високопреосвештенством Архиепископом чикашко-средњезападноамеричким Петром из Руске Заграничне Цркве, великим пријатељем српског народа, и Његовим Преосвештенством Епископом средњезападноамеричким Лонгином. Разговор је водио протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић, главни и одговорни уредник Телевизије Храм. View full Странице
  9. Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким и приморским др Григоријем. Интеврју је реализован у манастиру Житомислић, а у продукцији РТВ "Херцег". View full Странице
  10. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/Vladika Arsenije - Vaskrsnji intervju 64kbps(1).mp3 Извор: Радио Слово љубве
  11. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније дао је празнични интервју за Радио Глас Епархије нишке. Владика нишки је говорио о суштини и главној поруци Васкрсења Христовог, о породици у данашње време и изазовима са којима се среће, о милосрђу и на крају упутио Васкршњу поруку. Звучни запис разговора http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/Vladika Arsenije - Vaskrsnji intervju 64kbps(1).mp3 Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  12. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис Божићног разговора са Његовим Преосвештенством Епископом западноамеричким Максимом. Разговор је реализиван у оквиру емисије "Личност и заједница". View full Странице
  13.     Темељ мисије Цркве је проповед Благе Вести Јеванђеља Христовог! Епископ тимочки Иларион Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Бог Вам помогао и нека би Господ Бог благословио вас као мисионаре речи Божије и све читаоце Православног мисионара. Преосвећени Владико, да ли бисте могли на почетку нашег разговора да поделите са нашим верним читалаштвом како је текао Ваш животни пут од родног Вам Зајечара, до Вашег одласка у манастир и монашења у свештеној Светониколајевској обитељи манастира Буково?   Најпре бих желео да уз благослов захвалим уредништву Православног мисионара на указаној прилици, а и почасти, да на почетку нове рубрике у вашем часопису поделим са читаоцима неке теме које се тичу живота у Цркви, најпре на подручју Тимочке епархије, а која Нам је поверена на духовно старање одлуком Светог Архијерејског Сабора одржаног маја 2014. године. Иако је породично васпитање било базирано на укорењеним традиционално хришћанским ставовима и врлинама, мој живот у Цркви није започео од најранијег детињства. Није постојала конкретна веза са Црквом у породици, а само је обред Славе празнован у дому родитеља мог оца. Кад се испунило наше време, као породице, Господ нас је све привео Себи и упутио на Цркву као једину лађу спасења. Од тада се живот целе породице прилично променио и од тада осећам Цркву као свој дом, а веру Православну са свим њеним истинама као прави и потпуни смисао свог живота, али је препознајем и као смисао читавог света и рода људског. Монашки призив осетио сам пред крај средње школе. Тај призив је постајао све јачи, тако да сам био намеран да одем у манастир пре завршетка четврте године Електротехничке школе у Зајечару. Међутим, по благослову тадашњег Епископа тимочког и мог духовног оца Владике Јустина, најпре сам матурирао, а затим одмах сутрадан отишао у манастир Црну Реку, одакле је и Владика Јустин потекао, а који је у то време, па и касније, био расадник монаштва. Тамо сам остао два месеца, до времена одласка у војску, која је у то време била обавезна. Без обзира на географску близину између Зајечара и Неготина, у манастир Буково сам по први пут крочио управо за време свог редовног одсуства у војсци. До данашњег дана ми је веома интензивно сећање на духовну радост и „играње срца“ приликом првих корака кроз манастирски звоник и колонаду у Букову. Дошао сам у манастир истог дана по завршетку војне обавезе, септембра месеца, као трећи члан новоформиране обитељи, а која је преузела управу од покојне игуманије Серафиме, фебруара 1994. године. Мој долазак у манастир Буково поклопио се са монашењем тадашњег настојатеља о. Артемија, који је био мој први игуман, до 1998. године, када је премештен по потреби службе у манастир Свете Тројице код Књажевца тј. код Доње Каменице, а мени је поверена управа над буковским манастиром. Из горе поменуте чињенице, да сам дошао у манастир на дан када настојатељ прима монашки чин, види се да смо започели монашки живот као веома младо и неискусно братство. Сва наша потпора као и духовно старање била нам је изобилно давана од Владике Јустина, око кога смо се и окупили и кренули монашким путем. Благодарећи Господу који је савршени промислитељ, имао сам духовну част и благослов да од најмлађег узраста долазим у буковску обитељ, уз коју сам на неки начин духовно стасавао, а коју сте Ви духовно руководили пуних седамнаест година. Реците нам како је текао период Вашег руковођења буковском светињом која је данас позната најпре по дивном братству, а затим и по веома квалитетном вину и лепим одеждама које буковска братија шије за наше свештенство? Као што рекох, духовно руковођење манастирском обитељи било је дело нашег духовника Владике Јустина, тадашњег Епископа тимочког, а сада жичког. Моја улога као настојатеља састојала се више у унутрашњој и спољашњој организацији братства, богослужбеног живота, развоја економије и односа са верним народом и посетиоцима, а у односу на дате благослове и упутства епископа и духовника. Прва идеја, иницијатива и благослов за подизање новог винограда у манастиру такође потиче од Владике Јустина. Добар предуслов за успешно бављење виноградарством и винарством манастир је имао у богатој историји из ове области, али и изузетним географским потенцијалом који има читава Неготинска крајина, а посебно део зван Златно буковско брдо, што довољно говори само по себи о издашности благословене земље и могућностима за узгајање аутохтоне сорте Црне Тамјанике. Читава регија је толико погодна за виноградарство да многе сорте, нарочито за црвена вина, дају боље резултате управо овде, него у својим матичним регијама у Европи. Пре формирања и подизања винограда и интензивирања ове делатности братства, формиране су и друге радионице и послушања којима се манастир издржавао. Због неопходности и приоритета који су се унеколико смењивали, потреба у самом манастиру и Епархији, као и услед промена у самом братству, најпре је иконописачка радионица прекинула своју делатност, док се за то поново не створе одговарајући услови. Радионица за производњу свећа је потпуно укинута, док је на њено место дошла лепо развијена столарско-дуборезна која највећим делом покрива потребе храмова, парохијских домова и црквених општина Епархије. Кројачка радионица је и даље активна, али са знатно мањим интензитетом. Добар део ангажованог времена братије на економији је у шумским пословима, обзиром да је реституцијом враћено манастиру око 115 хектара, али веома запуштене шуме слабог квалитета и сортимента. У том смислу ради се на новим основама и пошумљавању квалитетним храстовим и буковим младицама. Слична брига и старање односи се и на део обрадиве земље, враћене реституцијом, премда тај поступак још увек у целини није окончан. Преосвећени, на празник Светог Архангела Михаила, 2006. лета Господњег Његово Преосвештенство Епископ тимочки (садашњи Епископ жички) Јустин, одликовао Вас је чином Архимандрита. У мом скромном сећању остале су веома упечатљиве речи из Ваше приступне архијерејске беседе: „Стојим међу Вама као онај који сам из Вас“ у којој сте надахнуто исказали велику духовну радост што је град Зајечар Господу принео велики број монахâ и монахињâ. Да ли бисте укратко могли да кажете нешто о обнови монаштва у времену када сте били настојатељ манастира? Ако се осврнемо на историју, ближу или даљу, на обнову монаштва је у великој мери увек утицало опште стање у друштву. Монаштво се некада обнављало као последица позитивног хришћанског духа који се у друштву развијао, а као плодове друштво је недрило из себе бројно и квалитетно монаштво. То је са друге стране била и потврда здравог друштва и живе вере. О супротним појавама сувишно је говорити. Имамо, међутим, и ситуацију да се монаштво унеколико умножавало и у тешким условима бољшевичких прогона без обзира на све одмазде према Цркви тога времена, а далеко пре тога и развој монаштва након Миланског едикта, као последица тежње за узвишенијим духовним животом појединаца, јер је по уласку великог броја новообраћеника у Цркву дошло до општег опадања строгости и ревности првовековних хришћана. У том смислу развој и умножавање монаштва у Букову и Тимочкој епархији, по мом скромном мишљењу, био је последица новог духовног буђења нашег народа жељног деценијама му забрањиване вере отачке и Православне. Монаштво се у тим годинама умножавало и развијало интензивно у читавој Српској Цркви. Наравно, веома важан елемент за одржање и даљи развој монаштва након избора тог животног пута јесте духовни стожер око кога се монаштво окупља. У случају Тимочке епархије то је свакако била личност Владике Јустина, који је својим доласком у Епархију донео нови дух Православља, обогаћен живим монашким искуством, што је и подстакло много младих људи да изаберу монашки пут, што у Тимочкој, а што у другим епархијама наше Цркве. Навршило се три године од како сте на  редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора 2014. лета Господњег, изабрани за Епископа тимочког, а слободно могу рећи и за наследника Вашег духовног оца Преосвећеног Владике Јустина под чијим омофором сте духовно стасавали. Настављајући дивно мисионарско и градитељско дело Владике Јустина, за ове три године много тога је урађено у повереној Вам епископији. Основано је Верско-добротворно старатељство, агенција за поклоничка путовања „Ходочашћеˮ, обновљени су многобројни храмови, редовна су предавања, а видна је и посебна пажња коју сте посветили духовном подмлатку свештенствâ и свештеномонаштвâ у Епархији. У том контексту значајно би било да за читалаштво Православног мисионара кажете нешто о Вашој архијерејској служби и овом препороду Епархије од Ваше хиротоније до данас? Већ је у Вашем питању поменуто доста тога што је у Епархији покренуто. Иако су то неке нове активности или шира делатност и мисија Цркве, све побројано је само последица претходног рада на духовом препороду и изградњи живе Цркве, од живих људи живога Бога. Ако се сада успело са формирањем Верско-добротворног старатељства и осталих унутар црквених институција и активности, то значи да је сада сазрело време и људи. Сигурно да је и раније постојала и потреба и тежња за таквим активностима. Коло српских сестара, у Неготину посебно, одличан је пример сарадње Цркве и других хуманитарних организација. Обнова храмова у Епархији је сведочанство да је и држава, која је у највећој мери донатор обновљених и изграђених храмова, препознала значај и потребу за духовну обнову народа, која је предуслов и за биолошки опстанак народа, као и за остајање на својим завичајним огњиштима, што је од суштинског, али и стратешког значаја за пограничне крајеве, што и јесте читава Тимочка Крајина. У зависности од напред реченог зависи и обнова или подмладак свештенства, што је у великој мери отежано, имајући у виду одлив становништва, ниску стопу наталитета и веома лош животни стандард. Мисионарска потреба Цркве је увек иста будући да је њен темељ сведочење Јеванђеља Христовог, али начин мисионарења није увек исти услед потребе да се прилагодимо времену и проблемима, као и пастирским потребама са којима се сусреће савремени човек. Преосвећени, да ли бисте поделили са нама које су то мисионарске потребе са којима сте суочени Ви као Архипастир, као и Вама поверено свештенство и свештеномонаштво на територији Епископије тимочке? О духовном животу уопште, о животу Цркве, као и месту појединца у њој влада огромно незнање, независно од степена образовања. Међутим, незнање само по себи није највећи проблем за Цркву, јер се незнање преображава знањем, учењем и усвајањем духовних истина. По мом скромном мишљењу и запажању, највећи изазов у савременом свету и друштву за духовне пастире и свештенослужитеље јесте, како већ крштене душе, којих има највише, заинтересовати за духовни живот и подстакнути их на активно учешће у животу Цркве. Велики број поука и позива парохијског свештенства народ доживљава као још једну обавезу, изговарајући се најчешће тешком материјалном ситуацијом, али не можемо заборавити да је врло често материјално сиромаштво итекако последица духовног сиромаштва и занемаривања благодатних дарова датих нам од Господа, нарочито код православних народа, просвећених бањом Светог крштења и богопознања. Наша помесна Црква је након овогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора, путем саопштења за јавност, са жаљењем поново подсетила на велики проблем неканонског деловања Румунске Православне Цркве са којим се сусреће особито поверена Вам епископија. Владико, са којим конкретно проблемима је суочено поверено Вам свештенство када је у питању ово неканонско деловање, и видите ли у скорије време могућност решења овог болног питања? Ово је веома значајна, али и веома болна тема, која у нашој Српској Православној Цркви погађа највише Тимочку, али и Браничевску епархију, уз започете неканонске активности на готово читавом простору бивше СФРЈ, односно на подручју канонске јурисдикције СПЦ. Покушаји дестабилизације овог дела Србије кроз румунске свештенике који пролазе ове крајеве без икаквог канонског права потичу још од времена аустријске окупације Србије (1718-1739), када је административно седиште из Београда измештено у Турн-Северин, а духовно старање над овим просторима било дато Себешкој епархији у Румунији. За то време много румунских свештеника било је послато у окупирану Србију са циљем порумуњивања влашког и српског староседелачког становништва, о чему је детаљно писао Цвијићев ђак Коста Јовановић. Исти шаблон смо имали и у току Другог светског рата. На жалост, ни данас није боља ситуација. Напротив, упркос више обострано усвојених споразума између две сестринске Цркве о поштовању канонског подручја и деловања, ти споразуми и договори су у врло кратком року кршени и занемаривани од стране клирика Румунске Православне Цркве. Данас на подручју Тимочке епархије слободно делује десетак клирика РПЦ, који при том нису држављани Републике Србије, а који су веома добро плаћени од стране Румунске Цркве и државе, те своје услуге могу и да не наплаћују. Једнострано је проширена област румунске Епархије Дакија Феликс у Банату на читаво подручје северо-источне Србије, на долину Тимока и Мораве. Седиште проширене Епархије Дакија Феликс јесте у Неготину, и води се као протопрезвитерат Приобалне Дакије – Дакија Рипензис, а личност која је најистакнутија јесте Бојан Александровић, између осталих новодобијених титула и викар тимочки румунског патријарха, упркос чињеници да је рашчињен од стране Српске Православне Цркве још 2008. године. Формирано је неколико богослужбених простора, неки су адаптирани, а неки новоизграђени. У њима се врше богослужења уз помињање Румунског Патријарха, али је распоред празника по старом, јулијанском календару, што само указује на низ недоследности у овој више политичко-националистичкој активности, него у суштинској потреби влашког становништва. Осим деловања кроз Цркву и преко клирика, веома је изражено врбовање студената разних профила кроз стипендије у Румунији. Исто деловање врши се и кроз школу румунског језика, а за чије похађање је услов, присуство на богослужењима клирика РПЦ. Људи жељни просперитета олако продају, у овом случају не веру за вечеру, јер су и Румуни искрено и ревносно православни народ, већ пристају да се изјашњавају као Румуни, само да што лакше добију румунски тј. пасош Европске уније и да напусте Србију у потрази за бољим животом. Што се решења овог проблема тиче оно је врло једноставно, али подразумева поштовање ранијих договора сестринских Цркава, тј. поштовање јасних канона Православне Васељенске Цркве. Најављен прекид канонског општења представља крајњу меру ради заштите канонског поретка и подручја СПЦ, а након великог и вишегодишњег снисхођења и умољавања да се са наведеним активностима прекине. Дуги низ година благословом Вашег претходника, Преосвећеног Владике Јустина излазио је епархијски лист „Гласник“, чији сте и Ви драги Владико, били активни и вредни сарадник. Да ли у предстојећем периоду планирате да обновите ово званично гласило Епархије тимочке, које би уз веома развијену епархијску интернет презентацију допринело ширењу речи Божије? За обнову листа Гласник Епархије тимочке није било до сада озбиљнијих иницијатива, без обзира на лични и општи став да ово гласило треба обновити. Потребе информисања за сада покрива интернет презентација са свим прикљученим садржајима и линковима, док је за потребе часописа потребно имати веома добру и вољну екипу људи истомишљеника, ревносних за тај духовно-културни подухват, као и знатно већа материјална средства у односу на одржавање сајта. Богу хвала, у нашој помесној Цркви имамо развијену мисионарску делатност путем црквених медија. Поред Телевизије Храм, са радошћу можемо поменути и бројне црквене радио станице захваљујући којима ширење радосне вести бива много лакше и делотворније. Ваше Преосвештенство, постоји ли могућност оснивања црквене радио станице на територији Ваше епархије? Ситуација је по овом питању слична са питањем обнове листа Гласник, али је и далеко сложенија. Из тог разлога, имајући у виду многе техничке захтеве и прилична материјална средства неопходна за формирање црквене радио станице, а којих у нашој Епархији нема, то ни ово питање као мисионарске делатности није узимано у разматрање. Преосвећени Владико, који су планови Вашег епископског служења односно управљања Црквом Божјом у Епархији тимочкој у предстојећем периоду? Верујем да су планови свих архијереја у васцелом православном свету идентични – проповед Благе Вести Христовог Јеванђеља читавом роду људском и сваком створењу, како је Господ упутио на проповед Своје свете ученике и апостоле. У том смислу су и моји планови базирани на Крајеугаоном Камену који је Христос Господ, а мисијска делатност да буде слична бројним узорима из нашег рода светосавског и претходницима на епископској катедри, са једним циљем – уз помоћ Божију приводити народ Цркви Христовој ради заједнице са Богом и задобијања Царства Божијег. Све ово, како сматрамо, биће успешније уколико пастир и свештенослужитељ буде са верним народом, уз верни народ и у њему, уколико буде стрпљив, молитвен и смирен пред вољом Божијом. Плодови таквог духовног делања ће доћи у своје време, а плата истинским трудбеницима Христовог Јеванђеља неће пропасти нити изостати. Наш лист Православни мисионар, мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, излази по благослову Светог Архијерејског Синода што свакако указује да наша помесна Црква као брижна мајка брине о свом народу и мисионарским потребама. Ако Бог да, Православни мисионар ће следеће године прославити шездесет година свог активног и непрекинутог постојања. Пред крај нашег разговора, замолио бих Вас да поделите са нама Ваш поглед на овај лист са великом традицијом? Већ дужи низ година Православни мисионар, уз Православље, заузима у мом личном избору прво место у прегледу, праћењу и ишчитавању гласила наше Цркве. Разлог је свакако у веома актуелним темама представљеним на начин близак савременом човеку, младима, верујућима, али и онима који једноставно желе да више сазнају о својој вери и актуелним питањима која се дотичу и друштвеног, али и духовног живота православног хришћанина у 21. веку. Ваш часопис ће, због актуелности и приступачности имати посебно место у, ако Бог да, будућем епархијском духовно-мисионарском центру, чије се отварање планира у току јесени. Ваше Преосвештенство, у име уредништва Православног мисионара, као и у своје лично име, благодарим што сте одвојили своје време за овај надахнути разговор. За крај бих замолио да упутите једну пастирску поуку нашем читалаштву и васцелом народу Српске Православне Цркве. На крају разговора, дакле, да се вратимо на почетак – почетак мудрости, а почетак такве духовне мудрости јесте страх Господњи, како сведочи богонадахнути Псалмопојац (Пс 111, 10; Приче 23, 17 Сирах 1, 14), чије су речи у многим варијантама понављане од многих светитеља и увек постављане као почетак, али и круна духовног узрастања. Без страха Божијег нема почетка духовног живота, али ни останка у вери и Истини, као ни чувања тешким трудом стечених и датих нам, благодатних дарова од милостивог Бога нашег, васкрслог ради нас и ради нашега спасења, а јављеног нам и откривеног у Светој Тројици.   Разговор водио: Бранислав Илић,  члан уређивачког одбора Православног мисионара     * Објављено у Православном мисионару, 357, бр. 5/2017 (септембар–октобар)
  14. У новом броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, у новој рубрици "Пастир добри" објављен је интервју са Његовим Преосвештенством Епископом тимочким Иларионом. За Православни мисионар са Преосвећеним Владиком разговарао: Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара. Преносимо интервју у целости: Темељ мисије Цркве је проповед Благе Вести Јеванђеља Христовог! Епископ тимочки Иларион Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Бог Вам помогао и нека би Господ Бог благословио вас као мисионаре речи Божије и све читаоце Православног мисионара. Преосвећени Владико, да ли бисте могли на почетку нашег разговора да поделите са нашим верним читалаштвом како је текао Ваш животни пут од родног Вам Зајечара, до Вашег одласка у манастир и монашења у свештеној Светониколајевској обитељи манастира Буково? Најпре бих желео да уз благослов захвалим уредништву Православног мисионара на указаној прилици, а и почасти, да на почетку нове рубрике у вашем часопису поделим са читаоцима неке теме које се тичу живота у Цркви, најпре на подручју Тимочке епархије, а која Нам је поверена на духовно старање одлуком Светог Архијерејског Сабора одржаног маја 2014. године. Иако је породично васпитање било базирано на укорењеним традиционално хришћанским ставовима и врлинама, мој живот у Цркви није започео од најранијег детињства. Није постојала конкретна веза са Црквом у породици, а само је обред Славе празнован у дому родитеља мог оца. Кад се испунило наше време, као породице, Господ нас је све привео Себи и упутио на Цркву као једину лађу спасења. Од тада се живот целе породице прилично променио и од тада осећам Цркву као свој дом, а веру Православну са свим њеним истинама као прави и потпуни смисао свог живота, али је препознајем и као смисао читавог света и рода људског. Монашки призив осетио сам пред крај средње школе. Тај призив је постајао све јачи, тако да сам био намеран да одем у манастир пре завршетка четврте године Електротехничке школе у Зајечару. Међутим, по благослову тадашњег Епископа тимочког и мог духовног оца Владике Јустина, најпре сам матурирао, а затим одмах сутрадан отишао у манастир Црну Реку, одакле је и Владика Јустин потекао, а који је у то време, па и касније, био расадник монаштва. Тамо сам остао два месеца, до времена одласка у војску, која је у то време била обавезна. Без обзира на географску близину између Зајечара и Неготина, у манастир Буково сам по први пут крочио управо за време свог редовног одсуства у војсци. До данашњег дана ми је веома интензивно сећање на духовну радост и „играње срца“ приликом првих корака кроз манастирски звоник и колонаду у Букову. Дошао сам у манастир истог дана по завршетку војне обавезе, септембра месеца, као трећи члан новоформиране обитељи, а која је преузела управу од покојне игуманије Серафиме, фебруара 1994. године. Мој долазак у манастир Буково поклопио се са монашењем тадашњег настојатеља о. Артемија, који је био мој први игуман, до 1998. године, када је премештен по потреби службе у манастир Свете Тројице код Књажевца тј. код Доње Каменице, а мени је поверена управа над буковским манастиром. Из горе поменуте чињенице, да сам дошао у манастир на дан када настојатељ прима монашки чин, види се да смо започели монашки живот као веома младо и неискусно братство. Сва наша потпора као и духовно старање била нам је изобилно давана од Владике Јустина, око кога смо се и окупили и кренули монашким путем. Благодарећи Господу који је савршени промислитељ, имао сам духовну част и благослов да од најмлађег узраста долазим у буковску обитељ, уз коју сам на неки начин духовно стасавао, а коју сте Ви духовно руководили пуних седамнаест година. Реците нам како је текао период Вашег руковођења буковском светињом која је данас позната најпре по дивном братству, а затим и по веома квалитетном вину и лепим одеждама које буковска братија шије за наше свештенство? Као што рекох, духовно руковођење манастирском обитељи било је дело нашег духовника Владике Јустина, тадашњег Епископа тимочког, а сада жичког. Моја улога као настојатеља састојала се више у унутрашњој и спољашњој организацији братства, богослужбеног живота, развоја економије и односа са верним народом и посетиоцима, а у односу на дате благослове и упутства епископа и духовника. Прва идеја, иницијатива и благослов за подизање новог винограда у манастиру такође потиче од Владике Јустина. Добар предуслов за успешно бављење виноградарством и винарством манастир је имао у богатој историји из ове области, али и изузетним географским потенцијалом који има читава Неготинска крајина, а посебно део зван Златно буковско брдо, што довољно говори само по себи о издашности благословене земље и могућностима за узгајање аутохтоне сорте Црне Тамјанике. Читава регија је толико погодна за виноградарство да многе сорте, нарочито за црвена вина, дају боље резултате управо овде, него у својим матичним регијама у Европи. Пре формирања и подизања винограда и интензивирања ове делатности братства, формиране су и друге радионице и послушања којима се манастир издржавао. Због неопходности и приоритета који су се унеколико смењивали, потреба у самом манастиру и Епархији, као и услед промена у самом братству, најпре је иконописачка радионица прекинула своју делатност, док се за то поново не створе одговарајући услови. Радионица за производњу свећа је потпуно укинута, док је на њено место дошла лепо развијена столарско-дуборезна која највећим делом покрива потребе храмова, парохијских домова и црквених општина Епархије. Кројачка радионица је и даље активна, али са знатно мањим интензитетом. Добар део ангажованог времена братије на економији је у шумским пословима, обзиром да је реституцијом враћено манастиру око 115 хектара, али веома запуштене шуме слабог квалитета и сортимента. У том смислу ради се на новим основама и пошумљавању квалитетним храстовим и буковим младицама. Слична брига и старање односи се и на део обрадиве земље, враћене реституцијом, премда тај поступак још увек у целини није окончан. Преосвећени, на празник Светог Архангела Михаила, 2006. лета Господњег Његово Преосвештенство Епископ тимочки (садашњи Епископ жички) Јустин, одликовао Вас је чином Архимандрита. У мом скромном сећању остале су веома упечатљиве речи из Ваше приступне архијерејске беседе: „Стојим међу Вама као онај који сам из Вас“ у којој сте надахнуто исказали велику духовну радост што је град Зајечар Господу принео велики број монахâ и монахињâ. Да ли бисте укратко могли да кажете нешто о обнови монаштва у времену када сте били настојатељ манастира? Ако се осврнемо на историју, ближу или даљу, на обнову монаштва је у великој мери увек утицало опште стање у друштву. Монаштво се некада обнављало као последица позитивног хришћанског духа који се у друштву развијао, а као плодове друштво је недрило из себе бројно и квалитетно монаштво. То је са друге стране била и потврда здравог друштва и живе вере. О супротним појавама сувишно је говорити. Имамо, међутим, и ситуацију да се монаштво унеколико умножавало и у тешким условима бољшевичких прогона без обзира на све одмазде према Цркви тога времена, а далеко пре тога и развој монаштва након Миланског едикта, као последица тежње за узвишенијим духовним животом појединаца, јер је по уласку великог броја новообраћеника у Цркву дошло до општег опадања строгости и ревности првовековних хришћана. У том смислу развој и умножавање монаштва у Букову и Тимочкој епархији, по мом скромном мишљењу, био је последица новог духовног буђења нашег народа жељног деценијама му забрањиване вере отачке и Православне. Монаштво се у тим годинама умножавало и развијало интензивно у читавој Српској Цркви. Наравно, веома важан елемент за одржање и даљи развој монаштва након избора тог животног пута јесте духовни стожер око кога се монаштво окупља. У случају Тимочке епархије то је свакако била личност Владике Јустина, који је својим доласком у Епархију донео нови дух Православља, обогаћен живим монашким искуством, што је и подстакло много младих људи да изаберу монашки пут, што у Тимочкој, а што у другим епархијама наше Цркве. Навршило се три године од како сте на редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора 2014. лета Господњег, изабрани за Епископа тимочког, а слободно могу рећи и за наследника Вашег духовног оца Преосвећеног Владике Јустина под чијим омофором сте духовно стасавали. Настављајући дивно мисионарско и градитељско дело Владике Јустина, за ове три године много тога је урађено у повереној Вам епископији. Основано је Верско-добротворно старатељство, агенција за поклоничка путовања „Ходочашћеˮ, обновљени су многобројни храмови, редовна су предавања, а видна је и посебна пажња коју сте посветили духовном подмлатку свештенствâ и свештеномонаштвâ у Епархији. У том контексту значајно би било да за читалаштво Православног мисионара кажете нешто о Вашој архијерејској служби и овом препороду Епархије од Ваше хиротоније до данас? Већ је у Вашем питању поменуто доста тога што је у Епархији покренуто. Иако су то неке нове активности или шира делатност и мисија Цркве, све побројано је само последица претходног рада на духовом препороду и изградњи живе Цркве, од живих људи живога Бога. Ако се сада успело са формирањем Верско-добротворног старатељства и осталих унутар црквених институција и активности, то значи да је сада сазрело време и људи. Сигурно да је и раније постојала и потреба и тежња за таквим активностима. Коло српских сестара, у Неготину посебно, одличан је пример сарадње Цркве и других хуманитарних организација. Обнова храмова у Епархији је сведочанство да је и држава, која је у највећој мери донатор обновљених и изграђених храмова, препознала значај и потребу за духовну обнову народа, која је предуслов и за биолошки опстанак народа, као и за остајање на својим завичајним огњиштима, што је од суштинског, али и стратешког значаја за пограничне крајеве, што и јесте читава Тимочка Крајина. У зависности од напред реченог зависи и обнова или подмладак свештенства, што је у великој мери отежано, имајући у виду одлив становништва, ниску стопу наталитета и веома лош животни стандард. Мисионарска потреба Цркве је увек иста будући да је њен темељ сведочење Јеванђеља Христовог, али начин мисионарења није увек исти услед потребе да се прилагодимо времену и проблемима, као и пастирским потребама са којима се сусреће савремени човек. Преосвећени, да ли бисте поделили са нама које су то мисионарске потребе са којима сте суочени Ви као Архипастир, као и Вама поверено свештенство и свештеномонаштво на територији Епископије тимочке? О духовном животу уопште, о животу Цркве, као и месту појединца у њој влада огромно незнање, независно од степена образовања. Међутим, незнање само по себи није највећи проблем за Цркву, јер се незнање преображава знањем, учењем и усвајањем духовних истина. По мом скромном мишљењу и запажању, највећи изазов у савременом свету и друштву за духовне пастире и свештенослужитеље јесте, како већ крштене душе, којих има највише, заинтересовати за духовни живот и подстакнути их на активно учешће у животу Цркве. Велики број поука и позива парохијског свештенства народ доживљава као још једну обавезу, изговарајући се најчешће тешком материјалном ситуацијом, али не можемо заборавити да је врло често материјално сиромаштво итекако последица духовног сиромаштва и занемаривања благодатних дарова датих нам од Господа, нарочито код православних народа, просвећених бањом Светог крштења и богопознања. Наша помесна Црква је након овогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора, путем саопштења за јавност, са жаљењем поново подсетила на велики проблем неканонског деловања Румунске Православне Цркве са којим се сусреће особито поверена Вам епископија. Владико, са којим конкретно проблемима је суочено поверено Вам свештенство када је у питању ово неканонско деловање, и видите ли у скорије време могућност решења овог болног питања? Ово је веома значајна, али и веома болна тема, која у нашој Српској Православној Цркви погађа највише Тимочку, али и Браничевску епархију, уз започете неканонске активности на готово читавом простору бивше СФРЈ, односно на подручју канонске јурисдикције СПЦ. Покушаји дестабилизације овог дела Србије кроз румунске свештенике који пролазе ове крајеве без икаквог канонског права потичу још од времена аустријске окупације Србије (1718-1739), када је административно седиште из Београда измештено у Турн-Северин, а духовно старање над овим просторима било дато Себешкој епархији у Румунији. За то време много румунских свештеника било је послато у окупирану Србију са циљем порумуњивања влашког и српског староседелачког становништва, о чему је детаљно писао Цвијићев ђак Коста Јовановић. Исти шаблон смо имали и у току Другог светског рата. На жалост, ни данас није боља ситуација. Напротив, упркос више обострано усвојених споразума између две сестринске Цркве о поштовању канонског подручја и деловања, ти споразуми и договори су у врло кратком року кршени и занемаривани од стране клирика Румунске Православне Цркве. Данас на подручју Тимочке епархије слободно делује десетак клирика РПЦ, који при том нису држављани Републике Србије, а који су веома добро плаћени од стране Румунске Цркве и државе, те своје услуге могу и да не наплаћују. Једнострано је проширена област румунске Епархије Дакија Феликс у Банату на читаво подручје северо-источне Србије, на долину Тимока и Мораве. Седиште проширене Епархије Дакија Феликс јесте у Неготину, и води се као протопрезвитерат Приобалне Дакије – Дакија Рипензис, а личност која је најистакнутија јесте Бојан Александровић, између осталих новодобијених титула и викар тимочки румунског патријарха, упркос чињеници да је рашчињен од стране Српске Православне Цркве још 2008. године. Формирано је неколико богослужбених простора, неки су адаптирани, а неки новоизграђени. У њима се врше богослужења уз помињање Румунског Патријарха, али је распоред празника по старом, јулијанском календару, што само указује на низ недоследности у овој више политичко-националистичкој активности, него у суштинској потреби влашког становништва. Осим деловања кроз Цркву и преко клирика, веома је изражено врбовање студената разних профила кроз стипендије у Румунији. Исто деловање врши се и кроз школу румунског језика, а за чије похађање је услов, присуство на богослужењима клирика РПЦ. Људи жељни просперитета олако продају, у овом случају не веру за вечеру, јер су и Румуни искрено и ревносно православни народ, већ пристају да се изјашњавају као Румуни, само да што лакше добију румунски тј. пасош Европске уније и да напусте Србију у потрази за бољим животом. Што се решења овог проблема тиче оно је врло једноставно, али подразумева поштовање ранијих договора сестринских Цркава, тј. поштовање јасних канона Православне Васељенске Цркве. Најављен прекид канонског општења представља крајњу меру ради заштите канонског поретка и подручја СПЦ, а након великог и вишегодишњег снисхођења и умољавања да се са наведеним активностима прекине. Дуги низ година благословом Вашег претходника, Преосвећеног Владике Јустина излазио је епархијски лист „Гласник“, чији сте и Ви драги Владико, били активни и вредни сарадник. Да ли у предстојећем периоду планирате да обновите ово званично гласило Епархије тимочке, које би уз веома развијену епархијску интернет презентацију допринело ширењу речи Божије? За обнову листа Гласник Епархије тимочке није било до сада озбиљнијих иницијатива, без обзира на лични и општи став да ово гласило треба обновити. Потребе информисања за сада покрива интернет презентација са свим прикљученим садржајима и линковима, док је за потребе часописа потребно имати веома добру и вољну екипу људи истомишљеника, ревносних за тај духовно-културни подухват, као и знатно већа материјална средства у односу на одржавање сајта. Богу хвала, у нашој помесној Цркви имамо развијену мисионарску делатност путем црквених медија. Поред Телевизије Храм, са радошћу можемо поменути и бројне црквене радио станице захваљујући којима ширење радосне вести бива много лакше и делотворније. Ваше Преосвештенство, постоји ли могућност оснивања црквене радио станице на територији Ваше епархије? Ситуација је по овом питању слична са питањем обнове листа Гласник, али је и далеко сложенија. Из тог разлога, имајући у виду многе техничке захтеве и прилична материјална средства неопходна за формирање црквене радио станице, а којих у нашој Епархији нема, то ни ово питање као мисионарске делатности није узимано у разматрање. Преосвећени Владико, који су планови Вашег епископског служења односно управљања Црквом Божјом у Епархији тимочкој у предстојећем периоду? Верујем да су планови свих архијереја у васцелом православном свету идентични – проповед Благе Вести Христовог Јеванђеља читавом роду људском и сваком створењу, како је Господ упутио на проповед Своје свете ученике и апостоле. У том смислу су и моји планови базирани на Крајеугаоном Камену који је Христос Господ, а мисијска делатност да буде слична бројним узорима из нашег рода светосавског и претходницима на епископској катедри, са једним циљем – уз помоћ Божију приводити народ Цркви Христовој ради заједнице са Богом и задобијања Царства Божијег. Све ово, како сматрамо, биће успешније уколико пастир и свештенослужитељ буде са верним народом, уз верни народ и у њему, уколико буде стрпљив, молитвен и смирен пред вољом Божијом. Плодови таквог духовног делања ће доћи у своје време, а плата истинским трудбеницима Христовог Јеванђеља неће пропасти нити изостати. Наш лист Православни мисионар, мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, излази по благослову Светог Архијерејског Синода што свакако указује да наша помесна Црква као брижна мајка брине о свом народу и мисионарским потребама. Ако Бог да, Православни мисионар ће следеће године прославити шездесет година свог активног и непрекинутог постојања. Пред крај нашег разговора, замолио бих Вас да поделите са нама Ваш поглед на овај лист са великом традицијом? Већ дужи низ година Православни мисионар, уз Православље, заузима у мом личном избору прво место у прегледу, праћењу и ишчитавању гласила наше Цркве. Разлог је свакако у веома актуелним темама представљеним на начин близак савременом човеку, младима, верујућима, али и онима који једноставно желе да више сазнају о својој вери и актуелним питањима која се дотичу и друштвеног, али и духовног живота православног хришћанина у 21. веку. Ваш часопис ће, због актуелности и приступачности имати посебно место у, ако Бог да, будућем епархијском духовно-мисионарском центру, чије се отварање планира у току јесени. Ваше Преосвештенство, у име уредништва Православног мисионара, као и у своје лично име, благодарим што сте одвојили своје време за овај надахнути разговор. За крај бих замолио да упутите једну пастирску поуку нашем читалаштву и васцелом народу Српске Православне Цркве. На крају разговора, дакле, да се вратимо на почетак – почетак мудрости, а почетак такве духовне мудрости јесте страх Господњи, како сведочи богонадахнути Псалмопојац (Пс 111, 10; Приче 23, 17 Сирах 1, 14), чије су речи у многим варијантама понављане од многих светитеља и увек постављане као почетак, али и круна духовног узрастања. Без страха Божијег нема почетка духовног живота, али ни останка у вери и Истини, као ни чувања тешким трудом стечених и датих нам, благодатних дарова од милостивог Бога нашег, васкрслог ради нас и ради нашега спасења, а јављеног нам и откривеног у Светој Тројици. Разговор водио: Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара * Објављено у Православном мисионару, 357, бр. 5/2017 (септембар–октобар) View full Странице
  15. Одговор: Оштроумни оксфордски православни епископ, Калист Вер, иначе почасни доктор Универзитета у Београду, рекао је да „традиција није у томе да нешто понављаш, него да будеш веран истој на стваралачки начин“. За нас хришћане, традиција (или предање) је пре свега литургијско преношење Тајне Христа унутар Цркве као богочовечанске заједнице. С једне стране, нема ничег узбудљивијег од тог преношења „живог живота“ и убризгавање истог у нове нараштаје живих чланова православних парохија, нпр. у Земуну, Паризу, Требињу или Њујорку. Било речито или ћутке, све то открива једну богочовечанскустварност у историјском и културном контексту. С друге стране, наше предање је пребогато симболима и врло је сложено садржајима. Неко је приметио да православни имају тако богату и слојевиту традицију да не знају како да рукују њоме. У томе има истине, али то богатство су дарови наших доброчинитеља, „знаних и незнаних“; то предање је један пример „православног капитализма“. Треба пазити да критеријум није форма (обрасци) него садржај (јеванђелски Христос). Француски писац Кристијан Бобен је рекао: „Оно што је у Јеванђељима добро јесте управо то што их никада нико није прочитао“. Не може се Јеванђеље „прочитати“ или сасвим појмити. Стога је пред свима нама једна узбудљива, често трагична, борба за oпит, за доживљај, за право искуство, за ,,искуство Истине“. Традиција је зависна од прошлости, садашњости и будућности, али је важно њено садашње живљење, почевши од јутарњег буђења. Наша молитва је, тако мислим, есхатолошко умивање наших очију за виђење правих ствари које нам долазе као залог из будућности. Било да смо велики или мали, богати или убоги, смирено се кајемо пред Живим Богом, на начин како се умивамо ујутру или како једемо свој свакодневни хлеб. О томе нам сведочи видовданска етика потекла на заветној постојбини Српске земље – Косову и Метохији. Свест да се послужи Богу и роду, покретала је не само моћне и богате да подижу Цркве и Манастире, него и прости народ да их гради и поново, из рушевина и пепела, обнавља и подиже. У овом смислу, несебичну љубав и бригу према Косову показивао је посебно проф. Душан Батаковић, тај витез српске дипломатије и доајен српске историографије, који нас је уочи овог Видовдана прерано напустио, преселивши се у вечни живот.   Критеријум шта је у нашем чувању и обогаћивању традиције вредно а шта не – даће будућност. Понекад размишљам: утешно је то што није толико битно шта ће о нама рећи савременици, него како ће нас схватити нека будућа генерација. Ово није „одлагање одговорности“, него више ослањање на суд времена, које је најбоље решето, и на Божију правду која суди љубављу а не законом.   2. У једном од најзначајнијих есеја XX века, Традиције и индивидуални таленат, Т. С. Елиот је био врло опрезан када је говорио о значењу традиције. Као одлику традиције он је одбацио просто преношење облика или искуства из генерације у генерацију. Написао је моћне речи: „Традиција се не може наследити; ако вам је потребна, морате је стећи великим трудом“. Шта заправо значи улазак у предање и усвајање традиције и коју улогу она има у животу сваког појединца? Одговор: Треба бити свестан потребе новог примања сопствене традиције и прилагођавања себе изворној, једном за свагда преданој, апостолској вери. Ту последњу реч нема појединац (био он теолог или не) него Црква. Међутим, Црква не сме да буде пуки јерархијски ауторитет који с врха диктира одлуке; Црква је заједница, црквена општина устројена као догађај заједничарења. Традицији су страни како усамљене индивидуе тако и изоловани ауторитети. Она надахњује, мења и освећује цело биће човека и све што оно ствара: погледајте израз црквених икона, мелодију химни и архитектонску одежду црквених здања – све са добродошлицом дочекује човека. Кад још постоје и свештеници отвореног срца за оне који куцају на врата храма, тада традиција постаје живот. Када тога нема… Мислим да су два момента битна. Труд јесте потребан, али благослови не долазе притиском на дугме, него изненада. Апостоли су чекали обећани силазак Светога Духа, али је Он ипак изненада сишао на њих. „И уједанпут (ἄφνω) настаде шум са неба као хујање силног ветра“ (ДАп. 2,2). Дакле, предање као изненађење. Осим елемента изненађења, ту је и моменат занетости. „Занео си ме љубавном чежњом, Христе, и изменио ме Твојом божанском љубављу“. Обратимо пажњу да Светитељи, попут оца Порфирија Кавсокаливита, говоре о еросу, опијености, лудости. Тај грчки старац Порфирије се простодушно молио једном светитељу: „Еј бре, свети Максиме, дај нам и Ти да доживимо ту свету лудост“! Желим да наша помесна Црква у овом народу још видљивије пружа зреле плодове утехе свакоме и да насићује сваку глад, од детета до зрелог човека. Да ли размишљамо о томе да у Цркви уметник може да пронађе најузвишенији склад (чули сте да је недавно португалски композитор постао српски ђакон?), да модерни философ открије мудрост, а биолог или психијатар – смисао своје науке? Црква не дарива само спокој у смирај дана, него осмишљава авантуру на отвореном узбурканом мору живота. И после свега тога можеш, попут Одисеја Елитија, да узвикнеш: „Боже мој, колико си само плавог потрошио да се заклониш од нашег погледа“! Када путујеш тим хоризонтима, тада схватиш да се и у српском поднебљу одвија вековечна тајна обновљења и покајања.   3. Традиција на првом месту обухвата осећање историје, али укључује не само оно што је прошло у прошлости, него шта је садашње у прошлости. То осећање историје приморава човека да не буде прожет само својим временом и генерацијом, већ је прожет осећањем да читава европска мисао, почев од Хомера и античких философа и у оквиру ње читава философија и књижевност његове земље, истовремено егзистирају и сачињавају један поредак.   Одговор: Светосавски духовно-интелектуални универзум не уклапа се лако у дилеме „модернизма“ или „традиционализма“. У нашем случају, ради се у уласку у живе токове кирило-методијевског предања, надахнутог Фотијевим „раним византијским хуманизмом“. Дивно је то што наше наслеђе у историјском и философском смислу конституишу не само Свети Оци него и Хомер и класици. Ипак, треба знати да је хришћанство, у једном стваралачком процесу, преобразило класичну културу. Тако је демократска форма управљања у Цркви преображена у синодалну; поезија и философија су преточене у химнографију и литургијско богословље; уметност позоришта и искуство трагедије су преиначени у иконографију и тајноводство богослужења. Mutatis mutandis, чини ми се да данас не уочавамо ту потребу црквеног одговора на модерне изазове, попут либералне етике, симулације стварности, релативизма вредности, последица стреса, технологије, интернета, више-димензионалне структуре друштва. Мало ко зна у ком правцу ће гравитирати људско друштво у блиској будућности, али је проблем што одсуствује здрава запитаност о свему томе код националне и црквене елите.   4. Честа појава је дубок јаз између старе и младе генерације. Очито је да старије генерације енергично желе да задрже примат у тумачењу стварности, при томе неретко показујући своје слабости (острашћеност, прикривене или отворене претње, застрашивања, медијски рат, својеврсне хајке, увреде и сл.). Где су узроци томе и како се то превазилази? Да ли је то неминовност?   Одговор: Христос је осудио сваку посесивну тежњу за ексклузивним тумачењем стварности којe су држали фарисеји. Интимно сам против „саморазумљивих ствари“, па тиме и против монопола ex cathedra у тумачењу истине. То је толико страно Православљу! Прикривене или отворене претње, хајке, уцењивања и сл. јесу пратеће манифестације живота света, али, видимо, и појединаца у Цркви. Како их превазићи? Треба погледати на Христа и унутар широког хоризонта Цркве – схваћене не просто као јерархије него као антрополошко-космичке тајне – сведочити на свом микро-плану холистичку слику Божијег света и творевине. Црква, а ту мислим и на јерархију, треба да помогне истицањем јасних критеријума код усвајања културних образаца. У прошлости, то је бивало уз помоћ теолошких критеријума. Данас мало ко о томе размишља. Например, да ли користити iPad у св. Литургији? Ако треба, под којим онда околностима треба? Замислите, читате молитву на вечерњи, а као нотификација искочи вам вест да је председник републике поднео оставку или да је „Звезда“ изгубила од „Партизана“! Или, ко данас брине о адиктивном понашању код свештеника? У Грчкој се одржавају симпосиони на тему терапеутских решења за психичку исцрпљеност клирикâ. Имате самозване гуру-интернет-саветнике по разним форумима који проводе огромно време бесомучно крстарећи по нету и умишљајући да помажу савременом хришћанину. Истовремено, ти исти „саветници верника“ дају оцене о „демонском“ интернету и слично томе, док су истовремено класичан пример овисника о нечему што још увек није сасвим јасно дефинисано. Да ли је савет који они дају за тренутну употребу или се дотиче дубљих слојева бића? И да ли је уопште могуће духовно помагати „са дистанце“? Када је негде средином VII века Св. Максим Исповедник писао дело Мистагогија, имао је пред собом цркву Свете Софије у Цариграду (или можда неку другу), па је рекао да је Црква слика Бога по томе што у њу улазе многи људи, жене и деца, различити по роду, врсти, нацији, језику, начинима живљења, узрастима, вештинама, обичајима, занимањима, наукама, достојанствима, судбинама, навикама. И каже он: сви они су међусобно раздељени и већином различити, али у Цркви се препорађају Духом, који свима омогућава да јесу и називају се хришћани. За таквом Црквом жудимо.   5. У појединим деловима света примећује се унеспокојавајућа појава: репресија над сваким ко другачије и слободно мисли, услед многобројних различитих идеологија. Како се носити и како одговорити на ове изазове и нимало лака искушења времена? Да ли смо и ми у сличној опасности? Одговор: Монопол на побожност је духовно опасна појава. Обратимо пажњу на то да се Христос није супротстављао блудницима, лоповима и сл. него ондашњем јудејском свештенству. У филму „Risen“, Пилат се после Христовог распећа обраћа јеврејским свештеницима следећим циничним речима: „Он више не представља претњу вашем монополу на побожност“ (Risen. Dir. Kevin Reynolds, LD Entertainment, 2016. Film). Једино несигуран човек прибегава репресији. Треба бити свестан два феномена. Први је да православни данас нису сасвим начисто с тим како се односити према животним реалијама, попут друштва, политике, интелигенције итд. Поједини имају негативан став према култури, други према науци, трећи према технологији… Од највише духовне јерархије очекујемо руковођење, пастирску благу реч, а не казне и прогоне. Уосталом, замислите да свештеници крену да имитирају лоше поступке епископа, где би нас то довело? А главна одлика јеванђелског приступа је преумљенски преображај личности. С друге стране, ваља бити свестан да култура, цивилизација (једном речју: контекстуалност), природно теже да све подведу под норме и појмове које оне „схватају“ као веродостојне и меродавне. Апсолутизовањем контекста долази се, поред осталог, и до вере у свемоћ људског знања, до утопијске занесености историцизмом и натурализмом, што све лако скончава у научном фактопоклонству. Међутим, Апостол Павле нас учи: „Tако, браћо моја, и ви умресте закону телом Христовим, да припаднете другоме (εἰς τὸ γενέσθαι ὑμᾶς ἑτέρῳ), Ономе који устаде из мртвих, да плод донесемо Богу“ (Рим. 7,4). За трансцендентно(г) се и не може лако отворити неко ко истинитост изводи искључиво из подударања стварности и ума (adaequatio rei et intellectus), неко ко унутар чврсте овостраности није начинио ниједан отвор за онострано. За то је потребан препород срца и ума, чиме се превазилазе закони греха.   6. У дијалогу друштва са светом и друштва са Црквом веома нам недостају једноставне, јасне, истините и охрабрајуће речи које искључују погрешно разумевање и тумачење. Другим речима, услед недостатка добронамерног и отвореног дијалога на свим фронтовима, као и унутарцрквеног дијалога, а онда и дијалога Цркве и света, како поспешити активнију улогу црквене јерархије да дезорјентисаном народу пружи аутентично мишљење Цркве по многим актуелним питањима данашњице?   Одговор: Кажу да је Паскалова сестра, монахиња Пор Роајала, под притиском ауторитетâ да потпише образац противан њеним уверењима, у атомском миру своје келије забележила: „Пошто епископи имају храброст девојчица, девојчице морају имати храброст епископа.“ Дијалог је доста истрошена реч, али не треба од њега одустати чак и у ситуацији када је он пао на ниске гране. Осуђивање или кажњавање без сусрета и погледа у очи нема много везе са хуманошћу и личи на „лоше снове“. Болна зачуђеност Јованке Орлеанке због немилости моћника, посебно уверљиво показана у немом француском филму из 1928, La Passion de Jeanne d'Arc, остаће заувек као тужни показатељ страдања на правди Бога. Тон византијских канона је потресно снисходљив, посебно када се упореди са неким новијим одлукама. Нема сумње да постоје недобронамерни медији, али то не значи да симптом самозаштите и страх од лошег публицитета треба да држи људе спутане. Унеспокојавајуће да они који воле Цркву изнад свега због те љубави задобијају ране.   7. Свети и Велики Сабор 2016. дао је подршку концепту „теологија у јавној сфери“ када је у документу Мисија Православне Цркве у савременом свету рекао: „Црква има право да у јавној сфери прокламује сведочење свога учења“. Питање гласи: ако теолози неће наступати у јавности, ко ће то да чини?   Одговор: Зна се, разни парацрквени и антицрквени портали којима је препуштено да шире полуистине и неистине без трунке савести? Сећам се када је средином осамдесетих година лист „Дуга“ отворио дијалог са Црквом, интервјуом Александра Тијанића са тадашњим јеромонахом Атанасијем Јевтићем, под називом „Отварање прозора“. Био је то први отворен и жустар дијалог у коме Атанасије није „увијено“ ни „у рукавицама“ описивао реалност него је критички – рекао бих, профетски – говорио о негативним појавама како у социјалистичком друштву тако и у црквеној јерархији. Сигурно да то није одговарало тадашњем црквеном врху, али Атанасије није претрпео санкције. Навео бих низ тема које сасвим наоправдано одсуствују како са црквене сцене тако и из дискурса теологије у јавној сфери: серија питања везаних за биоетичке дилеме (попут биомедицински потпомогнуте оплодње), полност (трансгендер, брак истополних, итд.), технолошки изазови (виртуелна реалност)… Постоји један „духовни аутизам“ и летаргија о којима се не говори. Ја их помињем не због прозивања било кога него због потребе да „што пре – то боље“ успоставимо дијагнозу ових симптома и почнемо да их третирамо као обољење у нади на излечење. На том пољу желим да истакнем улогу образовања и значај нашег Православног богословског факултета. Познато ми је да највећи број професора и асистената међу студентима подстиче здраву екстравертност теологије, што једино може довести до плоднијег дијалога са савременим светом и његовим изазовима – све то засновано на васељенскости Православља. Наш мото треба да буде сажет у речима docendo discimus(„учимо док друге научавамо“). Ако то не учине теолози, ко ће подстаћи стваралачки сусрет науке и теологије? Теолошки факултет је и својим статутом обавезан да настоји да интегрише утемељена научна и уметничка знања, противећи се самодовољности појединачних знања и бринући се за јединство и смисао целокупног божанског и људског знања. Наше полазиште не треба да буде у песимистичном ставу „наука је гробље бивших хипотеза“, како је рекао Мигуел де Унамуно. Уместо тог „трагичног осећања живота“, стоји радост и изненађење услед научног открића. Радије бих цитирао Џорџа Лихтенберга (немачког експерименталног физичара), који је рекао: „Чудно је да само изузетни људи долазе до открића која се другима касније чине тако лака и проста“. На улаз у свако училиште ставио бих следећи савет: „Ако хоћеш да будеш разборит (ἐπιγνώμων) и смеран, и да не робујеш страсти надмености, свагда тражи у постојећим (бићима и стварима) шта је то што се скрива од твог знања. И налазећи многе и различите ствари које су ти непознате, чудићеш се своме незнању, и смирићеш своје мишљење, и познавши себе схватићеш многе и велике и дивне ствари. Јер мислити да знамо, не допушта напредовање у познању“ (Максим Исповедник, Главе о љубави, 3, 81). Искрени став великог дела професорског кадра на Православном богословском факултету је у томе да теологија треба да прожме постојећа знања хришћанским погледом. Другачије неће моћи да оплемени свет у ком заједно живимо.   8. Како тумачите и гледате на чињеницу да Србију сваке године напусти преко 20.000 (словима: двадесет хиљада) младих, школованих, образованих људи? Један од кључних фактора лежи у великој незапослености, али и у изостанку државне стратегије шта ће са својим даровитим људима који се не дају подјармити под кров било какве па ни владајуће политичке идеологије...   Одговор: Мислим да сте одговор већ дали, а да ли ће се тај крајње негативни процес зауставити показаће скора будућност. Постоји бојазан да даровитима овде нема места и тај одлив је већ постао пример лоше „традиције“. Треба да нас као друштво боле ране таквих људи. У сваком случају, ако се то већ не може зауставити, треба позивати те људе да у новој средини раде на пољима свог стваралаштва не заборављајући своје сународнике.   9. Какав је смисао теолошког образовања, с обзиром да су данас све више тражени програмери и тумачи нове дигиталне стварности?   Одговор: Ако схватимо да је теологија потребна свима, па и програмерима, тада смо на правом трагу. Владимир Соловјев је рекао да „свако биће јесте оно, што оно воли“. Па никоме није стало да постане тек обичан „техничар“ — и да само помогне функционисање складног рада неког строја, који се лако може окренути против човека који је принц творевине и заробити га! Тумачи дигиталне стварности у свету информатике би могли да постану теолози под условом да им не затворимо врата, као да су некаква persona non grata за теологију. Савет који сам чуо из једног скита са Свете Горе је задивљујуће човекољубив: „Пружите сваком човеку могућност да прати сопствени пут и позив, да постане занатлија, научник, радник, ратар, предузимач, уметник, и да осећа да је све свето, узвишено, испуњено светлошћу, благодаћу и вечношћу – чак и оно што је пролазно, неважно, материјално – када је Богом благословено“. И да завршим опаском Светог Јустина Ћелијског, коју је записао у уводу Житијима Светих, да кроз та житија видимо како један ратар постаје – свети ратар; војник – свети војник итд. Рекао бих да на тај начин и један програмер може постати – свети програмер. Разговор водио ”Сербика Американа тим” http://eserbia.org/sa-culture/views/1188-nekad-i-sad
  16. [Илустрације су преузете из монографије The Christian Heritage of Kosovo and Metohija] 1. Преосвећени Владико, у данашњем савременом, постмодерном и мултикултуралном друштву, намеће се потреба правилног разумевања традиције и односа према предању, оној у којој смо рођени и коју наслеђујемо. Ову потребу можда и највише осећају млади људи пред којима се, чини се, као никад пре налази лепеза различитих традиција и предања у својим крајностима. Како Ви то видите, посебно у светлу Видовдана? Одговор: Оштроумни оксфордски православни епископ, Калист Вер, иначе почасни доктор Универзитета у Београду, рекао је да „традиција није у томе да нешто понављаш, него да будеш веран истој на стваралачки начин“. За нас хришћане, традиција (или предање) је пре свега литургијско преношење Тајне Христа унутар Цркве као богочовечанске заједнице. С једне стране, нема ничег узбудљивијег од тог преношења „живог живота“ и убризгавање истог у нове нараштаје живих чланова православних парохија, нпр. у Земуну, Паризу, Требињу или Њујорку. Било речито или ћутке, све то открива једну богочовечанскустварност у историјском и културном контексту. С друге стране, наше предање је пребогато симболима и врло је сложено садржајима. Неко је приметио да православни имају тако богату и слојевиту традицију да не знају како да рукују њоме. У томе има истине, али то богатство су дарови наших доброчинитеља, „знаних и незнаних“; то предање је један пример „православног капитализма“. Треба пазити да критеријум није форма (обрасци) него садржај (јеванђелски Христос). Француски писац Кристијан Бобен је рекао: „Оно што је у Јеванђељима добро јесте управо то што их никада нико није прочитао“. Не може се Јеванђеље „прочитати“ или сасвим појмити. Стога је пред свима нама једна узбудљива, често трагична, борба за oпит, за доживљај, за право искуство, за ,,искуство Истине“. Традиција је зависна од прошлости, садашњости и будућности, али је важно њено садашње живљење, почевши од јутарњег буђења. Наша молитва је, тако мислим, есхатолошко умивање наших очију за виђење правих ствари које нам долазе као залог из будућности. Било да смо велики или мали, богати или убоги, смирено се кајемо пред Живим Богом, на начин како се умивамо ујутру или како једемо свој свакодневни хлеб. О томе нам сведочи видовданска етика потекла на заветној постојбини Српске земље – Косову и Метохији. Свест да се послужи Богу и роду, покретала је не само моћне и богате да подижу Цркве и Манастире, него и прости народ да их гради и поново, из рушевина и пепела, обнавља и подиже. У овом смислу, несебичну љубав и бригу према Косову показивао је посебно проф. Душан Батаковић, тај витез српске дипломатије и доајен српске историографије, који нас је уочи овог Видовдана прерано напустио, преселивши се у вечни живот. Критеријум шта је у нашем чувању и обогаћивању традиције вредно а шта не – даће будућност. Понекад размишљам: утешно је то што није толико битно шта ће о нама рећи савременици, него како ће нас схватити нека будућа генерација. Ово није „одлагање одговорности“, него више ослањање на суд времена, које је најбоље решето, и на Божију правду која суди љубављу а не законом. 2. У једном од најзначајнијих есеја XX века, Традиције и индивидуални таленат, Т. С. Елиот је био врло опрезан када је говорио о значењу традиције. Као одлику традиције он је одбацио просто преношење облика или искуства из генерације у генерацију. Написао је моћне речи: „Традиција се не може наследити; ако вам је потребна, морате је стећи великим трудом“. Шта заправо значи улазак у предање и усвајање традиције и коју улогу она има у животу сваког појединца? Одговор: Треба бити свестан потребе новог примања сопствене традиције и прилагођавања себе изворној, једном за свагда преданој, апостолској вери. Ту последњу реч нема појединац (био он теолог или не) него Црква. Међутим, Црква не сме да буде пуки јерархијски ауторитет који с врха диктира одлуке; Црква је заједница, црквена општина устројена као догађај заједничарења. Традицији су страни како усамљене индивидуе тако и изоловани ауторитети. Она надахњује, мења и освећује цело биће човека и све што оно ствара: погледајте израз црквених икона, мелодију химни и архитектонску одежду црквених здања – све са добродошлицом дочекује човека. Кад још постоје и свештеници отвореног срца за оне који куцају на врата храма, тада традиција постаје живот. Када тога нема… Мислим да су два момента битна. Труд јесте потребан, али благослови не долазе притиском на дугме, него изненада. Апостоли су чекали обећани силазак Светога Духа, али је Он ипак изненада сишао на њих. „И уједанпут (ἄφνω) настаде шум са неба као хујање силног ветра“ (ДАп. 2,2). Дакле, предање као изненађење. Осим елемента изненађења, ту је и моменат занетости. „Занео си ме љубавном чежњом, Христе, и изменио ме Твојом божанском љубављу“. Обратимо пажњу да Светитељи, попут оца Порфирија Кавсокаливита, говоре о еросу, опијености, лудости. Тај грчки старац Порфирије се простодушно молио једном светитељу: „Еј бре, свети Максиме, дај нам и Ти да доживимо ту свету лудост“! Желим да наша помесна Црква у овом народу још видљивије пружа зреле плодове утехе свакоме и да насићује сваку глад, од детета до зрелог човека. Да ли размишљамо о томе да у Цркви уметник може да пронађе најузвишенији склад (чули сте да је недавно португалски композитор постао српски ђакон?), да модерни философ открије мудрост, а биолог или психијатар – смисао своје науке? Црква не дарива само спокој у смирај дана, него осмишљава авантуру на отвореном узбурканом мору живота. И после свега тога можеш, попут Одисеја Елитија, да узвикнеш: „Боже мој, колико си само плавог потрошио да се заклониш од нашег погледа“! Када путујеш тим хоризонтима, тада схватиш да се и у српском поднебљу одвија вековечна тајна обновљења и покајања. 3. Традиција на првом месту обухвата осећање историје, али укључује не само оно што је прошло у прошлости, него шта је садашње у прошлости. То осећање историје приморава човека да не буде прожет само својим временом и генерацијом, већ је прожет осећањем да читава европска мисао, почев од Хомера и античких философа и у оквиру ње читава философија и књижевност његове земље, истовремено егзистирају и сачињавају један поредак. Одговор: Светосавски духовно-интелектуални универзум не уклапа се лако у дилеме „модернизма“ или „традиционализма“. У нашем случају, ради се у уласку у живе токове кирило-методијевског предања, надахнутог Фотијевим „раним византијским хуманизмом“. Дивно је то што наше наслеђе у историјском и философском смислу конституишу не само Свети Оци него и Хомер и класици. Ипак, треба знати да је хришћанство, у једном стваралачком процесу, преобразило класичну културу. Тако је демократска форма управљања у Цркви преображена у синодалну; поезија и философија су преточене у химнографију и литургијско богословље; уметност позоришта и искуство трагедије су преиначени у иконографију и тајноводство богослужења. Mutatis mutandis, чини ми се да данас не уочавамо ту потребу црквеног одговора на модерне изазове, попут либералне етике, симулације стварности, релативизма вредности, последица стреса, технологије, интернета, више-димензионалне структуре друштва. Мало ко зна у ком правцу ће гравитирати људско друштво у блиској будућности, али је проблем што одсуствује здрава запитаност о свему томе код националне и црквене елите. 4. Честа појава је дубок јаз између старе и младе генерације. Очито је да старије генерације енергично желе да задрже примат у тумачењу стварности, при томе неретко показујући своје слабости (острашћеност, прикривене или отворене претње, застрашивања, медијски рат, својеврсне хајке, увреде и сл.). Где су узроци томе и како се то превазилази? Да ли је то неминовност? Одговор: Христос је осудио сваку посесивну тежњу за ексклузивним тумачењем стварности којe су држали фарисеји. Интимно сам против „саморазумљивих ствари“, па тиме и против монопола ex cathedra у тумачењу истине. То је толико страно Православљу! Прикривене или отворене претње, хајке, уцењивања и сл. јесу пратеће манифестације живота света, али, видимо, и појединаца у Цркви. Како их превазићи? Треба погледати на Христа и унутар широког хоризонта Цркве – схваћене не просто као јерархије него као антрополошко-космичке тајне – сведочити на свом микро-плану холистичку слику Божијег света и творевине. Црква, а ту мислим и на јерархију, треба да помогне истицањем јасних критеријума код усвајања културних образаца. У прошлости, то је бивало уз помоћ теолошких критеријума. Данас мало ко о томе размишља. Например, да ли користити iPad у св. Литургији? Ако треба, под којим онда околностима треба? Замислите, читате молитву на вечерњи, а као нотификација искочи вам вест да је председник републике поднео оставку или да је „Звезда“ изгубила од „Партизана“! Или, ко данас брине о адиктивном понашању код свештеника? У Грчкој се одржавају симпосиони на тему терапеутских решења за психичку исцрпљеност клирикâ. Имате самозване гуру-интернет-саветнике по разним форумима који проводе огромно време бесомучно крстарећи по нету и умишљајући да помажу савременом хришћанину. Истовремено, ти исти „саветници верника“ дају оцене о „демонском“ интернету и слично томе, док су истовремено класичан пример овисника о нечему што још увек није сасвим јасно дефинисано. Да ли је савет који они дају за тренутну употребу или се дотиче дубљих слојева бића? И да ли је уопште могуће духовно помагати „са дистанце“? Када је негде средином VII века Св. Максим Исповедник писао дело Мистагогија, имао је пред собом цркву Свете Софије у Цариграду (или можда неку другу), па је рекао да је Црква слика Бога по томе што у њу улазе многи људи, жене и деца, различити по роду, врсти, нацији, језику, начинима живљења, узрастима, вештинама, обичајима, занимањима, наукама, достојанствима, судбинама, навикама. И каже он: сви они су међусобно раздељени и већином различити, али у Цркви се препорађају Духом, који свима омогућава да јесу и називају се хришћани. За таквом Црквом жудимо. 5. У појединим деловима света примећује се унеспокојавајућа појава: репресија над сваким ко другачије и слободно мисли, услед многобројних различитих идеологија. Како се носити и како одговорити на ове изазове и нимало лака искушења времена? Да ли смо и ми у сличној опасности? Одговор: Монопол на побожност је духовно опасна појава. Обратимо пажњу на то да се Христос није супротстављао блудницима, лоповима и сл. него ондашњем јудејском свештенству. У филму „Risen“, Пилат се после Христовог распећа обраћа јеврејским свештеницима следећим циничним речима: „Он више не представља претњу вашем монополу на побожност“ (Risen. Dir. Kevin Reynolds, LD Entertainment, 2016. Film). Једино несигуран човек прибегава репресији. Треба бити свестан два феномена. Први је да православни данас нису сасвим начисто с тим како се односити према животним реалијама, попут друштва, политике, интелигенције итд. Поједини имају негативан став према култури, други према науци, трећи према технологији… Од највише духовне јерархије очекујемо руковођење, пастирску благу реч, а не казне и прогоне. Уосталом, замислите да свештеници крену да имитирају лоше поступке епископа, где би нас то довело? А главна одлика јеванђелског приступа је преумљенски преображај личности. С друге стране, ваља бити свестан да култура, цивилизација (једном речју: контекстуалност), природно теже да све подведу под норме и појмове које оне „схватају“ као веродостојне и меродавне. Апсолутизовањем контекста долази се, поред осталог, и до вере у свемоћ људског знања, до утопијске занесености историцизмом и натурализмом, што све лако скончава у научном фактопоклонству. Међутим, Апостол Павле нас учи: „Tако, браћо моја, и ви умресте закону телом Христовим, да припаднете другоме (εἰς τὸ γενέσθαι ὑμᾶς ἑτέρῳ), Ономе који устаде из мртвих, да плод донесемо Богу“ (Рим. 7,4). За трансцендентно(г) се и не може лако отворити неко ко истинитост изводи искључиво из подударања стварности и ума (adaequatio rei et intellectus), неко ко унутар чврсте овостраности није начинио ниједан отвор за онострано. За то је потребан препород срца и ума, чиме се превазилазе закони греха. 6. У дијалогу друштва са светом и друштва са Црквом веома нам недостају једноставне, јасне, истините и охрабрајуће речи које искључују погрешно разумевање и тумачење. Другим речима, услед недостатка добронамерног и отвореног дијалога на свим фронтовима, као и унутарцрквеног дијалога, а онда и дијалога Цркве и света, како поспешити активнију улогу црквене јерархије да дезорјентисаном народу пружи аутентично мишљење Цркве по многим актуелним питањима данашњице? Одговор: Кажу да је Паскалова сестра, монахиња Пор Роајала, под притиском ауторитетâ да потпише образац противан њеним уверењима, у атомском миру своје келије забележила: „Пошто епископи имају храброст девојчица, девојчице морају имати храброст епископа.“ Дијалог је доста истрошена реч, али не треба од њега одустати чак и у ситуацији када је он пао на ниске гране. Осуђивање или кажњавање без сусрета и погледа у очи нема много везе са хуманошћу и личи на „лоше снове“. Болна зачуђеност Јованке Орлеанке због немилости моћника, посебно уверљиво показана у немом француском филму из 1928, La Passion de Jeanne d'Arc, остаће заувек као тужни показатељ страдања на правди Бога. Тон византијских канона је потресно снисходљив, посебно када се упореди са неким новијим одлукама. Нема сумње да постоје недобронамерни медији, али то не значи да симптом самозаштите и страх од лошег публицитета треба да држи људе спутане. Унеспокојавајуће да они који воле Цркву изнад свега због те љубави задобијају ране. 7. Свети и Велики Сабор 2016. дао је подршку концепту „теологија у јавној сфери“ када је у документу Мисија Православне Цркве у савременом свету рекао: „Црква има право да у јавној сфери прокламује сведочење свога учења“. Питање гласи: ако теолози неће наступати у јавности, ко ће то да чини? Одговор: Зна се, разни парацрквени и антицрквени портали којима је препуштено да шире полуистине и неистине без трунке савести? Сећам се када је средином осамдесетих година лист „Дуга“ отворио дијалог са Црквом, интервјуом Александра Тијанића са тадашњим јеромонахом Атанасијем Јевтићем, под називом „Отварање прозора“. Био је то први отворен и жустар дијалог у коме Атанасије није „увијено“ ни „у рукавицама“ описивао реалност него је критички – рекао бих, профетски – говорио о негативним појавама како у социјалистичком друштву тако и у црквеној јерархији. Сигурно да то није одговарало тадашњем црквеном врху, али Атанасије није претрпео санкције. Навео бих низ тема које сасвим наоправдано одсуствују како са црквене сцене тако и из дискурса теологије у јавној сфери: серија питања везаних за биоетичке дилеме (попут биомедицински потпомогнуте оплодње), полност (трансгендер, брак истополних, итд.), технолошки изазови (виртуелна реалност)… Постоји један „духовни аутизам“ и летаргија о којима се не говори. Ја их помињем не због прозивања било кога него због потребе да „што пре – то боље“ успоставимо дијагнозу ових симптома и почнемо да их третирамо као обољење у нади на излечење. На том пољу желим да истакнем улогу образовања и значај нашег Православног богословског факултета. Познато ми је да највећи број професора и асистената међу студентима подстиче здраву екстравертност теологије, што једино може довести до плоднијег дијалога са савременим светом и његовим изазовима – све то засновано на васељенскости Православља. Наш мото треба да буде сажет у речима docendo discimus(„учимо док друге научавамо“). Ако то не учине теолози, ко ће подстаћи стваралачки сусрет науке и теологије? Теолошки факултет је и својим статутом обавезан да настоји да интегрише утемељена научна и уметничка знања, противећи се самодовољности појединачних знања и бринући се за јединство и смисао целокупног божанског и људског знања. Наше полазиште не треба да буде у песимистичном ставу „наука је гробље бивших хипотеза“, како је рекао Мигуел де Унамуно. Уместо тог „трагичног осећања живота“, стоји радост и изненађење услед научног открића. Радије бих цитирао Џорџа Лихтенберга (немачког експерименталног физичара), који је рекао: „Чудно је да само изузетни људи долазе до открића која се другима касније чине тако лака и проста“. На улаз у свако училиште ставио бих следећи савет: „Ако хоћеш да будеш разборит (ἐπιγνώμων) и смеран, и да не робујеш страсти надмености, свагда тражи у постојећим (бићима и стварима) шта је то што се скрива од твог знања. И налазећи многе и различите ствари које су ти непознате, чудићеш се своме незнању, и смирићеш своје мишљење, и познавши себе схватићеш многе и велике и дивне ствари. Јер мислити да знамо, не допушта напредовање у познању“ (Максим Исповедник, Главе о љубави, 3, 81). Искрени став великог дела професорског кадра на Православном богословском факултету је у томе да теологија треба да прожме постојећа знања хришћанским погледом. Другачије неће моћи да оплемени свет у ком заједно живимо. 8. Како тумачите и гледате на чињеницу да Србију сваке године напусти преко 20.000 (словима: двадесет хиљада) младих, школованих, образованих људи? Један од кључних фактора лежи у великој незапослености, али и у изостанку државне стратегије шта ће са својим даровитим људима који се не дају подјармити под кров било какве па ни владајуће политичке идеологије... Одговор: Мислим да сте одговор већ дали, а да ли ће се тај крајње негативни процес зауставити показаће скора будућност. Постоји бојазан да даровитима овде нема места и тај одлив је већ постао пример лоше „традиције“. Треба да нас као друштво боле ране таквих људи. У сваком случају, ако се то већ не може зауставити, треба позивати те људе да у новој средини раде на пољима свог стваралаштва не заборављајући своје сународнике. 9. Какав је смисао теолошког образовања, с обзиром да су данас све више тражени програмери и тумачи нове дигиталне стварности? Одговор: Ако схватимо да је теологија потребна свима, па и програмерима, тада смо на правом трагу. Владимир Соловјев је рекао да „свако биће јесте оно, што оно воли“. Па никоме није стало да постане тек обичан „техничар“ — и да само помогне функционисање складног рада неког строја, који се лако може окренути против човека који је принц творевине и заробити га! Тумачи дигиталне стварности у свету информатике би могли да постану теолози под условом да им не затворимо врата, као да су некаква persona non grata за теологију. Савет који сам чуо из једног скита са Свете Горе је задивљујуће човекољубив: „Пружите сваком човеку могућност да прати сопствени пут и позив, да постане занатлија, научник, радник, ратар, предузимач, уметник, и да осећа да је све свето, узвишено, испуњено светлошћу, благодаћу и вечношћу – чак и оно што је пролазно, неважно, материјално – када је Богом благословено“. И да завршим опаском Светог Јустина Ћелијског, коју је записао у уводу Житијима Светих, да кроз та житија видимо како један ратар постаје – свети ратар; војник – свети војник итд. Рекао бих да на тај начин и један програмер може постати – свети програмер. Разговор водио ”Сербика Американа тим” http://eserbia.org/sa-culture/views/1188-nekad-i-sad View full Странице
×