Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епархије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 171 results

  1. ризница богословља

    Велики јубилеј Епархије захумско-херцеговачке

    Епархија захумско-херцеговачка издала златник поводом јубилеја 800 година од свог оснивања (1219-2019) Епархија захумско-херцеговачка и приморска у сарадњи са Златарном Цеље, уз помоћ донатора, издала је златник поводом значајног јубилеја, 800 година свог постојања. Ове 2019.године славимо 800 година аутокефалности наше Цркве, а уједно и јубилеј установљења наше епархије од стране првог Архиепископа жичког Светог Саве. Пре 800 година, 1219. године основана је Епархија хумска са седиштем у Стону на полуострву Пељешац у манастиру Пресвете Богородице. Први епископ хумски био је Иларион. Епархија је израдила два златника, већи и мањи. Већи је пречника 38mm и тежине 34,55 gr, а мањи је пречника 27 mm и тежине 17,28 gr. Златници су израђени од најчистијег и најквалитетнијег злата. Уметничко решења златника урадио је парох дубровачки Стеван Ковачевић. На предњој страни златника налази се Катедрални храм наше епархије и натпис: „800 ГОДИНА ЕПАРХИЈЕ ЗХиП 1219.-2019.“, а на другој страни је уже језгро Старог града Мостара са Саборном црквом у пламену и оштећеним Старим мостом са натписом: „ХРАМ ПРЕСВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У МОСТАРУ 1873-1992“. Златници су упаковани у оригиналну амбалажу Златарне Цеље са жигом златарне и жигом епархијског јубилеја. Сваки златник поседује сертификат и књижицу са текстом који можете прочитати на интернет страници Епархије захумско-херцеговачке. Извор: Српска Православна Црква
  2. Почетак светосавске традиције у Црној Гори, датира из 13. вијека, када Свети Сава оснива три светосавске столице, епархије Зетску, Хумску и Будимљанску, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије у емисији „Са српског становишта“ која се емитује на Српској телевизији. „На основу љетописа који су савременици Светог Саве, и житијима који су писали његови савременици, или људи који су живјели непосредно после његовог времена, по другим црквеним зборницима и историјским документима, и по првим нововјековним записима црногорских митрополита, Свети Сава, архиеписком жички, или Свети Сава архиеписком српски, Свети Сава Немањић, син Стефана Немање, је на територији данашње Црне Горе, основао три епархије. Основао је он много више епархија Жичке ариепископије, али сад говоримо о Светом Сави у Црној Гори“, казао је о. Гојко. Са оцем Гојком Перовићем разговор је водио Веселин Матовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Други број часописа за децу „Orthodoxe Kinderzeitschrift“, двојезичног часописа за децу Епархије диселдорфске и немачке, приређен је поводом празника Светог Саве. У њему се налазе текстови о принцу Растку који се одрече овоземаљске раскоши због неба и који дворску одећу замени монашком ризом. Тако Растко постаде Сава који ће у земљу својих родитеља донети незалазну светлост истине, светлост Јеванђеља. „Orthodoxe Kinderzeitschrift“ годишње излази у четири броја и може се набавити у свим богослужбеним местима Епархије диселдорфске и немачке. Извор: Српска Православна Црква
  4. Одлика сваког доброг домаћина је брижљиво испитивање труда и рада на ономе што му је поверено. У случају кад иде и неки важан јубилеј, онда се подвиг умножава и захтева усрдност и једнодушност свих укућана. Са оваквим осећањем и жељом срца, окупили су се на дан 22. 01. 2019. године сви чланови савета, око свога домаћина, Епископа др Јустина, на редовом заседању Епархијског управног одбора Епархије жичке и седнице Савета Епархије жичке како би испитали резултате прошлогодишњег делања и поставили нове циљеве. Скупштина савета је отпочела молебаном за призив Светога Духа, који су у Храму Свете Тројице у Краљеву одслужили архимандрит др Тихон (Ракићевић), игуман студенички, архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић и ђакон Милутин Балтић, секретар Црквеног суда. Радни део седнице одржан је у згради ЕУО, где је окупљене најпре поздравио Епископ жички Г. др Јустин, након чега се отпочело са разматрањима свих аспеката духовног и материјалног деловања у Епархији. Направљен је пресек рада и пословања кроз исцрпне извештаје о: финансијско-материјалном пословању, грађевинским подухватима у парохијама и манастирима, социјалној делатности, успешном пословању на обнови и санацији шума, подизању винограда и унапређењу винарије. Вођени су и разговори о актуелним проблемима свештеника, као и о свим осталим питањима и темама које се тичу рада на унапређењу црквеног живота. Посебна пажња посвећена је припремама за прославу наступајућег јубилеја осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, у оквиру чега је Епископ др Јустин поставио смернице и дао задужења ради што квалитетније и свечаније организације овог историјског догађаја. Након радног дела, разговор је настављен за трпезом љубави. Извор: Епархија жичка
  5. ризница богословља

    Саопштење за јавност Епархије зворничко-тузланске

    -МИ СМО ПРАВОСЛАВНИ СРБИ, А НЕ БОСАНСКИ ПРАВОСЛАВЦИ- Намјерно или случајно, одлазећи Предсједавајући Савјета министара Босне и Херцеговине господин Денис Звиздић, честитао је Божић „босанским православцима и свим другим припадницима православне вјероисповијести“. Ову честитку желимо прихватити као добронамјерну, али као одговорни људи морамо водити рачуна о свакој изговореној ријечи. Ово се нарочито односи на нашу Босну и Херцеговину, у којој живе народи разних религија, култура и традиција, а чија прошлост је обремењена бројним неспоразумима. Историја и сјећања нам свједоче о страдањима на овим просторима због негирања идентитета једних или других и због наметања својих идеја другима. Бењамин Калај и његове идеје српски народ асоцирају на патњу, страдање и ропство. Како бисмо избјегли неспоразуме у садашњости и будућности, сматрамо да када се жели некоме искрено честитати празник, у овом случају српском православном народу у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине, то треба урадити без примјесе било какве политике и двосмислености. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  6. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија током Божићног поста на простору Епархије прикупљена су новчана средства за куповину основних животних намирница за потребе народних кухиња на Косову и Метохији. Од прикупљених средстава купљена је 31 тона брашна и значајна количина уља, шећера, соли, тестенина. Тим поводом, у среду 16. јануара 2019. године, у Пријепоље су стигла два камиона са намирницама које ће после завршетка царинских формалности у данима богојављенске радости бити испоручене народним кухињама Епархије рашко-призренске. У изјави за медије Преосвећени Владика је истакао да је за Епархију милешевску ово тренутак благодарности за успешно извршено дело братољубља које потврђује да смо на добром путу јер се верни народ Епархије одазвао на потребе своје браће и сестара на Косову и Метохији и шаље свој поздрав љубави, ову помоћ у основним животним намирницама: -Као Епископ милешевски ја благодарим Богу и свима вернима који су се потрудили да ову помоћ прикупе, знајући да су и они у великим животним потребама и тешкоћама јер је ово помоћ обичнога народа, не помоћ богатих. Захваљујем свештеницима што су се одазвали на мој позив и ангажовали се на прикупљању ове помоћи. -Ми знамо да иако живе у тешким условима њима није најважније, иако јесте важно, да имају ове животне намирнице, више им је потребна љубав коју ми такође шаљемо и братски загрљај и поручујемо нека запамте да увек остајемо заједно. Ми знамо да ово није нека огромна помоћ али надамо се да ће мало припомоћи и ми се прикључујемо бројнима који су се на том путу показали и остварили, задовољни смо што не изостајемо. Хвала Богу и добрим људима, рекао је Владика окупљеним новинарима. Новинар и члан Црквеног одбора из Пљеваља г. Милан Терзић такође је захвалио свима који су се одазвали на позив владике Атанасија и дали допринос у прикупљању помоћи јер је она израз братске љубави према нашој браћи на Косову и Метохији којима се жели дати подршка пре свега молитвама али и овом материјалном помоћи која им је у овом тренутку потребна. Извор: Српска Православна Црква
  7. Уставни суд БиХ потврдио да су БН телевизија и Вукановић оклеветали владику Григорија и Епархију захумско-херцеговачку. Адвокат владике Григорија и Епархије захумско-херцеговачке и приморске Миљкан Пуцар изјавио је Срни да је Уставни суд БиХ у одлуци којом је одбацио апелацију БН телевизије и њеног бившег новинара Небојше Вукановића заузео веома важан став и готово први пут у БиХ је одлучено да се, осим исплате новчаног износа, може објавити и пресуда да је учињена клевета. Према његовим ријечима, Уставни суд БиХ је у овој одлуци заузео веома јасан став да су Основни суд и Окружни суд у Требињу дали прецизно образложење зашто је дошло до клевете. „Ова пресуда има вишеструки значај за примјену члана 10 Европске конвенције о људским правима и основним слободама јер је Уставни суд БиХ дао потпуно право Основном суду у Требињу да се и Епархији, као правном лицу, и владики Григорију, као физичком лицу, може досудити и новчана накнада, али и објављивање пресуде да су изнесени нетачни и клеветнички наводи путем медија што је за странке веома битно“, рекао је Пуцар. Он је додао да је веома важно да у пресуди пише да је дошло до континуираног изношења неистина на рачун Епархије и владике Григорија и да то представља континуирани напад на њих. „Ова одлука Уставног суда БиХ може да представља својеврсни путоказ редовним судовима, као што су основни и окружни судови, како треба да изгледа примјер доброг образложења пресуде, испуњавајући три услова за примјену члана 10 Европске конвенције о људским правима и основним слободама“, рекао је Пуцар и додао да је из оваквог образложења пресуде странкама јасно зашто је суд дошао до одређених закључака. Уставни суд БиХ одбио је као неосновану апелацију БН телевизије и Вукановића коју су поднијели против пресуда Окружног суда и Основног суда у Требињу, а којима је утврђено да су БН телевизија и Вукановић оклеветали бившег Епископа захумско-херцеговачког и приморског Григорија и Епархију захумско-херцеговачку и приморску. Уставни суд је у својој одлуци, која је у посједу Срне, закључио да пресудама требињског Окружног и Основног суда у предмету против БН телевизије и Вукановића није било кршења права на слободу изражавања и Европске конвенције о људским правима. Судије Уставног суда су закључиле да је у Окружном и Основном суду утврђено да су БН телевизија и Вукановић објавили клевету, а да нису покушали провјерити објављене тврдње. Вукановић је путем БН телевизије оклеветао владику Григорија и Епархију захумско-херцеговачку и приморску, тврдећи да је Епархија трансакцијом некретнина са власником занатске радње Салихиом Алијагићем из Требиња изгубила стотине милиона марака и да је владика ставио под хипотеку цркве у Херцеговини. Извор: Српска Православна Црква
  8. ризница богословља

    Сабрање свештенства и монаштва Епархије славонске

    На празник Преподобног Данила Столпника, 24. децембра 2018. године, у Владичанском двору у Пакрацу одржан је братски састанак свештенства и монаштва Епископије пакрачко-славонске. После поздравног слова које је одржао Његово Преосвештенство Владика г. Јован, уследио је и радни део састанка током кога су сумирани годишњи догађаји из Епископије славонске, а затим су изнети и утврђени предстојећи планови поводом Божићних празника и организација светосавских академија на нивоу целе Епархије. Извор: Српска Православна Црква
  9. Епархија рашко-призренска прославила је 15. и 16. децембра 2018. године хиљадугодишњи јубилеј од првог писаног спомена Призренске епархије у првој хрисовуљи византијског цара Василија II. На ручку, који је тим поводом уприличен у трпезарији Призренске богословије, јуче 16. децембра, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је на задовољство свих присутних, гуслао. Благодарећи ТВ Храм доносимо видео запис овог догађаја.
  10. У оквиру молитвених свечаности поводом обиљежавање 1000 година Призренске епархије, данас, 15. децембра, служено је Вечерње у Цркви Богородице Љевишке у Призрену којом је началствовао игуман Манастира Светих Архангела архимандрит Михаило уз молитвено учешће Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и Егзарха пећкога трона г. Амфилохија и Преосвећене господе епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, милешевског Атанасија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија. Црква Богородице Љевишке некада је била главна Призренска црква и сједиште Епархије призренске у првом периоду њеног постојања од 1019. дo 1219. године. Призренска епархија обиљежава 1000 година од њеног првог писаног спомена у првој хрисовуљи византијског цара Василија II. Призренска епархија се у периоду од 1019. до 1219. налазила се под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Цар Василије II је одмах по освојењу Охрида издао три повеље охридском Архиепископу Јовану, којима је био утврђен обим Охридске архиепископије. Према првој повељи, која је издата 1019. године, у састав Охридске архиепископије ушла је и Призренска епархија, која ће у будућности одиграти веома важну улогу у историји Српске православне цркве и српског народа. При оснивању „Призренска епископија била је трећег степена, обухватала је област Хвосна око Пећи и Дечана, града Лесковца и Бритоса, имала је петнаест клирика“ Након Вечерње у Богородици Љевишкој, владика Атанасије је у свечаној сали Призренске богословије говорио о историји Призренске епархије и значају овог јубилеја за нашу Цркву и вјерни народ, посебно на Косову и Метохији. Прослава овог значајног хиљадугодишњег јубилеја Призренске епархије, која је почела јутрос Литургијом на празник Св. Јоаникија Девичког у Девичу, биће настављена сјутра Светом службом Божијом у Саборном храму Светог Великомученика и Побједоносца Георгија са почетком у 9:00 часова. Владике Амфилохије и Атанасије раније данас су посјетиле и Свете Аргангеле у Призрену. Весна Девић Фото: Јован Радовић извор Видео: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  11. Драга браћо саслужитељи и браћо и сестре монаси и монахиње, По указаној потреби за јасним наглашавањем важности Свете Литургије и литургијско-саборног живота у повјереној ми Епархији, којој конкретној литургијској заједници и животу треба да воде и све Свете Тајне и свештенодејства у Цркви Христовој, а забринут због одређених појава које могу да наруше тај склад, пастирски вас молим и апелујем: да се од сада настоји на томе да Свету Тајну Исповијести врше само парохијски свештеници као благословом Цркве одговорни пастири и предстојатељи парохијских евхаристијских сабрања. По потреби исповиједати може и друго свештено лице одређено договором Епископа и надлежних свештеника. да по питању духовнога руководства вјерних будемо сагласни у томе да је парохијски свештеник најодговорнији за своју парохију, те стога, будући да је и у тренуцима радости и жалости присутан са својом паством, то и по питању помоћи у уређењу духовно-молитвене праксе вјерника (савјети по питању поста, молитве, брачнога живота, посла, итд) треба да има предност. Млађи парохијски свештеници (а и старији ако имају недоумице) су по овим питањима дужни не да измишљају „духовне“ праксе по свом нахођењу и осјећању, већ да се савјетују са старијим свештеницима и својим епископом саборно и појединачно, већ како потребе и околности налажу. Опет, свим свештеницима који исповиједају али и савјетују људе како да живе хришћански живот, предлажем да буду наоружани само љубављу, широкогрудошћу и разумијевањем, јер већ сама храброст човјека да каже своје гријехе је истински знак и почетак покајања и ко зна колика борба је претходила томе… Не будимо они који товаре бремена тешка за ношење људима на плећа а прстом својим неће да их помјере (уп. Мт. 23, 4). Друга ствар, која је веома битна, и зато на њој посебно инсистирам, јесте да људе везујемо за Бога и заједницу Цркве а не за себе, макар колико нам се чинило да смо искусни и да добро расуђујемо. Као што каже Свето Писмо – да се не надимамо тјелесним умом својим, него да се држимо „Главе из које је све тијело помоћу зглобова и свеза састављено да расте растом Божијим“ (Кол 2, 19), јер је само у заједници Цркве спасење, па ако хоћете и мудрост, и знање, и прави савјет, и истина, али и, кроз искушења, провјера наше вјере, наде и љубави. Ми свештеници морамо поштовати слободу сваке личности која нам прилази, па тако и слободу вјерника да изаберу своје исповједнике и савјетнике у хришћанском животу и да живе у Цркви онако како најбоље умију и знају. Ипак, сваки избор мора бити отворен и за добронамјерну критику. Оно на шта не смијемо никада да пристанемо је да се осуђујемо међусобно. Нашим ставом и односом охрабрујмо људе да буду слободни да нам се обрате и схватимо да је често први утисак који понесу из Цркве одређујући за читав њихов будући хришћански живот, као и за то хоће ли уопште бити тог живота. Увијек будимо спремни да саслушамо аргументе другога и промислимо о њима, па чак и ако нам се они нимало не свиђају. Нашом неприступачношћу, или још горе нетрпељивошћу, не гурајмо људе на лакши пут који је одустајање од ближњег, осуђивање или тражење утјехе и оправдања од удаљених „духовника“ који не познају ни њих, а ни околности њиховог живота. Увијек треба наше парохијане да подсјећамо да гдје год да оду тамо носе саме себе са собом. Њихове личне слабости неће нестати само промјеном духовника, ма колико он био свет човјек, а одлазећи из своје парохије другим „духовницима“ водиће и један подвојен живот који нажалост неће бити заснован на аутентичном црквеном искуству. Свима нама је, дакле, потребна реална литургијска заједница у којој ћемо се огледати, са људима у њој које ћемо се све трудити да заволимо и на основу тога вредновати напредак у нашем јеванђелском животу. Мислим да би сваки прави духовник имајући све горе наведено у виду, али и просто поштујући основни ред у устројству Цркве, требало да упућује људе на њихове парохије и парохијске свештенике (а наравно у коначници увијек на самога Христа). Слобода свих нас у Цркви мора водити изграђивању Цркве, а не култу било чије личности (свеједно кога – епископа, игумана или било којег свештеника, монаха или вјерника) нити елитистичким групашењима (макар ми умишљали за себе да смо праведници које други не разумију). Уколико наша слобода разара парохијску заједницу и одваја нас од наше браће и сестара или нашег сабрата свештеника или нашег епископа, запитајмо се да ли нашу слободу користимо на добро? Све што нас одваја од Цркве, тј. од љубави према нашој браћи и сестрама у Цркви – били они по нашим судовима и грешни или ако просто мислимо да нису на правом путу, може довести чак и до раскола. Напримјер, смета нам „превише“ њихове побожности и ревности или, са друге стране, „превише“ слободе и опуштености код других, а заправо Цркви не штети ништа од тога, већ само – горда ревност која није по разуму и разуздана слобода лишена одговорности. Осуђивање ­– и недостатак љубави који увијек стоји иза осуђивања – je већ рана на тијелу Цркве, које тијело је Христос, дошавши у свијет, узео на себе и дао живот за нас, рекавши: „Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт. 9, 13). Ако, дакле, немамо милости према ближњима, који су грешници као и ми сами, служимо ли ми заиста Господу Христу? Ако превиђамо наше личне гријехе а осуђујемо ближње, не чинимо ли ми тиме нашег Бога лажовом (уп. 1. Јов. 1, 8-10)? Ослушнимо зато са посебном пажњом глас Апостола љубави: „Дјецо, сачувајте себе од идола“ (1. Јов. 5, 21). А отворено идолопоклонство је правити од јеванђелске заједнице Цркве обичну људску заједницу по нашој себичној и острашћеној мјери. Да би били истински црквени људи, дужни смо „слабости слабих носити а не себи угађати“ (Рим. 15, 1), и тако испунити закон Христов (уп. Гал. 6, 2). Црква је заиста откривење и предукус Царства, али будући да се оно још није открило у пуноћи, и будући да смо још у историји, она је и болница (види Лк 10, 25–37) која носи и исцјељује наше слабости. Будимо зато сви широка срца (уп. 2. Кор. 6, 11-13) једни према другима, јер смо од Бога створени не истовјетни, већ различити, и као такви призвани на јединство у љубави, а не на једнакост у свему. Ако и упадне наш брат или сестра у неко сагрешење, исправљајмо га духом кротости (уп. Гал. 6, 1), а не искључивости и нетрпељивости. Будимо нетрпељиви и искључиви само према духу нетрпељивости и искључивости, јер су изразито цркворушитељски због тога што негирају од Бога дату разноликост, али чак и ту расуђујмо пажљиво, штедећи браћу и раздвајајући гријех од грешника. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом“ (Јак. 2, 13). Просто речено, али чини ми се истинито, првенствено имајући у виду себе и своје искуство, често смо врло широкогруди у оправдавању гријехова којима смо сами склони, а оштри у осуђивању оних гријехова и слабости, или просто само малих застрањења са којима се сами не хрвамо. Пошто сви страдамо од гријеха и незнања, мислим да треба избјегавати крајности, трудити се да увијек имамо трезвено трпљење и схватимо да је потпуно сагласје богатства наших богомданих разноврсности дар Цркве, али дар који ће се у различитости наших боголиких личности разоткрити тек о Христовом доласку, „јер дјелимично знамо и дјелимично пророкујемо“. „А сад остаје нам вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 9; 13). Надам се разумијевању и игумана манастира у нашој Епархији, којима су паства превасходно монаси, а којима се, будући да су многи наши парохијани редовни учесници недjељних литургијских сабрања у манастирима, даје на расуђивање да излазећи у сусрет вјерницима врше Свету Тајну Исповијести искључиво по изузетно указаној потреби или уз знање и договор са парохијским свештеницима. Скрећем пажњу браћи и сестрама монасима и монахињама да са посебном пажњом приступају онима који долазе у манастире, уз јеванђељски оптимизам и животорадосност, не савјетујућу људима који живе ван манастира да превише инсистирају на тјелесним подвизима или врлинама које не могу испунити на дјелу без лоших последица по њихов породични и друштвени живот. Извор живота свима нама је Црква, јеванђеље и јеванђелске заповијести, које кад држимо доказујемо нашу љубав према Христу (уп. Јов. 14, 15). Вјерујем да не постоји и непостојан је хришћански живот без труда да се те заповијести и познају и држе – и понекад нам умјерени тјелесни подвизи које практикују монаси можда могу помоћи да бисмо их држали – међутим, начин држања и испуњавања јеванђеља је многолик, за сваког јединствен и разликује се у зависности од наших животних околности, карактера и склоности. Напримјер, то на који начин хришћанин може постити зависи од његових година, здравља, карактера, тјелесне грађе, посла којим се бави, финансијске ситуације, породичних односа или брачног стања и вјероватно много чега другог; а можда и важније од свега наведеног је његов лични однос према Богу и лични призив Божији посебно тој особи намијењен, која је призвана да живи јеванђеље на уникатан начин, будући да је непоновљива икона Божија. Оптерећени многим формалностима, ми често не видимо јединствену особу која стоји пред нама, а и заборављамо ријечи самог Господа који нам, конкретно и екпслицитно, о начину поста каже само то да наш пост треба бити сакривен од људи (види Мт. 6, 18). Такву тајност и, на неки начин, личну интимност у практиковању али и у теоретисању о њима, захтијевају уосталом и милостиња и молитва и све врлине којима, да би биле аутентично јеванђелске, угађамо Богу а не људима, иштући најприје Царство Божије (види Мт. 6, 1-21). * На крају, подсјетимо се ријечи Светог Апостола Павла које сажимају већину онога што сам вам овим обраћањем хтио рећи: Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 25-27). Искористимо привилегију која постоји у нашој Епархији, а која се састоји у томе да смо довољно малобројни да се сви добро међусобно познајемо, а будући у сталном саодносу, препознајмо и дарове једни других, савјетујмо се међусобно, његујмо саборни дух и братско поштовање које су нам својим трудом предали моји непосредни претходници на овом свештеном Трону. Ако ово изгубимо због непажње, никаква нам правила и епископски укази неће помоћи, а ако у смирењу сачувамо међусобну љубав и боримо се за њу, бићемо од најбоље помоћи браћи и сестрама у Цркви а уједно и истински свједоци Христове љубави пред свијетом који је призван на спасење. Увјерен да ћете препоруке из овога обраћања озбиљно размотрити и са расуђивањем усвојити, поздрављам вас поздравом љубави и мира у Христу Господу. ПИСМО У ПДФ https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=49321&fbclid=IwAR0s9Zyg7RZSDYtDDhGpGMEtfQjHSthpVadI_wsCuPTztR8Xz60eTicMlS0 View full Странице
  12. да се од сада настоји на томе да Свету Тајну Исповијести врше само парохијски свештеници као благословом Цркве одговорни пастири и предстојатељи парохијских евхаристијских сабрања. По потреби исповиједати може и друго свештено лице одређено договором Епископа и надлежних свештеника. да по питању духовнога руководства вјерних будемо сагласни у томе да је парохијски свештеник најодговорнији за своју парохију, те стога, будући да је и у тренуцима радости и жалости присутан са својом паством, то и по питању помоћи у уређењу духовно-молитвене праксе вјерника (савјети по питању поста, молитве, брачнога живота, посла, итд) треба да има предност. Млађи парохијски свештеници (а и старији ако имају недоумице) су по овим питањима дужни не да измишљају „духовне“ праксе по свом нахођењу и осјећању, већ да се савјетују са старијим свештеницима и својим епископом саборно и појединачно, већ како потребе и околности налажу. Опет, свим свештеницима који исповиједају али и савјетују људе како да живе хришћански живот, предлажем да буду наоружани само љубављу, широкогрудошћу и разумијевањем, јер већ сама храброст човјека да каже своје гријехе је истински знак и почетак покајања и ко зна колика борба је претходила томе… Не будимо они који товаре бремена тешка за ношење људима на плећа а прстом својим неће да их помјере (уп. Мт. 23, 4). Друга ствар, која је веома битна, и зато на њој посебно инсистирам, јесте да људе везујемо за Бога и заједницу Цркве а не за себе, макар колико нам се чинило да смо искусни и да добро расуђујемо. Као што каже Свето Писмо – да се не надимамо тјелесним умом својим, него да се држимо „Главе из које је све тијело помоћу зглобова и свеза састављено да расте растом Божијим“ (Кол 2, 19), јер је само у заједници Цркве спасење, па ако хоћете и мудрост, и знање, и прави савјет, и истина, али и, кроз искушења, провјера наше вјере, наде и љубави. Ми свештеници морамо поштовати слободу сваке личности која нам прилази, па тако и слободу вјерника да изаберу своје исповједнике и савјетнике у хришћанском животу и да живе у Цркви онако како најбоље умију и знају. Ипак, сваки избор мора бити отворен и за добронамјерну критику. Оно на шта не смијемо никада да пристанемо је да се осуђујемо међусобно. Нашим ставом и односом охрабрујмо људе да буду слободни да нам се обрате и схватимо да је често први утисак који понесу из Цркве одређујући за читав њихов будући хришћански живот, као и за то хоће ли уопште бити тог живота. Увијек будимо спремни да саслушамо аргументе другога и промислимо о њима, па чак и ако нам се они нимало не свиђају. Нашом неприступачношћу, или још горе нетрпељивошћу, не гурајмо људе на лакши пут који је одустајање од ближњег, осуђивање или тражење утјехе и оправдања од удаљених „духовника“ који не познају ни њих, а ни околности њиховог живота. Увијек треба наше парохијане да подсјећамо да гдје год да оду тамо носе саме себе са собом. Њихове личне слабости неће нестати само промјеном духовника, ма колико он био свет човјек, а одлазећи из своје парохије другим „духовницима“ водиће и један подвојен живот који нажалост неће бити заснован на аутентичном црквеном искуству. Свима нама је, дакле, потребна реална литургијска заједница у којој ћемо се огледати, са људима у њој које ћемо се све трудити да заволимо и на основу тога вредновати напредак у нашем јеванђелском животу. Мислим да би сваки прави духовник имајући све горе наведено у виду, али и просто поштујући основни ред у устројству Цркве, требало да упућује људе на њихове парохије и парохијске свештенике (а наравно у коначници увијек на самога Христа). Слобода свих нас у Цркви мора водити изграђивању Цркве, а не култу било чије личности (свеједно кога – епископа, игумана или било којег свештеника, монаха или вјерника) нити елитистичким групашењима (макар ми умишљали за себе да смо праведници које други не разумију). Уколико наша слобода разара парохијску заједницу и одваја нас од наше браће и сестара или нашег сабрата свештеника или нашег епископа, запитајмо се да ли нашу слободу користимо на добро? Све што нас одваја од Цркве, тј. од љубави према нашој браћи и сестрама у Цркви – били они по нашим судовима и грешни или ако просто мислимо да нису на правом путу, може довести чак и до раскола. Напримјер, смета нам „превише“ њихове побожности и ревности или, са друге стране, „превише“ слободе и опуштености код других, а заправо Цркви не штети ништа од тога, већ само – горда ревност која није по разуму и разуздана слобода лишена одговорности. Осуђивање ­– и недостатак љубави који увијек стоји иза осуђивања – je већ рана на тијелу Цркве, које тијело је Христос, дошавши у свијет, узео на себе и дао живот за нас, рекавши: „Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт. 9, 13). Ако, дакле, немамо милости према ближњима, који су грешници као и ми сами, служимо ли ми заиста Господу Христу? Ако превиђамо наше личне гријехе а осуђујемо ближње, не чинимо ли ми тиме нашег Бога лажовом (уп. 1. Јов. 1, 8-10)? Ослушнимо зато са посебном пажњом глас Апостола љубави: „Дјецо, сачувајте себе од идола“ (1. Јов. 5, 21). А отворено идолопоклонство је правити од јеванђелске заједнице Цркве обичну људску заједницу по нашој себичној и острашћеној мјери. Да би били истински црквени људи, дужни смо „слабости слабих носити а не себи угађати“ (Рим. 15, 1), и тако испунити закон Христов (уп. Гал. 6, 2). Црква је заиста откривење и предукус Царства, али будући да се оно још није открило у пуноћи, и будући да смо још у историји, она је и болница (види Лк 10, 25–37) која носи и исцјељује наше слабости. Будимо зато сви широка срца (уп. 2. Кор. 6, 11-13) једни према другима, јер смо од Бога створени не истовјетни, већ различити, и као такви призвани на јединство у љубави, а не на једнакост у свему. Ако и упадне наш брат или сестра у неко сагрешење, исправљајмо га духом кротости (уп. Гал. 6, 1), а не искључивости и нетрпељивости. Будимо нетрпељиви и искључиви само према духу нетрпељивости и искључивости, јер су изразито цркворушитељски због тога што негирају од Бога дату разноликост, али чак и ту расуђујмо пажљиво, штедећи браћу и раздвајајући гријех од грешника. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом“ (Јак. 2, 13). Просто речено, али чини ми се истинито, првенствено имајући у виду себе и своје искуство, често смо врло широкогруди у оправдавању гријехова којима смо сами склони, а оштри у осуђивању оних гријехова и слабости, или просто само малих застрањења са којима се сами не хрвамо. Пошто сви страдамо од гријеха и незнања, мислим да треба избјегавати крајности, трудити се да увијек имамо трезвено трпљење и схватимо да је потпуно сагласје богатства наших богомданих разноврсности дар Цркве, али дар који ће се у различитости наших боголиких личности разоткрити тек о Христовом доласку, „јер дјелимично знамо и дјелимично пророкујемо“. „А сад остаје нам вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 9; 13). Надам се разумијевању и игумана манастира у нашој Епархији, којима су паства превасходно монаси, а којима се, будући да су многи наши парохијани редовни учесници недjељних литургијских сабрања у манастирима, даје на расуђивање да излазећи у сусрет вјерницима врше Свету Тајну Исповијести искључиво по изузетно указаној потреби или уз знање и договор са парохијским свештеницима. Скрећем пажњу браћи и сестрама монасима и монахињама да са посебном пажњом приступају онима који долазе у манастире, уз јеванђељски оптимизам и животорадосност, не савјетујућу људима који живе ван манастира да превише инсистирају на тјелесним подвизима или врлинама које не могу испунити на дјелу без лоших последица по њихов породични и друштвени живот. Извор живота свима нама је Црква, јеванђеље и јеванђелске заповијести, које кад држимо доказујемо нашу љубав према Христу (уп. Јов. 14, 15). Вјерујем да не постоји и непостојан је хришћански живот без труда да се те заповијести и познају и држе – и понекад нам умјерени тјелесни подвизи које практикују монаси можда могу помоћи да бисмо их држали – међутим, начин држања и испуњавања јеванђеља је многолик, за сваког јединствен и разликује се у зависности од наших животних околности, карактера и склоности. Напримјер, то на који начин хришћанин може постити зависи од његових година, здравља, карактера, тјелесне грађе, посла којим се бави, финансијске ситуације, породичних односа или брачног стања и вјероватно много чега другог; а можда и важније од свега наведеног је његов лични однос према Богу и лични призив Божији посебно тој особи намијењен, која је призвана да живи јеванђеље на уникатан начин, будући да је непоновљива икона Божија. Оптерећени многим формалностима, ми често не видимо јединствену особу која стоји пред нама, а и заборављамо ријечи самог Господа који нам, конкретно и екпслицитно, о начину поста каже само то да наш пост треба бити сакривен од људи (види Мт. 6, 18). Такву тајност и, на неки начин, личну интимност у практиковању али и у теоретисању о њима, захтијевају уосталом и милостиња и молитва и све врлине којима, да би биле аутентично јеванђелске, угађамо Богу а не људима, иштући најприје Царство Божије (види Мт. 6, 1-21). * На крају, подсјетимо се ријечи Светог Апостола Павла које сажимају већину онога што сам вам овим обраћањем хтио рећи: Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 25-27). Искористимо привилегију која постоји у нашој Епархији, а која се састоји у томе да смо довољно малобројни да се сви добро међусобно познајемо, а будући у сталном саодносу, препознајмо и дарове једни других, савјетујмо се међусобно, његујмо саборни дух и братско поштовање које су нам својим трудом предали моји непосредни претходници на овом свештеном Трону. Ако ово изгубимо због непажње, никаква нам правила и епископски укази неће помоћи, а ако у смирењу сачувамо међусобну љубав и боримо се за њу, бићемо од најбоље помоћи браћи и сестрама у Цркви а уједно и истински свједоци Христове љубави пред свијетом који је призван на спасење. Увјерен да ћете препоруке из овога обраћања озбиљно размотрити и са расуђивањем усвојити, поздрављам вас поздравом љубави и мира у Христу Господу. ПИСМО У ПДФ https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=49321&fbclid=IwAR0s9Zyg7RZSDYtDDhGpGMEtfQjHSthpVadI_wsCuPTztR8Xz60eTicMlS0
  13. ризница богословља

    Најава: Хиљаду година Призренске епархије

    Свечаност обележавања хиљадугодишњег јубилеја од првог писаног спомена Призренске епархије у првој хрисовуљи византијског цара Василија II биће одржана у царском Призрену 15. и 16. децембра 2018. Ова информација је у форми позивног писма, које је потписао Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г.Г. Теодосије, објављена на Фејсбук страни Српске православне богословије Св. Кирила и Методија у Призрену. У суботу 15. децембра вечерња служба се служи у цркви Богородице Љевишке, са почетком у 16 сати. Предавање епископа Атанасија Јевтића под називом „Хиљаду година Призренске епархије“ биће одржано у Призренској богословији истог дана у 17 сати. Сутрадан, у недељу 16. децембра, Света Литургија се служи у Саборном Храму Светог Великомученика и Победоносца Георгија у 9 часова. Извор: Радио Глас
  14. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је 4. децембра 2018. године, на Ваведење Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Трескавцу. Саслуживали су архимандрити Серафим (Кужић), Василије (Рожић), и Варнава (Дамјановић), јеромонах Данило (Иваниш), презвитер Чедо Ђурић и ђакон Немања Рељић. Са благословом епископа Сергија убудуће се, на Ваведење Пресвете Богородице, у неком од манастира одржавати сабор монаштва Епархије бихаћко-петровачке. Извор: Српска Православна Црква
  15. Годину дана успешног рада Гостопримница ће обележити посебним програмом у уторак 27. новембра 2018. године. Духовно – мисионарски центар у Зајечару на годишњицу рада сабира десетине предавања, промоција књига, организовање филмских вечери, као и бројне пријеме за госте из земље и иностранства. Претходних месеци овај несвакидашњи простор, са садржајима и за најмлађе, окупљао је вернике и посетиоце, доказујући тако успешност, али и потребу постојања овог места за све оне који траже да њихов верски живот буде обогаћен и употпуњен културним садржајима. И више од тога, Гостопримница је прерасла у место међусобог дружења и мисионарског деловања, место где се прате савремена збивања у свету културе, издаваштва, документарног филма, али и где се могу чути најновија предавања на теме које су последица савремених незаобилазних догађања у друштву. Иза бројних збивања и квалитне услуге у претходном периоду, стоји велики рад и нове идеје, које се реализују у пријатном амбијанту савремене хришћанске заједнице са понудом врхунског угоститељског објекта. Извор: Епархија тимочка
  16. ризница богословља

    Сабрање мушког монаштва Епархије милешевске

    На дан молитвеног прослављања Светих мученика Акиндина, Пигасија, Афтонија, Анемподиста, Елпидифора и осталих са њима пострадалих, 15. новембра 2018. године, на позив Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија у епископском седишту у Пријепољу сабрало се мушко монаштво Епархије милешевске. Тема сабрања била је унапређење монашког живота у манастирима Епархије милешевске. Сабрање је започето молитвеним сећањем на блаженопочившег Патријарха српског Павла који је уснуо у Господу на данашњи дан. Помен је служио Преосвећени Епископ г. Атанасије уз молитвено учешће свих сабраних. -Посебно је лепа симболика сабрања монаштва на дан када се молитвено сећамо најсветлијег изданка монаштва нашег времена, патријарха Павла, који је још за живота од верног народа проглашен светим, поручио је владика Атанасије. У свом излагању сабраним монасима Владика је говорио о потреби непрестаног труда на усавршавању монашког живота ради достизања циља - спасења кроз братољубље и богољубље. Посебно је наглашена улога монаштва у животу Цркве, јер су монаси они који су се одрекли себе из спремности да потпуно следују Христу. Током састанка Владика је предложио одређене теме за размишљање као смернице за будућа сабрања ове врсте и позвао присутне да одаберу неку од њих и да је обраде у облику реферата. Уз Божју помоћ, у плану је да се ова сабрања одржавају два пута месечно. Извор: Српска Православна Црква
  17. Богословија Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, једна од најстаријих и најважнијих образовних установа код Срба, прославила је 10. новембра 2018. године свог патрона чије име и носи и крсну славу. Светом Литургијом је началствовао Епископ сремски г. Василије уз саслужење високопреподобних архимандрита Арсенија из Бешенова, Стефана из Велике Ремете и Клеопе из Световаведењског манастира, протосинђела Пајсија из Раванице Врдничке и свештенства Епархије сремске и других Епархија свете Српске Цркве. Славски колач је преломио Преосвећени владика г. Василије који је ректору Богословије протојереју-ставрофору Јовану Петковићу, професорима и ученицима честитао славу казујући кратко житије Светог Арсенија Сремца. Торжественом сабрању присуствовали су, поред верног народа, и ректор у пензији протојереј-ставрофор Марко Шпановић, доц. др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије, богослови садашњи и бивши, верници из Кућанаца, родног места блаженопочившег патријарха Павла, са свештеником Драганом Гаћешом, старешином храма Светих апостола Петра и Павла, који је такође саслуживао Епископу сремском на Литургији. Сабрању литургијском и славском присуствовали су многобројни пријатељи и сарадници славне образовне установе и христоносни народ из других Епархија. На светој Литургији саслуживао је и јереј Јован Недвецки, духовник Православне гимназије Светог Игњатија Брјанчанинова из Јарослава, који је са неколико ученика и проф. Олгом Александровном у посети Карловачкој богословији. Са гостима из Русије на усавршавању педагошког рада са богословцима сарађује проф. Предраг Миодраг. Саборну Николајевску цркву која прославља 260 година постојања богослови су испунили својим грленим гласовима песме славе и хвале Господу, тако да се предани рад њихових професора Јована Стојановића и Горана Власца могао утврдити на делу. За време трпезе љубави у сали Богословије, обратио се ректор славне Богословије, отац Јован Петковић који је свима честитао празник и посебно је поздравио г. Марка Николића, помоћника директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије, који је на дар Богословији донео новоизашлу књигу о Светом апостолу и јеванђелисти Луки, а потом и представнике богословија из Крагујеввца, Београда и манастра Крке. Присутнима се обратио г. Марко Николић: -Велики је благослов, част и одговорност за мене лично што могу поводом славе овог храма Божје науке, Богословије у Сремским Карловцима, да Вас поздравим у име Владине Управе за Цркве и верске заједнице и њеног директора г. Милете Радојевића и моје лично, са молитвеном и искреном жељом из срца да много година славите у здрављу и радости, на добро свих вас, ваших ближњих и наше Свете Цркве. Обраћајући се нарочито вама, драга братијо, млади богослови, желим из срца да вас у вашем животу, служењу и раду, сходно вашим благословима и послушањима увек надахњује личност и дело Светог архиепископа и вашег небеског заштитника другог архиепископа наше Цркве, његова побожност, оданост извору, његова смерност. Имајте у томе увек у срцу и на уму чињеницу да сте ви будућност наше Свете Цркве. Гост из Русије, јереј Јован Недвецки, је поручио: -Велика је част бити присутан у Карловачкој богословији на данашњи празник. Дошавши у Србију, сусрео сам се са другачијом традицијом. Слушам другу реч, слово које није баш најразумљивије, али тако је само на почетку. Јер када дођемо на свету Литургију, онда разумемо да је то једна реч, један језик, иста молитва. Ту су исти светитељи, наши заједнички, као што је Николај Српски, Свети Арсеније Сремац, благоверни кнез Лазар Српски, Преподобни Сергеј Радоњешки, Серафим Саровски; то су наши исти свеци од којих нас не могу раставити ни временске непогоде нити километарско растојање. Желим да то јединство траје у векове векова. За славску трпезу заслужни су економ и управник Интерната г. Милош Цветковић са изванредним куваром г. Ненадом Мајсторовићем који у свакој прилици брине да богослови и гости буду задовољни. Слава Карловачке богословије завршена је по традицији свечаном Академијом коју је припремио са богословима ђакон Станко Лакетић, професор, док је о Светом Арсенију, заштитнику Карловачке богословије садржајно и надахнуто говорио проф. Никола Ерцег. Извор: Српска Православна Црква
  18. Драгана Милошевић

    Обавештење Епархије диселдорфске и немачке

    Свештенству и верном народу Српске Православне Цркве у Немачкој Обавештавамо свештенство и верни народ Српске Православне Цркве у Немачкој да је на заједничкој седници Епархијског савета и Епархијског управног одбора одржаној 20. октобра 2018. године у Диселдорфу, а ради побољшања услова рада и правног статуса наше Епархије, донета једногласна одлука о промени седишта и назива Епархије. На основу ове одлуке, за седиште Епархије одабран је Диселдорф, који је и био прво место столовања српског епископа на територије Немачке. У складу са тим, нови назив епархије је: Српска православна епархија диселдорфска и немачка (Serbische orthodoxe Diözese von Düsseldorf und Deutschland). Одлуке Епархијског савета и Епархијског управног одбора потврђене су на недавно окончаном јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора чиме су и коначно ступиле на снагу. Такође, користимо прилику да заинтересовану јавност информишемо о почетку рада нове званичне интернет странице наше Епархије: www.eparhija-nemacka.com Извор: Епархија диселдорфска и немачка СПЦ
  19. Свештенству и верном народу Српске Православне Цркве у Немачкој Обавештавамо свештенство и верни народ Српске Православне Цркве у Немачкој да је на заједничкој седници Епархијског савета и Епархијског управног одбора одржаној 20. октобра 2018. године у Диселдорфу, а ради побољшања услова рада и правног статуса наше Епархије, донета једногласна одлука о промени седишта и назива Епархије. На основу ове одлуке, за седиште Епархије одабран је Диселдорф, који је и био прво место столовања српског епископа на територије Немачке. У складу са тим, нови назив епархије је: Српска православна епархија диселдорфска и немачка (Serbische orthodoxe Diözese von Düsseldorf und Deutschland). Одлуке Епархијског савета и Епархијског управног одбора потврђене су на недавно окончаном јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора чиме су и коначно ступиле на снагу. Такође, користимо прилику да заинтересовану јавност информишемо о почетку рада нове званичне интернет странице наше Епархије: www.eparhija-nemacka.com Извор: Епархија диселдорфска и немачка СПЦ View full Странице
  20. У суботу, дана 20. октобра 2018. године Епархија осечкопољска и барањска је у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Осијеку прославила своје небеске затупнике пред престолом Свевишњега, Светог деспота Стефана и његову супругу Јелену Штиљановић. Колико је велики данашњи дан сведочи и чињеница да се пуноћа Цркве пројавила на евхаристијском сабрању коме је началствовао Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије уз саслуживање Епископа пакрачко-славонског Г. Јована, Епископа бихаћко-петровачког Г. Сергија, Епископа мохачког Г. Исихија и домаћина Епископа осечкопољског Г. Херувима. Епископима су саслуживали свештеници и монаси из осечкопољске и барањске, бачке, бихаћко-петровачке и славонске Епархије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- После прочитаног Јеванђелског зачала, свечану беседу је изговорио Епископ Сергије, који је између осталог нагласио: -Да нас је Бог призвао да се угледамо на Његове свете, ради чијег се дивног спомена сабрасмо данас овдје у овај свети храм, прослављајући светога Стефана Штиљановића и свету Јелену. Сабрасмо се овдје ради тог спомена јер Бог љуби своје светитеље, и како нам казује псалмопојац: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев“. Ми смо се данас сабрали овдје не би ли како постали дио Неба, не би ли се како домогли оне друге димензије наше стварности. Оне ставрности коју многи не виде а свима је доступна и докучива, а то је Света Евхаристија. Након што су освећена славска обележја, вино, жито и колач, Епископ Херувим је произнео благодарност свима који су увеличали данашњи дан: -Драга браћо и сестре, Оци и архијереји наши, желим да Вам заблагодарим на љубави и труду што сте данас дошли у ову нашу богоспасавану Епархију да овде прославите нашу Епархијску славу светог Стефана Штиљановића и свету Јелену, који су наши заштитници и молитвеници наши пред Престолом Свевишњега Бога. Посебна ми је част да овде поздравим преузвишенога надбискупа ђаковачко-осјечкога господина Ђуру Хранића који је уложио свој труд и одлучио да својим присуством увелича наше славље. Поздравио бих и све представнике јавног, културног и политичког живота. Данас смо принели бескрвну Жртву молећи се Свевишњем Богу за здравље и спасење рода нашега васколикога. Нек је благословен данашњи дан, и нека сте благословени сви. Ово је заиста велики дан, када наша Епархија прославља своје заштитнике, Стефана и Јелену Штиљановић, јер су они били били наши велики молитвеници и угодници Божији који су превасходно ишли Путем Христовим. Ишли су тим трновитим путем градећи пут ка Царству Божијем. Управо на то ми сви треба да будемо позвани, да изграђујемо у себи ту љубав, љубав која нас узводи ка Вечноме Пристаништу, а то је Царство Божије. Нека сте благословени, и нека је благословена данашња слава, од сада и кроз сву вечност.Амин. Потом је началствујући Епископ Фотије заблагодарио и подучио читаво литургијско сабрање, где је између осталог рекао: -Поздрављам вас и доносим благослове наших манастира, из Зворничко-тузланске Епархије: манастира Тавне, манастира Ловнице, манастира Папраће и манастира Озрена. То су четири темеља, тада посађена и дан данас они тамо литургишу и служе и окупљају нас православни народ са свих страна, из ових простора и из других простора. Дођу људи да се поклоне светим Немањићима и њиховим светим моштима. И свети Стефан Штиљановић је такође припадао, можемо слободно рећи по духу, Немањићима, јер је њихово дело вршио као деспот српски у Аустроугарској и учинио оно што врло тешко данас нама изгледа, да буде неко на власти владар, а да буде свети човек. Треба остати веран Јеванђељу Христовом, треба остати веран Цркви Његовој и проповеди светих Апостола. Зато је величина управо када прослављамо свете Немањиће, светог Стефана Штиљановића и друге угоднике Божије који су управо то успели, а били су некако укључени у буру ветрова световног начина живота. Нису били испосници у некој келији или негде па су се смирено молили Богу. Него су били људи који су живели у свету, али су успели да одрже Реч Божију и да ходе стазом Царства Небескога. Трпеза љубави и радост заједничарења је уприличена у ресторану Музеј Окуса у Осијеку. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  21. У суботу, дана 20. октобра 2018. године Епархија осечкопољска и барањска је у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Осијеку прославила своје небеске затупнике пред престолом Свевишњега, Светог деспота Стефана и његову супругу Јелену Штиљановић. Колико је велики данашњи дан сведочи и чињеница да се пуноћа Цркве пројавила на евхаристијском сабрању коме је началствовао Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије уз саслуживање Епископа пакрачко-славонског Г. Јована, Епископа бихаћко-петровачког Г. Сергија, Епископа мохачког Г. Исихија и домаћина Епископа осечкопољског Г. Херувима. Епископима су саслуживали свештеници и монаси из осечкопољске и барањске, бачке, бихаћко-петровачке и славонске Епархије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- После прочитаног Јеванђелског зачала, свечану беседу је изговорио Епископ Сергије, који је између осталог нагласио: -Да нас је Бог призвао да се угледамо на Његове свете, ради чијег се дивног спомена сабрасмо данас овдје у овај свети храм, прослављајући светога Стефана Штиљановића и свету Јелену. Сабрасмо се овдје ради тог спомена јер Бог љуби своје светитеље, и како нам казује псалмопојац: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев“. Ми смо се данас сабрали овдје не би ли како постали дио Неба, не би ли се како домогли оне друге димензије наше стварности. Оне ставрности коју многи не виде а свима је доступна и докучива, а то је Света Евхаристија. Након што су освећена славска обележја, вино, жито и колач, Епископ Херувим је произнео благодарност свима који су увеличали данашњи дан: -Драга браћо и сестре, Оци и архијереји наши, желим да Вам заблагодарим на љубави и труду што сте данас дошли у ову нашу богоспасавану Епархију да овде прославите нашу Епархијску славу светог Стефана Штиљановића и свету Јелену, који су наши заштитници и молитвеници наши пред Престолом Свевишњега Бога. Посебна ми је част да овде поздравим преузвишенога надбискупа ђаковачко-осјечкога господина Ђуру Хранића који је уложио свој труд и одлучио да својим присуством увелича наше славље. Поздравио бих и све представнике јавног, културног и политичког живота. Данас смо принели бескрвну Жртву молећи се Свевишњем Богу за здравље и спасење рода нашега васколикога. Нек је благословен данашњи дан, и нека сте благословени сви. Ово је заиста велики дан, када наша Епархија прославља своје заштитнике, Стефана и Јелену Штиљановић, јер су они били били наши велики молитвеници и угодници Божији који су превасходно ишли Путем Христовим. Ишли су тим трновитим путем градећи пут ка Царству Божијем. Управо на то ми сви треба да будемо позвани, да изграђујемо у себи ту љубав, љубав која нас узводи ка Вечноме Пристаништу, а то је Царство Божије. Нека сте благословени, и нека је благословена данашња слава, од сада и кроз сву вечност.Амин. Потом је началствујући Епископ Фотије заблагодарио и подучио читаво литургијско сабрање, где је између осталог рекао: -Поздрављам вас и доносим благослове наших манастира, из Зворничко-тузланске Епархије: манастира Тавне, манастира Ловнице, манастира Папраће и манастира Озрена. То су четири темеља, тада посађена и дан данас они тамо литургишу и служе и окупљају нас православни народ са свих страна, из ових простора и из других простора. Дођу људи да се поклоне светим Немањићима и њиховим светим моштима. И свети Стефан Штиљановић је такође припадао, можемо слободно рећи по духу, Немањићима, јер је њихово дело вршио као деспот српски у Аустроугарској и учинио оно што врло тешко данас нама изгледа, да буде неко на власти владар, а да буде свети човек. Треба остати веран Јеванђељу Христовом, треба остати веран Цркви Његовој и проповеди светих Апостола. Зато је величина управо када прослављамо свете Немањиће, светог Стефана Штиљановића и друге угоднике Божије који су управо то успели, а били су некако укључени у буру ветрова световног начина живота. Нису били испосници у некој келији или негде па су се смирено молили Богу. Него су били људи који су живели у свету, али су успели да одрже Реч Божију и да ходе стазом Царства Небескога. Трпеза љубави и радост заједничарења је уприличена у ресторану Музеј Окуса у Осијеку. Извор: Епархија осечкопољска и барањска View full Странице
  22. 1754. године нишки Митрополит Гаврило, син Николин, изабран је за пећког Патријарха. Његовим избором за пећког Патријарха трон нишке Митрополије постаје упражњен у то време, а према сведочанству многих савременика, дошло је последње запуштење у Пећкој Патријаршији како због великог намета порте али и због силних финансијских обавеза ка турским властима. Након одласка митрополита Гаврила на катедри нишке Митрополије променило се неколико личности о којима ђакон Далибор Мидић говори, али и открива нам историјске детаље и околности како је за нишког митрополита изабран архимандрит и егзарх Антиохијске патријаршије који се звао Игнатије. На крају ексклузивног разговора ђакон Далибор нам открива и зашто се митрополит Игнатије није дуго задржао у Нишу. Извор: Радио Глас
  23. Архивар и ризничар Православне Епархије нишке, ђакон Далибор Мидић, гостујући данас у јутарњем програму Радија Глас, изнео је екслузивно откриће о историјској вези Антиохијске Патријаршије и Православне Епархије нишке. Интересантан податак, са краја 18. века, према речима ђакона Далибора Мидића, „у једна бурна и турбулентна времена постојале су везе између Антиохијске Патријаршије и нишке Митрополије“. Звучни запис разговора 1754. године нишки Митрополит Гаврило, син Николин, изабран је за пећког Патријарха. Његовим избором за пећког Патријарха трон нишке Митрополије постаје упражњен у то време, а према сведочанству многих савременика, дошло је последње запуштење у Пећкој Патријаршији како због великог намета порте али и због силних финансијских обавеза ка турским властима. Након одласка митрополита Гаврила на катедри нишке Митрополије променило се неколико личности о којима ђакон Далибор Мидић говори, али и открива нам историјске детаље и околности како је за нишког митрополита изабран архимандрит и егзарх Антиохијске патријаршије који се звао Игнатије. На крају ексклузивног разговора ђакон Далибор нам открива и зашто се митрополит Игнатије није дуго задржао у Нишу. Извор: Радио Глас View full Странице
  24. Чланови Дечјег хора Црквене општине новосадске посетили су 29. и 30. септембра 2018. године манастире Сопоћани, Ђурђеве ступове и Градац. У недељу, на празник светих мученица Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије Дечји хор је узео молитвеног учешћа у светој Литургији у манастиру Градац. Након Литургије организован је музички наступ у порти манастира, у славу Бога и светих мученица. Сестринство манастира Градац исказало је хришћанску љубав и срдачност гостима из Епархије бачке. Путовање је организовала Служба за поклоничка путовања Епархије бачке Светињама у походе. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Беседа View full Странице
×