Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'емисију'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Ово значи да је смутљиваца и лажних учитеља било увјек по Црној Гори, а исто тако и да је Цетињска митрополија одувјек била она адреса са које су Црногорцима стизала упозорења да таквима не вјерују. Нажалост, и данас, поред свих мука и невоља које наш народ трпи (братоубиства, наркоманија, социјалне неједнакости и сиромаштво многих), нијесу нас мимоишли ни такви самозвани учитељи који о Цркви, светитељима и вјерујућем народу, неометано и свакодневно износе највеће лажи и увреде. Један такав се појављује под именом ”Истјеривач митова”, на некој од овдашњих приватних телевизија. Овај, да би показао колико је ”паметан и начитан”, нема другу тему него да ружно говори о Цркви и Светим људима – којима народ вјековима вјерује. Свакако да Црква ништа нема против слободе говора и могућности да свако може јавно да изнесе свој став – ма какав он био, али дјелује неукусно, да двије већински државне фирме ”Аеродроми Црне Горе” и ”Електропривреда Црне Горе”, чији се буџет највећим дјелом пуни из џепа вјерујућег народа, финансирају ову приватну циркуску тачку поменутог самозванца. ( Да не буде забуне, у Цркву се иде добровољно, а плаћање струје и вожњу авионом сваки Црногорац мора да плати баш овим фирмама. ) Све дјелује још неукусније када чујемо, да овај ”истјеривач”, са толико омразе помиње српску културу и тако поспрдно изговара ријечи на екавици, а знамо да му је цио живот, удобно и комотно баш у Београду, гдје живи и ради. А да видимо како он то ”истјерује митове”: Тврди, а да не трепне, како су крајем Првог свјетског рата у Никшићу вршене импровизоване сахране црногорских светитеља!? Гдје је то прочитао овај вајни научник? Једини извор на који се позива је пропагандно антисрпско штиво ”Из крвавог албума Карађорђевића”. Тај материјал нико озбиљан у науци не узима као прворазредни извор, већ само као примјер политичке пропаганде у династичком сукобу Петровића и Карађорђевића. Једноставно, ако се већ боримо против митова, овдје треба подвући да о таквој ”сахрани” нема релевантних докумената. Исто тако, помињање Подгоричке скупштине у контексту антицрквених предлога и идеја, које су се на њој чуле – еклатантан је примјер неистина коју производи овај смутљивац. Јер, на тој скупштини, поменут је, али није узиман у разматрање, предлог тројице младих црногорских социјалиста ( М.Булајић, М.Јовановић и М.Терић ) да се свештеничка служба расформира, религије укину а мошти светаца о државном трошку сахране на гробљу!!! Од 165 посланика те скупштине, само су тројица били ”ове памети” и њихов предлог је игнорисан! ( др Ј.Бојовић ”Извори за историју радничког покрета у црној Гори 1919-29”, Титоград 1971. ) А ако бисмо ипак могли са неким да доведемо у везу оваква размишљања, то онда свакако нијесу посланици Подгоричке скупштине који су овај њихов ”Меморандум” презрели, него неке струје будућих комуниста, и њихова идеологија у Црној Гори од 1945 до данас, која ће, рушећи капелу на Ловћену, а градећи Мештровићев маузолеј, устврдити како црква и религија нијесу будућност црногорске социјалистичке омладине!!! А то јесте школски примјер митологије – када, насупрот чињеницима и доказивој истини, конструишеш приче на основу сопствених увјерења и емоција. И то је очигледно интелектуални идентитет овог ”утјеривача монтенегринског мита”. Ако се у овој емисији каже да је култ Светог Саве увезен у Црну Гору, и да га овдје није било прије 19.вијека, – онда неко ко то тврди има проблем са голим чињеницама, доказаним у науци: Свети Сава је оснивач првих православних епархија са домицилном, народном јерархијом, овдје у Црној Гори, тачније на простору средњовјековне Зете. А то су епархије: Зетска, Хумска и Будимљанска. Све оне трају до данас, и у свакој од њих се непрекидно његује култ Светог Саве. У Зетској ( касније Цетињској ) култ Светог Саве затичемо у историји приморских манастира, али и у богатом насљеђу манастира Мораче; у богослужбеним књигама штампарије Црнојевића и Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16.вијека ), у бројним народним предањима ( нпр. Светосавски пост, до данас важећи у селима око Цетиња ), као и у храмовима и светковинама из времена књаза Данила и краља Николе. У Хумској ( касније Захумско-рашкој ) светосавски култ је очигледан у историји манастира Пива и Острог, као и у бројним народним предањима из Пиве, Дробњака и Бањана. Коначно, бројне породице из ових крајева славе Св.Саву као своју крсну славу или прислужбу, па би ту свако даље истјеривање мита, могло да нас доведе само до радикалног атеистичког комунизма – и његове ”развојне” философије, да није добро славити славе које су нам ђедови оставили. Коначно, овај наш ”трговац маглом”, упоран је да нам докаже како на Рибници нема никаквог Немањиног града! Пошто инсистира да нам се представи као научник и истраживач, он постојање Немњиног града негира тако што тврди да је ту изграђено турско војно утврђење Депедеген! Па шта онда? Да ли је било утврђења и насеобина у данашњој Подгорици и прије Турака? Или је то мит? Истражујући которске архиве чувени научник Ристо Ковијанић доказује како се први помен средњовјековних насеобина крај Рибнице среће још 1326. А то је, ако нећемо да производимо неку нову митологију, – много прије турског доласка у ове крајеве. Коначно, у Немањиним животописима, која су, вијек и по старија од ових архивских документа, – поред свих стилских украса које одликују овакве текстове – стоје и непобитни подаци, извјештаји синова о томе да им се отац родио крај ријеке Рибнице!!! Као и о томе да је Немања, ослобађајући ту исту Рибницу од Византије, фактички ослободио ”отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ”!!! И на крају, питање: Зашто се од државних пара финансира овај модерни митотворац који хоће да утјера у нас, нешто што је смислио у својој београдској доколици? Митрополија црногорско-приморска
  2. Памти се, да је у вријеме Светог Петра Цетињског, Црном Гором лутао некакав самозвани калуђер Авакум, који је мутио народ својим мудровањима, па је Свети упозоравао Црногорце да се ”чувају од лажи и обећања његових” и да не буду ”безумни ни лаковјерни”. А на другој страни, за некога бившег калуђера, архимандрита Стефана, Цетињски светитељ опомиње народ да се од њега уклањају као од ”злонаравног смутљивца, који не мисли друго него како да са лажима утврди своју срећу, врх несреће и срамоте свега народа”. Ово значи да је смутљиваца и лажних учитеља било увјек по Црној Гори, а исто тако и да је Цетињска митрополија одувјек била она адреса са које су Црногорцима стизала упозорења да таквима не вјерују. Нажалост, и данас, поред свих мука и невоља које наш народ трпи (братоубиства, наркоманија, социјалне неједнакости и сиромаштво многих), нијесу нас мимоишли ни такви самозвани учитељи који о Цркви, светитељима и вјерујућем народу, неометано и свакодневно износе највеће лажи и увреде. Један такав се појављује под именом ”Истјеривач митова”, на некој од овдашњих приватних телевизија. Овај, да би показао колико је ”паметан и начитан”, нема другу тему него да ружно говори о Цркви и Светим људима – којима народ вјековима вјерује. Свакако да Црква ништа нема против слободе говора и могућности да свако може јавно да изнесе свој став – ма какав он био, али дјелује неукусно, да двије већински државне фирме ”Аеродроми Црне Горе” и ”Електропривреда Црне Горе”, чији се буџет највећим дјелом пуни из џепа вјерујућег народа, финансирају ову приватну циркуску тачку поменутог самозванца. ( Да не буде забуне, у Цркву се иде добровољно, а плаћање струје и вожњу авионом сваки Црногорац мора да плати баш овим фирмама. ) Све дјелује још неукусније када чујемо, да овај ”истјеривач”, са толико омразе помиње српску културу и тако поспрдно изговара ријечи на екавици, а знамо да му је цио живот, удобно и комотно баш у Београду, гдје живи и ради. А да видимо како он то ”истјерује митове”: Тврди, а да не трепне, како су крајем Првог свјетског рата у Никшићу вршене импровизоване сахране црногорских светитеља!? Гдје је то прочитао овај вајни научник? Једини извор на који се позива је пропагандно антисрпско штиво ”Из крвавог албума Карађорђевића”. Тај материјал нико озбиљан у науци не узима као прворазредни извор, већ само као примјер политичке пропаганде у династичком сукобу Петровића и Карађорђевића. Једноставно, ако се већ боримо против митова, овдје треба подвући да о таквој ”сахрани” нема релевантних докумената. Исто тако, помињање Подгоричке скупштине у контексту антицрквених предлога и идеја, које су се на њој чуле – еклатантан је примјер неистина коју производи овај смутљивац. Јер, на тој скупштини, поменут је, али није узиман у разматрање, предлог тројице младих црногорских социјалиста ( М.Булајић, М.Јовановић и М.Терић ) да се свештеничка служба расформира, религије укину а мошти светаца о државном трошку сахране на гробљу!!! Од 165 посланика те скупштине, само су тројица били ”ове памети” и њихов предлог је игнорисан! ( др Ј.Бојовић ”Извори за историју радничког покрета у црној Гори 1919-29”, Титоград 1971. ) А ако бисмо ипак могли са неким да доведемо у везу оваква размишљања, то онда свакако нијесу посланици Подгоричке скупштине који су овај њихов ”Меморандум” презрели, него неке струје будућих комуниста, и њихова идеологија у Црној Гори од 1945 до данас, која ће, рушећи капелу на Ловћену, а градећи Мештровићев маузолеј, устврдити како црква и религија нијесу будућност црногорске социјалистичке омладине!!! А то јесте школски примјер митологије – када, насупрот чињеницима и доказивој истини, конструишеш приче на основу сопствених увјерења и емоција. И то је очигледно интелектуални идентитет овог ”утјеривача монтенегринског мита”. Ако се у овој емисији каже да је култ Светог Саве увезен у Црну Гору, и да га овдје није било прије 19.вијека, – онда неко ко то тврди има проблем са голим чињеницама, доказаним у науци: Свети Сава је оснивач првих православних епархија са домицилном, народном јерархијом, овдје у Црној Гори, тачније на простору средњовјековне Зете. А то су епархије: Зетска, Хумска и Будимљанска. Све оне трају до данас, и у свакој од њих се непрекидно његује култ Светог Саве. У Зетској ( касније Цетињској ) култ Светог Саве затичемо у историји приморских манастира, али и у богатом насљеђу манастира Мораче; у богослужбеним књигама штампарије Црнојевића и Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16.вијека ), у бројним народним предањима ( нпр. Светосавски пост, до данас важећи у селима око Цетиња ), као и у храмовима и светковинама из времена књаза Данила и краља Николе. У Хумској ( касније Захумско-рашкој ) светосавски култ је очигледан у историји манастира Пива и Острог, као и у бројним народним предањима из Пиве, Дробњака и Бањана. Коначно, бројне породице из ових крајева славе Св.Саву као своју крсну славу или прислужбу, па би ту свако даље истјеривање мита, могло да нас доведе само до радикалног атеистичког комунизма – и његове ”развојне” философије, да није добро славити славе које су нам ђедови оставили. Коначно, овај наш ”трговац маглом”, упоран је да нам докаже како на Рибници нема никаквог Немањиног града! Пошто инсистира да нам се представи као научник и истраживач, он постојање Немњиног града негира тако што тврди да је ту изграђено турско војно утврђење Депедеген! Па шта онда? Да ли је било утврђења и насеобина у данашњој Подгорици и прије Турака? Или је то мит? Истражујући которске архиве чувени научник Ристо Ковијанић доказује како се први помен средњовјековних насеобина крај Рибнице среће још 1326. А то је, ако нећемо да производимо неку нову митологију, – много прије турског доласка у ове крајеве. Коначно, у Немањиним животописима, која су, вијек и по старија од ових архивских документа, – поред свих стилских украса које одликују овакве текстове – стоје и непобитни подаци, извјештаји синова о томе да им се отац родио крај ријеке Рибнице!!! Као и о томе да је Немања, ослобађајући ту исту Рибницу од Византије, фактички ослободио ”отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ”!!! И на крају, питање: Зашто се од државних пара финансира овај модерни митотворац који хоће да утјера у нас, нешто што је смислио у својој београдској доколици? Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. Свечани дочек Његове светости биће организован испред подгоричког Саборног храма вечерас у 18:30 часова након чега ће се служити Вечерња са наречењем. Подсјетимо, ово је девета посјета Предстојатеља Српске цркве Црној Гори а шеста Митрополији црногорско-приморској. Његова светост Патријарх српски Иринеј први пут је Митрополију црногорско-приморску посјетио 31.10. 2010. године. Свјатјејши је у оквиру обиљежавања 180 година од смрти Светог Петра Цетињског, служио Свету патријарашку литургију у Цетињском манастиру када је обављено и пресвлачење светитељевих моштију. Иначе Патријарх је ту посјету Црној Гори започео обиласком манастира Ђурђеви ступови код Берана. У Епархији будимљанско-никшићкој Патријарх је био више дана јула 2011. и обишао Беране, Бијело Поље, Никшић, Жабљак, Жупу Никшићку, Мојковац, Манастир Пиву…. Следећа посјета нашег Патријарха је била 7. октобра 2013.  када је са седам првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским Вартоломејем и руским Кирилом освештао подгорички Саборни храм. Поред тројице Патријараха храм су освештали још Архиепископи: кипарски Хризостом, атински Јероним и албански Анастасије и Митрополит варшавски и све Пољске Сава. У Светом богослужењу молитвено је учествовало више хиљада православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине, Србије. Током четврте посјете 1. марта 2014. началствовао је Светом литургијом у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, литијом и освештањем крстионице у пиргу Светог Симеона Мироточивог чиме је почео Светосимеоновски сабор који се одржавао у знаку великог јубилеја 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање. По повратку из Тиране, 2. јуна 2014. Поглавар Српске цркве је посјетио Саборни храм у Подгорици и тадашњем предсједнику Црне Горе г. Филипу Вујановићу уручио орден Светог цара Константина, којим га је, поводом 17 вјекова од доношења Миланског едикта одликовао Свети ахијерејски синод Српске православне цркве. Епархију будимљанско-никшићку је посјетио на празник Светих Кирика и Јулите 2014. године,поводом обиљежавања 70 година од покоља недужне дјеце, жена и стараца Велике и околине који су починили 28. јула 1944. фашистичко-вулентарско-балистички злочинци из дивизија „Принц Еуген“ и „Скендербег“. Његова светост Патријарх српски након Литургије коју је служио у цркви посвећеној овим светитељима у Велици је истакао да је једно то што се десио страшан злочин, а да је горе што је послератна власт чинила све да тај, али и друге злочине преда забораву. Казао је да су, нажалост, ово дјело учинили многи који су припадали нашој вјери и нашем народу. У току Патријарашке литургије 31. јула 2016. у подгоричком Храму Христовог Васкрсења обавио је хиротонију архимандрита г. Кирила (Бојовића) у Епископа диоклијског. Последњи пут Првојерарх Српске цркве је посјетио Црну Гору 25. септембра 2016. године поводом освештања Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Храм је освештао Његово Блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог Блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних Православних Цркава. Том приликом Патријарх Иринеј је казао да изградња Саборног храма има велики значај за наше доба и представља велико охрабрење за српски род, те да је грађен у кризним временима на свим пољима живота. Извор: Радио Светигора
  4. Његова светост Патријарх српски г. Иринеј допутoваће данас у дводневну посјету Црној Гори, гдје ће у недјељу, 22. јула у 8 часова у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици за вријеме Патријарашке литургије обавити хиротонију архимандрита Методија (Остојића) у викарног Епископа диоклијског. У овом свечаном великом догађају поред Патријарха и Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија учествоваће 18 Епископа наше Цркве, велики број свештенства и монаштва. Звучни запис Свечани дочек Његове светости биће организован испред подгоричког Саборног храма вечерас у 18:30 часова након чега ће се служити Вечерња са наречењем. Подсјетимо, ово је девета посјета Предстојатеља Српске цркве Црној Гори а шеста Митрополији црногорско-приморској. Његова светост Патријарх српски Иринеј први пут је Митрополију црногорско-приморску посјетио 31.10. 2010. године. Свјатјејши је у оквиру обиљежавања 180 година од смрти Светог Петра Цетињског, служио Свету патријарашку литургију у Цетињском манастиру када је обављено и пресвлачење светитељевих моштију. Иначе Патријарх је ту посјету Црној Гори започео обиласком манастира Ђурђеви ступови код Берана. У Епархији будимљанско-никшићкој Патријарх је био више дана јула 2011. и обишао Беране, Бијело Поље, Никшић, Жабљак, Жупу Никшићку, Мојковац, Манастир Пиву…. Следећа посјета нашег Патријарха је била 7. октобра 2013. када је са седам првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским Вартоломејем и руским Кирилом освештао подгорички Саборни храм. Поред тројице Патријараха храм су освештали још Архиепископи: кипарски Хризостом, атински Јероним и албански Анастасије и Митрополит варшавски и све Пољске Сава. У Светом богослужењу молитвено је учествовало више хиљада православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине, Србије. Током четврте посјете 1. марта 2014. началствовао је Светом литургијом у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, литијом и освештањем крстионице у пиргу Светог Симеона Мироточивог чиме је почео Светосимеоновски сабор који се одржавао у знаку великог јубилеја 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање. По повратку из Тиране, 2. јуна 2014. Поглавар Српске цркве је посјетио Саборни храм у Подгорици и тадашњем предсједнику Црне Горе г. Филипу Вујановићу уручио орден Светог цара Константина, којим га је, поводом 17 вјекова од доношења Миланског едикта одликовао Свети ахијерејски синод Српске православне цркве. Епархију будимљанско-никшићку је посјетио на празник Светих Кирика и Јулите 2014. године,поводом обиљежавања 70 година од покоља недужне дјеце, жена и стараца Велике и околине који су починили 28. јула 1944. фашистичко-вулентарско-балистички злочинци из дивизија „Принц Еуген“ и „Скендербег“. Његова светост Патријарх српски након Литургије коју је служио у цркви посвећеној овим светитељима у Велици је истакао да је једно то што се десио страшан злочин, а да је горе што је послератна власт чинила све да тај, али и друге злочине преда забораву. Казао је да су, нажалост, ово дјело учинили многи који су припадали нашој вјери и нашем народу. У току Патријарашке литургије 31. јула 2016. у подгоричком Храму Христовог Васкрсења обавио је хиротонију архимандрита г. Кирила (Бојовића) у Епископа диоклијског. Последњи пут Првојерарх Српске цркве је посјетио Црну Гору 25. септембра 2016. године поводом освештања Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Храм је освештао Његово Блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог Блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних Православних Цркава. Том приликом Патријарх Иринеј је казао да изградња Саборног храма има велики значај за наше доба и представља велико охрабрење за српски род, те да је грађен у кризним временима на свим пољима живота. Извор: Радио Светигора View full Странице
  5.   Ово је Седмица Радио-Београда 1. Право, па и обавеза Српске Православне Цркве да учествује у унутрашњем дијалогу о Косову суштински су легитимни и неспорни. Они су, позивом председника Републике, признати и у формалном смислу. Jављају се, међутим, покушаји да се они релативизују, минимизирају  и оспоре. Ваше Преосвештенство, најпре хвала што говорите за Седмицу, а одмах и питање: како објашњавате оваква настојања и свест која их обликује? Хвала вама за позив и за могућност да се на овако озбиљне теме озбиљно поразговара, као што и доликује Вама као уредници и првом програму Радио-Београда. Хтео бих, најпре, да кажем како лично сматрам да унутрашњи дијалогније најсрећнији израз. Ја бих пре рекао да се ради о свесрпском или свенародном дијалогу, а у том смислу он је и унутрашњи и спољашњи. Како год да узмемо, веома је важан управо због тога што се ради о решавању Гордијевог чвора званог проблем Косова и Метохије или косовска криза, а ја бих пре рекао – дубока угроженост и тренутна окупација Косова и Метохије, као и нелегитимно проглашавање његове наводне независности. Све то изискује суштински, свенародни, став и одговор. У том смислу, позив на дијалог је сасвим уместан и користан. Никада једна група људи, маколико била добронамерна, – претпоставимо притом да нису у питању политичари него, рецимо, научници, књижевници, уметници, и то махом академици, – не може увек са сигурношћу тврдити да баш она изражава став већине, а камоли став свих. То ни ми, епископи и остали пастири Цркве, не можемо тврдити за себе, а још мање то можемо тврдити за све вернике Цркве или за народ у целини. Добро је, значи, ослушнути разне гласове, разна мишљења. У којем год правцу да се иде – било у правцу даљег попуштања, што значи наше постепене капитулације по питању Косова и Метохије, било у правцу одбране нашег легитимног права на сопствену територију, која никад у историји није била албанска територија, а као српска територија је духовно и идентитетски најважнија српска територија, – сваки покушај решавања мора се, у сваком случају, заснивати на ставу огромне већине нашега народа. Без обзира на ток разговорâ и преговорâ, као и на пратеће међународне притиске, немогуће је доносити далекосежне одлуке или вући радикалне потезе (као што је мењање Устава, као што је пристајање на нове минимуме, нове „црвене линије“ које то можда и нису), а да иза тога не стоји већина народа. Није ствар само у поштовању демократских процедура, које се данас сматрају обавезнима и које су свакако боље него ауторитарни системи у којима одлучује мали број људи или само један човек, него у томе што у стварном животу није одрживо никакво решење против којега је већина. То, ако хоћете, видимо и на негативном примеру понашања албанске већине на Косову и Метохији. Не бих да сад улазим у тематику како је уопште дошло до етничке мајоризације албанског народа на Косову и Метохији на штету тамошњега српског народа; просто напомињем да је, нажалост, до тога дошло насиљем, а не природним путем. То се не сме губити из вида и не може се допустити да нам Запад соли памет да Арбанаси, зато што су већина, имају право на територију. Каталонци су у Каталонији већина, па тај исти Запад каже да немају право на засебну територију и суверенитет. Било како било, став већине да треба прогласити независност, макар и на своју штету, ипак је одиграо крупну улогу у развоју догађајâ. Без те већинске подршке, постигнуте и пропагандом, па и неким грешкама са наше, српске стране, ствари би се мало друкчије одвијале. Није то, наравно, био пресудан чинилац. Све кључне одлуке су, колико знам, доносили моћни странци. Ни једну једину нису донели косовско-метохијски Албанци сами нити смо ми могли да изменимо договоре и планове коване у време када је Русија била Јељцинова Русија, Русија на коленима, када Кина још није била на великој светској позорници, када смо ми били потпуно сами, када су наши политички вођи кукали и молили Козирјева, тадашњег руског министра иностраних послова, да нам помогне и на Косову и у Босни и Херцеговини и када је он са хладним подсмехом, имајући породицу већ стално настањену у САД, презриво одговорио: „Немате шта да очекујете“. Имамо резултат који имамо. Имамо га захваљујући споју оба елемента, односно синхронизованом деловању споља и изнутра. Свестан тога, мислим да је дијалог – зовимо га унутрашњим или свенародним, свесрпским – користан јер заиста може да покаже шта народ мисли. То не значи да пристајемо на једноумље или да нам је циљ једноумље. Оно је апсолутно немогуће у животу, у било ком периоду. Уз то, оно је неприродно и нечовечно. Неизнуђени, недириговани, неизманипулисани дијалог одузима могућност било којој елити – правој, самозваној, политичкој, интелектуалној, медијској, па и црквеној – да мисли како има право да говори у име свих. Да би дијалог био плодан и користан, он мора бити слободан и искрен: не сме бити никаквих ограничења, не сме се ничији став унапред оквалификовати оваквим или онаквим. А када се овако заиста утврди шта је већински став, онда га сви, почевши од државног врха, морају уважавати. Српска Православна Црква је, на неки начин, већ скицирала становиште по овом питању. На чему се оно темељи? Овде бих морао да вас донекле исправим, односно допуним, и то управо у духу онога што сам сада говорио. Врло је тешко говорити о ставу Српске Православне Цркве, и то „већ скицираном”. Постоји став многих црквених људи, укључујући и мене као Вашег саговорника у овом тренутку. У крајњој линији, свако има свој став и сви имамо свој став. Моје дубоко убеђење јесте да ће став огромне, чак апсолутне већине верникâ Српске Православне Цркве бити јединствен и да они неће бити за даље уступке по питању Косова и Метохије него за сваки напор да се оно очува као део српске државе, као српска територија, као наше алфа и омега у суштинском, идентитетском смислу. То никако не значи, како би хтели да протумаче злонамерни људи, да ми желимо да онде постоје само Срби, а да других уопште нема или да их има, али да немају иста права као ми. Такво становиште нам није било својствено никада, па ни у временима када је Србија могла да несметано и некажњено изврши такозвано етничко чишћење, као, рецимо, после балканских ратова. Српски народ га није вршио, а неки други су га вршили, и до данас врше, на штету српскога народа. Свим овим хоћу да кажем да постоји једна важна компонента, коју, нажалост, у нашој јавности многи не разумеју. Било би, разуме се, погрешно и грешно казати да нико не разуме, али веома многи, забрињавајуће многи, не разумеју. Посреди је следеће: Црква није ни партија ни идеологија. Следствено, погрешан је приступ оних лица која су ишла дотле да Патријарху, првом човеку Цркве, оспоре право на мишљење које је друкчије од претпостављеног владајућег мишљења, иако то „владајуће мишљење” уопште није познато. Не знамо какво ће оно бити. Лично не верујем да ико икоме може да нуди Косово и Метохију, али споменута реакција полази управо од претпоставке да позив на дијалог значи некакав ублажавајући завој, неку врсту камуфлаже за наше даље напуштање идеје о суверенитету Србије над Косовом и Метохијом. Али да ли се иза идеје о дијалогу крије оваква замисао, то, пре свега, још не знамо. Лично не верујем да би такво тумачење могло бити истинито. Али и да јесте, ко има право да прописује мишљење било коме, па ма то био и један једини „мали човек”, а не духовни поглавар десетак милиона верникâ, једини ex officio, по функцији и дужности, овлашћен да говори у њихово име? То је, уосталом, једна од његових прерогатива као Патријарха: он ad extra (пред разним друштвеним субјектима и пред јавношћу уопште) изражава став Цркве као целине. Тај став није, наглашавам, резултат директивâ, као што је у партијама, било у оној јединој (комунистичкој) некада било у многима сада. Свака партија има своју „генералну линију” и директиве које њено чланство обавезују. Тога у Цркви нема. Апарата притиска, ограничавања слободе мишљења и изражавања, у Цркви нема. Хвала Богу што га нема! Иначе би Црква радила сама против себе. Како онда, зар није моје очекивање да ће став огромне већине у Цркви бити једнозначан и готово једногласан у противности са мојим тврђењем да тај став неће бити плод неког упутства такозваног црквеног врха, неке врсте унутрашњег наговарања или пропаганде? Нема ту контрадикције! Зашто? Зато што питање Косова и Метохије није само политичко питање нити само територијални спор. Посреди је суштинско и дубинско питање нашег народног и духовног бића, питање нашег идентитета. Наша самосвест и наше самоосећање засновани су кроз историју на Косовском Завету или, по другој терминологији, на видовданском опредељењу, чије су идеје познате или би требало да су познате. Тај вековни свети Завет неки данас називају косовским митом. Нека га називају тако! Они по правилу и не знају шта уствари значи израз мит. Не знају да он није нимало пежоративан него да заправо има исти смисао као и завет. Ја ћу ипак радије говорити о заветној мисли, о заветном опредељењу, јер је то наш вишевековни израз, уткан у наш кôд мишљења и понашања. Ако се једном народу одузме његов Завет, његова идеја водиља, онда он престаје да буде народ у органском смислу те речи,  престаје да постоји као духовно жив организам. Постаје, напротив, аморфна маса којом може да се манипулише, којој је свеједно како ће се звати и да ли ће бити ове, оне или никакве вере, да ли ће припадати овом или оном цивилизацијском кругу, овом или оном вредносном систему. Просто, постаје духовно мртва – мада биолошки још увек жива – људска заједница. С тим у вези морам нагласити да духовна смрт често претходи биолошкој смрти, а не обрнуто, као што обично мислимо. У овом, дакле, смислу, вековно сазнање и осећање, изражено у нашој књижевности и уметности, у стваралаштву из свих области, у укупној традицији и култури, везано је за Косово. Ко је могао да очекује да ће неки удаљени делови српског народа, који не живе чак ни у суседној и донедавно српској Црној Гори, него у Далмацији, Лици и другде у Крајини, вековима певати о Косову, уз гусле и без гусала, рађати се и умирати са Косовом на уснама и у срцу? Није то ствар географије. Ја памтим своје детињство, проведено не у епским крајевима него овде у Бачкој, у Војводини, у северном делу Србије. И ту се живело и дисало косовском мишљу. Када сам већ био ђак основне школе и умео да читам, старији људи – наши родитељи, деке и баке, суседи – тражили су од нас деце да им у вечерњим сатима наглас читамо народне јуначке песме. Треба ли да нагласим да су и те песме, као и приповедања старијих, за тему најчешће имала косовске ликове и догађаје? А били су то прости људи, људи из народа. И није то било баш тако давно... Зато сам недавно и рекао, коментаришући врло незграпну и нимало демократску изјаву једне личности, да, с једне стране, Патријарх има право да изрази мишљење Цркве, с друге стране службено је на то позван и обавезан, а с треће стране – он ће дубље и суштинскије од других исказати ову органску мисао, поготову у амбијенту отуђености од народног самоосећања, што је, нажалост, чест случај међу припадницима наше данашње интелигенције. Мене сте поправили у претходном питању због тога што сте хтели да ми нагласите да, с једне стране, по вашем мишљењу постоји јединствен став, али нема званичног става. Можда сам се недовољно јасно изразио. Хвала што ме подсећате на то! Када Патријарх или Синод нешто изјави, то, свакако, у одређеном смислу јесте службени или званични став. Јер, неко мора да изражава саборно осећање већине у Цркви. Службено изражени став није, међутим, резултат ни испирања мозга, ни пропаганде, ни неке врсте директиве, ни менталног насиља, него се њиме констатује оно што спонтано, органски, већ постоји и што сви добро знамо. Лично, примера ради, не могу, а да не знам шта о овом проблему мисли српски сељак на Косову или у Метохији. Знам јер сам у младости, дуги низ годинâ, био сабрат манастира Дечана и више сам пешачио по Метохији него по родној Бачкој. А и да нисам, једнако бих знао! То исто, још боље од мене, зна наш Патријарх, који је годинама службовао као професор Богословије у Призрену. То исто је знао покојни патријарх Павле, који је три и по деценије онде живео. То исто зна већина наших епископа; знају, практично, сви. То исто зна и већина народа који припада Цркви. То није нагађање – то је искуствено знање. Дозволите ми да цитирам део изјаве нашег Патријарха који је, по свој прилици, био повод за неумесну критику на његов рачун о којој сам, пре неколико дана, писао. Патријарх каже овако: „Апелујемо на наше државнике да не смеју да дају никада своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, а оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено. То Срби и Србија не смеју дозволити“. Ове речи су заиста израз свенароднога мишљења и става. Све је ту речено јасно, гласно и, надасве, часно. Додаћу још нешто: Патријарх вели да ми апелујемо на наше државнике. Не каже да ми одлучујемоуместо њих. Ми нисмо државници већ црквени пастири и духовни посленици. Али управо вековно духовно искуство Цркве, животом проверено и историјом оверено, даје нам право да говоримо, сведочимо, апелујемо, на нама својствен начин и утичемо. Благодатна савест и историјска свест Цркве претходила је, штавише, постојању српске државе и многих других држава. Она ће постојати докле год постоји наш народ – тачније, док је света и века. Опростите ми што вас прекидам и дозволите ми потпитање. У политици се често користи фраза о „црвеним линијама“. Моје потпитање гласи: може ли Црква да размишља у тим категоријама и које би „црвене линије“ то биле? Наведени Патријархов исказ значи једину „црвену линију“, дату и задату. Свесни смо да је потребно пронаћи неки начин за опстанак српског народа на Косову и у Метохији, известан modus vivendi. У датим околностима – међународним пре свега – није могуће остварити суверенитет Србије „на терену”, у пракси. Сви знамо из којих разлога. Један од њих јесте што се не поштује Резолуција 1244. Да се поштује, постојало би извесно државно присуство Србије. Други је што, и да постоји ограничено присуство Србије, то не би била довољна снага, не бисмо могли да суштински одлучујемо. У том светлу, не сматрам да је главни проблем то што Срби на терену, онде где живе, морају, да би опстали, да имају одређене контакте са органима самопроглашене „државе”, да пристају на одређене компромисе, не признајући притом њен лажни суверенитет. Да је садашње стање ствари такво какво јесте, то је схваћено, можда са извесним закашњењем, и код нас, „у остатку Србије”, како се каже. Од наше браће и сестара који остадоше и опстадоше на огњиштима предака по најстрашнију цену, често и по цену жртава у сопственој породици, и који желе да и даље остану и опстану, не можемо да тражимо да они буду ти див-јунаци који ће се супротставити како непосредном окружењу, са свим његовим предрасудама и опсесијама, тако и окупационој сили која је створила и која одржава постојеће стање. Формула опстанка уз одређени компромис на терену никада, међутим не подразумева нашу спремност на формално и суштинско отуђивање, на одрицање од заветне српске земље, баш како је наш Патријарх рекао. Хтео бих и ово да кажем! Има неких међу нама који овако формулишу ствар: шта сад? То је изгубљена ствар. Са згражавањем сам читао изјаве и коментаре ове врсте чак и из пера (или компјутера) неких аутора које познајем и од којих то никад не бих очекивао. А шта да кажем о онима који се непрестано, систематски, често и острашћено, залажу за добровољно прихватање „реалне ситуације” (што у преводу значи пораза), за одрицање од идентитета, а против „митова” и „поповских придика”? Они нису ништа друго до аутошовинисти, односно Срби биолошки, а антисрби психолошки. Та категорија „интелектуалаца”, нажалост, постоји, и то само код нас. Они кажу: „Шта сад? Већ је прошло толико година, треба се помирити са губитком...” Притом „заборављају” да је пет векова прошло од пада под Турке, после Маричке и Косовске битке, до 1912. године, када је Србија поново постала суверена на Косову и Метохији. За читаво то време људи су опстајали, и поред великих сеоба под Арсенијем Трећим и Арсенијем Четвртим и сталних мањих сеоба. И те сеобе – увек у нади на повратак – биле су компромис у служби опстанка док не сване дан слободе. Током целог тог дуготрајног периода текао је процес исламизације, потом и албанизације. Најпре су исламизовани досељени Арбанаси, а онда и велики број Срба. Све до времена између два светска рата знало се које породице су прави Арбанаси или Арнаути (данас се каже Албанци), а које су такозвани арнауташи. Српске породице су, наиме, временом, примајући ислам, примале и албански језик. Било је тада, у времену када су живи завидели мртвима, не мало људи који су мислили: немамо излаза, хајде да се и ми потурчимо! За један потресан пример знам из казивања блаженопочившег патријарха Павла. У неком селу, под неописивим арнаутским и арнауташким зулумом (данас кажемо: терор), неки домаћини одлучују да се, због неиздрживих мука и патњи, потурче. Али сеоски свештеник им каже: „Људи, браћо, немојте! Издржите још мало! Толико векова су ваши дедови издржали и нису се потурчили. Издржите још мало, доћи ће слобода“. Људи с тешком муком прихвате његов савет и, гле чуда, кроз две или три године српска војска је корачала њиховим селом. И данас је у суштини исто. Двадесет година, тридесет година, два века, три века... – не знамо колико ће трајати данашње стање ствари нити како ће се уопште развијати ствари у свету. Али да ми кажемо: „Узели сте, поклањамо“, – на то немамо право јер бисмо се тиме одрекли себе као народа. Дозволите ми да овим поводом додам следеће, иако ми оштри начин говора није особито својствен: ако то урадимо, онда  историјски то и заслужујемо – уколико заслужујемо место у историји народâ после таквога чина. Неколико пута сте поменули компромис. На шта сте конкретно мислили? Шта би, по вашем мишљењу, компромис данас требало да буде? Мислим да је са наше стране, од стране наше државе, већ понуђен максимални компромис. Прихваћен је Бриселски споразум, који албанска страна непрекидно опструише, а да није притиска странаца, не би га ни формално прихватила. Мислим да је то сваком јасно. Тај споразум, који се налази на ивици гажења нашег сопственог Устава, те је уставно-правно на једвите јаде прихватљив, заиста је огроман компромис. Он показује да ратна опција стварно није присутна у размишљању било кога са наше стране. Са друге стране, то јесте некакав, макар и понижавајући, оквир за колико-толико нормалан живот косовско-метохијских Срба. За њих, подсећам, још увек није могућ иоле нормалан живот ако у близини нема страних војника. Живети страхујући за себе, за свој живот и имовину, а понајвише за своју децу – то је била, а и даље јесте, њихова сурова и горка животна збиља. Заједница српских општина такође би била известан заштитни оквир. Управо зато га албанска страна већ толико времена избегава и хтела би да га сведе на неку врсту невладине организације која у пракси не значи ништа. На делу је чудан, неприродан, али и неминован однос између органâ власти самопроглашене лажне државе и српског народа у Покрајини, посебно у енклавама јужно од Ибра: српски народ у суштини не прихвата и не признаје структуре те власти, али га живот приморава на симбиозу. Јер, Србин, упркос свему, мора да има возачку дозволу, мора да има здравствену књижицу, мора да упише дете у школу, и тако даље. Сматрам, дакле, да је максимум компромиса са стране Србије понуђен. Кад би такозвана међународна заједница (термин је намерно недоречен и неодређен, а заправо значи велике силе Запада) стварно хтела да се ствари смире, да Балкан не буде вечита зона сукобâ ниског интензитета, где ће исти светски моћници час распиривати час гасити пожаре, онда би она албанску страну, која ништа не чини без инструкцијâ са Запада, натерала да понуђени или изнуђени компромис прихвати. За сада, стање је такво какво јесте – флуидно, нејасно, недефинисано. Нама преостаје да се надамо да се барем неће погоршавати. Верујете ли да су опште околности у региону, па и у Европи, повољније за нас него што су биле ранијих деценија? Односи у региону, у светлу нашег виђења проблема Косова и Метохије, нису, по мом мишљењу, бољи већ гори него раније. Бивше југословенске републике су похитале да признају тобожњу независност Косова и Метохије. То нису урадиле само Хрватска и неке друге суседне земље, од којих смо то и могли очекивати с обзиром на општи „тренд” у њиховом односу према Србији и Србима уопште. То је учинила и Црна Гора, што је заиста највећа срамота у њеној историји, већа, рекао бих, него и њено учлањење у НАТО. То, штавише, није срамота само Црне Горе него и укупног српског народа. Како неко може називати Његоша својим највећим писцем, а у исто време урадити тако нешто? Па и да се не ради о српском народу на Косову и Метохији, да се ради о било ком народу, како схватити и прихватити овакво понашање? Да је ситуација обрнута, да су у питању Шиптари, зар ми не бисмо били дужни да и њих жалимо, да и са њима дубоко саосећамо, уколико себе сматрамо хришћанским народом? Нажалост, исти је случај и кад је у питању бивша Република Македонија, о неким другима да и не говоримо. На светској сцени, међутим, мислим да је ситуација неупоредиво повољнија по нас него што је била деведесетих година зато што значајне светске силе, пре свих Русија и Кина, принципијелно бране и међународно право и наше право на властиту територију. Баш ових дана су се све лицемерје и двострука мерила Запада показала на примеру Каталоније. Оно што су наметнули у случају Косова и Метохије сада хоће да спрече када је у питању Каталонија. Није ово једини пример. Има и много поразнијих примера. Велика Британија нас бомбардује јер, тобоже, не поштујемо право албанског народа на самоопредељење, а нешто пре тога она убија домороце далеких острва (Малвини или Фокланд), која никада нису била њена територија него су у питању отете земље, колоније. Британски суверенитет је неприкосновена светиња, а право на самоопредељење не постоји. То је савремени свет, свет двоструког морала, уствари свет без морала. Ми ту немамо шта да очекујемо. Али, на другој страни, Кина и Русија, што због свог империјалног статуса, што из принципијелних разлога, што у циљу самозаштите, доследно подржавају нашу позицију. И друге моћне и утицајне земље (Индија, Бразил, најмногољуднија муслиманска земља Индонезија) наши су савезници по овом питању. Притом Запад данас  не може да издиктира своју вољу великом и моћном Истоку. Једноставно, мора да преговара. Са наше стране – духовно и егзистенцијално, а не само политички – било би самоубиствено да у новим, много повољнијим, светским околностима, сада кренемо путем добровољног напуштања онога што нисмо отели и што је исконски наше.   Ви сте ми, заправо, посредно одговорили и на питање како Црква у начелу гледа на питање државно-правне суверености и мањинских права. Што се тиче суверености, међународно право заступа начело да нема насилног мењања граница. Западне земље су то начело погазиле и у нашем случају и у другим случајевима, нарочито на Блиском и Средњем Истоку, али, наравно, љубоморно га чувају за себе. Границе постојећих држава често су, заиста, крајње проблематичне. У Африци и на Блиском Истоку цртали су их колонијални господари, а не народи који онде живе. Неприродне границе обично деле органске целине, етничке и културне, а спајају разнородне, тешко спојиве целине. Много веће муке и невоље ствара, међутим, сваки покушај њиховог насилног мењања. Па шта би овде био излаз? Излаз би био да унутар постојећих граница, какве су да су, функционише механизам који обезбеђује пуну слободу, идентитетску, верску, културну, просветну и сваку другу самосвојност и најширу могућу аутономију. Мора постојати потпуна равноправност међу људима  и народима, без обзира на порекло, језик, расу, боју коже, верску опредељеност... Ако ње нема, онда неизбежно долази до напетости, до кризâ, до дилеме између  природнога права народâ на самоопредељење и права државâ да се њихов суверенитет поштује. Грешку Запада, па и његов грех, видим управо у томе што – искључиво ради својих сугубо себичних интереса – промовише час једно час друго. У нашој јавности упадљиво је било присуство појединих политичара из Војводине на каталонском референдуму. Као бумеранг, овде су се појавили графити Каталонија једнако Војводина. Какво је ваше становиште о оваквим ставовима народних посланика и политичара? Да вам право кажем, знам да јесу политичари, а да неки од њих јесу и народни посланици, али колико реално представљају не само српски народ Војводине него и било кога у Војводини види се и по томе колико су јаки у Скупштини Србије, у Скупштини Војводине и овде у Новом Саду. Главни галамџија и првак у таквој врсти реторике није се никада сетио да тражи Лику Републику у завичају својих предака, а Моша Пијаде – који није био Србин него Јеврејин, и није био православне вере него, можда, у младости мојсијевске, а у зрелим годинама никакве – јесте тражио аутономију за српски народ у Хрватској. Овде се, бар по мом мишљењу, ради о још већем лицемерју него што је оно које сам претходно описао, – а све ради  фотеље, ради ситних интереса и амбиција, ради опстанка на политичкој арени. То су, по мени, крајње неозбиљне приче неозбиљних људи, и не би требало да се њима много бавимо. Наравно, узнемиравајуће јесу, као што човека може да узнемирава и зујање комарца. Тако и ово: јесте непријатна појава, али мислим да реално не значи ништа. Уосталом, ако је Каталонија питање свога државног статуса решавала или покушала да решава референдумом, нека дотични изволе да предложе референдум у Србији о статусу Војводине! Да видимо који је то проценат Срба, Мађара, Словака, Буњеваца, Хрвата и осталих који би подржао њихову опцију! Осим њих самих, – а зна се који су и колико их је, – тешко да би било иког другог. Сви су они наследници добро познате аутономашке клике коју је у своје време створила комунистичка партија управо зато да би стално раслабљивала и понижавала Србију. Владико, деведесетих година, после пада комунизма, у једном чланку сте написали: „Није радосно духовно стање нашег народа, а то још више важи за његову интелигенцију“. Од тада је прошло двадесет и пет година. Како бисте данас описали духовно стање народа и наше интелектуалне, па и политичке елите? Што се тиче опште дијагнозе или дефиниције, поновио бих и данас ове исте речи. Бојим се да ће проћи још доста деценија у којима ће такве речи – а оне нису  усамљене нити су само моје – бити, нажалост, актуелне. Чини ми се, ипак,  да је народ мање дезоријентисан: инстиктивно, интуитивно,  без особите заслуге, без великог подвига и жртве, негде дубоко је и даље укорењен у вековној традицији, у заветном осећању света и живота, у косовској мисли, коначно – у хришћанству, Православљу и Светосављу. Није лако – ни идеолошким притиском, ни прогонима, ни другим методама – истргнути један народ из његове историје. Заветно самоосећање и самосазнање народа кроз векове, које му даје снагу да се бори за  слободу и опстанак, даје му снагу и да у свим околностима, па и у ратним, тежи ка идеалу чојства и јунаштва. Зато осећамо урођено гнушање према злочинима, без обзира на то да ли злочинци потичу из наше или из туђе средине. Ако ствари посматрамо под овим углом, произилази да народ лакше и брже може да се врати самом себи него што то може интелигенција. Њу, опет, делим на малобројну праву интелигенцију и на ону другу, већинску, која себе сматра елитом зато што има одређене титуле и одређена знања, али је духовно отуђена од Цркве и удаљена од било каквог дубљег односа према сопственом народу. Ево и један пример! Видели смо коментаре којима поједини људи у име такозване секуларне државе поричу суграђанима право слободног јавног манифестовања њихових верских осећања иако то право јемче све међународне конвенције (чија је потписница, узгред буди речено, и Србија). Секуларност тумаче искључиво у титоистичком и марксистичком кључу, а никад у савременом демократском кључу, где Црква и држава јесу одвојене, али сарађују у свему што се односи на опште добро. Не знају да је начело поделе надлежности Црква наметнула држави, а не обрнуто. Јеванђеље бележи речи Христове: Богу Божје, а цару царево! У исламу, напротив, нема јасне разлике између верске и државне заједнице. Какве, дакле, логике има гледиште да, зато што је држава секуларна, верник нема право да пољуби руку свом свештенику или, поготову, свом Патријарху? Како испада, ни највиши представник државе не сме се декларисати као верник. На које време нас то подсећа? Да ли су Сједињене Државе секуларна држава или нису? Да ли тамо живе само хришћани? Има ли тамо милионâ и милионâ муслиманâ, будистâ, свих могућих вера и невера? Па ипак, сваки нови амерички председник се заклиње на Библији. Даље, да ли је Немачка секуларна држава? У Бундестагу, међутим,  постоји капела – био сам у њој, зато говорим са непосредним сазнањем – у коју сваки  посланик, кад о нечем размишља, има право да уђе, да размишља, да се моли Богу ако је верник, да се о свакој својој дилеми, државничкој, политичкој, ма каквој, посаветује са представником своје Цркве или верске заједнице. И гле, Немачка ипак остаде секуларна држава, а Србија постаде теократија, џамахирија, шта ли, зато што је њен председник на јавном месту целивао руку првосвештенику Цркве у којој је крштен и којој припада! Неће бити... У неком другом грму лежи зец... При крају смо разговора. Владико, имам још само два питања. Да ли сваки народ има елиту какву заслужује и да ли наш народ заслужује боље вођство од овог које сад има? Без обзира на то што сам малопре рекао да наша елита, по мом осећању, није дорасла времену (част изузецима!) и да је народ у духовно-моралном погледу у нешто бољој позицији, мислим да је и народ једним делом одговоран за своју елиту. Много више су, наравно,  одговорни сви они чиниоци који утичу на то да елита буде равнодушна према сопственом народу. Тешко могу да тврдим да народ заслужује управо такву елиту какву тренутно има, али тешко могу и да поричем одређену међузависност народа и елите, ма шта овај термин значио. Следеће године се навршава осам векова откако је Свети Сава успоставио аутокефалност Српске Православне Цркве и тако „залио корење националног идентитета“. Истина је да ова тема можда заслужује посебну емисију, а ми са њом завршавамо овај интервју. Како ће Црква обележити јубилеј? Ви сте у праву када кажете да је то велика тема. То је једна од централних тема читаве наше историје и нашег укупног духовног, националног, културног, па, ако хоћете, и државног бића. Она заслужује не један засебан разговор  него више засебних разговора, и то не само са мном него и са многим другим људима, умнијим и обавештенијим од мене када су у питању њени одређени аспекти. Година Господња 1219. јесте гранични камен наше историје, вододелница између векова пре ње (јер ми, наравно, не постојимо само од времена Светога Саве ни само од времена досељења на Балкан) и потоњих векова. Као што се светска историја у нашем културном кругу дели на историју пре Христа и на историју после Христа, тако би се и наша, српска историја могла поделити на историју до Светога Саве и на историју после Светога Саве. Ми, засад, уочи јубиларне године, вршимо одређене припреме. То је јубилеј који треба достојно обележити. Строго црквена прослава тог јубилеја садржаће учешће свих Православних Цркава, ако Бог дâ, и то на највишем нивоу, на нивоу патријараха и осталих поглавара Цркава, затим  посматраче и госте из свих других хришћанских Цркава, као и из монотеистичких религија са чијим верницима смо географски измешани или живимо једни поред других. На првом месту ће бити заступљен чисто црквени, богослужбени програм свечаности. Други сегмент је нераскидиво везан са овим. То ће бити културне и научне манифестације
  6. Редови који следе представљају пуну, језички и стилски „умивену” , ауторизовану верзију интервјуа. Његов сажетак је претходних дана објављиван и коментарисан у медијима. Повезана вест: Епископ бачки др Иринеј: Питање број један данас - Косово и Метохија Ово је Седмица Радио-Београда 1. Право, па и обавеза Српске Православне Цркве да учествује у унутрашњем дијалогу о Косову суштински су легитимни и неспорни. Они су, позивом председника Републике, признати и у формалном смислу. Jављају се, међутим, покушаји да се они релативизују, минимизирају и оспоре. Ваше Преосвештенство, најпре хвала што говорите за Седмицу, а одмах и питање: како објашњавате оваква настојања и свест која их обликује? Хвала вама за позив и за могућност да се на овако озбиљне теме озбиљно поразговара, као што и доликује Вама као уредници и првом програму Радио-Београда. Хтео бих, најпре, да кажем како лично сматрам да унутрашњи дијалогније најсрећнији израз. Ја бих пре рекао да се ради о свесрпском или свенародном дијалогу, а у том смислу он је и унутрашњи и спољашњи. Како год да узмемо, веома је важан управо због тога што се ради о решавању Гордијевог чвора званог проблем Косова и Метохије или косовска криза, а ја бих пре рекао – дубока угроженост и тренутна окупација Косова и Метохије, као и нелегитимно проглашавање његове наводне независности. Све то изискује суштински, свенародни, став и одговор. У том смислу, позив на дијалог је сасвим уместан и користан. Никада једна група људи, маколико била добронамерна, – претпоставимо притом да нису у питању политичари него, рецимо, научници, књижевници, уметници, и то махом академици, – не може увек са сигурношћу тврдити да баш она изражава став већине, а камоли став свих. То ни ми, епископи и остали пастири Цркве, не можемо тврдити за себе, а још мање то можемо тврдити за све вернике Цркве или за народ у целини. Добро је, значи, ослушнути разне гласове, разна мишљења. У којем год правцу да се иде – било у правцу даљег попуштања, што значи наше постепене капитулације по питању Косова и Метохије, било у правцу одбране нашег легитимног права на сопствену територију, која никад у историји није била албанска територија, а као српска територија је духовно и идентитетски најважнија српска територија, – сваки покушај решавања мора се, у сваком случају, заснивати на ставу огромне већине нашега народа. Без обзира на ток разговорâ и преговорâ, као и на пратеће међународне притиске, немогуће је доносити далекосежне одлуке или вући радикалне потезе (као што је мењање Устава, као што је пристајање на нове минимуме, нове „црвене линије“ које то можда и нису), а да иза тога не стоји већина народа. Није ствар само у поштовању демократских процедура, које се данас сматрају обавезнима и које су свакако боље него ауторитарни системи у којима одлучује мали број људи или само један човек, него у томе што у стварном животу није одрживо никакво решење против којега је већина. То, ако хоћете, видимо и на негативном примеру понашања албанске већине на Косову и Метохији. Не бих да сад улазим у тематику како је уопште дошло до етничке мајоризације албанског народа на Косову и Метохији на штету тамошњега српског народа; просто напомињем да је, нажалост, до тога дошло насиљем, а не природним путем. То се не сме губити из вида и не може се допустити да нам Запад соли памет да Арбанаси, зато што су већина, имају право на територију. Каталонци су у Каталонији већина, па тај исти Запад каже да немају право на засебну територију и суверенитет. Било како било, став већине да треба прогласити независност, макар и на своју штету, ипак је одиграо крупну улогу у развоју догађајâ. Без те већинске подршке, постигнуте и пропагандом, па и неким грешкама са наше, српске стране, ствари би се мало друкчије одвијале. Није то, наравно, био пресудан чинилац. Све кључне одлуке су, колико знам, доносили моћни странци. Ни једну једину нису донели косовско-метохијски Албанци сами нити смо ми могли да изменимо договоре и планове коване у време када је Русија била Јељцинова Русија, Русија на коленима, када Кина још није била на великој светској позорници, када смо ми били потпуно сами, када су наши политички вођи кукали и молили Козирјева, тадашњег руског министра иностраних послова, да нам помогне и на Косову и у Босни и Херцеговини и када је он са хладним подсмехом, имајући породицу већ стално настањену у САД, презриво одговорио: „Немате шта да очекујете“. Имамо резултат који имамо. Имамо га захваљујући споју оба елемента, односно синхронизованом деловању споља и изнутра. Свестан тога, мислим да је дијалог – зовимо га унутрашњим или свенародним, свесрпским – користан јер заиста може да покаже шта народ мисли. То не значи да пристајемо на једноумље или да нам је циљ једноумље. Оно је апсолутно немогуће у животу, у било ком периоду. Уз то, оно је неприродно и нечовечно. Неизнуђени, недириговани, неизманипулисани дијалог одузима могућност било којој елити – правој, самозваној, политичкој, интелектуалној, медијској, па и црквеној – да мисли како има право да говори у име свих. Да би дијалог био плодан и користан, он мора бити слободан и искрен: не сме бити никаквих ограничења, не сме се ничији став унапред оквалификовати оваквим или онаквим. А када се овако заиста утврди шта је већински став, онда га сви, почевши од државног врха, морају уважавати. Српска Православна Црква је, на неки начин, већ скицирала становиште по овом питању. На чему се оно темељи? Овде бих морао да вас донекле исправим, односно допуним, и то управо у духу онога што сам сада говорио. Врло је тешко говорити о ставу Српске Православне Цркве, и то „већ скицираном”. Постоји став многих црквених људи, укључујући и мене као Вашег саговорника у овом тренутку. У крајњој линији, свако има свој став и сви имамо свој став. Моје дубоко убеђење јесте да ће став огромне, чак апсолутне већине верникâ Српске Православне Цркве бити јединствен и да они неће бити за даље уступке по питању Косова и Метохије него за сваки напор да се оно очува као део српске државе, као српска територија, као наше алфа и омега у суштинском, идентитетском смислу. То никако не значи, како би хтели да протумаче злонамерни људи, да ми желимо да онде постоје само Срби, а да других уопште нема или да их има, али да немају иста права као ми. Такво становиште нам није било својствено никада, па ни у временима када је Србија могла да несметано и некажњено изврши такозвано етничко чишћење, као, рецимо, после балканских ратова. Српски народ га није вршио, а неки други су га вршили, и до данас врше, на штету српскога народа. Свим овим хоћу да кажем да постоји једна важна компонента, коју, нажалост, у нашој јавности многи не разумеју. Било би, разуме се, погрешно и грешно казати да нико не разуме, али веома многи, забрињавајуће многи, не разумеју. Посреди је следеће: Црква није ни партија ни идеологија. Следствено, погрешан је приступ оних лица која су ишла дотле да Патријарху, првом човеку Цркве, оспоре право на мишљење које је друкчије од претпостављеног владајућег мишљења, иако то „владајуће мишљење” уопште није познато. Не знамо какво ће оно бити. Лично не верујем да ико икоме може да нуди Косово и Метохију, али споменута реакција полази управо од претпоставке да позив на дијалог значи некакав ублажавајући завој, неку врсту камуфлаже за наше даље напуштање идеје о суверенитету Србије над Косовом и Метохијом. Али да ли се иза идеје о дијалогу крије оваква замисао, то, пре свега, још не знамо. Лично не верујем да би такво тумачење могло бити истинито. Али и да јесте, ко има право да прописује мишљење било коме, па ма то био и један једини „мали човек”, а не духовни поглавар десетак милиона верникâ, једини ex officio, по функцији и дужности, овлашћен да говори у њихово име? То је, уосталом, једна од његових прерогатива као Патријарха: он ad extra (пред разним друштвеним субјектима и пред јавношћу уопште) изражава став Цркве као целине. Тај став није, наглашавам, резултат директивâ, као што је у партијама, било у оној јединој (комунистичкој) некада било у многима сада. Свака партија има своју „генералну линију” и директиве које њено чланство обавезују. Тога у Цркви нема. Апарата притиска, ограничавања слободе мишљења и изражавања, у Цркви нема. Хвала Богу што га нема! Иначе би Црква радила сама против себе. Како онда, зар није моје очекивање да ће став огромне већине у Цркви бити једнозначан и готово једногласан у противности са мојим тврђењем да тај став неће бити плод неког упутства такозваног црквеног врха, неке врсте унутрашњег наговарања или пропаганде? Нема ту контрадикције! Зашто? Зато што питање Косова и Метохије није само политичко питање нити само територијални спор. Посреди је суштинско и дубинско питање нашег народног и духовног бића, питање нашег идентитета. Наша самосвест и наше самоосећање засновани су кроз историју на Косовском Завету или, по другој терминологији, на видовданском опредељењу, чије су идеје познате или би требало да су познате. Тај вековни свети Завет неки данас називају косовским митом. Нека га називају тако! Они по правилу и не знају шта уствари значи израз мит. Не знају да он није нимало пежоративан него да заправо има исти смисао као и завет. Ја ћу ипак радије говорити о заветној мисли, о заветном опредељењу, јер је то наш вишевековни израз, уткан у наш кôд мишљења и понашања. Ако се једном народу одузме његов Завет, његова идеја водиља, онда он престаје да буде народ у органском смислу те речи, престаје да постоји као духовно жив организам. Постаје, напротив, аморфна маса којом може да се манипулише, којој је свеједно како ће се звати и да ли ће бити ове, оне или никакве вере, да ли ће припадати овом или оном цивилизацијском кругу, овом или оном вредносном систему. Просто, постаје духовно мртва – мада биолошки још увек жива – људска заједница. С тим у вези морам нагласити да духовна смрт често претходи биолошкој смрти, а не обрнуто, као што обично мислимо. У овом, дакле, смислу, вековно сазнање и осећање, изражено у нашој књижевности и уметности, у стваралаштву из свих области, у укупној традицији и култури, везано је за Косово. Ко је могао да очекује да ће неки удаљени делови српског народа, који не живе чак ни у суседној и донедавно српској Црној Гори, него у Далмацији, Лици и другде у Крајини, вековима певати о Косову, уз гусле и без гусала, рађати се и умирати са Косовом на уснама и у срцу? Није то ствар географије. Ја памтим своје детињство, проведено не у епским крајевима него овде у Бачкој, у Војводини, у северном делу Србије. И ту се живело и дисало косовском мишљу. Када сам већ био ђак основне школе и умео да читам, старији људи – наши родитељи, деке и баке, суседи – тражили су од нас деце да им у вечерњим сатима наглас читамо народне јуначке песме. Треба ли да нагласим да су и те песме, као и приповедања старијих, за тему најчешће имала косовске ликове и догађаје? А били су то прости људи, људи из народа. И није то било баш тако давно... Зато сам недавно и рекао, коментаришући врло незграпну и нимало демократску изјаву једне личности, да, с једне стране, Патријарх има право да изрази мишљење Цркве, с друге стране службено је на то позван и обавезан, а с треће стране – он ће дубље и суштинскије од других исказати ову органску мисао, поготову у амбијенту отуђености од народног самоосећања, што је, нажалост, чест случај међу припадницима наше данашње интелигенције. Мене сте поправили у претходном питању због тога што сте хтели да ми нагласите да, с једне стране, по вашем мишљењу постоји јединствен став, али нема званичног става. Можда сам се недовољно јасно изразио. Хвала што ме подсећате на то! Када Патријарх или Синод нешто изјави, то, свакако, у одређеном смислу јесте службени или званични став. Јер, неко мора да изражава саборно осећање већине у Цркви. Службено изражени став није, међутим, резултат ни испирања мозга, ни пропаганде, ни неке врсте директиве, ни менталног насиља, него се њиме констатује оно што спонтано, органски, већ постоји и што сви добро знамо. Лично, примера ради, не могу, а да не знам шта о овом проблему мисли српски сељак на Косову или у Метохији. Знам јер сам у младости, дуги низ годинâ, био сабрат манастира Дечана и више сам пешачио по Метохији него по родној Бачкој. А и да нисам, једнако бих знао! То исто, још боље од мене, зна наш Патријарх, који је годинама службовао као професор Богословије у Призрену. То исто је знао покојни патријарх Павле, који је три и по деценије онде живео. То исто зна већина наших епископа; знају, практично, сви. То исто зна и већина народа који припада Цркви. То није нагађање – то је искуствено знање. Дозволите ми да цитирам део изјаве нашег Патријарха који је, по свој прилици, био повод за неумесну критику на његов рачун о којој сам, пре неколико дана, писао. Патријарх каже овако: „Апелујемо на наше државнике да не смеју да дају никада своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, а оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено. То Срби и Србија не смеју дозволити“. Ове речи су заиста израз свенароднога мишљења и става. Све је ту речено јасно, гласно и, надасве, часно. Додаћу још нешто: Патријарх вели да ми апелујемо на наше државнике. Не каже да ми одлучујемоуместо њих. Ми нисмо државници већ црквени пастири и духовни посленици. Али управо вековно духовно искуство Цркве, животом проверено и историјом оверено, даје нам право да говоримо, сведочимо, апелујемо, на нама својствен начин и утичемо. Благодатна савест и историјска свест Цркве претходила је, штавише, постојању српске државе и многих других држава. Она ће постојати докле год постоји наш народ – тачније, док је света и века. Опростите ми што вас прекидам и дозволите ми потпитање. У политици се често користи фраза о „црвеним линијама“. Моје потпитање гласи: може ли Црква да размишља у тим категоријама и које би „црвене линије“ то биле? Наведени Патријархов исказ значи једину „црвену линију“, дату и задату. Свесни смо да је потребно пронаћи неки начин за опстанак српског народа на Косову и у Метохији, известан modus vivendi. У датим околностима – међународним пре свега – није могуће остварити суверенитет Србије „на терену”, у пракси. Сви знамо из којих разлога. Један од њих јесте што се не поштује Резолуција 1244. Да се поштује, постојало би извесно државно присуство Србије. Други је што, и да постоји ограничено присуство Србије, то не би била довољна снага, не бисмо могли да суштински одлучујемо. У том светлу, не сматрам да је главни проблем то што Срби на терену, онде где живе, морају, да би опстали, да имају одређене контакте са органима самопроглашене „државе”, да пристају на одређене компромисе, не признајући притом њен лажни суверенитет. Да је садашње стање ствари такво какво јесте, то је схваћено, можда са извесним закашњењем, и код нас, „у остатку Србије”, како се каже. Од наше браће и сестара који остадоше и опстадоше на огњиштима предака по најстрашнију цену, често и по цену жртава у сопственој породици, и који желе да и даље остану и опстану, не можемо да тражимо да они буду ти див-јунаци који ће се супротставити како непосредном окружењу, са свим његовим предрасудама и опсесијама, тако и окупационој сили која је створила и која одржава постојеће стање. Формула опстанка уз одређени компромис на терену никада, међутим не подразумева нашу спремност на формално и суштинско отуђивање, на одрицање од заветне српске земље, баш како је наш Патријарх рекао. Хтео бих и ово да кажем! Има неких међу нама који овако формулишу ствар: шта сад? То је изгубљена ствар. Са згражавањем сам читао изјаве и коментаре ове врсте чак и из пера (или компјутера) неких аутора које познајем и од којих то никад не бих очекивао. А шта да кажем о онима који се непрестано, систематски, често и острашћено, залажу за добровољно прихватање „реалне ситуације” (што у преводу значи пораза), за одрицање од идентитета, а против „митова” и „поповских придика”? Они нису ништа друго до аутошовинисти, односно Срби биолошки, а антисрби психолошки. Та категорија „интелектуалаца”, нажалост, постоји, и то само код нас. Они кажу: „Шта сад? Већ је прошло толико година, треба се помирити са губитком...” Притом „заборављају” да је пет векова прошло од пада под Турке, после Маричке и Косовске битке, до 1912. године, када је Србија поново постала суверена на Косову и Метохији. За читаво то време људи су опстајали, и поред великих сеоба под Арсенијем Трећим и Арсенијем Четвртим и сталних мањих сеоба. И те сеобе – увек у нади на повратак – биле су компромис у служби опстанка док не сване дан слободе. Током целог тог дуготрајног периода текао је процес исламизације, потом и албанизације. Најпре су исламизовани досељени Арбанаси, а онда и велики број Срба. Све до времена између два светска рата знало се које породице су прави Арбанаси или Арнаути (данас се каже Албанци), а које су такозвани арнауташи. Српске породице су, наиме, временом, примајући ислам, примале и албански језик. Било је тада, у времену када су живи завидели мртвима, не мало људи који су мислили: немамо излаза, хајде да се и ми потурчимо! За један потресан пример знам из казивања блаженопочившег патријарха Павла. У неком селу, под неописивим арнаутским и арнауташким зулумом (данас кажемо: терор), неки домаћини одлучују да се, због неиздрживих мука и патњи, потурче. Али сеоски свештеник им каже: „Људи, браћо, немојте! Издржите још мало! Толико векова су ваши дедови издржали и нису се потурчили. Издржите још мало, доћи ће слобода“. Људи с тешком муком прихвате његов савет и, гле чуда, кроз две или три године српска војска је корачала њиховим селом. И данас је у суштини исто. Двадесет година, тридесет година, два века, три века... – не знамо колико ће трајати данашње стање ствари нити како ће се уопште развијати ствари у свету. Али да ми кажемо: „Узели сте, поклањамо“, – на то немамо право јер бисмо се тиме одрекли себе као народа. Дозволите ми да овим поводом додам следеће, иако ми оштри начин говора није особито својствен: ако то урадимо, онда историјски то и заслужујемо – уколико заслужујемо место у историји народâ после таквога чина. Неколико пута сте поменули компромис. На шта сте конкретно мислили? Шта би, по вашем мишљењу, компромис данас требало да буде? Мислим да је са наше стране, од стране наше државе, већ понуђен максимални компромис. Прихваћен је Бриселски споразум, који албанска страна непрекидно опструише, а да није притиска странаца, не би га ни формално прихватила. Мислим да је то сваком јасно. Тај споразум, који се налази на ивици гажења нашег сопственог Устава, те је уставно-правно на једвите јаде прихватљив, заиста је огроман компромис. Он показује да ратна опција стварно није присутна у размишљању било кога са наше стране. Са друге стране, то јесте некакав, макар и понижавајући, оквир за колико-толико нормалан живот косовско-метохијских Срба. За њих, подсећам, још увек није могућ иоле нормалан живот ако у близини нема страних војника. Живети страхујући за себе, за свој живот и имовину, а понајвише за своју децу – то је била, а и даље јесте, њихова сурова и горка животна збиља. Заједница српских општина такође би била известан заштитни оквир. Управо зато га албанска страна већ толико времена избегава и хтела би да га сведе на неку врсту невладине организације која у пракси не значи ништа. На делу је чудан, неприродан, али и неминован однос између органâ власти самопроглашене лажне државе и српског народа у Покрајини, посебно у енклавама јужно од Ибра: српски народ у суштини не прихвата и не признаје структуре те власти, али га живот приморава на симбиозу. Јер, Србин, упркос свему, мора да има возачку дозволу, мора да има здравствену књижицу, мора да упише дете у школу, и тако даље. Сматрам, дакле, да је максимум компромиса са стране Србије понуђен. Кад би такозвана међународна заједница (термин је намерно недоречен и неодређен, а заправо значи велике силе Запада) стварно хтела да се ствари смире, да Балкан не буде вечита зона сукобâ ниског интензитета, где ће исти светски моћници час распиривати час гасити пожаре, онда би она албанску страну, која ништа не чини без инструкцијâ са Запада, натерала да понуђени или изнуђени компромис прихвати. За сада, стање је такво какво јесте – флуидно, нејасно, недефинисано. Нама преостаје да се надамо да се барем неће погоршавати. Верујете ли да су опште околности у региону, па и у Европи, повољније за нас него што су биле ранијих деценија? Односи у региону, у светлу нашег виђења проблема Косова и Метохије, нису, по мом мишљењу, бољи већ гори него раније. Бивше југословенске републике су похитале да признају тобожњу независност Косова и Метохије. То нису урадиле само Хрватска и неке друге суседне земље, од којих смо то и могли очекивати с обзиром на општи „тренд” у њиховом односу према Србији и Србима уопште. То је учинила и Црна Гора, што је заиста највећа срамота у њеној историји, већа, рекао бих, него и њено учлањење у НАТО. То, штавише, није срамота само Црне Горе него и укупног српског народа. Како неко може називати Његоша својим највећим писцем, а у исто време урадити тако нешто? Па и да се не ради о српском народу на Косову и Метохији, да се ради о било ком народу, како схватити и прихватити овакво понашање? Да је ситуација обрнута, да су у питању Шиптари, зар ми не бисмо били дужни да и њих жалимо, да и са њима дубоко саосећамо, уколико себе сматрамо хришћанским народом? Нажалост, исти је случај и кад је у питању бивша Република Македонија, о неким другима да и не говоримо. На светској сцени, међутим, мислим да је ситуација неупоредиво повољнија по нас него што је била деведесетих година зато што значајне светске силе, пре свих Русија и Кина, принципијелно бране и међународно право и наше право на властиту територију. Баш ових дана су се све лицемерје и двострука мерила Запада показала на примеру Каталоније. Оно што су наметнули у случају Косова и Метохије сада хоће да спрече када је у питању Каталонија. Није ово једини пример. Има и много поразнијих примера. Велика Британија нас бомбардује јер, тобоже, не поштујемо право албанског народа на самоопредељење, а нешто пре тога она убија домороце далеких острва (Малвини или Фокланд), која никада нису била њена територија него су у питању отете земље, колоније. Британски суверенитет је неприкосновена светиња, а право на самоопредељење не постоји. То је савремени свет, свет двоструког морала, уствари свет без морала. Ми ту немамо шта да очекујемо. Али, на другој страни, Кина и Русија, што због свог империјалног статуса, што из принципијелних разлога, што у циљу самозаштите, доследно подржавају нашу позицију. И друге моћне и утицајне земље (Индија, Бразил, најмногољуднија муслиманска земља Индонезија) наши су савезници по овом питању. Притом Запад данас не може да издиктира своју вољу великом и моћном Истоку. Једноставно, мора да преговара. Са наше стране – духовно и егзистенцијално, а не само политички – било би самоубиствено да у новим, много повољнијим, светским околностима, сада кренемо путем добровољног напуштања онога што нисмо отели и што је исконски наше. Ви сте ми, заправо, посредно одговорили и на питање како Црква у начелу гледа на питање државно-правне суверености и мањинских права. Што се тиче суверености, међународно право заступа начело да нема насилног мењања граница. Западне земље су то начело погазиле и у нашем случају и у другим случајевима, нарочито на Блиском и Средњем Истоку, али, наравно, љубоморно га чувају за себе. Границе постојећих држава често су, заиста, крајње проблематичне. У Африци и на Блиском Истоку цртали су их колонијални господари, а не народи који онде живе. Неприродне границе обично деле органске целине, етничке и културне, а спајају разнородне, тешко спојиве целине. Много веће муке и невоље ствара, међутим, сваки покушај њиховог насилног мењања. Па шта би овде био излаз? Излаз би био да унутар постојећих граница, какве су да су, функционише механизам који обезбеђује пуну слободу, идентитетску, верску, културну, просветну и сваку другу самосвојност и најширу могућу аутономију. Мора постојати потпуна равноправност међу људима и народима, без обзира на порекло, језик, расу, боју коже, верску опредељеност... Ако ње нема, онда неизбежно долази до напетости, до кризâ, до дилеме између природнога права народâ на самоопредељење и права државâ да се њихов суверенитет поштује. Грешку Запада, па и његов грех, видим управо у томе што – искључиво ради својих сугубо себичних интереса – промовише час једно час друго. У нашој јавности упадљиво је било присуство појединих политичара из Војводине на каталонском референдуму. Као бумеранг, овде су се појавили графити Каталонија једнако Војводина. Какво је ваше становиште о оваквим ставовима народних посланика и политичара? Да вам право кажем, знам да јесу политичари, а да неки од њих јесу и народни посланици, али колико реално представљају не само српски народ Војводине него и било кога у Војводини види се и по томе колико су јаки у Скупштини Србије, у Скупштини Војводине и овде у Новом Саду. Главни галамџија и првак у таквој врсти реторике није се никада сетио да тражи Лику Републику у завичају својих предака, а Моша Пијаде – који није био Србин него Јеврејин, и није био православне вере него, можда, у младости мојсијевске, а у зрелим годинама никакве – јесте тражио аутономију за српски народ у Хрватској. Овде се, бар по мом мишљењу, ради о још већем лицемерју него што је оно које сам претходно описао, – а све ради фотеље, ради ситних интереса и амбиција, ради опстанка на политичкој арени. То су, по мени, крајње неозбиљне приче неозбиљних људи, и не би требало да се њима много бавимо. Наравно, узнемиравајуће јесу, као што човека може да узнемирава и зујање комарца. Тако и ово: јесте непријатна појава, али мислим да реално не значи ништа. Уосталом, ако је Каталонија питање свога државног статуса решавала или покушала да решава референдумом, нека дотични изволе да предложе референдум у Србији о статусу Војводине! Да видимо који је то проценат Срба, Мађара, Словака, Буњеваца, Хрвата и осталих који би подржао њихову опцију! Осим њих самих, – а зна се који су и колико их је, – тешко да би било иког другог. Сви су они наследници добро познате аутономашке клике коју је у своје време створила комунистичка партија управо зато да би стално раслабљивала и понижавала Србију. Владико, деведесетих година, после пада комунизма, у једном чланку сте написали: „Није радосно духовно стање нашег народа, а то још више важи за његову интелигенцију“. Од тада је прошло двадесет и пет година. Како бисте данас описали духовно стање народа и наше интелектуалне, па и политичке елите? Што се тиче опште дијагнозе или дефиниције, поновио бих и данас ове исте речи. Бојим се да ће проћи још доста деценија у којима ће такве речи – а оне нису усамљене нити су само моје – бити, нажалост, актуелне. Чини ми се, ипак, да је народ мање дезоријентисан: инстиктивно, интуитивно, без особите заслуге, без великог подвига и жртве, негде дубоко је и даље укорењен у вековној традицији, у заветном осећању света и живота, у косовској мисли, коначно – у хришћанству, Православљу и Светосављу. Није лако – ни идеолошким притиском, ни прогонима, ни другим методама – истргнути један народ из његове историје. Заветно самоосећање и самосазнање народа кроз векове, које му даје снагу да се бори за слободу и опстанак, даје му снагу и да у свим околностима, па и у ратним, тежи ка идеалу чојства и јунаштва. Зато осећамо урођено гнушање према злочинима, без обзира на то да ли злочинци потичу из наше или из туђе средине. Ако ствари посматрамо под овим углом, произилази да народ лакше и брже може да се врати самом себи него што то може интелигенција. Њу, опет, делим на малобројну праву интелигенцију и на ону другу, већинску, која себе сматра елитом зато што има одређене титуле и одређена знања, али је духовно отуђена од Цркве и удаљена од било каквог дубљег односа према сопственом народу. Ево и један пример! Видели смо коментаре којима поједини људи у име такозване секуларне државе поричу суграђанима право слободног јавног манифестовања њихових верских осећања иако то право јемче све међународне конвенције (чија је потписница, узгред буди речено, и Србија). Секуларност тумаче искључиво у титоистичком и марксистичком кључу, а никад у савременом демократском кључу, где Црква и држава јесу одвојене, али сарађују у свему што се односи на опште добро. Не знају да је начело поделе надлежности Црква наметнула држави, а не обрнуто. Јеванђеље бележи речи Христове: Богу Божје, а цару царево! У исламу, напротив, нема јасне разлике између верске и државне заједнице. Какве, дакле, логике има гледиште да, зато што је држава секуларна, верник нема право да пољуби руку свом свештенику или, поготову, свом Патријарху? Како испада, ни највиши представник државе не сме се декларисати као верник. На које време нас то подсећа? Да ли су Сједињене Државе секуларна држава или нису? Да ли тамо живе само хришћани? Има ли тамо милионâ и милионâ муслиманâ, будистâ, свих могућих вера и невера? Па ипак, сваки нови амерички председник се заклиње на Библији. Даље, да ли је Немачка секуларна држава? У Бундестагу, међутим, постоји капела – био сам у њој, зато говорим са непосредним сазнањем – у коју сваки посланик, кад о нечем размишља, има право да уђе, да размишља, да се моли Богу ако је верник, да се о свакој својој дилеми, државничкој, политичкој, ма каквој, посаветује са представником своје Цркве или верске заједнице. И гле, Немачка ипак остаде секуларна држава, а Србија постаде теократија, џамахирија, шта ли, зато што је њен председник на јавном месту целивао руку првосвештенику Цркве у којој је крштен и којој припада! Неће бити... У неком другом грму лежи зец... При крају смо разговора. Владико, имам још само два питања. Да ли сваки народ има елиту какву заслужује и да ли наш народ заслужује боље вођство од овог које сад има? Без обзира на то што сам малопре рекао да наша елита, по мом осећању, није дорасла времену (част изузецима!) и да је народ у духовно-моралном погледу у нешто бољој позицији, мислим да је и народ једним делом одговоран за своју елиту. Много више су, наравно, одговорни сви они чиниоци који утичу на то да елита буде равнодушна према сопственом народу. Тешко могу да тврдим да народ заслужује управо такву елиту какву тренутно има, али тешко могу и да поричем одређену међузависност народа и елите, ма шта овај термин значио. Следеће године се навршава осам векова откако је Свети Сава успоставио аутокефалност Српске Православне Цркве и тако „залио корење националног идентитета“. Истина је да ова тема можда заслужује посебну емисију, а ми са њом завршавамо овај интервју. Како ће Црква обележити јубилеј? Ви сте у праву када кажете да је то велика тема. То је једна од централних тема читаве наше историје и нашег укупног духовног, националног, културног, па, ако хоћете, и државног бића. Она заслужује не један засебан разговор него више засебних разговора, и то не само са мном него и са многим другим људима, умнијим и обавештенијим од мене када су у питању њени одређени аспекти. Година Господња 1219. јесте гранични камен наше историје, вододелница између векова пре ње (јер ми, наравно, не постојимо само од времена Светога Саве ни само од времена досељења на Балкан) и потоњих векова. Као што се светска историја у нашем културном кругу дели на историју пре Христа и на историју после Христа, тако би се и наша, српска историја могла поделити на историју до Светога Саве и на историју после Светога Саве. Ми, засад, уочи јубиларне године, вршимо одређене припреме. То је јубилеј који треба достојно обележити. Строго црквена прослава тог јубилеја садржаће учешће свих Православних Цркава, ако Бог дâ, и то на највишем нивоу, на нивоу патријараха и осталих поглавара Цркава, затим посматраче и госте из свих других хришћанских Цркава, као и из монотеистичких религија са чијим верницима смо географски измешани или живимо једни поред других. На првом месту ће бити заступљен чисто црквени, богослужбени програм свечаности. Други сегмент је нераскидиво везан са овим. То ће бити културне и научне манифестације View full Странице
  7. Бранко Станковић, заштитно лице РTС-a и аутор култног документарног мозаика Квадратура круга, у ексклузивном интервјуу за Слободну Херцеговину открива да је емисију о Пребиловцима снимио у строгој тајности Неустрашиви новинар, путописац и режисер који се није плашио ни када се са екипом Квадратуре круга спуштао у дно рудника и освајао гудуре од којих зазиру и прекаљени алпинисти сакрио је од Колегијума РТС-а да иде у Пребиловце. Прибојавао се, каже, да ће му шефови приговорити да отвара старе ране и поново покреће причу која представља једну од најмрачнијих страна историје ових простора. Зато ништа није хтео да препушта случају. Колегијуму је пријавио две теме у Херцеговини, а са екипом сковао тајни план да оде у Пребиловце и за мање од двадесет четири часа у невероватним околностима сними емисију због које су његови шефови у Колегијуму РТС-а били и више него задовољни. Бранкова емисија о Пребиловцима награђена је као дело које на јединствен и убедљив начин показује да људска вера и нада могу да победе патњу и надвладају силе зла, оличене у мрачним плановима усташа које су у августу 1941. у јаму Голубинка у Шурманцима бацили 600 Пребиловчана, међу којима и 150 деце млађе од 15 година, као и њихових наследника из ХВ и ХВО, који су у августу 1992. минирали крипту са моштима пребиловачких жртава, а потом село спалили до темеља. – О Пребиловцима сам први пут чуо када су први пут отворене јаме 1990/1991. године. Нажалост, до тада сам мало знао о њима – каже Станковић за Слободну Херцеговину. Када сте одлучили да снимите емисију о Пребиловцу и невероватној судбини тога села? – Пре пет година, први пут после рата, отишао сам у Херцеговину. Распитивао сам се у Мостару где је то село и како да дођем до њега. Рекли су ми да је то поред Чапљине, али да ћу тамо тешко икога затећи, јер се живот није вратио. После неког времена сазнао сам да су људи почели да се враћају и да село оживљава. То је била иницијална каписла која ме подигла да направим ту причу. Наравно, нисмо могли заoбићи причу о страдању српског народа у последњем и у Другом светском рату. То је незаoбилазна прича, јер све оно што су Пребиловци данас или оно што су били пре 50 или 70 година везано је за историју и те страшне догађаје и злочине које су починили неки други људи само зато што је неко био друге вере или друге нације. Кључна порука је да се живот после два страдања поново вратио у Пребиловце. Да ли је тачно да је емисија снимљена у тајности? – Када идем у иностранство – а нажалост, и Република Српска је иностранство – обавезни смо да упишемо тзв. синопсис. Процедура је другачија него у Србији, јер се прелази граница, царина као и висина трошкова. У синопсису сам пријавио друге теме, једну из Љубиња и једну из Почитеља. Пребиловце нисам пријавио, јер сам се плашио да неко у мојој медијској кући не постави питање зашто отварате старе ране и поново покрећете ту причу. Онда сам питао екипу: „Момци, да ли имате снаге да у ходу украдемо време и да урадимо причу о Пребиловцима?!” Екипа је имала снаге, али је то био убитачан темпо. Емисије које се раде на брзину попут ове о Пребиловцима дуго се носе у глави и троше јако пуно енергије. Ви сте тај који мора да изнесе све до краја да не би дошли у ситуацију да у монтажи неки битан детаљ изостане. Морате да бринете и о екипи како не би и њих уведели у неки проблем. Сценариста, редитељ, академик… Бранко Станковић потписао је као сценариста и редитељ 25 документарних и кратких играних филмова који су награђивани на фестивалима у земљи и свету. Аутор је драме Није него и коаутор драме Бар-Београд виа Пекинг. Обе су екранизоване на Радио-телевизији Србије. Од 2012. године има звање академика филмске уметности и наука које му је доделила Академија филмске уметности и наука. Аутор је и збирке прича са истим називом као и његова емисија – Квадратура круга. Како сте успели да за мање од једног дана снимите емисију која је касније награђена? – Пребиловце сам носио у себи шест месеци пре снимања. Да припреме за ту емисију нису добро одрађене, сигурно не би успели. Обављени су контакти са људима на терену, а имао сам и јасну слику како би то све требало да изгледа. Тако смо ипак све успели да стигнемо и обавимо планирани посао за дан. Кога сте контактирали пре емисије? – Најпре сам контактирао свештеника Данила Бора, кога сам претходно упознао у Мостару приликом освештања темеља Саборног храма. Ваљда је била и Божја воља да он у међувремену из Мостара пређе у Чапљину. Користио сам део архивског материјала из филма Ево наше деце чувеног редитеља Здравка Шотре. Позвао сам и њега, а он ми је дао дозволу да могу да користим материјал из његовог филма. После сам упознао и Миленка Јахуру, председника Српског националног друштва Пребиловци, који живи у Београду. После су се остваривали и други контакти и коцкице су се склапале. Годину и по дана након снимања емисије храм у Пребиловцима је завршен. У којој мери је ваша емисија допринела таквом исходу? – Емисија је дошла у правом тренутку, а то нам је и био циљ: да жртве буду сахрањене достојно по други пут. Посебно ме је обрадовало то што је Синод Српске православне цркве прогласио пребиловачке жртве светим. Имао сам унутрашње ломове током рада на тој емисији. Наиме, хтео сам да кажем за оне посмртне остатке који су вађене из јама „мошти” пошто сам имао неки унутрашњи осећај да би баш то и било исправно. Доживљавао сам их и тада као свете, па ме је силно обрадовала вест када су и званично проглашени светим. Посебно ме је обрадовало то што је Синод Српске православне цркве прогласио пребиловачке жртве светим. Током рада на тој емисији. хтео сам да кажем за оне посмртне остатке који су вађене из јама „мошти” пошто сам имао неки унутрашњи осећај да би баш то и било исправно. Какав вас је осећај пратио док сте снимали у Пребиловцима? – Када знате трагичну причу да је три стотине деце зверски побијено и да су неки живи људи бацани у јаме, осетите бол, поготово ако сте родитељ. И онда не можете у својој глави да се помирите с тим да је неки монструм који се звао Иван Јовановић Црни то могао да уради деци, а после је имао деветоро своје деце. Откуд то да се толико занимате за Херцеговину? – Херцеговина је увек инспиративна. Ове године се слави 140 година Невесињске пушке, а памтим када сам као члан најближег дописништва из Ужица кренуо у Невесиње на прославу 120 година. Радио сам и читаву емисију о повратку Дучића Требињу. Како сам остао дан дуже у Требињу, отишао сам и направио причу о Тврдошу, који је тада био много другачији од онога што је данас. После сам снимио још девет емисија о Херцеговини у склопу Квадратуре круга. Ипак, Пребиловци и Мостар на мене су оставили највећи траг. Родом сте из Ужица, а и тамо живи велики број Херцеговаца. Да ли је и ваше порекло са херцеговачких простора? – По ономе што сам изучавао у свом породичном стаблу, моји су из Дробњака. То је опет део Старе Херцеговине. Ужице су населили добрим делом људи из Старе Херцеговине и у том крају се и данас говори ијекавицом. Немам рационално објашњење за то, али сваки пут када сам на простору Старе Херцеговине имам посебан додир са каменом. Многи не знају да се бавите и сликарством… – Некада ме другари позову и скад стигнем скокнем дан – два на неку колонију. Сликарство је моја велика љубав, али … Кући сам још прошлог лета почео једну слику. То је уље на платну. Нажалост, остала ми је још трећина коју никако не стижем да довршим. Да ли то доживљавате као повратак коренима? – Човек у XXI веку заиста све може да промени. Име, презиме, адресу становања, чак и пол, али једино што никад не може да промени јесте завичај. Многи наши људи читаве животе и велике каријере направе по Аустралији, Америци или Канади, али последња жеља им је да буду сахрањени у завичају. Човек увек има потребу да се врати тамо одакле је потекао. Вуче га та земља. Чућете причу младих људи који су рођени на другом поднебљу како су пошли у завичај својих предака и осетили везаност. То је потпуно нормално, јер су преци оставили енергију на том простору. У времену у ком живимо и простору у ком се крећемо остављамо део своје енергије. Нисмо на том нивоу да би то могли на прави начин да схватимо, али ту енергију ће препознати они што долазе за нама. Када сам био на Скадру и шетао тамошњим улицама једноставно сам осетио енергију која нам припада и нисам имао никакву дилему да је то крај који је припадао мом народу. Једном сте рекли да је губитак достојанства најстрашније што човеку може да се деси. Како ми као народ данас стојимо са достојанством? – Ми смо у великој мери изгубили достојанство, и као народ и као појединци. Погледајте систем вредности. Ако мислите да можете све, и да изнад вас не постоји никакав ауторитет, па ни Бог, онда ћете стварно урадити све. На урушавање достојанства у великој мери су утицали медији последњих десетак година. Медији који покушавају да што више унизе и упрљају човека. Уместо да нас оплемењују, медији нас трују. Тако добијамо дневну дозу отрова уместо лека. Када отворите булеварску штампу, то су: црна хроника, естрада и привредни криминал. И вама дан одмах започне лоше. Виђате личности које су до јуче биле поштоване како у неком ријалитију изгубе достојанство. То се преноси и на публику која гледањем таквог садржаја такође губи достојанство. ТВ куће кажу да живе од реклама, а да такав садржај тражи публика. Да ли прихватате таква оправдања? – Истина је да се некад колеге бране ставом како је програм такав јер „народ то хоће”. Међутим, то није тачно. Људи прихватају оно што им се понуди. Рејтинг никада нисам јурио, нити се много тиме оптерећивао. Не желим сада да се хвалим рејтингом своје емисије, али чињеница да Квадратура круга има најдужи ауторски стаж на РТС-у потврђује њену гледаност и квалитет. Ако имате шта да понудите публици, нема разлога да се плашите рејтинга. Данас се сматра успешном емисија која траје три-четири године, иако томе претходи истраживање циљних група и обезбеђивање медијског тржишта унапред. Човек у XXI веку заиста све може да промени. Име, презиме, адресу становања, чак и пол, али једино што никад не може да промени јесте завичај Да ли сте пре 13 година, када сте почињали емисију, знали да ће она изгледати овако као данас? – Понудио сам РТС-у један другачији концепт емисије којим сам желео да вратим урушени систем вредности. Желео сам да повратим добро и племенито у људима, јер је то оно што човека чини човеком. За мене су урушене вредности не само оно по чему многи препознају Квадратуру круга него: и рад и стваралаштво и креација и иновација. У почетку људи нису могли да схвате до краја каква је то емисија мозаичног типа и какву ја желим да им пошаљем поруку. Био је потребан период од две године да се навикну на то, као и на мој покушај да вратим урушени систем вредности, који се није много променио од тог времена. Данас можда је и горе него у времену када смо емисију постављали. Радили сте у разним деловима земље и у различитим околностима. Да ли је било неких непријатности на снимањима? – Када смо радили емисију у Кистањама били смо на ивици инцидента. Ја нисам знао ко су људи који седе у кафани… да ли су они Срби, Хрвати, Јањевци са Косова или Хрвати који су ту живели. Општина Кистање је пре рата имала 99% српског становништва, па сам правио причу како је то данас. Све се добро завршило. Имали смо ситуације да се потроше батерије на мобилним телефонима, да се изгубимо у планинама, у путу, па да пешачимо и по петнаестак километара. Било је ратних ситуација, али живи смо и здрави и радимо даље. Да ли сте размишљали о преласку у неку другу телевизијску кућу? – Искрено, уопште не могу ни да замислим како би уопште могла да изгледа Квадратура круга на Пинку или рецимо на Првој. Та емисија би изгледала сигурно другачије у програмској шеми, а и људи би је другачије доживљавали. Задовољан сам статусом који имам у РТС-у. Данас многи сматрају да је новинарство пало на најниже гране. Има ли наде да се таква ситуација промени? – Знам да има много редакција у којој су потпуно нехумани услови за рад. Новинари седе набијени у једној просторији без основног мира када обављају неки телефонски позив. Слабо су плаћени. Са слабим стандардом и угроженом егзистенцијом новинар тешко да може да се избори за слободу, а то је најпогубије за ову професију. Извор: Слободна Херцеговина – први херцеговачки електронски магазин Разговарао: Трифко Ћоровић Фото: Приватна архива
×