Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'екологија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. Његова Свесветост опомиње да данашњи човек мора схватити свет као свој дом (икос). Он је такође нагласио потребу евхаристијског сагледавања, приступа творевини и њеног коришћења. „Сваки облик злоупотребе и уништавања творевине, као и њено претварање у предмет искоришћавања, представља извитоперење духа хришћанског Јеванђеља. Сасвим је исправно речено за Православну Цркву да је еколошки израз хришћанства у том смислу што је она у сржи свога бића очувала Свету евхаристију: „Православни верник не може остати индиферентан на еколошку кризу, јер су старање о творевини и заштита човекове средине израз наше православне вере и евхаристијски етос“. У својој посланици Свјатејши Патријарх Вартоломеј се обраћа плироми Цркве и истиче да је 29 година прошло од кад је Мајка Црква установила „Дан заштите човекове средине“. Током свег овог времена Васељенска Патријаршија је надахњивала и иницирала разне активности које су донеле много плода, и истицала у први план духовне и еколошке ресурсе нашег православног предања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије давале су подстрек теологији да излаже начела хришћанске антропологије и космологије о старању за природу, а исто тако да негује истину да човеково путовање кроз историју нема вредности ако у њему нема и ишчекивања света који функционише као истински „дом“ (икос) људског рода, посебно у време када све већа претња природној средини има за последицу могућност глобалног еколошког разарања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије нису развијане тек у одговору или у реаговању на данашњу еколошку кризу без преседана, него су биле израз живота Цркве, продужење евхаристијског етоса у верничком односу према природи… Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. У овогодишњој поруци поводом Дана заштите животне средине 1. септембра Васељенски патријарх Вартоломеј је истакао да је „живот Православне Цркве примењена екологија, опипљиво и недодириво поштовање према природној околини“. Његова Свесветост опомиње да данашњи човек мора схватити свет као свој дом (икос). Он је такође нагласио потребу евхаристијског сагледавања, приступа творевини и њеног коришћења. „Сваки облик злоупотребе и уништавања творевине, као и њено претварање у предмет искоришћавања, представља извитоперење духа хришћанског Јеванђеља. Сасвим је исправно речено за Православну Цркву да је еколошки израз хришћанства у том смислу што је она у сржи свога бића очувала Свету евхаристију: „Православни верник не може остати индиферентан на еколошку кризу, јер су старање о творевини и заштита човекове средине израз наше православне вере и евхаристијски етос“. У својој посланици Свјатејши Патријарх Вартоломеј се обраћа плироми Цркве и истиче да је 29 година прошло од кад је Мајка Црква установила „Дан заштите човекове средине“. Током свег овог времена Васељенска Патријаршија је надахњивала и иницирала разне активности које су донеле много плода, и истицала у први план духовне и еколошке ресурсе нашег православног предања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије давале су подстрек теологији да излаже начела хришћанске антропологије и космологије о старању за природу, а исто тако да негује истину да човеково путовање кроз историју нема вредности ако у њему нема и ишчекивања света који функционише као истински „дом“ (икос) људског рода, посебно у време када све већа претња природној средини има за последицу могућност глобалног еколошког разарања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије нису развијане тек у одговору или у реаговању на данашњу еколошку кризу без преседана, него су биле израз живота Цркве, продужење евхаристијског етоса у верничком односу према природи… Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26). Ово је један од разлога зашто је 2001. г. Грчка православна архиепископија у Америци основала Саветодавни одбор по научним и технолошким питањима, са његова три пододбора за питања енергије, екологије и економије. И док, отуда, укључивање православних јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама у ова размишљања можда представља новину, мада то није први пут да о овоме дискутујемо. На делање на еколошким питањима позвани смо и, штавише, то нам је заповеђено, на самом почетку књиге Постања, у којој су нам старање о природи и однос према Божјим створењима изложени у виду налога. А овај снажан библијски нагласак водио је у литургијску свет да је Бог Дух Свети „свудаприсутан и све испуњава“, чиме стичемо визију да је Бог осветио сву твар и тиме позвао људски род на преображење. На крају крајева, Бог све одржава, а не човек. Међутим, такође све морамо очувати као пристави и не заборавити да нисмо власници. Из тог разлога, ми грлимо свет као Божје свето присуство и поштовати Бога који прожима сву твар. Околни свет и Црква Истичемо да се космос није променио, мада се друштво зацело изменило. Данас имамо посла с другачијом скупином приоритета и ставова, другом скупином приоритета и снага које превладавају у нашем свету и времену. Понекад се ова схватања сукобљавају с православним погледом на свет. На пример, често се сусрећемо са окошталим појмом индивидуализма, који је стран нашем богословљу и предању. У Православној цркви увек смо наглашавали да живимо и постојимо као људска бића заједнице и да се спасавамо као чланови заједнице која је Црква. Исто тако, често се сучељавамо са гледиштем да је Бог одвојен од света, уместо да Бог воли свет и да је Бог свудаприсутан. Такво настојање подстиче неку врсту материјализма или секуларизма где се свет схвата на утилитаристички начин у складу с механистичким моделом какав нам је нудило Доба просвећености. Такав материјализам пориче унутарњу суштинску лепоту и вредност света, проповедајући свет без Бога и Духа његовог, чиме апсолутно десекрализује и ниподаштава сву твар. Као резултат тога, Бог се прогони у забито далеко небо, и тако је сасвим уклоњен са земље и удаљен од ње. Отуда не можемо више казивати да ствари буду „и на земљи као на небу“. Наравно да се овакво гледиште радикално разликује од богословља и његове примене. Најзад, ако се одвојимо једни од других и од Бога, и ако изолујемо овај материјални свет од небеске стварности, онда неизбежно уводимо на сцену гледиште о необузданом конзумерству, које нас просто гони да тражимо испуњеност свог живота у томе да се има, а не у томе да се буде. Сходно томе, стицање материјалних добара постаје циљ по себи, не због тога што су нам оне неопходне за наше постојање и живот, него што су привлачне за наш идентитет и статус. Ствари нису више вредне по себи или за ближње, него су ту једино за нашу корист и задовољство. Очигледне су негативне последице таквога става по околину у којој живимо. Но, сад се дубље посветимо овом питању. Еколошке последице услед погрешних приоритета Да ли све ово заиста прети нашој околини данас. Ма како било претешко стално се враћати на ову тему, њене еколошке последице су очигледне. И у обичном животу сви ми опажамо те претње природној средини и често доживљавамо и последице од мношта еколошких учинака, не само у нашој држави, него и, и то нарочито, у другим земљама у које многи од нас често путују и у којима је еколошка свест мање изражена. У такве ударце на човекову средину спадају: затрована вода, загушљив ваздух, огољена земљишта, пустаре, крчење шума, загађени океани и реке пуне пестицида, хемикалија и пластике, и гомилање отпада. Године 2008. били смо сведоци огромног излива угљене прашине у Тенеси; 2010. доживели смо страхотни излив нафте у Мексичком заливу; 2011. г. катастрофалне последице од цунамија услед пуцања на нукеларној електрани у Јапану; 2012. били смо престрашени библијским потопима услед великих киша у Пакистану, а што се тиче нас овде ближе, имали смо смртносне ударце циклона кад је ураган Катрин погодио Њу Орлеанс 2005, а ураган Сенди опустошио Њу Џерси 2012, као и последњих деценија многобројне разорне пожаре у Калифорнији. Ту недавно објављени Научни извештај о климатској промени и њеним последицама, издан у септембру 2013. г. од стране Међународног панела о климатској промени, на којем ја радила стотина научника из десетак земаља, истакао је неколико тачака забринутости у виду поразних закључака по питању климатске промене, као што су: глобално загревање, подизање морског нивоа, све већа концентрација угљенмоноксида и отапање ледених санти. Људски утицај на климатску промену је очигледан из читавог низа осматрања и анализа, мада је сасвим могуће да је људски чинилац био доминантан узрочник приметног загревања и да бива све јачи почев од средине 20. века. Премда скептици наводе да клима иначе показује различите понашање, дугорочни трендови као да су препознативи, те да нема разлога за неко самозадовољство. Срећом Православна црква има на челу Његову Све-Светост васељенског патријарха Вартоломеја, који је потпуно свестан ових проблема, и у својој патријарашкој служби заузима се и за подизање еколошке свести и заштиту човекове средине, и то предузео као значајну ставку своје архипастирске службе. Као што је добро познато, патријарх Вартоломеј је организовао осам међународних конференција, пет летњих семинара и, досад, један Скуп на високом нивоу на Халки, како би скренуо пажњу на уздисање земље и апеловао на људе вера и религија и свих научних струка да предузму активну улогу у њеном очувању променом својих живота и утицањем на људе светске политике како би они са своје стране предузели одговарајуће мере. На последњем његовом еколошком симпосиону, одржаном у Њу Орлеансу у октобру 2009.г. на тему „Велика река Мисисипи: успостављање равнотеже“, Његова Светост је нагласио да су „људи проширили своју владавину над природом до те мере да су апсолутне границе нашег постојања прекорачене. У потрази за грађевинским дрветом изгубили смо трећину својих шума у свету, претварајући их у пољопривредне оранице, а не помишљајући на то да су ови џиновски сунђери добављачи свеже воде и кисеоника“. Шта су наши одговор и задатак? Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама. Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку. Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот. Закључак На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи. И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана. У предговору књизи „Озелењивање православне парохије“, коју је објавило Православно удружење Преображења Господњег, Његова Светост васељенски патријарх Вартоломеј је истакао: „Од самог почетка своје свештеничке службе надао сам се и молио се да разне еколошке иницијативе Васељенске патријаршије имају за плод стварање истовремено и ‘зелених парохија’ и ‘зелених свештеника’ широм света.“ Искрено сам уверен да ми овде у САД имамо изванредну прилику да удовољимо том позиву о заштити човекове средине. Избор је на нама. Хоћемо ли ослушнути Реч Божју и послушати је? Хоћемо ли се доказати као одговорни пристави? Свет мотри на нас. Свет очекује. А време лети. Парафразирајући св. апостола Павла, можемо рећи: „Ево, сад је најпогодније време, сад је дан спасења човекове средине“ (ср. 2 Кор 6,2). *Предавање грчког архиепископа Димитрија на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration). Са енглеског превео протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква
  4. Поводом Дана очувања животне средине 1. септембра - Гледиште архиепископа Димитрија на еколошка питања* Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26). Ово је један од разлога зашто је 2001. г. Грчка православна архиепископија у Америци основала Саветодавни одбор по научним и технолошким питањима, са његова три пододбора за питања енергије, екологије и економије. И док, отуда, укључивање православних јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама у ова размишљања можда представља новину, мада то није први пут да о овоме дискутујемо. На делање на еколошким питањима позвани смо и, штавише, то нам је заповеђено, на самом почетку књиге Постања, у којој су нам старање о природи и однос према Божјим створењима изложени у виду налога. А овај снажан библијски нагласак водио је у литургијску свет да је Бог Дух Свети „свудаприсутан и све испуњава“, чиме стичемо визију да је Бог осветио сву твар и тиме позвао људски род на преображење. На крају крајева, Бог све одржава, а не човек. Међутим, такође све морамо очувати као пристави и не заборавити да нисмо власници. Из тог разлога, ми грлимо свет као Божје свето присуство и поштовати Бога који прожима сву твар. Околни свет и Црква Истичемо да се космос није променио, мада се друштво зацело изменило. Данас имамо посла с другачијом скупином приоритета и ставова, другом скупином приоритета и снага које превладавају у нашем свету и времену. Понекад се ова схватања сукобљавају с православним погледом на свет. На пример, често се сусрећемо са окошталим појмом индивидуализма, који је стран нашем богословљу и предању. У Православној цркви увек смо наглашавали да живимо и постојимо као људска бића заједнице и да се спасавамо као чланови заједнице која је Црква. Исто тако, често се сучељавамо са гледиштем да је Бог одвојен од света, уместо да Бог воли свет и да је Бог свудаприсутан. Такво настојање подстиче неку врсту материјализма или секуларизма где се свет схвата на утилитаристички начин у складу с механистичким моделом какав нам је нудило Доба просвећености. Такав материјализам пориче унутарњу суштинску лепоту и вредност света, проповедајући свет без Бога и Духа његовог, чиме апсолутно десекрализује и ниподаштава сву твар. Као резултат тога, Бог се прогони у забито далеко небо, и тако је сасвим уклоњен са земље и удаљен од ње. Отуда не можемо више казивати да ствари буду „и на земљи као на небу“. Наравно да се овакво гледиште радикално разликује од богословља и његове примене. Најзад, ако се одвојимо једни од других и од Бога, и ако изолујемо овај материјални свет од небеске стварности, онда неизбежно уводимо на сцену гледиште о необузданом конзумерству, које нас просто гони да тражимо испуњеност свог живота у томе да се има, а не у томе да се буде. Сходно томе, стицање материјалних добара постаје циљ по себи, не због тога што су нам оне неопходне за наше постојање и живот, него што су привлачне за наш идентитет и статус. Ствари нису више вредне по себи или за ближње, него су ту једино за нашу корист и задовољство. Очигледне су негативне последице таквога става по околину у којој живимо. Но, сад се дубље посветимо овом питању. Еколошке последице услед погрешних приоритета Да ли све ово заиста прети нашој околини данас. Ма како било претешко стално се враћати на ову тему, њене еколошке последице су очигледне. И у обичном животу сви ми опажамо те претње природној средини и често доживљавамо и последице од мношта еколошких учинака, не само у нашој држави, него и, и то нарочито, у другим земљама у које многи од нас често путују и у којима је еколошка свест мање изражена. У такве ударце на човекову средину спадају: затрована вода, загушљив ваздух, огољена земљишта, пустаре, крчење шума, загађени океани и реке пуне пестицида, хемикалија и пластике, и гомилање отпада. Године 2008. били смо сведоци огромног излива угљене прашине у Тенеси; 2010. доживели смо страхотни излив нафте у Мексичком заливу; 2011. г. катастрофалне последице од цунамија услед пуцања на нукеларној електрани у Јапану; 2012. били смо престрашени библијским потопима услед великих киша у Пакистану, а што се тиче нас овде ближе, имали смо смртносне ударце циклона кад је ураган Катрин погодио Њу Орлеанс 2005, а ураган Сенди опустошио Њу Џерси 2012, као и последњих деценија многобројне разорне пожаре у Калифорнији. Ту недавно објављени Научни извештај о климатској промени и њеним последицама, издан у септембру 2013. г. од стране Међународног панела о климатској промени, на којем ја радила стотина научника из десетак земаља, истакао је неколико тачака забринутости у виду поразних закључака по питању климатске промене, као што су: глобално загревање, подизање морског нивоа, све већа концентрација угљенмоноксида и отапање ледених санти. Људски утицај на климатску промену је очигледан из читавог низа осматрања и анализа, мада је сасвим могуће да је људски чинилац био доминантан узрочник приметног загревања и да бива све јачи почев од средине 20. века. Премда скептици наводе да клима иначе показује различите понашање, дугорочни трендови као да су препознативи, те да нема разлога за неко самозадовољство. Срећом Православна црква има на челу Његову Све-Светост васељенског патријарха Вартоломеја, који је потпуно свестан ових проблема, и у својој патријарашкој служби заузима се и за подизање еколошке свести и заштиту човекове средине, и то предузео као значајну ставку своје архипастирске службе. Као што је добро познато, патријарх Вартоломеј је организовао осам међународних конференција, пет летњих семинара и, досад, један Скуп на високом нивоу на Халки, како би скренуо пажњу на уздисање земље и апеловао на људе вера и религија и свих научних струка да предузму активну улогу у њеном очувању променом својих живота и утицањем на људе светске политике како би они са своје стране предузели одговарајуће мере. На последњем његовом еколошком симпосиону, одржаном у Њу Орлеансу у октобру 2009.г. на тему „Велика река Мисисипи: успостављање равнотеже“, Његова Светост је нагласио да су „људи проширили своју владавину над природом до те мере да су апсолутне границе нашег постојања прекорачене. У потрази за грађевинским дрветом изгубили смо трећину својих шума у свету, претварајући их у пољопривредне оранице, а не помишљајући на то да су ови џиновски сунђери добављачи свеже воде и кисеоника“. Шта су наши одговор и задатак? Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама. Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку. Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот. Закључак На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи. И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана. У предговору књизи „Озелењивање православне парохије“, коју је објавило Православно удружење Преображења Господњег, Његова Светост васељенски патријарх Вартоломеј је истакао: „Од самог почетка своје свештеничке службе надао сам се и молио се да разне еколошке иницијативе Васељенске патријаршије имају за плод стварање истовремено и ‘зелених парохија’ и ‘зелених свештеника’ широм света.“ Искрено сам уверен да ми овде у САД имамо изванредну прилику да удовољимо том позиву о заштити човекове средине. Избор је на нама. Хоћемо ли ослушнути Реч Божју и послушати је? Хоћемо ли се доказати као одговорни пристави? Свет мотри на нас. Свет очекује. А време лети. Парафразирајући св. апостола Павла, можемо рећи: „Ево, сад је најпогодније време, сад је дан спасења човекове средине“ (ср. 2 Кор 6,2). *Предавање грчког архиепископа Димитрија на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration). Са енглеског превео протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. Ове чињенице указују на то да је твар драгоцена али крхка. Око 50% хартије и 30% пластике, производено на велику штету природне средине, просто одлази на амбалажу – производено је тек да се баци. Подижу се читава постројења само ради одржавања једног аутомобила. Храна, као што је телетина, добија се по вртоглаво високој цени уз велику употребу воде и енергије, а то су основне сировине. Ако постоје неки еколошки проблеми, то тек значи да нас опомињу да боље изолујемо, потињамо своју кућу (и уштедимо на рачунима за огрев), као и да свој отпад пре бацамо у канту за рециклажу неголи у ону предвиђену за ђубриште. И отуда, да ли стварно треба да спасавамо земљу као планету? Или да само умањимо своју потрошњу нафтиних деривата и плина које иначе увозимо? За нека људе еколошка криза значи да је „прогрес“ наишао на технички чвор који треба одмах разрешити генетским инжењерингом - добијањем супер житарица и обновивим незагађујућим изворима енергије. Други, много реалистичније, позивају на промену начина живота људи у богатим друштвима. Ограничени ресурси и извори загађујуће енергије већ су израбљени, док великом делу светског становништва недостају и оне основне потребе; сходно томе, једино је исправно само онда ако највећи корисници енергената праве највеће уштеде. Све већи број људи сматра да излаз из кризе захтева духовну обнову: не тек промену навика, него промену срца – хришћански речено, покајање. Жалосно је што се еколошке импликације наше хришћанске вере толико мало схватају, чак и међу хришћанима, те је тако Црква постала оно последње место у којем већина људи тражи духовна решења. Као да су пре склони да се окрену обожавању Матере Земље или урођеничким америчким религијама, или вештичарењу или духовности Новога доба. А управо ово схватање да је свету потребно спасење, које захтева промену срца, представља изазов Цркви, али и мисионарску шансу, такву каква се не би могла упоредити с неком другом све од времена кад је св. апостол Павле скренуо пажњу Атињана на „Бога непознатог“. Године 1989. блаженопоч. патријарх цариградски Димитрије покренуо је снажну иницијативу кад је 1. септембар прогласио за Дан благодарности и посебне молитве за заштиту и очување Божје твари. Услед великог интересовања овим изазваног, на Криту је 1991. г. сазвана конференција на тему заштите човекове средине. У њеним препорукама говори се о „све већем терету наваљеном на природну средину услед човекове злоупотребе, што Црква назива грехом, и због чега позива људе на кајање“, и наставља исказом да „Православна црква верује да решење проблема треба тражити у литургијском, евхаристијском и подвижничком етосу православног Предања“. Евхаристијски етос значи, пре свега, коришћење природних добара с благодарношћу, приносећи их назад Богу. Такав став је неспојив с њиховим траћењем. Исто тако, пост и други аскетски подвизи чине да схватимо да и најједноставнија храна и она изобилна на трпези представљају дарове дате нам да удовољимо својим потребама. А ти дарови нису наши да бисмо их злоупотребили или траћили без обзира на то што их можемо купити. Ми се молимо као заједница, не као појединци; отуда је литургијски етос и етос суделовања. Дуго времена пре но што је земља била сагледана као целина у васиони, Црква је знала да пред Богом стојимо заједно, и да у зајединшту поседујемо земљине благослове које је Он подарио човеку и творевини. „Не делити наше богатство са сиромашнима јесте крађа од сиромашних и ускраћивање њиховог нормалног живота; не поседујемо своје сопствено богатство, но њихово“, подсећа нас св. Јован Златоуст. Ово начело, примењено на читав опсег природних добара, посебно је значајно из разлога што је глобална природна средина притешњена са обе стране: претераним конзумирањем, грамзивошћу и траћењем од стране богатих, а с друге, неодложним потребама сиромашних, често примораних да крче земљиште око себе зарад стицања хране и енергената на кратку стазу. Равномерна расподела с другим људима подразумева не само то што ће бити мањи утрошак иовако ограничених ресурса. Она не дозвољава ни да се ужива у конвенцијама и луксузима, за које они други имају да плате притајену еколошку цену, живећи с токсицима коришћеним у производњи животних средстава, као и у загађености проузрокованој њиховом употребом и располагањем. Етос Цркве значи уважавање материје – света око нас, наших сопствених тела. Тешко да у богослужењу можемо пренебрегнути ово гледиште: правимо знак крста, целивамо иконе, самог Христа примамо у евхаристији. Није лако све то довести у везу с нашим презиром према материји у свом свакодневном нелитургијском животу, чак и у Цркви: тако, ми освећујемо воду, а онда је пијемо из пластичних чаша намењених да се сместа баце на ђубриште! Оно на шта конференција на Криту позива, јесте једноставно доследан став уважавања у свим својим поступцима и радњама према свету. Не може се очекивати да при том не оставимо никаквог трага на своју околину. Морамо бирати између тога да ли да се иза нашег понашања опажа грамзивост и нечистоћа – хрпе утрошене амбалаже, загађене реке с мртвим и обамрлим рибама, огољена брда где су некад листале шуме – или да та природна добра користимо на начин да њихова лепота преко нас самих одражава Божји рукосад. Увиђајући да црквена заједница треба да предводи у пројављивању етоса Цркве, критска конференција је изнела неколико предлога: започињати програме хришћанског еколошког просвећивања на свим нивоима; укључивати парохије у локалним иницијативама, као што је организовање програма рециклирања, очувања енергије у зградама, и подстицање вернике да ређе користе аутомобил; одржавати едукативне скупове на којима би се обрађивала питања почев од богословља до еколошких наука, еда би се испомогло Цркви при будућим практичним ангажовањима по еколошким и биоетичким питањима. На оваквим скуповима предавања би држали православни верници, као и неправославни стручњаци по научним и еколошким питањима; мобилисати православну омладину како би и она са своје стране иницирала пројекте заштите човекове средине учествујући у њима. Овакви практични кораци су од суштинског значаја, ма како били ограничене природе. Погонску поруку треба ослушнити јасно и гласно: „Црква треба да још једном понуди овај једноставан, а ипак испуњени начин живота, обновљено подвижништво, зарад твари као такве“. др Елизабета Теокритов* ------------------------------------------------------------------------------- *Аутор, др Елизабета Теокритов је православни теолог и бивши секретар Англиканско-православне заједнице Светог Сергија и Светог Албана у Енглеској. Објављено у The Orthodoxy and Ecology Resource Book, Syndesmos, Bialystok, Poland, 1996. Превео са енглeског: протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква
  6. Тешко да је претерано говорити о „спасавању земље“. Међутим, услед глобалног загревања потоп прети пространим приморским пределима. Процељује се да је десет од сто свих врста угрожено до истребљења. Ненадокнадиве шуме нестају по један хектар сваког секунда. Велике реке не дотичу више до мора, јер им се вода одузима за наводњавање, индустрију или вештачка језера и базене. Ове чињенице указују на то да је твар драгоцена али крхка. Око 50% хартије и 30% пластике, производено на велику штету природне средине, просто одлази на амбалажу – производено је тек да се баци. Подижу се читава постројења само ради одржавања једног аутомобила. Храна, као што је телетина, добија се по вртоглаво високој цени уз велику употребу воде и енергије, а то су основне сировине. Ако постоје неки еколошки проблеми, то тек значи да нас опомињу да боље изолујемо, потињамо своју кућу (и уштедимо на рачунима за огрев), као и да свој отпад пре бацамо у канту за рециклажу неголи у ону предвиђену за ђубриште. И отуда, да ли стварно треба да спасавамо земљу као планету? Или да само умањимо своју потрошњу нафтиних деривата и плина које иначе увозимо? За нека људе еколошка криза значи да је „прогрес“ наишао на технички чвор који треба одмах разрешити генетским инжењерингом - добијањем супер житарица и обновивим незагађујућим изворима енергије. Други, много реалистичније, позивају на промену начина живота људи у богатим друштвима. Ограничени ресурси и извори загађујуће енергије већ су израбљени, док великом делу светског становништва недостају и оне основне потребе; сходно томе, једино је исправно само онда ако највећи корисници енергената праве највеће уштеде. Све већи број људи сматра да излаз из кризе захтева духовну обнову: не тек промену навика, него промену срца – хришћански речено, покајање. Жалосно је што се еколошке импликације наше хришћанске вере толико мало схватају, чак и међу хришћанима, те је тако Црква постала оно последње место у којем већина људи тражи духовна решења. Као да су пре склони да се окрену обожавању Матере Земље или урођеничким америчким религијама, или вештичарењу или духовности Новога доба. А управо ово схватање да је свету потребно спасење, које захтева промену срца, представља изазов Цркви, али и мисионарску шансу, такву каква се не би могла упоредити с неком другом све од времена кад је св. апостол Павле скренуо пажњу Атињана на „Бога непознатог“. Године 1989. блаженопоч. патријарх цариградски Димитрије покренуо је снажну иницијативу кад је 1. септембар прогласио за Дан благодарности и посебне молитве за заштиту и очување Божје твари. Услед великог интересовања овим изазваног, на Криту је 1991. г. сазвана конференција на тему заштите човекове средине. У њеним препорукама говори се о „све већем терету наваљеном на природну средину услед човекове злоупотребе, што Црква назива грехом, и због чега позива људе на кајање“, и наставља исказом да „Православна црква верује да решење проблема треба тражити у литургијском, евхаристијском и подвижничком етосу православног Предања“. Евхаристијски етос значи, пре свега, коришћење природних добара с благодарношћу, приносећи их назад Богу. Такав став је неспојив с њиховим траћењем. Исто тако, пост и други аскетски подвизи чине да схватимо да и најједноставнија храна и она изобилна на трпези представљају дарове дате нам да удовољимо својим потребама. А ти дарови нису наши да бисмо их злоупотребили или траћили без обзира на то што их можемо купити. Ми се молимо као заједница, не као појединци; отуда је литургијски етос и етос суделовања. Дуго времена пре но што је земља била сагледана као целина у васиони, Црква је знала да пред Богом стојимо заједно, и да у зајединшту поседујемо земљине благослове које је Он подарио човеку и творевини. „Не делити наше богатство са сиромашнима јесте крађа од сиромашних и ускраћивање њиховог нормалног живота; не поседујемо своје сопствено богатство, но њихово“, подсећа нас св. Јован Златоуст. Ово начело, примењено на читав опсег природних добара, посебно је значајно из разлога што је глобална природна средина притешњена са обе стране: претераним конзумирањем, грамзивошћу и траћењем од стране богатих, а с друге, неодложним потребама сиромашних, често примораних да крче земљиште око себе зарад стицања хране и енергената на кратку стазу. Равномерна расподела с другим људима подразумева не само то што ће бити мањи утрошак иовако ограничених ресурса. Она не дозвољава ни да се ужива у конвенцијама и луксузима, за које они други имају да плате притајену еколошку цену, живећи с токсицима коришћеним у производњи животних средстава, као и у загађености проузрокованој њиховом употребом и располагањем. Етос Цркве значи уважавање материје – света око нас, наших сопствених тела. Тешко да у богослужењу можемо пренебрегнути ово гледиште: правимо знак крста, целивамо иконе, самог Христа примамо у евхаристији. Није лако све то довести у везу с нашим презиром према материји у свом свакодневном нелитургијском животу, чак и у Цркви: тако, ми освећујемо воду, а онда је пијемо из пластичних чаша намењених да се сместа баце на ђубриште! Оно на шта конференција на Криту позива, јесте једноставно доследан став уважавања у свим својим поступцима и радњама према свету. Не може се очекивати да при том не оставимо никаквог трага на своју околину. Морамо бирати између тога да ли да се иза нашег понашања опажа грамзивост и нечистоћа – хрпе утрошене амбалаже, загађене реке с мртвим и обамрлим рибама, огољена брда где су некад листале шуме – или да та природна добра користимо на начин да њихова лепота преко нас самих одражава Божји рукосад. Увиђајући да црквена заједница треба да предводи у пројављивању етоса Цркве, критска конференција је изнела неколико предлога: започињати програме хришћанског еколошког просвећивања на свим нивоима; укључивати парохије у локалним иницијативама, као што је организовање програма рециклирања, очувања енергије у зградама, и подстицање вернике да ређе користе аутомобил; одржавати едукативне скупове на којима би се обрађивала питања почев од богословља до еколошких наука, еда би се испомогло Цркви при будућим практичним ангажовањима по еколошким и биоетичким питањима. На оваквим скуповима предавања би држали православни верници, као и неправославни стручњаци по научним и еколошким питањима; мобилисати православну омладину како би и она са своје стране иницирала пројекте заштите човекове средине учествујући у њима. Овакви практични кораци су од суштинског значаја, ма како били ограничене природе. Погонску поруку треба ослушнити јасно и гласно: „Црква треба да још једном понуди овај једноставан, а ипак испуњени начин живота, обновљено подвижништво, зарад твари као такве“. др Елизабета Теокритов* ------------------------------------------------------------------------------- *Аутор, др Елизабета Теокритов је православни теолог и бивши секретар Англиканско-православне заједнице Светог Сергија и Светог Албана у Енглеској. Објављено у The Orthodoxy and Ecology Resource Book, Syndesmos, Bialystok, Poland, 1996. Превео са енглeског: протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Све је слабије присуство човека у Цркви и све је мања присутност човека у природи. Извитоперена природа у човеку, као последица модерне културе, изазвала је извитоперено понашање у целокупном природном окружењу, творевини Божјој. Будући да је еколошку кризу изазвао човек, а не сама природа, по својој суштини еколошки проблеми носе антрополошки карактер. Због тога би требало одговоре на многа питања потражити у човековој души, а не само у сферама екологије, технологије и политике, оценио је парох јужночикашки и ленсиншки. Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин је професор на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу. Рођен је у Новом Саду 1956. године. Завршио је Карловачку богословију и Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Постдипломске студије из теологије завршио је у Луцерну (Швајцарска), где је студирао и Психологију, док је музичко образовање употпунио студијама соло певања и дириговања. Први је диригент свештеничког хора Епархије шумадијске Свети Сава. Усавршавао се из области музике и психологије у Лозани, Паризу и Кембриџу. Докторирао је психологију у Лондону. Предавач је на многим црквеним трибинама и универзитетима широм Америке, Канаде и Европе. Од 1990. године, парох је при храму Светог архангела Михаила у јужном Чикагу и професор на Богословском факултету Српске Цркве у Либертивилу. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, предавање је организовала Српска православна Црквена општина врбашка. Извор: Радио Беседа
  8. Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки одржао је, 1. новембра 2017. године, предавање у дворани биоскопа Југославија у Врбасу. Отац Милош је говорио на тему: „Православље као екологија тела, душе и духа”. Током предавања, отац Милош је истакао да „данашњи свет постаје све мање хришћански, све се више удаљава од Христа и у исто време постаје све мање еколошки, претварајући природу искључиво у средство експлоатације ради задовољења људских потреба и хтења”. Благодарећи Радију Беседа, Православне Епархије бачке доносимо звучни запис предавања оца Милоша Весина. Све је слабије присуство човека у Цркви и све је мања присутност човека у природи. Извитоперена природа у човеку, као последица модерне културе, изазвала је извитоперено понашање у целокупном природном окружењу, творевини Божјој. Будући да је еколошку кризу изазвао човек, а не сама природа, по својој суштини еколошки проблеми носе антрополошки карактер. Због тога би требало одговоре на многа питања потражити у човековој души, а не само у сферама екологије, технологије и политике, оценио је парох јужночикашки и ленсиншки. Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин је професор на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу. Рођен је у Новом Саду 1956. године. Завршио је Карловачку богословију и Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Постдипломске студије из теологије завршио је у Луцерну (Швајцарска), где је студирао и Психологију, док је музичко образовање употпунио студијама соло певања и дириговања. Први је диригент свештеничког хора Епархије шумадијске Свети Сава. Усавршавао се из области музике и психологије у Лозани, Паризу и Кембриџу. Докторирао је психологију у Лондону. Предавач је на многим црквеним трибинама и универзитетима широм Америке, Канаде и Европе. Од 1990. године, парох је при храму Светог архангела Михаила у јужном Чикагу и професор на Богословском факултету Српске Цркве у Либертивилу. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, предавање је организовала Српска православна Црквена општина врбашка. Извор: Радио Беседа View full Странице
  9. Васељенски Патријарх је учинио посету Исланду не само у знаку заштите човекове животне средине, него и из разлога да успостави ближи контакт са евангелистичким и католичким хришћанима Исланда. Овде је посетио духовни центар Руске Православне Цркве у изградњи и сусрео се са католичким бискупом Исланда Тенцером који под собом има 14.000 верника. У наставку је посетио бискупско седиште у Скалхолту које је основано из Хамбурга–Бремена 1056. године. Од око 340.000 Исланђана њих око 250.000 су лутерани. Као симбол екуменске сарадње католика и лутерана на еколошком ангажовању Свјатејши Патријарх Вартоломеј, Бискуп Тенцер и висока представница Лутерантске „Исландске Народне Цркве“ Агнес Зигурдарсотир посадили су три дрвета у древној манастирској порти. Извор: Српска Православна Црква
  10. Његова Свесветост Васељенски патријарх Вартоломеј је као главни говорник на еколошкој конференцији на Исланду „Artic Cyrcle“ истакао централни значај истицања јавног мњења за спас климатских промена. Екологија мора бити ствар свих хришћана и у међурелигијском дијалогу и сарадњи светских религија имати посебно место, рекао је Предстојатељ ове Цркве пред 2.000 учесника ове међународне конференције. Васељенски Патријарх је учинио посету Исланду не само у знаку заштите човекове животне средине, него и из разлога да успостави ближи контакт са евангелистичким и католичким хришћанима Исланда. Овде је посетио духовни центар Руске Православне Цркве у изградњи и сусрео се са католичким бискупом Исланда Тенцером који под собом има 14.000 верника. У наставку је посетио бискупско седиште у Скалхолту које је основано из Хамбурга–Бремена 1056. године. Од око 340.000 Исланђана њих око 250.000 су лутерани. Као симбол екуменске сарадње католика и лутерана на еколошком ангажовању Свјатејши Патријарх Вартоломеј, Бискуп Тенцер и висока представница Лутерантске „Исландске Народне Цркве“ Агнес Зигурдарсотир посадили су три дрвета у древној манастирској порти. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. Еколошка порука Патријарха Вартоломеја „Боже, који си створио васељену и од Земље направио савршено мјесто за живот човјека, даровао нам заповијести и могућност да увећавамо, умножавамо и испуњавамо творевину, владајући животињама и биљним свијетом“, каже се у овогодишњем саопштењу Његове светости. „Овај свијет који нас окружује дао нам је наш Творац на дар, као поље друштвених активности, али и духовног освећења, не би ли смо наслиједили творевину, која ће у будућности бити обновљена. Ово је увијек био богословски став свете Цркве Христове, и то је разлог из којег смо покренули еколошке мјере у име светог васељенског трона у заштиту наше планете, која већ дуго страда од нас, свјесно и несвјесно.“ Патријарх Вартоломеј је прије двије деценије 1. септембар назначио за „Дан молитве за заштиту околине“. Извор
×
×
  • Create New...