Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'европи'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Већина земаља Европе, укључујући и Србију и Црну Гору, не знају осећај апсолутне нестварности онога што се дешава када посматра изборну кампању. Сада се Украјина припрема за нове изборе на којима учествује 44 кандидата, што је рекорд за све земље бившег СССР-а. Разлог за то је једноставан - да кандидујете своју кандидатуру морате прикупити одређени износ колатерала, а не одређени број потписа. У ствари, сваки има шансу да постане председник ако има потребну количину новца. На овај или онај начин, за кандидата за председника Украјине сада се такмиче 44 кандидата, од којих су три главни. Ово су садашњи председник Порошенко, његов противник и бивша премијерка Тимошенко и одређени глумац комичар Зеленскиј. Истовремено, према најновијим анкетама, господин Зеленскиј је постао вођа јавног мњења и у случају да избори биће одржани 22 фебруара, он би добио 27 одсто гласова, док Порошенко само 17 одсто. Садашњем председнику не помажу масовна агитација, нити коришћење административних ресурса, нити гласове војске, нити многе илустративне агитационе материјале, којима је лепљена половина зграда у граду Лавов. Проблем тренутних избора лежи у равни очекивања. Већина грађана Украјине (укључујући и представнике српске дијаспоре) већ је осигурала да је тешко чекати добре ствари од политичара. Економска ситуација у земље се не погоршава, али њено побољшање је такође неприметно. Корупција у Украјини је много већа него у исте Србије. Рат на истоку такође није најпозитивнији ефекат на расположење становништва. Сваки од политичара који су учествују на изборима већ је имао неку позицију у влади и није показао се као најбољи избор. На пример, Јулија Тимошенко до сада немаје значајне подршке због гасног посла са Русијом. У том контексту, Владимир Зеленскиј не изгледа као најгори избор. Он је ново лице, које раније није имало никакве везе са политиком. Главнина његових присталица - људи који су уморни од бесконачних идентичних особа, наслеђују једни друге према плану. Стога не чуди што може да победи у било ком тренутку. А онда, први пут у историји Европе, комичар ће постати председник земље. Сада многи заиста верују да он може постати далеко бољи шеф државе од лопова, мајстора фабрика слаткиша или ракетног инжењера.
  2. На 100.000 људи у Грчкој долази 88 свештеника и тиме је Грчка на првом месту међу свим земљама Европе. Ове податке донео је сајт yodi.graphics који обрађује статистичке податке добијене са више извора. После Грчке долази Италија са 82.8 свештеника, Румунија је трећа са 81 свештеником и Пољска са 71.1 свештеником. Русија и Украјина су прилично ниско на листи, и за њих се наводи да имају 27.9 свештеника на 100.000 људи, док је Бугарска од обрађених земаља последња са 12 свештеника на 100.000 људи. (Колико видимо, овом сајту нису били доступни подаци из Српске Цркве). Извор: Српска Православна Црква
  3. На 100.000 људи у Грчкој долази 88 свештеника и тиме је Грчка на првом месту међу свим земљама Европе. Ове податке донео је сајт yodi.graphics који обрађује статистичке податке добијене са више извора. После Грчке долази Италија са 82.8 свештеника, Румунија је трећа са 81 свештеником и Пољска са 71.1 свештеником. Русија и Украјина су прилично ниско на листи, и за њих се наводи да имају 27.9 свештеника на 100.000 људи, док је Бугарска од обрађених земаља последња са 12 свештеника на 100.000 људи. (Колико видимо, овом сајту нису били доступни подаци из Српске Цркве). Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  4. Шта се то променило у данашњем свету, да се прибегава једној формули која је укинута пре двадесет година у већини нама суседних земаља? Да ли актуелне претње, засноване на тероризму или сајбер рату захтевају више војника? Да ли припадност НАТО-у и његова политика узајамне помоћи у случају напада нису више довољна гаранција безбедности? Да ли је једна земља са обавезним војним роком јединственија од оне која има професионалну војску? Да ли је привлачније за актуелног политичара да објави смањење трошкова за одбрану или обећа враћање обавезног служења војске? Да ли се ради о једној војној мери или једноставно о мери друштвене контроле? Сва ова питања била су незамислива пре неколико месеци, међутим, поједини дискурси су почели да се кристализују – обавезни војни рок се враћа у моду. Прва је била Шведска, која је одлучила да врати војни рок прошле године. После је дошао ред на Мароко који је изненада најавио повратак старе војне обавезе за све младе, укључујући и жене. У Француској, Макрон је пробио лед исто ове године са једним рискантним предлогом – војна обавеза у трајању од једног месеца за све старије од 16 година. У Немачкој, партија канцеларке Меркел, тражила је њено поновно успостављање, уз подршку других странака. У Италији, министар унутрашњих послова Салвини, предложио је нешто слично за италијанску младеж „како би се подсетила како осим права постоје и обавезе“. Пре отприлике двадесет година, у већини земаља у нашем окружењу, прекинута је последња нит између грађанске и војне суодговорности (corresponsabilidad) у одбрани. Данас је то само ствар униформисаних лица, али, поставља се питање – који су разлози да се предлаже враћање на нешто што је било део прошлости, што је скупље, и што према свим стручњацима, није ефикасно? Како би се видело шта је то изменило Европу у односу на период од пре две деценије па све до данас, само треба проћи кроз геополитички контекст. У данашњем свету, НАТО подстиче сумњу око свог ангажмана. Сједињене Државе – велики заштитник Запада – током мандата Доналда Трампа, већ не перципирају себе као савезника. Велика Британија, са једном од најмоћнијих армија, залупила је врата Бриселу, а земље са Истока, познате као Вишеградска група, настављају са национал-популистичком политиком затворених граница и све ограниченијих слобода. Немачка, земља са најмоћнијом економијом у ЕУ, неће војно предводити Европу због своје прошлости. И Владимир Путин је већ показао да је носталгичан за совјетском империјом, и тежи да поново успостави њен утицај. Москва је дошла до тога да каже, како се ,,тренутно односи између Русије и НАТО-а налазе у најдубљој кризи још од времена Хладног рата“. Како тврди аналитичар и пуковник копнене војске Педро Бањос, ,,повратак војне обавезе треба да се тумачи различито од земље до земље које то предлажу. На пример, за Француску или Немачку, ради се о једној много више друштвеној него војној мери. Постоји део друштва у овим земљама који је маргинализован, и ова војна обавеза претендује да интегрише ове особе око идеје припадности држави, каже Бањос и разјашњава – „постоји једна политика налик на ону која је већ у Француској: војна служба за младиће који су рођени на прекоморским територијама, у сврху стицања веће националне кохезије“. Други разлог за враћање обавезног војног рата јесте растући национализам у Европи. За аналитичарку института „Елкано“ Илке Тојгур, војна служба не престаје да буде „један националистички инструмент у тренутку у којем напетости између земаља почињу да расту паралелно са једним општим неповерењем. Да би се то избегло, Европска Унија би требала да координише спољну политику са заједничком војном политиком, уместо да се продубљују национализми који слабе њену идеју, тврди Тојгур. Према тврдњи Бањоса, идеја војне обавезе са својом компонентом националне кохезије, „такође хоће да нападне периферне национализме са другарствима која се склапају на крају једног периода између регрута из различитих региона“. У Француској, са обавезом служења рока за све мушкарце и жене који су пунолетни, стиже и могућност увођења едукације о тоталној једнакости полова. „У Норвешкој, на пример, момци и девојке који подједнако попуњавају војску, чак деле исте тушеве“, тврди Бањос. За овог пуковника, обавезна војна служба има мало шта да понуди када је реч о одбрани – у актуелним конфликтима, поседовање једно бројчано велике војске, формиране по старим војним академијама, не гарантује ни добру одбрану и ефикасан напад. У епохи роботизације и технологизације рата, значајније је улагање у компјутере него у војнике. За Тојгурову, која наводи пример Турске, „војна обавеза је одувек била начин да се интегрише рурални свет у државу, да се пружи могућности људима који нису знали да читају да то науче“. Проблем је да ове војске, тако велике, на крају, коштају много. И Турска, на пример, почела да прихвата плаћање одређене суме у замену за неслужење војног рока, од чега су имали корист богати. Сада се усваја један закон, по којем ће сви бити у војној обавези барем 21 дан. Понекад, ова политика утиче на земље у окружењу – то што Турска има једну од већих армија у свету утиче на Грчку, њеног старог непријатеља, да одржава обавезни војни рок и једну војску која је огромна за њену величину и популацију. Међутим, мимо војног рока као алибија за националну кохезију, има земаља које га обнављају како би одржале контролу над младом популацијом коју притиска незапосленост или маргинализација – рецимо у Мароку, у земљи у којој ничу побуне у зонама попут Рифа, и у којој се адолесценти осећају све удаљенији од државе. У другим подручјима у Африци, као у Еритреји, војни рок нема дефинисано трајање. Ако регрут нема новца да подмити своје претпостављене, изгубиће своју младост у касарни, чекајући отпуст који никад неће доћи. Тренутно, постоји шест земаља ЕУ које заснивају своју одбрану на обавезном војном року – Аустрија, Грчка, Данска, Шведска, Кипар, Естонија и Финска. Три од њих имају границу са Русијом (Естонија и Финска) или су врло близу (Шведска). Од рата у Украјини и окупације Крима од стране Кремља, илузија безбедности је нестала. Маскирно одело је прешло пут од ровова до модних писта, али изгледа да ће се морати вратити у касарне. Ел Мундо Превео са шпанског уз скраћења: Небојша Вуковић, НСПМ Извор: http://www.elmundo.es/internacional/2018/09/09/5b93e072268e3e5a2d8b4597.html
  5. Митрополит је навео чињеницу да је хришћанство културно преобратило европске народе и оставило снажан печат на поглед на свет новообраћених, на њихово друштвено уређење. Хришћанство је постала државна религија многих европских држава у којима је извршило моћан утицај на развој права и на изградњу друштвеног морала. Хришћански проповедници су заједно са доношењем Благе вести на европски континент донели и просвету; Црква је постала извор писмености за народе, а храмови и манастири центри образовања. У многим великим манастирима оснивају се прве библиотеке, а локални житељи се спремају за свештенички или монашки чин. Јеванђељски идеали су надахнули Европејце да остваре невен-дела из области архитектуре, примењених уметности, живописа, музике, књижевности. Ова остварења су ушла у ризницу европске културе, постала су заједничко добро целокупног човечанства. И данас се многобројни туристи надахњују достигнућима сликара и вајара посвећеним јеванђељским и новозаветним темама, а која украшавају катедрале европских градова, чувају се у музејима или у галеријама. Међутим, са настајањем Новог доба појачане су секуларне идеје, настао је нихилизам и релавитизам на духовном и моралном плану. У Европи су ови процеси били повезани са крвавим револуцијама 17. и 18. века - енглеском и француском, које су довеле до слабљења хришћанства и измене личне карте Европе. Данас житељи европског континента, сматра Високопреосвећени, у великом броју не идентификују себе са хришћанством. Анкете проведене у Великој Британији показују да више од половине њених становника – први пут у историји – не сматрају себе припадницима било које религије. У анкети коју је провео Национални центар социјалних истраживања Британије 2016. године, уз учешће 2042 одраслих, њих 53% одговорили су на питање „религиозна припадност“ варијантом „без религије“. Међу лицима узраста од 18 до 25 година проценат нерелигиозних још је већи – 71%. Ради поређења, када је 1983. године проведено слично истраживање, само је њих 31% одговорило да не исповеда ниједну веру. У континенталној Европи ситуација се чини да је гора. Подаци анкете проведене 2014-2016. сведоче да већина младих (више од 50%) у старости од 16-25 година у земљама као што су: Чешка, Естонија, Швајцарска, Холандија, Мађарска, Белгија, Француска, Финска, Данска, Норвешка, Шпанија, уопште себе не доводе у везу са неком религијом. У Португалији тај показатељ износи 42%. Секуларна идеја, која све више и више улази у ум људи, крајње је негативно настројена према религији, посебно према хришћанству; она у религиозној вери види свог идеолошког притивника. Под окриљем секуларног хуманизма јавља се представа о апсолутном достојанству човека и постојању такозваних „универзалних“ вредности које треба да су у основи неке глобалне цивилизације. Међутим, под универзалним вредностима не сматрају се више духовно-морални оријентири који су у основи свима религијама и једнако обавезни и за верујуће и за неверујуће људе (Не убиј, Не кради, Не сведочи лажно и др.). Хуманистички морал потиче из гледишта да је једино ограничење људске слободе - слобода других: морално је оно што не утиче на интересе других; неморално је оно што нарушава њихову слободу. Схватање апсолутне моралне норме, као и схватање греха, у савременој хуманистичкој етици потпуно одсуствује из разлога што она одбацује Бога и оне законе које је Он дао људској заједници. Али, ако морал постане релативан, онда се слобода претвара у распуштеност из разлога што је само моралност способна да ограничава и управља према добру слободни избор човеков. Високопреосвећени Митрополит се позива на истраживање спроведено у САД и Енглеској, из којих се види да Европа постаје једини континент на свету где се број хришћана постепено смањује. Са 560 милиона људи 2015. године, биће их 501 милион 2050. године. То је зацело поражавајућа прогноза и одражава тужну тенденцију на верској карти Европе. Он се позива и на стање хришћана у САД, где је интересовање за религију веће него у Европи, где, штавише, они који себе сматрају „неверујућим“, верују у постојање Бога. Митрополит жали што је у великом броју европских протестантских Цркава дошло до црквеног признања и благосиљања једнополних веза, што представља капитулацију пред светском либералном идејом о правима и слободама човека. Неке добро организоване мањинске групе са успехом намећу своју вољу већини под изговором поштовања људских права. Заправо, људска права су постала оруђе за манипулисање већином. Високопреосвећени се пита зашто је Европа као историјски бастион хришћанства данас постала главном локомотивом и проводником таквих разорних процеса и идеја. Савремено слабљење хришћанства у западном свету може се упоредити са ситуацијом у Руској империји пред 1917. годину, о чему је говорио Свјатејши патријарх Кирил. Значајну улогу у ширењу секуларних идеја врше и поједине секуларне европске државе својим утицајем на Цркву. Архитекте секуларног друштва разрадили су јуридичку страну питања: формално можете припадати било којој вероисповести, али ћете бити подвргнути у најбољем случају укору, а у најгорем – прогањау уколико желите своје поступке да мотивишете верским убеђењем. Ако лекар, нпр., одбије да изврши абортус или обави еутаназију позивајући се на своје верско убеђење, он онда нарушава закон. Ако сте, пак, свештеник и живите у земљи у којој су озакоњене једнополне везе, ви немате много шанси да одбијете такав „пар“ са венчања и да на томе остане а да вас не казни држава. Тако је председник Владе Шведске Стефан Левен изјавио да сви свештеници Шведске Цркве имају да венчавају једнополне парове, направивши следеће поређење: ја правим паралелу са медицинском сестром која одбија да обави абортус. Ако си запослена као медицинска сестра, дужна си да умеш обавити абортус, и тебе се ништа друго не тиче... Тако је исто и са свештеницима“. Извор: Српска Православна Црква
  6. Високопреосвећени митрополит Иларион је одржао предавање у Лисабону на тему будућности хришћанства у Европи. Одмах је истакао да је тема веома актуелна, јер, према данашњој статистици, хришћанство је најпрогоњенија религија на свету, кад више од 200 милиона хришћана бива подвргнуто разним истјазањима у више од 50 земаља, а да не говоримо о новим изазовима који ударају у основне моралне императиве и традиционалне вредности. Митрополит је навео чињеницу да је хришћанство културно преобратило европске народе и оставило снажан печат на поглед на свет новообраћених, на њихово друштвено уређење. Хришћанство је постала државна религија многих европских држава у којима је извршило моћан утицај на развој права и на изградњу друштвеног морала. Хришћански проповедници су заједно са доношењем Благе вести на европски континент донели и просвету; Црква је постала извор писмености за народе, а храмови и манастири центри образовања. У многим великим манастирима оснивају се прве библиотеке, а локални житељи се спремају за свештенички или монашки чин. Јеванђељски идеали су надахнули Европејце да остваре невен-дела из области архитектуре, примењених уметности, живописа, музике, књижевности. Ова остварења су ушла у ризницу европске културе, постала су заједничко добро целокупног човечанства. И данас се многобројни туристи надахњују достигнућима сликара и вајара посвећеним јеванђељским и новозаветним темама, а која украшавају катедрале европских градова, чувају се у музејима или у галеријама. Међутим, са настајањем Новог доба појачане су секуларне идеје, настао је нихилизам и релавитизам на духовном и моралном плану. У Европи су ови процеси били повезани са крвавим револуцијама 17. и 18. века - енглеском и француском, које су довеле до слабљења хришћанства и измене личне карте Европе. Данас житељи европског континента, сматра Високопреосвећени, у великом броју не идентификују себе са хришћанством. Анкете проведене у Великој Британији показују да више од половине њених становника – први пут у историји – не сматрају себе припадницима било које религије. У анкети коју је провео Национални центар социјалних истраживања Британије 2016. године, уз учешће 2042 одраслих, њих 53% одговорили су на питање „религиозна припадност“ варијантом „без религије“. Међу лицима узраста од 18 до 25 година проценат нерелигиозних још је већи – 71%. Ради поређења, када је 1983. године проведено слично истраживање, само је њих 31% одговорило да не исповеда ниједну веру. У континенталној Европи ситуација се чини да је гора. Подаци анкете проведене 2014-2016. сведоче да већина младих (више од 50%) у старости од 16-25 година у земљама као што су: Чешка, Естонија, Швајцарска, Холандија, Мађарска, Белгија, Француска, Финска, Данска, Норвешка, Шпанија, уопште себе не доводе у везу са неком религијом. У Португалији тај показатељ износи 42%. Секуларна идеја, која све више и више улази у ум људи, крајње је негативно настројена према религији, посебно према хришћанству; она у религиозној вери види свог идеолошког притивника. Под окриљем секуларног хуманизма јавља се представа о апсолутном достојанству човека и постојању такозваних „универзалних“ вредности које треба да су у основи неке глобалне цивилизације. Међутим, под универзалним вредностима не сматрају се више духовно-морални оријентири који су у основи свима религијама и једнако обавезни и за верујуће и за неверујуће људе (Не убиј, Не кради, Не сведочи лажно и др.). Хуманистички морал потиче из гледишта да је једино ограничење људске слободе - слобода других: морално је оно што не утиче на интересе других; неморално је оно што нарушава њихову слободу. Схватање апсолутне моралне норме, као и схватање греха, у савременој хуманистичкој етици потпуно одсуствује из разлога што она одбацује Бога и оне законе које је Он дао људској заједници. Али, ако морал постане релативан, онда се слобода претвара у распуштеност из разлога што је само моралност способна да ограничава и управља према добру слободни избор човеков. Високопреосвећени Митрополит се позива на истраживање спроведено у САД и Енглеској, из којих се види да Европа постаје једини континент на свету где се број хришћана постепено смањује. Са 560 милиона људи 2015. године, биће их 501 милион 2050. године. То је зацело поражавајућа прогноза и одражава тужну тенденцију на верској карти Европе. Он се позива и на стање хришћана у САД, где је интересовање за религију веће него у Европи, где, штавише, они који себе сматрају „неверујућим“, верују у постојање Бога. Митрополит жали што је у великом броју европских протестантских Цркава дошло до црквеног признања и благосиљања једнополних веза, што представља капитулацију пред светском либералном идејом о правима и слободама човека. Неке добро организоване мањинске групе са успехом намећу своју вољу већини под изговором поштовања људских права. Заправо, људска права су постала оруђе за манипулисање већином. Високопреосвећени се пита зашто је Европа као историјски бастион хришћанства данас постала главном локомотивом и проводником таквих разорних процеса и идеја. Савремено слабљење хришћанства у западном свету може се упоредити са ситуацијом у Руској империји пред 1917. годину, о чему је говорио Свјатејши патријарх Кирил. Значајну улогу у ширењу секуларних идеја врше и поједине секуларне европске државе својим утицајем на Цркву. Архитекте секуларног друштва разрадили су јуридичку страну питања: формално можете припадати било којој вероисповести, али ћете бити подвргнути у најбољем случају укору, а у најгорем – прогањау уколико желите своје поступке да мотивишете верским убеђењем. Ако лекар, нпр., одбије да изврши абортус или обави еутаназију позивајући се на своје верско убеђење, он онда нарушава закон. Ако сте, пак, свештеник и живите у земљи у којој су озакоњене једнополне везе, ви немате много шанси да одбијете такав „пар“ са венчања и да на томе остане а да вас не казни држава. Тако је председник Владе Шведске Стефан Левен изјавио да сви свештеници Шведске Цркве имају да венчавају једнополне парове, направивши следеће поређење: ја правим паралелу са медицинском сестром која одбија да обави абортус. Ако си запослена као медицинска сестра, дужна си да умеш обавити абортус, и тебе се ништа друго не тиче... Тако је исто и са свештеницима“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. У манастиру Високи Дечани данас сам примио команданта удружених снага НАТО савеза америчког адмирала Џејмса Фога, заједно са командантом КФОР-а италијанским генералом Куочијем и њиховим најближим сарадницима. Драго ми је да сам имао прилику да високим представницима НАТО и КФОР-а пренесем забринутост Епископа Теодосија, нашег свештенства, монаштва због у јавности на највишем нивоу изнесених намера о етничком и територијалном разграничењу, што може да изазове несагледиве хуманитарне и безбедносне последице за наш народ, али и за цео регион. Адмирала Фога и његове колеге такође сам упознао са ставом Св. Архијерејског Сабора СПЦ да је за нашу Цркву неприхватљива не само било која врста територијалне или етничке поделе или разграничења на Косову и Метохији, већ и признање независног Косова од стране Србије, наводећи бројне примере кршења људских права и закона који штите невећинско становништво, што неизбежно може да доведе ка стварању етнички чистог албанског друштва на овом простору. Посебно сам нагласио да влада Косова и општинске власти у Дечанима не поштују и не спроводе одлуку Уставног суда Косова из 2016.г. којим се признаје имовина манастира Високи Дечани, и изнео нашу забринутост због одлуке владе да гради магистрални међународни пут поред самог манастира, противно Закону о специјалним заштићеним зонама и чврстом ставу свих међународних представника у Приштини да се закон мора поштовати. Адмиралу и команданту КФОР-а сам изразио искрену захвалност на заштити коју нашим светињама, народу и свим грађанима пружају мировне снаге у складу са Резолуцијом 1244 СБУН, изразивши наду да се присуство КФОР-а неће смањивати јер представља важан гарант мира. Присуство КФОР-а је посебно важно у ситуацији у којој неодговорни политичари или с њима криминалне структуре могу да употребе насиље да би створили још неповољнију етничку слику на терену са тешким последицама. На крају сам нагласио приврженост наше Цркве наставку одговорног и конструктивног дијалога, који треба да обезбеди миран и сигуран живот за све грађане где год они живе без обзира на њихову етничку или верску припадност. Адмирал Фого је у фебруару ове године посетио Београд и разговарао са министром одбране Републике Србије а командант КФОР-а генерал Куочи претходних дана је имао и сусрет са највишим представницима Војске Србије у Нишу. Архимандрит Сава ЈАЊИЋ, ФБ
  8. Могуће је да постоје две стране Доналда Трампа. Мирна и агресивна, у зависности од расположења. И могуће је да смо их обе недавно видели. Непосредно након што је најавио састанак са Ким Џонг Уном, Трамп је одлучио се повуче из споразума са Ираном, проузрокујући нестабилност и претњу ратом на Блиском истоку и не само тамо. Наравно, постоји само један Трамп који је у оба случаја урадио исту ствар. У случају Северне Кореје применио је екстремни притисак, укључујући економске санкције и војну претњу, а исто је урадио и у иранском случају надајући се да ће, пошто је упалило у првом покушају, поново донети резултате. Да ли ће се то догодити? Шта ако је америчка влада свесна да притисак на Иран неће донети резултате? Шта уколико се, са Израелом и Саудијском Арабијом, припремају за рат против Ирана? Тешко је спекулисати о последицама оваквог војног конфликта. Усредсредимо се на ограничења која носи овакав Трампов приступ: Да ли ће Трамп добити оно што му следује? Пошто ни Кина ни Русија не могу то да ураде – заробљени су у истој игри као и Трамп и суштински обраћају се истом реториком "Америка (Русија, Кина...) на првом месту". Последња шанса Само Европска унија може задати одлучан ударац и новонастала ситуација пружа овом политичком блоку јединствену шансу да се представи као суверена снага и делује као да је споразум са Ираном и даље на снази. Користећи ову шансу, француски министар финансија Бруно ле Мер рекао је да би се Трамповом предлогу да се ЕУ придружи америчкој политици према Ирану морала супротставити снажна и независна европска спољна политика. "Морамо да радимо заједно у оквирима Европе како бисмо одбранили наш европски економски суверенитет. Да ли желимо да будемо вазали који повлађују и скакућу како бисмо добили пажњу?" Звучи добро – али постоји ли у Европи довољно снаге и јединства да би се тако нешто урадило? Да ли ће нова источноевропска, посткомунистичка линија (која се протеже од балтичких држава до Хрватске) подржати европски отпор Америци, или ће поклекнути пред САД и на тај начин још једном потврдити да је брзо ширење ЕУ на Исток била грешка? Ствари додатно компликује чињеница да је Европа преокупирана унутрашњом популистичком побуном, покренутом чињеницом да људи све мање верују бриселској бирократији, сматрајући је центром моћи који нема демократски легитимитет. Резултат недавних избора у Италији је да су, први пут у развијеној западноевропској држави, на власт доспели евроскептични популисти. Уз то, повлачење из споразума са Ираном представља тек један од три антиевропска дела Америке: Европска унија се одлучно супротставила премештању америчке амбасаде у Израелу, из Тел Авива у Јерусалим, а први хитац у трговинском рату са три највећа трговинска партнера била је одлука да се подигну намети на увоз челика и алуминијума из ЕУ, Канаде и Мексика. Други поглед Иако већина нас са наклоношћу гледа на европску реакцију, не смемо заборавити позадину америчке одлуке. Да бисмо је схватили, хајде да се окренемо другој теми која би се могла учинити потпуно различитом: тренутном хаосу у САД насталом због наглог укидања емисије "Розен" на Еј-Би-Сију због расистичког твита звезде тог програма, Розен Бар. У колумни "Да ли ће одласком Розен Бар америчка радничка класа нестати са телевизија?", Џоан Вилијамс сматра да би левица коначно морала да почне да слуша глас беле радничке класе. Она луцидно примећује да је кључни фактор у овој афери прошао непримећено: укидање је "америчким телевизијама ускратило једини позитиван поглед на белу радничку класу у последњих пола века, односно од настанка телевизије". Вилијамс безрезервно подржава изопштавање Розен Бар због расистичких твитова, али и наводи да "расизам није једина ставка у друштвеној хијерархији. Непоштовање према белој радничкој класи је део пакета културног непоштовања који је отворио пут демагозима попут Трампа". Она сматра да је нестанак беле радничке класе најјаснија индикација нестанка америчког сна. "Скоро сви Американци рођени после четрдесетих година прошлог века зарађивали су више од својих родитеља; данас се тиме може похвалити мање од половине. Револт који је произвео Брегзит и Трампа одраз је фабрика које труну, умирућих градова и пола века празних обећања. Они који су у овом процесу изгубили јесу веома, веома гневни, а Трамп представља њихов средњи прст. Што више буде једио обалске елите, наслађиваће се све више његових следбеника. Коначно, неко ће их приметити." И у том светлу треба сагледати Трампов рат таксама против најближих савезника: у његовој популистичкој верзији класног рата, Трампов циљ је да заштити америчку радничку класу (Нису ли радници у црној металургији симболи традиционалне радничке класе?) од "нелојалне" европске конкуренције и самим тим спасе радна места у САД. Због тога ће сва негодовања званичника и економиста из ЕУ, Канаде и Мексика, као и контрамере које су предложили, промашити циљ: док они следе логику Светске трговинске организације о слободној међународној трговини, само се нова левица, која се бави стрепњама запостављених, може истински супротставити Трампу. На неком дубоком и често нејасном нивоу, неоконзервативци сматрају ЕУ за непријатеља. Оваква перцепција, коју контролише јавни политички дискурс, добија снагу у подземном и вулгарном двојнику, политичкој визији коју гаје десничари, хришћански фундаменталисти у опсесивном страху од новог светског поретка (са теоријама завере попут оне како је Обама у тајном пакту са УН, па ће међународне снаге интервенисати у САД и све истинске америчке патриоте потрпати у концентрационе логоре...). Супротне идеје Један од начина да се ова дилема разреши је хришћанско фундаменталистичка идеја, артикулисана кроз дела Тима ле Хаја и његових сарадника: да им се на више нивоа формира опозиција. Наслов романа Тима ле Хаја води у том смеру: "Европска завера". Према томе, истински противници Америке нису муслимански терористи, јер су најобичнији пиони којима манипулишу европски секуларисти, истинске антихришћанске снаге, који желе да ослабе САД и успоставе нови светски поредак под доминацијом Уједињених нација. На неки начин, они су и у праву: Европа није само још један пуки геополитички савез, већ глобална визија која је неспојива са националним државама. Све нас ово враћа Трампу и Путину: један је отворено подржавао Бегзит, док је други веровао да је тај потез био потајна жеља Запада. Обојица су конзервативни националисти у линији са слоганом "Америка/Русија на првом месту", који сматрају да им је уједињена Европа највећи непријатељ (иако Путин у јавности износи сасвим супротне ставове и велики број Руса жали јер су искључени из европског пројекта) – и обојица су у праву. Проблем Европе је како да остане верна својем ослобилачком наслеђу, које је сада угрожено растом конзервативних популиста. У "Белешкама за дефиницију културе", славни конзервативац Т. С. Елиот примећује да постоје времена када се опције своде на избор између јереси и неверништва, те да је одвајање од базе једини начин да се религија очува. То је ствар која се данас мора учинити: једини начин да се Трамп истински порази је да се у либералној демократији очува оно што је вредно спасавања.
  9. Ово није наш или балкански већ, Руско-Амерички медијски рат. Балкански народи се баве другим питањима и ниједан нема инфраструктуру балканске медијске покривености а камоли светске, притом да је доминантан. Такође верујем, да сама природа информационог рата по мени објашњава да људи сами по себи немају потребу да мрзе цео свет и доприносе злу на некој другој страни света, јер иначе неби било потребе за тим дезинформацијама због којих се исти води.
  10. Religije i nacionalna pripadnost u Centralnoj i Istočnoj Evropi Otprilike četvrt veka nakon pada gvozdene zavese i kasnijeg kolapsa Sovjetskog Saveza, veliko istraživanje javnog mnjenja Pju centra za istraživanje (Pew Research Center), otkriva da se religija ponovo afirmisala kao važan deo individualnog i nacionalnog identiteta u mnogim državama Srednje i Istočne Evrope, gde su komunistički režimi potiskivali religiju i promovisali ateizam. Demostat | Demostat | Beograd 25. Aug 2017 | U fokusu Danas, solidna većina odraslih u većem delu regiona kaže da veruju u Boga, a većina se identifikuje sa religijom. Pravoslavno hrišćanstvo i rimokatolicizam su najčešća religiozna pripadnost, kao što su i bili pre više od sto godina, u poznim godinama ruske i austrougarske imperije. U mnogim zemljama Srednje i Istočne Evrope, religija i nacionalni identitet usko su povezani. To važi i za bivše komunističke države, kao što su Ruska Federacija i Poljska, gde većina kaže da je biti pravoslavac ili katolik važno da bi neko bio „pravi“ Rus ili Poljak . Takođe, to je slučaj i u Grčkoj, gde je crkva imala važnu ulogu u uspešnoj borbi za nezavisnost Grčke od Osmanskog Carstva i gde danas tri četvrtine stanovništva (76%) tvrdi da je pravoslavlje važno da bi neko bio "pravi" Grk . Mnogi ljudi u regionu gledaju na religiju kao na element nacionalne pripadnosti, iako relativno malo pravoslavnih ili katoličkih odraslih osoba u Srednjoj i Istočnoj Evropi kažu da redovno posećuju crkvu. Na primer, prosečno samo 10% pravoslavnih hrišćana u regionu kaže da idu u crkvu jednom nedeljno. U poređenju sa mnogim populacijama koje je Pju centar za istraživanje (Pew Research Center) prethodno istraživao - od Sjedinjenih Američkih Država, Latinske Amerike, subsaharske Afrike do Muslimana na Bliskom Istoku i Severne Afrike, Srednja i Istočna Evropa pokazuju relativno nizak nivo verske kulture. Danas mnogi pravoslavni hrišćani, a ne samo ruski pravoslavci, izražavaju pro-ruske stavove. Većina vidi Rusiju kao važan balans protiv uticaja Zapada, a mnogi kažu da Rusi imaju posebnu obavezu da štite ne samo Ruse, već i pravoslavne hrišćane u drugim zemljama. U većinski katoličkim i verski izmešanim zemljama u regionu, mnogo je manje javne podrške za snažnu Rusiju kao protivtežu Zapadu i zaštitnika bilo etničkih Rusa ili pravoslavnih hrišćana izvan granica Rusije. DEMOSTAT
×
×
  • Create New...