Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'европа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Логос

    Руски мислиоци и Европа

    У једној од првих прича Леонида Андрејева јавља се руски интелигент, који из ране младости тежи да пође у Западну Европу. Јер је, по његову уверењу, тамо „прави“ живот, и тамо је истинска историја. Русија копира, а тамо је оригинал; Русија је закашњено понављање онога што ствара вечно покретна и у вечитој тежњи напредовања захуктана Европа Запада. Јунак Андрејевљев је врло скроман, и скоро незнатан човек; али душевна стања, која он преживљује, типична су за сву руску интелигенцију. У последње се време, као по неком правилу, пребацивало руској интелигенцији, да одвише мало интереса гаји за своје рођено, да је више занима „свечовечанство“, да је некако ван националности, да, по познатом изразу Љермонтова, „чудноватом љубављу“ воли Русију. Али, они који руској интелигенцији чине овакве прекоре, ти заборављају да и прост руски народ носи у себи исту ту чежњу, чежњу отићи од свог рођеног и тражити „земљу обећану“. Странствовање, духовно удаљење од приснога, то је загонетна црта руске душе уопште. Цео руски народ носи у себи потребу духовног скитања, коме је сврха тражење истине. Тургењев, један од најобјективнијих посматрача руског живота, ставио је у уста једном свом сељаку ове речи: „Нисам само ја грешан… много других сељака је стегло опанак, и лута по свету истину тражећи… Јер, код куће… правде нема у човеку, ето то је код куће“ (Ловчеви записи). И док тако и интелигенција и народ тумарају по свету за истином, разлика је у томе, што наше родно тражење има хришћанско етички карактер, и управљено је преимућствено на Исток, док је тражење интелигенције, шире и сложеније, управљено на Запад. Руска интелигенција је не само волела него је обожавала Европу. Веровала је да се само у Европи рађа „прави“ живот, да Европа само зна тајну живота и пут ка истини – клањала се, дакле, Европи, и љубила је тако како Европа сама себе није. О томе имамо доказа у речима једнога од најзнатнијих руских људи, у речима Херцена. У његовим Писмима из Француске и Италије стоји: „Ми долазимо у Европу с њеним властитим идеалом, и с вером у тај њен идеал. Ми знамо Европу из књига, књижевно, по њеним празничним одећама… по изузетним догађајима у којима она није она сама.“ Ето зашто, огледнувши се по Европи, Руси тако често доживљавају разочарања и дубоке унутрашње кризе. „Рус у Европи“ – продужава Херцен на истом месту – „страсно посматра, и доживљује тугу у својој љубави и у свом умовању; осећа се обманут и мрзи онако како мрзе људи љубоморни због сувишне љубави и поверења“. Тај „сувишак љубави и поверења“ према Европи необично је карактеристичан за сву руску интелигенцију; чак и за наше славјанофиле, које иначе обично броје у непријатеље Европе, заборављајући да је нико мањи него баш Хомјаков назвао Европу „земљом светих чудеса“, да је други вођ славјанофила, И. В. Киријевски, почео свој литерарни рад студијом у којој је необично високо ценио европску културу, и да је један лист који је он покушао уређивати носио име „Европејац“. Било је у нас и непријатеља Европе, дакако, али се то непријатељство губило, и губи се у правом култу Европе. Но, упркос томе, како у руској философији тако и у литератури, доста рано, средином 18. века, почиње критика европске културе, почиње оно што један од другова Достојевског, Н. Н. Страхов, назива „борбом са Западом“. И заиста, та борба са Западом провлачи се као црвена нит, кроз сву историју руске самосвести. Нетачна је, према томе, тврдња, као да су једини славјанофили држали позицију бораца са Западом. Тачно је само то, да је код славјанофила мотив те борбе био нарочито одређено и крепко подвучен. А иначе, шта се, на пример, може сравнити, како по снази и дубини тако и по страсти и по напору, са критиком европске културе коју је развијао суште противни славјанофилству западњак Херцен? И зар се, даље, могу рачунати у славјанофиле Гогољ и Гљеб Успенски, Толстој или Н. Ф. Фјодоров, или из данашњих дана познати „евроазијци“ (присталице становишта да су Руси и Европљани и Азијати, односно нешто што није ни Европа ни Азија као таква)? Критика европске културе, дакле, не само да иде напоредо са истинитом нашом љубављу за Запад, него је та љубав често баш узрок и мера оне критике, као на пример у Херценову, делимично и у Гогољеву, случају. Историја борбе са Западом, како је води руска мисао и руска философија, још није написана. Данас је, рекли бисмо, дошао нарочито подесан моменат за удубљивање у ту критику. Јер, и сама Европа се устумарала у жалосном осећању неког свога беспућа. Духовна чамотиња и дубоко унутрашње незадовољство разболели су данас цео европски свет. Није само Немачка она која говори и пише о „пропасти Запада“; свугде, свугде царује осећање узнемирења, прети духовна пропаст, путује сазнање унутрашњег бескућништва. Одрицати ту помакнутост с места у старој Европи, немогућно је; напротив, што брже и што јасније нам дође до свести факат духовног слома, тим се брже могу наћи и путеви оздрављења. […] Извор: Теологија.нет
  2. Након службе изношења плаштанице Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ диоклијски г. Методије служили су вечерас, на Велики петак, у Цетињском манастиру бденије. Предводили су Литију с плаштаницом до цркве Рождества Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру и назад до манастира. Митрополит Амфилохије је на крају рекао да се суд над Христом Богом наставља кроз сву историју – до наших времена. „Тај страшни суд над Христом Богом никад није био страшнији од овог нашег данашњег времена. Јер, данас и они који су у своје вријеме постали хришћани, Његови следбеници и Његови ученици, већина њих данас следују путем Јуде издајника. Продају Христа за тридесет сребрника“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се тај страшни суд над Христом Боггом, Црквом Његовом и народом Божјим код словенских народа догодио прије стотину година. „Мислили смо да се завршио тај страшни суд пропашћу тога система и тога безбожништва. Међутим, они који данас продају Христа за тридесет сребрника су још страшнији богоборци од оних прије сто година, да не кажемо и од самога Јуде Искариотскога“, казао је он. Владика Амфилохије је нагласио да некада хришћанска Европа, – а заједно са њом и ми – све више постаје антихришћанска, антихристовска Европа. „Ратује против Бога. И не само да се одриче Христа Бога и разапиње га непрекидно у наше вријеме, него се одриче и закона Божјег, гази по закону Божјем, оном закону који је сам Господ донио и људима подарио“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У годинама нашег пута у ЕУ, стално смо под захтевима да смањујемо националну историју, да смањујемо ту компоненту. Чак су нам поручили и почетком 2013. да не пуштамо одушевљење кроз медије и кроз јавност приликом обележавања стоте годишњице од почетка рата, каже историчар Миле Бјелајац, поводом Дана примирја. У једном железничком вагону на забаченој прузи у шуми Компијењ, у Француској, 11. новембра 1918. године потписано је примирје. Због тога се у Србији од 2012. тај дан обележава као државни празник Дан примирја. Српски војници имали су значајну улогу у Првом светском рату, али чини се да су савезници некако увек умањивали њихов значај. С друге стране, потомци бораца у Првом светском рату можда и олако прихватају трагичну судбину својих предака. „Ми смо генерација која је навикла на 29. новембар, тако да ће и овим новим генерацијама бити потребно неко време. Ми смо одрасли на историји Другог светског рата, учили смо целе једне године о партизанским офанзивама, а Први светски рат је био само једна лекција у уџбенику“, каже Слађана Зарић, новинарка РТС-а и ауторка бројних документарних филмова из српске историје, у емисији „Спутњик интервју“. Француска је потписала на Западном фронту примирје са Немачком, а наш саговорник историчар Миле Бјелајац подсећа да су била и нека друга примирја. „Италија га је потписала са Аустроугарском, и то је последњи службени акт бивше монархије. Београд је град у коме је потписано последње примирје Првог светског рата 13. новембра са Мађарима и то у данашњој Библиотеци града Београда“, каже Бјелајац. Он сматра да је веома важно рећи да се деценијама после Првог светског рата па готово и данас занемарује улога француске и српске војске на Солунском фронту. Каже да су то армије које су пресудиле убрзање краја рата, а да у офанзиву на Солунском фронту у тај блицкриг нико није веровао. „Све савезничке офанзиве почеле су после пробоја Солунског фронта, укључујући тај релативно приметан успех америчких армија на Западном фронту“, каже Бјелајац. На питање зашто је Србија запоставила тај датум у својој историји, Бјелајац каже да је СФРЈ земља помирења, пошто је настала од победника и поражених. „Онда је негде тражена мера равнотеже. Да не би били повређени осећаји једних и других настојало се да и победа и 1945. и победа из 1918. постану полако ствар свих грађана Југославије. Србија је негде тим прећуткивањем жртвовала победу за опште добро“, каже Бјелајац. То је један трагичан период у српској историји, сагласни су наши саговорници. Новинарка Слађана Зарић прошла је пут српске војске док је радила филм „Срби на Крфу, сто година од албанске голготе“. „Ишла сам свим правцима, пошто их је било више. Ишла сам колима, и није било усред јануара. Кад видите тај предео, то је планина за планином. Као да је неко узео Земљину кору и згужвао је, па онда кад дођете у луку Свети Јован Медовски у ствари видите каква је то увала, зашто је био проблем евакуације војске. Али оно што је можда доминантно целим путем, јесте да ја то данас не бих издржала и да данашње генерације не би издржале то што су они тада издржали. Некад се запитам да ли смо ми потомци тих људи“, каже Зарићева. Бјелајац додаје да је 11. новембар само један начин да одамо признање тим људима који су, како каже, били неког другог кова. „Можда зато што је то била земља сељака. Они су лакше издржавали ране, навикли су на зиму, на оскуднију исхрану. Хирурзи сведоче у историји медицине Првог светског рата да су наилазили, кад би санирали рањенике на Солунском фронту, на самостално зарасле ране на цревима из Балканских ратова“, каже Бјелајац и подсећа да није било железнице за транспорт нити добрих путева. Сагласни су и да је вера народа у његове официре и вође била јача и да је то носило тадашње генерације. Људске слабости су постојале, било је и дезертерства и непослушности. Слађана Зарић се надовезује да постоје људи чију судбину нисмо ни после 100 година расветлили. То су људи који су били заробљени у логорима. „Око 90.000 људи страдало је у логорима у Аустроугарској и у Бугарској. Многи људи не знају да је Матхаузен постојао и у Првом светском рату и да је тамо умрло 8.000 људи који су се национално изјашњавали као Срби. Наш менталитет — ако нисте погинули у борби онда нисте јунак, а велики број логораша били су војници“, каже Зарићева. Почаст српским војницима враћена је у чувеном вагону, где је 1918. потписно примирје. Коштало је доста труда и воље покојног амбасадора у Паризу Предрага Симића да се та застава врати тамо где јој и место. „Били смо раме уз раме, верни савезник читавог рата, укључујући наше учешће на самом Западном фронту. Било да се ради о Србима добровољцима који почетком 1916. нису могли да се придруже српској војсци него су улазили у састав француских снага Легије странаца, било да су учествовали парцијално и током Верденске битке и касније док се нису пребацили на Солунски фронт. Дакле, имали смо и живо учешће на Западном фронту“, каже Бјелајац. Историчар каже и да би српска застава требало да добије своје место и у меморијалу у Нормандији, где су такође постављене све заставе, чак и бивших непријатеља. „Али није било српске заставе, нити југословенске, јер наводно нису познати подаци о томе да су и Срби учествовали у Нормандији или у касним операцијама за ослобођење Француске. Наравно, Срби јесу учествовали, и управо једна књига говори о херојима Србима у америчкој армији у свим ратовима и показује да су били на многим истакнути местима, укључујући оне падобранце који су први скакали још у току ноћи у залеђе Нормандије, па до оних који су се борили на плажама. Значи незаслужено су Србија и Срби остали без заставе на меморијалу у Нормандији, то је још нешто што треба да се исправи“, каже Бјелајац. Указује и да у бројној војној и историјској литератури нећете наћи српску војску и српске победе, а на питање да ли тога има довољно у уџбеницима он каже: „Пишу их наше колеге, али морају да воде рачуна о простору који им даје план који доноси надлежно министарство. Али није више ни надлежно министарство једино које треба кривити због тога. Ми смо свих ових година нашег пута у Европу стално под неким захтевима наших пријатеља из Западне и Средње Европе да смањујемо ту националну историју, да смањујемо ту компоненту. Чак су нам поручили и почетком 2013. да смањимо тон и да не пустимо баш тако неко одушевљење кроз медије и кроз јавност приликом обележавања стоте годишњице од почетка рата. То је све један атак на историјску свест овог простора и народа“. Александар СТАНИЋ
  4. Треба да бранимо остале вере, ако желимо да заштитимо нашу. Када се православним хришћанима овако једног дана ограниче права она се неће напасти директним забранама, оне ће бити оправдане, каже за Спутњик ђакон Ненад Илић поводом одлуке Европског суда да послодавци могу да забране запосленима да носе видљиве верске симболе. Када је Француска 2010. године увела закон о забрани ношења бурки и никаба, јавност широм Европе се поделила, али се тим питањем није дуго бавила. Од последњих терористичких напада у Европи питање забране бурки актуелно је у готово свим земљама Европске уније. Немачка канцеларка Ангела Меркел позвала је на потпуну забрану бурки и то баш у тренутку када је најавила да ће тражити нови мандат за место канцеларке и нови мандат на челу њене Хришћанско-демократске уније. Европски суд правде одлуку о забрани ношења верских симбола донео је баш дан пре холандских парламентарних избора на којима, наравно, доминирају питања мигрантске кризе и интеграције избеглица, а та земља недавно је усвојила и закон којим се забрањује ношење бурке у школама, болницама и јавном превозу. Међутим, коментаришући одлуку суда, писац и редитељ ђакон Ненад Илић каже да она вероватно има много дубље корене и намере, али и да га није изненадила. То што ради европска бирократија траје већ неко време, реч је о подразумеваним стварима на трагу обезличавања човека, то они заправо раде и у томе су јако доследни, каже Илић за Спутњик. „Важно је да ми други, који то гледамо, размислимо да ли стварно желимо да уђемо у то коло, да пристанемо на ту врсту обезличавања. А тема да ли верска права и верска осећања спадају у нешто што је исто тако елементарно као та фамозна ’људска права‘ која су много више под знаком питања и много више идеолошка и договорна ствар, за озбиљну је расправу и озбиљно размишљање. Проблем је што живимо у временима кад нема ни озбиљних расправа, ни озбиљног размишљања, него се све решава на прву лопту“, каже Илић. Предизборни адут у Европи, забрана ношења „покривала“, далеко је од Србије, као и страх од тероризма. Иако је ислам једна од традиционалних религија у нашој земљи, на улицама Србије, чешће у сеоским срединама, могуће је видети само жене које носе хиџаб, мараму која најмање покрива лице од све традиционалне одеће коју носе муслиманке широм света. Али, овде се не ради о гардероби, већ о основним људским правима, међу којима је право на вероисповест, али и исповедање вере. Оно што нам се данас чини далеко, једнога дана може да закуца и на наша врата, превише смо себи приближили последњу линију одбране, упозорава ђакон Ненад Илић. „Као што је историја безброј пута показала, кад пустим да ураде нешто комшији, кад пустим да му ограниче права, кад ограниче права некоме у мојој земљи или моме граду, сутра ће их и мени ограничити. Али изгледа да људи никако не успевају ту памет да врате, да се сете да би било паметно увек мало офанзивније бранити своја права, а не чекати тако егоцентрично и себично последњи тренутак. Онда је већ касно“, каже овај православни публициста. Он додаје да треба да бранимо остале вере, ако желимо да заштитимо нашу. Када се православним хришћанима овако једног дана ограниче права она се неће напасти директним забранама, оне ће бити оправдане, каже Илић. „Замислите неку заразу, неку епидемију јачег грипа током које ће, на пример, забранити људима да се окупљају. Или још горе, забранити им да се причешћују. То је научно–фантастични сценарио, не желим дубље да залазим у њега, али постоји милион начина да се у оквиру ове безвредне цивилизације нађу начини како ће се разумно оправдати нешто и онда ће се увек придобити доваљан број људи, јер, забога, долазе демократски процеси у којима се неке ствари усвајају“, каже Ненад Илић за Спутњик. Наш саговорник додаје да се очигледно приближава тренутак када ћемо одбацити наслеђе предања и почети да гласамо око свега. „Не знам зашто се не гласа да ли желимо баш црвено светло на семафору, те ствари се сматрају аксиомом, а не сматрају се верска припадност и верска правила које наслеђујемо. Треба да будемо спремни на све, овакве ствари нису лоше да се подцртају да бисмо знали шта нас чека сутра“, закључује Илић. Европски суд правде донео је олуку да послодавци могу да забране радницима да носе „видљива политичка, идеолошка или религијска обиљежја“, укључујући хиџаб. Забрана мора да буде заснована на интерним правилима компаније о „неутралном облачењу“, а не на жељама клијената. спутњик
  5. Да ли је Божић 2012. ближи витлејемској ноћи од других Божића у новом веку, да ли је он позив да се интегришемо у оно једино преостало – породицу, како ће се празник славити на Космету, те није ли баш на Божић судбина дала Србима да буду разапети између очувања своје православне хришћанске вере и лажних понуда о уласку у земаљски рај? Сваки Божић после оног првог Божића подсећање је на њега, а сваки са собом, без изузетка, доноси радост и чак када би имали великих разлога за тугу током целе године, а знајући да је Божић пред нама и да ћемо га доживети, имамо разлога за радовање. Јер Божић је обнова нове ствари, познање да нам се Бог јавља и да нас није оставио, да нас анђели нису оставили, да нас Пресвета Богородица није оставила, да нас светитељи нису оставили, да су небо и земља са нама, каже у интервјуу за „Печат“ његово високо преосвештенство епископ банатски Никанор. Чини се да је Божић 2012. године, ипак, по много чему ближи невиној сцени из Витлејема него и једне друге године у новом веку? Ако је сваки други Божић после првога доносио радости, мир међу људе и слогу, и ако је Богомладенац долазећи на овај свет себе предао за живот света, за обнову сваке ствари, и ако нас сваки Божић приближава Богу и Бога нама, и не само то, него и сједињује Бога са човеком и човека са Богом, онда и овај Божић јесте у броју свих празника рођења Христовог. Сваки је Божић најсвечанији и сваки Божић је обнова природе и сећање на његово рођење. Сигурно да можемо да кажемо да због проблема са којима се сусреће наш народ овај Божић има посебно значење, али баш из тог разлога ми верујемо да ће Господ доласком међу нас људе многе проблеме отклонити и неизвесности решити и поставити нас да заједно са њим, Богом нашим, духовно напредујемо, остављајући у другом плану проблеме који нам често сметају или нас бар заустављају у духовном напредовању у којем нам сам Господ помаже доласком својим. Ако је Божић на симболичан начин указање којим путем породица треба да иде, шта та симболика треба да значи српском народу у тренутку када је све доведено у питање, па чак и породични живот? Због превелике љубави Божје према нама људима Господ је послао сина свог Господа Исуса Христа међу нас, да поживи са нама, и на тај начин нам је показао да је Божић породични празник, празник породице и знак да би породица требало да се угледа на ону прву породицу, Богородицу, Јосипа и све оно што су они чинили за Богомладенца. Овај празник нас подсећа на пресудно важну улогу родитеља и њихову бригу, на значај духовног јединства и телесног међу родитељима, путоказ је који води до прве породице Богородице и Богомладенца. Дакле овај нас празник учи како да се владамо, чак иако знамо да су испред нас страдања, искушења и проблеми, јер знање да Господ доноси мир и наша чврста вера учиниће да проблем који угрожава тај мир нестане. Није за похвалу и ми се не радујемо, бар не у Цркви, што се у последње време говори и разговара о такозваним „сигурним кућама“. Мислим да је то трагедија за целу државу, трагедија за цео народ, трагедија за породицу. Лично сматрам да би много срећнија наша породица била и напреднија наша држава и радоснија наша Црква када би се налазио начин како да се сачува наша породица, а не да се изналазе начини како ћемо саградити сигурну кућу. Сама та идеја буди у породици немир. Сигурна кућа, кажу, заштитиће једно од брачних другова, најчешће жену, а ми знамо да је она супруга и мајка велики ослонац породице. Дете без мајке је као дрво без доброг одгоја и узгоја. Оно може донети плод, али резултате разједињена породица врло тешко ће донети. Породица може бити срећна само онда када доживљава Бога, када се угледа на прву породицу Богородицу и Богомладенца, Јосипа праведног и све оно што се догађало у тој витлејемској ноћи, ноћи рођења сина Божјег. Божић нас упућује и на божићне дарове. Јесу ли они помало постали део такозване „масовне потрошачке културе“ и шта треба чинити да би схватили да је највећи дар Божји у љубави према ближњем свом? У витлејемској ноћи највећу радост добио је цео свет и тада су индивидуално, вођени руком Божјом, мудраци са Истока дошли и поклонили се Богомладенцима носећи собом дарове. Они који су дошли да се поклоне Богу миломе и донесу му дарове, били су на неки начин представници целога рода људског. И ти дарови јесу симболика и указују како и ми, свако појединачно и сви заједно, као народ Божји треба да будемо захвални за његову љубав, за његово милосрђе, за његов долазак међу нас. Наши дарови Богу нису потребни, али ми на такав начин, нашим даровима Богу чинимо жртву и исказујемо наше поштовање, благодарност и захвалност за све оно што је Он чинио за нас. А Божић, највећи празник, поготово у нашем српском народу, али и код других народа – обележава се у обиљу хране и потрошњи новца. Зато се сетимо речи нашег почившег патријарха Павла да би требало да будемо реални, нерасипни људи, како би жртва коју чинимо Богу била пријатна. Велика је потрошња појединаца, некада и већа него што је потребно, али, опет кажем, ако се све то чини празника ради онда можемо бити и задовољни, и условно рећи да то толеришемо. Ипак, не заборавимо да је најважније у те велике дане порадити на себи, својој породици и целоме друштву, на духовној обнови, старајући се да се духовно, што више се припремајући, удостојимо да ми сами себе предамо Богу, уместо ових земаљских материјалних добара. То ће Богу бити најдража жртва. Како ми то можемо да учинимо? Можемо да учинимо уклањањем свега онога што је лоше, а ако се тако нешто и догоди ми треба да се покајемо, да се присајединимо са Богом, да се у тајни покајања исповедимо и ослободимо себе онога што нам смета за духовно напредовање. То ће бити највећа жртва Богу коју он од нас и тражи. ..... Извор: Печат
×
×
  • Create New...