Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'еванђеље'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 31 results

  1. ризница богословља

    Еванђеље о Милостивом Самарјанину

    Митрополит Порфирије: Прича о милостивом Самарјанину Епископ крушевачки Давид: Беседа у недељу двадесет пету по Педесетници Светописамска читања: Еф. 224 (4:1-6) Браћо, молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно звања на које сте позвани, 2. Са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави, 3. Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира: 4. Једно тијело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега; 5. Један Господ, једна вјера, једно крштење, 6. Један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама. Лк. 53 (10:25-37) У вријеме оно, законик неки приђе Исусу, и кушајући Га рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни? 26. А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? 27. А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе. 28. А он му рече: Право си одговорио; то чини и живјећеш. 29. А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој? 30. А Исус одговарајући рече: Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. 31. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође. 32. А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и прође. 33. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се; 34. И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. 35. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. 36. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике? 37. А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти чини тако. Беседа Светог Владике Николаја Охридског и Жичког у недељу двадесет пету по Педесетници Господ Исус Христос дошао је да промени мере и судове људске.Људи су мерили природу саму собом. И мера је била погрешна.Људи су мерили душу телом. И величина душе спустила се у милиметре.Људи су мерили Бога човеком. И Бог је изгледао зависан од човека.Људи су мерили врлину брзином успеха. И врлина је постала и јевтина и тиранска.Људи су се хвалили својим напретком мерећи себе са животињама, које увек тапкају по истом путу и на истом месту. Ову хвалидбу небо је презрело, а животиње је нису ни приметиле.Па су људи још мерили сродство и блискост човека према човеку или по крви, или по мислима, или по раздаљини домова и села у којима су живели на земљи, или по говорима, или по стотине других ознака. Но све ове мере сродства и блискости нису могле људе ни сродити ни зближити.Све су мере људске биле погрешне и сви судови лажни. И Христос је дошао да спасе људе од незнања и лажи, и да промени мерила и судове људске. И променио их је. Они, који су усвојили Његове мере и судове, спасли су се истином и правдом; а они, који су остали при старим мерама и судовима, и до овога дана тумарају по мраку и тргују са плеснивим заблудама.Не мери се природа сама собом, јер је она дата на послугу човеку, те јој је човек мера.Не мери се душа телом, јер је тело дато души на послугу. Зато је душа мера тела. Не мери се Бог човеком, као што се лончар не мери лонцем. Не мере за Бога, јер Бог је мера свему и Судија свима.Не мери се врлина брзим успехом. Јер точак који се брзо дигне из блата, брзо се опет окрене у блато. Него се врлина мери законом Божјим.Не мери се човечји напредак животињским ненапретком, него скраћењем раздаљине између човека од Бога.А права мера сродства, која људе - људе и народе - истински срођава и зближава није толико крв колико милосрђе. Беда једног човека и милосрђе другог срађа и зближава два човека више него крв рођене браће. Јер свака крвна веза јесте привремена, и има неког значаја само у овом временом животу служећи као слика трајне и вечне везе сродства духовнога. А духовни близанци, који се роде при сусрету беде и милосрђа, остају само браћа за вечност. Крвној браћи, рођеној по крви, Бог је само Створитељ; а духовној браћи, рођеној од милосрђа, Бог је Отац.Ову нову меру сродства и блискости међу људима предлаже Господ Исус човечанству јеванђелском причом о милостивом Самарјанину - предлаже, велимо, а не намеће, јер спасење није наметање, него милостиво предлагање од стране Господа и добровољно усвајање од стране човека. - Благо оном ко добровољно усвоји ову нову меру, јер ће имати много браће и сродника у бесмртном царству Христовом! А прича гласи овако:У време оно, гле, законик неки приступи к Исусу и кушајући га рече: шта ћу чинити да наследим живот вечни? Упропашћујући свој живот кушањем он тражи тобож да наследи живот вечни! Уствари овај кушач није ни мислио на свој живот него на Христов; то јест, њему није стало било до тога како свој живот да сачува него како Христов да угрози. Он је желео да нађе кривицу код Христа, смртоносну кривицу против закона Мојсејева, да би Га могао оптужити, те тако Њега погубити а себе, као вешта законика и адвоката, прославити међу себи сличнима. Но зашто он пита о животу вечном, кад је мало шта о том могао дознати из дотадашњег закона? Није ли ово једина награда што закон обећава онима који га испуњавају: да дуго поживиш на земљи (II Мојс. 20, 12; Еф. 6, 2-3)? Истина, пророци говоре о вечноме царству Месије, а особито пророк Данило говори о вечном царству светитеља, но Јевреји у време Христово схватали су вечност само као дуговременост на земљи. Отуда је највероватније, да је овај законик морао или сам лично чути или преко другог сазнати, да Господ Исус јавља вечни живот и то различит од јеврејског поимања вечности. Ненависник Бога и рода човечјег, који је без успеха лично кушао Господа у пустињи, продужује сада да Га куша кроз собом заслепљене људе. Јер да ђаво није био заслепио законике, не би ли најприродније било, да ови као тумачи и познаваоци закона и пророка први распознаду Христа Господа, и први Му се поклоне, и пођу пред Њим као Његови весници, да објављују народу благовест о дошавшем Цару и Месији?А он (Исус) му рече: шта је написано у закону? Како читаш? А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мисли својом, и ближњега свога као самога себе. Господ зна шта је у срцу законика; па проничући његову злобу неће да му одговори на питање него га Он слишава закон - шта је написано у закону? како читаш? То су два питања; прво: знаш ли шта је у погледу тога написано? и друго: како ти то написано читаш и разумеш? Како је написано, то су могли знати сви законици; но како треба духом разумети то што је написано, нико од њих у то време није знао. И не само у то време него још изодавна. Још Мојсеј пред смрт своју укорава Јевреје због слепоће духовне говорећи: али вам не даде Господ срца да разумете, ни очију да видите, ни ушију да чујете до овога дана (V Мојс. 29, 4). Чудновато изгледа одкуд овај законик јеврејски да истакне баш ове две заповести Божје као најспасоносније, чудновато из два разлога: прво што те две заповести у Мојсејевом закону нису истакнуте на прво место са осталим главним заповестима; шта више, нису стављене ни једна поред друге овако како их законик наводи, него чак једна од њих је написана у једној књизи Мојсејевој, а друга у другој (III Мојс. 19, 18; V Мојс. 6, 5); и друго, чудновато је то и зато што су Јевреји колико толико старали се да испуне друге заповести Божје, али заповести о љубави никад. Они се никад нису могли уздићи до љубави к Богу но само до страха од Бога. Што је законик ипак сабрао ове две заповести једну уз другу и њих истакао као најспасоносније, то се може објаснити само тиме, што је он морао дознати, да Господ Исус ове заповести о љубави ставља на врх лествица свих заповести и свих добродетељи.Шта, дакле, одговори Господ законику? Рече му пак: то чини и бићеш жив. Видите како Господ не захтева од слабих да понесу највећи терет, него поступно према њиховој моћи? Познавајући тврдо и необрезано срце закониково Он му не говори: веруј у мене као Сина Божјега, и иди продај све што имаш и раздај сиромасима, и узми крст свој, па хајде за Мном, не обзирући се назад! Не; него му препоручује само да испуни оно што је сам сазнао и изрекао као главно у закону. Доста је за њега и то. Јер ако буде у истини љубио Бога и ближњега, њему ће се кроз ту љубав брзо открити и истина о Христу Господу. Кад је богати младић, другом приликом, поставио Господу овако исто питање, само без кушања: шта да чиним и наследим живот вечни? Господ му није ни споменуо позитивне заповести о љубави него више негативне заповести: не прељуби, не уби, не укради, не сведочи лажно, поштуј оца и матер. Тек кад је младић рекао да је испунио ове заповести, Господ му задаје тежи задатак: продај све што имаш и раздај сиромасима (Лк. 18, 18). Научите се из овога превеликој мудрости Господа као божанског Учитеља. Он наређује свакоме да испуни ону заповест Божју коју зна; па кад њу испуни и сазна другу, наређује му да испуни и ту другу, па онда и трећу, и четврту, и тако даље. Он не наваљује тешка бремена на слаба леђа, него према јачини леђа и бреме. То је исто време и страшни укор свима онима између нас, који желе све више и више да познају вољу Божју, а међутим не старају се да испуне оно, што су већ познали. Нико се неће спасти самим познањем воље Божје него испуњењем. Напротив, они који буду много познали а мало испунили биће страшније осуђени, него они који буду знали и мало испунили. Зато Господ и рече законику: то чини и бићеш жив. То јест: видим да познајеш те велике заповести о љубави, но видим у исто време да их не испуњаваш; зато не вреди ништа да те још учим све док то научено не испуниш. Укор од ових речи Спаситељевих морао је законик осетити, кад покуша да се правда: а он хтеде да се оправда, па рече Исусу: а ко је ближњи мој? Ово питање показује његово жалосно оправдање, наиме: он не зна још ко је ближњи његов; из чега је јасно да није ни испунио заповест о љубави према ближњем. И тако, место да ухвати Христа у речи, он се сам налази ухваћен, и принуђен, да се правда. Спремајући замку Господу, он се сам заплео у њу. Тако су Јевреји увек пролазили кад го су кушали Христа. Кушајући Господа они су Га тиме све више прослављали а себе упропашћивали, и одлазили од Њега посрамљени као и онај отац лажи - Сатана у пустињи. Чиме је овај законик прославио Христа кушајући Га? Тиме што Му је дао повода да исприча причу о милостивом Самарјанину и искаже божанствено учење о томе, ко је наш ближњи, спасоносно учење за сва покољења људска до краја времена. Ко је ближњи мој?А Исус одговарајући рече: човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га ухватише разбојници, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га полумртва. А случајно силажаше тим путем свештеник неки, и видевши га мимоиђе. А тако и Левит кад је био на оном месту, приступи и видевши га мимоиђе. Ко је тај човек који силажаше из Јерусалима у Јерихон? То је Адам и сав род људски што је произашао од Адама. Јерусалим означава небеско обиталиште првостепеног човека у рајској моћи и красоти, у близини Бога и светих ангела Божјих; Јерихон - земну долину плача и смрти. Разбојници су зли дуси, безбројне слуге Сатане, који је и навео Адама на грех непослушности према Богу. Као највећи пакосници рода људског зли дуси нападају на људе, свлаче са њихове душе божанску одежду страха, вере и благочешћа; рањавају душу гресима и пороцима, и онда се привремено удаљују, док душа крај друма живота у очајању лежи не могући да крене ни напред ни назад. Свештеник и Левит означавају Стари завет, и то: свештеник означава Мојсејев закон а Левит пророке. Избијеном и рањавом човечанству Бог је послао два лекара са извесним лековима, једно је био закон а друго пророци. Но ни један ни други лекар нису се усудили лечити главне и најдубље ране болесника, нанете му самим ђаволима, него су се заустављали само пред мањим мукама, нанетим човеку од човека. Зато се и каже, да и један и други видевши овога тешко рањеног болесника мимоиђоше. Мојсејев закон само је видео човечанство као тешког болесника, но видевши мимоиђе. Пророци су не само видели него су и приступили болеснику, па тек онда мимоишли. Петокњижје Мојсејево је описало болест човечанства и утврдило је, да тој болести на земљи нема лека, него да је прави лек у Бога на небесима. Пророци су пришли ближе полуживој и издишућој души човечанства, такође утврдили још погоршану болест и утешили болесника рекавши му: ми немамо лека, но ево, иде за нама Месија, небески Лекар. И они су мимоишли. Тада је наишао и прави Лекар.А Самарјанин некакав ходећи дође код њега, и видевши га сажали се. И приступивши зави му ране, и зали уљем и вином, и посади га на свога скота и доведе у гостионицу, и потруди се око њега. И сутрадан полазећи извади два сребрника те даде крчмару, и рече му: подвори га, и што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Ко је овај Самарјанин? То је сам Господ Исус Христос. Зашто Себе назива Господ Самарјанином? Зато што су Јевреји Јерусалимски презирали Самарјане као нечисте идолопоклонике. И нису се мешали нити су општили једни с другима. Зато је и рекла жена Самарјанка Господу на бунару Јаковљевом: како ти, Јеврејин будући, можеш искати од мене жене Самарјанке да пијеш (Јов. 4, 9)? Тако су, дакле, Самарјани сматрали Христа Јеврејином, док су Га пак Јевреји називали Самарјанином: Ти си Самарјанин, и ђаво је у теби (Јов. 8, 48)! Говорећи ову причу јеврејском законику Господ сам Себе представља под видом Самарјанина, из бескрајне смирености, да би тако и нас научио, да и под најпрезренијим именом и звањем ми можемо учинити велико добро, и понекад чак веће него људи са великим и славним именом и звањем. Још назива Господ Себе Самарјанином из љубави према грешницима. Самарјанин је значило исто што и грешник. И кад су Га Јевреји назвали Самарјанином Господ се није бранио од тога. Он је улазио под кров грешника, и са овима јео и пио; па чак се и изјаснио отворено, да је због грешника и дошао у овај свет - због грешника а не због праведника. Но зар је могло бити и Једног јединог праведника у Његовом присуству? Нису ли сви људи били поклопљени грехом као тамним облаком? И нису ли душе свију биле изубијане и нагрђене од злих духова? Још назива Господ Себе Самарјанином, да нас тиме поучи, да не очекујемо Божју силу да се покаже само кроз велике и славне овога света, него да с поштовањем и пажњом ослушнемо шта мисле и говоре људи мали и презрени од овога света. Јер Бог се често служи трском да разбије гвоздене зидове, и рибарима да посрами цареве, и оним што је најниже да посрами оно што је најважније у очима људи. Као што и говори апостол Павле: што је лудо пред светом оно избра Бог да посрами премудре; и што је слабо пред светом оно избра Бог да посрами јако (I Кор. 1, 27). Назвавши Себе Самарјанином Господ тиме даје знати, да узалуд свет чека спасење од моћне римске царевине и од ћесара Тиверија, - спасење свету Бог је устројио у најпрезренијем народу у римској царевини, у јеврејском, и међу најпрезренијим од Јевреја, галилејским рибарима, који су презрени били од надутих књижевника као идолопоклонички Самарјани. Дух је Божји слободан, Дух дише где хоће (Јов. 3, 8) и не обзире се на људске рангове ни оцене. Оно што је код људи високо, ништавно је пред Богом, и оно што је ништавно пред људима, високо је пред Богом.Господ дође над човечји род - дође над њега. Болестан и очајан лежао је човечји род, а Лекар дође над њега. Сви су људи грешни, и сви леже прострти по земљи, припијени за земљу, само безгрешни Господ, чисти и здрави Лекар, стоји усправно. К својима дође, каже се на другом месту (Јов. 1, 11), да означи да је Он дошао обучен у тело као и сви други људи, не разликујући се споља од бесмртних болесника и грешника. А овде се каже; дође над њега, да означи разлику Његову, у снази, у здрављу, у бесмртности и безгрешности, од смртних болесника и грешника.Он виде рањеника, као што га и свештеник виде; и Он приступи рањенику, као што му и Левит приступи; но Он учини нешто више, много више, него свештеник и Левит. Он се сажали, зави му ране, зали их уљем и вином, посади га на свога скота, доведе у гостионицу, потруди се око њега, плати гостионичару за даљи труд око њега, и обећа и даље бринути о рањенику и трошити се око његова лечења. И тако, док свештеник задржа се само на једном голом виђењу рањеника; и док се Левит задржа на виђењу и приступању ка рањенику, дотле Месија, небески Лекар, учини десет ствари за њега - десет (број који означава пуноћу бројева), да се тиме покаже пуноћа бриге, старања и љубави Господа и Спаса нашега око спасења нашега. Он га не преви само и не остави крај друма, јер то не би била потпуна помоћ; нити га само донесе у гостионицу и оде, јер би гостионичар рекао да он нема чиме неговати болесника, те да га мора избацити напоље; зато му Он плати унапред његов труд и трошак. На овоме би се задржао и најмилосрднији човек. Али Господ иде још даље. Он обећава и надаље бринути о болеснику и вратити се да га обиђе, и доплатити гостионичару што буде још требало. Ово је пуноћа милосрђа! Па још кад се зна, да ово не чини брат него Самарјанин Јеврејину, непријатељ непријатељу, онда се мора рећи: ово је надземаљско, небеско, божанско милосрђе. Ето то је слика Христовог милосрђа према човечјем роду.Но шта означава превијање рана? Шта уље и вино? Шта скот? Шта два сребреника, гостионица, гостионичар, и повратак Самарјанина? Превијање рана означава непосредан додир Христа са болесним родом људским. Својим пречистим устима Он је говорио људима у уши, Својим пречистим рукама Он се дотицао слепих очију, глувих ушију, губавих тела, мртвих лешева. Мелемом се привијају ране. Сам Господ је тај небески мелем за грешно човечанство. Он је самога Себе привио на ране човечанства. Уље и вино означавају милост и истину. Добри Лекар прво је помиловао болесника, па онда му дао лек. Но и милост је лек, и наука је лек. Радујте се, говори Господар прво, па онда учи, опомиње, прети. Не бој се, говори Господ кнезу Јаиру, па онда васкрсава његову кћер. Не плачи, говори Господ Наинској удовици, па онда диже из мртвих њенога сина. Господ је прво показао милост па онда принео жртву. Његов долазак у свет у телу човечјем, у телу скотском, највећа је милост од свих дела милосрђа; а Његова жртва на Крсту највећа је од свих жртава од почетка до краја света. Милост и правду певам, говори пророк Давид (Пс. 101. 1). Милост је блага као уље; правда је добра но нешто и опора за грешне као вино за болесне. Као што уље блажи рану тела, тако милост Господња блажи намучену и огорчену душу људску; и као што вино горчи но загрева утробу, тако истина и правда Божја горчи грешној души, но кад се дубоко спусти у њу, загрева је и снажи је.Скот означава тело људско, које је и сам Господ на Себе узео, да би био ближи и разумљивији. Као што добар пастир кад нађе изгубљену овцу меће ову на своје раме и радосно је носи тору своме, тако је и Господ узео на себе залутале да и они буду тамо где је Он. У овоме свету уистини људи живе међу демонима као овце међу вуковима. Господ је Пастир добри, који је дошао да потражи Своје овце и да их Својим телом заклони од вукова; и дошавши сажали Му се над људима јер бејаху као овце без пастира (Мк. 6, 34). Тело људско слика се овде као скот, да се тиме покаже бесловесност самога тела без словесне душе. Уистини, човек је по телу скот као и сваки други скот. У овакво скотско тело човек је обучен после Адамова греха. И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљину од коже, и обуче их у њих (Пост. 3, 21). То је било онда када је Адам грехом непослушности показао се сасвим наг и када се сакрио од лица Божја. По својој бескрајној кротости и бескрајној љубави према рањеном и полумртвом човечанству Живи и Бесмртни Господ и сам се обукао у ову ужасну, кожну, и бесловесну хаљину, телесну. Да би као Бог био доступачнији људима, да би као Лекар био приступачнији; да би као Пастир био познатији овцама.Гостионица означава свету, саборну и апостолску цркву, а гостионичар апостоле и њихове наследнике, пастире и учитеље Цркве. Црква је основана још за земнога живота Христовога, јер се каже, да Самарјанин донесе рањеника у гостионицу и потруди се око њега. Господ је Оснивач Цркве и први трудбеник у Цркви Својој. Док се Он лично трудио око рањеника, не спомиње се гостионичар. Тек сутрадан, пошто је његово земно време истекло, Он се обраћа гостионичару и предаје болесника његовој нези.Два сребрника означавају, по неким тумачима, два завета Божја људима: Стари завет и Нови завет. То је Свето писмо, Свето Откривење милости и истине Божје. Нико се не може спасти од греха, од рана нанесених души његовој, док колико толико не позна милост и истину Божју, откривену у Светом писму. Као што човек само при великој светлости јаркога сунца види све путеве пред собом и бира којим треба да упути ноге своје, тако исто једино при великој светлости Светога писма човек гледа и види пред собом све путеве добра и зла, и разликује једне од других. Но ова два сребрника означавају и две природе у Господу Исусу, божанску и човечанску. Обе ове природе Господ је донео собом у овај свет и ставио их на службу роду човечјем. Нико се не може спасти од тешких рана греха, ко не призна ове две природе у Господу Исусу. Јер ране греха лече се милошћу и истином; један лек без другога није лек. Господ није могао показати савршену милост према људима, да се није родио у телу као човек; нити је Он као човек могао открити савршену истину, да није био Бог. - Још два сребрника означавају тело и крв Христову, којима се у цркву донети грешници лече и хране. Рањенику треба и завој, и помазање, и храна. То је савршено лечење. Треба и - храна, и то добра храна. И као што добра храна, коју лекари препоручују болеснику завијеном и помазаном у постељи, мења, снажи и чисти крв, тј. оно што чини основ у органском животу човековом, тако и ова божанска храна, тело и крв Христова, из основа мења, снажи и чисти душу човекову. Целокупно телесно лечење болесника јесте само слика лечења духовнога. И као што, дакле, при телесном лечењу мало помаже све, ако се болесник не храни, тако и при духовном лечењу мало помаже све, ако се обраћени грешници не хране добром духовном храном, тј. телом и крвљу Христовом. А тело и крв Христова у основу опет значе милост и истину.Кад се вратим - ове речи означавају други долазак Христов. Када Он поново дође као Судија, не у пониженој скотској одежди него обучен у бесмртни сјај и славу, тада ће Га гостионичари, пастири и учитељи Цркве Његове, познати као негдашњег Самарјанина који је предао њима на стварање болне душе грешника. Но Он неће више бити милостиви Самарјанин, него праведни Судија, који ће свакоме дати по правди. Наравно, кад би Господ судио по чистој небеској правди, мало би се ко спасао огња вечнога. Но Он познаје немоћ нашу и болест нашу, и судиће сваком са многим обзирима тако да ће чак и једну чашу студене воде, пружену жедноме у Његово име, рачунати у заслугу (Мат. 10, 42). Ипак не треба се сувише заваравати и предавати се небрижности. Овде је реч о пастирима црквеним, о вођама духовним. Њима је дато више и власти и благодати, па ће се од њих више и тражити. Они су со земљи; ако со обљутави, баца се, и ногама се гази (Мат. 5, 13). Још је Господ рекао, да ће многи први бити последњи, а последњи први (Мат. 19, 30). А свештеници су први у духовној гостионици Христовој. Они су позвани да устају око болесника, да им ране надгледају и лече, и да их хране животном храном Христовом за часном трпезом Јагњета Божјег. Тешко њима, ако то не чине. Могу они бити први у овом краткорочном животу, но у вечном животу они неће имати удела. Још је Господ рекао: тешко човеку кроз кога долази саблазан (Мат. 18, 7). А ни од једног човека у свету не може доћи толика саблазан као од небрижног свештеника, Његов мали грех саблажњава више него велики грех других људи. Благо пак духовним пастирима, који верно испуњавају завет одсутнога милостивог Самарјанина, рукујући честито и разумно са Његова два сребреника. Доћи ће дан и час кад ће Господ свакоме од њих посебице рећи: слуго добри и верни, - уђи у радост господара свога (Мат. 25, 21)!Испричавши ову многосадржајну и многозначајну причу Господ упита законика: шта мислиш дакле, који је од ове тројице био ближњи ономе што је био пао међу разбојнике? А он рече: онај који се смиловао на њега. А Исус му рече: иди и ти чини тако. Премда законик ни издалека није схватио сву дубину и ширину ове приче Христове, он је морао признати истинитост њену у онолико у колико ју је он схватио, наравно само по њеном спољашњем сликовном смислу. Он није могао непризнати, да је милостиви Самарјанин био истински и једини ближњи изубијаном и израњављеном човеку украј пута. Он није могао рећи: свештеник је био његов ближњи, пошто је и свештеник као и он био Јеврејин. Нити је могао рећи: Левит је био његов ближњи пошто су обојица били од исте расе, од истог народа и од истога језика. Јер, то би се сувише противило чак и његовој несавесној савести. Бескорисно је сродство по имену, и по раси, и по народности, и по језику тамо где је потребна милост, и само милост. Милосрђе је нови темељ сродства које установљава Христос мећу људима. То није увидео законик; но оно што је његов ум увидео у том Једном даном случају, он је морао признати. Иди, и ти чини тако, вели му Господ. То јест: ако желиш да наследиш живот вечни, онда тако мораш читати заповест Божју о љубави, а не онако како је читате ви, законици и књижевници. Јер ви гледате у ту заповест као у златно теле, и обожавате је као идола, а не знате њен божански и спасоносни смисао. Ви сматрате ближњим само Јеврејина, јер цените по имену, и по крви, и по језику; чак не ни свакога Јеврејина него само онога сматрате својим ближњим, ко је припадник ваше партије, било законичке, или фарисејске, или седукејске; па чак не ни свакога партизана свога него само онога од кога имате користи, чести и похвале. И тако, ви сте заповест Божју о љубави протумачили као користољубље, и зато је та божанска заповест постала за вас право златно теле као оно под Хоривом коме су се клањала праоци ваши. Ви се, наиме, клањате тој заповести, но нити је разумете нити испуњавате. Вероватно да је законик могао схватити причу Христову у овом смислу, и да је морао отићи застиђен. Он који је дошао да застиди! а колико би се тек морао он застидети, да је могао схватити да се ова прича још и лично на њега односи! Гле, и он је један такав путник из небеског Јерусалима за прљави Јерихон земаљски, путник кога су ђаволи обнажили од благодати Божје, изубијали, израњавили и оставили украј друма. Мојсејев закон и Пророци пролазе мимо њега и не могу да му помогну. И ево, сада када му Господ прича ову причу, милостиви Самарјанин већ се наднео над његову болесну душу, завија је и помазује уљем и вином. И он је то сам осетио, иначе не би признао истинитост Христове поуке. Да ли се он дао потом однети у гостионицу - тј. у цркву - и сасвим излечити, то Бог Свезнајући зна. Јеванђеље даље о том не говори.И тако, обилазним путем Христос је довео овога законика да и несвесно у души призна Њега, Христа, као свога најближега и најсроднијега. Довео га је Господ на то, да и несвесно призна да речи: љуби свога ближњега као себе самога значе: љуби Господа Исуса Христа као себе самога. Нама пак остаје, да свесно и разумно то признамо и исповедимо. Наш најближи ближњи је Господ Исус, а кроз Њега ближњи су нам и сви остали људи који су у беди, и којима ми својим милосрђем у име Господа можемо помоћи. Над свакога од нас наднео се Господ Исус, и за свакога од нас Он је оставио она два сребрника да се лечимо док Он не дође. Док Он не дође у срца наша, тако да Га више не гледамо наднета над вама, него да Га гледамо усељена и уживљена у срцима нашим! Тада ћемо тек бити здрави, јер тада ће извор здравља бити у срцима нашим.Но погледајте, како овом причом Господ спаја обе заповести о љубави у једну једину! Љубећи Њега као свога ближњега ми љубимо тиме и Бога и човека, и тако испуњавамо у један мах обе заповести о љубави. До доласка Господа Исуса у свет ове две заповести биле су подвојене. Но с Његовим доласком оне су се слиле у једно. У самој ствари савршена љубав не може ни бити подвојена нити односити се на два предмета. У Старом Завету оне су биле подвојене, јер Стари Завет је припремна школа за велику школу љубави. У припремној школи рашчлањене су ствари, које су органски спојене. Кад се тај уједињени и ваплоћени Организам љубави појавио у Господу Исусу, намах је та рашчлањеност и подвојеност постала као да је нема. Исус Христос је оваплоћена љубав и према Богу и према човеку. Од ове љубави нема веће у свима световима, ни временим ни вечним. И тако је донето у свет ново, сасвим ново начело љубави, нова и једина заповест о љубави, која се може и овако исказати: љуби Господа Исуса Христа Сина Божјег свим срцем својим, свом душом својом и свом снагом својом и свом мишљу својом; љуби Га као себе самог. Кроз ту ћеш љубав, једину и неразделну, љубити и Бога и људе. Напусти лажну наду, о, смртни човече, да ћеш икад моћи љубити Бога без и мимо Христа. И не заноси се лажју, да ћеш икад моћи љубити људе без и мимо Христа. Он је сишао с неба и наднео се над тобом, рањеним и болесним. Погледај у лице Његово и познај свој праобраз! Погледај главног и најближег Сродника свог! Само кроз Њега можеш постати истински сродник Богу и милостиви сродник људима. И кад познаш своје сродство с Њим, свако друго сродство земаљско изгледаће ти као сенка и слика правог и бесмртног сродства. Тад ћеш и ти ићи и чинити као Он; то јест сматраћеш бедне, и жалосне, и голе, и рањене, и изубијане, и бачене украј друма као своје најближе сроднике, ближе од других сродника. И тад ћеш надносити, не толико своје колико Његово лице над њих; Његовим завојем завијаћеш им ране, а Његовим уљем и вином помазиваћеш их.И тако, и ова прича, од које је кушач законик нешто мало схватио и користио се, обухвата собом и тумачи сву историју људску од почетка до краја, и сву историју нашега спасења од почетка до краја. Њом нас Господ учи, да само кроз Њега ми можемо постати сродници Божји и сродници људи. Само кроз то сродство с Христом добијају сва друга сродства наша благородство и достојанство. Њом нас Он позива на многозаслужену љубав према Себи, на љубав која нам истом светлошћу осветљава и Бога и људе, па чак и наше непријатеље. Јер и љубав према непријатељима могућа је само из једног и истог огњишта љубави, Господа Исуса Христа, Богочовека и Спаса нашег. Њему нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Прилог ТВ Храм: Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. ризница богословља

    Еванђеље о исцељењу крвоточиве жене и васкрсењу Јаирове кћери

    Протосинђел Сергије: Само непоколебивом вером можемо да се дотакнемо Господа и хаљина Његових! Светописамска читања: Еф. 221 (2:14-22) Браћо, Христос је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, 15. Укинувши тијелом својим закон са његовим заповијестима и прописима, да оба сазда у самоме себи у једнога новога човјека, стварајући мир; 16. И да помири са Богом и једне и друге у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему. 17. И Он дошавши благовијести мир вама који сте далеко и онима који су близу. 18. Јер кроз Њега имамо и једни и други приступ ка Оцу у једном Духу. 19. Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, 20. Назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, 21. На коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; 22. У кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу. Лк. 39 (8:41-56) У вријеме оно, дође Исусу човјек по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге, и павши пред ноге Исусове, мољаше га да уђе у дом његов. 42. Јер у њега бјеше јединица кћи око дванаест година, а она умираше. А кад иђаше Исус, народ се тискао око њега. 43. И бјеше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на љекаре и ниједан је није могао излијечити; 44. И приступивши састраг, дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене. 45. И рече Исус: Ко је то што ме се дотаче? А када сви одрицаху, рече Петар и који бијаху с њим: Наставниче, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче? 46. А Исус рече: Неко ме се дотаче, јер ја осјетих силу која изиђе из мене. 47. А кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. 48. А он јој рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру. 49. Док он још говораше дође неко од старјешине синагоге и рече му: Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља. 50. А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само вјеруј, и биће спасена. 51. И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери. 52. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: Не плачите, није умрла него спава. 53. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. 54. А он изгнавши све, узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани. 55. И поврати се дух њен, и устаде одмах; и он заповједи да јој даду да једе. 56. И задивише се веома родитељи њени. А он им заповједи да никоме не казују шта се догодило. Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу двадесет четврту по Педесетници Кад сјајно сунце обасја камен, камен почне сијати.Кад се незапаљена свећа дотакне пламена, и она почне горети.Кад се магнет дотакне неког предмета, онда и овај предмет постане магнетисан.Кад се електрична жица дотакне обичне жице, онда и ова бива наелектрисана.Све је ово физичко искуство које је само слика или прича духовног искуства. Све ово што бива споља јесте само слика онога што бива унутра. Сва пролазна природа јесте као сан унутрашње јаве и као бајка непролазне стварности. Душа је јава тела, а Бог је јава душе. Кад се Бог дотакне душе, душа оживи и прогледа; кад се душа дотакне тела, тело оживи и прогледа. Од душе тело добија и светлост и топлоту, и магнетизам, и електрику, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива изгубљено за тело онда кад се душа од њега одвоји. Од Бога добија душа нарочиту светлост, и нарочиту топлоту, и магнетизам, и електрину, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива за душу изгубљено онда кад се душа одвоји од Бога. Мртво тело јесте слика мртве душе, то јест душе одвојене од Бога.Има ли кога год у овом великом свету, до кога кад се дотакну мртве душе, ове оживе, и засветле се, и распламте се, и намагнетишу се, и наелектришу силом животном?Има ли кога год на прешироком и предубоком гробљу људске историје, до кога кад се дотакну мртва тела, ова устану, и проходају, и проговоре? Мора да има; иначе би сунце и земља, зима и пролеће, магнет и електрика, и све што стоји у овој природи било слика нечега што не постоји - сен без стварности, сан без јаве.Ваистину мора да има; иначе се не би ни јавио на земљи Господ Исус Христос. А Он се јавио на земљи зато, да покаже људима јаву и стварност, које је сва природа, са свима својим стварима и бивањима, само као слика, као сан и бајка. Дошао је Господ да докаже људима истинитост лекције сунца и земље, и зиме и пролећа, и магнетизма и електрике, и свих ствари у природи, од Бога створених и као отворена књига пред човека положених, но од човека још непрочитаних.Он и јесте тај огњени стуб у историји васионе, од кога мртве душе добијају светлост, и топлоту, покрет и привлачност. Он и јесте то Дрво Живота, кога кад се дотакну мртва тела, устану, и проходају, и проговоре. Он и јесте чисти и мирисни балсам Здравља, кога кад се дотакну слепи - прогледају, и глухи - прочују, и узети - проходају, и немушти - проговоре, и бесни - уразуме се, и губави - очисте се, и ма како болни - исцеле се.И данашње јеванђеље истиче један пример више, како су од додира са Христом болесни оздрављали а мртви васкрсавали.У време оно, гле, дође човек по имену Јаир, који беше старешина у зборници (синагоги), и мољаше га да уђе у кућу његову. Јер у њега беше јединица кћи од дванаест година, и она умираше. У које време? Кад се то десило? У оно време кад се Господ вратио лађом из предела Гадаринских преко језера, пошто је у том пределу очистио два луда човека од злих духова, и пошто је пре тога утишао буру на језеру. Свршивши та два преславна чуда Он је сад, ево, био позват да сврши и треће, да васкрсне мртваца, - и то све у једном врло кратком времену, као ужурбан да учини што више добра људима за свога живота на земљи, дајући тиме и нама пример, да треба да се журимо у чињењу добра, да треба да деламо докле светлост имамо. И ако су ова три чуда по својој природи врло различита, она сва имају једну заједничку одлику, наиме: она сва показује господарску моћ Христа Спаситеља: господарство над природом, господарство над демонима, и господарство над смрћу, односно над душама људским. Тешко је рећи, које је од ова три моћна дела страшније, славније и нечувеније. Шта је теже: утишати усколебану стихију водену и ваздушну, или исцелити неисцеливе лудаке, или васкрснути мртваца? Све троје је подједнако тешко смртну и грешну човеку, и све троје је подједнако лако Христу Господу. Кад се човек дубоко унесе у свако ово чудо посебице, с трепетом душе осети величину и дах оне свемоћи која је у почетку стварала свет. И рече Бог да буде - и би!Овога Јаира назива јеванђелист Матеј кнезом; а какав је кнез он био, то објашњавају Марко и Лука, наиме кнез скупштине или старешина синагоге, где су се решавале црквено-народне ствари. Јединица ћерка била му је на смрти. Каква страхота за њега, који је као и сав народ јеврејски имао слабу и неодређену веру у загробни живот! За човека у власти то је био двострук удар; прво, родитељска жалост, а друго, осећање стида и понижења пред народом, пошто се такав страшан губитак сматрао казном Божјом. У свом очајању он дође ка Христу, паде пред ноге његове и рече: кћи моја сад умре, него дођи и метни на њу руку своју, и оживеће. Зашто јеванђелист Лука пише, да кћи кнежева умираше, а јеванђелист Матеј, да је већ умрла? Лука описује ствар како је била, а Матеј наводи речи самога молиоца. Није ли у обичају људи да преувеличавају своју несрећу? То преувеличавање долази прво од тога што несрећа, кад дође неочекивано, изгледа много већа него што Јесте, а друго, што онај који тражи помоћ представља обично несрећу већом него што је, да би пре добио помоћ. Не чује ли се често узвик при пожару куће: потеци у помоћ, изгоре ми кућа! Уствари кућа није изгорела, него гори. А да девојче још није било умрло у оном часу кад је кнез Јаир ословио Господа, чућемо мало доцније од слугу Јаирових. И ако је овај Јаир имао веру у Христа, ипак та вера није била онако силна као у римског капетана у Капернауму. Јер док је овај задржавао Христа да му не улази у кућу, као недостојном те почасти, и молио Га да само рекне једну реч: само реци реч и оздравиће слуга мој (Мт. 8, 8 ), дотле Јаир позива Господа да уђе у његову кућу, и чак да метне руку Своју на умрлу му кћер. Ова вера, дакле, има ипак нечега материјалног у себи. Метни на њу руку! Јаир тражи од Христа неки опипљив начин лечења. Као да је Христова реч мање чудотворна од Христове руке! Као да онај глас, који је утишао буру и ветрове, и изагнао ђаволе из бесомучних људи, и - доцније - оживео сахрањеног и четвородневно мртвог Лазара, није могао васкрснути и кћер Јаирову! Но Господ је премилостив, и Он не одбија жалоснога оца зато што вера овога није била савршена, него се одмах креће да помогне. Но при томе кретању деси се чудо над једном женом, чија је вера била већа него ли вера Јаирова. Е да би се овај главешина народни уверио, да је сав Христос лековит, а не само руке Његове. Ма како се дошло у додир са свемоћним Христом, Христос лечи. Е да би се охрабрили они који уживају због тога што не могу да приђу Христу Господу с једне него с друге стране. Господ је и распростро Своје свете руке на Крсту, да би загрлио све оне који Му прилазе ма с које стране. А ево шта се догодило при кретању Христовом с гомилом народа ка дому Јаировом:А кад иђаше Исус, гураше Га народ. И беше једна болесна жена од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на лекаре, и ниједан је није могао излечити. И приступивши састраг, дотаче се скута од хаљине Његове, и одмах престаде течење крви њезине. Непрегледне гомиле народа пратиле су Христа чим је изишао на обалу вративши се из Гадаре. Јер се каже: сви га очекиваху. И народ се тискаше око Њега; свак је желео да буде у близини Његовој, да би чуо необичне речи и да би видео необична дела, неко због духовне глади а неко из радозналости. Ту се десила и ова болесна жена, болесна од нечисте болести. Течење крви код жене, и кад је природно, јесте један бич што укроћава страсти и приводи жену смирењу. А стално течење крви, кроз пуних дванаест година, заиста је као пакао од муке, од стида и од нечистоте. Жена се ова лечила, и лечећи се потрошила све своје имање на лекаре и лекарије. Но помоћи није било, јер од лекара ниједан је није могао излечити. Замислите њено посведневно чишћење и преоблачење; њену бригу и њен стид! Изгледало је као да је њу Бог само зато створио, да из ње тече крв, и да она дотраје своје дане на земљи у заустављању крви која се није дала зауставити, у муци којој није било лека и у стиду који се није могао исказати. Тако се и нама чини у свакој дуготрајној болести. Но, уствари Бог је промишљао о њој као што промишља о свакој Својој твари. Њена болест је била на њено душевно спасење а на велику славу Божју. Ако се само дотакнем хаљина његових оздравићу, говорила је она сама себи гурајући се у гомили народа да би дошла до Христа. Таква је била вера ове жене. Она је раније имала веру и у лекаре којима је ходила, но та јој вера није помогла ништа. Јер сама вера није довољна, ако онај у кога се верује нема моћи да помогне. Нека би, дакле, замукли сви они који по своме крајњем незнању и неверовању говоре о сугестији и аутосугестији у јеванђелским чудима - Ова смирена и намучена жена нема ни смелости ни наде да би изашла пред Христа и објаснила Му своје муке и потражила помоћи. Како би то она и могла од стида учинити пред толиким народом? Њена проклета болештина такве је природе, да кад би је јавно исказала изазвала би гађење, и осуду, и подсмех. Зато она и прилази одостраг ка Господу, и дотиче се Његове хаљине.И одмах престаде течење крви њезине. Откуд је она могла знати да је престало течење крви? Јер осети у телу да оздрави од болести. Као живи црв што несустало врви по гнојавој рани, тако је ова жена морала стално дотле осећати немиран покрет своје крви. Но дотакнувши се хаљине Христове она је осетила, да се крв умирила; управо није осетила да крв у њој постоји као што то здрав човек не осећа. Здравље је ушло у њу, као магнетизам са магнета, као светлост у мрачну одају. Ово није био једини случај исцелења болесних једино од додира са хаљином Господа Исуса. На другом месту саопштава се, да многи жељаху да се дотакну скута Његове хаљине, и који се дотакоше оздравише (Мат. 14, 36). Колико је и колико таквих нечујних и незаписаних чуда Господ Исус учинио на људима! И то не само од Своје тридесете године кад је пошао да јавља спасоносно Јеванђеље људима, него од самога дана и часа кад се зачео у пречистој утроби Мајке Своје! Златоуст вели: "Чудеса Његова својом множином превазилазе и број кишних капљица". Колико се тајанствено изменила сва твар од Његовог телесног присуства у свету! И колико и дан-данас бива тајанствених чуда и дивних промена у бићу свих оних верних који се дотичу устима својим у причешћу Његовог тела и крви! То је све неизбројиво, неизмериво и неизразиво. Ова жена се није дотакла Његовог тела но само његове хаљине, и тренутно се исцелила од дуготрајне болести, од које су је дуго и трудно лечили толики лекари светски. Она је дала све своје имање лекарима светским, да би је излечили. Лекари су њено имање узели, но здравље јој нису дали. Но ево Господа, безмездног Лекара, који јој није узео ништа а дао јој све што је желела; и то без труда, без мучења, без одлагања. Тако је потпун и савршен сваки дар одозго, од оца светлости (Јак, 1, 17).И рече Исус: ко је то што се дотаче мене? А кад се сви одговараху, рече Петар и који беху с њим: учитељу, народ те опколио и гура те, а ти кажеш: ко је то што се дотаче мене? А Исус рече: неко се дотаче мене; јер ја осетих силу која изиђе из мене. Зашто Господ пита кад зна - кад зна ко се Њега дотакао, и кад зна да то не могу знати они које Он пита? Зато, да би се вера исцељене жене објавила, и тиме утврдила заувек и код ње и код осталих, а и зато да би се и ради присутних и ради нас свију очитавала божанска моћ Његова. Да не би изгледала светотатка, жена треба сама да јави шта јој Бог учини. Није добро да се неко крадимице користи светињом, јер макар се тело његово тиме тренутно и користило, душа остаје без користи, и често због тога може да пропадне. Човек треба са чистотом и благодарношћу да прима сваки дар што му од Бога долази. Господ хоће да истакне веру женину, да би нас научио, да је вера погодба под којом Бог учини људима свако добро. По Својој бескрајној милости, истина, Бог често чини људима добро и без вере људи; али тражећи веру од људи Бог тиме узвишава достојанство људи као слободних и разумних бића. Зашто је човек слободан и разуман, ако он од своје стране није вољан допринети своме спасењу? А Бог од човека тражи нешто најмање што се може тражити, наиме: веру у живога Бога, у Његову љубав према човеку и свагдашњу готовост да да и да учини човеку све што служи његовом добру. Објавивши веру те жене Господ хоће да утврди у вери и Јаира; и да му покаже, да није нужно било захтевати да он уђе у кућу и метне руку на умрлу девојку. Он је моћан да лечи на много начина, а не само полагањем руку: Он може помоћи хаљином Својом као и руком Својом, и из даљине као и из близине, са улице као и из куће. Још Господ хоће да упозна људе са Својом божанском моћи, не зато да би Га људи хвалили - ништавна је била за Њега сва похвала људска - него да би људи знали истину, и том се истином користили. Наиме: свако добро које људи добијају долази свесно од самога Бога. Није хаљина Христова дала исцелење крвоточној жени без Христовог знања и без Христове непосредне силе, која из Њега излази. Исто је тако свесна и жива Божја сила што долази на помоћ вернима кроз мошти светитељске и кроз иконе. Христова вера не зна за магију ни за гатарство. Никаква створена твар у природи не може својом сопственом силом бити од ма какве користи човеку, а да живи Бог није свестан да је то Његова благотворна сила што од Њега излази. То важи за сва земаљска лекарства као и за минералне воде. Бог није удаљенији од лекова и минералних вода више него што је Христос Господ био удаљен од Своје хаљине. И ко се дотиче лекова и минералних вода са оном вером и оним стидљивим и чедним страхопоштовањем, са којим се ова болесна жена дотакла хаљине Христове, бива исцељен. Ко се пак дотиче лекова и минералних вода мимо Бога, или чак и на супрот Бога, ретко добија исцелење. И ако га и добије, добије га по превеликој милости Божјој, и то зато да би познао и признао ту милост, и Бога прославио. Исцелио је Господ и суманутог лудака у Гадари, без вере и знања овога; пошто као луд нити је могао знати ни веровати - па да би показао због чега је исцелио - као и због чега уопште Бог даје исцелење неверујућим болесницима - рекао му је: иди кући својој к својима и кажи им шта ти Господ учини, и како те помилова (Марк. 5, 19). Гле, многи из оне гомиле народа дотицали су се Христа, но нису осетили ону корист коју је осетила болесна жена, која Га се дотакла са вером и страхом. То исто и данас бива многима који целивају иконе, или мошти светитељске, или часни Крст и Јеванђеље, као што је било и са оним многобројним светом, радознала ума и залеђена срца, који се дотицао Христа. А са истинским верујућим бива оно што је било и са овом женом болесном што оздрави. Ко има очи да види нека види; и ко има уши да чује нека чује!А кад виде жена да се није сакрила, приступи дрхћући, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: не бој се кћери; вера твоја помаже ти; иди с миром. Жена је осетила из гласа и из речи Христових, да Он зна њену тајну, и да се од Њега не може сакрити. И стала је дрхтати од страха, стојећи лицем у лице са Оним који зна и најтајнија дела људска, и најскривеније тајне срца људског. Она је осетила једну моћ Христову - чудотворну моћ лечења. И притом је она морала уздрхтати од страха пред Свемогућим. Но када је сада чула да Господ Исус зна њену најтајнију тајну, она је двоструким страхом уздрхтала пред Свезнајућим. Поред свемоћи Господа Исуса њој се открило и Његово свезнање. Она се јави, и исповеди све. Њен стид обратио се био у страх. Стид од ове болести био је ишчезао, јер је оздравила; а страх је дошао на место стида због Христове свемоћи и свезнања. Видећи је тако устрашену благи Господ је теши родитељским речима: не бој се, кћери! Има ли слаће утехе у овоме свету него чути ове две речи од бесмртнога Цара и Владике? Он је храбри, и Он је назива ћерком! Нема праве ни трајне храбрости док се човек Богом не охрабри. Не зна човек за неустрашивост док не зна за Бога, нити зна за утеху и сласт док не позна Бога као свога Оца и себе као Божје чедо. Ове две речи ниједан човек не чује духом својим све док се духовно не обнови и не препороди. А ова је жена била као новорођена и телом и духом; телом, јер је нечисто и полумртво тело њено постало здраво; и духом, јер је познала свемоћ и свезнање Господа Исуса. - Вера твоја помаже ти. И та реч је колико реч поуке толико и охрабрења. Да се Господ Исус није смиравао до гладовања и прања ногу људима, и да није приписивао Своју моћ некоме другоме - Оцу Свом небеском; и да није делио славу своју с људима, приписујући нешто од Свога њима - шта велите? не би ли земља била у сталном земљотресу од Његових божанских стопа? И не би ли се сав свет претворио у пламен од Његових речи? Ко би Му смео погледати у очи? Ко ли стати близу Њега и дотаћи Га се? Ко ли саслушати речи Његове и не растопити се? Но зато се Господ и обукао у тело људско, да би могао с људима општити као брат с браћом; зато Он себе толико смирава и понижава; зато храбри људе на сваком кораку; зато најзад и приписива Своја дела њиховој вери.Док се Господ бавио око ове жене, деси се преокрет на горе по ствар Јаирову.Док он још говораше дође неко од куће старешине зборничког и рече овоме: умре кћи твоја, не труди учитеља. А кад чу Исус одговори Му говорећи: не бој се, само веруј, и оживеће. Из овога се види, да кћи Јаирова још није била умрла онда кад је Јаир дошао и позвао Христа да уће у дом његов. Но била је на умору, на последњем издисају, тако да се о њој могло говорити као о умрлој. Не труди учитеља. Христа још схватају као учитеља и називају учитељем они који нису осетили непостиживу силу Његову. Но погледајте колико је благ и милостив Господ! Пре него је кнез Јаир зајаукнуо и изразио свој родитељски бол, Он га предухитрава са утехом и охрабрењем: не бој се! То не мења ствар ниуколико: полумртва или мртва, свеједно је. Моћи Божјој ништа се не може отети. Ти само продужи чинити оно што се од тебе тражи, и што ти једино можеш чинити: само веруј! Видео си сад на овој жени, шта је све Богу могуће. Онај који једном помишљу зауставља поток крви што дванаест година безпрекидно тече, може поново саставити душу и тело твоје кћери. Само ти веруј, и оживеће.А као дође у кућу не допусти никоме ући осим Петру и Јовану и Јакову, и девојчином оцу и матери. Пет сведока је доста. Нису ли и два доста пред судовима земаљским? Он узима три Своја ученика који су доцније били сведоци и Његовог чудесног преображења на Тавору и Његове душевне борбе у врту Гетсиманском; именом оне који су у то време били духовно зрелији од остале деветорице, да могу поднети и схватити дубље тајне Његове моћи и Његовог бића. Ова тројица треба да виде ово прво васкрсење мртваца које је Господ Својом силом створио, па да причају осталој деветорици другова својих, те да би их тако научио да верују један другом. Доцније пак, при васкрсењу сина Наинске удовице и Лазара, биће присутни сви ученици. А зашто родитеље девојачке узима собом, то је јасно. Њихова мртва кћи треба да помогне васкрсењу њихових душа. Ко би и имао права више од родитеља да се духовно користе од детета?При улазу у кућу Господ се обазре на оне што плакаху и нарицаху за умрлом. Јер сви плакаху и јаукаху за њом; а он рече: Не плачите, није умрла него спава. И подсмеваху му се знајући да је умрла. Матеј и Марко допуњавају ову слику. Ту су били и свирачи и нарочите нарицалице, најмљене у суседству, како је био тадашњи обичај код богатијих Јевреја, као и код незнабожаца. И била је врева, и плач и јаук велики. Јаир је био међу првима, ако не први човек у томе месту. А сем плаћених свирача и нарицалицама, морало је бити и много његове родбине, пријатеља и суседа, који су истински жалили за рано преминулом девојком. Но зашто Господ говори народу: није умрла него спава, кад Он добро зна да је умрла? Прво зато да би сви присутни потврдили да је девојка заиста умрла. А они нису могли то ничим боље потврдити него подсмевањем Њему због тобожњег незнања да је болесница умрла. Друго и зато да би показао да је смрт у присуству Његовом на земљи изгубила своју жаоку и своју власт над људима, и постала као сан. Смрт није уништење човека као што ни спавање не значи уништење човека. Него је смрт прелаз из овога живота у други. А један је Господар и над једним и над другим животом. За човека огрубелог од телесног живота престанак овог телесног живота значи престанак живота уопште. То јест: кад се сломе кола и зауставе на друму, неизбежно ломи се и путник из кола, и не може никуда да макне! Такво је лудо мишљење грубих, чувствених људи. А духовни људи гледају и виде, да кад се сломе кола, путник искаче из кола, оставља их и продужује свој пут и без кола. Не може ли мајстор који је саздао и кола и путника оправити кола и наредити путнику да се врати у кола? Такво је васкрсење из мртвих: онемоћало тело се лечи и душа се повраћа у тело. Да Господ нимало није преувеличао ствар кад је сравнио смрт са сном, Он је то доказао Својим сопственим васкрсењем после насилне смрти и тродневног пребивања у гробу, као и васкрсењем многих мртвих у часу Његове смрти на крсту, а и доцније кроз сву историју Цркве када су мртви повраћани у живот кроз молитве светитеља и богоугодника. То је Он доказао, уосталом, и овом приликом васкрсењем Јаирове кћери. Шта уради, дакле, Господ даље, пошто је узео био Собом довољан и одабран број сведока?А он изагнавши све узе је за руку, и зовну говорећи: девојко устани! Они који су били напунили собу покојнице видели су ову мртву, и уверили се да је мртва, те сад нису више били потребни ту. Они ће после чути о чуду и видети девојку живу, а за сада Господу је стало првенствено да утврди у вери једнога првака народног и три првака мећу апостолима. Његов метод при сваком чуду доводи човека до изумљења и усхићења због премудре промишљености и тактичности, показане у свакој појединости. Изгнавши, дакле, све из мртвачеве одаје, остаде њих седморо у одаји: петоро живих, један мртвац и Животодавац. Да ли се и у овој околности не скрива - или управо не открива - једна велика тајна душе људске? Кад душа у једнога грешника умре, он још живи са својих пет чувстава, живи животом телесним, празним, очајним, пружајући руке за помоћ на све стране око себе. То су такозвани материјалисти у данашње време - телесне сенке без душе; очајници који се својим чувствима -очима, и ушима, и осталим - хватају за овај свет, да би још бар за неко време сачували тело да не оде у гроб попут душе. Но када се неко од њих Божјим Промислом сусретне са Христом Он завапије Христу за помоћ. И Христос Господ прилази умрлој души, додирује је и васкрсава поново у живот, на велико изненађење и дивљење спољашњег, чувственог човека. Јеванђелист Марко наводи баш оне речи, на арамејском језику, које је Господ изговорио при додиру девојке руком: талита куми! Што значи исто оно што и јеванђелист Лука каже: девојко, теби говорим, устани! Шта се, дакле, деси с девојком после тих речи Христових? И поврати се дух њезин, и устаде одмах, и заповеди (Господ) да јој даду нека једе. Ето, видите да је смрт сан! Поврати се дух њезин. Дух се био раставио од тела, и отишао тамо где духови умрлих иду. Својим додиром и Својим речима Господ је овде учинио два чуда: прво, исцелио је тело; и друго, вратио је дух из царства духова у здраво тело. Јер да није исцелио тело, шта би било поможено девојци ако би се у њу болесну вратио дух њезин? Она би само оживела да поново продужи боловати, и поново умирати! Такво половно васкрсење било би не васкрсење него мучење. А Господ не даје половне дарове него целе, не несавршене него савршене. Он није слепцима повраћао вид само једнога ока него обадва, нити је глувима давао слух на једно уво него на обадва; нити је узетим исцељавао само једну ногу него обадве. Тако и овде. Он повраћа дух у здраво тело, а не у болесно, тако да цео човек буде здрав и жив. Зато Господ и заповеда да јој даду нека једе; да би се тиме показало одмах, да мртва девојка није само оживела него и оздравила. Други јеванђелист додаје: уста девојка и хођаше. Да се тиме што боље сви осведоче, да је девојка и телом оздравила. А да је она у истини оздравила требало је одмах да то она покаже што више и што очигледније. Зато девојка и уста, и хоћаше, и једе. Знао је Господ Исус с каквим неверним родом Он има посла, па је баш због тога увек при чудима нагомилавао што више очигледних и несумњивих доказа, и то зато да се види да је чудо било и потребно и људима корисно; а друго, опет да се види да је само Он могао то чудо учинити, Он и нико други; и још треће, да је чудо несумњиво и очигледно посведочено и утврђено као необорива истина. О, како је добро познавао Господ овај кварни и неверни род људски! И дивише се родитељи њени. А он им заповеди да ником не казују шта се збило. То јест, Господ хоће овом заповешћу да умудри родитеље васкрсле девојке, да пре свега и свачега одаду захвалност Богу. Није важно јурити сад пред светину и разглашавати чудо него је важно клекнути пред Богом Живим у најдубљем смирењу, и Њему Јединоме излити своју топлу благодарност. Чуће се то чудо само собом и без вас. Не брините се ви зато! Но није ваше у овом свечаном тренутку, да се прво одужујете радозналости светској, него да се одужите Господу Богу. И тако исцеливши крвоточну жену, и васкрснувши мртву девојку, Господ продужује одмах нов посао, продужује да исцељује душе људске од опаке радозналости. Опака је радозналост у истини, јер она одваја човечју душу од Бога и потапа је у море пролазних ствари и догађаја светских. Опака је и преопака радозналост, Јер често губи тело, а често и душу људи. Многи телесни греси и многе душевне страсти зачињу се у радозналости. Као што лепи цвет маков крије отров, тако и радозналост носи собом тешки отров што разорава и тело и душу. Није Бог створио овај свет да задовољи радозналост људску, него да спасе душе људске. Премудри цар говори: око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати (Пропов. 1, 8 ). Није Господ дао исцељење крвоточној жени зато што се ова из радозналости дотакла Његове хаљине, него зато што је у муци и невољи својој притекла к Њему с вером. Узалуд радознали ишту чудо од Бога; неће им се дати; а и ако се да због неке потребе људске, неће се радознали њиме ништа користити. Мртви ће се користити чудесима Божјим више него ли радознали. Иде ли лекар у посету онима који мисле да су здрави, који су задовољни сами собом, и који не зову лекара? Зар је Господ мање мудар од лекара земаљских, да би ходио по вашару и показивао Своју моћ и Своју вештину? Не брини ти, дакле, кнеже Јаире, ко ће разгласити чудо васкрсења твоје кћери! Не брини ни ти, грешниче, ко ће разгласити чудо васкрсења твоје душе и твога тела! Знао је Бог за бежичну телеграфију и телефонију пре него што су људи знали отворити уста и језиком саопштити један другом ма какву новост. И зна Господ за поузданије и савршеније објављивање свету корисних новости, него што се то постиже физичком телеграфијом и телефонијом. Створитељ гласа, и језика, и ваздуха, има и Своје начине духовног општења са сваком створеном твари, начине који испуњују сав простор и све време. Него се ти сећај свога дуга према Богу, Дародавцу свију добрих дарова, и жури да Њему принесеш молитву благодарности у дубокој послушности вољи Његовој светој. - Господу и Спасу нашем Исусу Христу слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сад и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Протосинђел Сергије: Само непоколебивом вером можемо да се дотакнемо Господа и хаљина Његових! Светописамска читања: Еф. 221 (2:14-22) Браћо, Христос је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, 15. Укинувши тијелом својим закон са његовим заповијестима и прописима, да оба сазда у самоме себи у једнога новога човјека, стварајући мир; 16. И да помири са Богом и једне и друге у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему. 17. И Он дошавши благовијести мир вама који сте далеко и онима који су близу. 18. Јер кроз Њега имамо и једни и други приступ ка Оцу у једном Духу. 19. Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, 20. Назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, 21. На коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; 22. У кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу. Лк. 39 (8:41-56) У вријеме оно, дође Исусу човјек по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге, и павши пред ноге Исусове, мољаше га да уђе у дом његов. 42. Јер у њега бјеше јединица кћи око дванаест година, а она умираше. А кад иђаше Исус, народ се тискао око њега. 43. И бјеше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на љекаре и ниједан је није могао излијечити; 44. И приступивши састраг, дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене. 45. И рече Исус: Ко је то што ме се дотаче? А када сви одрицаху, рече Петар и који бијаху с њим: Наставниче, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче? 46. А Исус рече: Неко ме се дотаче, јер ја осјетих силу која изиђе из мене. 47. А кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. 48. А он јој рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру. 49. Док он још говораше дође неко од старјешине синагоге и рече му: Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља. 50. А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само вјеруј, и биће спасена. 51. И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери. 52. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: Не плачите, није умрла него спава. 53. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. 54. А он изгнавши све, узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани. 55. И поврати се дух њен, и устаде одмах; и он заповједи да јој даду да једе. 56. И задивише се веома родитељи њени. А он им заповједи да никоме не казују шта се догодило. Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу двадесет четврту по Педесетници Кад сјајно сунце обасја камен, камен почне сијати.Кад се незапаљена свећа дотакне пламена, и она почне горети.Кад се магнет дотакне неког предмета, онда и овај предмет постане магнетисан.Кад се електрична жица дотакне обичне жице, онда и ова бива наелектрисана.Све је ово физичко искуство које је само слика или прича духовног искуства. Све ово што бива споља јесте само слика онога што бива унутра. Сва пролазна природа јесте као сан унутрашње јаве и као бајка непролазне стварности. Душа је јава тела, а Бог је јава душе. Кад се Бог дотакне душе, душа оживи и прогледа; кад се душа дотакне тела, тело оживи и прогледа. Од душе тело добија и светлост и топлоту, и магнетизам, и електрику, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива изгубљено за тело онда кад се душа од њега одвоји. Од Бога добија душа нарочиту светлост, и нарочиту топлоту, и магнетизам, и електрину, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива за душу изгубљено онда кад се душа одвоји од Бога. Мртво тело јесте слика мртве душе, то јест душе одвојене од Бога.Има ли кога год у овом великом свету, до кога кад се дотакну мртве душе, ове оживе, и засветле се, и распламте се, и намагнетишу се, и наелектришу силом животном?Има ли кога год на прешироком и предубоком гробљу људске историје, до кога кад се дотакну мртва тела, ова устану, и проходају, и проговоре? Мора да има; иначе би сунце и земља, зима и пролеће, магнет и електрика, и све што стоји у овој природи било слика нечега што не постоји - сен без стварности, сан без јаве.Ваистину мора да има; иначе се не би ни јавио на земљи Господ Исус Христос. А Он се јавио на земљи зато, да покаже људима јаву и стварност, које је сва природа, са свима својим стварима и бивањима, само као слика, као сан и бајка. Дошао је Господ да докаже људима истинитост лекције сунца и земље, и зиме и пролећа, и магнетизма и електрике, и свих ствари у природи, од Бога створених и као отворена књига пред човека положених, но од човека још непрочитаних.Он и јесте тај огњени стуб у историји васионе, од кога мртве душе добијају светлост, и топлоту, покрет и привлачност. Он и јесте то Дрво Живота, кога кад се дотакну мртва тела, устану, и проходају, и проговоре. Он и јесте чисти и мирисни балсам Здравља, кога кад се дотакну слепи - прогледају, и глухи - прочују, и узети - проходају, и немушти - проговоре, и бесни - уразуме се, и губави - очисте се, и ма како болни - исцеле се.И данашње јеванђеље истиче један пример више, како су од додира са Христом болесни оздрављали а мртви васкрсавали.У време оно, гле, дође човек по имену Јаир, који беше старешина у зборници (синагоги), и мољаше га да уђе у кућу његову. Јер у њега беше јединица кћи од дванаест година, и она умираше. У које време? Кад се то десило? У оно време кад се Господ вратио лађом из предела Гадаринских преко језера, пошто је у том пределу очистио два луда човека од злих духова, и пошто је пре тога утишао буру на језеру. Свршивши та два преславна чуда Он је сад, ево, био позват да сврши и треће, да васкрсне мртваца, - и то све у једном врло кратком времену, као ужурбан да учини што више добра људима за свога живота на земљи, дајући тиме и нама пример, да треба да се журимо у чињењу добра, да треба да деламо докле светлост имамо. И ако су ова три чуда по својој природи врло различита, она сва имају једну заједничку одлику, наиме: она сва показује господарску моћ Христа Спаситеља: господарство над природом, господарство над демонима, и господарство над смрћу, односно над душама људским. Тешко је рећи, које је од ова три моћна дела страшније, славније и нечувеније. Шта је теже: утишати усколебану стихију водену и ваздушну, или исцелити неисцеливе лудаке, или васкрснути мртваца? Све троје је подједнако тешко смртну и грешну човеку, и све троје је подједнако лако Христу Господу. Кад се човек дубоко унесе у свако ово чудо посебице, с трепетом душе осети величину и дах оне свемоћи која је у почетку стварала свет. И рече Бог да буде - и би!Овога Јаира назива јеванђелист Матеј кнезом; а какав је кнез он био, то објашњавају Марко и Лука, наиме кнез скупштине или старешина синагоге, где су се решавале црквено-народне ствари. Јединица ћерка била му је на смрти. Каква страхота за њега, који је као и сав народ јеврејски имао слабу и неодређену веру у загробни живот! За човека у власти то је био двострук удар; прво, родитељска жалост, а друго, осећање стида и понижења пред народом, пошто се такав страшан губитак сматрао казном Божјом. У свом очајању он дође ка Христу, паде пред ноге његове и рече: кћи моја сад умре, него дођи и метни на њу руку своју, и оживеће. Зашто јеванђелист Лука пише, да кћи кнежева умираше, а јеванђелист Матеј, да је већ умрла? Лука описује ствар како је била, а Матеј наводи речи самога молиоца. Није ли у обичају људи да преувеличавају своју несрећу? То преувеличавање долази прво од тога што несрећа, кад дође неочекивано, изгледа много већа него што Јесте, а друго, што онај који тражи помоћ представља обично несрећу већом него што је, да би пре добио помоћ. Не чује ли се често узвик при пожару куће: потеци у помоћ, изгоре ми кућа! Уствари кућа није изгорела, него гори. А да девојче још није било умрло у оном часу кад је кнез Јаир ословио Господа, чућемо мало доцније од слугу Јаирових. И ако је овај Јаир имао веру у Христа, ипак та вера није била онако силна као у римског капетана у Капернауму. Јер док је овај задржавао Христа да му не улази у кућу, као недостојном те почасти, и молио Га да само рекне једну реч: само реци реч и оздравиће слуга мој (Мт. 8, 8 ), дотле Јаир позива Господа да уђе у његову кућу, и чак да метне руку Своју на умрлу му кћер. Ова вера, дакле, има ипак нечега материјалног у себи. Метни на њу руку! Јаир тражи од Христа неки опипљив начин лечења. Као да је Христова реч мање чудотворна од Христове руке! Као да онај глас, који је утишао буру и ветрове, и изагнао ђаволе из бесомучних људи, и - доцније - оживео сахрањеног и четвородневно мртвог Лазара, није могао васкрснути и кћер Јаирову! Но Господ је премилостив, и Он не одбија жалоснога оца зато што вера овога није била савршена, него се одмах креће да помогне. Но при томе кретању деси се чудо над једном женом, чија је вера била већа него ли вера Јаирова. Е да би се овај главешина народни уверио, да је сав Христос лековит, а не само руке Његове. Ма како се дошло у додир са свемоћним Христом, Христос лечи. Е да би се охрабрили они који уживају због тога што не могу да приђу Христу Господу с једне него с друге стране. Господ је и распростро Своје свете руке на Крсту, да би загрлио све оне који Му прилазе ма с које стране. А ево шта се догодило при кретању Христовом с гомилом народа ка дому Јаировом:А кад иђаше Исус, гураше Га народ. И беше једна болесна жена од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на лекаре, и ниједан је није могао излечити. И приступивши састраг, дотаче се скута од хаљине Његове, и одмах престаде течење крви њезине. Непрегледне гомиле народа пратиле су Христа чим је изишао на обалу вративши се из Гадаре. Јер се каже: сви га очекиваху. И народ се тискаше око Њега; свак је желео да буде у близини Његовој, да би чуо необичне речи и да би видео необична дела, неко због духовне глади а неко из радозналости. Ту се десила и ова болесна жена, болесна од нечисте болести. Течење крви код жене, и кад је природно, јесте један бич што укроћава страсти и приводи жену смирењу. А стално течење крви, кроз пуних дванаест година, заиста је као пакао од муке, од стида и од нечистоте. Жена се ова лечила, и лечећи се потрошила све своје имање на лекаре и лекарије. Но помоћи није било, јер од лекара ниједан је није могао излечити. Замислите њено посведневно чишћење и преоблачење; њену бригу и њен стид! Изгледало је као да је њу Бог само зато створио, да из ње тече крв, и да она дотраје своје дане на земљи у заустављању крви која се није дала зауставити, у муци којој није било лека и у стиду који се није могао исказати. Тако се и нама чини у свакој дуготрајној болести. Но, уствари Бог је промишљао о њој као што промишља о свакој Својој твари. Њена болест је била на њено душевно спасење а на велику славу Божју. Ако се само дотакнем хаљина његових оздравићу, говорила је она сама себи гурајући се у гомили народа да би дошла до Христа. Таква је била вера ове жене. Она је раније имала веру и у лекаре којима је ходила, но та јој вера није помогла ништа. Јер сама вера није довољна, ако онај у кога се верује нема моћи да помогне. Нека би, дакле, замукли сви они који по своме крајњем незнању и неверовању говоре о сугестији и аутосугестији у јеванђелским чудима - Ова смирена и намучена жена нема ни смелости ни наде да би изашла пред Христа и објаснила Му своје муке и потражила помоћи. Како би то она и могла од стида учинити пред толиким народом? Њена проклета болештина такве је природе, да кад би је јавно исказала изазвала би гађење, и осуду, и подсмех. Зато она и прилази одостраг ка Господу, и дотиче се Његове хаљине.И одмах престаде течење крви њезине. Откуд је она могла знати да је престало течење крви? Јер осети у телу да оздрави од болести. Као живи црв што несустало врви по гнојавој рани, тако је ова жена морала стално дотле осећати немиран покрет своје крви. Но дотакнувши се хаљине Христове она је осетила, да се крв умирила; управо није осетила да крв у њој постоји као што то здрав човек не осећа. Здравље је ушло у њу, као магнетизам са магнета, као светлост у мрачну одају. Ово није био једини случај исцелења болесних једино од додира са хаљином Господа Исуса. На другом месту саопштава се, да многи жељаху да се дотакну скута Његове хаљине, и који се дотакоше оздравише (Мат. 14, 36). Колико је и колико таквих нечујних и незаписаних чуда Господ Исус учинио на људима! И то не само од Своје тридесете године кад је пошао да јавља спасоносно Јеванђеље људима, него од самога дана и часа кад се зачео у пречистој утроби Мајке Своје! Златоуст вели: "Чудеса Његова својом множином превазилазе и број кишних капљица". Колико се тајанствено изменила сва твар од Његовог телесног присуства у свету! И колико и дан-данас бива тајанствених чуда и дивних промена у бићу свих оних верних који се дотичу устима својим у причешћу Његовог тела и крви! То је све неизбројиво, неизмериво и неизразиво. Ова жена се није дотакла Његовог тела но само његове хаљине, и тренутно се исцелила од дуготрајне болести, од које су је дуго и трудно лечили толики лекари светски. Она је дала све своје имање лекарима светским, да би је излечили. Лекари су њено имање узели, но здравље јој нису дали. Но ево Господа, безмездног Лекара, који јој није узео ништа а дао јој све што је желела; и то без труда, без мучења, без одлагања. Тако је потпун и савршен сваки дар одозго, од оца светлости (Јак, 1, 17).И рече Исус: ко је то што се дотаче мене? А кад се сви одговараху, рече Петар и који беху с њим: учитељу, народ те опколио и гура те, а ти кажеш: ко је то што се дотаче мене? А Исус рече: неко се дотаче мене; јер ја осетих силу која изиђе из мене. Зашто Господ пита кад зна - кад зна ко се Њега дотакао, и кад зна да то не могу знати они које Он пита? Зато, да би се вера исцељене жене објавила, и тиме утврдила заувек и код ње и код осталих, а и зато да би се и ради присутних и ради нас свију очитавала божанска моћ Његова. Да не би изгледала светотатка, жена треба сама да јави шта јој Бог учини. Није добро да се неко крадимице користи светињом, јер макар се тело његово тиме тренутно и користило, душа остаје без користи, и често због тога може да пропадне. Човек треба са чистотом и благодарношћу да прима сваки дар што му од Бога долази. Господ хоће да истакне веру женину, да би нас научио, да је вера погодба под којом Бог учини људима свако добро. По Својој бескрајној милости, истина, Бог често чини људима добро и без вере људи; али тражећи веру од људи Бог тиме узвишава достојанство људи као слободних и разумних бића. Зашто је човек слободан и разуман, ако он од своје стране није вољан допринети своме спасењу? А Бог од човека тражи нешто најмање што се може тражити, наиме: веру у живога Бога, у Његову љубав према човеку и свагдашњу готовост да да и да учини човеку све што служи његовом добру. Објавивши веру те жене Господ хоће да утврди у вери и Јаира; и да му покаже, да није нужно било захтевати да он уђе у кућу и метне руку на умрлу девојку. Он је моћан да лечи на много начина, а не само полагањем руку: Он може помоћи хаљином Својом као и руком Својом, и из даљине као и из близине, са улице као и из куће. Још Господ хоће да упозна људе са Својом божанском моћи, не зато да би Га људи хвалили - ништавна је била за Њега сва похвала људска - него да би људи знали истину, и том се истином користили. Наиме: свако добро које људи добијају долази свесно од самога Бога. Није хаљина Христова дала исцелење крвоточној жени без Христовог знања и без Христове непосредне силе, која из Њега излази. Исто је тако свесна и жива Божја сила што долази на помоћ вернима кроз мошти светитељске и кроз иконе. Христова вера не зна за магију ни за гатарство. Никаква створена твар у природи не може својом сопственом силом бити од ма какве користи човеку, а да живи Бог није свестан да је то Његова благотворна сила што од Њега излази. То важи за сва земаљска лекарства као и за минералне воде. Бог није удаљенији од лекова и минералних вода више него што је Христос Господ био удаљен од Своје хаљине. И ко се дотиче лекова и минералних вода са оном вером и оним стидљивим и чедним страхопоштовањем, са којим се ова болесна жена дотакла хаљине Христове, бива исцељен. Ко се пак дотиче лекова и минералних вода мимо Бога, или чак и на супрот Бога, ретко добија исцелење. И ако га и добије, добије га по превеликој милости Божјој, и то зато да би познао и признао ту милост, и Бога прославио. Исцелио је Господ и суманутог лудака у Гадари, без вере и знања овога; пошто као луд нити је могао знати ни веровати - па да би показао због чега је исцелио - као и због чега уопште Бог даје исцелење неверујућим болесницима - рекао му је: иди кући својој к својима и кажи им шта ти Господ учини, и како те помилова (Марк. 5, 19). Гле, многи из оне гомиле народа дотицали су се Христа, но нису осетили ону корист коју је осетила болесна жена, која Га се дотакла са вером и страхом. То исто и данас бива многима који целивају иконе, или мошти светитељске, или часни Крст и Јеванђеље, као што је било и са оним многобројним светом, радознала ума и залеђена срца, који се дотицао Христа. А са истинским верујућим бива оно што је било и са овом женом болесном што оздрави. Ко има очи да види нека види; и ко има уши да чује нека чује!А кад виде жена да се није сакрила, приступи дрхћући, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: не бој се кћери; вера твоја помаже ти; иди с миром. Жена је осетила из гласа и из речи Христових, да Он зна њену тајну, и да се од Њега не може сакрити. И стала је дрхтати од страха, стојећи лицем у лице са Оним који зна и најтајнија дела људска, и најскривеније тајне срца људског. Она је осетила једну моћ Христову - чудотворну моћ лечења. И притом је она морала уздрхтати од страха пред Свемогућим. Но када је сада чула да Господ Исус зна њену најтајнију тајну, она је двоструким страхом уздрхтала пред Свезнајућим. Поред свемоћи Господа Исуса њој се открило и Његово свезнање. Она се јави, и исповеди све. Њен стид обратио се био у страх. Стид од ове болести био је ишчезао, јер је оздравила; а страх је дошао на место стида због Христове свемоћи и свезнања. Видећи је тако устрашену благи Господ је теши родитељским речима: не бој се, кћери! Има ли слаће утехе у овоме свету него чути ове две речи од бесмртнога Цара и Владике? Он је храбри, и Он је назива ћерком! Нема праве ни трајне храбрости док се човек Богом не охрабри. Не зна човек за неустрашивост док не зна за Бога, нити зна за утеху и сласт док не позна Бога као свога Оца и себе као Божје чедо. Ове две речи ниједан човек не чује духом својим све док се духовно не обнови и не препороди. А ова је жена била као новорођена и телом и духом; телом, јер је нечисто и полумртво тело њено постало здраво; и духом, јер је познала свемоћ и свезнање Господа Исуса. - Вера твоја помаже ти. И та реч је колико реч поуке толико и охрабрења. Да се Господ Исус није смиравао до гладовања и прања ногу људима, и да није приписивао Своју моћ некоме другоме - Оцу Свом небеском; и да није делио славу своју с људима, приписујући нешто од Свога њима - шта велите? не би ли земља била у сталном земљотресу од Његових божанских стопа? И не би ли се сав свет претворио у пламен од Његових речи? Ко би Му смео погледати у очи? Ко ли стати близу Њега и дотаћи Га се? Ко ли саслушати речи Његове и не растопити се? Но зато се Господ и обукао у тело људско, да би могао с људима општити као брат с браћом; зато Он себе толико смирава и понижава; зато храбри људе на сваком кораку; зато најзад и приписива Своја дела њиховој вери.Док се Господ бавио око ове жене, деси се преокрет на горе по ствар Јаирову.Док он још говораше дође неко од куће старешине зборничког и рече овоме: умре кћи твоја, не труди учитеља. А кад чу Исус одговори Му говорећи: не бој се, само веруј, и оживеће. Из овога се види, да кћи Јаирова још није била умрла онда кад је Јаир дошао и позвао Христа да уће у дом његов. Но била је на умору, на последњем издисају, тако да се о њој могло говорити као о умрлој. Не труди учитеља. Христа још схватају као учитеља и називају учитељем они који нису осетили непостиживу силу Његову. Но погледајте колико је благ и милостив Господ! Пре него је кнез Јаир зајаукнуо и изразио свој родитељски бол, Он га предухитрава са утехом и охрабрењем: не бој се! То не мења ствар ниуколико: полумртва или мртва, свеједно је. Моћи Божјој ништа се не може отети. Ти само продужи чинити оно што се од тебе тражи, и што ти једино можеш чинити: само веруј! Видео си сад на овој жени, шта је све Богу могуће. Онај који једном помишљу зауставља поток крви што дванаест година безпрекидно тече, може поново саставити душу и тело твоје кћери. Само ти веруј, и оживеће.А као дође у кућу не допусти никоме ући осим Петру и Јовану и Јакову, и девојчином оцу и матери. Пет сведока је доста. Нису ли и два доста пред судовима земаљским? Он узима три Своја ученика који су доцније били сведоци и Његовог чудесног преображења на Тавору и Његове душевне борбе у врту Гетсиманском; именом оне који су у то време били духовно зрелији од остале деветорице, да могу поднети и схватити дубље тајне Његове моћи и Његовог бића. Ова тројица треба да виде ово прво васкрсење мртваца које је Господ Својом силом створио, па да причају осталој деветорици другова својих, те да би их тако научио да верују један другом. Доцније пак, при васкрсењу сина Наинске удовице и Лазара, биће присутни сви ученици. А зашто родитеље девојачке узима собом, то је јасно. Њихова мртва кћи треба да помогне васкрсењу њихових душа. Ко би и имао права више од родитеља да се духовно користе од детета?При улазу у кућу Господ се обазре на оне што плакаху и нарицаху за умрлом. Јер сви плакаху и јаукаху за њом; а он рече: Не плачите, није умрла него спава. И подсмеваху му се знајући да је умрла. Матеј и Марко допуњавају ову слику. Ту су били и свирачи и нарочите нарицалице, најмљене у суседству, како је био тадашњи обичај код богатијих Јевреја, као и код незнабожаца. И била је врева, и плач и јаук велики. Јаир је био међу првима, ако не први човек у томе месту. А сем плаћених свирача и нарицалицама, морало је бити и много његове родбине, пријатеља и суседа, који су истински жалили за рано преминулом девојком. Но зашто Господ говори народу: није умрла него спава, кад Он добро зна да је умрла? Прво зато да би сви присутни потврдили да је девојка заиста умрла. А они нису могли то ничим боље потврдити него подсмевањем Њему због тобожњег незнања да је болесница умрла. Друго и зато да би показао да је смрт у присуству Његовом на земљи изгубила своју жаоку и своју власт над људима, и постала као сан. Смрт није уништење човека као што ни спавање не значи уништење човека. Него је смрт прелаз из овога живота у други. А један је Господар и над једним и над другим животом. За човека огрубелог од телесног живота престанак овог телесног живота значи престанак живота уопште. То јест: кад се сломе кола и зауставе на друму, неизбежно ломи се и путник из кола, и не може никуда да макне! Такво је лудо мишљење грубих, чувствених људи. А духовни људи гледају и виде, да кад се сломе кола, путник искаче из кола, оставља их и продужује свој пут и без кола. Не може ли мајстор који је саздао и кола и путника оправити кола и наредити путнику да се врати у кола? Такво је васкрсење из мртвих: онемоћало тело се лечи и душа се повраћа у тело. Да Господ нимало није преувеличао ствар кад је сравнио смрт са сном, Он је то доказао Својим сопственим васкрсењем после насилне смрти и тродневног пребивања у гробу, као и васкрсењем многих мртвих у часу Његове смрти на крсту, а и доцније кроз сву историју Цркве када су мртви повраћани у живот кроз молитве светитеља и богоугодника. То је Он доказао, уосталом, и овом приликом васкрсењем Јаирове кћери. Шта уради, дакле, Господ даље, пошто је узео био Собом довољан и одабран број сведока?А он изагнавши све узе је за руку, и зовну говорећи: девојко устани! Они који су били напунили собу покојнице видели су ову мртву, и уверили се да је мртва, те сад нису више били потребни ту. Они ће после чути о чуду и видети девојку живу, а за сада Господу је стало првенствено да утврди у вери једнога првака народног и три првака мећу апостолима. Његов метод при сваком чуду доводи човека до изумљења и усхићења због премудре промишљености и тактичности, показане у свакој појединости. Изгнавши, дакле, све из мртвачеве одаје, остаде њих седморо у одаји: петоро живих, један мртвац и Животодавац. Да ли се и у овој околности не скрива - или управо не открива - једна велика тајна душе људске? Кад душа у једнога грешника умре, он још живи са својих пет чувстава, живи животом телесним, празним, очајним, пружајући руке за помоћ на све стране око себе. То су такозвани материјалисти у данашње време - телесне сенке без душе; очајници који се својим чувствима -очима, и ушима, и осталим - хватају за овај свет, да би још бар за неко време сачували тело да не оде у гроб попут душе. Но када се неко од њих Божјим Промислом сусретне са Христом Он завапије Христу за помоћ. И Христос Господ прилази умрлој души, додирује је и васкрсава поново у живот, на велико изненађење и дивљење спољашњег, чувственог човека. Јеванђелист Марко наводи баш оне речи, на арамејском језику, које је Господ изговорио при додиру девојке руком: талита куми! Што значи исто оно што и јеванђелист Лука каже: девојко, теби говорим, устани! Шта се, дакле, деси с девојком после тих речи Христових? И поврати се дух њезин, и устаде одмах, и заповеди (Господ) да јој даду нека једе. Ето, видите да је смрт сан! Поврати се дух њезин. Дух се био раставио од тела, и отишао тамо где духови умрлих иду. Својим додиром и Својим речима Господ је овде учинио два чуда: прво, исцелио је тело; и друго, вратио је дух из царства духова у здраво тело. Јер да није исцелио тело, шта би било поможено девојци ако би се у њу болесну вратио дух њезин? Она би само оживела да поново продужи боловати, и поново умирати! Такво половно васкрсење било би не васкрсење него мучење. А Господ не даје половне дарове него целе, не несавршене него савршене. Он није слепцима повраћао вид само једнога ока него обадва, нити је глувима давао слух на једно уво него на обадва; нити је узетим исцељавао само једну ногу него обадве. Тако и овде. Он повраћа дух у здраво тело, а не у болесно, тако да цео човек буде здрав и жив. Зато Господ и заповеда да јој даду нека једе; да би се тиме показало одмах, да мртва девојка није само оживела него и оздравила. Други јеванђелист додаје: уста девојка и хођаше. Да се тиме што боље сви осведоче, да је девојка и телом оздравила. А да је она у истини оздравила требало је одмах да то она покаже што више и што очигледније. Зато девојка и уста, и хоћаше, и једе. Знао је Господ Исус с каквим неверним родом Он има посла, па је баш због тога увек при чудима нагомилавао што више очигледних и несумњивих доказа, и то зато да се види да је чудо било и потребно и људима корисно; а друго, опет да се види да је само Он могао то чудо учинити, Он и нико други; и још треће, да је чудо несумњиво и очигледно посведочено и утврђено као необорива истина. О, како је добро познавао Господ овај кварни и неверни род људски! И дивише се родитељи њени. А он им заповеди да ником не казују шта се збило. То јест, Господ хоће овом заповешћу да умудри родитеље васкрсле девојке, да пре свега и свачега одаду захвалност Богу. Није важно јурити сад пред светину и разглашавати чудо него је важно клекнути пред Богом Живим у најдубљем смирењу, и Њему Јединоме излити своју топлу благодарност. Чуће се то чудо само собом и без вас. Не брините се ви зато! Но није ваше у овом свечаном тренутку, да се прво одужујете радозналости светској, него да се одужите Господу Богу. И тако исцеливши крвоточну жену, и васкрснувши мртву девојку, Господ продужује одмах нов посао, продужује да исцељује душе људске од опаке радозналости. Опака је радозналост у истини, јер она одваја човечју душу од Бога и потапа је у море пролазних ствари и догађаја светских. Опака је и преопака радозналост, Јер често губи тело, а често и душу људи. Многи телесни греси и многе душевне страсти зачињу се у радозналости. Као што лепи цвет маков крије отров, тако и радозналост носи собом тешки отров што разорава и тело и душу. Није Бог створио овај свет да задовољи радозналост људску, него да спасе душе људске. Премудри цар говори: око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати (Пропов. 1, 8 ). Није Господ дао исцељење крвоточној жени зато што се ова из радозналости дотакла Његове хаљине, него зато што је у муци и невољи својој притекла к Њему с вером. Узалуд радознали ишту чудо од Бога; неће им се дати; а и ако се да због неке потребе људске, неће се радознали њиме ништа користити. Мртви ће се користити чудесима Божјим више него ли радознали. Иде ли лекар у посету онима који мисле да су здрави, који су задовољни сами собом, и који не зову лекара? Зар је Господ мање мудар од лекара земаљских, да би ходио по вашару и показивао Своју моћ и Своју вештину? Не брини ти, дакле, кнеже Јаире, ко ће разгласити чудо васкрсења твоје кћери! Не брини ни ти, грешниче, ко ће разгласити чудо васкрсења твоје душе и твога тела! Знао је Бог за бежичну телеграфију и телефонију пре него што су људи знали отворити уста и језиком саопштити један другом ма какву новост. И зна Господ за поузданије и савршеније објављивање свету корисних новости, него што се то постиже физичком телеграфијом и телефонијом. Створитељ гласа, и језика, и ваздуха, има и Своје начине духовног општења са сваком створеном твари, начине који испуњују сав простор и све време. Него се ти сећај свога дуга према Богу, Дародавцу свију добрих дарова, и жури да Њему принесеш молитву благодарности у дубокој послушности вољи Његовој светој. - Господу и Спасу нашем Исусу Христу слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сад и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  4. ризница богословља

    Еванђеље о гадаринским бесомучницима

    Еванђеље о гадаринским бесомучницима Светописамска читања: Еф. 220 (2:4-10) Браћо, Бог, који је богат у милости, због велике љубави своје којом нас завоље, 5. И нас, који бијасмо мртви због гријехова, оживи са Христом - благодаћу сте спасени - 6. И с Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, 7. Да покаже у вијековима који долазе превелико богатство благодати своје добротом према нама у Христу Исусу. 8. Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији; 9. Не од дјела, да се не би ко хвалисао. 10. Јер смо његова творевина, саздани у Христу Исусу за дјела добра, која Бог унапријед припреми да у њима ходимо. Лк. 38 (8:26-39) У вријеме оно, доплови Исус у земљу Гадаринску која је према Галилеји. 27. А кад он изиђе на земљу, срете га неки човјек из града у коме бијаху демони дуго времена, и у хаљине не облачаше се, и не живљаше у кући, него у гробовима. 28. А кад видје Исуса, узвикнувши паде пред њим и из свега гласа рече: Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Молим те, не мучи ме! 29. Јер он заповједи духу нечистоме да изиђе из човјека; јер га мучаше много година, и везиваху га веригама и ланцима чувајући га, и кидаше везе, и тјераше га демон по пустињама. 30. А Исус га запита говорећи: Како ти је име? А он рече: Легион; јер многи демони бијаху ушли у њега. 31. И мољаху га да им не заповједи да иду у бездан. 32. А ондје пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу. И допусти им. 33. А пошто изиђоше демони из човјека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се. 34. А кад видјеше свињари шта се догодило, побјегоше и јавише у граду и по селима. 35. И изиђоше да виде шта се десило, и дођоше Исусу, и нађоше човјека из кога бијаху изишли демони гдје сједи одјевен и присебан код ногу Исусових; и уплашише се. 36. А они што бијаху видјели, обавијестише их како се спасе бјесомучни. 37. И мољаше га сав народ из околине гадаринске да оде од њих; јер бијаху обузети страхом великим. А он уђе у лађу и врати се. 38. А човјек из кога изиђоше демони мољаше га да би с њим био; али га Исус отпусти говорећи: 39. Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог. И отиде проповиједајући по свему граду шта му учини Исус. Беседа преподобног Јустина ћелијског у недељу двадесет трећу по Педесетници Хиљаду метара изнад земље човек се на земљи не види. А како то да човек може да смести Бога? Каква се то тајна збива и са мном и с тобом, брате и сестро? Гле, данас сте у Светом Еванђељу чули како се у човека уселио не један ђаво, него легион, безброј ђавола[2]. Где то стаде? Откуда толико простора у човеку. Шта је човек? Велика тајна, браћо, сваки је човек, и ја и ти и сваки од нас. Бескрајна велика тајна. Можемо да сместимо у себе и Бога и ђавола. Страшно је бити човек и одговорно бити човек. Толико страшно да је Бог постао човек. Нико други у овоме свету није могао да реши питање ни моје ни твоје. Немојте мислити да је Господ Христос дошао да спасе неке људе замишљене, не. Он је дошао да свакоме од нас, и мени и теби, открије ко смо ми, шта смо ми, шта ми можемо да чинимо у овоме свету и ради чега смо у овоме свету. Нико до Њега, нико после Њега, нико без Њега никада није могао одговорити на питање шта је човек и ко је човек. Само Он, Бог Који је постао човек. Зато је у Светом Еванђељу написано и речено да је „велика тајна“ Божија – у чему? „Бог се јавио у телу“[3] –ето у томе је сва тајна Господа Христа, али у исто време у томе је сва тајна човека, свакога човека, тајна и моја и твоја. Ја не знам ко сам и шта сам док ми Господ Христос није казао ко сам ја. И ти, брате, не знаш, и ти, сестро, ко си и шта си, док ти Господ Христос не каже. Питај Гадаринца, питај овог јадног мученика, о коме смо слушали шта говори и благовести Свето Еванђеље Господа Христа[4]. Човек који не живи у кући и у кућама него у Гробовима. Гле, није ли сав свет Гадаринац, јер и људи у овоме свету живе у гробовима. Шта је твоје тело теби? Гроб, гроб све донде док га Господ Христос није васкрсао из мртвих, и узнео се на небо са људским телом. Гле, тада си престао бити гроб, постао си биће више од Анђела и Арханђела. Тело је чудо човеково. Господ Христос је показао пут, пут којем тело људско има да прође; не само душа људска невидљива и бесмртна, него и тело. Он нам је Васкрсењем Својим пропутио пут[5], сваком људском телу у живот изнад свих небеса. Да, а до Њега и без Њега овај свет, тело моје гроб, тело твоје гроб, тело сваког човека гроб, гроб до гроба. Ми живимо у гробовима без Христа… Тек са Њим, тек са Њим ми се сусрећемо – са ким? Са Богом. Чули сте како вапије Гадаринац: „Што си дошао, Сине Бога Вишњега, не мучи ме![6] Не мучи ме! Јер Господ Христос Бог Својим присуством мучи свако зло у човеку, на првом месту мучи ђавола, мучи сваки грех, сваку страст. А то људи безбожници (не могу то да поднесу, него дознају)[7] тек са Христом. Обратите пажњу и данас на нове и модерне безбожнике: када поменеш Христа он се сав најежи, гримасу направи, наказно лице направи. Не, не може да поднесе, не може он да поднесе присуство Господа Христа. Зашто ме мучиш? Зашто ме мучиш? – тако сваки грех пита Господа Христа, јер Господ Христ мучи грех. Тако сваки ђаво пита Господа Христа: Зашто си дошао, што ме мучиш? Тако свако зло у овоме свету мучи се. Падну кврге када се сретне са Господом Христом. Гадаринац запомаже своју муку. Коме? Богу у телу – Господу Христу. Господ благи пита га: „Како ти је име?“ – Легеон, одговори он[8], а легеон значи безброј. Безброј нас ђавола опседа у овоме човеку. А његов, његов живот, живот јадног Гадаринца – шта је? „И Гоњаше Га ђаво по пустињи“…[9]То је живот човека у овоме свету без Бога. Ђаво стално гони човека по пустињи људских грехова. Грех сваки обећава сласти и рај. А кад га окусиш претвара се у пакао и тебе предаје у загрљај ђаволу. Свака страст обећава рај. Сваки ђаво маскира себе; не сме ђаво да покаже наказно и ружно лице своје, јер би се сваки устрашио да га гледа. А он се шминка, он се дотерује, он се маже, он маске меће на себе док те не наведе на грех, и тек када ти учиниш грех, а он открије сав отров његов. Замисли, ти човек, мали човек, не видиш хиљаду метара са земље, ти прођеш страшан пут врло брзо, пут од земље до пакла … Господ Христос је показао између Бога и човека најкраћи пут, најкраћи пут. Није Он узалуд рекао својим ученицима: „Од сада ће бити небо отворено Анђели Божији да силазе Сину Човечијем“[10]. То се непрекидно дешава. Кад је Бог сишао у свет наш земаљски, како да Анђели непрекидно не силазе, слуге Његове Небеске? Кад је Он дошао у овај свет и постао човек, показао је да ништа није човеку ближе од Анђела. Ништа човеку ближе од Бога. И да је Бог уствари његов Рај. Данас у Светом Еванђељу ми смо чули биографију свакога грешника. Јер, шта ђаво хоће од овог света? Шта ђаво хоће од човека? – Да га начини својим робом, да га ођаволи, да постане човек роб. И то он врло лако чини када човека заведе у страсти и сласти овога света. Ето ти, ти си стално и дању и ноћу у загрљају ђавола. Ти си већ у предворју пакла. А Господ Благи дошао у овај свет да да и теби и мени и свакоме људскоме бићу лек од греха, од свакога греха. Највећи лек – то је Свето Причешће. Причешћујеш се самим Богом, Господом Христом, Богом који је постао човек, постао тело. Примаш (Светињу)[11] од Бога, какав грех може он да открије у теби. Ти, причешћујући се, добијаш свеоружје Божије[12] и постајеш непобедиви победник у свима биткама и борбама. Са ким? Са ђаволом. Јер, наш рат, вели Свети Апостол, није рат са телима људским, са телом, са материјом. Наш је рат са управитељима таме испод неба[13], наш је рат са ђаволима, са творцима зла. На тај рат и ти и ја мобилисани смо Господом Христом. За тај рат Он нам и даје свеоружје Своје: Свето Причешће, покајање, веру, љубав, наду, Свето Крштење, све што је дао Својој Светој Цркви. Ето, то је то свеоружје Божије којим ја и ти побеђујемо сваког ђавола на свима бојиштима. Без Господа Христа та је борба безнадежна. Та борба, ето, показана и објављена у Светом Еванђељу Његовом. Толико је био несвестан и неприсебан човек у земљи Гадаринској да је наг и био у овоме свету. Слика, страшна слика свакога човека непокајана пред Богом. Сваки непокајани човек, то је мањи или већи грех. Мањи или већи грех, брате мој и сестро, јер грех никад не долази сам. Никада грех није један. О, вараш себе ако мислиш: учини грех! Кад га учиниш, ти већ видиш да за њим јуре пуно других грехова. Вуче нас он као на некоме ланцу, и неки ланац, огроман, ланац чији је почетак у паклу. И ти учиниш неки грех, на пример завист, мислиш: шта је то? то није ништа. А гле, завист је Јевреје довела дотле да су Бога убили. Мали грех, јел? Не, нема малога греха. Нема малог греха човечанског. Сваки је грех огроман, док се човек не покаје због тог греха. Сваки грех убија човека, док се човек не покаје због тог греха. Свака страст, не варајмо себе, сваки непокајани грех, то је хула на Духа Светога. А та се хула опрашта, веле Свети Оци Седмог Васељенског Сабора, кад се човек покаје. И тај се грех опрашта. Јер хула је остати упорно при греху. То значи: „Христе, ја Тебе нећу у овоме свету! Господе Боже, Ти си дошао у овај свет да грешнике спасеш. Нећу ја да Ти мене спасаваш!“ То је грех! Грех је непријатељство Богу. Непријатељ је човек Богу кад чини грех. Немој заваравати себе говорећи: „То није ништа. То је мој мали грех у мојој соби или у моме телу, у мојим мислима, у моме малом мозгу и уму. То нико не види“. О, виде сва Небеса! Благи је Спаситељ објавио да се Анђели са Неба радују кад се каје један грешник на земљи[14]. Гле, брате и сестро покајани, ако си тог момента био Гадаринац, тебе Анђели с неба љубе и радују се теби када паднеш пред Господом и исповедиш му грехе своје и покајеш се. Да, онда си победник, највећи победник, једини истинити победник у овоме свету. Људи бунцају, људи говоре о победама земаљским, о херојима, о бојиштима, о рату. Јер шта је бојиште стално на овој планети Божјој? То је борба за душу човекову, борба с ђаволима на једној страни и Анђелима на другој страни. Човек између њих. Како је моћан и силан човек! Може слободно да ходи или за Богом или за ђаволом. Е, у томе је страхота и величанство човека. Бог је дао такву силу човеку, чинећи га слободним, да човек може постати или Бог или ђаво. Веле Свети Оци: да је Бог постао човек и зато човек постао Бог.[15] То је крајњи циљ наш. Али, ако човек неће то, ако неће Христа Господа Бога да помоћу Њега постане Бог по благодати, онда силом постаје Гадаринац, онда постаје ђаво по слободној вољи. Зато је пакао вечан. Јер слобода твоја је вечна, јер ти слободно се опредељујеш у овоме свету или за Господа Христа или против Њега. То твоје решење везује се са вечношћу. Човече, никад ниси смртан, ништа није смртно, ни грех, ни зло није смртно; али ни добро твоје, добро твоје није смртно. Свако добро веже те са Богом. Али знај, сваки грех повезује са ђаволом. Господ Благи дошао је у овај наш земаљски свет, спустио се у блато тела људског, примио на себе ту крваву прљаву иловачу, која се зове тело човечје, и на гори Тавору показао ради чега је човеково тело створено[16]. Када је Он Божанством Својим заблистао, када се кроз тело Његово излила и прелила сва Божанска Светлост, коју је Он у Себи носио, тако да су Апостоли попадали на земљу, и показао да је тело створено да буде храм Божанске Светлости, да смести у себе целога Бога. Тело толико важно да је Господ у личности Пресвете Богомајке устоличио на Небеском престолу Њу, Која је изнад свих Херувима и Серафима… Изнад свих Херувима и Серафима. Човече, виши си и од Анђела и Арханђела! А ми – како живимо, како проводимо свој живот? Мислимо: па то су ситнице које ја данас чиним. Ситна мала зла. У сваком малом злу, у сваком малом греху крије се сав ђаво; крије се смрт ђавола који пређе у тебе да те зароби и увуче у своје царство зла. Зато, брате и сестро, бојте се греха, једино се тога бојте. Кад је велики Свети Златоусти писао своме духовном чеду, Светој Олимпијади монахињи, он јој јавља из изгнанства, исповедник, мученик, пети Еванђелист, учитељ људи, учитељ Анђела, и пише јој: „Кћери моја, ништа у овоме свету није страшно осим греха“.[17] Грех, то је једино страшно на овоме свету. Да, зашто, зашто? Вели Свети учитељ: зато што иза греха увек стоји смрт, а у греху и у смрти увек легиони ђавола. И ти са њиме, роб пакла. Господ дошао у овај свет и вели: „Царство Небеско“! И ми читајући Оче наш сваки дан по неколико пут говоримо: „Да дође (Царство Твоје)“ [18]… то није царство твоје, како ће доћи Царство Божије. Како ћу ја данас бити у Царству Божијем? Данас и ноћас. Опет како Господ говори: „Нека буде (воља Твоја)“[19]… ако буде воља твоја. Кад испуњујеш вољу Божију, вољу Господа Христа, ти си већ у Царству Божијем, ти си већ расковао окове греха и страсти и узлетео у Небеско Царство. Сада, сада ти никакве демонске силе не могу учинити ништа. Како је лако бити Христов! Све зависи од нас, браћо, од наше слободне воље, од нашег слободног хтења. Зато је Господ Благи, Бог љубави, Бог љубави, као последњу станицу наше историје поставио Страшни суд. Страшни суд! У том Страшном суду биће откривена сва биографија моја и твоја, сав животопис мој и твој. Све ће бити казано о мени, мени самоме најпре и својој браћи по телу, свима људима свих времена. То је Благи Господ учинио да би показао како Он по љубави и правди препушта људима да сами себи изаберу или вечно Небеско Царство, Царство Бога љубави, или царство мржње, пакао. А ми хришћани, ми имамо сигуран лек. Данашње Свето Еванђеље баш то казује. Када су свињари побегли, свиње им се потопиле у језеру, народ који иде са свих страна виде то чудо, и гле, угледаше Гадаринца где паметан седи крај ногу Господа Исуса[20]. Свршена је тешка борба са легионима. Победио је Благи Господ Христос. Даровао Бога и даровао човека несретном Гадаринцу. Њега самог даровао њему, њега вечног. У Светом Еванђељу данас вели се: „И он оде, говорећи свима шта му учини Исус“[21]. Осетио Гадаринац да је исцељен и да је њега Бог Исус исцелио. Ништа мање од Бога. Ето, док и ми витлани и гоњени нашим страстима по пустињама наших лудих жеља, свакодневних и сваконоћних лудих жеља, док ми не сретнемо се кроз покајање са Господом Христом, не паднемо пред ноге Његове, дотле нас витлају демони. Само кад паднемо крај ногу Његових у покајању, тада, тада ћемо бити паметни за небо и за земљу и за сва бића у свима световима. Сваки од нас то може лако доживети кад пригрли свелек, свелек који Црква Христова дели свима и свакоме: то је покајање. Ништа лакше од њега, а ништа потребније од њега. Зато је Спас и дао тај свелек као лек од свакога греха, од сваке страсти, од свакога ђавола и од свакога пакла. Гле, шта су Светитељи? – Победници на свима бојиштима са нечистим дусима. То су прави хришћани у овоме свету. Увек односе победу над ђаволима, и преко њих и над свим гресима, и над свима смртима, и над свима хаосима. И ми вођени Светима Божијим, заслужујемо Царство Господње ако испунимо вољу Небеског Оца, како се каже у Светом Еванђељу[22]. Ето и данас, на данашњи дан, Црква слави славног Мученика Арету, старог осамдесет и три године, градоначелника града у Омиритској земљи, кога је цар због његове вере у Христа погубио. Тражио од њега да се одрекне Господа Христа, а он старац из … [23]царевине: „Ја сам уз Господа Христа. За мене Он је све“. Преко четри хиљаде људи било је око свог градоначелника. Родитељи, деца, одојчад. Нико није хтео да се одрекне Господа Христа. И безумни цар све је бацио под мач. Тако се живи, тако се гине са вером у Бога. Тако се гине за своју вечност, за своју бесмртност, за Царство Небеско. А тако гину хиљаде и хиљаде. Ми, како вели Свети Апостол, имамо сведоке[24] који сведоче то да је Господ Христос једини Победитељ свих смрти, свих ђавола, свих грехова, једини Истинити Бог у свима световима. И Он једини даје Царство Небеско бићу што се човек зове. Њему служити уистини је вечно и бесмртно за сваког човека, Њега волети, за Њега страдати, за Њега умирати до вечне славе, једине славе бесмртне и непролазне за људско биће у свима световима. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Еванђеље о гадаринским бесомучницима Светописамска читања: Еф. 220 (2:4-10) Браћо, Бог, који је богат у милости, због велике љубави своје којом нас завоље, 5. И нас, који бијасмо мртви због гријехова, оживи са Христом - благодаћу сте спасени - 6. И с Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, 7. Да покаже у вијековима који долазе превелико богатство благодати своје добротом према нама у Христу Исусу. 8. Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији; 9. Не од дјела, да се не би ко хвалисао. 10. Јер смо његова творевина, саздани у Христу Исусу за дјела добра, која Бог унапријед припреми да у њима ходимо. Лк. 38 (8:26-39) У вријеме оно, доплови Исус у земљу Гадаринску која је према Галилеји. 27. А кад он изиђе на земљу, срете га неки човјек из града у коме бијаху демони дуго времена, и у хаљине не облачаше се, и не живљаше у кући, него у гробовима. 28. А кад видје Исуса, узвикнувши паде пред њим и из свега гласа рече: Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Молим те, не мучи ме! 29. Јер он заповједи духу нечистоме да изиђе из човјека; јер га мучаше много година, и везиваху га веригама и ланцима чувајући га, и кидаше везе, и тјераше га демон по пустињама. 30. А Исус га запита говорећи: Како ти је име? А он рече: Легион; јер многи демони бијаху ушли у њега. 31. И мољаху га да им не заповједи да иду у бездан. 32. А ондје пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу. И допусти им. 33. А пошто изиђоше демони из човјека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се. 34. А кад видјеше свињари шта се догодило, побјегоше и јавише у граду и по селима. 35. И изиђоше да виде шта се десило, и дођоше Исусу, и нађоше човјека из кога бијаху изишли демони гдје сједи одјевен и присебан код ногу Исусових; и уплашише се. 36. А они што бијаху видјели, обавијестише их како се спасе бјесомучни. 37. И мољаше га сав народ из околине гадаринске да оде од њих; јер бијаху обузети страхом великим. А он уђе у лађу и врати се. 38. А човјек из кога изиђоше демони мољаше га да би с њим био; али га Исус отпусти говорећи: 39. Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог. И отиде проповиједајући по свему граду шта му учини Исус. Беседа преподобног Јустина ћелијског у недељу двадесет трећу по Педесетници Хиљаду метара изнад земље човек се на земљи не види. А како то да човек може да смести Бога? Каква се то тајна збива и са мном и с тобом, брате и сестро? Гле, данас сте у Светом Еванђељу чули како се у човека уселио не један ђаво, него легион, безброј ђавола[2]. Где то стаде? Откуда толико простора у човеку. Шта је човек? Велика тајна, браћо, сваки је човек, и ја и ти и сваки од нас. Бескрајна велика тајна. Можемо да сместимо у себе и Бога и ђавола. Страшно је бити човек и одговорно бити човек. Толико страшно да је Бог постао човек. Нико други у овоме свету није могао да реши питање ни моје ни твоје. Немојте мислити да је Господ Христос дошао да спасе неке људе замишљене, не. Он је дошао да свакоме од нас, и мени и теби, открије ко смо ми, шта смо ми, шта ми можемо да чинимо у овоме свету и ради чега смо у овоме свету. Нико до Њега, нико после Њега, нико без Њега никада није могао одговорити на питање шта је човек и ко је човек. Само Он, Бог Који је постао човек. Зато је у Светом Еванђељу написано и речено да је „велика тајна“ Божија – у чему? „Бог се јавио у телу“[3] –ето у томе је сва тајна Господа Христа, али у исто време у томе је сва тајна човека, свакога човека, тајна и моја и твоја. Ја не знам ко сам и шта сам док ми Господ Христос није казао ко сам ја. И ти, брате, не знаш, и ти, сестро, ко си и шта си, док ти Господ Христос не каже. Питај Гадаринца, питај овог јадног мученика, о коме смо слушали шта говори и благовести Свето Еванђеље Господа Христа[4]. Човек који не живи у кући и у кућама него у Гробовима. Гле, није ли сав свет Гадаринац, јер и људи у овоме свету живе у гробовима. Шта је твоје тело теби? Гроб, гроб све донде док га Господ Христос није васкрсао из мртвих, и узнео се на небо са људским телом. Гле, тада си престао бити гроб, постао си биће више од Анђела и Арханђела. Тело је чудо човеково. Господ Христос је показао пут, пут којем тело људско има да прође; не само душа људска невидљива и бесмртна, него и тело. Он нам је Васкрсењем Својим пропутио пут[5], сваком људском телу у живот изнад свих небеса. Да, а до Њега и без Њега овај свет, тело моје гроб, тело твоје гроб, тело сваког човека гроб, гроб до гроба. Ми живимо у гробовима без Христа… Тек са Њим, тек са Њим ми се сусрећемо – са ким? Са Богом. Чули сте како вапије Гадаринац: „Што си дошао, Сине Бога Вишњега, не мучи ме![6] Не мучи ме! Јер Господ Христос Бог Својим присуством мучи свако зло у човеку, на првом месту мучи ђавола, мучи сваки грех, сваку страст. А то људи безбожници (не могу то да поднесу, него дознају)[7] тек са Христом. Обратите пажњу и данас на нове и модерне безбожнике: када поменеш Христа он се сав најежи, гримасу направи, наказно лице направи. Не, не може да поднесе, не може он да поднесе присуство Господа Христа. Зашто ме мучиш? Зашто ме мучиш? – тако сваки грех пита Господа Христа, јер Господ Христ мучи грех. Тако сваки ђаво пита Господа Христа: Зашто си дошао, што ме мучиш? Тако свако зло у овоме свету мучи се. Падну кврге када се сретне са Господом Христом. Гадаринац запомаже своју муку. Коме? Богу у телу – Господу Христу. Господ благи пита га: „Како ти је име?“ – Легеон, одговори он[8], а легеон значи безброј. Безброј нас ђавола опседа у овоме човеку. А његов, његов живот, живот јадног Гадаринца – шта је? „И Гоњаше Га ђаво по пустињи“…[9]То је живот човека у овоме свету без Бога. Ђаво стално гони човека по пустињи људских грехова. Грех сваки обећава сласти и рај. А кад га окусиш претвара се у пакао и тебе предаје у загрљај ђаволу. Свака страст обећава рај. Сваки ђаво маскира себе; не сме ђаво да покаже наказно и ружно лице своје, јер би се сваки устрашио да га гледа. А он се шминка, он се дотерује, он се маже, он маске меће на себе док те не наведе на грех, и тек када ти учиниш грех, а он открије сав отров његов. Замисли, ти човек, мали човек, не видиш хиљаду метара са земље, ти прођеш страшан пут врло брзо, пут од земље до пакла … Господ Христос је показао између Бога и човека најкраћи пут, најкраћи пут. Није Он узалуд рекао својим ученицима: „Од сада ће бити небо отворено Анђели Божији да силазе Сину Човечијем“[10]. То се непрекидно дешава. Кад је Бог сишао у свет наш земаљски, како да Анђели непрекидно не силазе, слуге Његове Небеске? Кад је Он дошао у овај свет и постао човек, показао је да ништа није човеку ближе од Анђела. Ништа човеку ближе од Бога. И да је Бог уствари његов Рај. Данас у Светом Еванђељу ми смо чули биографију свакога грешника. Јер, шта ђаво хоће од овог света? Шта ђаво хоће од човека? – Да га начини својим робом, да га ођаволи, да постане човек роб. И то он врло лако чини када човека заведе у страсти и сласти овога света. Ето ти, ти си стално и дању и ноћу у загрљају ђавола. Ти си већ у предворју пакла. А Господ Благи дошао у овај свет да да и теби и мени и свакоме људскоме бићу лек од греха, од свакога греха. Највећи лек – то је Свето Причешће. Причешћујеш се самим Богом, Господом Христом, Богом који је постао човек, постао тело. Примаш (Светињу)[11] од Бога, какав грех може он да открије у теби. Ти, причешћујући се, добијаш свеоружје Божије[12] и постајеш непобедиви победник у свима биткама и борбама. Са ким? Са ђаволом. Јер, наш рат, вели Свети Апостол, није рат са телима људским, са телом, са материјом. Наш је рат са управитељима таме испод неба[13], наш је рат са ђаволима, са творцима зла. На тај рат и ти и ја мобилисани смо Господом Христом. За тај рат Он нам и даје свеоружје Своје: Свето Причешће, покајање, веру, љубав, наду, Свето Крштење, све што је дао Својој Светој Цркви. Ето, то је то свеоружје Божије којим ја и ти побеђујемо сваког ђавола на свима бојиштима. Без Господа Христа та је борба безнадежна. Та борба, ето, показана и објављена у Светом Еванђељу Његовом. Толико је био несвестан и неприсебан човек у земљи Гадаринској да је наг и био у овоме свету. Слика, страшна слика свакога човека непокајана пред Богом. Сваки непокајани човек, то је мањи или већи грех. Мањи или већи грех, брате мој и сестро, јер грех никад не долази сам. Никада грех није један. О, вараш себе ако мислиш: учини грех! Кад га учиниш, ти већ видиш да за њим јуре пуно других грехова. Вуче нас он као на некоме ланцу, и неки ланац, огроман, ланац чији је почетак у паклу. И ти учиниш неки грех, на пример завист, мислиш: шта је то? то није ништа. А гле, завист је Јевреје довела дотле да су Бога убили. Мали грех, јел? Не, нема малога греха. Нема малог греха човечанског. Сваки је грех огроман, док се човек не покаје због тог греха. Сваки грех убија човека, док се човек не покаје због тог греха. Свака страст, не варајмо себе, сваки непокајани грех, то је хула на Духа Светога. А та се хула опрашта, веле Свети Оци Седмог Васељенског Сабора, кад се човек покаје. И тај се грех опрашта. Јер хула је остати упорно при греху. То значи: „Христе, ја Тебе нећу у овоме свету! Господе Боже, Ти си дошао у овај свет да грешнике спасеш. Нећу ја да Ти мене спасаваш!“ То је грех! Грех је непријатељство Богу. Непријатељ је човек Богу кад чини грех. Немој заваравати себе говорећи: „То није ништа. То је мој мали грех у мојој соби или у моме телу, у мојим мислима, у моме малом мозгу и уму. То нико не види“. О, виде сва Небеса! Благи је Спаситељ објавио да се Анђели са Неба радују кад се каје један грешник на земљи[14]. Гле, брате и сестро покајани, ако си тог момента био Гадаринац, тебе Анђели с неба љубе и радују се теби када паднеш пред Господом и исповедиш му грехе своје и покајеш се. Да, онда си победник, највећи победник, једини истинити победник у овоме свету. Људи бунцају, људи говоре о победама земаљским, о херојима, о бојиштима, о рату. Јер шта је бојиште стално на овој планети Божјој? То је борба за душу човекову, борба с ђаволима на једној страни и Анђелима на другој страни. Човек између њих. Како је моћан и силан човек! Може слободно да ходи или за Богом или за ђаволом. Е, у томе је страхота и величанство човека. Бог је дао такву силу човеку, чинећи га слободним, да човек може постати или Бог или ђаво. Веле Свети Оци: да је Бог постао човек и зато човек постао Бог.[15] То је крајњи циљ наш. Али, ако човек неће то, ако неће Христа Господа Бога да помоћу Њега постане Бог по благодати, онда силом постаје Гадаринац, онда постаје ђаво по слободној вољи. Зато је пакао вечан. Јер слобода твоја је вечна, јер ти слободно се опредељујеш у овоме свету или за Господа Христа или против Њега. То твоје решење везује се са вечношћу. Човече, никад ниси смртан, ништа није смртно, ни грех, ни зло није смртно; али ни добро твоје, добро твоје није смртно. Свако добро веже те са Богом. Али знај, сваки грех повезује са ђаволом. Господ Благи дошао је у овај наш земаљски свет, спустио се у блато тела људског, примио на себе ту крваву прљаву иловачу, која се зове тело човечје, и на гори Тавору показао ради чега је човеково тело створено[16]. Када је Он Божанством Својим заблистао, када се кроз тело Његово излила и прелила сва Божанска Светлост, коју је Он у Себи носио, тако да су Апостоли попадали на земљу, и показао да је тело створено да буде храм Божанске Светлости, да смести у себе целога Бога. Тело толико важно да је Господ у личности Пресвете Богомајке устоличио на Небеском престолу Њу, Која је изнад свих Херувима и Серафима… Изнад свих Херувима и Серафима. Човече, виши си и од Анђела и Арханђела! А ми – како живимо, како проводимо свој живот? Мислимо: па то су ситнице које ја данас чиним. Ситна мала зла. У сваком малом злу, у сваком малом греху крије се сав ђаво; крије се смрт ђавола који пређе у тебе да те зароби и увуче у своје царство зла. Зато, брате и сестро, бојте се греха, једино се тога бојте. Кад је велики Свети Златоусти писао своме духовном чеду, Светој Олимпијади монахињи, он јој јавља из изгнанства, исповедник, мученик, пети Еванђелист, учитељ људи, учитељ Анђела, и пише јој: „Кћери моја, ништа у овоме свету није страшно осим греха“.[17] Грех, то је једино страшно на овоме свету. Да, зашто, зашто? Вели Свети учитељ: зато што иза греха увек стоји смрт, а у греху и у смрти увек легиони ђавола. И ти са њиме, роб пакла. Господ дошао у овај свет и вели: „Царство Небеско“! И ми читајући Оче наш сваки дан по неколико пут говоримо: „Да дође (Царство Твоје)“ [18]… то није царство твоје, како ће доћи Царство Божије. Како ћу ја данас бити у Царству Божијем? Данас и ноћас. Опет како Господ говори: „Нека буде (воља Твоја)“[19]… ако буде воља твоја. Кад испуњујеш вољу Божију, вољу Господа Христа, ти си већ у Царству Божијем, ти си већ расковао окове греха и страсти и узлетео у Небеско Царство. Сада, сада ти никакве демонске силе не могу учинити ништа. Како је лако бити Христов! Све зависи од нас, браћо, од наше слободне воље, од нашег слободног хтења. Зато је Господ Благи, Бог љубави, Бог љубави, као последњу станицу наше историје поставио Страшни суд. Страшни суд! У том Страшном суду биће откривена сва биографија моја и твоја, сав животопис мој и твој. Све ће бити казано о мени, мени самоме најпре и својој браћи по телу, свима људима свих времена. То је Благи Господ учинио да би показао како Он по љубави и правди препушта људима да сами себи изаберу или вечно Небеско Царство, Царство Бога љубави, или царство мржње, пакао. А ми хришћани, ми имамо сигуран лек. Данашње Свето Еванђеље баш то казује. Када су свињари побегли, свиње им се потопиле у језеру, народ који иде са свих страна виде то чудо, и гле, угледаше Гадаринца где паметан седи крај ногу Господа Исуса[20]. Свршена је тешка борба са легионима. Победио је Благи Господ Христос. Даровао Бога и даровао човека несретном Гадаринцу. Њега самог даровао њему, њега вечног. У Светом Еванђељу данас вели се: „И он оде, говорећи свима шта му учини Исус“[21]. Осетио Гадаринац да је исцељен и да је њега Бог Исус исцелио. Ништа мање од Бога. Ето, док и ми витлани и гоњени нашим страстима по пустињама наших лудих жеља, свакодневних и сваконоћних лудих жеља, док ми не сретнемо се кроз покајање са Господом Христом, не паднемо пред ноге Његове, дотле нас витлају демони. Само кад паднемо крај ногу Његових у покајању, тада, тада ћемо бити паметни за небо и за земљу и за сва бића у свима световима. Сваки од нас то може лако доживети кад пригрли свелек, свелек који Црква Христова дели свима и свакоме: то је покајање. Ништа лакше од њега, а ништа потребније од њега. Зато је Спас и дао тај свелек као лек од свакога греха, од сваке страсти, од свакога ђавола и од свакога пакла. Гле, шта су Светитељи? – Победници на свима бојиштима са нечистим дусима. То су прави хришћани у овоме свету. Увек односе победу над ђаволима, и преко њих и над свим гресима, и над свима смртима, и над свима хаосима. И ми вођени Светима Божијим, заслужујемо Царство Господње ако испунимо вољу Небеског Оца, како се каже у Светом Еванђељу[22]. Ето и данас, на данашњи дан, Црква слави славног Мученика Арету, старог осамдесет и три године, градоначелника града у Омиритској земљи, кога је цар због његове вере у Христа погубио. Тражио од њега да се одрекне Господа Христа, а он старац из … [23]царевине: „Ја сам уз Господа Христа. За мене Он је све“. Преко четри хиљаде људи било је око свог градоначелника. Родитељи, деца, одојчад. Нико није хтео да се одрекне Господа Христа. И безумни цар све је бацио под мач. Тако се живи, тако се гине са вером у Бога. Тако се гине за своју вечност, за своју бесмртност, за Царство Небеско. А тако гину хиљаде и хиљаде. Ми, како вели Свети Апостол, имамо сведоке[24] који сведоче то да је Господ Христос једини Победитељ свих смрти, свих ђавола, свих грехова, једини Истинити Бог у свима световима. И Он једини даје Царство Небеско бићу што се човек зове. Њему служити уистини је вечно и бесмртно за сваког човека, Њега волети, за Њега страдати, за Њега умирати до вечне славе, једине славе бесмртне и непролазне за људско биће у свима световима. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  6. ризница богословља

    Еванђеље о богаташу и убогом Лазару

    Еванђеље о богаташу и убогом Лазару Старац Филотеј Зервакос: Богатство човјеку не доноси никакву срећу Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин: Беседа у недељу двадесет другу по Педесетници Светописамска читања: Гал. 215 (6:11-18) Браћо, видите како вам великим словима написах својом руком! 12. Који хоће да се допадну по тијелу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. 13. Јер ни сами обрезани не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да би се вашим тијелом хвалили. 14. А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету. 15. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. 16. И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. 17. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим. 18. Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин. Лк. 83 (16:19-31) Рече Господ причу ову: човјек пак неки бјеше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. 20. А бјеше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, 21. И жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. 22. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га. 23. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. 24. И он повика и рече: Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. 25. А Авраам рече: Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се тјеши, а ти се мучиш. 26. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе. 27. Тада рече: Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега; 28. Јер имам петорицу браће: нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења. 29. Рече му Авраам: Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају. 30. А он рече: Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се. 31. А он му рече: Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити. Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу двадесет другу по Педесетници О својини се препиру људи на земљи, и нигде краја овом заморном и неуспешном препирању! О, људи, а чија сте ви својина? О пашу се отима стадо, а власник и паше и стада стоји и гледа с чуђењем, зашто се његово стадо толико отима о његову пашу, кад он брине о стаду и о паши? Многе ствари човек памти, а једну никако да запамти - ма колико му се она понављала - да он без својине улази у овај свет и без својине излази из овога света. Људи деле ову црну земљу, и никад да је поделе! И животом плаћају границе своје својине, и границе ипак остају помичне. Несравњено скупљим плаћа се несравњено јевтиније; и људи се много и не буне против тога, но ту страшну цену називају или правом, или патриотизмом или неким другим утешним именом. Само никако да кажу, да је лудост што је овца дала свој живот за шаку траве, кад је трава ради живота а не ради траве. Питање својине на крају крајева јесте питање траве, Јер све што људи једу и у што се одевају јесте трава, или понешто још мртвије од траве. У самом почетку Светог Писма каже се, да Бог даде људима и зверињу, биље и траву за храну (Пост. 1, 29-30; 9, 3). Кад поставите људима питање; шта је важније: трава или човек? добићете једногласан одговор, да је човек важнији. Али на делу људи признају да је трава важнија од човека кад жртвују и туђи и свој живот за траву. Но и ако је питање својине, питање траве, ипак је то питање главни камен спотицања у животу људи на земљи. Само они који су својим духом најсличнији Богу не спотичу се о тај камен, него га обилазе и немарно остављају за собом. Осталима је тај саблажњиви камен предмет препирки, предмет разговора, предмет неизмерног труда и зноја, предмет и садржина целога живота, и, најзад - њихов надгробни споменик. Где је благо Крезово? Где су ручкови Лукулови? Где је држава Цезарева? Где сила Наполеонова? Свему томе још се и може наћи трага, у овом облику или у оном, но није то важно толико колико: где је сада богати Крез? Где прождрљиви Лукул? Где властољубиви Цезар? и где силни Наполеон? Најважније је знати, где су људи, а не где је својина њихова. Но ово ми не можемо дознати пре него што дознамо, чија су својина људи? Чија су, дакле, својина људи? Онај ко реши питање својине човека, лако ће решити питање својине човекове, као путарима кад уклоне највећи камен с пута што је лако потом одгрнути шљунак и лишће. Кад људи сами решавају ово питање, мимо Христа Господа, као што су и решавали сами кроз хиљаде година, онда га они реше на два начина: Прво решење: човек је својина злих духовних сила које се крију иза природе и под маском природе, и друго решење: човек је својина саме природе која га је и створила, која га држи неко време, као намештај међу својим намештајем, и која га најзад ломи и убија. Сва мудровања људска од постања света, која нису позајмила ни мало разума од Христа, имају само та два одговора на питање: чија је својина човек. А Христов одговор на ово питање гласи: човек је својина свеблагога Бога. И то својина не тако као што су ствари својина нечија него као слободно и разумно биће, као син Божји. Ово решење није решење једнога философа - јер да је тако ми не би веровали - него је ово решење Очевица, који је дошао људима у посету из саме троједине централе бића и живота, из које се живот разводи по свима световима. Зато ми и верујемо у ово решење и држимо га као једино истинито и једино спасоносно. Ово управо и не може се назвати решењем, него сведочанством Очевидца. Овим сведочанством решена су и сва питања својине човекове, сва питања газдинства, економије и политике на земљи. Људи су Божја својина, значи: и природа је тим пре Божја својина. А ово опет значи, да све оно што човек назива својом својином у ствари је Божја својина, и позајмица Божја људима. Ту позајмицу Бог је разделио људима неједнако. Зашто неједнако? Зато што су људи слободна и разумна бића. Мртвим стварима Бог је доделио све подједнако. И полуживим створењима, т.ј. неслободним и неразумним, Бог је доделио све подједнако. А Својим слободним и разумним створењима Бог је доделио све неједнако, да би се показао њихов разум и њихова слобода; да би људи увидели братску зависност један од другога; и да би мудрим руковањем позајмице Божје омогућили спасење како своје тако и своје браће. И тако позајмица Божја - или оно што људи погрешно називају својом својином - јесте само средство спасења људског. Данашње јеванђеље говори о једном богаташу који није својину схватио тако него иначе, у апсолутном смислу те речи, и који је због тога дочекао такве муке, да се човеку срце леди и коса костреши само читајући опис тих мука. Рече Господ: човек неки беше богат, који се облачаше у скерлет и свилу, и весељаше се сваки дан сјајно. А бејаше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав. И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; но и пси долажаху и лизаху гној његов. Ово је страшна слика земаљске неједнакости. Но, почекајте, доцније ћемо видети још страшнију слику небеске неједнакости. Каква противположност: на једној страни богаташ, одевен у скерлет и свилу, а на другој просјак, одевен у ране и гној! На једној страни човек коме чине друштво људи слични њему: богати, сити, одевени и весели; на другој страни човек коме једино пси чине друштво! На једној страни богатство, здравље и ситост до преситости; на другој страни чемерна беда, болест и глад! На једној страни урнебес од песме игре и смеха; на другој страни ћутљиво чекање на мрве хлеба, и ћутљиво посматрање течења гноја из свога тела, и ћутљиво чекање смрти! Ћутљиво и стрпљиво - јер се не каже, да је Лазар искао помоћи, нити викао као други просјаци. Он је у својој глади само желео мрве испод стола богаташева и ћутао је. Он је срцем разговарао с неким, но језиком ни с ким. Но шта и да говори језиком о својој беди, кад је цело тело његово, окружено псима, јасније о томе говорило, него сви језици на земљи? Но, запазите врло важну ствар, да Господ не спомиње име богаташево, а име бедника спомиње. И кроз целу причу име богаташево остаје неспоменуто, док се Лазарево име спомиње и на земљи и на небу. Шта то значи? Није ли то сасвим супротно обичају људском, да памте и спомињу имена богаташа, и да имена сиромаха или не памте, или, ако их и знају, не спомињу их? Као безимене сени просјаци ходе или пужу по земљи међу људима, сви са једним општим именом - просјак, док се име богаташа разлеже дворанама, пева у песмама, пише по историјама и новинама, изрезује на споменицама. Баш зато Господ и не спомиње име богаташево, да не би дао и сувише чести ономе кога су људи толико чествовали, и да би показао да су судови Божји друкчији од судова људских, и често сасвим супротни овима. Он није дошао на земљу да поступи у свему као што поступају људи са људима него да покаже како ће небо поступити са људима. И већ самим тим пропуштањем имена богаташева Он открива једну небеску тајну. Име оваквих богаташа биће на небу као и непознато; оно се неће спомињати ни међу ангелима ни међу светитељима. Оно ће бити избрисано из Књиге Живих. Господ је морао знати име богаташево као што је знао и име сиромахово, но није га нарочито хтео изговорити Својим животворним устима, да га не би тако обновио и оживео, пошто је оно већ било избрисано из Књиге Живих. Запазите, да се Господ као нарочито чувао да изговори Својим устима име Иродово, Пилатово, Кајафино. Идите кажите оној лисици (Лк. 13, 32)! говори Он за Ирода, но неће да изговори име његово. Још раније је рекао Бог за безаконике кроз Псалмиста: нити ћу споменути имена њихова устима мојим (Пс. 16, 4). А праведницима је Господ Исус рекао: радујте се што су ваша имена записана на небесима (Лк. 10, 20); и то радовање Он им препоручује изнад сваког другог радовања, чак и изнад радовања од тога што им се зли дуси покоравају. Но какво је зло учинио овај богаташ, да Господ неће ни име његово да спомене? Гле, Господ га не оптужује ни за крађу, ни за лаж, ни за блуд, ни за убиство, ни за неверовање у Бога, па чак ни за криво стечено богатство. Јер изгледа, да он није сам ни стекао то богатство, ни право ни криво, него наследио, пошто се каже беше богат, а не: постаде богат, или: обогати се. Но нашто да га Господ оптужује, кад је жива оптужба против њега стајала пред капијом двора његовог, исписана не мастилом по хартији, него ранама и гнојем по кожи живога човека? Несумњиво, да је богаташ имао све оне пороке, које богатство неминовно доноси собом сваком лакомисленом. Јер онај ко се сваки дан раскошно облачио, раскошно јео и пио, и весело проводио, није могао имати у себи страха Божјега, није могао уздржати језик свој од многоречивости, ни трбух свој од прождрљивости, ни срце своје од гордости и сујете, нити од презирања других људи, нити од подсмевања светињи Божјој. А ово све пак неизбежно и незадржано гони човека и на блуд, и на превару, и освету и убиство и богоодрицање. Но све те грехе и пороке богаташеве Господ не набраја. Из Његове приче само је један преступ богаташев јасан, а то је: крајње презирање човека Лазара, и то ни због чега другог, него због беде и болести. Да је Лазар био здрав и у свилу одевен, па се појавио пред капијом, богаташ би га несумњиво ословио, и позвао за трпезу своју, - ословио би га као човека, признао би га за човека. Међутим у бедном и гнојавом Лазару он није гледао човека нити признавао човека. Он је презрео створење Божје као и да не постоји. Он је одвраћао очи своје од њега, да не упрља поглед свој. Он је сматрао себе својом сопственом својином, и своје богатство сматрао је не позајмицом Божјом него искључиво својом својином. Талант који му је Бог дао, он је закопао у земљу свога тела, и није дао да се њиме користе они који су то потребовали. Његово срце било је отежало ждерањем и пијанством (Лк. 21, 34), те је било потпуно слепо за духовни свет и за духовне вредности. Он је гледао само телесним очима, слушао телесним ушима, живео телесним животом. Његова душа била је исто онако гнојава као Лазарево тело. Његова душа била је права слика Лазаревог тела, и Лазарево тело било је права слика његове душе. И тако, Бог је био поставио два човека на земљи, да буду огледало један другом, једнога у двору, другога пред капијом двора. Спољашњи сјај богаташев био је огледало унутрашњости Лазареве, а спољашњи гној Лазарев огледало унутрашњости богаташеве? Зар је потребно било да Господ набраја све грехе богаташеве? Они су једним потезом сви објављени, сви до једнога. Немилосрће богаташево према Лазару скинуло је завесу са ђубришта душе богаташеве, и сва гадост тога ђубришта, и за очи и за уши и за нос и за језик, тренутно је објављена. Ето, то је слика двојице неједнаких људи на земљи; једнога чије су име људи врло добро знали и радо изговарали; и другога, чије име људи нису хтели знати. А ево сада каква је слика те двојице неједнаких људи на небу. А кад умре сиромах, однесоше га ангели у крило Аврамово; а умре и богати, и закопаше га. И у паклу кад беше у мукама подиже очи своје и угледа из далека Аврама, и Лазара у крилу његову. Умиру богаташи као што умиру и сиромаси. Нико се не рађа у овај свет, да живи у њему вечито, јер и свет је овај смртан и чека свој крај. Богаташи умиру с уздахом за овим светом, а сиромаси са уздахом за оним. Оставивши свет овај богаташ, оставио је сјај и раскош и сласт; а Лазар оставивши овај свет, оставио је глад, гној и псе. Но погледајте сад жетву Божју! Кад умре сиромах, ангели узеше душу његову и однеше у Рај; а кад умре богаташ, ангели се вратише од његовог самртног одра празних руку. На једном споља трулом дрвету ангели нађоше и изабраше диван и зрео плод; а на другом споља лиснатом и зеленом дрвету не нађоше никакав плод. А свако дрво које добра рода не рађа сече се и у огањ се баца (Лк. 3, 9). Ове пророчке речи дословце су се испуниле на немилосрдном богаташу. Он је био посечен и телом и душом; тело му бачено у гроб да гори у земљи, а душа у пакао да гори у паклу. Ангели се нису ни приближили његовој самртној постељи, јер су знали да ту нема за њих ништа; него му се приближише ђаволи и људи, да га и једни и други закопају; и ђаволи му закопаше душу у пакао, а људи тело у земљу. Наравно, да су се људи различно односили и према мртвим телима богаташа и Лазара, као и према њима живим. Смрт богаташа објављена је на све стране, а сав се град узрујао и стекао мртвоме на погреб. Ледено тело, које је у смрти ваљда први пут изгледало озбиљно откад се родило, било је опет обучено у нов скерлет у нову свилу, смештено у ковчег од ретка дрвета и ретка метала, и вожено кроз град у позлаћеним колима, са коњима покривеним црним покривалима и тако примораним да и они изражавају жалост за оним који је животом својим проиграо сажаљење неба. За колима су ишле чете пријатеља, сродника и слугу, све покривено црнином жалости. За ким? За оним који није хтео ни отпатке са свога стола дати једном гладном просјаку. Сав се град стекао на његов гроб, да чује беседе о његовим врлинама и заслугама за град, за народ и за човечанство красне као скерлет и глатке као свила на мртвачевом телу, коме више нису биле потребне ни мрве са трпезе овога живота; речи лажне као и сав живот овога човека; речи празне као што је била празна и душа његова без добрих дела. Најзад је тело са скерлетом и свилом положено у земљу не да га лижу пси него да га једу црви. На гроб су положени зелени и цвећани венци, њему који је изгубио венац небеске славе. И подигнут му је више главе скупоцен споменик са златом исписаним именом, које се није налазило у Књизи Живих. Но од хиљаде оних, који су правили ову бескорисну параду, ниједном није падало на ум, да је у то само време душа богаташева била у паклу. - А какав је био погреб сиромаха Лазара? Као и погреб једног пса кад се нађе мртав на улици. Неко је морао доставити градској власти, да некакав мртав просјак лежи на улици; да би власт требала да се постара да га погребе из више разлога, а нарочито из два: прво, опасност је да га пси не искидају и не разнесу по граду; а друго, опасност је да се не усмрди, и тако закужи град. У осталом, треба га што пре извући из града и закопати и још због тога, што мртво, згрчено, гнојаво и дроњаво тело вређа погледе мимопролазника. Ниједан разлог, дакле, није због Лазара но сви због самих грађана. Он је, сиромах, био досадан људима за живота, па, ето, и после смрти. Власт се морала мрштити на ту непријатну вест, и тражити људе који ће свршити тај непријатни посао, и бринути како ће те људе исплатити за тај посао! И уста устима саопштавала су: умро неки просјак! Ко ће сахранити једнога просјака? Где, и о чијем трошку? Ко је тај просјак? можда су питала радознала деца, Смешно питање! Ко би још знао и памтио имена просјака! Ето, још каква је огромна разлика била између та два човека у погледу њихове вредности у очима људи! Али небо не полаже много на оцену људи, ни на њихове похвале нити на њихово пљување, ни на ордене нити на осуде. Људске оцене простиру се само до гроба умрлих, а после овог небо узима њихове душе и даје своје оцене. По тој оцени неба свилени богаташ је запао у пакао, а гнојави Лазар се дигао у Рај. И кад би у паклу, у мукама великим, подиже богаташ очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у крилу његову. Ваљда први пут од свога постања сада богаташ подиже очи своје горе. На земљи је гледао само на себе и на свет око себе, и немајући никакве муке његов се поглед никад није ни дизао навише. Тако је и данас са многим од нас, због чега је и постала пословица: без невоље нема богомоље! Нека су зато по хиљаду пута благословене муке које у овоме животу сналазе нас и приморавају нас да дигнемо очи своје и срце своје ка Господу! Да овај несрећни богаташ није проклињао муке на земљи и бежао од мука, тражећи само смеха и весеља, он би још на земљи подигао очи своје к небу, и вероватно спасао би се пакла, одакле је узалудно дизати очи у вис. Рекао је још премудри цар: боља је жалост него смех, јер кад је лице невесело, срце постаје боље (Пропов. 7, 3). Овај богаташ се смејао и веселио целога живота, и кроз смех и весеље срце се његово потпуно испразнило од страха Божјега. Кад он, дакле, погледа из пакла горе, угледа у даљини Аврама и Лазара у крилу његову. Издалека, каже се, да се тиме означи, да је ад удаљен од рајског обиталишта праведних. Аврам је праотац народа јеврејског по телу, но по своме благочешћу он је праотац свих праведника који вером, послушношћу и смирењем угодише Богу испунивши вољу Божју. И Лазар беше у крилу Аврамову. Шта значи крило Аврамово? Значи тихо пристаниште свих праведних, које је Бог упокојио после буре живота на земљи. До Христа Аврам је сматран од Јевреја за првака међу праведницима, а Господ је говорио ову причу Јеврејима. Наравно, доласком Христовим у свет постали су многи још већи од Аврама у царству Божјем. Није Господ обећао Авраму, него апостолима Својим да ће сести на дванаест престола и судити над дванаест колена израиљевих. Но од Симова племена Аврам се први удостојио царства Божјега (Лк. 13, 28), у коме су поред њега и сви остали праведници, намучени и побијени пророци, благочестиви цареви и други богоугодници. У то друштво највећих праведника, у друштво Аврама, Исака, Јакова, Јосифа, пророка Илије и Јелисеја, праведнога Јова и славног Давида, дошао је и Лазар, онај бедни сиромашак, који је у животу стрпљиво подносио глад, и голотињу, и презрење, и болест, и гној. Нико од њих није дошао у то место светлости, мира и неисказане радости, због свог земаљског богатства и весеља, због своје научености и власти, због своје царске круне и господства, него због своје тврде вере и наде у Бога, због своје покорности вољи Божјој, или због свог стрпљења и благовременог покајања. Јер не гледа Бог шта је ко овде на земљи, него гледа какво је чије срце. У Његово царство ући ће они који су имали не царску круну, него царску душу; и ућиће богати милосрђем и вером, а не новцем и земљом; и ући ће научени, но не научени земљом и телом, него мудрошћу Божјом; и ући ће радосни и весели срцем, но не они чије су срце веселили само свирачи и играчи, него којима је срце било испуњено радошћу и весељем од Бога, као што вели Псалмист: срце моје и тело моје радује се Богу живоме (Пс. 84, 2)! Шта, дакле, рече грешни богаташ смотривши над собом тај сјајни призор, и видевши у близини Аврамовој и Лазара, онога истог Лазара, чијим именом он није хтео на земљи прљати уста своја? И повикавши рече: оче Авраме! смилује се на мене и пошљи ми Лазара, нека умочи у воду врх од прста свога и да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. Заиста, нема речи које би боље могле изразити страхоту мука грешника у паклу! Кад је неко мало гладан, он тражи меса и рибе, да задовољи свој стомак, кад је неко много гладан, он тражи ма и суха хлеба, да засити своју глад; а кад је неко близу умирања од глади, он је радостан ако добије и шаку жира, да поврати живот свој. Какав је неописано страшан био пламен паклени, у коме је овај богаташ горео, јасно показује то што он не тражи ни комад леда, ни ведрицу воде, чак не ни чашу воде, него само влажан врх једнога прста! Само једна кап воде на врху прста да се спусти на његов врели језик! О браћо моја, кад би људи веровали да Христос Господ није дошао на земљу да увелича царство неистине још једном неистином; и да Он није могао уопште изрећи неистину нити пак преувеличати једну ствар, ваистину ова једна једина јеванђељска прича Његова била би довољна да спасе све живе људе на земљи. Погледајте, како овај човек који није знао за милост у овоме животу вапије за милост из пламена пакленог! Па онда погледајте се и пребројте се сви ви који не само не чините милост него творите немилост према беднијим и сиромашнијим од себе! У скором времену можете ви вапити за милост као и овај негдашњи богаташ са онога места, на које се зраци милости у вечности не спуштају. А Аврам рече: синко, опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, а Лазар опет зла, а сад се он теши, а ти се мучиш. И преко свега тога постављена је међу вама и нама велика пропаст, да они који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе. Аврам ословљава грешника у паклу са благом речју - синко! што показује савршено одсуство сваке злобе код праведника у царству блаженства. Осим тога, таквим ословљавањем праотац Аврам хоће да напомене своме потомку, да је овај из његовог племена, да је имао пред собом пример врлине како његов, Аврамов, тако и осталих праведника, и да је могао себе благовремено спасти од паклених мука. Но он не може да испуни молбу грешникову из два разлога; прво, јер је таквим положајем ствари задовољена небесна правда, и друго, јер између обиталишта праведних и мучилишта грешних у ономе свету нема ни моста ни пута за људе. Да ли ће пак неки грешник, по молитвама Цркве на земљи, бити од Бога преведен из пакла у рај пре Страшнога Суда, то је тајна Божја, у коју се Аврам не упушта. Он само напомиње негдашњем богаташу - сада сиромашнијем од свих просјака на земљи - да је он примио на земљи све што је желео; па како он на земљи никада није пожелео небесних блага, нити је за њих дао једну мрву хлеба, нити пролио једну једину сузу, то је он примио сву своју плату потпуно у земаљском животу. Лазар је пак у овом временом животу примио само муку, и бол, и презрење, и сузе, желећи блага небеских, па је, ево, и примио та блага. Као што је и Господ рекао: благо онима који плачу, јер ће се утешити (Мат. 5, 4); и као што је још Он рекао: и ви ћете жалосни бити али ће се ваша жалост окренути на радост (Јов. 16, 20); и као што је још рекао: тешко вама који се смејете сада, јер ћеше заплакати и заридати (Лк. 6, 25)! Увиђајући да му је Аврам право одговорио на његову прву молбу грешник сада вапије с другом молбом: Тада рече: молим те онда, оче, да га пошљеш кући оца мога. Јер имам пет браће: нека им посведочи, да не би и они дошли на ово место мучења. Откуда наједанпут оволико милосрђе његово према другим људима, и оволика брига за спасење других? Није ово милосрђе, него је ово један други влажан прст који он тражи да га се дотакне, те да му се муке олакшају. Овим он открива један нарочити грех свој: саблажњавање других, Он је допао пакла, дакле, не само зато што је био немилосрдан према Лазару, него и зато што је својим лакоумним животом дао за пример браћи својој, и тиме и њих упропастио пропутивши им пут за пакао. А саблазан је страшан грех: Поклизнути сам, и повући и друге за собом, значи заслужити несравњено тежу осуду него ли кад човек сам поклизне. Чујте како је страшну реч рекао сам Господ о ономе који саблажњава. Боље би му било да му се воденични камен обеси о врату и да га баце у море него да саблазни једнога од ових малих (Лк. 17, 1-2). А по свему изгледа да су браћа овога богаташа била млађа од њега. Зато, он најпре хтео би, да му Лазар приђе и опрости; а потом да поправи свој грех према браћи својој. Тада би се његов пламен ублажио и његова мука смањила. Ову молбу, дакле, упућује он Авраму не толико ради браће своје колико ради себе самог. Рече му Аврам: они имају Мојсеја и пророка, нека њих слушају. А он рече: не, оче Авраме! него ако им дође ко из мртвих покајаће се. А Аврам му рече: ако не слушају Мојсеја и пророка, ни да ко из мртвих устане неће веровати. Ни ову другу молбу богаташеву, дакле, Аврам такође не може да испуни. Он даје крупне и убедљиве разлоге зато. Нашто слати Лазара на земљу да опомиње људе, шта их чека после смрти, кад им је јасно речено кроз Мојсеја и пророке, шта треба да чине па да се спасу? Хиљаде и хиљаде других људи спасли су себе не сведоџбом мртвих, него сведоџбом живих. Па кад су се толике хиљаде могле спасти слушајући Мојсеја и пророке, моћи ће и твоја браћа. Узалуд грешни богаташ настојава на својој молби, поткрепљујући је тиме, да ако им дође ко из мртвих покајаће се. Аврам, опет, с јаким разлогом, коначно одбија ту молбу. Шта помаже што ће им Лазар посведочити, ако они не слушају Мојсеја и пророке? Нису ли Мојсеј, Исаија и Илија видели Бога, и од имена Божјег говорили оно што су говорили? Па ако њима не верују, како ће веровати Лазару, ако им се овај јави из мртвих? Пре свега, ко је Лазар? Човек на кога они ни за живота му нису обраћали пажњу као ни ти. А после, сумњиво је да су они уопште и чули за смрт беднога Лазара. Када су се они загледали у његово гнојаво лице, да би га сад познали ако им се јави из славе, светао као ангел? Када су они ослушнули његов глас да би га по гласу познали? Када су они чули исповест његовог чемерног живота, да би га по његовој историји познали? Неће ли рећи: то је привиђење? Или некаква утвара? Или самообмана? Какво је добро донела Саулу појава Самуила из мртвих (I Сам. 28)? Одговор Аврамов није ништа помогао грешнику у паклу, али зато може помоћи многима који данас изазивају духове мртвих, да би сазнали тајне небесне и као тобож укрепили се у вери. Заиста, нема лакшег пута да се сиђе с ума и падне у пропаст! Спиритизам је бежање са светлости у мрак и тражење светлости у мраку. Они који изазивају духове, да би дознали истину, доказују да не верују Господу Исусу. Но како могу разумни људи веровати духовима својих тетака и комшија - кад је још притом и питање, да ли су то уистини духови оних под чијим се именом јављају? - а неверовати Сведржитељу истине? Чиме могу тетке и комшије, и медијуми, и гатари, посведочити своје речи? А Христос је посведочио Своје речи крвљу Својом и крвљу хиљада, хиљада Својих верних који су за те речи живот свој положили. Уосталом Јевреји су видели не само дух васкрслог Лазара, него и тело и дух, па опет нису веровали него су још хтели убити Лазара (Јов. 12, 10-11) да не би сведочио истину. Па су још Јевреји видели повраћену из мртвих кћер Јаирову, и сина Наинске удовице - па зашто не вероваше? Па су видели многе мртве што устадоше из гробова при издисању Христовом - па зашто не вероваше? И најзад сазнали су поуздано о васкрслом Господу Исусу, па место да верују а они потплаћиваху стражаре да порекну истину и да објаве лаж. Није ли нам пак све то довољно да верујемо, но тражимо још сведоџби мртвих, ево нам их: ево Аврама, ево Лазара, ево грешног богаташа! Ево сведока и Раја и пакла, и то сведока, проверених не неким мањим него самим Господом Исусом. Ма ко од нас да јасно види очима Рај и пакао, и да чује овај разговор између Аврама и грешника, не би ни издалека могао веровати самоме себи, ни своме виду, ни своме слуху, колико верује кад то посведочи Тајновидац Христос Господ. Он је видео и чуо све ово што нам је у овој причи саопштио, и ми сад знамо истину. Да смо ми сами видели, ми би сумњали говорећи: можда је то неко привиђење, или сан, или халуцинација. Али Он је видео и чуо, Он који се није могао преварити нити, још мање, кога преварити. О, браћо, кад би ми њему више веровали него себи! Он то и захтева од нас; и то је главни захтев Његовог Јеванђеља - да верујемо Њему више него себи; и више Њему него свима живима и свима мртвима. Није ли, уосталом, сличан случај са сваким правим путовођом и путницима које он води? не тражи ли он, да путници следују њему, и не траже пут својим неискусним очима, и не иду за лажним путовођама, који из неког свог рачуна кажу, да знају краћи и лакши пут? Христос Господ је путовођ наш за Царство Своје, које нико не може боље познавати од Њега. Христу морамо веровати више него својим варљивим очима и ушима, и ништавном умовању своме. Да не би били обмањивани разним сумњивим духовима и привиђењима, Он је у свом присуству отворио нам Рај и пакао, и пустио умрле да нам саопште оно шта нам је ради спасења потребно да знамо; у Своме присуству - да би сазнали праву истину о ономе свету и то онолико само од те истине, колико нам је нужно знати, колико да не би имали немилосрђе богаташево а да би имали стрпљење Лазарево, његову веру и његову наду. И да не би ништа у овоме свету сматрали својом својином, него све што имамо - Божјом позајмицом ради спасења нашег и наших ближњих. Господу Исусу нека је зато слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Еванђеље о богаташу и убогом Лазару Старац Филотеј Зервакос: Богатство човјеку не доноси никакву срећу Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин: Беседа у недељу двадесет другу по Педесетници Светописамска читања: Гал. 215 (6:11-18) Браћо, видите како вам великим словима написах својом руком! 12. Који хоће да се допадну по тијелу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. 13. Јер ни сами обрезани не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да би се вашим тијелом хвалили. 14. А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету. 15. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. 16. И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. 17. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим. 18. Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин. Лк. 83 (16:19-31) Рече Господ причу ову: човјек пак неки бјеше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. 20. А бјеше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, 21. И жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. 22. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га. 23. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. 24. И он повика и рече: Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. 25. А Авраам рече: Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се тјеши, а ти се мучиш. 26. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе. 27. Тада рече: Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега; 28. Јер имам петорицу браће: нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења. 29. Рече му Авраам: Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају. 30. А он рече: Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се. 31. А он му рече: Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити. Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу двадесет другу по Педесетници О својини се препиру људи на земљи, и нигде краја овом заморном и неуспешном препирању! О, људи, а чија сте ви својина? О пашу се отима стадо, а власник и паше и стада стоји и гледа с чуђењем, зашто се његово стадо толико отима о његову пашу, кад он брине о стаду и о паши? Многе ствари човек памти, а једну никако да запамти - ма колико му се она понављала - да он без својине улази у овај свет и без својине излази из овога света. Људи деле ову црну земљу, и никад да је поделе! И животом плаћају границе своје својине, и границе ипак остају помичне. Несравњено скупљим плаћа се несравњено јевтиније; и људи се много и не буне против тога, но ту страшну цену називају или правом, или патриотизмом или неким другим утешним именом. Само никако да кажу, да је лудост што је овца дала свој живот за шаку траве, кад је трава ради живота а не ради траве. Питање својине на крају крајева јесте питање траве, Јер све што људи једу и у што се одевају јесте трава, или понешто још мртвије од траве. У самом почетку Светог Писма каже се, да Бог даде људима и зверињу, биље и траву за храну (Пост. 1, 29-30; 9, 3). Кад поставите људима питање; шта је важније: трава или човек? добићете једногласан одговор, да је човек важнији. Али на делу људи признају да је трава важнија од човека кад жртвују и туђи и свој живот за траву. Но и ако је питање својине, питање траве, ипак је то питање главни камен спотицања у животу људи на земљи. Само они који су својим духом најсличнији Богу не спотичу се о тај камен, него га обилазе и немарно остављају за собом. Осталима је тај саблажњиви камен предмет препирки, предмет разговора, предмет неизмерног труда и зноја, предмет и садржина целога живота, и, најзад - њихов надгробни споменик. Где је благо Крезово? Где су ручкови Лукулови? Где је држава Цезарева? Где сила Наполеонова? Свему томе још се и може наћи трага, у овом облику или у оном, но није то важно толико колико: где је сада богати Крез? Где прождрљиви Лукул? Где властољубиви Цезар? и где силни Наполеон? Најважније је знати, где су људи, а не где је својина њихова. Но ово ми не можемо дознати пре него што дознамо, чија су својина људи? Чија су, дакле, својина људи? Онај ко реши питање својине човека, лако ће решити питање својине човекове, као путарима кад уклоне највећи камен с пута што је лако потом одгрнути шљунак и лишће. Кад људи сами решавају ово питање, мимо Христа Господа, као што су и решавали сами кроз хиљаде година, онда га они реше на два начина: Прво решење: човек је својина злих духовних сила које се крију иза природе и под маском природе, и друго решење: човек је својина саме природе која га је и створила, која га држи неко време, као намештај међу својим намештајем, и која га најзад ломи и убија. Сва мудровања људска од постања света, која нису позајмила ни мало разума од Христа, имају само та два одговора на питање: чија је својина човек. А Христов одговор на ово питање гласи: човек је својина свеблагога Бога. И то својина не тако као што су ствари својина нечија него као слободно и разумно биће, као син Божји. Ово решење није решење једнога философа - јер да је тако ми не би веровали - него је ово решење Очевица, који је дошао људима у посету из саме троједине централе бића и живота, из које се живот разводи по свима световима. Зато ми и верујемо у ово решење и држимо га као једино истинито и једино спасоносно. Ово управо и не може се назвати решењем, него сведочанством Очевидца. Овим сведочанством решена су и сва питања својине човекове, сва питања газдинства, економије и политике на земљи. Људи су Божја својина, значи: и природа је тим пре Божја својина. А ово опет значи, да све оно што човек назива својом својином у ствари је Божја својина, и позајмица Божја људима. Ту позајмицу Бог је разделио људима неједнако. Зашто неједнако? Зато што су људи слободна и разумна бића. Мртвим стварима Бог је доделио све подједнако. И полуживим створењима, т.ј. неслободним и неразумним, Бог је доделио све подједнако. А Својим слободним и разумним створењима Бог је доделио све неједнако, да би се показао њихов разум и њихова слобода; да би људи увидели братску зависност један од другога; и да би мудрим руковањем позајмице Божје омогућили спасење како своје тако и своје браће. И тако позајмица Божја - или оно што људи погрешно називају својом својином - јесте само средство спасења људског. Данашње јеванђеље говори о једном богаташу који није својину схватио тако него иначе, у апсолутном смислу те речи, и који је због тога дочекао такве муке, да се човеку срце леди и коса костреши само читајући опис тих мука. Рече Господ: човек неки беше богат, који се облачаше у скерлет и свилу, и весељаше се сваки дан сјајно. А бејаше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав. И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; но и пси долажаху и лизаху гној његов. Ово је страшна слика земаљске неједнакости. Но, почекајте, доцније ћемо видети још страшнију слику небеске неједнакости. Каква противположност: на једној страни богаташ, одевен у скерлет и свилу, а на другој просјак, одевен у ране и гној! На једној страни човек коме чине друштво људи слични њему: богати, сити, одевени и весели; на другој страни човек коме једино пси чине друштво! На једној страни богатство, здравље и ситост до преситости; на другој страни чемерна беда, болест и глад! На једној страни урнебес од песме игре и смеха; на другој страни ћутљиво чекање на мрве хлеба, и ћутљиво посматрање течења гноја из свога тела, и ћутљиво чекање смрти! Ћутљиво и стрпљиво - јер се не каже, да је Лазар искао помоћи, нити викао као други просјаци. Он је у својој глади само желео мрве испод стола богаташева и ћутао је. Он је срцем разговарао с неким, но језиком ни с ким. Но шта и да говори језиком о својој беди, кад је цело тело његово, окружено псима, јасније о томе говорило, него сви језици на земљи? Но, запазите врло важну ствар, да Господ не спомиње име богаташево, а име бедника спомиње. И кроз целу причу име богаташево остаје неспоменуто, док се Лазарево име спомиње и на земљи и на небу. Шта то значи? Није ли то сасвим супротно обичају људском, да памте и спомињу имена богаташа, и да имена сиромаха или не памте, или, ако их и знају, не спомињу их? Као безимене сени просјаци ходе или пужу по земљи међу људима, сви са једним општим именом - просјак, док се име богаташа разлеже дворанама, пева у песмама, пише по историјама и новинама, изрезује на споменицама. Баш зато Господ и не спомиње име богаташево, да не би дао и сувише чести ономе кога су људи толико чествовали, и да би показао да су судови Божји друкчији од судова људских, и често сасвим супротни овима. Он није дошао на земљу да поступи у свему као што поступају људи са људима него да покаже како ће небо поступити са људима. И већ самим тим пропуштањем имена богаташева Он открива једну небеску тајну. Име оваквих богаташа биће на небу као и непознато; оно се неће спомињати ни међу ангелима ни међу светитељима. Оно ће бити избрисано из Књиге Живих. Господ је морао знати име богаташево као што је знао и име сиромахово, но није га нарочито хтео изговорити Својим животворним устима, да га не би тако обновио и оживео, пошто је оно већ било избрисано из Књиге Живих. Запазите, да се Господ као нарочито чувао да изговори Својим устима име Иродово, Пилатово, Кајафино. Идите кажите оној лисици (Лк. 13, 32)! говори Он за Ирода, но неће да изговори име његово. Још раније је рекао Бог за безаконике кроз Псалмиста: нити ћу споменути имена њихова устима мојим (Пс. 16, 4). А праведницима је Господ Исус рекао: радујте се што су ваша имена записана на небесима (Лк. 10, 20); и то радовање Он им препоручује изнад сваког другог радовања, чак и изнад радовања од тога што им се зли дуси покоравају. Но какво је зло учинио овај богаташ, да Господ неће ни име његово да спомене? Гле, Господ га не оптужује ни за крађу, ни за лаж, ни за блуд, ни за убиство, ни за неверовање у Бога, па чак ни за криво стечено богатство. Јер изгледа, да он није сам ни стекао то богатство, ни право ни криво, него наследио, пошто се каже беше богат, а не: постаде богат, или: обогати се. Но нашто да га Господ оптужује, кад је жива оптужба против њега стајала пред капијом двора његовог, исписана не мастилом по хартији, него ранама и гнојем по кожи живога човека? Несумњиво, да је богаташ имао све оне пороке, које богатство неминовно доноси собом сваком лакомисленом. Јер онај ко се сваки дан раскошно облачио, раскошно јео и пио, и весело проводио, није могао имати у себи страха Божјега, није могао уздржати језик свој од многоречивости, ни трбух свој од прождрљивости, ни срце своје од гордости и сујете, нити од презирања других људи, нити од подсмевања светињи Божјој. А ово све пак неизбежно и незадржано гони човека и на блуд, и на превару, и освету и убиство и богоодрицање. Но све те грехе и пороке богаташеве Господ не набраја. Из Његове приче само је један преступ богаташев јасан, а то је: крајње презирање човека Лазара, и то ни због чега другог, него због беде и болести. Да је Лазар био здрав и у свилу одевен, па се појавио пред капијом, богаташ би га несумњиво ословио, и позвао за трпезу своју, - ословио би га као човека, признао би га за човека. Међутим у бедном и гнојавом Лазару он није гледао човека нити признавао човека. Он је презрео створење Божје као и да не постоји. Он је одвраћао очи своје од њега, да не упрља поглед свој. Он је сматрао себе својом сопственом својином, и своје богатство сматрао је не позајмицом Божјом него искључиво својом својином. Талант који му је Бог дао, он је закопао у земљу свога тела, и није дао да се њиме користе они који су то потребовали. Његово срце било је отежало ждерањем и пијанством (Лк. 21, 34), те је било потпуно слепо за духовни свет и за духовне вредности. Он је гледао само телесним очима, слушао телесним ушима, живео телесним животом. Његова душа била је исто онако гнојава као Лазарево тело. Његова душа била је права слика Лазаревог тела, и Лазарево тело било је права слика његове душе. И тако, Бог је био поставио два човека на земљи, да буду огледало један другом, једнога у двору, другога пред капијом двора. Спољашњи сјај богаташев био је огледало унутрашњости Лазареве, а спољашњи гној Лазарев огледало унутрашњости богаташеве? Зар је потребно било да Господ набраја све грехе богаташеве? Они су једним потезом сви објављени, сви до једнога. Немилосрће богаташево према Лазару скинуло је завесу са ђубришта душе богаташеве, и сва гадост тога ђубришта, и за очи и за уши и за нос и за језик, тренутно је објављена. Ето, то је слика двојице неједнаких људи на земљи; једнога чије су име људи врло добро знали и радо изговарали; и другога, чије име људи нису хтели знати. А ево сада каква је слика те двојице неједнаких људи на небу. А кад умре сиромах, однесоше га ангели у крило Аврамово; а умре и богати, и закопаше га. И у паклу кад беше у мукама подиже очи своје и угледа из далека Аврама, и Лазара у крилу његову. Умиру богаташи као што умиру и сиромаси. Нико се не рађа у овај свет, да живи у њему вечито, јер и свет је овај смртан и чека свој крај. Богаташи умиру с уздахом за овим светом, а сиромаси са уздахом за оним. Оставивши свет овај богаташ, оставио је сјај и раскош и сласт; а Лазар оставивши овај свет, оставио је глад, гној и псе. Но погледајте сад жетву Божју! Кад умре сиромах, ангели узеше душу његову и однеше у Рај; а кад умре богаташ, ангели се вратише од његовог самртног одра празних руку. На једном споља трулом дрвету ангели нађоше и изабраше диван и зрео плод; а на другом споља лиснатом и зеленом дрвету не нађоше никакав плод. А свако дрво које добра рода не рађа сече се и у огањ се баца (Лк. 3, 9). Ове пророчке речи дословце су се испуниле на немилосрдном богаташу. Он је био посечен и телом и душом; тело му бачено у гроб да гори у земљи, а душа у пакао да гори у паклу. Ангели се нису ни приближили његовој самртној постељи, јер су знали да ту нема за њих ништа; него му се приближише ђаволи и људи, да га и једни и други закопају; и ђаволи му закопаше душу у пакао, а људи тело у земљу. Наравно, да су се људи различно односили и према мртвим телима богаташа и Лазара, као и према њима живим. Смрт богаташа објављена је на све стране, а сав се град узрујао и стекао мртвоме на погреб. Ледено тело, које је у смрти ваљда први пут изгледало озбиљно откад се родило, било је опет обучено у нов скерлет у нову свилу, смештено у ковчег од ретка дрвета и ретка метала, и вожено кроз град у позлаћеним колима, са коњима покривеним црним покривалима и тако примораним да и они изражавају жалост за оним који је животом својим проиграо сажаљење неба. За колима су ишле чете пријатеља, сродника и слугу, све покривено црнином жалости. За ким? За оним који није хтео ни отпатке са свога стола дати једном гладном просјаку. Сав се град стекао на његов гроб, да чује беседе о његовим врлинама и заслугама за град, за народ и за човечанство красне као скерлет и глатке као свила на мртвачевом телу, коме више нису биле потребне ни мрве са трпезе овога живота; речи лажне као и сав живот овога човека; речи празне као што је била празна и душа његова без добрих дела. Најзад је тело са скерлетом и свилом положено у земљу не да га лижу пси него да га једу црви. На гроб су положени зелени и цвећани венци, њему који је изгубио венац небеске славе. И подигнут му је више главе скупоцен споменик са златом исписаним именом, које се није налазило у Књизи Живих. Но од хиљаде оних, који су правили ову бескорисну параду, ниједном није падало на ум, да је у то само време душа богаташева била у паклу. - А какав је био погреб сиромаха Лазара? Као и погреб једног пса кад се нађе мртав на улици. Неко је морао доставити градској власти, да некакав мртав просјак лежи на улици; да би власт требала да се постара да га погребе из више разлога, а нарочито из два: прво, опасност је да га пси не искидају и не разнесу по граду; а друго, опасност је да се не усмрди, и тако закужи град. У осталом, треба га што пре извући из града и закопати и још због тога, што мртво, згрчено, гнојаво и дроњаво тело вређа погледе мимопролазника. Ниједан разлог, дакле, није због Лазара но сви због самих грађана. Он је, сиромах, био досадан људима за живота, па, ето, и после смрти. Власт се морала мрштити на ту непријатну вест, и тражити људе који ће свршити тај непријатни посао, и бринути како ће те људе исплатити за тај посао! И уста устима саопштавала су: умро неки просјак! Ко ће сахранити једнога просјака? Где, и о чијем трошку? Ко је тај просјак? можда су питала радознала деца, Смешно питање! Ко би још знао и памтио имена просјака! Ето, још каква је огромна разлика била између та два човека у погледу њихове вредности у очима људи! Али небо не полаже много на оцену људи, ни на њихове похвале нити на њихово пљување, ни на ордене нити на осуде. Људске оцене простиру се само до гроба умрлих, а после овог небо узима њихове душе и даје своје оцене. По тој оцени неба свилени богаташ је запао у пакао, а гнојави Лазар се дигао у Рај. И кад би у паклу, у мукама великим, подиже богаташ очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у крилу његову. Ваљда први пут од свога постања сада богаташ подиже очи своје горе. На земљи је гледао само на себе и на свет око себе, и немајући никакве муке његов се поглед никад није ни дизао навише. Тако је и данас са многим од нас, због чега је и постала пословица: без невоље нема богомоље! Нека су зато по хиљаду пута благословене муке које у овоме животу сналазе нас и приморавају нас да дигнемо очи своје и срце своје ка Господу! Да овај несрећни богаташ није проклињао муке на земљи и бежао од мука, тражећи само смеха и весеља, он би још на земљи подигао очи своје к небу, и вероватно спасао би се пакла, одакле је узалудно дизати очи у вис. Рекао је још премудри цар: боља је жалост него смех, јер кад је лице невесело, срце постаје боље (Пропов. 7, 3). Овај богаташ се смејао и веселио целога живота, и кроз смех и весеље срце се његово потпуно испразнило од страха Божјега. Кад он, дакле, погледа из пакла горе, угледа у даљини Аврама и Лазара у крилу његову. Издалека, каже се, да се тиме означи, да је ад удаљен од рајског обиталишта праведних. Аврам је праотац народа јеврејског по телу, но по своме благочешћу он је праотац свих праведника који вером, послушношћу и смирењем угодише Богу испунивши вољу Божју. И Лазар беше у крилу Аврамову. Шта значи крило Аврамово? Значи тихо пристаниште свих праведних, које је Бог упокојио после буре живота на земљи. До Христа Аврам је сматран од Јевреја за првака међу праведницима, а Господ је говорио ову причу Јеврејима. Наравно, доласком Христовим у свет постали су многи још већи од Аврама у царству Божјем. Није Господ обећао Авраму, него апостолима Својим да ће сести на дванаест престола и судити над дванаест колена израиљевих. Но од Симова племена Аврам се први удостојио царства Божјега (Лк. 13, 28), у коме су поред њега и сви остали праведници, намучени и побијени пророци, благочестиви цареви и други богоугодници. У то друштво највећих праведника, у друштво Аврама, Исака, Јакова, Јосифа, пророка Илије и Јелисеја, праведнога Јова и славног Давида, дошао је и Лазар, онај бедни сиромашак, који је у животу стрпљиво подносио глад, и голотињу, и презрење, и болест, и гној. Нико од њих није дошао у то место светлости, мира и неисказане радости, због свог земаљског богатства и весеља, због своје научености и власти, због своје царске круне и господства, него због своје тврде вере и наде у Бога, због своје покорности вољи Божјој, или због свог стрпљења и благовременог покајања. Јер не гледа Бог шта је ко овде на земљи, него гледа какво је чије срце. У Његово царство ући ће они који су имали не царску круну, него царску душу; и ућиће богати милосрђем и вером, а не новцем и земљом; и ући ће научени, но не научени земљом и телом, него мудрошћу Божјом; и ући ће радосни и весели срцем, но не они чије су срце веселили само свирачи и играчи, него којима је срце било испуњено радошћу и весељем од Бога, као што вели Псалмист: срце моје и тело моје радује се Богу живоме (Пс. 84, 2)! Шта, дакле, рече грешни богаташ смотривши над собом тај сјајни призор, и видевши у близини Аврамовој и Лазара, онога истог Лазара, чијим именом он није хтео на земљи прљати уста своја? И повикавши рече: оче Авраме! смилује се на мене и пошљи ми Лазара, нека умочи у воду врх од прста свога и да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. Заиста, нема речи које би боље могле изразити страхоту мука грешника у паклу! Кад је неко мало гладан, он тражи меса и рибе, да задовољи свој стомак, кад је неко много гладан, он тражи ма и суха хлеба, да засити своју глад; а кад је неко близу умирања од глади, он је радостан ако добије и шаку жира, да поврати живот свој. Какав је неописано страшан био пламен паклени, у коме је овај богаташ горео, јасно показује то што он не тражи ни комад леда, ни ведрицу воде, чак не ни чашу воде, него само влажан врх једнога прста! Само једна кап воде на врху прста да се спусти на његов врели језик! О браћо моја, кад би људи веровали да Христос Господ није дошао на земљу да увелича царство неистине још једном неистином; и да Он није могао уопште изрећи неистину нити пак преувеличати једну ствар, ваистину ова једна једина јеванђељска прича Његова била би довољна да спасе све живе људе на земљи. Погледајте, како овај човек који није знао за милост у овоме животу вапије за милост из пламена пакленог! Па онда погледајте се и пребројте се сви ви који не само не чините милост него творите немилост према беднијим и сиромашнијим од себе! У скором времену можете ви вапити за милост као и овај негдашњи богаташ са онога места, на које се зраци милости у вечности не спуштају. А Аврам рече: синко, опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, а Лазар опет зла, а сад се он теши, а ти се мучиш. И преко свега тога постављена је међу вама и нама велика пропаст, да они који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе. Аврам ословљава грешника у паклу са благом речју - синко! што показује савршено одсуство сваке злобе код праведника у царству блаженства. Осим тога, таквим ословљавањем праотац Аврам хоће да напомене своме потомку, да је овај из његовог племена, да је имао пред собом пример врлине како његов, Аврамов, тако и осталих праведника, и да је могао себе благовремено спасти од паклених мука. Но он не може да испуни молбу грешникову из два разлога; прво, јер је таквим положајем ствари задовољена небесна правда, и друго, јер између обиталишта праведних и мучилишта грешних у ономе свету нема ни моста ни пута за људе. Да ли ће пак неки грешник, по молитвама Цркве на земљи, бити од Бога преведен из пакла у рај пре Страшнога Суда, то је тајна Божја, у коју се Аврам не упушта. Он само напомиње негдашњем богаташу - сада сиромашнијем од свих просјака на земљи - да је он примио на земљи све што је желео; па како он на земљи никада није пожелео небесних блага, нити је за њих дао једну мрву хлеба, нити пролио једну једину сузу, то је он примио сву своју плату потпуно у земаљском животу. Лазар је пак у овом временом животу примио само муку, и бол, и презрење, и сузе, желећи блага небеских, па је, ево, и примио та блага. Као што је и Господ рекао: благо онима који плачу, јер ће се утешити (Мат. 5, 4); и као што је још Он рекао: и ви ћете жалосни бити али ће се ваша жалост окренути на радост (Јов. 16, 20); и као што је још рекао: тешко вама који се смејете сада, јер ћеше заплакати и заридати (Лк. 6, 25)! Увиђајући да му је Аврам право одговорио на његову прву молбу грешник сада вапије с другом молбом: Тада рече: молим те онда, оче, да га пошљеш кући оца мога. Јер имам пет браће: нека им посведочи, да не би и они дошли на ово место мучења. Откуда наједанпут оволико милосрђе његово према другим људима, и оволика брига за спасење других? Није ово милосрђе, него је ово један други влажан прст који он тражи да га се дотакне, те да му се муке олакшају. Овим он открива један нарочити грех свој: саблажњавање других, Он је допао пакла, дакле, не само зато што је био немилосрдан према Лазару, него и зато што је својим лакоумним животом дао за пример браћи својој, и тиме и њих упропастио пропутивши им пут за пакао. А саблазан је страшан грех: Поклизнути сам, и повући и друге за собом, значи заслужити несравњено тежу осуду него ли кад човек сам поклизне. Чујте како је страшну реч рекао сам Господ о ономе који саблажњава. Боље би му било да му се воденични камен обеси о врату и да га баце у море него да саблазни једнога од ових малих (Лк. 17, 1-2). А по свему изгледа да су браћа овога богаташа била млађа од њега. Зато, он најпре хтео би, да му Лазар приђе и опрости; а потом да поправи свој грех према браћи својој. Тада би се његов пламен ублажио и његова мука смањила. Ову молбу, дакле, упућује он Авраму не толико ради браће своје колико ради себе самог. Рече му Аврам: они имају Мојсеја и пророка, нека њих слушају. А он рече: не, оче Авраме! него ако им дође ко из мртвих покајаће се. А Аврам му рече: ако не слушају Мојсеја и пророка, ни да ко из мртвих устане неће веровати. Ни ову другу молбу богаташеву, дакле, Аврам такође не може да испуни. Он даје крупне и убедљиве разлоге зато. Нашто слати Лазара на земљу да опомиње људе, шта их чека после смрти, кад им је јасно речено кроз Мојсеја и пророке, шта треба да чине па да се спасу? Хиљаде и хиљаде других људи спасли су себе не сведоџбом мртвих, него сведоџбом живих. Па кад су се толике хиљаде могле спасти слушајући Мојсеја и пророке, моћи ће и твоја браћа. Узалуд грешни богаташ настојава на својој молби, поткрепљујући је тиме, да ако им дође ко из мртвих покајаће се. Аврам, опет, с јаким разлогом, коначно одбија ту молбу. Шта помаже што ће им Лазар посведочити, ако они не слушају Мојсеја и пророке? Нису ли Мојсеј, Исаија и Илија видели Бога, и од имена Божјег говорили оно што су говорили? Па ако њима не верују, како ће веровати Лазару, ако им се овај јави из мртвих? Пре свега, ко је Лазар? Човек на кога они ни за живота му нису обраћали пажњу као ни ти. А после, сумњиво је да су они уопште и чули за смрт беднога Лазара. Када су се они загледали у његово гнојаво лице, да би га сад познали ако им се јави из славе, светао као ангел? Када су они ослушнули његов глас да би га по гласу познали? Када су они чули исповест његовог чемерног живота, да би га по његовој историји познали? Неће ли рећи: то је привиђење? Или некаква утвара? Или самообмана? Какво је добро донела Саулу појава Самуила из мртвих (I Сам. 28)? Одговор Аврамов није ништа помогао грешнику у паклу, али зато може помоћи многима који данас изазивају духове мртвих, да би сазнали тајне небесне и као тобож укрепили се у вери. Заиста, нема лакшег пута да се сиђе с ума и падне у пропаст! Спиритизам је бежање са светлости у мрак и тражење светлости у мраку. Они који изазивају духове, да би дознали истину, доказују да не верују Господу Исусу. Но како могу разумни људи веровати духовима својих тетака и комшија - кад је још притом и питање, да ли су то уистини духови оних под чијим се именом јављају? - а неверовати Сведржитељу истине? Чиме могу тетке и комшије, и медијуми, и гатари, посведочити своје речи? А Христос је посведочио Своје речи крвљу Својом и крвљу хиљада, хиљада Својих верних који су за те речи живот свој положили. Уосталом Јевреји су видели не само дух васкрслог Лазара, него и тело и дух, па опет нису веровали него су још хтели убити Лазара (Јов. 12, 10-11) да не би сведочио истину. Па су још Јевреји видели повраћену из мртвих кћер Јаирову, и сина Наинске удовице - па зашто не вероваше? Па су видели многе мртве што устадоше из гробова при издисању Христовом - па зашто не вероваше? И најзад сазнали су поуздано о васкрслом Господу Исусу, па место да верују а они потплаћиваху стражаре да порекну истину и да објаве лаж. Није ли нам пак све то довољно да верујемо, но тражимо још сведоџби мртвих, ево нам их: ево Аврама, ево Лазара, ево грешног богаташа! Ево сведока и Раја и пакла, и то сведока, проверених не неким мањим него самим Господом Исусом. Ма ко од нас да јасно види очима Рај и пакао, и да чује овај разговор између Аврама и грешника, не би ни издалека могао веровати самоме себи, ни своме виду, ни своме слуху, колико верује кад то посведочи Тајновидац Христос Господ. Он је видео и чуо све ово што нам је у овој причи саопштио, и ми сад знамо истину. Да смо ми сами видели, ми би сумњали говорећи: можда је то неко привиђење, или сан, или халуцинација. Али Он је видео и чуо, Он који се није могао преварити нити, још мање, кога преварити. О, браћо, кад би ми њему више веровали него себи! Он то и захтева од нас; и то је главни захтев Његовог Јеванђеља - да верујемо Њему више него себи; и више Њему него свима живима и свима мртвима. Није ли, уосталом, сличан случај са сваким правим путовођом и путницима које он води? не тражи ли он, да путници следују њему, и не траже пут својим неискусним очима, и не иду за лажним путовођама, који из неког свог рачуна кажу, да знају краћи и лакши пут? Христос Господ је путовођ наш за Царство Своје, које нико не може боље познавати од Њега. Христу морамо веровати више него својим варљивим очима и ушима, и ништавном умовању своме. Да не би били обмањивани разним сумњивим духовима и привиђењима, Он је у свом присуству отворио нам Рај и пакао, и пустио умрле да нам саопште оно шта нам је ради спасења потребно да знамо; у Своме присуству - да би сазнали праву истину о ономе свету и то онолико само од те истине, колико нам је нужно знати, колико да не би имали немилосрђе богаташево а да би имали стрпљење Лазарево, његову веру и његову наду. И да не би ништа у овоме свету сматрали својом својином, него све што имамо - Божјом позајмицом ради спасења нашег и наших ближњих. Господу Исусу нека је зато слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  8. ризница богословља

    Еванђеље о Господу сејачу

    Светописамска читања: Гал. 203 (2:16-20) Браћо, знајући да се човјек не оправдава дјелима закона него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом а не дјелима закона, јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати. 17. Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај! 18. Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник. 19. Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех; 20. А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене. Лк. 35 (8:5-15) Рече Господ причу ову: изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. 6. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. 7. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. 8. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује, нека чује! 9. А ученици његови питаху га говорећи: Шта значи ова прича? 10. А он рече: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију. 11. А ова прича значи: Сјеме је ријеч Божија. 12. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу. 13. А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају ријеч; и ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну. 14. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода. 15. А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује, нека чује! Беседа Светог Владике Николаја Охридског и жичког у недељу двадесет прву по Педесетници Цео свет је једна дуга прича, састављена из безброј прича. Као прича испричана тако је пролазан овај свет, и све што је у свету. Но духовно језгро, што се скрива у љускама свих прича, остаје трајно и не гине. Они људи који овим причама хране само очи и уши, остају духом гладни. Јер дух се храни језгром тих прича, а они нису у стању да дођу до тог језгра. Недухован, чулни човек, храни се зеленим лишћем многобројних прича, и остаје увек гладан и узнемираван глађу. Духован човек тражи језгро тих многобројних прича и хранећи се језгром бива сит и миром испуњен. Приче су и све ствари што постоје, јер све оне као зелено лишће, или као љуске, обмотавају скривено језгро. Приче су и сви догађаји што се збивају, јер и они су само одело духовног садржаја, духовне језгре, духовне хране. Постављен у овај свет човек је као потопљен у море мудрости Божје, исказане у причама. Но онај ко само очима гледа ову мудрост, не види ништа осим хаљине у коју је та мудрост одевена; гледа и види одећу природе, но дух и језгро природе не види; слуша и чује природу, но слуша и чује пусте гласове, а смисао не разуме. Нити се оком да видети језгро природе, нити са ухом да чути смисао њен. Дух проналази дух; смисленост гледа смисао; разум сусреће разум; љубав осећа љубав. Заиста, свет је овај бедан и жалостан по својој хитрој пролазности, и ко се за њега ухвати као за нешто битно само по себи, мораће пасти и зајаукати од бола и стида. Но свет је овај богата ризница поуке у причама, и ко буде тако схватио свет и у том смислу користио се светом, неће ни пасти ни посрамити се. И сам Господ Исус ради поуке људима често се служио причама из природе, то јест, стварима и догађајима из овога света. И често је узимао за поуку обичне ствари и обичне догађаје, да би показао каква се хранљива језгра и како се дубоки садржај скрива и у свима њима. У необичним и ретким догађајима и обични људи траже неки духовни значај, као у падању звезда, у земљотресима, у великим ратовима итд. А само необични људи траже и налазе духовни смисао и у обичним, најчешћим, свакидашњим догађајима. Најнеобичнији међу свима необичним који су по овој земљи икада ходили, Господ Исус, као навлаш је узимао најобичније ствари из овога живота да би открио људима тајну вечнога живота. Гле, шта има обичниjе од соли, од квасца, од дрвета горушична, од сунца, од врабаца, од траве и кринова пољских, од пшенице и кукоља, од камена и песка? Нико од оних који посведневно гледају ове предмете само очима не би ни помислио, да у њима потражи скривене тајне царства Божјега. А Христос је застао баш код ових предмета и обратио пажњу људи на њих откривши неизмерне небеске тајне, скривене под спољашњим изгледом њиховим. Исто тако су прости и обични догађаји, којима се Господ служио да представи и објасни цео духовни живот човеков, или целу историју људског пада и спасења, или крај света и Страшни Суд, или милост Божју према грешницима. Вековима су људи гледали обичне догађаје сличне онима, какви су описани у причама о сејачу и семену, о пшеници и кукољу, о талантима, о блудном сину, о неправедним виноградарима, но нико ни сањао није, да се под лишћем тих догађаја скрива таква хранљива језгра за дух човечји, док Господ није те приче сам испричао, њихово значење протумачио и њихово језгро показао. Данашње јеванђеље излаже познату Христову причу о сејачу, која по свом спољашњем виду излаже један врло обичан догађај, али која у својој унутарњој језгри скрива самога Господа Исуса, и људске душе, и јеванђелску науку, и узрок пропасти и пут спасења људских душа - све у један мах. Изиђе сејач да сеје семе своје. Колико прост толико и свечан почетак! То јест: дође време сејању, мразеви и снегови су приготовили земљу, орачи су узорали, пролеће је наступило, и - сејач изиђе да сеје. Изиђе сејач из дома свога, на њиву своју, да сеје семе своје - не туђе но своје. То је спољашња простота; а ово је унутрашња дубина: сејач је Христос, семе је јеванђелска животворна наука. Човечји род је растресен и приуготовљен хиљадугодишњим мукама и страдањима, лутањима и вапајима, да прими божанско семе животворне науке; пророци су разорали њиву душа људских, и Христос је заблистао као пролеће после дуготрајне и ледене зиме, и као сејач изишао да сеје. Пророци су орачи, и Он је сејач. Ако су пророци посејали овде онде неко семе, то није било њихово семе него од Бога позајмљено. А Христос је изишао да сеје Своје семе. Лажни учитељи пре Христа узимали су од ђавола семе, и сејали га по свету као своје. А Христос не позајима ни од кога него у истини сеје Своје семе. Изиђе сејач - но одакле изиђе и камо? Изиђе Син Божји из вечног крила Оца Свога, но ипак се не одвоји од тога крила. Изиђе у тело човечје, да као човек послужи људима. Изиђе као светлост што излази од сунца, но ипак се не одваја од сунца. Изиђе као дрво из корена свога не одвајајући се од корена свога. Душе су људске њива Његова; и Он изиђе на Своју њиву. Свет кроза Њ поста, а Он дође у свет - на Своју њиву, дакле, изиђе. Душе људске кроза Њ посташе, и Он к Својима дође - на Своју њиву, дакле, изиђе. И тако: из Свога боравишта изиђе, на Своју њиву дође, да Своје семе сеје. То је прави Сејач, окружен миром са свих страна због неоспорне својине своје и чистоте и правде путева својих. А не као слуге које из туђега дома излазе и на туђу њиву долазе и туђе семе сеју, па се понекад у злоћи својој забораве, те туђе присвоје и назову својим, због чега их окружава немир и страх. И кад сејаше, једно (семе) паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико. Говорећи ово повика: ко има уши да чује, нека чује. Ове последње речи показују, да прича има скривен смисао. Јер сви људи имају уши и могу лако чути глас и речи ове приче, но сви немају слух духовни, да би чули дух који дише у овој причи. Зато Господ вели: ко има уши да чује, нека чује. Цела ова прича јасна је и истинита је чак и када се у њој види само опис једног обичног догађаја. Сваки тежак могао би потврдити из свог сопственог искуства, да све ово овако заиста бива са посејаним семеном на њиви. И сваки ће вам моћи испричати своје трудове и муке око њиве: да би спречио путеве преко ње, да би повадио камење из ње, и да би трње искрчио и спалио, те тако сву њиву учинио само добром земљом. Но ова прича није ни испричана због онога што свак из ње зна него због скривеног смисла што нико из ње раније није знао. Она је испричана због дубоке, трајне и духовне истине која се крије у њој. Њива представља душе људске; разнолики делови њиве означавају разнолике душе људске. Једне су душе као земљиште око пута; друге су као каменито земљиште њиве; треће су као трњак на њиви; а четврте као добра земља, удаљена од пута, и чиста од камења и трња. Но зашто сејач не баца семе само по доброј земљи, него и по путу, и по камењаку, и по трњаку? Зато што је јеванђелска благовест јавна а не тајна; не тајна и не ограничена само на један број људи, какве су биле многе тамне и мађионичарске самозване науке код Грка и Египћана, које су имале за циљ више владање једног човека или једне групе људи над осталим људима него спасења душа људских. Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова (Мат. 10, 27). Тако је заповедио Господ Својим ученицима - Главни Сејач осталим сејачима. Даље, и зато што Бог жели спасење свима људским душама, јер Он хоће да се сви људи спасу (I. Тим. 2, 4) и неће да ко погине (II. Петр. 3, 9). Да је Господ сејао своју божанску науку само међу добрим људима, онда би зли имали изговор и рекли би, да они нису ни чули за Јеванђеље. И тако би своју пропаст приписивали Богу а не својој грешности. Но, пак неће пропасти Божјом кривицом, јер Бог је праведан, и никаква се кривица не може ни приближити светлости правде Његове. То што три дела семена пропада није кривица ни до сејача нити до семена него до саме земље. Нити ће бити крив Христос ни Његова света наука што ће многи људи пропасти, него сами ти људи. Јер они неће уложити труда и љубави да примљено семе одгаје; да га одбране од корова; да га удубе у плодородну дубину душе своје и да га сачувају до доношења плода и до жетве. Но макар и три дела њиве да остане бесплодно Бог ће имати обилату жетву Своје речи. Као што је и рекао кроз пророка: реч моја кад изиђе из мојих уста неће се вратити к мени празна, него ће учинити шта ми је драго, и срећно ће свршити на шта је пошљем (Ис. 55, 11). Што се неки људи неће користити Христовом речју, то не значи, да је та реч узалуд посејана. У Бога је све могуће: Он може учинити, да зато буде Његова жетва на доброј земљи обилатија. У најгорем случају реч Његова вратиће се Њему, ако не друкчије а оно као талант закопани од злог слуге, или као мир донешен једној кући и од те куће непримљен. Као што је рекао Господ апостолима, да назову мир свакој кући у коју улазе. И ако буде кућа достојна, доћи ће мир ваш на њу; а ако ли не буде достојна, мир ће се ваш к вама вратит (Мат. 10, 12-13). Но боље, послушајмо самога Господа како Он открива унутрашњи смисао ове приче. Јер ово је једна од ретких прича у Јеванђељу коју је сам Христос протумачио. А протумачио је зато што су га сами апостоли о томе питали: А ученици Његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: вама је дано да знате тајне царства Божјега; а осталима у причама, да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. Ученицима је изгледала ова прича баш због своје простоте тешко разумљива и на духовни живот мучно применљива. Према јеванђелисту Матеју ученици су прво поставили питање: зашто им говориш у причама? Јеванђелист Лука то питање пропушта и наводи оно друго питање: шта значи прича ова! Христос им одговара на оба питања. Прво, Он прави разлику између својих ученика као слушалаца и осталих слушалаца. Мада су ученици били прости људи, благодат је Божја била с њима; и мада они у то време још нису били савршени, ипак је њихов духовни вид био довољно отворен да познају тајне царства Божјега. Њима се могло понекад говорити и управо, без прича; но другима се није могло говорити без прича. А да се и апостолима није могло увек говорити без прича, види се из Христовог последњег говора њима: ово вам говорих у причама, али ће доћи време кад вам више нећу говорити у причама (Јов. 16, 25). А зашто народу говори у причама? Да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. То јест: кад би им говорио управо, и без прича, они би гледали телесним очима и не би видели ништа, и слушали би телесним ушима и не би разумели ништа. Јер духовне ствари се не виде телесним очима, нити се чују телесним ушима. А да ове речи имају тај смисао, јасно је из нешто друкчије изречене те исте реченице код јеванђелиста Матеја - јер гледајући не виде, и слушајући не чују нити разумеју. То јест: кад им Господ говори духовне истине наге, без одела прича и сравњења са стварима и догађајима из овога чулнога света, они не виде те истине, они их не чују нити разумеју. Све духовне истине су из онога света - из света духовнога, небеснога - и само се духовним видом и слухом и разумом могу запазити и појмити. Но те духовне истине су изложене у овоме свету под оделом ствари и догађаја. Код многих људи изгубљен је вид и слух и разум за духовне истине. Многи гледају само одело, и слушају само спољашњи глас, и разумеју само спољашња својства и облике и природу ствари и догађаја. То је телесни вид, телесни слух, и телесни разум. Господ Исус је познао слепило људи, и зато као премудри Учитељ руководи људе од телесних предмета ка духовним, и од физичких чињеница ка духовним. Зато им говори у причама, то јест у оном облику који је једино доступан њиховом виду, и слуху, и разуму. Одговоривши тако на прво питање Господ прелази на друго: А прича ова значи: семе је реч Божја. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво, и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. Народу је рекао Господ: погази се, и птице небеске позобаше га, а ученицима вели: долази ђаво и узима реч из срца. Оно значи ово; и ово је објашњење онога. Као што семе украј пута путници газе и птице зобају, тако ђаво гази и зоба усев Божји, реч Божју у срцу човечјем. Зато мудар домаћин заграђује њиву и одбија пут од њиве; и зато мудар човек заграђује пут кроз срце своје, да зли дух не ходи њиме и не гази не сатире све оно што је од Бога у срцу човечјем посејано. Кад ми направимо пут кроз срце своје, онда тим путем пролази тамо амо светина од људи и демона. Божанско се семе тада тре и упропашћује, а светина буд гази божанско семе буд још сеје своје семе зла. Такво разграђено и за свакога отворено срце личи на жену прељубну која изневерава свога мужа, и од себе прави смрадно сметлиште и бесплодни друм; на који најрадије слећу грабљиве тичурине небеске, то јест демони. Никаква људска душа није милија њима од оне која је од себе направила отворен друм. На камену и у трњу семе бар поникне, но на друму она не може ни да никне од путника и мимопролазника, него га одмах табани сатру и ђаволи разнесу. Божанско семе успева и доноси плода само у девичанској души, која није отворен друм него заграђена и забрањена њива. Ако би требало причу причом објашњавати, онда би се прича о семену на путу најбоље објаснила причом о блудници. Зашто ђаво узима божанску реч из срца људи? То Господ објашњава речима: да не верују и да се не спасу. Из овога је јасно, да је вера у реч Божју основ нашега спасења. Онај ко не држи реч Божју у срцу дуго и дуго - искључиво само реч Божју - не може му се срце загрејати вером, те следствено: не може му се ни душа спасти. Док се још срце није загрејало од речи Божје, ђаво жури да покраде и однесе реч Божју из срца. Благо оном ко чува реч Божју у срцу као највеће благо, не пуштајући ни људе ни демоне да тај свети усев газе и разносе. А које је на камену то су они који кад чују с радошћу примају реч; и ови корена немају који за неко време верују, а кад дође време кушања отпадају. Најпре с радошћу примају, па за неко време верују, и најзад из страха отпадају. Као роб који је много година провео у тамници кад види да му је неко отворио врата и викнуо: излази, слободан си! Он се најпре обрадује и почне се спремати да изађе; но кад помисли да се мора привикавати новом начину живота и пословима, он се уплаши од тог новог, неизвесног, и радије се поново повлачи у таму затварајући сам тамничка врата пред собом. Сувише је земљано сунце у страшљиваца, и од земљаности окамењено. Реч Божја расте најуспешније при спољашњим бурама и ветровима, као борје у планини. Но страшљивац, који је с радошћу примио реч Божју, уплаши се од буре и ветрова, и напушта реч Божју, одбацује је, и прилепљује се поново својој земљаности. Земља даје брзе плодове, а на плод од речи Божје треба чекати. При том страшљивца разједа сумња: ако пустим ове плодове земаљске које имам у рукама, ко зна да ли ћу дочекати да окусим плодове које ми реч Божја обећава? И тако страшљивац посумња у Бога а поверује у земљу; посумња у истину а поверује у лаж. И вера не ухвативши корена у његовом каменом срцу ишчезава, и реч Божја посејана по камену враћа се своме Сејачу. Оваквих страшљиваца и данас је много међу нама. По врху њиховог срца зазелени се вера у Бога. Но земља је врло плитка, а испод ње је тврд камен. Кад им обасја велико сунце Божје истине, према чијој светлости они виде, да реч Божја тражи дубине, и да пушта своје жиле до самога дна срца, и до дна душе и до дна ума, они се онда уплаше. Они су још и вољни били пустити Бога у предсобље своје, задржавајући све остале одаје за себе. Но кад су видели колико је сунце Бог, и како у Његовој близини не може остати ниједна одаја у тами, њих је спопао страх. Па још кад таквоме човеку буде до невоље или га потерају ради речи (Божје) - то су буре и ветрови - одмах удари натраг. Колебљивост у вери је служење једном господару и обећавање службе другом. Колебљиви служе уствари ђаволу а обећавају своју службу Богу. Но како ће Бог веровати њиховом обећању кад они нису поверовали Његовом обећању, садржаном у речи Његовој? А које у трње падне то су они који слушају, и отишавши - од бриге и богатства и сласти овога живота загуше се, и плод не сазрева. Бриге су трње, љубав према богатству трње, сласти земаљске трње. Кад у такво трње западне реч Божја, никне. Но не порасте нити стигне до зрела плода, јер бива трњем угушена. Божја реч не може да успева ни у каквој сенци. Она успева само на њиви, на којој је она највећи усев, те баца сенку на све остало. Под бригама се овде разумеју бриге за телесни живот; под богатством - богаћење спољашње; под сластима - сласти светске, телесне, пролазне и трулежне. То је коров, у коме пречиста и нежна биљка Божја не расте. Апостол Петар говори: све своје бриге баците на њ, јер се он брине за вас (I Петр. 5, 7). Једну једину бригу налаже нам Христос Господ - бригу за душу, за спасење душе. Но то је највећа брига, која кад се збрине све остало је збринуто само собом. Све остале мале бриге угуше семе ове највеће бриге, и без ове остану и оне незбринуте, ма човек с њима живео хиљаду година на земљи. Право богатство је дар Божји а не отмица од људи или природе. Ко се узда у богатство своје, пропашће (Приче, 11, 28). Тај ће као огорчени незадовољеник умрети, и као просјак, без игде ичега, изаћи пред Суд Божји. А сласти? Нису ли и оне коров и трње што угушује реч Божју? И да ли су земаљске сласти у истини онакве какве их замишљају они који за њима чезну? Ево, чујмо једнога који се сав купао у сластима земаљским, чујмо цара Соломона шта исповеда о себи: и што год жељаху очи моје не брањах им нити ускраћивах срцу своме каквога весеља, него се срце моје весељаше - а кад погледах, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем (Проповед. 2, 10-11). А ево шта вели отац Соломонов, мудрији од Соломона: наредбе су Господње праведне, веселе срце (Пс. 19, 8), присвојих откровења твоја за вавек, јер су радост срцу моме (119, 111); радујем се речи твојој као онај који задобије велик плен (119, 162). Права сласт, дакле, и богатство, и радост, и весеље јесте у речи Божјој. Све богатство овога света, и сласт, и радост јесу само лисната прича према богатству, сласти и радости у духовном свету, у царству Божјем. А које је на доброј земљи то су они који реч слушају, и у добром и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу. Ово рекавши повика (Исус): Ко има уши да чује нека чује. Добра земља то су добре душе, душе жедне истине и гладне љубави. Као жедан јелен што јури и тражи воде, тако и ове добре душе јуре по сувој пустињи овога света и траже да загасе своју жеђ и глад истином вечном и љубављу непролазном. И кад на такве душе падне роса и мана небесна са Христових уста, оне се купају у радости, и расту високо до небеса, и доносе неизмерни род. Кроз те душе само један пут води, и њим само Христос ходи; за све остале путнике и пролазнике тај је пут затворен. У тим душама нема камењака ни трњака, но само чиста, плодородна и мека земља, на којој само један усев расте, онај што га Христос Господ сеје. Каже се: и држе је у добром и чистом срцу. Не држе добри људи реч Христову записану на хартији, јер хартија је ван човека, и може се изгубити, нит је држе само у памети јер памет је на искрају човека, те се може заборавити. Него је држе у средини самих себе, у срцу своме, у срцу доброме и чистоме, где нити се губи нити заборавља, но као квасац буја, и као пшеница род доноси, и као лоза винова весели човека, и као уље маслиново помазује цео живот човеков, те се светли као сунце. Колико рода доноси реч Христова на доброј земљи? Један по сто, један по шест, а један по тридесет. Ово је Господ рекао по бескрајној милости Својој и снисхођењу према људима. Он не тражи од свију људи подједнако, него од некога више, од некога мање, да би се само што више душа спасло и царство небесно наследило. Јеванђелист Лука спомиње само стоструки род - род сто пута онолико - да покаже уопште величину рода на доброј земљи. А Матеј и Марко не говоре о величини рода уопште него о три различне количине рода које задовољавају Домаћина. Овим се исказује иста мисао као и причом о талантима. И слугу са десет таланата као и слугу са четири таланта Господ је ословио истим речима и наградио истом наградом: слуго, добри и верни - уђи у радост господара својега (Мат. 25, 21-23)! Јер и царство небеско има ступњева величине и власти, те и сва спасена створења нису на истом ступњу, мада су сва у неисказивом сјају и неизреченој радости. Ко има уши да чује нека чује! Овим речима завршио је Господ и тумачење приче, као што је претходно пред народом овим истим речима завршио саму причу. И то још повика. И двапут понавља исте речи, и оба пута, каже се: повика! Зашто то? Зато, да би пробудио унутрашњи слух оглувелих људи. Да би одјекнула животна мудрост Његова кроз столећа и столећа, и да би је чула сва поколења људска до свршетка времена. Зато поновљено повика и поновљено рече: Ко има уши да чује нека чује. Повика човекољубиви Пријатељ људи, једини Пријатељ оних, на које су навалиле црне тичурине небеске као на остављену стрвину; повика, да укаже на опасност; повика, да укаже један једини уски пут за спасавање из трулежног горења и димљења овога света, повика кротки и Благи Господ, јер се овде не ради ни о чем мањем него о спасењу живота људи, не о хаљини, и не о кући, и не о имању, него - о животу. Његова вика није од гнева на људе него вика нежне мајке која сагледа децу своју усред змија, па повиче! Деца се играју и не виде змије, а мајка види. И кад деца и сагледају змије, не знају којим путем да се спасу, а мајка зна. Зато мајка повиче к деци. Зато и Христос повика људима, с краја у крај историје: ко има уши да чује нека чује! Нека је слава и хвала живоме и животворноме Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин Беседа Епископа Далматинског Фотија на перикопу о сејачу и семену Ако неко настоји да сачува живот свој, изгубиће га; а који га изгуби, оживјеће га. (Лк.17, 33) Семе које падне на земљу мора да умре, да би родило род. Ако не умре, по речи Христовој, онда једно остане, ако ли умре, род многи доноси. То значи ако неко жели да задобије нови живот, мора да умре. А шта то умире? Умире стари човек. Стари човек, то је овај круг овде (показује цртеж). Шта чини старог човека? „Похот плоти, похот очију и сујета живота“ (1. Јн. 2, 16). То су главне одлике старог, телесног човека. Другим речима, стари човек у нама је наша пала природа са страстима и гресима. То треба да умре у нама, да би из нас проклијао нови живот. Стари човек је обличје (образ), а нови подобије. Обличје наслеђујемо по рођењу, биолошки, а подобије усвајамо вером и подвигом (слободом). Са човеком се, дакле, мора догодити исто што и са семеном које падне на земљу. Оно умире да би из њега проклијао нови живот – клас. То је слика (икона) васкрсења, али и преображења. Свети Оци ово преображење виде и као исцелење старог човека и облачење у новог, одуховљеног. И то се дешава дејством благодати Божије. Све оне способности (силе) човекове, било духовне било телесне, које су у старом човеку литургисале (функционисале) пара фисин (противно природи) почињу да се исцељују и дејствују ката фисин (по природи, сходно природи). Тако сада у новом човеку, оне силе (страсти) које су тежиле злу, почињу да се преображавају у врлине. На пример, нови човек почиње да осећа гнев према греху и злу, његов немир и несмирење се преображавају у смирење, нетрпељивост (егоизам) у трпељивост и заједништво, стомакоугађање у уздржање. Једноставно, сви пороци и страсти уступају место врлини. Умирањем и васкрсавањем новог човека достиже се духовно стање које Свети Оци називају благодатним стањем „сина и кћери“. То је стање детета и човека Божијег, обоженог и обученог у Христа, као што и певамо у тропару крштења: „Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли“ (Гал. 3, 27). У старом, телесном човеку иза сваке страсти крије се деловање одређене демонске силе. Преко страсти у нама, демони имају приступа нашем бићу, нашој души и уму. Најтеже је стање када демони имају приступ човековом срцу и грехом и страстима га учине каменитим и неосетљивим. Сетимо се приче о сејачу и семену (Мт. 13). Каменитом срцу приступају демони и узимају реч Божију из њега, тако да „не може род родити“ (Јн. 15, 4). Реч Божија (Христос) може у човеку да узраста само сходно његовом благодатном стању и то стање је, наравно, променљиво. Неко може из стања окорелог срца покајањем да постане добра јеванђелска земља – добар, нови човек; а исто тако може да се деси и обрнуто – од доброг човека да се падне до ада. Та стања у току живота пролазимо сви, па чак и у току једнога дана или тренутка. На пример, ако прихватим само једну богохулну помисао против Бога и брата, моје срце се помрачује и постаје немилостиво и каменито. Свети Оци говоре: да бисмо се спасили од деловања демонских сила, морамо првенствено да очистимо свој ум, да детронизујемо сатану из свога ума и да задобијемо „ум Христов“ (ми ум Христов имамо). Свети Оци борбу за новог човека виде првенствено као умну борбу. Ако ту битку не добијемо, може се рећи да се још увек налазимо у „Египту“, јер умом робујемо страстима и помислима. Тумачећи први псалам (Блажен човек који не иде на веће безбожничко...), Богоносни Оци кажу да се он првенствено односи на умну борбу. Блажен је човек, то јест постаће блажен онај који се не саглашава са нечистим помислима (логизми), јер ће га оне, уколико их прихвата, поробити и задржати у сфери греха и смрти (Египат). Дакле, без умне борбе се не може духовно напредовати. Да су Адам и Ева били опрезнији у том смислу, не би пали. Ева се прва сагласила са сатанским нашаптајем – помишљу (ми бисмо данас рекли да је примила један умни СМС од ђавола), који је противан Богу. Бог је рекао Адаму и Еви: „Ако будете јели са овог дрвета, умрећете смрћу“ (1. Мојс. 3, 3). Сатана говори супротно: „нећете ви умрети, већ ћете бити као богови“ (1. Мојс. 3, 5). У томе је суштина умне борбе. Ђаво је „отац лажи“ (Јн. 8, 44) и увек говори лаж, поробљујући човека неистином да би га одвојио од Бога. Зато су Оци наглашавали велики значај „разликовања духова“ (1. Кор. 12, 10), то јест помисли. Треба увек да се питамо да ли је помисао која нам долази од Бога или не? Да ли ме приводи добру, води путем спасења или не? Стари човек робује умним фантазијама и сликама и руководи се њима, не знајући често да се иза њих крије сам човекоубица од искони – сатана. Старац Јефрем из Аризоне каже да помисао када долази човеку на почетку изгледа као мрав (мигмиголеон). Ако је одбијемо – ништа, мир. Ако је прихватимо, она се претвара у лава који нас прогута. То је демонско лукавство. Данас сатана држи у власти многе људе и поробљује их преко мобилних телефона, интернета, фејсбука и уопште виртуелне реалности и другог, убацујући преко ових медија своје слике и представе и поробљавајући тако на жалост многе. Данас су на тај начин нападнута чак и мала деца. Нови човек у нама, као што смо већ рекли, не може заживети док не очистимо свој ум, како би он у потпуности могао бити посвећен Богу. Чистота ума узводи човека ка чистоти душе, а као плод тога двога задобија се чистота срца. Задобивши чистоту срца, по Господњој беседи о блаженствима, човек бива оспособљен да умним очима „види Бога“ (Мт.). Човек је толико широко, дубоко, узвишено биће. Може, дакле, до ада да се спусти, али може да се уздигне и до боговиђења. По Светим Оцима човек може да живи на три различита нивоа, тројако: на паганском нивоу (када њиме доминирају најниже страсти и грех; природне и противприродне). Данас се, на жалост, то стање потпуне помрачености покушава назвати нормалним, што не помаже човеку, него га још више сурвава до ада. Овде мислимо на покушај легализације педерастије и содомије и сваке врсте телесне и умне изопачености, које су по Светом апостолу Павлу, последица умне нечистоте: „и како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично“ (Рим. 1, 28). Други ниво на којем неко, по Светим Оцима, може да живи је старозаветни ниво (када се живи узвраћајући зло за зло, зуб за зуб, око за око (2. Мојс. 21, 24) и не може да се опрости другоме. То је оно старозаветно у нама. Трећи ниво је новозаветни. То стање је оно стање у којем се човек уподобљава самоме Христу и живи философијом крста – распињући се непрестано у љубави према Богу и ближњему. Могли бисмо слободно рећи да нови човек заживљава у нама тек када ступимо на новозаветни ниво и постајемо слични Христу. Свети Оци говоре да и у том новозаветном уподобљавању Христу постоје различити духовни степени. Сетимо се јеванђелске приче о сејачу и семену, која каже да један доноси плод по тридесет, други по шездесет, а трећи по сто (Мт. 13, 8). То значи да ми ни у новозаветној Цркви не достижемо сви исти степен светости, то јест обожења. Зашто? То је тајна, тајна слободе и љубави. Уколико неко има више љубави према Богу и ближњему, утолико ће он и више напредовати – уподобљавати се Христу. О овоме нам говори и јеванђелска прича о талантима (Мт. 25). Старац Силуан Атонски каже да онај ко је узнапредовао у духовном – новом животу (монах, хришћанин), почиње у себи да осећа троструко деловање благодати Божије. Благодат прво почиње да дејствује у уму (деловањем благодати „отвара се ум“ за разумевање Божанских тајни). Затим она наставља да делује у души да би се, по старцу Силуану, на крају осећала и у телу. То је стање када је целокупна личност прожета и сједињена са Богом. Оно би се по старцу Силуану могло назвати обожењем (теосис) човека. Други Оци су то исто називали „благодатно стање сина“. Да су многи светитељи Цркве достизали тај ниво обожења, показују њихове нетрулежне мошти, којима их је Бог прославио овде на земљи, пошто су они прославили Њега својим животом. Да се вратимо на почетак: „Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га“ (Лк. 17, 33). Какав живот? Мимо Христа, земаљски, ограничен, родбински... Живот који нас држи детерминисаним смрћу (као кад се пиле налази у јајету). Потребно је изаћи из те љуске, како бисмо предокусили нови живот, који нам се дарује у Цркви Христовој, то јест боље рећи који нам сам Христос дарује у Литургији Цркве. Тек у Литургији доживљавамо плодове новог живота и новог човека и узрастамо из мере у меру, док не достигнемо „меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Ово би укратко било наше скромно размишљање о овој теми – семену које умире да би родило нови и богат род. Ми смо сви то семе које ће умрети када дође време наше смрти. Тада тело предајемо земљи док не дође Васкрсење. Тек у светлости Васкрсења биће потпуно јасно колико је свако од нас стекао у себи новог, христоликог човека. То ће нам бити и мера на праведном Суду Божијем и по томе ћемо у крајњем случају задобити своје заслужено место у Царству небеском. Амин. Епископ далматински Фотије Шибеник, о Светом Сави 2013. године
  9. ризница богословља

    Еванђеље о Господу сејачу

    Светописамска читања: Гал. 203 (2:16-20) Браћо, знајући да се човјек не оправдава дјелима закона него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом а не дјелима закона, јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати. 17. Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај! 18. Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник. 19. Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех; 20. А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене. Лк. 35 (8:5-15) Рече Господ причу ову: изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. 6. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. 7. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. 8. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује, нека чује! 9. А ученици његови питаху га говорећи: Шта значи ова прича? 10. А он рече: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију. 11. А ова прича значи: Сјеме је ријеч Божија. 12. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу. 13. А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају ријеч; и ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну. 14. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода. 15. А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује, нека чује! Беседа Светог Владике Николаја Охридског и жичког у недељу двадесет прву по Педесетници Цео свет је једна дуга прича, састављена из безброј прича. Као прича испричана тако је пролазан овај свет, и све што је у свету. Но духовно језгро, што се скрива у љускама свих прича, остаје трајно и не гине. Они људи који овим причама хране само очи и уши, остају духом гладни. Јер дух се храни језгром тих прича, а они нису у стању да дођу до тог језгра. Недухован, чулни човек, храни се зеленим лишћем многобројних прича, и остаје увек гладан и узнемираван глађу. Духован човек тражи језгро тих многобројних прича и хранећи се језгром бива сит и миром испуњен. Приче су и све ствари што постоје, јер све оне као зелено лишће, или као љуске, обмотавају скривено језгро. Приче су и сви догађаји што се збивају, јер и они су само одело духовног садржаја, духовне језгре, духовне хране. Постављен у овај свет човек је као потопљен у море мудрости Божје, исказане у причама. Но онај ко само очима гледа ову мудрост, не види ништа осим хаљине у коју је та мудрост одевена; гледа и види одећу природе, но дух и језгро природе не види; слуша и чује природу, но слуша и чује пусте гласове, а смисао не разуме. Нити се оком да видети језгро природе, нити са ухом да чути смисао њен. Дух проналази дух; смисленост гледа смисао; разум сусреће разум; љубав осећа љубав. Заиста, свет је овај бедан и жалостан по својој хитрој пролазности, и ко се за њега ухвати као за нешто битно само по себи, мораће пасти и зајаукати од бола и стида. Но свет је овај богата ризница поуке у причама, и ко буде тако схватио свет и у том смислу користио се светом, неће ни пасти ни посрамити се. И сам Господ Исус ради поуке људима често се служио причама из природе, то јест, стварима и догађајима из овога света. И често је узимао за поуку обичне ствари и обичне догађаје, да би показао каква се хранљива језгра и како се дубоки садржај скрива и у свима њима. У необичним и ретким догађајима и обични људи траже неки духовни значај, као у падању звезда, у земљотресима, у великим ратовима итд. А само необични људи траже и налазе духовни смисао и у обичним, најчешћим, свакидашњим догађајима. Најнеобичнији међу свима необичним који су по овој земљи икада ходили, Господ Исус, као навлаш је узимао најобичније ствари из овога живота да би открио људима тајну вечнога живота. Гле, шта има обичниjе од соли, од квасца, од дрвета горушична, од сунца, од врабаца, од траве и кринова пољских, од пшенице и кукоља, од камена и песка? Нико од оних који посведневно гледају ове предмете само очима не би ни помислио, да у њима потражи скривене тајне царства Божјега. А Христос је застао баш код ових предмета и обратио пажњу људи на њих откривши неизмерне небеске тајне, скривене под спољашњим изгледом њиховим. Исто тако су прости и обични догађаји, којима се Господ служио да представи и објасни цео духовни живот човеков, или целу историју људског пада и спасења, или крај света и Страшни Суд, или милост Божју према грешницима. Вековима су људи гледали обичне догађаје сличне онима, какви су описани у причама о сејачу и семену, о пшеници и кукољу, о талантима, о блудном сину, о неправедним виноградарима, но нико ни сањао није, да се под лишћем тих догађаја скрива таква хранљива језгра за дух човечји, док Господ није те приче сам испричао, њихово значење протумачио и њихово језгро показао. Данашње јеванђеље излаже познату Христову причу о сејачу, која по свом спољашњем виду излаже један врло обичан догађај, али која у својој унутарњој језгри скрива самога Господа Исуса, и људске душе, и јеванђелску науку, и узрок пропасти и пут спасења људских душа - све у један мах. Изиђе сејач да сеје семе своје. Колико прост толико и свечан почетак! То јест: дође време сејању, мразеви и снегови су приготовили земљу, орачи су узорали, пролеће је наступило, и - сејач изиђе да сеје. Изиђе сејач из дома свога, на њиву своју, да сеје семе своје - не туђе но своје. То је спољашња простота; а ово је унутрашња дубина: сејач је Христос, семе је јеванђелска животворна наука. Човечји род је растресен и приуготовљен хиљадугодишњим мукама и страдањима, лутањима и вапајима, да прими божанско семе животворне науке; пророци су разорали њиву душа људских, и Христос је заблистао као пролеће после дуготрајне и ледене зиме, и као сејач изишао да сеје. Пророци су орачи, и Он је сејач. Ако су пророци посејали овде онде неко семе, то није било њихово семе него од Бога позајмљено. А Христос је изишао да сеје Своје семе. Лажни учитељи пре Христа узимали су од ђавола семе, и сејали га по свету као своје. А Христос не позајима ни од кога него у истини сеје Своје семе. Изиђе сејач - но одакле изиђе и камо? Изиђе Син Божји из вечног крила Оца Свога, но ипак се не одвоји од тога крила. Изиђе у тело човечје, да као човек послужи људима. Изиђе као светлост што излази од сунца, но ипак се не одваја од сунца. Изиђе као дрво из корена свога не одвајајући се од корена свога. Душе су људске њива Његова; и Он изиђе на Своју њиву. Свет кроза Њ поста, а Он дође у свет - на Своју њиву, дакле, изиђе. Душе људске кроза Њ посташе, и Он к Својима дође - на Своју њиву, дакле, изиђе. И тако: из Свога боравишта изиђе, на Своју њиву дође, да Своје семе сеје. То је прави Сејач, окружен миром са свих страна због неоспорне својине своје и чистоте и правде путева својих. А не као слуге које из туђега дома излазе и на туђу њиву долазе и туђе семе сеју, па се понекад у злоћи својој забораве, те туђе присвоје и назову својим, због чега их окружава немир и страх. И кад сејаше, једно (семе) паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико. Говорећи ово повика: ко има уши да чује, нека чује. Ове последње речи показују, да прича има скривен смисао. Јер сви људи имају уши и могу лако чути глас и речи ове приче, но сви немају слух духовни, да би чули дух који дише у овој причи. Зато Господ вели: ко има уши да чује, нека чује. Цела ова прича јасна је и истинита је чак и када се у њој види само опис једног обичног догађаја. Сваки тежак могао би потврдити из свог сопственог искуства, да све ово овако заиста бива са посејаним семеном на њиви. И сваки ће вам моћи испричати своје трудове и муке око њиве: да би спречио путеве преко ње, да би повадио камење из ње, и да би трње искрчио и спалио, те тако сву њиву учинио само добром земљом. Но ова прича није ни испричана због онога што свак из ње зна него због скривеног смисла што нико из ње раније није знао. Она је испричана због дубоке, трајне и духовне истине која се крије у њој. Њива представља душе људске; разнолики делови њиве означавају разнолике душе људске. Једне су душе као земљиште око пута; друге су као каменито земљиште њиве; треће су као трњак на њиви; а четврте као добра земља, удаљена од пута, и чиста од камења и трња. Но зашто сејач не баца семе само по доброј земљи, него и по путу, и по камењаку, и по трњаку? Зато што је јеванђелска благовест јавна а не тајна; не тајна и не ограничена само на један број људи, какве су биле многе тамне и мађионичарске самозване науке код Грка и Египћана, које су имале за циљ више владање једног човека или једне групе људи над осталим људима него спасења душа људских. Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова (Мат. 10, 27). Тако је заповедио Господ Својим ученицима - Главни Сејач осталим сејачима. Даље, и зато што Бог жели спасење свима људским душама, јер Он хоће да се сви људи спасу (I. Тим. 2, 4) и неће да ко погине (II. Петр. 3, 9). Да је Господ сејао своју божанску науку само међу добрим људима, онда би зли имали изговор и рекли би, да они нису ни чули за Јеванђеље. И тако би своју пропаст приписивали Богу а не својој грешности. Но, пак неће пропасти Божјом кривицом, јер Бог је праведан, и никаква се кривица не може ни приближити светлости правде Његове. То што три дела семена пропада није кривица ни до сејача нити до семена него до саме земље. Нити ће бити крив Христос ни Његова света наука што ће многи људи пропасти, него сами ти људи. Јер они неће уложити труда и љубави да примљено семе одгаје; да га одбране од корова; да га удубе у плодородну дубину душе своје и да га сачувају до доношења плода и до жетве. Но макар и три дела њиве да остане бесплодно Бог ће имати обилату жетву Своје речи. Као што је и рекао кроз пророка: реч моја кад изиђе из мојих уста неће се вратити к мени празна, него ће учинити шта ми је драго, и срећно ће свршити на шта је пошљем (Ис. 55, 11). Што се неки људи неће користити Христовом речју, то не значи, да је та реч узалуд посејана. У Бога је све могуће: Он може учинити, да зато буде Његова жетва на доброј земљи обилатија. У најгорем случају реч Његова вратиће се Њему, ако не друкчије а оно као талант закопани од злог слуге, или као мир донешен једној кући и од те куће непримљен. Као што је рекао Господ апостолима, да назову мир свакој кући у коју улазе. И ако буде кућа достојна, доћи ће мир ваш на њу; а ако ли не буде достојна, мир ће се ваш к вама вратит (Мат. 10, 12-13). Но боље, послушајмо самога Господа како Он открива унутрашњи смисао ове приче. Јер ово је једна од ретких прича у Јеванђељу коју је сам Христос протумачио. А протумачио је зато што су га сами апостоли о томе питали: А ученици Његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: вама је дано да знате тајне царства Божјега; а осталима у причама, да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. Ученицима је изгледала ова прича баш због своје простоте тешко разумљива и на духовни живот мучно применљива. Према јеванђелисту Матеју ученици су прво поставили питање: зашто им говориш у причама? Јеванђелист Лука то питање пропушта и наводи оно друго питање: шта значи прича ова! Христос им одговара на оба питања. Прво, Он прави разлику између својих ученика као слушалаца и осталих слушалаца. Мада су ученици били прости људи, благодат је Божја била с њима; и мада они у то време још нису били савршени, ипак је њихов духовни вид био довољно отворен да познају тајне царства Божјега. Њима се могло понекад говорити и управо, без прича; но другима се није могло говорити без прича. А да се и апостолима није могло увек говорити без прича, види се из Христовог последњег говора њима: ово вам говорих у причама, али ће доћи време кад вам више нећу говорити у причама (Јов. 16, 25). А зашто народу говори у причама? Да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. То јест: кад би им говорио управо, и без прича, они би гледали телесним очима и не би видели ништа, и слушали би телесним ушима и не би разумели ништа. Јер духовне ствари се не виде телесним очима, нити се чују телесним ушима. А да ове речи имају тај смисао, јасно је из нешто друкчије изречене те исте реченице код јеванђелиста Матеја - јер гледајући не виде, и слушајући не чују нити разумеју. То јест: кад им Господ говори духовне истине наге, без одела прича и сравњења са стварима и догађајима из овога чулнога света, они не виде те истине, они их не чују нити разумеју. Све духовне истине су из онога света - из света духовнога, небеснога - и само се духовним видом и слухом и разумом могу запазити и појмити. Но те духовне истине су изложене у овоме свету под оделом ствари и догађаја. Код многих људи изгубљен је вид и слух и разум за духовне истине. Многи гледају само одело, и слушају само спољашњи глас, и разумеју само спољашња својства и облике и природу ствари и догађаја. То је телесни вид, телесни слух, и телесни разум. Господ Исус је познао слепило људи, и зато као премудри Учитељ руководи људе од телесних предмета ка духовним, и од физичких чињеница ка духовним. Зато им говори у причама, то јест у оном облику који је једино доступан њиховом виду, и слуху, и разуму. Одговоривши тако на прво питање Господ прелази на друго: А прича ова значи: семе је реч Божја. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво, и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. Народу је рекао Господ: погази се, и птице небеске позобаше га, а ученицима вели: долази ђаво и узима реч из срца. Оно значи ово; и ово је објашњење онога. Као што семе украј пута путници газе и птице зобају, тако ђаво гази и зоба усев Божји, реч Божју у срцу човечјем. Зато мудар домаћин заграђује њиву и одбија пут од њиве; и зато мудар човек заграђује пут кроз срце своје, да зли дух не ходи њиме и не гази не сатире све оно што је од Бога у срцу човечјем посејано. Кад ми направимо пут кроз срце своје, онда тим путем пролази тамо амо светина од људи и демона. Божанско се семе тада тре и упропашћује, а светина буд гази божанско семе буд још сеје своје семе зла. Такво разграђено и за свакога отворено срце личи на жену прељубну која изневерава свога мужа, и од себе прави смрадно сметлиште и бесплодни друм; на који најрадије слећу грабљиве тичурине небеске, то јест демони. Никаква људска душа није милија њима од оне која је од себе направила отворен друм. На камену и у трњу семе бар поникне, но на друму она не може ни да никне од путника и мимопролазника, него га одмах табани сатру и ђаволи разнесу. Божанско семе успева и доноси плода само у девичанској души, која није отворен друм него заграђена и забрањена њива. Ако би требало причу причом објашњавати, онда би се прича о семену на путу најбоље објаснила причом о блудници. Зашто ђаво узима божанску реч из срца људи? То Господ објашњава речима: да не верују и да се не спасу. Из овога је јасно, да је вера у реч Божју основ нашега спасења. Онај ко не држи реч Божју у срцу дуго и дуго - искључиво само реч Божју - не може му се срце загрејати вером, те следствено: не може му се ни душа спасти. Док се још срце није загрејало од речи Божје, ђаво жури да покраде и однесе реч Божју из срца. Благо оном ко чува реч Божју у срцу као највеће благо, не пуштајући ни људе ни демоне да тај свети усев газе и разносе. А које је на камену то су они који кад чују с радошћу примају реч; и ови корена немају који за неко време верују, а кад дође време кушања отпадају. Најпре с радошћу примају, па за неко време верују, и најзад из страха отпадају. Као роб који је много година провео у тамници кад види да му је неко отворио врата и викнуо: излази, слободан си! Он се најпре обрадује и почне се спремати да изађе; но кад помисли да се мора привикавати новом начину живота и пословима, он се уплаши од тог новог, неизвесног, и радије се поново повлачи у таму затварајући сам тамничка врата пред собом. Сувише је земљано сунце у страшљиваца, и од земљаности окамењено. Реч Божја расте најуспешније при спољашњим бурама и ветровима, као борје у планини. Но страшљивац, који је с радошћу примио реч Божју, уплаши се од буре и ветрова, и напушта реч Божју, одбацује је, и прилепљује се поново својој земљаности. Земља даје брзе плодове, а на плод од речи Божје треба чекати. При том страшљивца разједа сумња: ако пустим ове плодове земаљске које имам у рукама, ко зна да ли ћу дочекати да окусим плодове које ми реч Божја обећава? И тако страшљивац посумња у Бога а поверује у земљу; посумња у истину а поверује у лаж. И вера не ухвативши корена у његовом каменом срцу ишчезава, и реч Божја посејана по камену враћа се своме Сејачу. Оваквих страшљиваца и данас је много међу нама. По врху њиховог срца зазелени се вера у Бога. Но земља је врло плитка, а испод ње је тврд камен. Кад им обасја велико сунце Божје истине, према чијој светлости они виде, да реч Божја тражи дубине, и да пушта своје жиле до самога дна срца, и до дна душе и до дна ума, они се онда уплаше. Они су још и вољни били пустити Бога у предсобље своје, задржавајући све остале одаје за себе. Но кад су видели колико је сунце Бог, и како у Његовој близини не може остати ниједна одаја у тами, њих је спопао страх. Па још кад таквоме човеку буде до невоље или га потерају ради речи (Божје) - то су буре и ветрови - одмах удари натраг. Колебљивост у вери је служење једном господару и обећавање службе другом. Колебљиви служе уствари ђаволу а обећавају своју службу Богу. Но како ће Бог веровати њиховом обећању кад они нису поверовали Његовом обећању, садржаном у речи Његовој? А које у трње падне то су они који слушају, и отишавши - од бриге и богатства и сласти овога живота загуше се, и плод не сазрева. Бриге су трње, љубав према богатству трње, сласти земаљске трње. Кад у такво трње западне реч Божја, никне. Но не порасте нити стигне до зрела плода, јер бива трњем угушена. Божја реч не може да успева ни у каквој сенци. Она успева само на њиви, на којој је она највећи усев, те баца сенку на све остало. Под бригама се овде разумеју бриге за телесни живот; под богатством - богаћење спољашње; под сластима - сласти светске, телесне, пролазне и трулежне. То је коров, у коме пречиста и нежна биљка Божја не расте. Апостол Петар говори: све своје бриге баците на њ, јер се он брине за вас (I Петр. 5, 7). Једну једину бригу налаже нам Христос Господ - бригу за душу, за спасење душе. Но то је највећа брига, која кад се збрине све остало је збринуто само собом. Све остале мале бриге угуше семе ове највеће бриге, и без ове остану и оне незбринуте, ма човек с њима живео хиљаду година на земљи. Право богатство је дар Божји а не отмица од људи или природе. Ко се узда у богатство своје, пропашће (Приче, 11, 28). Тај ће као огорчени незадовољеник умрети, и као просјак, без игде ичега, изаћи пред Суд Божји. А сласти? Нису ли и оне коров и трње што угушује реч Божју? И да ли су земаљске сласти у истини онакве какве их замишљају они који за њима чезну? Ево, чујмо једнога који се сав купао у сластима земаљским, чујмо цара Соломона шта исповеда о себи: и што год жељаху очи моје не брањах им нити ускраћивах срцу своме каквога весеља, него се срце моје весељаше - а кад погледах, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем (Проповед. 2, 10-11). А ево шта вели отац Соломонов, мудрији од Соломона: наредбе су Господње праведне, веселе срце (Пс. 19, 8), присвојих откровења твоја за вавек, јер су радост срцу моме (119, 111); радујем се речи твојој као онај који задобије велик плен (119, 162). Права сласт, дакле, и богатство, и радост, и весеље јесте у речи Божјој. Све богатство овога света, и сласт, и радост јесу само лисната прича према богатству, сласти и радости у духовном свету, у царству Божјем. А које је на доброј земљи то су они који реч слушају, и у добром и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу. Ово рекавши повика (Исус): Ко има уши да чује нека чује. Добра земља то су добре душе, душе жедне истине и гладне љубави. Као жедан јелен што јури и тражи воде, тако и ове добре душе јуре по сувој пустињи овога света и траже да загасе своју жеђ и глад истином вечном и љубављу непролазном. И кад на такве душе падне роса и мана небесна са Христових уста, оне се купају у радости, и расту високо до небеса, и доносе неизмерни род. Кроз те душе само један пут води, и њим само Христос ходи; за све остале путнике и пролазнике тај је пут затворен. У тим душама нема камењака ни трњака, но само чиста, плодородна и мека земља, на којој само један усев расте, онај што га Христос Господ сеје. Каже се: и држе је у добром и чистом срцу. Не држе добри људи реч Христову записану на хартији, јер хартија је ван човека, и може се изгубити, нит је држе само у памети јер памет је на искрају човека, те се може заборавити. Него је држе у средини самих себе, у срцу своме, у срцу доброме и чистоме, где нити се губи нити заборавља, но као квасац буја, и као пшеница род доноси, и као лоза винова весели човека, и као уље маслиново помазује цео живот човеков, те се светли као сунце. Колико рода доноси реч Христова на доброј земљи? Један по сто, један по шест, а један по тридесет. Ово је Господ рекао по бескрајној милости Својој и снисхођењу према људима. Он не тражи од свију људи подједнако, него од некога више, од некога мање, да би се само што више душа спасло и царство небесно наследило. Јеванђелист Лука спомиње само стоструки род - род сто пута онолико - да покаже уопште величину рода на доброј земљи. А Матеј и Марко не говоре о величини рода уопште него о три различне количине рода које задовољавају Домаћина. Овим се исказује иста мисао као и причом о талантима. И слугу са десет таланата као и слугу са четири таланта Господ је ословио истим речима и наградио истом наградом: слуго, добри и верни - уђи у радост господара својега (Мат. 25, 21-23)! Јер и царство небеско има ступњева величине и власти, те и сва спасена створења нису на истом ступњу, мада су сва у неисказивом сјају и неизреченој радости. Ко има уши да чује нека чује! Овим речима завршио је Господ и тумачење приче, као што је претходно пред народом овим истим речима завршио саму причу. И то још повика. И двапут понавља исте речи, и оба пута, каже се: повика! Зашто то? Зато, да би пробудио унутрашњи слух оглувелих људи. Да би одјекнула животна мудрост Његова кроз столећа и столећа, и да би је чула сва поколења људска до свршетка времена. Зато поновљено повика и поновљено рече: Ко има уши да чује нека чује. Повика човекољубиви Пријатељ људи, једини Пријатељ оних, на које су навалиле црне тичурине небеске као на остављену стрвину; повика, да укаже на опасност; повика, да укаже један једини уски пут за спасавање из трулежног горења и димљења овога света, повика кротки и Благи Господ, јер се овде не ради ни о чем мањем него о спасењу живота људи, не о хаљини, и не о кући, и не о имању, него - о животу. Његова вика није од гнева на људе него вика нежне мајке која сагледа децу своју усред змија, па повиче! Деца се играју и не виде змије, а мајка види. И кад деца и сагледају змије, не знају којим путем да се спасу, а мајка зна. Зато мајка повиче к деци. Зато и Христос повика људима, с краја у крај историје: ко има уши да чује нека чује! Нека је слава и хвала живоме и животворноме Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин Беседа Епископа Далматинског Фотија на перикопу о сејачу и семену Ако неко настоји да сачува живот свој, изгубиће га; а који га изгуби, оживјеће га. (Лк.17, 33) Семе које падне на земљу мора да умре, да би родило род. Ако не умре, по речи Христовој, онда једно остане, ако ли умре, род многи доноси. То значи ако неко жели да задобије нови живот, мора да умре. А шта то умире? Умире стари човек. Стари човек, то је овај круг овде (показује цртеж). Шта чини старог човека? „Похот плоти, похот очију и сујета живота“ (1. Јн. 2, 16). То су главне одлике старог, телесног човека. Другим речима, стари човек у нама је наша пала природа са страстима и гресима. То треба да умре у нама, да би из нас проклијао нови живот. Стари човек је обличје (образ), а нови подобије. Обличје наслеђујемо по рођењу, биолошки, а подобије усвајамо вером и подвигом (слободом). Са човеком се, дакле, мора догодити исто што и са семеном које падне на земљу. Оно умире да би из њега проклијао нови живот – клас. То је слика (икона) васкрсења, али и преображења. Свети Оци ово преображење виде и као исцелење старог човека и облачење у новог, одуховљеног. И то се дешава дејством благодати Божије. Све оне способности (силе) човекове, било духовне било телесне, које су у старом човеку литургисале (функционисале) пара фисин (противно природи) почињу да се исцељују и дејствују ката фисин (по природи, сходно природи). Тако сада у новом човеку, оне силе (страсти) које су тежиле злу, почињу да се преображавају у врлине. На пример, нови човек почиње да осећа гнев према греху и злу, његов немир и несмирење се преображавају у смирење, нетрпељивост (егоизам) у трпељивост и заједништво, стомакоугађање у уздржање. Једноставно, сви пороци и страсти уступају место врлини. Умирањем и васкрсавањем новог човека достиже се духовно стање које Свети Оци називају благодатним стањем „сина и кћери“. То је стање детета и човека Божијег, обоженог и обученог у Христа, као што и певамо у тропару крштења: „Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли“ (Гал. 3, 27). У старом, телесном човеку иза сваке страсти крије се деловање одређене демонске силе. Преко страсти у нама, демони имају приступа нашем бићу, нашој души и уму. Најтеже је стање када демони имају приступ човековом срцу и грехом и страстима га учине каменитим и неосетљивим. Сетимо се приче о сејачу и семену (Мт. 13). Каменитом срцу приступају демони и узимају реч Божију из њега, тако да „не може род родити“ (Јн. 15, 4). Реч Божија (Христос) може у човеку да узраста само сходно његовом благодатном стању и то стање је, наравно, променљиво. Неко може из стања окорелог срца покајањем да постане добра јеванђелска земља – добар, нови човек; а исто тако може да се деси и обрнуто – од доброг човека да се падне до ада. Та стања у току живота пролазимо сви, па чак и у току једнога дана или тренутка. На пример, ако прихватим само једну богохулну помисао против Бога и брата, моје срце се помрачује и постаје немилостиво и каменито. Свети Оци говоре: да бисмо се спасили од деловања демонских сила, морамо првенствено да очистимо свој ум, да детронизујемо сатану из свога ума и да задобијемо „ум Христов“ (ми ум Христов имамо). Свети Оци борбу за новог човека виде првенствено као умну борбу. Ако ту битку не добијемо, може се рећи да се још увек налазимо у „Египту“, јер умом робујемо страстима и помислима. Тумачећи први псалам (Блажен човек који не иде на веће безбожничко...), Богоносни Оци кажу да се он првенствено односи на умну борбу. Блажен је човек, то јест постаће блажен онај који се не саглашава са нечистим помислима (логизми), јер ће га оне, уколико их прихвата, поробити и задржати у сфери греха и смрти (Египат). Дакле, без умне борбе се не може духовно напредовати. Да су Адам и Ева били опрезнији у том смислу, не би пали. Ева се прва сагласила са сатанским нашаптајем – помишљу (ми бисмо данас рекли да је примила један умни СМС од ђавола), који је противан Богу. Бог је рекао Адаму и Еви: „Ако будете јели са овог дрвета, умрећете смрћу“ (1. Мојс. 3, 3). Сатана говори супротно: „нећете ви умрети, већ ћете бити као богови“ (1. Мојс. 3, 5). У томе је суштина умне борбе. Ђаво је „отац лажи“ (Јн. 8, 44) и увек говори лаж, поробљујући човека неистином да би га одвојио од Бога. Зато су Оци наглашавали велики значај „разликовања духова“ (1. Кор. 12, 10), то јест помисли. Треба увек да се питамо да ли је помисао која нам долази од Бога или не? Да ли ме приводи добру, води путем спасења или не? Стари човек робује умним фантазијама и сликама и руководи се њима, не знајући често да се иза њих крије сам човекоубица од искони – сатана. Старац Јефрем из Аризоне каже да помисао када долази човеку на почетку изгледа као мрав (мигмиголеон). Ако је одбијемо – ништа, мир. Ако је прихватимо, она се претвара у лава који нас прогута. То је демонско лукавство. Данас сатана држи у власти многе људе и поробљује их преко мобилних телефона, интернета, фејсбука и уопште виртуелне реалности и другог, убацујући преко ових медија своје слике и представе и поробљавајући тако на жалост многе. Данас су на тај начин нападнута чак и мала деца. Нови човек у нама, као што смо већ рекли, не може заживети док не очистимо свој ум, како би он у потпуности могао бити посвећен Богу. Чистота ума узводи човека ка чистоти душе, а као плод тога двога задобија се чистота срца. Задобивши чистоту срца, по Господњој беседи о блаженствима, човек бива оспособљен да умним очима „види Бога“ (Мт.). Човек је толико широко, дубоко, узвишено биће. Може, дакле, до ада да се спусти, али може да се уздигне и до боговиђења. По Светим Оцима човек може да живи на три различита нивоа, тројако: на паганском нивоу (када њиме доминирају најниже страсти и грех; природне и противприродне). Данас се, на жалост, то стање потпуне помрачености покушава назвати нормалним, што не помаже човеку, него га још више сурвава до ада. Овде мислимо на покушај легализације педерастије и содомије и сваке врсте телесне и умне изопачености, које су по Светом апостолу Павлу, последица умне нечистоте: „и како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично“ (Рим. 1, 28). Други ниво на којем неко, по Светим Оцима, може да живи је старозаветни ниво (када се живи узвраћајући зло за зло, зуб за зуб, око за око (2. Мојс. 21, 24) и не може да се опрости другоме. То је оно старозаветно у нама. Трећи ниво је новозаветни. То стање је оно стање у којем се човек уподобљава самоме Христу и живи философијом крста – распињући се непрестано у љубави према Богу и ближњему. Могли бисмо слободно рећи да нови човек заживљава у нама тек када ступимо на новозаветни ниво и постајемо слични Христу. Свети Оци говоре да и у том новозаветном уподобљавању Христу постоје различити духовни степени. Сетимо се јеванђелске приче о сејачу и семену, која каже да један доноси плод по тридесет, други по шездесет, а трећи по сто (Мт. 13, 8). То значи да ми ни у новозаветној Цркви не достижемо сви исти степен светости, то јест обожења. Зашто? То је тајна, тајна слободе и љубави. Уколико неко има више љубави према Богу и ближњему, утолико ће он и више напредовати – уподобљавати се Христу. О овоме нам говори и јеванђелска прича о талантима (Мт. 25). Старац Силуан Атонски каже да онај ко је узнапредовао у духовном – новом животу (монах, хришћанин), почиње у себи да осећа троструко деловање благодати Божије. Благодат прво почиње да дејствује у уму (деловањем благодати „отвара се ум“ за разумевање Божанских тајни). Затим она наставља да делује у души да би се, по старцу Силуану, на крају осећала и у телу. То је стање када је целокупна личност прожета и сједињена са Богом. Оно би се по старцу Силуану могло назвати обожењем (теосис) човека. Други Оци су то исто називали „благодатно стање сина“. Да су многи светитељи Цркве достизали тај ниво обожења, показују њихове нетрулежне мошти, којима их је Бог прославио овде на земљи, пошто су они прославили Њега својим животом. Да се вратимо на почетак: „Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га“ (Лк. 17, 33). Какав живот? Мимо Христа, земаљски, ограничен, родбински... Живот који нас држи детерминисаним смрћу (као кад се пиле налази у јајету). Потребно је изаћи из те љуске, како бисмо предокусили нови живот, који нам се дарује у Цркви Христовој, то јест боље рећи који нам сам Христос дарује у Литургији Цркве. Тек у Литургији доживљавамо плодове новог живота и новог човека и узрастамо из мере у меру, док не достигнемо „меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Ово би укратко било наше скромно размишљање о овој теми – семену које умире да би родило нови и богат род. Ми смо сви то семе које ће умрети када дође време наше смрти. Тада тело предајемо земљи док не дође Васкрсење. Тек у светлости Васкрсења биће потпуно јасно колико је свако од нас стекао у себи новог, христоликог човека. То ће нам бити и мера на праведном Суду Божијем и по томе ћемо у крајњем случају задобити своје заслужено место у Царству небеском. Амин. Епископ далматински Фотије Шибеник, о Светом Сави 2013. године View full Странице
  10. Јеванђељску причу која говори о љубави коју би требало да имамо за непријатеље своје, у емисији „Сведочења“, тумачио је ђакон Стеван Сировљевић, секретар Епархије ваљевске. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице
  11. ризница богословља

    Еванђеље о злим виноградарима

    Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу тринаесту по Педесетници Ништа ружније у овом свету нема од неблагодарности, ништа увредљивије и душегубније. Јер шта може бити ружније него кад човек затаји и забашури учињено му добро дело? А шта ли тек ругобније него кад човек врати милост немилошћу, верност неверношћу, част бешчашћем, доброту подсмехом. Оваква неблагодарност навлачи црни облак између неблагодарног с једне стране и пречистога Ока небеског с друге стране, које је сама светлост без примесе таме и сама доброта без примесе зла. Људи се срде и на животињу неблагодарну, мада животиња често застиђује људе својом благодарношћу, својом искреношћу и верношћу. А шта чине људи за животиње, да би им животиње биле благодарне? Близу до ништа, изузев срачунатог интереса људског да се да мало а прими много. И преко десетоструке награде, којом животиње плаћају људима све услуге око себе, људи очекују поврх свега и благодарност од животиња. Људи се срде много више на неблагодарна човека. Јер човек човеку може учинити несравњено већу услугу него ма која животиња, али може и доживети несравњено већу неблагодарност од човека него ли од животиње. У овоме свету благодарност добија свој прави божански сјај и неблагодарност своју праву паклену ругобу само у човеку, само у човечјем роду. Јер ниједна жива твар у свету не може бити ни толико благодарна нити толико неблагодарна као што то може човек. Најблагодарнији човек најближи је савршенству. Благодарност његова према свима Божјим тварима око њега чини га најбољим грађанином ове звездане васионе; благодарност према људима чини га најбољим грађанином друштва људског; а благодарност према Творцу васионе и према људима чини га достојним грађанином царства Божјега. Но шта су сви дарови васионе и свих људи на земљи, које један смртан човек може примити, према несравњивим и безбројним даровима које он даноноћно од Бога прима? И шта је сва наша благодарност, коју дугујемо тварима и људима, према неизреченој благодарности коју дугујемо Богу? Гле, и све добре дарове, које примамо од света и од људи, примамо у самој ствари од Бога кроз свет и људе. А колико још дарова уз то дарује Бог свакоме од нас непосредно, саопштавајући их у духу нашем без посредника, и то од рођења - чак и од пре рођења - па до саме смрти! Колико ли тек дарова дарује Господ Христос свима крштеним душама, колико духовних блага, колико благодатне силе! И за све ово не бити благодаран, то значи не само изгубити своје човечје достојанство, него спустити се ниже и од сваке животиње и од сваке твари у пространој васиони. Да би спасао људски род оволиког понижења, Господ Исус је - и без Своје личне потребе - често јавно уздизао благодарност и хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 26-27), Исто су тако чинили и свети апостоли непрестано хвалећи Бога (Дела Ап. 2, 47), и благодарећи Му не само за доброчинства према њима лично, него и према другим људима. Не престајем захваљивати за вас пише апостол Павле вернима у Ефесу (Еф. 1, 16) учећи их у исто време, да захваљују за све у име Господа нашега Исуса Христа (Еф. 5, 20). Исто тако и Црква Божја, по примеру апостола, до дана данашњега непрестано узноси хвале и благодарења Господу Живоме, и непрестано опомиње верне своје, да никад не забораве и не сустану благодарити Богу за све што им Бог шаље. Нема ниједног богослужења које Црква не почиње са речима: благословен Бог наш! Нити има иједног које Она не завршује речима: Слава теби, Христе Боже, надеждо наша, слава Теби! А Црква то чини зато да би се у души верних дубоко урезала мисао, и песма, и молитва беспрекидне благодарности Богу, тако да сваки може казати за себе као Псалмист: похвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 34, 1). Од свих пак примера људске неблагодарности према Богу најцрњи и најужаснији је пример неблагодарности народа Јеврејског према Господу Исусу Христу. Тај пример описује у данашњем јеванђељу сам Господ у виду једне пророчанске приче, - приче о човеку домаћину и злим виноградима. Ову причу испричао је Господ у храму Јерусалимском пред главарима свештеничким и старешинама народним, и то на самом домаку Свога последњег страдања и крсног Распећа. Бејаше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима, и отиде. Као што на другом месту Господ каже човек цар, тако и овде човек домаћин, да тиме означи доброг домаћина, или Бога. Јер ма колико да је човек немоћан и понижен у овоме свету Бог се не стиди називати се човеком. Човек је ипак у васцелом свету главно и најдрагоценије створење Божје, те зато се Бог и назива човеком, да би тиме показао превасходство човека над сваким другим створењем у свету и Своју превелику љубав према човеку. Само помрачени ум незнабожаца и богоотпадника називао је Бога именом природних појава и предмета, огњем, сунцем, ветром, водом, камењем, дрвећем, животињама, тек не именом човека. Хришћанска вера једина подигла је човека високо изнад све створене природе, и једино човека удостојила, да се Свевишњи Творац може назвати његовим именом. Виноград означава народ израиљски, кога је Бог изабрао, да кроз њега проведе спасење целога рода људског. Сам Бог назива народ израиљски виноградом Својим (Ис. 5, 1). Плот око винограда означава законе, које је Бог дао народу изабраном и којима га је као зидом оделио од осталих народа. У Израиљу постави закон, који даде оцима нашим, да га предаду деци својој (Пс. 77, 5). Пивница означава обећање Месије, правога Спаситеља рода људског, којим се обећањем народ изабрани појио кроз векове као животворним пићем. Таквим животворним пићем само је Господ Исус Себе називао говорећи: ко је жедан нека дође к мени и пије (Јов. 7, 37; 4, 14) и који мене верује неће никад ожеднети (Јов. 6, 35). Кула означава стари жртвени храм, праобраз свете Цркве Божје после доласка Христова. И сам Господ (Мат. 16, 18; 21, 42) а и апостоли (Еф. 2, 20) уподобљавају Цркву једној грађевини. Под виноградарима разумеју се старешине народне, свештеници и учитељи. Шта означавају речи и отиде? Зар може Бог отићи и удаљити се од Својих људи? И отиде означава, с једне стране, да је Бог устроивши и учинивши све што је требало за спасење људи, оставио им слободну вољу, да искористе све дарове Божје за своје спасење; а с друге стране реч отиде означава стрпљење Божје према гресима људским и безумним делима против њиховог сопственог спасења, - стрпљење и дуготрпљење Божје, које превазилази сваки ум људски. А кад се приближи време плодовима, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. Као што и обичан човек домаћин шаље слуге своје у одређено време, да приме плодове од виноградара, тако и Бог шиљаше Своје слуге, Своје избранике народу Израиљском, да потраже плод духовни од свега што је Бог дао томе народу на обделавање. Пророци су слуге Божје а плодови од винограда јесу све добродетељи, које проистичу из послушности закону Божјем. Посла слуге своје виноградарима, то јест на првом месту старешинама народним, свештеницима, књижевницима и учитељима, који су најпозванији да уче народ закону Божјем и речју и примером, и који су одговорни Богу како за себе тако и за народ. Јер њима је дато више власти и више мудрости, а коме је више дато више се од њега и тражи. Ови прваци и вођи народни, ако не због чега другог, требали су из благодарности према Богу да приме изасланике Божје с поштовањем и љубављу, са којом би примили самога Бога. А шта они учинише? И виноградари похватавши слуге његове једнога избише, а једнога убише, а једнога засуше камењем. Ето како знају људи да враћају зло за добро! Ето црне неблагодарности људске! Пророци су напомињали старешинама народним закон Божји, вољу Божју, доброчинства Божја. Пророци су истицали спасоносност, красоту и сладост закона Божјег, тражећи његову примену у животу сваког појединца и целог народа. Они су у име Бога тражили добра дела као плодове божанског закона. Но тих добрих дела нису налазили, и они су остајали као посленици, који су изашли у виноград да беру грожђе, но грожђа нису нашли. И не само да су их старешине народне пустиле празних руку, него су их похватали, исмејали, наружили, једне били, друге побили, треће камењем засули. Тако су на пример пророка Михеја били, Захарију пред олтаром убили, Јеремију камењем засули, Исаију тестером престругали, Јовану Претечи главу мачем посекли. Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише њима тако исто. Друге слуге то су опет пророци. Што год се изабрани народ више кварио и отпадао од Бога, то је милосрдни Бог слао све више Својих пророка, да народ опомињу, да народне старешине накарају, да не би сви пропали као бесплодне лозе, које се секу и у огањ бацају. Но и ове друге слуге. Божје не прођоше боље од првих. И њих старешине народне, свештеници, књижевници и учитељи бише, побише или каменоваше. И што год се стрпљење Божје већма продужавало, то је неблагодарност људска према Богу бивала већа и одвратнија. А најпосле посла к њима сина свога говорећи: постидеће се сина мојега. Све слуге Божје бише посрамљене; све опомене Божје одбачене, сва доброчинства Божја презрена. Људско стрпљење у оваквом случају исцрпло би се до краја. Но Божје стрпљење је веће од стрпљења и најстрпљивијег лекара, који лечи безумнога. На десетину оволике неблагодарности људи би одговорили гвозденом песницом. А гле шта благоутробни Бог чини: место гвоздене песнице Он шаље Сина Свога Јединороднога! О, неисцрпна доброто Божја! Ни најбоља мајка не би показала толико милости и стрпљења према рођеном чеду Своме, колико је Живи Бог показао према створеним људима Својим. А кад се наврши време, говори апостол, посла Бог сина својега јединороонога (Гал. 4, 4). То јест, кад се наврши време Божјег чекања, да Израиљ донесе плода; и кад се наврши време зла и безакоња старешина народних; и кад се најзад наврши време Божјег стрпљења. Кад виноград беше као пламењачом опаљен и плот око винограда проломљен, и незнабожачка поплава пуштена у виноград, и пивница у винограду засушила, и кула у винограду претворена у разбојничку пећину - тада изненадно дође у виноград Син човека домаћина, Син Божји Јединородни. Знао је Бог унапред, да се виноградари неће снебивати ни најмање, да учине са Сином Његовим оно исто што су учинили са слугама Његовим. А зашто онда вели: застидеће се сина мојега? Да застиди нас тим речима, нас који ни дан-данас не примамо с дужним поштовањем и љубављу Сина Божјега међу нас. И да још покаже, до каквог је бестидства била порасла неблагодарност људи у народу изабраном, толико милованом благодјејањима Божјим. Ево, чујте, до какве гнусобе је било порасло то бестидство богозаборава и богомрскости: А виноградари видевши сина рекоше међу собом: ово је наследник; ходите да га убијемо, и да нама остане наследство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда и убише. Како је ово савршена слика онога што се ускоро по том десило са Господом Исусом! Као год што би зли виноградари убили сина човека домаћина, да би тако приграбили себи виноград, тако су јеврејски првосвештеници, фарисеји и књижевници, уистини и убили Господа Исуса, да би они народ потпуно притиснули својом влашћу и својим апетитом. Шта ћемо чинити? решаваху међу собом вођи народа јеврејскога: ако га оставимо тако, сви ће га веровати (Јов. 11, 47-48). И на предлог Кајафе решише да Га убију. Узалуд све искуство од хиљаду година, да се Божји човек не може убити, јер као убијен он силније живи и јаче прети, и теже притискује савест. Гле, њихови су преци побили толике Божје пророке, па су им ускоро морали дизати споменике. Морали су, јер су им убијени пророци постајали страшнији у смрти него за живота. Они су имали очи да виде, али нису могли видети; памет су имали да памте шта је било кроз хиљаду година са убијеним а шта са њиховим убицама, али нису упамтили нити су могли да се сете. Ходите да га убијемо! Најлакше решење људско, но и најнеуспешније, од Каина до Кајафе, и од Кајафе до последњег убице на земљи! Убити праведника значи само послати га назад Богу, од кога је и дошао; а то опет значи ставити га у неосвојиви положај у борби, и наоружати га непобедивим оружјем, и учинити га хиљаде пута јачим него што је био кад је у телу ходио по земљи. Шта да говоримо? Убити праведника значи помоћи праведнику да победи, и осудити себе на пораз и коначну пропаст. Шта је знао првосвештеник јеврејски Кајафа, кад ово није знао? Знао је мање од ништа; јер да је његово знање било само ништа, он се ни онда не би решио, да убије Христа, и тиме самога себе - а не Христа - сурва у вечиту пропаст. Ходите да га убијемо! Јер сав народ оде за Њим. Тако говораху. Ми остасмо сами; без власти, без части, без новца. Ко ће нам служити? Ко ће нас хвалити? Кога ћемо варати? Кога ли глобити? Зато убимо Њега, и наследимо оно што, ево, Он наслеђује: народ, виноград наш, који смо ми и до сада држали, и бербу сами уживали. - Своје решење зли виноградари су убрзо привели у дело. Ухватише га, изведоше напоље из винограда и убише. Погледајте, како Христос до самих појединости провиђа оно што ће се с Њим десити. Сви јеванђелисти говоре, да су Јевреји извели Христа иза града на Лобно место, Голготу или Костурницу, која се налазила ван зидова Јерусалима. То и значе речи изведоше га напоље из винограда. Но те речи значе још и то, да ће старешине јеврејске одбацити Христа, одсећи Га од народа израиљског, одрећи Га се као Израиљца, бацити Га преко плота свога народа, и предати Га као туђина туђинцима, Римљанима у руке, да Га ови суде. Као дође, дакле господар од винограда шта ће учинити виноградарима оним? Тако упита Господ Исус старешине народне. Кад дође господар, вели Он; а у почетку приче рекао је - и отиде. Кад дође господар - то означава крај стрпљењу господареву. Кад буде крај стрпљењу Божјем, тада ће бити и почетак Његовом гневу. Но кога овде замишља Господ Исус под господарем, самога Себе или Оца Свога? Свеједно је. Ја и Отац једно смо, рекао је Он. Главно је, да ће и Божјем стрпљењу и обести виноградара бити крај убрзо после убиства Сина Божјега. Шта ће учинити Господар злим виноградарима? Ко то пита, и кога? Управо сам Господар пита то зле виноградаре. То осуђени на смрт пита Своје судије и убице. Како језовит разговор између Једнога пред смрћу и других пред злочином! Обично они, који су пред смрћу, збуњени су и не знају шта говоре док су судије - ако су праведне - присебне. Овде је сасвим обрнут случај. Христос, који зна за тајно решење старешина да Га убију, присебан је и зна шта говори, док су Његове неправедне судије збуњене и не знају шта говоре. Тако сваки злочин одузима човеку две ствари: храброст и памет. Ево, дакле, шта они одговарају Христу: Рекоше му: злочинци ће злом смрћу поморити, а виноград даће другим виноградарима, који ће Му давати плодове у своје време. Видите, како не знају шта говоре! Сами себи изричу пресуду! према јеванђелистима Марку и Луки изгледа, да је сам Господ исказао ове речи. А према Матеју јасно је, да Господ њих пита, да се они изјасне, шта мисле. Како не може бити никакве противречности код јеванђелиста, то је највероватније, да је најпре сам Господ исказао, шта ће човек домаћин учинити са злим виноградарима а шта са виноградом својим, а потом, да је Он и њих упитао за мишљење. Они су најпре потврдили оно што је Господ рекао и сложили се са Њим, но одмах, као досетивши се, да се то на њих односи, узвикнули су - према Светом Луки - да не буде! Видите из овога њихову збуњеност и противречност! - Но који су то други виноградари, којима ће домаћин предати виноград? Пре свега треба знати да ће и виноград бити нови као и виноградари. Од Христа па на даље прошириће се виноград Божји на цео род људски, и неће се састојати само из народа Израиљског, него из свих народа на земљи. Тај нови виноград називаће се Црквом Божјом, а посленици - или виноградари - у њему биће апостоли, светитељи, оци и учитељи Цркве, мученици и исповедници, епископи и свештеници, благочестиви и христољубиви цареви и царице, и сви остали служитељи у томе винограду Господњем. Они ће давати плодове у своје време. То после Христа постаје изабрани род, царско свештенство, свети народ (I Петр. 2, 9). Јер са Христом престаје изабранство народа јеврејскога, и изабранство прелази на све верујуће у Христа по свима народима на земљи. Да не буде! Тако рекоше зли виноградари Сину Божјем, када се досетише, да се ова страшна прича на њих односи. Без тих речи, које наводи јеванђелист Лука, била би празнина у јеванђељу Матејевом; јер се не би разумело, зашто је Господ рекао ово што следује. Међутим после тих речи старешина јеврејских постају разумљиве речи Христове: зар нисте никад читали у писму: камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла; то би од Господа, и дивно је у очима вашим. Камен је очигледно сам Христос; зидари су старешине, свештеници и књижевници јеврејски; угао је спона измећу Израиља и незнабоштва, између старог изабранства и новог, између старе Цркве и нове. Христос је на томе углу, на свршетку старога и почетку новога; Он призива у царство Своје и Израиљце и незнабожце са истом љубављу, пошто се и једни и други у време доласка Његова показаше као јалово дрвеће. Нарочито Израиљци; јер они Га одбацише, као што зидари одбацују какав непотребан камен. Како се љуто зидари преварише! Гле, одбацише главни темељац живота људског, историје људске, историје свега створенога света! У самој ствари они Га не одбацише, но замахнуше да Га одбаце, те сами бише одбачени: Он се пак утврди на углу новог зидања, Новог Стварања. То би од Господа, и мудрије и праведније није могло бити. И дивно је у очима вашим. То јест: читајући Свето писмо (Пс. 117, 22) и вама се чак чини, да је ово дивно од Господа, пошто не знате на кога се ове речи односе. Не знате, да је страшан овај камен. Јер сваки који падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га (Мт. 21, 44; Лк. 20, 18). И ваистину упорни Јевреји су се разбили о тај камен, и Он их је сатро. Спотакли су се о њега као о камен саблазни и разбили се још док је Господ Исус био у телу на земљи. А доцније, по Распећу и Васкрсењу, тај камен је на њих пао и сатро их. Јер после кратког времена пошто су зли виноградари убили Сина Домаћинова, навали на Јерусалим римска војска предвођена Титом, и град разори а Јевреје разјури из њихове домовине, и расели их по целоме свету. И деси се с Јеврејима нешто горе и страшније него са народима, који су грешили и у гресима својим помрли, као што су били Асирци, Вавилонци, Феничани, Мисирци и други. Десило се с Јеврејима нешто слично као и с Каином. Јер Бог недозволи, да ма ко убије Каина, а међутим обележи на њему знак убице и најури га да се скита по свету. Но Каина је постигла тешка казна одмах после првог му злочина, а Јевреје није. Они су убијали и каменовали Божје пророке једног за другим, а Бог је трпео, одлагао казну, чекао покајање, и слао све нове и нове пророке. Тек када су и Спаситеља убили, постигла их је праведна казна. Понекад Бог одмах шаље казну на преступника, а понекад одлаже ту казну и одлаже, тако да људи помисле, да казна никад ни доћи неће и да ће преступник остати некажњен. Кад је Маријам, сестра Мојсејева, осудила свога брата одмах је постала губава по целоме телу: и гле Маријам беше губава, бела као снег од губе (V. Мојс. 12, 10). Када су Датан и Авирон осуђивали старешине своје, земља се под њима отворила и прогутала их - и отворивши земља уста своја прождре их (IV Мојс. 16, 32). Ананије и Сапфира присвајали су и затајивали црквено имање, зато су тренутно пали мртви (Дела Ап. 5, 5). Но Бог не кажњава сваког злочинца одмах. Напротив, баш већи део злочина и греха не бивају кажњени онога часа када се учине, него доцније, или чак доцније или и по смрти грешника. Кажњавање греха бива по премудром домостројству Божјем са овим светом. Кад не би Бог кажњавао Једне грешнике одмах после учињеног греха, ми би очајали чекајући Божју правду; а кад не би Бог стрпљиво одлагао казну других грешника, како би се ми научили стрпљењу према онима који нас вређају? Најзад и то, што Бог неке тешке грешнике никако не кажњава за живота овде на земљи, служи нама свима за појачање вере у будући Суд Божји, који неће мимоићи ни онога грешника кога су сви судови на земљи мимоишли. Авај ономе, који се некажњено наслађива својим греховима до саме смрти! Њему не завидите! Јер је примио у овоме животу што је желео, и у ономе неће имати шта да прими осим - осуде. Кад је Господ Исус без иједног Свога греха онако ужасно страдао и намучен био, како да не страда и свако од нас грешних, кога Бог колико толико воли? А ко много греши а нимало не страда није ни најмање сличан Христу, те неће ни имати никаква удела с Њим у Царству Божјем. Страхујмо, ако је сав наш живот протекао без муке и страдања а са многим неискајаним гресима. А радујмо се, ако смо издржали много мука и страдања, и овим се користили покајавши се пред Богом и поправивши путеве своје. Нека нико не каже и не помисли: могу одложити покајање пошто је Бог тако стрпљив. И кад је тако дуго трпео Јевреје, потрпеће и мене још коју годину да се не преваримо; може Бог према Свом Промислу и потрпети нас још коју годину без покајања, а може Он спустити Своју тешку руку на нас кроз који сат или минут. Одлагање покајања чини покајање све тежим и тежим, пошто навика грешења све јаче и јаче утврђује корене греха у нама, све већма и већма помрачује ум наш и камени срце наше. И ми тада и безвољно корачамо од тешког греха све тежем и тежем, исто онако као и зли виноградари који су најпре убијали пророке, па најзад убили и Сина Божјег. Шта онда можемо очекивати за себе, него оно исто што су дочекали и зли виноградари? Угаони камен који је од Бога намењен био за дом нашега спасења, издиће се изнад наших глава и сатрће нас. Јер Господ, који је силан у милости, силан је и у правди. Пожуримо, дакле, да се користимо милошћу док нам се милост обилно нуди. Не чекајмо, да се рука милости уклони од нас и да се рука правде спусти на нас. Не одлажимо припремање плодова у винограду душе наше; него будимо спремни, да кад слуге Домаћинове дођу дамо им одмах спремне и сабране плодове. Сваки дан ангели Божји сабирају душе људске и односе их из овога света као берачи грожђе из винограда. Наш ред не може нас мимоићи. О, да се наши плодови не покажу "трули"! О, да се наше душе не покажу штуре! О, ангели хранитељи, освестите нас, подржите нас и помозите нам пре него куцне последњи час! О, Господе Исусе, смилуј се на нас! Теби нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм
  12. ризница богословља

    Еванђеље о злим виноградарима

    Рече Господ причу ову: Бијаше човјек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде. 34. А када се приближи вријеме бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. 35. И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. 36. Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто. 37. А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. 38. А виноградари видјевши сина, рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово. 39. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише. 40. Када, дакле, дође господар винограда шта ће учинити виноградарима оним? 41. Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме. 42. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим. Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу тринаесту по Педесетници Ништа ружније у овом свету нема од неблагодарности, ништа увредљивије и душегубније. Јер шта може бити ружније него кад човек затаји и забашури учињено му добро дело? А шта ли тек ругобније него кад човек врати милост немилошћу, верност неверношћу, част бешчашћем, доброту подсмехом. Оваква неблагодарност навлачи црни облак између неблагодарног с једне стране и пречистога Ока небеског с друге стране, које је сама светлост без примесе таме и сама доброта без примесе зла. Људи се срде и на животињу неблагодарну, мада животиња често застиђује људе својом благодарношћу, својом искреношћу и верношћу. А шта чине људи за животиње, да би им животиње биле благодарне? Близу до ништа, изузев срачунатог интереса људског да се да мало а прими много. И преко десетоструке награде, којом животиње плаћају људима све услуге око себе, људи очекују поврх свега и благодарност од животиња. Људи се срде много више на неблагодарна човека. Јер човек човеку може учинити несравњено већу услугу него ма која животиња, али може и доживети несравњено већу неблагодарност од човека него ли од животиње. У овоме свету благодарност добија свој прави божански сјај и неблагодарност своју праву паклену ругобу само у човеку, само у човечјем роду. Јер ниједна жива твар у свету не може бити ни толико благодарна нити толико неблагодарна као што то може човек. Најблагодарнији човек најближи је савршенству. Благодарност његова према свима Божјим тварима око њега чини га најбољим грађанином ове звездане васионе; благодарност према људима чини га најбољим грађанином друштва људског; а благодарност према Творцу васионе и према људима чини га достојним грађанином царства Божјега. Но шта су сви дарови васионе и свих људи на земљи, које један смртан човек може примити, према несравњивим и безбројним даровима које он даноноћно од Бога прима? И шта је сва наша благодарност, коју дугујемо тварима и људима, према неизреченој благодарности коју дугујемо Богу? Гле, и све добре дарове, које примамо од света и од људи, примамо у самој ствари од Бога кроз свет и људе. А колико још дарова уз то дарује Бог свакоме од нас непосредно, саопштавајући их у духу нашем без посредника, и то од рођења - чак и од пре рођења - па до саме смрти! Колико ли тек дарова дарује Господ Христос свима крштеним душама, колико духовних блага, колико благодатне силе! И за све ово не бити благодаран, то значи не само изгубити своје човечје достојанство, него спустити се ниже и од сваке животиње и од сваке твари у пространој васиони. Да би спасао људски род оволиког понижења, Господ Исус је - и без Своје личне потребе - често јавно уздизао благодарност и хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 26-27), Исто су тако чинили и свети апостоли непрестано хвалећи Бога (Дела Ап. 2, 47), и благодарећи Му не само за доброчинства према њима лично, него и према другим људима. Не престајем захваљивати за вас пише апостол Павле вернима у Ефесу (Еф. 1, 16) учећи их у исто време, да захваљују за све у име Господа нашега Исуса Христа (Еф. 5, 20). Исто тако и Црква Божја, по примеру апостола, до дана данашњега непрестано узноси хвале и благодарења Господу Живоме, и непрестано опомиње верне своје, да никад не забораве и не сустану благодарити Богу за све што им Бог шаље. Нема ниједног богослужења које Црква не почиње са речима: благословен Бог наш! Нити има иједног које Она не завршује речима: Слава теби, Христе Боже, надеждо наша, слава Теби! А Црква то чини зато да би се у души верних дубоко урезала мисао, и песма, и молитва беспрекидне благодарности Богу, тако да сваки може казати за себе као Псалмист: похвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 34, 1). Од свих пак примера људске неблагодарности према Богу најцрњи и најужаснији је пример неблагодарности народа Јеврејског према Господу Исусу Христу. Тај пример описује у данашњем јеванђељу сам Господ у виду једне пророчанске приче, - приче о човеку домаћину и злим виноградима. Ову причу испричао је Господ у храму Јерусалимском пред главарима свештеничким и старешинама народним, и то на самом домаку Свога последњег страдања и крсног Распећа. Бејаше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима, и отиде. Као што на другом месту Господ каже човек цар, тако и овде човек домаћин, да тиме означи доброг домаћина, или Бога. Јер ма колико да је човек немоћан и понижен у овоме свету Бог се не стиди називати се човеком. Човек је ипак у васцелом свету главно и најдрагоценије створење Божје, те зато се Бог и назива човеком, да би тиме показао превасходство човека над сваким другим створењем у свету и Своју превелику љубав према човеку. Само помрачени ум незнабожаца и богоотпадника називао је Бога именом природних појава и предмета, огњем, сунцем, ветром, водом, камењем, дрвећем, животињама, тек не именом човека. Хришћанска вера једина подигла је човека високо изнад све створене природе, и једино човека удостојила, да се Свевишњи Творац може назвати његовим именом. Виноград означава народ израиљски, кога је Бог изабрао, да кроз њега проведе спасење целога рода људског. Сам Бог назива народ израиљски виноградом Својим (Ис. 5, 1). Плот око винограда означава законе, које је Бог дао народу изабраном и којима га је као зидом оделио од осталих народа. У Израиљу постави закон, који даде оцима нашим, да га предаду деци својој (Пс. 77, 5). Пивница означава обећање Месије, правога Спаситеља рода људског, којим се обећањем народ изабрани појио кроз векове као животворним пићем. Таквим животворним пићем само је Господ Исус Себе називао говорећи: ко је жедан нека дође к мени и пије (Јов. 7, 37; 4, 14) и који мене верује неће никад ожеднети (Јов. 6, 35). Кула означава стари жртвени храм, праобраз свете Цркве Божје после доласка Христова. И сам Господ (Мат. 16, 18; 21, 42) а и апостоли (Еф. 2, 20) уподобљавају Цркву једној грађевини. Под виноградарима разумеју се старешине народне, свештеници и учитељи. Шта означавају речи и отиде? Зар може Бог отићи и удаљити се од Својих људи? И отиде означава, с једне стране, да је Бог устроивши и учинивши све што је требало за спасење људи, оставио им слободну вољу, да искористе све дарове Божје за своје спасење; а с друге стране реч отиде означава стрпљење Божје према гресима људским и безумним делима против њиховог сопственог спасења, - стрпљење и дуготрпљење Божје, које превазилази сваки ум људски. А кад се приближи време плодовима, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. Као што и обичан човек домаћин шаље слуге своје у одређено време, да приме плодове од виноградара, тако и Бог шиљаше Своје слуге, Своје избранике народу Израиљском, да потраже плод духовни од свега што је Бог дао томе народу на обделавање. Пророци су слуге Божје а плодови од винограда јесу све добродетељи, које проистичу из послушности закону Божјем. Посла слуге своје виноградарима, то јест на првом месту старешинама народним, свештеницима, књижевницима и учитељима, који су најпозванији да уче народ закону Божјем и речју и примером, и који су одговорни Богу како за себе тако и за народ. Јер њима је дато више власти и више мудрости, а коме је више дато више се од њега и тражи. Ови прваци и вођи народни, ако не због чега другог, требали су из благодарности према Богу да приме изасланике Божје с поштовањем и љубављу, са којом би примили самога Бога. А шта они учинише? И виноградари похватавши слуге његове једнога избише, а једнога убише, а једнога засуше камењем. Ето како знају људи да враћају зло за добро! Ето црне неблагодарности људске! Пророци су напомињали старешинама народним закон Божји, вољу Божју, доброчинства Божја. Пророци су истицали спасоносност, красоту и сладост закона Божјег, тражећи његову примену у животу сваког појединца и целог народа. Они су у име Бога тражили добра дела као плодове божанског закона. Но тих добрих дела нису налазили, и они су остајали као посленици, који су изашли у виноград да беру грожђе, но грожђа нису нашли. И не само да су их старешине народне пустиле празних руку, него су их похватали, исмејали, наружили, једне били, друге побили, треће камењем засули. Тако су на пример пророка Михеја били, Захарију пред олтаром убили, Јеремију камењем засули, Исаију тестером престругали, Јовану Претечи главу мачем посекли. Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише њима тако исто. Друге слуге то су опет пророци. Што год се изабрани народ више кварио и отпадао од Бога, то је милосрдни Бог слао све више Својих пророка, да народ опомињу, да народне старешине накарају, да не би сви пропали као бесплодне лозе, које се секу и у огањ бацају. Но и ове друге слуге. Божје не прођоше боље од првих. И њих старешине народне, свештеници, књижевници и учитељи бише, побише или каменоваше. И што год се стрпљење Божје већма продужавало, то је неблагодарност људска према Богу бивала већа и одвратнија. А најпосле посла к њима сина свога говорећи: постидеће се сина мојега. Све слуге Божје бише посрамљене; све опомене Божје одбачене, сва доброчинства Божја презрена. Људско стрпљење у оваквом случају исцрпло би се до краја. Но Божје стрпљење је веће од стрпљења и најстрпљивијег лекара, који лечи безумнога. На десетину оволике неблагодарности људи би одговорили гвозденом песницом. А гле шта благоутробни Бог чини: место гвоздене песнице Он шаље Сина Свога Јединороднога! О, неисцрпна доброто Божја! Ни најбоља мајка не би показала толико милости и стрпљења према рођеном чеду Своме, колико је Живи Бог показао према створеним људима Својим. А кад се наврши време, говори апостол, посла Бог сина својега јединороонога (Гал. 4, 4). То јест, кад се наврши време Божјег чекања, да Израиљ донесе плода; и кад се наврши време зла и безакоња старешина народних; и кад се најзад наврши време Божјег стрпљења. Кад виноград беше као пламењачом опаљен и плот око винограда проломљен, и незнабожачка поплава пуштена у виноград, и пивница у винограду засушила, и кула у винограду претворена у разбојничку пећину - тада изненадно дође у виноград Син човека домаћина, Син Божји Јединородни. Знао је Бог унапред, да се виноградари неће снебивати ни најмање, да учине са Сином Његовим оно исто што су учинили са слугама Његовим. А зашто онда вели: застидеће се сина мојега? Да застиди нас тим речима, нас који ни дан-данас не примамо с дужним поштовањем и љубављу Сина Божјега међу нас. И да још покаже, до каквог је бестидства била порасла неблагодарност људи у народу изабраном, толико милованом благодјејањима Божјим. Ево, чујте, до какве гнусобе је било порасло то бестидство богозаборава и богомрскости: А виноградари видевши сина рекоше међу собом: ово је наследник; ходите да га убијемо, и да нама остане наследство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда и убише. Како је ово савршена слика онога што се ускоро по том десило са Господом Исусом! Као год што би зли виноградари убили сина човека домаћина, да би тако приграбили себи виноград, тако су јеврејски првосвештеници, фарисеји и књижевници, уистини и убили Господа Исуса, да би они народ потпуно притиснули својом влашћу и својим апетитом. Шта ћемо чинити? решаваху међу собом вођи народа јеврејскога: ако га оставимо тако, сви ће га веровати (Јов. 11, 47-48). И на предлог Кајафе решише да Га убију. Узалуд све искуство од хиљаду година, да се Божји човек не може убити, јер као убијен он силније живи и јаче прети, и теже притискује савест. Гле, њихови су преци побили толике Божје пророке, па су им ускоро морали дизати споменике. Морали су, јер су им убијени пророци постајали страшнији у смрти него за живота. Они су имали очи да виде, али нису могли видети; памет су имали да памте шта је било кроз хиљаду година са убијеним а шта са њиховим убицама, али нису упамтили нити су могли да се сете. Ходите да га убијемо! Најлакше решење људско, но и најнеуспешније, од Каина до Кајафе, и од Кајафе до последњег убице на земљи! Убити праведника значи само послати га назад Богу, од кога је и дошао; а то опет значи ставити га у неосвојиви положај у борби, и наоружати га непобедивим оружјем, и учинити га хиљаде пута јачим него што је био кад је у телу ходио по земљи. Шта да говоримо? Убити праведника значи помоћи праведнику да победи, и осудити себе на пораз и коначну пропаст. Шта је знао првосвештеник јеврејски Кајафа, кад ово није знао? Знао је мање од ништа; јер да је његово знање било само ништа, он се ни онда не би решио, да убије Христа, и тиме самога себе - а не Христа - сурва у вечиту пропаст. Ходите да га убијемо! Јер сав народ оде за Њим. Тако говораху. Ми остасмо сами; без власти, без части, без новца. Ко ће нам служити? Ко ће нас хвалити? Кога ћемо варати? Кога ли глобити? Зато убимо Њега, и наследимо оно што, ево, Он наслеђује: народ, виноград наш, који смо ми и до сада држали, и бербу сами уживали. - Своје решење зли виноградари су убрзо привели у дело. Ухватише га, изведоше напоље из винограда и убише. Погледајте, како Христос до самих појединости провиђа оно што ће се с Њим десити. Сви јеванђелисти говоре, да су Јевреји извели Христа иза града на Лобно место, Голготу или Костурницу, која се налазила ван зидова Јерусалима. То и значе речи изведоше га напоље из винограда. Но те речи значе још и то, да ће старешине јеврејске одбацити Христа, одсећи Га од народа израиљског, одрећи Га се као Израиљца, бацити Га преко плота свога народа, и предати Га као туђина туђинцима, Римљанима у руке, да Га ови суде. Као дође, дакле господар од винограда шта ће учинити виноградарима оним? Тако упита Господ Исус старешине народне. Кад дође господар, вели Он; а у почетку приче рекао је - и отиде. Кад дође господар - то означава крај стрпљењу господареву. Кад буде крај стрпљењу Божјем, тада ће бити и почетак Његовом гневу. Но кога овде замишља Господ Исус под господарем, самога Себе или Оца Свога? Свеједно је. Ја и Отац једно смо, рекао је Он. Главно је, да ће и Божјем стрпљењу и обести виноградара бити крај убрзо после убиства Сина Божјега. Шта ће учинити Господар злим виноградарима? Ко то пита, и кога? Управо сам Господар пита то зле виноградаре. То осуђени на смрт пита Своје судије и убице. Како језовит разговор између Једнога пред смрћу и других пред злочином! Обично они, који су пред смрћу, збуњени су и не знају шта говоре док су судије - ако су праведне - присебне. Овде је сасвим обрнут случај. Христос, који зна за тајно решење старешина да Га убију, присебан је и зна шта говори, док су Његове неправедне судије збуњене и не знају шта говоре. Тако сваки злочин одузима човеку две ствари: храброст и памет. Ево, дакле, шта они одговарају Христу: Рекоше му: злочинци ће злом смрћу поморити, а виноград даће другим виноградарима, који ће Му давати плодове у своје време. Видите, како не знају шта говоре! Сами себи изричу пресуду! према јеванђелистима Марку и Луки изгледа, да је сам Господ исказао ове речи. А према Матеју јасно је, да Господ њих пита, да се они изјасне, шта мисле. Како не може бити никакве противречности код јеванђелиста, то је највероватније, да је најпре сам Господ исказао, шта ће човек домаћин учинити са злим виноградарима а шта са виноградом својим, а потом, да је Он и њих упитао за мишљење. Они су најпре потврдили оно што је Господ рекао и сложили се са Њим, но одмах, као досетивши се, да се то на њих односи, узвикнули су - према Светом Луки - да не буде! Видите из овога њихову збуњеност и противречност! - Но који су то други виноградари, којима ће домаћин предати виноград? Пре свега треба знати да ће и виноград бити нови као и виноградари. Од Христа па на даље прошириће се виноград Божји на цео род људски, и неће се састојати само из народа Израиљског, него из свих народа на земљи. Тај нови виноград називаће се Црквом Божјом, а посленици - или виноградари - у њему биће апостоли, светитељи, оци и учитељи Цркве, мученици и исповедници, епископи и свештеници, благочестиви и христољубиви цареви и царице, и сви остали служитељи у томе винограду Господњем. Они ће давати плодове у своје време. То после Христа постаје изабрани род, царско свештенство, свети народ (I Петр. 2, 9). Јер са Христом престаје изабранство народа јеврејскога, и изабранство прелази на све верујуће у Христа по свима народима на земљи. Да не буде! Тако рекоше зли виноградари Сину Божјем, када се досетише, да се ова страшна прича на њих односи. Без тих речи, које наводи јеванђелист Лука, била би празнина у јеванђељу Матејевом; јер се не би разумело, зашто је Господ рекао ово што следује. Међутим после тих речи старешина јеврејских постају разумљиве речи Христове: зар нисте никад читали у писму: камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла; то би од Господа, и дивно је у очима вашим. Камен је очигледно сам Христос; зидари су старешине, свештеници и књижевници јеврејски; угао је спона измећу Израиља и незнабоштва, између старог изабранства и новог, између старе Цркве и нове. Христос је на томе углу, на свршетку старога и почетку новога; Он призива у царство Своје и Израиљце и незнабожце са истом љубављу, пошто се и једни и други у време доласка Његова показаше као јалово дрвеће. Нарочито Израиљци; јер они Га одбацише, као што зидари одбацују какав непотребан камен. Како се љуто зидари преварише! Гле, одбацише главни темељац живота људског, историје људске, историје свега створенога света! У самој ствари они Га не одбацише, но замахнуше да Га одбаце, те сами бише одбачени: Он се пак утврди на углу новог зидања, Новог Стварања. То би од Господа, и мудрије и праведније није могло бити. И дивно је у очима вашим. То јест: читајући Свето писмо (Пс. 117, 22) и вама се чак чини, да је ово дивно од Господа, пошто не знате на кога се ове речи односе. Не знате, да је страшан овај камен. Јер сваки који падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га (Мт. 21, 44; Лк. 20, 18). И ваистину упорни Јевреји су се разбили о тај камен, и Он их је сатро. Спотакли су се о њега као о камен саблазни и разбили се још док је Господ Исус био у телу на земљи. А доцније, по Распећу и Васкрсењу, тај камен је на њих пао и сатро их. Јер после кратког времена пошто су зли виноградари убили Сина Домаћинова, навали на Јерусалим римска војска предвођена Титом, и град разори а Јевреје разјури из њихове домовине, и расели их по целоме свету. И деси се с Јеврејима нешто горе и страшније него са народима, који су грешили и у гресима својим помрли, као што су били Асирци, Вавилонци, Феничани, Мисирци и други. Десило се с Јеврејима нешто слично као и с Каином. Јер Бог недозволи, да ма ко убије Каина, а међутим обележи на њему знак убице и најури га да се скита по свету. Но Каина је постигла тешка казна одмах после првог му злочина, а Јевреје није. Они су убијали и каменовали Божје пророке једног за другим, а Бог је трпео, одлагао казну, чекао покајање, и слао све нове и нове пророке. Тек када су и Спаситеља убили, постигла их је праведна казна. Понекад Бог одмах шаље казну на преступника, а понекад одлаже ту казну и одлаже, тако да људи помисле, да казна никад ни доћи неће и да ће преступник остати некажњен. Кад је Маријам, сестра Мојсејева, осудила свога брата одмах је постала губава по целоме телу: и гле Маријам беше губава, бела као снег од губе (V. Мојс. 12, 10). Када су Датан и Авирон осуђивали старешине своје, земља се под њима отворила и прогутала их - и отворивши земља уста своја прождре их (IV Мојс. 16, 32). Ананије и Сапфира присвајали су и затајивали црквено имање, зато су тренутно пали мртви (Дела Ап. 5, 5). Но Бог не кажњава сваког злочинца одмах. Напротив, баш већи део злочина и греха не бивају кажњени онога часа када се учине, него доцније, или чак доцније или и по смрти грешника. Кажњавање греха бива по премудром домостројству Божјем са овим светом. Кад не би Бог кажњавао Једне грешнике одмах после учињеног греха, ми би очајали чекајући Божју правду; а кад не би Бог стрпљиво одлагао казну других грешника, како би се ми научили стрпљењу према онима који нас вређају? Најзад и то, што Бог неке тешке грешнике никако не кажњава за живота овде на земљи, служи нама свима за појачање вере у будући Суд Божји, који неће мимоићи ни онога грешника кога су сви судови на земљи мимоишли. Авај ономе, који се некажњено наслађива својим греховима до саме смрти! Њему не завидите! Јер је примио у овоме животу што је желео, и у ономе неће имати шта да прими осим - осуде. Кад је Господ Исус без иједног Свога греха онако ужасно страдао и намучен био, како да не страда и свако од нас грешних, кога Бог колико толико воли? А ко много греши а нимало не страда није ни најмање сличан Христу, те неће ни имати никаква удела с Њим у Царству Божјем. Страхујмо, ако је сав наш живот протекао без муке и страдања а са многим неискајаним гресима. А радујмо се, ако смо издржали много мука и страдања, и овим се користили покајавши се пред Богом и поправивши путеве своје. Нека нико не каже и не помисли: могу одложити покајање пошто је Бог тако стрпљив. И кад је тако дуго трпео Јевреје, потрпеће и мене још коју годину да се не преваримо; може Бог према Свом Промислу и потрпети нас још коју годину без покајања, а може Он спустити Своју тешку руку на нас кроз који сат или минут. Одлагање покајања чини покајање све тежим и тежим, пошто навика грешења све јаче и јаче утврђује корене греха у нама, све већма и већма помрачује ум наш и камени срце наше. И ми тада и безвољно корачамо од тешког греха све тежем и тежем, исто онако као и зли виноградари који су најпре убијали пророке, па најзад убили и Сина Божјег. Шта онда можемо очекивати за себе, него оно исто што су дочекали и зли виноградари? Угаони камен који је од Бога намењен био за дом нашега спасења, издиће се изнад наших глава и сатрће нас. Јер Господ, који је силан у милости, силан је и у правди. Пожуримо, дакле, да се користимо милошћу док нам се милост обилно нуди. Не чекајмо, да се рука милости уклони од нас и да се рука правде спусти на нас. Не одлажимо припремање плодова у винограду душе наше; него будимо спремни, да кад слуге Домаћинове дођу дамо им одмах спремне и сабране плодове. Сваки дан ангели Божји сабирају душе људске и односе их из овога света као берачи грожђе из винограда. Наш ред не може нас мимоићи. О, да се наши плодови не покажу "трули"! О, да се наше душе не покажу штуре! О, ангели хранитељи, освестите нас, подржите нас и помозите нам пре него куцне последњи час! О, Господе Исусе, смилуј се на нас! Теби нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм View full Странице
  13. И у наше дане сви народи на земљи верују у духове. И та је вера народа у начелу права. Они, који одричу духовни свет, одричу Га зато што гледају само својим телесним очима, и не виде га. Но духовни свет не би био духовни, када би се гледао телесним очима. Сваки човек пак, који има ум незаслепљен и срце незадебљано грехом, може целим својим бићем осетити, сваки дан и сваки час, да људи нису сами у овоме свету, једино у друштву немуште природе, у друштву камења, биља, животиња и осталих природних ствари, стихија и појава, него да се наша душа непрестано додирује са невидљивим светом, са неким невидљивим бићима. Али нису прави они народи и људи који подништавају добре духове, а зле називају боговима и клањају им се. Кад се јавио Господ Исус на земљи, народи су углавном сви веровали у моћ зла и слабост добра. Зле силе, уистини биле су преовладале светом, тако да и сам Христос називаше вођу злих сила књазом овога света. А старешине јеврејске опет приписиваху демонима и њиховој сили чак и сва божанска дела Христова. Господ Исус дошао је у свет, да проломи и искорени слаботињску веру људи у зло и да усади у њихову душу веру у добро, у свемоћ добра и у непобедивост и непролазност добра. Прастаро и свеопште веровање у духове Христос није побио него потврдио. Само Он је открио сав духовни свет онакав какав јесте, а не онакав, какав се чинио људима према нашаптавању ђаволском. Један добри, мудри и свемоћни Бог је господар света духовног и физичког, невидљивог и видљивог. Добри духови су ангели, и њиховој множини тешко је исказати број. Добри духови, или ангели, несравњено су моћнији од злих духова. Зли духови управо и немају никакве моћи да ма шта учине, уколико им Свевишњи Бог то не попусти. Но број и злих духова је врло велики. У једном једином полуделом човеку у Гадари, кога је Господ исцелио, становао је читав легион, то јест неколико хиљада злих духова. Ови зли духови су обмањивали људи и читаве народе у оно време, као што и данас обмањују многе грешне, да су они свемоћни; да су управо они једини богови, и да другог бога сем њих нема, као и још и да добри духови и не постоје. Но где год се Господ Исус појавио, они су бежали од Њега са ужасом. Они су познали у Њему властодршца и судију, који их може изобличити, протерати из овога света и срушити их у бездан паклени. Они су се били развашарили у овоме свету по Божјем допуштењу; навалили су били на људски род као мухе на стрвину и држали су, да им је овај свет заувек осигуран као њихово гнездо и њихова трпеза. Наједанпут се појавио пред њима Носилац добра, Господ Исус Христос, и они су од страха устрептали и завикали: дошао си овамо да нас мучиш! Нико се тако не боји мука као мучитељ других. Зли духови су мучили човечанство неколико хиљада година, и у мукама људским они су налазили себи задовољство. Но видевши Христа они су уздрхтали као од свог највећег мучитеља, и били су готови да иду из људи чак и у свиње, и у ма какву другу твар, само да не буду протерани сасвим из овога света. Но Христос није помишљао, да их сасвим протера из овога света. Овај свет је свет мешовитих сила. Овај свет је мегдан, на коме људи имају свесно и добровољно да изберу: или поћи за Христом Победником, или за нечистим и пораженим демонима. Христос је дошао као Човекољубац, да покаже моћ добра над злом и да утврди веру људи у добро - само у добро. И данашње јеванђеље описује један пример, измећу безброј других како је човекољубиви Господ показао једном више моћ добра над злом, и како се постарао, да утврди веру људи у добро, у свемоћ добра, у победу добра. Човек неки приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: Господе помилуј сина мојега, јер о мени месеца бесни и љуто се мучи, па много пута пада у ватру, и много пута у воду. Овај догађај описују још два јеванђелиста: Марко (гл. 9.) и Лука (гл. 9.) Они додају још неке појединости о болести момчета. То је био јединац у оца, и у њему је био дух нем. Кад га тај зли дух спопадне ломи га, те момче виче, у пену баца, и шкргуће зубима, и суши се. Стреле злога духа уперене су од једанпут на три стране, на човека, на сву твар Божју и на самога Бога. Шта је месец крив болести човековој? Ако он проузрокује беснило и немило код једнога човека, зашто то исто не проузрокује код свих људи? Није зло у месецу него је зло у злом лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови. У самој ствари све што је Бог створио добро је; и сва твар Божја служи човеку на корист, а не на погибао. Ако и има нешто, што смета човечјој телесној угодности, то опет служи души човековој у бодрењу и богаћењу духа његова. Господе, твоје је небо и твоја је земља; ти си саздао васељену и што је год у њој (Пс. 88, 11). Све је то рука моја створила, вели Господ (Ис. 66, 2). Па кад је све од Бога, мора да је све и добро. Из једног извора може тећи само оно што има у том извору, а не и оно што нема. У Богу нема зла; откуд, дакле, може зло проистећи из Бога, извора самога и чистога добра? Многи неупућени људи називају свако страдање злом. Уствари свако страдање није зло, но има страдања која су дејство зла, а има их која су лек од зла. Лудило и беснило представљају дејство зла, а само зло је зли дух, који дејствује у полуделом или побеснелом човеку. Муке и невоље, што снађоше многе цареве израиљске који чињаху оно што је зло пред Господом, - те муке и невоље јесу дејство и последица греха тих царева. Муке и невоље, пак које Господ попушта на праведнике, нису дејство зла него лек, како за те само праведнике, тако и за све остале људе око њих, који разумеју њихово страдање као од Бога за добро послато. Страдање, дакле, које долази од напада злих духова на човека или као последица греха, јесте од зла. Но страдање, које Бог попушта на људе, да би их сасвим очистио од греха, истргао испод власти ђаволске и приближио к Себи, то очистително страдање није од зла нити је зло, него је од Бога и за добро је људи. Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим, говори видовити цар Давид (Пс. 118, 71). Ђаво је зло, и пут ка ђаволу је грех. Изван ђавола и греха не постоји уопште никакво зло. И тако, дакле, сам зли дух био је крив за муке и страдања онога момчета а не месец. Кад Бог по човекољубљу Своме не би задржавао зле духове и штитио људе од њих или сам непосредно или преко Својих ангела, зли духови би у најкраћем времену сатрли сав род људски душом и телом, као скакавци што сатру усев на њиви. И доведох га ученицима твојим, и не могоше га излечити. Тако говори Господу отац болесников. Међу овим ученицима нису била тројица: Петар, Јаков и Јован. Ова тројица била су са Господом на гори Таворској, када се Господ преобразио, и заједно са Њим спустили су се они под гору, где је било мноштво народа скупљено око осталих апостола и око болесника. Не нашавши Христа жалосни отац је довео био свога сина пред Христове ученике, но ови му нису могли помоћи. Нису му могли помоћи једно због свог сопственог маловерства, друго због маловерства самога оца, а треће и због савршеног неверства присутних књижевника. Јер се каже, да ту беху и књижевници око ученика и препираху се с овима. А да је и у оца била слаба вера, види се из речи, којима он ословљава Христа. Он не говори као што је говорио прокажени: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити (Мат. 8, 2). Овако говори јака вера из човека. Нити он говори као кнез Јаир, кад је позивао Христа, да му кћер оживи: дођи, метни на њу руке и оживеће (Мат. 9, 18): И ово говори јака вера из човека. А још мање он говори као капетан из Капернаума, коме је слуга био болестан: само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мат. 8, 8). Ово говори врло велика вера. Но човек с највећом вером ништа и не говори, но само се приближује Христу и додирује скут хаљине Његове, као што је чинила крвоточна жена и многи други. Не чини тако и не говори тако овај отац, него он овако вели Христу: ако што можеш, помози нам. Ако што можеш! Јадник! Он је значи морао само нешто мало начути о моћи Христовој, кад тако говори Ономе који све може. Његову слабу веру још више је ослабила немоћ апостола, да му помогну, а свакојако и злобне потворе књижевника на Христа и Његове ученике. Ако што можеш! То показује само бледи зрак вере, који је готов био мало мало па да сасвим утрне. А Исус одговори и рече: о роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Овај укор управља Господ на све уопште, на све неверне и маловерне у Израиљу, и на све оне, који су стајали пред Њим: на оца болесникова, на ученике, и нарочито на књижевнике. О роде неверни! То јест: о роде, који си потчињен злу (то јест: ђаволу), који много верујеш у моћ зла, који ропски служиш злу, а опиреш се добру (то јест: Богу), слабо или никако верујеш у добро, и бунтовно бежиш од добра! - А зашто Господ додаје још и реч: и покварени! Да покаже, откуда је дошло неверовање, - од покварености, или још јасније: од греха. Неверовање је последица, поквареност узрок. Неверовање је дружба с ђаволом, а грех - поквареност - је пут, којим се дошло до те дружбе. Поквареност је отпалост од Бога, а неверовање тама и слабост и ужас, у који човек запада, кад отпадне од Бога. Но погледајте како је Господ пажљив и опрезан у изразима. Он не изобличава никога лично и поименично, но говори уопште. Њему није до тога, да се с људима суди, но да људе пробуди. Није Му до тога, да људе појединачно врећа и понижава, но да их освести и помогне им уздићи се. Како је ово велика поука за наше време, за наше покољење, многоглагољиво и увредљиво! Кад би садашњи људи само уздржали и умерили свој језик, и кад би престали са личним вређањима речима један другог, нестало би половине свеколиког зла у свету, и половина злих духова било би протерано из средине људи.Чујте како је велики апостол Јаков, научивши се добро од примера свога Учитеља, мудро говорио: сви, вели, погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек; може зауздати и све тело. Јер гле, и коњима мећемо ђем у уста, да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо (Јак. 3, 2-4). Шта означавају речи Христове: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Замислите једнога благороднога и просвећена човека, који би био бачен међу дивљаке, да с њима живи. Или замислите једнога великога цара, који би сишао с престола и спустио се у насеобине чергашке, не само да с чергашима живи и посматра њихов живот, него да их учи, да царски мисле и осећају и раде, благодушно и великодушно. Не би ли сваки смртан цар после три дана узвикнуо: докле ћу с вама бити? Не би ли му и сувише било дивљаштва, глупости, нечистоте и смрада и после три дана? А Господ Исус Христос, Цар над царевима, изрекао је те речи после тридесет и три године живота међу људима, који су даље стајали од Његовог благородства него најдивљији људи од најпитомијег и најблагороднијег човека, и много даље него најпрљавији чергаши од највећих царева на земљи. Премда Он није ни мерио време данима и годинама него делима и чудесима, која је починио на очиглед многих хиљада сведока, и по науци просутој и посејаној по многим хиљадама људских душа. И после свију тих дела и чудеса, науке и догађаја, који би могли испунити хиљаду година времена, и као со осолити хиљаде покољења људских, Он наједанпут види, да Његови ученици не могу да излече једнога падавичара, и да истерају једнога злог духа из човека и ако их је Он примером и речју учио, како да изгоне легионе. И чује једнога слабоверног грешника где Му говори: ако што можеш, помози нам! Пошто је тако Господ укорео све присутне због маловерства, Он заповеда, да Му доведу болесника: доведите ми га амо! И запрети ђаволу, и ђаво изађе одмах из момчета, и оздрави момче онога часа. Тако прича јеванђелист Матеј. Остала два јеванђелиста спомињу још неке појединости, које су се десиле пре самога исцељења момчета. То су углавноме три појединости: прво, Христос пита оца, од када је та болест на сину му; друго, Он истиче веру као услов исцељења; и треће: при самом привођењу сина ка Христу уплашени ђаво с тешким мукама оставља дете и бежи. Колико има времена, како му се то догодило? упита Господ оца болесниковог. Он то није питао због себе, но због оних око себе. Он је провидео све јасно, и знао је, да је болест на момчету стара. А отац одговори: из детињства. Нека сви чују и познаду: какав ужас трпе људи од злих духова; и како је моћна Божја заштита човека, без које би зли дух давно и давно упропастио коначно и тело и душу момчета; и најзад, какву моћ има Син Божји и над најбесомучнијим злим дусима. Смилуј се на нас! говори отац детињи Христу. На нас, вели, а не само на дете. Јер страдање сина страдање је и оца, и целе куће, и целе фамилије. Ако би момче оздравило, скинуо би се терет са многих људских душа А Исус му рече: ако можеш веровати, све је могуће оном који верује. Према свакидашњем начину Божјег поступања Господ Исус и овде хоће да одједанпут учини што више добра. Једно је добро то, што ће повратити здравље момчету. Но зашто не учинити и друго добро? Зашто не утврдити веру у оцу момчетовом? И зашто истовремено не учинити и треће добро: не показати што јаче Своју моћ, да би људи у Њега веровали? И зашто не учинити и четврто добро: не изобличити неверовање и поквареност и пресмикајушче држање људи према злу, према злим дусима и греху? И зашто не учинити и пето, и шесто и седмо добро, и сва она добра уопште, која једно добро дело повлачи за собом? Јер једно добро дело увек води са собом велико друштво. Но погледајете још једном, како Господ мудро спаја строгост и снисходљивост. Када оштро изобличава неверовање, Он то говори уопште, пробуђујући веру у свију но не понижавајући никога лично. А сада, када се лично обраћа молиоцу, Он му не говори строго, но сасвим пажљиво и снисходљиво: ако можеш веровати\ Оваква пажљивост и снисходљивост Христова произвела је очекивано дејство. Отац се заплака и са сузама рече: верујем, Господе, помози моме неверју! Ништа тако не топи лед неверја као сузе. У ономе часу, кад се овај човек заплакао пред Господом он се покајао за своје раније неверје, и у њему је, у присуству Бога, нагло придошла вера као поток од набујале реке. И он је тада изговорио речи, које су остале као гласовита поука за сва покољења људска: верујем Господе, помози моме неверју. Ове речи показују да човек не може чак ни до вере доћи без Божје помоћи. Само до маловерства човек може сам доћи, то јест до веровања и у добро и у зло, или другим речима: до сумње и у добро и у зло. Но од маловерства до праве вере далек је пут. И тај пут човек не може прећи сам без Божје руке. Помози ми, Боже, да верујем у Тебе! Помози ми, да не верујем у зло! Помози ми, да се сасвим одрешим од зла и сјединим с Тобом! То значе речи: помози моме неверју. А кад привођаху момче, док још иђаше к њему, обори га ђаво, и стаде га ломити. То је било последње попуштање Божје ђаволу, да би сав народ видео страхоту и ужас, коју ђаво може да нанесе човеку, и да се увери, како је недовољна људска моћ, чак и моћ највећих лекара у свету, да од такве страхоте и ужаса спасе један једини људски живот. Те тако да би кроз виђење ђаволске власти, и кроз осећање своје потпуне немоћи, познали величанство и божанску силу Господа Исуса. Јеванђелист Марко наводи и претеће речи, које је Господ изрекао злом духу: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. Ја ти заповедам, говори Господ. Он је извор моћи и власти, и не треба да позајмљује ни од кога. Све што има отац моје је (Јов. 16, 15) рекао је Господ Исус другом приликом. А до сад, ево, и делом посведочава. Од Себе говорим; Мојом влашћу ти заповедам; Мојом моћи те изгоним. Нека народ позна да Он није један од пророка, који су чинили извесна дела помоћу Бога но Син Бога Живога, кога су пророци прорекли, и народи очекивали. Треба још обратити пажњу и на други део Христове заповести ђаволу. И више не улази у њега. Господ му наређује, дакле, не само да изиђе, него да се више не враћа и не улази у дуго мучено момче. Ово значи, да човек и после очишћења може поново навући на себе нечистоту. Једном изгнани ђаво из човека може се поново вратити у човека. То бива онда када покајани и од Бога помиловани грешник поново се врати на свој стари грех. Тада се ђаво враћа у свој стари дом. Зато Господ и заповеда ђаволу, не само да изиђе из момчета, него и да никад више не улази у њега: једно, да би Његов божански дар момчету био потпун и савршен; а друго, да би ми извукли поуку из тога, те да се после једног Божјег помиловања не би опет враћали на свој стари грех, као пас на бљувотину своју, и тиме поново излагали душегубној опасности отварајући врата злом духу, да уђе у нас и загосподари над нама. После овога славнога чуда Христовога сви се дивљаху величини Божјој, пише божанствени Лука. О, кад би само ово дивљење величини Божјој остало трајно и неизгладљиво у душама људи! Кад не би оно убрзо прсло као мехур на води! Но Бог не сеје узалуд. Ако пропадне оно семе, које падне на пут, и на камење, и у трње, неће пропасти оно, које падне на добру земљу, него ће донети стоструки плод. А кад беху насамо Христос и Његови ученици, упиташе Га ови: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: за неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушично, и рекнете гори овој: пређи одавде тамо, и прећиће; и ништа вам неће бити немогуће. Узрок је немоћи, дакле, неверство. Што више вере, то више моћи; што мање вере, мање моћи. Раније је Господ био дао својим ученицима власт над духовима нечистим да их изгоне и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи (Мат. 10, 1). И они су ту власт неко време корисно употребљавали. Али по мери, како им је вера слабила, било од страха светскога или од гордости, слабила је и дата им моћ. Гле, Адаму је била дата власт над сваком твари, па ју је Адам због непослушности, лакомства и гордости проиграо и изгубио. И апостоли су, неком својом погрешком, изгубили били дату им моћ и власт. Но та изгубљена моћ може се повратити само вером, вером и вером. Зато Господ у овој прилици особито силно истиче моћ вере. Вера може горе премештати; вери није ништа немогуће. Горушично зрно је малено, но оно може да да свој укус целом суду јела. ("И јер као што горушично зрно, малено по величини својој а силно по дејству, кад је посејано на малом простору пушта много изданака, а кад узрасте може и птице прикривати - тако и вера у души врло брзо твори највећа дела. Зато имај и ти веру у Њега, да би и од Њега примио веру која дејствује Изван сила човечјих." Кирил Јерусалимски: Огласителное Поучение, V) ако имате ма и толико вере колико зрно горушично, горе ће узмицати испред вас и премештати се с места на место. Зашто онда сам Господ није премештао горе? Зато што није било потребе за то. Он је чинио само она чуда, која су потребна и корисна људима за спасење. Но зар је веће чудо премештати горе него претворити воду у вино, учинити да малена количина хлеба нарасте огромном количином, изгонити ђаволе из људи, лечити све болести, ићи по води, утишати једном речју или помишљу морске буре и ветрове? Није пак нимало искључено, да су следбеници Христови, према указаној потреби а по великој вери, чинили и чудо премештања гора. Но зар има веће горе, теже планине, страшнијег терета и море на људској души од светских брига, од светскога страха, од светских веза и окова? Ко ту планину може да покрене са душе људске и баци је у море, тај је у истини покренуо с места највећу и најтежу планину у свету. А овај се род не изгони до само молитвом и постом. Пост и молитва су два стуба вере; два жива огња, која опаљују зле духове. Постом се утишавају и уништавају све телесне страсти, а нарочито блуд; молитвом се утишавају и уништавају страсти душе, срца и ума: зле намере и зла дела, освета, завист, мржња, пакост, гордост, славољубље и остале. Постом се чисти телесни и душевни сасуд од прљаве садржине светске страсти и похоти; молитвом се низводи благодат Духа Светога у празан и очишћен сасуд, а пуна вера састоји се у обитавању Духа Божјега у човеку. Православна Црква је од памтивека наглашавала пост као опробани лек против свију страсти телесних и као моћно оружје против злих духова. Сви они, који поништавају или одричу пост, у ствари подништавају и одричу један јасан и одлучан пропис Господа Исуса у систему људскога спасења. Молитва се појачава и продужава постом, вера се утврђује једним и другим; и још вера премешта горе, прогони ђаволе и све немогуће чини могућим. Последње речи Христове у данашњем јеванђељу изгледа као да немају везе са опричаним догађајем. После великога чуда исцељења ђаволом поседнутог младића, када се народ дивљаше томе, наједанпут Господ почиње говорити Својим ученицима о Своме страдању. Предаће се син човечји у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће. Зашто Господ после овога чуда, као и после неких других чуда, говори ученицима о Своме страдању? Зато, да се после, када дође оно што мора доћи, не уплаши срце њихово. Он им то говори после великих Својих дела, да би то предсказање, као права супротност Његовим великим делима, заслугама, слави и усхићењу, с којим је био предусретан и испраћан, што боље урезало у памет ученика. Но то Он говори још и за поуку како апостолима тако и нама, да после каквих великих својих дела не очекујемо награду од људи, но да будемо спремни на најгоре и најтеже ударе и понижења чак и од оних, којима смо ми највише користили. Уосталом Господ не предсказује само страдање, убиство и смрт Своју, но и васкрсење. Тј. на крају свега биће ипак васкрсење, победа и вечна слава. Нешто по изгледу најневероватније предсказује Господ пред Својим ученицима, да би изазвао њихову веру у оно што ће доћи, да би их научио да верују, кад им се каже. Треба имати вере колико зрно горушично, и мање, па да сваки човек може с готовошћу очекивати сваког рода страдања у овоме свету знајући посигурно, да ће крај свему бити у васкрсењу. Сву славу светску и све похвале људске не треба да рачунамо ни у шта. После свију тријумфа у свету треба да будемо спремни поћи на страдање. С кротошћу и послушношћу треба да примамо све што нам Отац наш небески шаље. Не треба никад да истичемо неке своје заслуге за људе, за наш град или село, за народ, за отаџбину, нити да се бунимо, кад нас притисне страдање. Јер ако смо се и учинили нечим заслужним за људе око себе, то је могло бити због Божје помоћи. Управо свако добро кроз нас учинио је Бог. Зато је Бог сасвим у праву, да нам пошаље и страдање после светске славе; понижење после похвале; сиромаштину после богатства; презрење после уважења; болест после здравља; осамљеност и остављеност после мноштва пријатеља. Бог зна, зашто нам то шаље. Он зна, да је то све за наше добро. Прво, да би се ми научили тражити вредности вечне и непролазне, а не заносити се до смрти лажним и пролазним сјајем овога времена; а друго, да не би за сва добра дела и трудове још у овоме животу примили сву награду од људи и света, тако, да у ономе свету немамо шта више ни потраживати ни примати. Речју, да нам се не каже на капији царства небескога: идите одавде, ви сте примили плату своју! Да се не би, дакле, то десило с нама, те да не би занавек пропали са неизбежном пропашћу овога света, од кога смо и примали славу, хвалу и почасти, наш Једини Пријатељ, Господ Исус Христос, учи нас, да после највеће славе, хвале и почасти светске будемо готови примити крст. Њему нека је вечна слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм
  14. Беседа Светог Владике Николаја у недељу десету по Педесетници Од када је света и века сви народи на земљи веровали су, да постоји духовни свет, да постоје невидљиви духови. Само су се многи народи варали у томе, што су злим духовима приписивали већу моћ него добрим, и што су временом зле духове прогласили боговима, подизали им храмове, приносили жртве и молитве, и очекивали од њих све. Временом су многи народи сасвим запустили веру у добре духове и остали само са вером у зле духове, или опаке богове, како су их они називали; тако да је изгледало, да је овај свет једно тркалиште од људи и злих духова. Зли духови су све више и више мучили људе и заслепљавали их, само да би људи сасвим избрисали из памети појам о једном добром Богу и појам о превеликој богоданој моћи добрих духова. И у наше дане сви народи на земљи верују у духове. И та је вера народа у начелу права. Они, који одричу духовни свет, одричу Га зато што гледају само својим телесним очима, и не виде га. Но духовни свет не би био духовни, када би се гледао телесним очима. Сваки човек пак, који има ум незаслепљен и срце незадебљано грехом, може целим својим бићем осетити, сваки дан и сваки час, да људи нису сами у овоме свету, једино у друштву немуште природе, у друштву камења, биља, животиња и осталих природних ствари, стихија и појава, него да се наша душа непрестано додирује са невидљивим светом, са неким невидљивим бићима. Али нису прави они народи и људи који подништавају добре духове, а зле називају боговима и клањају им се. Кад се јавио Господ Исус на земљи, народи су углавном сви веровали у моћ зла и слабост добра. Зле силе, уистини биле су преовладале светом, тако да и сам Христос називаше вођу злих сила књазом овога света. А старешине јеврејске опет приписиваху демонима и њиховој сили чак и сва божанска дела Христова. Господ Исус дошао је у свет, да проломи и искорени слаботињску веру људи у зло и да усади у њихову душу веру у добро, у свемоћ добра и у непобедивост и непролазност добра. Прастаро и свеопште веровање у духове Христос није побио него потврдио. Само Он је открио сав духовни свет онакав какав јесте, а не онакав, какав се чинио људима према нашаптавању ђаволском. Један добри, мудри и свемоћни Бог је господар света духовног и физичког, невидљивог и видљивог. Добри духови су ангели, и њиховој множини тешко је исказати број. Добри духови, или ангели, несравњено су моћнији од злих духова. Зли духови управо и немају никакве моћи да ма шта учине, уколико им Свевишњи Бог то не попусти. Но број и злих духова је врло велики. У једном једином полуделом човеку у Гадари, кога је Господ исцелио, становао је читав легион, то јест неколико хиљада злих духова. Ови зли духови су обмањивали људи и читаве народе у оно време, као што и данас обмањују многе грешне, да су они свемоћни; да су управо они једини богови, и да другог бога сем њих нема, као и још и да добри духови и не постоје. Но где год се Господ Исус појавио, они су бежали од Њега са ужасом. Они су познали у Њему властодршца и судију, који их може изобличити, протерати из овога света и срушити их у бездан паклени. Они су се били развашарили у овоме свету по Божјем допуштењу; навалили су били на људски род као мухе на стрвину и држали су, да им је овај свет заувек осигуран као њихово гнездо и њихова трпеза. Наједанпут се појавио пред њима Носилац добра, Господ Исус Христос, и они су од страха устрептали и завикали: дошао си овамо да нас мучиш! Нико се тако не боји мука као мучитељ других. Зли духови су мучили човечанство неколико хиљада година, и у мукама људским они су налазили себи задовољство. Но видевши Христа они су уздрхтали као од свог највећег мучитеља, и били су готови да иду из људи чак и у свиње, и у ма какву другу твар, само да не буду протерани сасвим из овога света. Но Христос није помишљао, да их сасвим протера из овога света. Овај свет је свет мешовитих сила. Овај свет је мегдан, на коме људи имају свесно и добровољно да изберу: или поћи за Христом Победником, или за нечистим и пораженим демонима. Христос је дошао као Човекољубац, да покаже моћ добра над злом и да утврди веру људи у добро - само у добро. И данашње јеванђеље описује један пример, измећу безброј других како је човекољубиви Господ показао једном више моћ добра над злом, и како се постарао, да утврди веру људи у добро, у свемоћ добра, у победу добра. Човек неки приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: Господе помилуј сина мојега, јер о мени месеца бесни и љуто се мучи, па много пута пада у ватру, и много пута у воду. Овај догађај описују још два јеванђелиста: Марко (гл. 9.) и Лука (гл. 9.) Они додају још неке појединости о болести момчета. То је био јединац у оца, и у њему је био дух нем. Кад га тај зли дух спопадне ломи га, те момче виче, у пену баца, и шкргуће зубима, и суши се. Стреле злога духа уперене су од једанпут на три стране, на човека, на сву твар Божју и на самога Бога. Шта је месец крив болести човековој? Ако он проузрокује беснило и немило код једнога човека, зашто то исто не проузрокује код свих људи? Није зло у месецу него је зло у злом лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови. У самој ствари све што је Бог створио добро је; и сва твар Божја служи човеку на корист, а не на погибао. Ако и има нешто, што смета човечјој телесној угодности, то опет служи души човековој у бодрењу и богаћењу духа његова. Господе, твоје је небо и твоја је земља; ти си саздао васељену и што је год у њој (Пс. 88, 11). Све је то рука моја створила, вели Господ (Ис. 66, 2). Па кад је све од Бога, мора да је све и добро. Из једног извора може тећи само оно што има у том извору, а не и оно што нема. У Богу нема зла; откуд, дакле, може зло проистећи из Бога, извора самога и чистога добра? Многи неупућени људи називају свако страдање злом. Уствари свако страдање није зло, но има страдања која су дејство зла, а има их која су лек од зла. Лудило и беснило представљају дејство зла, а само зло је зли дух, који дејствује у полуделом или побеснелом човеку. Муке и невоље, што снађоше многе цареве израиљске који чињаху оно што је зло пред Господом, - те муке и невоље јесу дејство и последица греха тих царева. Муке и невоље, пак које Господ попушта на праведнике, нису дејство зла него лек, како за те само праведнике, тако и за све остале људе око њих, који разумеју њихово страдање као од Бога за добро послато. Страдање, дакле, које долази од напада злих духова на човека или као последица греха, јесте од зла. Но страдање, које Бог попушта на људе, да би их сасвим очистио од греха, истргао испод власти ђаволске и приближио к Себи, то очистително страдање није од зла нити је зло, него је од Бога и за добро је људи. Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим, говори видовити цар Давид (Пс. 118, 71). Ђаво је зло, и пут ка ђаволу је грех. Изван ђавола и греха не постоји уопште никакво зло. И тако, дакле, сам зли дух био је крив за муке и страдања онога момчета а не месец. Кад Бог по човекољубљу Своме не би задржавао зле духове и штитио људе од њих или сам непосредно или преко Својих ангела, зли духови би у најкраћем времену сатрли сав род људски душом и телом, као скакавци што сатру усев на њиви. И доведох га ученицима твојим, и не могоше га излечити. Тако говори Господу отац болесников. Међу овим ученицима нису била тројица: Петар, Јаков и Јован. Ова тројица била су са Господом на гори Таворској, када се Господ преобразио, и заједно са Њим спустили су се они под гору, где је било мноштво народа скупљено око осталих апостола и око болесника. Не нашавши Христа жалосни отац је довео био свога сина пред Христове ученике, но ови му нису могли помоћи. Нису му могли помоћи једно због свог сопственог маловерства, друго због маловерства самога оца, а треће и због савршеног неверства присутних књижевника. Јер се каже, да ту беху и књижевници око ученика и препираху се с овима. А да је и у оца била слаба вера, види се из речи, којима он ословљава Христа. Он не говори као што је говорио прокажени: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити (Мат. 8, 2). Овако говори јака вера из човека. Нити он говори као кнез Јаир, кад је позивао Христа, да му кћер оживи: дођи, метни на њу руке и оживеће (Мат. 9, 18): И ово говори јака вера из човека. А још мање он говори као капетан из Капернаума, коме је слуга био болестан: само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мат. 8, 8). Ово говори врло велика вера. Но човек с највећом вером ништа и не говори, но само се приближује Христу и додирује скут хаљине Његове, као што је чинила крвоточна жена и многи други. Не чини тако и не говори тако овај отац, него он овако вели Христу: ако што можеш, помози нам. Ако што можеш! Јадник! Он је значи морао само нешто мало начути о моћи Христовој, кад тако говори Ономе који све може. Његову слабу веру још више је ослабила немоћ апостола, да му помогну, а свакојако и злобне потворе књижевника на Христа и Његове ученике. Ако што можеш! То показује само бледи зрак вере, који је готов био мало мало па да сасвим утрне. А Исус одговори и рече: о роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Овај укор управља Господ на све уопште, на све неверне и маловерне у Израиљу, и на све оне, који су стајали пред Њим: на оца болесникова, на ученике, и нарочито на књижевнике. О роде неверни! То јест: о роде, који си потчињен злу (то јест: ђаволу), који много верујеш у моћ зла, који ропски служиш злу, а опиреш се добру (то јест: Богу), слабо или никако верујеш у добро, и бунтовно бежиш од добра! - А зашто Господ додаје још и реч: и покварени! Да покаже, откуда је дошло неверовање, - од покварености, или још јасније: од греха. Неверовање је последица, поквареност узрок. Неверовање је дружба с ђаволом, а грех - поквареност - је пут, којим се дошло до те дружбе. Поквареност је отпалост од Бога, а неверовање тама и слабост и ужас, у који човек запада, кад отпадне од Бога. Но погледајте како је Господ пажљив и опрезан у изразима. Он не изобличава никога лично и поименично, но говори уопште. Њему није до тога, да се с људима суди, но да људе пробуди. Није Му до тога, да људе појединачно врећа и понижава, но да их освести и помогне им уздићи се. Како је ово велика поука за наше време, за наше покољење, многоглагољиво и увредљиво! Кад би садашњи људи само уздржали и умерили свој језик, и кад би престали са личним вређањима речима један другог, нестало би половине свеколиког зла у свету, и половина злих духова било би протерано из средине људи.Чујте како је велики апостол Јаков, научивши се добро од примера свога Учитеља, мудро говорио: сви, вели, погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек; може зауздати и све тело. Јер гле, и коњима мећемо ђем у уста, да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо (Јак. 3, 2-4). Шта означавају речи Христове: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Замислите једнога благороднога и просвећена човека, који би био бачен међу дивљаке, да с њима живи. Или замислите једнога великога цара, који би сишао с престола и спустио се у насеобине чергашке, не само да с чергашима живи и посматра њихов живот, него да их учи, да царски мисле и осећају и раде, благодушно и великодушно. Не би ли сваки смртан цар после три дана узвикнуо: докле ћу с вама бити? Не би ли му и сувише било дивљаштва, глупости, нечистоте и смрада и после три дана? А Господ Исус Христос, Цар над царевима, изрекао је те речи после тридесет и три године живота међу људима, који су даље стајали од Његовог благородства него најдивљији људи од најпитомијег и најблагороднијег човека, и много даље него најпрљавији чергаши од највећих царева на земљи. Премда Он није ни мерио време данима и годинама него делима и чудесима, која је починио на очиглед многих хиљада сведока, и по науци просутој и посејаној по многим хиљадама људских душа. И после свију тих дела и чудеса, науке и догађаја, који би могли испунити хиљаду година времена, и као со осолити хиљаде покољења људских, Он наједанпут види, да Његови ученици не могу да излече једнога падавичара, и да истерају једнога злог духа из човека и ако их је Он примером и речју учио, како да изгоне легионе. И чује једнога слабоверног грешника где Му говори: ако што можеш, помози нам! Пошто је тако Господ укорео све присутне због маловерства, Он заповеда, да Му доведу болесника: доведите ми га амо! И запрети ђаволу, и ђаво изађе одмах из момчета, и оздрави момче онога часа. Тако прича јеванђелист Матеј. Остала два јеванђелиста спомињу још неке појединости, које су се десиле пре самога исцељења момчета. То су углавноме три појединости: прво, Христос пита оца, од када је та болест на сину му; друго, Он истиче веру као услов исцељења; и треће: при самом привођењу сина ка Христу уплашени ђаво с тешким мукама оставља дете и бежи. Колико има времена, како му се то догодило? упита Господ оца болесниковог. Он то није питао због себе, но због оних око себе. Он је провидео све јасно, и знао је, да је болест на момчету стара. А отац одговори: из детињства. Нека сви чују и познаду: какав ужас трпе људи од злих духова; и како је моћна Божја заштита човека, без које би зли дух давно и давно упропастио коначно и тело и душу момчета; и најзад, какву моћ има Син Божји и над најбесомучнијим злим дусима. Смилуј се на нас! говори отац детињи Христу. На нас, вели, а не само на дете. Јер страдање сина страдање је и оца, и целе куће, и целе фамилије. Ако би момче оздравило, скинуо би се терет са многих људских душа А Исус му рече: ако можеш веровати, све је могуће оном који верује. Према свакидашњем начину Божјег поступања Господ Исус и овде хоће да одједанпут учини што више добра. Једно је добро то, што ће повратити здравље момчету. Но зашто не учинити и друго добро? Зашто не утврдити веру у оцу момчетовом? И зашто истовремено не учинити и треће добро: не показати што јаче Своју моћ, да би људи у Њега веровали? И зашто не учинити и четврто добро: не изобличити неверовање и поквареност и пресмикајушче држање људи према злу, према злим дусима и греху? И зашто не учинити и пето, и шесто и седмо добро, и сва она добра уопште, која једно добро дело повлачи за собом? Јер једно добро дело увек води са собом велико друштво. Но погледајете још једном, како Господ мудро спаја строгост и снисходљивост. Када оштро изобличава неверовање, Он то говори уопште, пробуђујући веру у свију но не понижавајући никога лично. А сада, када се лично обраћа молиоцу, Он му не говори строго, но сасвим пажљиво и снисходљиво: ако можеш веровати\ Оваква пажљивост и снисходљивост Христова произвела је очекивано дејство. Отац се заплака и са сузама рече: верујем, Господе, помози моме неверју! Ништа тако не топи лед неверја као сузе. У ономе часу, кад се овај човек заплакао пред Господом он се покајао за своје раније неверје, и у њему је, у присуству Бога, нагло придошла вера као поток од набујале реке. И он је тада изговорио речи, које су остале као гласовита поука за сва покољења људска: верујем Господе, помози моме неверју. Ове речи показују да човек не може чак ни до вере доћи без Божје помоћи. Само до маловерства човек може сам доћи, то јест до веровања и у добро и у зло, или другим речима: до сумње и у добро и у зло. Но од маловерства до праве вере далек је пут. И тај пут човек не може прећи сам без Божје руке. Помози ми, Боже, да верујем у Тебе! Помози ми, да не верујем у зло! Помози ми, да се сасвим одрешим од зла и сјединим с Тобом! То значе речи: помози моме неверју. А кад привођаху момче, док још иђаше к њему, обори га ђаво, и стаде га ломити. То је било последње попуштање Божје ђаволу, да би сав народ видео страхоту и ужас, коју ђаво може да нанесе човеку, и да се увери, како је недовољна људска моћ, чак и моћ највећих лекара у свету, да од такве страхоте и ужаса спасе један једини људски живот. Те тако да би кроз виђење ђаволске власти, и кроз осећање своје потпуне немоћи, познали величанство и божанску силу Господа Исуса. Јеванђелист Марко наводи и претеће речи, које је Господ изрекао злом духу: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. Ја ти заповедам, говори Господ. Он је извор моћи и власти, и не треба да позајмљује ни од кога. Све што има отац моје је (Јов. 16, 15) рекао је Господ Исус другом приликом. А до сад, ево, и делом посведочава. Од Себе говорим; Мојом влашћу ти заповедам; Мојом моћи те изгоним. Нека народ позна да Он није један од пророка, који су чинили извесна дела помоћу Бога но Син Бога Живога, кога су пророци прорекли, и народи очекивали. Треба још обратити пажњу и на други део Христове заповести ђаволу. И више не улази у њега. Господ му наређује, дакле, не само да изиђе, него да се више не враћа и не улази у дуго мучено момче. Ово значи, да човек и после очишћења може поново навући на себе нечистоту. Једном изгнани ђаво из човека може се поново вратити у човека. То бива онда када покајани и од Бога помиловани грешник поново се врати на свој стари грех. Тада се ђаво враћа у свој стари дом. Зато Господ и заповеда ђаволу, не само да изиђе из момчета, него и да никад више не улази у њега: једно, да би Његов божански дар момчету био потпун и савршен; а друго, да би ми извукли поуку из тога, те да се после једног Божјег помиловања не би опет враћали на свој стари грех, као пас на бљувотину своју, и тиме поново излагали душегубној опасности отварајући врата злом духу, да уђе у нас и загосподари над нама. После овога славнога чуда Христовога сви се дивљаху величини Божјој, пише божанствени Лука. О, кад би само ово дивљење величини Божјој остало трајно и неизгладљиво у душама људи! Кад не би оно убрзо прсло као мехур на води! Но Бог не сеје узалуд. Ако пропадне оно семе, које падне на пут, и на камење, и у трње, неће пропасти оно, које падне на добру земљу, него ће донети стоструки плод. А кад беху насамо Христос и Његови ученици, упиташе Га ови: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: за неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушично, и рекнете гори овој: пређи одавде тамо, и прећиће; и ништа вам неће бити немогуће. Узрок је немоћи, дакле, неверство. Што више вере, то више моћи; што мање вере, мање моћи. Раније је Господ био дао својим ученицима власт над духовима нечистим да их изгоне и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи (Мат. 10, 1). И они су ту власт неко време корисно употребљавали. Али по мери, како им је вера слабила, било од страха светскога или од гордости, слабила је и дата им моћ. Гле, Адаму је била дата власт над сваком твари, па ју је Адам због непослушности, лакомства и гордости проиграо и изгубио. И апостоли су, неком својом погрешком, изгубили били дату им моћ и власт. Но та изгубљена моћ може се повратити само вером, вером и вером. Зато Господ у овој прилици особито силно истиче моћ вере. Вера може горе премештати; вери није ништа немогуће. Горушично зрно је малено, но оно може да да свој укус целом суду јела. ("И јер као што горушично зрно, малено по величини својој а силно по дејству, кад је посејано на малом простору пушта много изданака, а кад узрасте може и птице прикривати - тако и вера у души врло брзо твори највећа дела. Зато имај и ти веру у Њега, да би и од Њега примио веру која дејствује Изван сила човечјих." Кирил Јерусалимски: Огласителное Поучение, V) ако имате ма и толико вере колико зрно горушично, горе ће узмицати испред вас и премештати се с места на место. Зашто онда сам Господ није премештао горе? Зато што није било потребе за то. Он је чинио само она чуда, која су потребна и корисна људима за спасење. Но зар је веће чудо премештати горе него претворити воду у вино, учинити да малена количина хлеба нарасте огромном количином, изгонити ђаволе из људи, лечити све болести, ићи по води, утишати једном речју или помишљу морске буре и ветрове? Није пак нимало искључено, да су следбеници Христови, према указаној потреби а по великој вери, чинили и чудо премештања гора. Но зар има веће горе, теже планине, страшнијег терета и море на људској души од светских брига, од светскога страха, од светских веза и окова? Ко ту планину може да покрене са душе људске и баци је у море, тај је у истини покренуо с места највећу и најтежу планину у свету. А овај се род не изгони до само молитвом и постом. Пост и молитва су два стуба вере; два жива огња, која опаљују зле духове. Постом се утишавају и уништавају све телесне страсти, а нарочито блуд; молитвом се утишавају и уништавају страсти душе, срца и ума: зле намере и зла дела, освета, завист, мржња, пакост, гордост, славољубље и остале. Постом се чисти телесни и душевни сасуд од прљаве садржине светске страсти и похоти; молитвом се низводи благодат Духа Светога у празан и очишћен сасуд, а пуна вера састоји се у обитавању Духа Божјега у човеку. Православна Црква је од памтивека наглашавала пост као опробани лек против свију страсти телесних и као моћно оружје против злих духова. Сви они, који поништавају или одричу пост, у ствари подништавају и одричу један јасан и одлучан пропис Господа Исуса у систему људскога спасења. Молитва се појачава и продужава постом, вера се утврђује једним и другим; и још вера премешта горе, прогони ђаволе и све немогуће чини могућим. Последње речи Христове у данашњем јеванђељу изгледа као да немају везе са опричаним догађајем. После великога чуда исцељења ђаволом поседнутог младића, када се народ дивљаше томе, наједанпут Господ почиње говорити Својим ученицима о Своме страдању. Предаће се син човечји у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће. Зашто Господ после овога чуда, као и после неких других чуда, говори ученицима о Своме страдању? Зато, да се после, када дође оно што мора доћи, не уплаши срце њихово. Он им то говори после великих Својих дела, да би то предсказање, као права супротност Његовим великим делима, заслугама, слави и усхићењу, с којим је био предусретан и испраћан, што боље урезало у памет ученика. Но то Он говори још и за поуку како апостолима тако и нама, да после каквих великих својих дела не очекујемо награду од људи, но да будемо спремни на најгоре и најтеже ударе и понижења чак и од оних, којима смо ми највише користили. Уосталом Господ не предсказује само страдање, убиство и смрт Своју, но и васкрсење. Тј. на крају свега биће ипак васкрсење, победа и вечна слава. Нешто по изгледу најневероватније предсказује Господ пред Својим ученицима, да би изазвао њихову веру у оно што ће доћи, да би их научио да верују, кад им се каже. Треба имати вере колико зрно горушично, и мање, па да сваки човек може с готовошћу очекивати сваког рода страдања у овоме свету знајући посигурно, да ће крај свему бити у васкрсењу. Сву славу светску и све похвале људске не треба да рачунамо ни у шта. После свију тријумфа у свету треба да будемо спремни поћи на страдање. С кротошћу и послушношћу треба да примамо све што нам Отац наш небески шаље. Не треба никад да истичемо неке своје заслуге за људе, за наш град или село, за народ, за отаџбину, нити да се бунимо, кад нас притисне страдање. Јер ако смо се и учинили нечим заслужним за људе око себе, то је могло бити због Божје помоћи. Управо свако добро кроз нас учинио је Бог. Зато је Бог сасвим у праву, да нам пошаље и страдање после светске славе; понижење после похвале; сиромаштину после богатства; презрење после уважења; болест после здравља; осамљеност и остављеност после мноштва пријатеља. Бог зна, зашто нам то шаље. Он зна, да је то све за наше добро. Прво, да би се ми научили тражити вредности вечне и непролазне, а не заносити се до смрти лажним и пролазним сјајем овога времена; а друго, да не би за сва добра дела и трудове још у овоме животу примили сву награду од људи и света, тако, да у ономе свету немамо шта више ни потраживати ни примати. Речју, да нам се не каже на капији царства небескога: идите одавде, ви сте примили плату своју! Да се не би, дакле, то десило с нама, те да не би занавек пропали са неизбежном пропашћу овога света, од кога смо и примали славу, хвалу и почасти, наш Једини Пријатељ, Господ Исус Христос, учи нас, да после највеће славе, хвале и почасти светске будемо готови примити крст. Њему нека је вечна слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм View full Странице
  15. ризница богословља

    Еванђеље о богатом кнезу (ВИДЕО)

    Светописамска чтенија:   Кол. 258 (3:12-16)   Браћо, обуците се као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, 13. Подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви. 14. А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства. 15. И мир Божији нека влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једноме тијелу, и будите захвални. 16. Ријеч Христова нека обитава у вама богато, у свакој мудрости учите и уразумљујте себе: псалмима и славопојима и пјесмама духовним, у благодати пјевајући Господу у срцима својим.     Лк. 91 (18:18-27)   У вријеме оно, запита Исуса неки кнез говорећи: Учитељу благи, шта да учиним па да наслиједим живот вјечни? 19. А Исус му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. 20. Заповијести знаш: Не чини прељубу; не убиј; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца својега и матер своју. 21. А он рече: Све сам ово сачувао од младости своје. 22. А када то чу Исус, рече му: Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. 23. А кад он то чу, постаде жалостан; јер бјеше веома богат. 24. А кад га Исус видје да постаде жалостан, рече: Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божије! 25. Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. 26. А они који чуше рекоше: Па ко се може спасти? 27. А он рече: Што је људима немогуће Богу је могуће.     Беседа Светог Николаја Охридског и Жичког у недељу тридесету по Педесетници     Замислите, да се једна велика и горда лађа разбије на дубини морској и почне да тоне. Шта бива с путницима?       Један се хвата за неку даску, и држи се даске. Други се хвата за неко буре, и држи се бурета. Трећи успева да веже мехове себи око врата, и плива с меховима. Четврти скаче у воду без ичега, и плива. Пети скида чамац с лађе, седа у чамац и не жури да весла него жури да што више блага заграби из тонеће лађе и пренесе у чамац. Ко је од њих у највећој опасности? То јест: ко ће од њих најсрамније погинути - а погинути морају сви? Погинуће најсрамније онај, који изгледа несигурнији - онај у чамцу, што стоји крај тонеће лађе и претоварује блага из лађе у чамац. Ваистину, он је у највећој опасности. Најпре ће утоварити у свој чамац неколико врећа брашна. Па видећи сандуке са флашама вина и ракије, он ће почети и то превлачити у чамац. Па ће почети грабити и вући хаљине, ћилиме, платно, штофове - "требаће ми за одело и постељу!" Па обазревши се и видевши сребрно посуђе, позлаћене свећњаке, узеће и то. Но гле, ту су и бурад са уљем, са усољеним месом, и рибом, и са пиринчом и другим разним варивом - "требаће ми и то; како ћу без тога?" Па ће онда угледати кутије и торбе с новцем и драгоценостима. Ово свакако мора претурити у чамац. Но зашто да остави фине столице, углачане столове, кадифена канабета, кад и то може превући? И превлачи. А чамац се све више пуни и све дубље тоне у воду. Па онда се сети: требаће му за гориво петролеума и угља. Превлачи и то. Па гле, ту су и ормани са многим дивним књигама! Требаће му у чамцу да чита и прекраћује време до обале. Превлачи и то. Ту су и клавири, виолине, гудала и свирале. И тим се време прекраћује. Превлачи и то. А чамац се све више навршава и све дубље тоне у воду. Доста, вели и седа у чамац. Но досети се да је још пуно ствари могао и требао превући. И поново се пење у лађу и превлачи. Опет вели сам себи - доста, и седа у чамац. Но пуста жеља за стварима поново га покреће, да још више превуче из лађе у чамац. Најзад лађа тоне под воду, и он креће са жаљењем, што још није натоварио. Он почиње сад лагано да весла ка обали. Но вода је већ до саме ивице чамца. Ако неко од оних, који су у највећој беди, покуша да уђе у чамац, човек из чамца ће га пре убити него пустити к себи. И тако претоваривши чамац стварима он претоварује и своју душу злочином. Но духне ветар, ударе таласи. Он се почиње бранити од воде: почиње испљускивати воду из чамца. Но кад види, да то не помаже, почиње с тугом бацати у море најпре неке јевтиније ствари, па онда све скупоценије и скупоценије. Али он се већ уморио утоварујући ствари, те нема снаге, да их поново диже и баца у море. Вода најзад одолева, тоне претоварени чамац - и он с чамцем.     Такав је живот и крај грамжљивих богаташа на мору овога земаљског живота. Пре свега они живе са лажним убеђењем, да је овај свет једна разбијена лађа, без капетана, без крме и крманоша, - једна пустолина, која тоне и пропада, и којом се користе само они, који што више из ње заграбе и пренесу у свој чамац. Но усред тог грамжљивог грабљења и пустошења лађе живота појавио се Капетан Лађе, који је ставио руку на лађу као на Своју сопственост и рекао, да лађа не тоне, но да се то само тако чини невештим и кратковидим незналицама, који су кратко време на лађи. Он путује с лађом од самог почетка, превозећи путнике: путници се мењају, но Он стоји скривен и управља лађом. Он зна одакле је лађа пошла и куда иде; Он зна пут, и Он се не боји мора.   Тај капетан јесте Господ Исус Христос. Благо но одлучно Он силази на таласе и пружа руку Своју дављеницима. И они, који ништа немају у рукама но голим рукама пливају, најпре Му се одзивају и хватају се за Његову спаситељску руку. Но они који су натоварили свој чамац пун и препун, најтеже Му се одзивају, јер се боје, да ако напусте свој чамац и голих руку пођу к Њему по таласима, утонуће и они и Он. Они не верују у Њега; они се више уздају у свој чамац. Посматрајући ове и читајући њихову жалосну душу и још жалоснију веру у мртве ствари, Господ Исус окрете се спасенима и рече: заиста вам кажем, да је тешко богатоме ући у царство небеско. Овакве случајеве Господ је много пута посматрао и на многе указивао, и из њих поуку Својима изводио. И данашње јеванђеље описује један такав случај.   Тле, приступи неко (ка Исусу) и рече му: учитељу добри, какво добро да учинил да имам живот вечни? Јеванђелисти Матеј и Марко говоре о овом некоме као о богатом младићу, који бејаше врло богат, а јеванђелист Лука назива га још и кнезом: неки кнез. Ово се десило на једноме друму у Јудеји после славног догађаја са децом, када је Господ наредио ученицима: пустите децу нека дођу к мени; таквих је царство Божје; када је још рекао, да ко не прими царство са детињом вером и радошћу, неће ући у царство; и када је децу загрлио и благословио. Истакнувши тако невину децу као грађане царства Божјега, Господ је изашао на друм, и ту му притрча онај млади и богати кнез и клекнувши на колена питаше Га оно што смо већ навели. Начин његова приступања ка Христу достојан је сваке похвале, као што је за жаљење начин његова растанка са Христом. Он трчи пред Христа; он пада на колена пред Њим; он тражи савета у Њега о највећем питању у свету - о животу вечном и услову за добијање истог. Он је дошао са искреном намером, а не као књижевници, који су долазили само да кушају Господа. Он је осећао неку душевну глад и сиромаштину при свем свом спољашњем богатству.   Учитељу добри! Тако младић ословљава Господа. Од њега је толико доста. Онај ко проведе цео век у тамници при светлости свећа, зар много греши, кад при првом виђењу сунца назове сунце свећом? Какво добро да учиним При овом питању он свакако мисли на своје богатство, као што је обично случај са богаташима, који не могу да одвоје своју личност од свога имања, нити да мисле о себи не мислећи о своме имању. Шта бих ја могао учинити - какво добро дело - од свога богатства, да . имам живот вечни? Не знајући потпуно с киме говори, он мало зна и шта говори. Он би рад био чути савет од Учитеља, како би могао својим имањем задобити оно што сав свет не може платити, тј. живот вечни.   А Исус му рече: што ме зовеш добрим? Нико није добар, само један Бог. Срцезналац Исус прониче у мисли младићеве и чита их као са књиге. Господ види, да младић Њега не познаје, и да Га држи само за добра човека и добра учитеља, па хоће овим речима да Га пробуди на размишљање. Ако сам ја обичан човек, зашто Ме називаш добрим, ако ли пак знаш ко сам Ја, зашто не кажеш изриком, него Ме зовеш учитељем? Само је један Бог добар у пуном и савршеном смислу; добри људи могу се називати добрима само у сравњењу са људима недобрима. Но нико се не може назвати добрим у сравњењу с Богом. Само је, дакле, Бог једини добар. Господ Исус неће, дакле, да покара младића, што Га овај назива добрим, него што Га овај схвата као обична смртна човека па Га ипак назива добрим. Неће Господ под тиме да каже: Ја нисам добар - него: Ја нисам обичан смртан човек. Ја сам Онај, за кога се једино може рећи да је добар. После овог уводног објашњења Господ почиње одговарати на питања младога богаташа: а ако желиш ући у живот, држи заповести. Рече Му (младић): које? А Исус рече: да не убијеш, не чиниш прељубе, не украдеш, не сведочиш лажно; поштуј оца и матер, и љуби ближњега свога као самога себе. Ово су погодбе за улазак у живот. Но богаташ није питао како само да уђе у живот, него како да има живот, да добије живот, или да наследи живот. Какво је незнање показао у распознавању личности Господа Исуса, такво је исто незнање показао и у погледу живота вечнога. И како Га је Господ тамо поправио, тако га и овде поправља. Живот вечни има своје ступњеве: на једном су ступњу они који су само спасени, а на другом су ступњу они који су савршени. Апостоли ће седети на дванаест престола и судити коленима Израиљевим, док остали спасени нити ће седети на престолима нити ће коме судити, премда ће и они и ови бити у животу вечном. Не знате ли да ће свети судити свету? пита апостол Павле Коринћане (I. Кор. 6, 2-3)? И то судити не само стварима овога света него и ангелима? Но неће сви спасени судити, ,него само светитељи Божји, савршени. Пречиста и Пресвета Дева Богомати часнија је од херувима и славнија од серафима; апостоли долазе испред свих светитеља, светитељи испред осталих угодника, а остали угодници испред обичних спасених. Савршени су они, који су сем себе спасли још и многе поред себе силом имена Господа Исуса, а спасени су и они који су успели једва себе да спасу. Многи су станови у кући оца мојега, рекао је сам Господ (Јов. 14, 2). А да није тако, зар би Он то рекао? То Он и овом приликом каже само на други начин. У Царству нису сви једнаки: једна је слава оних који су само ушли у Царство, а друга је слава оних који су савршени у Царству. Но вратимо се прво на услове уласка у Царство, па ћемо доцније чути, опет из уста Истине, о условима савршенства. Који су, дакле, услови за улазак у Царство, или у живот вечни? Држати заповести. Које заповести? Све; прво оне које забрањују зло чинити, па онда оне које наређују добро чинити, према речи пророчкој: уклони се од зла и сотвори добро (Пс. 33, 14). Прво треба, дакле, уклонити себе од зла и зло од себе, па тек онда оспособити се за творење добра. Зато Господ и истиче прво негативне заповести па онда позитивне, а не по реду, како су преко Мојсеја објављене. Не убити, не прељубити, не украсти,не сведочити лажно - то су негативне заповести, које значе уклањање од зла; а поштовати оца и мајку и љубити свога ближњега - то су позитивне заповести, које значе творење добра. Док се прве не испуне, друге се не могу испунити. Онај ко је способан убити ближњега није способан љубити ближњега. И онај ко твори прељубу не зна за љубав. Помињући ових шест заповести Господ није мислио изређати баш све заповести, него само неке важније. А да је то тако види се прво из тога што Господ изоставља баш најважнију од свих заповести - љубав према Богу. Доцније ћемо објаснити зашто Он ову заповест намерно изоставља. Друго то се види и из саопштења друга два јеванђелиста, Марка и Луке који не наводе чак ни свих шест заповести, поменутих код Матеја. И Марко и Лука не помињу на пример заповест о љубави према ближњем. А Марко додаје негативним заповестима још једну општу: не чини неправде никоме. Јеванђелисти се у свему овоме, дакле, допуњавају, ни мало непротивречећи један другом. Једно је пак јасно из свега што јеванђелисти саопштавају наиме: да Господ није имао намеру, да истакне искључиво поменутих пет или шест заповести, но да само напомене младићу кроз то сав стари закон. А ово пак што Он препоручује испуњење заповести старога закона, потврђује Његове раније речи, да Он није дошао да поквари закон и пророке, него да испуни. Нисам дошао да покварим него да испуним (Мат. 5, 17). Па кад је савршени Господ без икакве личне потребе испунио сав закон, тим пре морају га испунити сви они који се лагано пењу уз високе степенице ка савршенству. Све набројане заповести имају за богаташе и нарочити унутарњи смисао. Тако, не убиј значи: негујући одвише своје тело у богатству и раскоши ти убијаш душу. Не чини прељубе значи: душа је намењена Богу као невеста своме веренику; ако се душа веже љубављу за светско богатство и сјај, за раскош и пролазна уживања, она тиме чини прељубу према своме бесмртном веренику, Богу. Не укради значи: не укради од душе за рачун тела; не кради времена ни бриге ни труда, које треба да посветиш души, и не давај то телу. Богаташ спољашњи обично постаје очајан сиромах унутрашњи. И обично - но не увек - све богатство спољашњег човека значи покрађеност унутрашњег човека: угојено тело - мршава душа; раскошна одевеност телесна - нагота душевна; блесак споља - тама унутра; снага споља - немоћ унутра. Не сведочи лажно значи: не оправдавај ничим љубав према богатству и запостављеност душе своје, јер то је извртање Божје истине, и лажно сведочанство пред Богом и савешћу. Поштуј оца и матер значи: не одај само пошту и чест самоме себи, јер ће те то погубити; поштуј оца и матер, кроз које си дошао у овај свет, да би се кроз то научио поштовати и Бога, од кога си дошао и ти и твоји родитељи. Љуби свога ближњега значи: у овој нижој школи вежбања у добру научи се љубити своје ближње, да би узрастао до степена, на коме се љуби Бог. Љуби своје ближње, јер та ће те љубав спасти од самољубља, које те може погубити. Љуби друге људе као самог себе, да би себе укротио и понизио и изједначио са другим људима у очима својим. Иначе ће гордост, која долази од богатства, преовладати тобом и сурваће те у пакао.   На овакав савет Господа Исуса рече богати младић: Све сам ово сачувао од младости своје; шта још нисам довршио? А то значи, да су све ове заповести њему биле познате од детињства и да их је он у спољашњем Мојсијевском смислу, испунио. Опет се преварио млади богаташ. Он је мислио, да му Христос ништа ново није рекао, но да му је само поновио старо. Уствари, свака стара заповест добија нов садржај, нов дух и живот на језику Христовом. Свакој спољашњој заповести, коју је Господ Христос дао Израиљу преко Мојсеја, тај исти Господ Христос, при Новом Стварању, при Новом Откровењу даје дубљи унутрашњи значај. И да је младић, уистини испунио набројане заповести по њиховом унутрашњем, хришћанском значењу, а не само по спољашњем - како су их и фарисеји церемонијално испуњавали - он би био душом одвезан од свога богатства и не би му било тешко испунити оно што ће му Господ после овога предложити. Но он је био испунио све те заповести као и онај фарисеј, који се на молитви хвалио пред Богом: постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што имам. Зато је био и остао везан као незаконитим браком за своје богатство, и никако се од њега није могао одвојити и поћи за Христом. Шта још нисам довршио? пита он Господа, осећајући се већ на прагу спасења. Он се морао надати, да ће му Господ казати још неку сличну заповест, коју ће он моћи лако испунити. Господ је прозирао у његову наивну законску површност и омиље Му. Јеванђелист Марко то саопштава. А Исус погледавши на њ омиље Му. Зашто Господу омиље овај несавршени младић? Зато што његова законска површност није била злобна као код фарисеја и књижевника, него наивна и добронамерна. Но и поред тога Господ му је морао казати горку истину и разбити све његове илузије о брзом и лаком спасењу.   Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић реч отиде жалостан, јер бејаше врло богат. Рече му најзад Господ нову реч, неочекивану и тешку. Гледајући непрестано у средину срца младићева Господ му рече ову нову реч. И ако је унапред знао, да ова Његова реч неће моћи развенчати душу младићеву од земног му богатства и венчати је с Богом, Он му ипак то рече колико због онога који Га питаше, толико - и више - због ученика, који слушаху. Ако хоћеш савршен да будеш. То је не само улазак у Царство, него и власт у Царству. Иди продај све што имаш. То јест: иди и покажи се господар над својим имањем, које има тебе, а не ти њега. Ваистину, твоје имање има тебе, а не ти твоје имање. Твоје имање . до сада куповало је мало по мало душу твоју и предавало је ђаволу: иди сад ти и продај га, и раздај онима којима оно треба, и то треба не као господар него као слуга живота. Иди и раскини опасну и незакониту везу твоје душе са твојим имањем. Иди и развенчај се. Иди ослободи се. Иди и истргни душу своју испод терета земље, испод прашине ствари, испод гноја богаташких уживања, па је упути за Мном. Без игде ичега упути је за Мном. Душа је најбогатија, кад је без игде ичега. Душа је у највећем друштву, кад није ни у чијем друштву сем Моме. Продај све и подај сиромасима. Сиромаси су они, који потребују твоје богатство, не као украс, не као терет, не као господара, него као насушни хлеб, као олакшање животу, као слугу и помоћника. И све што будеш дао у материјалном богатству вратиће ти се у духовном. Гле, твоја душа је препуна сиромаха, твоје срце тако исто, твој ум тако исто. Свима ће њима доћи богатство, које њима треба, када се ти отресеш богатства, које теби не треба.   Но зашто Господ упућује богаташа да прода своје имање и разда сиромасима, а не каже му просто: остави све, не враћај се кући својој, него хајде за Мном? Није ли тако рекао ономе који се хтео вратити и укопати оца свога? Остави нека мртви укопавају своје мртваце, а ти хајде за мном (Лк. 9, 59-60)! Није тако Господ казао овоме богаташу из два разлога: прво, што ако он не би продао имање и раздао сиромасима, то би се десило или да суседи навале на напуштено имање и покраду га, или пак да неко од сродника његових наследи имање и нађе се у истом положају, у истом ропству од богатства, у коме је сада и тај младић. Тако би дакле, или лопови или сродници изгубили душе своје на томе истом имању. Друго, шаљући га да. прода и разда имање сиромасима Господ хоће тиме да пробуди у младићу човекољубље, да изазове код њега сажаљење према ближњима, и да га стави у положај да он осети духовну радост и насладу од давања, од чињења доброг дела. Да би приволео младића да ово учини Господ му предочава одмах вечну награду, вечно благо на небу, где мољац не једе, где рђа не гризе и где лопови не краду. Несравњено је боље благо које ћеш примити од онога које ћеш оставити. Јер шта ће ти помоћи све твоје земаљско благо, када будеш данас-сутра умро? Оно ће пропасти за тебе у овом свету, и упропастиће тебе у ономе. Благо, пак које ћеш имати на небу чекаће на тебе док се не раставиш са овим светом - а то ће бити врло скоро - и неће се од тебе узети ни раставити ва век века. Утешивши га за привидну штету у овоме свету предочавањем блага на небу, Господ најзад позива младића: па хајде за Мном! Када се од свега раставиш, тада пођи са обе ноге и са оба ока за Мном. Овако не можеш ићи једном ногом за Мном а другом за својим богатством, нити можеш гледати једним оком у Мене а другим у своје имање. Не; не можеш служити два господара.   Но све узалуд: младић све саслуша лепо; разумеде шта се од њега тражи, обузе га тешка жалост, јер бејаше врло богат, и отиде, отиде са обе ноге и оба ока ка своме кобном богатству. Бејаше врло богат! То јест бејаше врло везан за богатство, врло окован, врло заробљен и врло слаб, да се одупре корову, у који је био зарастао. Заиста, он је био као семе, пало у трње, које бујно почне расти, али га трње угуши, те не донесе никаква плода. Велико богатство било је велико жбуње трња около семена његове душе. Домаћин хтеде да почупа трње око његове душе и душу му изведе на светлост, да слободно расте; али он не даде, не може од зле навике да да. Као онај дављеник у препуном чамцу. Господ му пружи Своју моћну руку, да га спасе и уведе у лађу, но њему беше жао натоварених ствари у чамцу. И тако растаде се богати младић од Христа, Капетана Лаће Живота, и изгуби се на пучини морској, да ускоро потоне и пропадне - и чамац и он.   А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће тешко богаташ ући у царство небеско. И опет вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Ниједна реч Господа Исуса није могла бити бачена узалуд на њиву овога света. Ако се њоме нису користили они, којима је она непосредно упућена, користили су се они којима је она посредно упућена. У овоме случају реч Христова била је упућена непосредно богатоме младићу а посредно ученицима. Младић се није могао користити речју Господњом, али су се ученици користили. Зато се Господ по одласку младића сада њима обраћа и говори им, како је тешко богаташу ући у царство небеско. Не каже Господ, да је богаташу немогуће ући у царство небеско, него да је тешко, врло тешко. А да богаташу није немогуће ући у царство небеско види се из примера поменутих у Светоме писму. Аврам је био богат, врло богат човек, но вером својом био је везан више за Бога него за све богатство своје, више чак него и за сина свога јединца. Аз јесам земља и пепел, говораше Аврам за себе при свем богатству свом. Био је богат пребогат и праведни Јов, но богатство му није сметало да буде смирен пред Богом и послушан Богу како у слави тако и у муци и понижењу. Богат је био и Воз, прадед Давидов, но милосрдношћу својом угодио је Богу. Па је богат био и Јосиф Ариматејски, но богатство му није сметало да се сав преда Господу Исусу, и да учини све могуће услуге мртвоме телу Господњем, уступивши Му чак и нову камену гробницу, спремљену за себе. Најзад богати су били и безбројни други Божји угодници у историји Цркве, но спасли су се и наследили царство Божје, јер нису срцем својим били везани за земаљско богатство него за Христа, сматрајући све земаљско богатство за прах и пепео. Није богатство само по себи зло, као што ниједна створена твар Божја није зла, него је зла људска привезаност за богатство, за имање, за ствари; и зле су и погубне страсти и пороци, које богатство омогућава и изазива, као: блуд, прождрљивост, пијанство, тврдичлук, разметање собом, самохвалисање, сујета, гордост, презирање и подништавање сиромашних људи, богозаборав, и остало, и остало. Мало је оних који имају снаге да се одупру искушењима богатства и који могу да господаре својим богатством, а да не постану слуге и робови богатства. Пре свега богаташ тешко може да пости, а без поста нема ни укроћења свога тела, ни смирења, нити праве молитве. Зато Господ и говори, да је тешко богаташу ући у царство Божје. Но тиме Он не каже, да је сиромаху лако ући у царство Божје. И сиромаштво има своја искушења готово као и богатство. Богаташ треба да се спасава великим милосрђем и смирењем пред Богом, а сиромах великим стрпљењем, издржљивошћу и непрекидним поуздањем у Бога. Нити се спасава богаташ који је немилосрдан и горд, нити сиромах који ропће на своју судбу и очајава о помоћи Божјој. Не постоје у свету богати и сиромашни људи случајно или по неразумности овога света, него по премудром Промислу Божјем. За један трен ока Бог може све људе изједначити у богатству, но то би била тек права лудост. У том случају људи би постали сасвим независни један од другог. Ко би се онда спасао? И како би се могао ико спасти? Јер људи се спасавају зависношћу један од другога. Богаташ зависи од сиромаха, сиромах зависи од богаташа: учен зависи од неука, неук од учена; здрав зависи од болесна, болестан од здрава. Материјална жртва плаћа се духовном платом. Духовна жртва ученога плаћа се материјалном платом неукога. Физичка услуга здравога плаћа се духовном платом болеснога, и обратно: духовна услуга болеснога (који опомиње на Бога и Суд) плаћа се физичком услугом здравога. Све је уткано као ћилим разнобојан. Једнобојан свет ослепео би све очи. Како би богаташ спасао своју душу милосрђем и смирењем, или изгубио душу своју тврдичлуком и гордошћу, да нема сиромаха? Како би сиромах спасао своју душу стрпљењем и издржљивошћу, или изгубио душу своју роптањем и крађом и отмицом, да нема богаташа? Како би учен спасао своју душу сажаљењем према неукоме и трудом око овога, или изгубио душу своју гордим презирањем неукога, да нема неукога у свету? Како би неук спасао своју душу послушношћу и кротошћу пред ученим, или изгубио душу своју непослушношћу, завишћу, дивљаштвом према ученом, када не би било ученога? Како би здрав спасао душу своју добродушним устајањем око болесника, сажаљивошћу и молитвом за болесника, или како би изгубио душу своју гађењем од болесника, небрижљивошћу према болеснику и превазношењем својим здрављем, када не би било болесника? И како би болесник спасао душу своју покорношћу и захвалношћу према здравом, или како би изгубио душу своју мржњом и завишћу према здравом, када не би било здравог? Бог је дао слободу избора човеку, свакоме човеку. Нема ни једнога човека у свету, пред којим нису отворена два пута: пут спасења и пут погибељи. У томе се и састоји слобода човека. Богатство може богаташа спасти, а може га погубити; сиромаштво може сиромаха спасти, а може га погубити; и ученост ученога може или спасти или погубити; и неукога неукост може или спасти или погубити; и здравога здравље може или спасти или погубити; и болеснога болест може или спасти или погубити. Све зависи од избора човекова. Христос је дошао да уразуми људе а не да примора. Зато Христос и не заповеда младићу: уђи у живот! Него ако желиш ући у живот; и не заповеда му: буди савршен! него ако хоћеш савршен да будеш. Ако желиш, ако хоћеш - тако Бог говори слободним и разумним бићима. Бог жели да сви људи пођу правим путем и да се сви људи спасу, но зато ипак и пут погибељи стоји за људе отворен.   И опет вам кажем, говори Господ Исус ученицима, да нагласи по двапут, да је богатоме тешко ући у царство Божје. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Камилом се звала не само камила животиња, него и дебела ужа, којима су лађе у пристаништу везиване за обалу, да их ветар не крене. На ова дебела ужа Господ је и мислио у овоме случају. Лакше је, дакле, и то најдебље уже проденути кроз иглене уши, него ли богатоме ући у царство Божје. Безмало, дакле, немогуће, али ипак није немогуће, него врло тешко. Ово говори Онај који добро познаје слабост људске природе и зна како се људска душа да лако оковати богатством и неодлепљиво прилепити к земљи.   А кад то чуше ученици дивљаху се врло говорећи: ко се дакле може спасти? Зашто се диве ученици, кад су они већ били учинили оно што богати младић није могао учинити? Гле, они су оставили све и пошли за Христом. Премудри Златоуст то дивно објашњава: не страше се ученици за себе него за остале људе, мећу којима је велики број богатих. Из чистог човекољубља дакле, они се диве страшним речима Христовим. Он њих шаље у свет да спасавају људе. Како ће моћи они спасти толики број богатих људи у свету, кад је богатоме безмало сасвим немогуће ући у царство? То осећање жаљења људи гњечило је тада њихову душу, и под тим осећањем они су и поставили горње питање: ко се онда може спасти? Као да су они милостивији од Христа! Као да су они човекољубивији од Господа Човекољупца!   А Исус погледавши на њих рече им: људима је ово немогуће а Богу је све могуће. Господ Исус погледа их не у лице и у очи, него до у саму средину срца њихова. И ту прочита незнање и страх. Гле, они још не познају моћ Божју, зато се тако плаше за ствар Божју. Оно што је немогуће људима, могуће је Богу. А шта људима није немогуће? Или другим речима: каква добра могу људи учинити без Божје помоћи? Никад, и никакво. Без Божје помоћи не може се спасти ни сиромах као ни богат. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ (Јов. 15, 5). А апостол Павле, који је био мртав себи а жив Христу, потврдио је ове речи Господње у позитивном смислу рекавши: све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Фил. 4, 13). Благодат Духа Светога може разгрејати и срце највећег богаташа и одвезати га од богатства, и одлепити га од земље, и подићи на пут спасења. Богу је све могуће.   Наш Бог је Бог свемоћни. Његова моћна реч створила је свет, и његова моћна десница држи свод небески. Он, Свемоћни, ваистину може спасти и нас који желимо спасења. Ма какав да је наш положај на земљи, ма какво да је наше стање, и ма какве да су околности, Он Свемоћни може нас спасти. Но не само може - Он то и хоће. Свемоћан је и Свеблаг Бог наш - похитајмо Му у сусрет. Он нас зове, и чека. И радује се са свима светим ангелима Својим, кад само види нас, да смо се окренули лицем к Њему. О, окренимо се лицем и пожуримо у праву домовину своју, у сретање Богу нашем, Богу Свемоћноме и Свеблагоме. Но само пожуримо пре него ли смрт закуца на врата и не каже - доцкан! Богу нашему, Богу Свемоћноме и Свеблагоме, Тројици једнобитној и неразделној, Оцу, Сину и Духу Светоме нека је слава и хвала сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота, рубрика: Недељна Еванђеља са беседом
  16. А кад га Исус видје да постаде жалостан, рече: Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божије! 25. Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. 26. А они који чуше рекоше: Па ко се може спасти? 27. А он рече: Што је људима немогуће Богу је могуће. Светописамска чтенија: Кол. 258 (3:12-16) Браћо, обуците се као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, 13. Подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви. 14. А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства. 15. И мир Божији нека влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једноме тијелу, и будите захвални. 16. Ријеч Христова нека обитава у вама богато, у свакој мудрости учите и уразумљујте себе: псалмима и славопојима и пјесмама духовним, у благодати пјевајући Господу у срцима својим. Лк. 91 (18:18-27) У вријеме оно, запита Исуса неки кнез говорећи: Учитељу благи, шта да учиним па да наслиједим живот вјечни? 19. А Исус му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. 20. Заповијести знаш: Не чини прељубу; не убиј; не укради; не с