Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'душе'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 42 results

  1. Ето, и ми који лежимо на дну најдубље јаме незнања, у тами страсти и сенци смрти тела овога, по дрскости својој почињемо философирати о небу на земљи. Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа – врлине. Бестрашће, мислим, није ништа друго до небо ума у његовом срцу, под којим сва лукавства демонска изгледају као шала. Бестрасним се, дакле, у правом смислу речи назива, и јесте, човек који је тело начинио непропадљивим, који је ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио Господу, пружајући се вечито к Њему, и преко својих моћи. Неки, опет, одређују бестрашће као васкрсење душе пре васкрсења тела, а други, као савршено богопознање, које по својој вредности заостаје само за богопознањем које имају анђели. То савршено савршенство савршених, чијем усавршавању нема краја (како ми рече један човек који га је доживео), тако освећује ум и отрже га из вештаственог света, да га често, разуме се – после стизања у ово небеско пристаниште – одваја од живота у телу и подиже на небеске висине, до сагледавања. О томе на једном месту и говори псалмопевац, који је, можда, то и сам искусио: Божији моћници са земље се узнесоше веома (Пс.46,10). Такав је био и онај Египћанин, који у молитви није могао дуго пружати руке к небу, докле год би се молио у присуству других[1]. Има бестрасних људи, но има и од бестрасних бестраснијих. На пример, један човек силно мрзи зло; други се, међутим, незаситно богати у добру. И чистота се назива бестрашћем, и то с правом: она је почетак свеопштег васкрсења и обесмрћења смртних. Бестрашће показа онај који рече: „Ум Господњи имам“ (уп. 1.Кор.2,16). Бестрашће показа и онај Египћанин, рекавши: „Не бојим се Господа“[2]. Бестрашће показа и онај што је молио Бога да му врати страсти[3]. Ко се, пре будуће рајске светлости, удостојио таквог бестрашћа као онај Сиријац? Та, Давид, толико чувени пророк, каже Господу: Попусти, да се одморим (Пс.38,14)! А овај атлет Божији каже: „Престани да ме запљускујеш валовима благодати Твоје“[4]. Бестрашће има она душа која се тако навикла на врлине, као што су страсни људи навикли на уживања. Ако је крајња граница стомакоугађања у томе да се силом једе и онда када се не жели јести, онда је, свакако, крајња граница уздржања у томе да се непослушна природа наша уздржава и онда када гладује. Ако је врхунац блуда у томе да се човек помами од похоте и према животињама и мртвим стварима, онда је врхунац чистоте – односити се својим чулима према сваком бићу као ствари без живота. Ако је граница среброљубља, никада не престајати са гомилањем пара и никада се не заситити, онда је врхунац нестицања – не штедети ни своје сопствено тело. Ако је граница унинија у томе да се чак ни у потпуном спокојству нема трпљења, онда је врхунац трпљења кад човек и посред највећих невоља сматра да га ништа не узнемирава. Ако је пучина гнева у томе да се човек разјари и када је потпуно сам, онда је дубина издржљивости кад човек остаје миран без обзира да ли су присутни или не они који га злостављају. Ако је врхунац таштине, да се човек понаша сујетно и онда када нема никога ко би га похвалио, онда је без сумње знак савршеног неславољубља када се и приликом посете страних људи никад не поткраде ни најмања сујетна помисао. Ако је знак пропасти (тј. гордости), узносити се и безначајним делима, онда је спасоносна ознака смирења, мислити смирено о себи и поред великих подвига и успеха. И ако је обележје свецелог острашћења, да се човек хитро покорава скоро свему што демони тајно посеју у његову душу, сматрам да је обележје светог бестрашћа кад човек може искрено рећи с Давидом: Онога лукавога који се склонио од мене, не познах (Пс.100,4) ни како, ни ради чега дође, ни како оде? Напротив, потпуно сам равнодушан према свему томе, пошто јесам, и бићу сав сједињен са Богом. Ко се удостојио таквог духовног стања, има у себи настањена, још за живота у телу, самога Бога који га увек води у свим речима, и делима, и мислима. Стога такав човек кроз унутрашње озарење чује у себи као неки глас који му открива вољу Господњу, и постаје узвишенији у односу на свако људско учење. Кад ћу доћи и показати се лицу Божијем (Пс.41,3)? Не подносим више пламен ове чежње, већ иштем бесмртну лепоту, коју ми Ти, Господе, даде пре но што сам пао у ово блато! Но, зашто много говорити? Бестрасник више не живи сам, већ у њему живи Христос, као што вели онај који је срећно ратовао рат, завршио трку и одржао веру [православну] (уп. Гал.2,20; 2.Тим.4,7). Царска круна није састављена само из једног драгуља. Тако ни савршеног бестрашћа нема ако смо макар и једну једину врлину (без обзира како безначајна изгледала) пропустили да извршимо. Замишљај бестрашће као небески дворац небеског Цара: многе су обитељи унутар града[5]; зид, пак, тог небеског Јерусалима јесте – опроштај грехова. Брзо, браћо, да нађемо улаз у брачну собу тога дворца! Ако нас, (о, несреће!) задржава бреме грешних навика или време које смо провели у греху, онда се бар постарајмо да не будемо лишени какве обитељи у близини брачне собе! Ако још храмљемо, или смо посустали, потрудимо се на сваки начин макар да се нађемо унутар зидова градских. Јер, ко не уђе тамо пре но што наступи крај, боље рећи – ко не пређе преко тог зида, мораће да се настани у пустињи. Због тога се неко и молио, говорећи: Уз Божију помоћ прећи ћу преко зида (Пс.17, 30). И други, као од лица Божијег, вели: Нису ли то греси ваши, који су се испречили између вас и мене (Ис.59,2)? Развалимо, пријатељи, бедем ове преграде који смо непослушањем на своје зло подигли. Узмимо овде разрешење дуга, јер, у аду нема никога ко би нас могао излечити. Не бавимо се више ничим земаљским, браћо! Ми смо се уписали у људе који се ни о чему земаљском не брину. Нема греха, нема времена, нема бремена којим бисмо се могли изговорити. Онима који примише Господа крштењем поновног рођења, Бог даде власт да буду чеда Божија (Јн.1,12), рекавши: Почините [од земаљских брига] и познајте да сам ја Бог (Пс.45,11) и бестрашће! Њему слава у све векове. Амин. Блажено бестрашће узноси бедни ум људски са земље на небо, и са ђубришта страсти подиже га, сиротог, а свеопевана љубав чини да седне са началницима, светим анђелима, са началницима народа Господњег. * * * «Лествица» поука XXIX
  2. У уторак 4. фебруара 2020. године, на празник светог апостола Тимотеја и светог преподобномученика Анастасија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ралетинац. Епископу су саслуживали: протосинђел Николај, игуман манастира Саринац, протојереј-ставрофор Живота Марковић и јереј Слободан Савковић, парох великопчеличкои. Звучни запис беседе За певницом су појале монахиње манастира Липар и Ралетинац, предвођене високопреподобном игуманијом манастира Липар Тавитом, уз присуство великог броја народа који се сабрао око свога Архијереја. Током свете Литургије, преосвећени Владика се обратио верујућем народу беседећи о важности Речи Божије као насушне хране за задобијање вечног живота. Преосвећени Владика је подсетио да као што нам је потребан овоземаљски хлеб да одржимо тело, тако нам ради одржања душе потребан и небески Хлеб који је Реч Божија. Епископ је говорио и о важности послања свештеника ради душа које су гладне Бога. “Господ је рекао: “Дођите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити”, што значи да нас Бог одмара опраштањем грехова, али једино ако слушамо праведно и испуњавамо реч Божију, једино тако можемо осетити и близину Божију и присутство Божије”, закључио је преосвећени Владика. Извор: Епархија шумадијска
  3. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 27. јануара 2020. године, на празник Светог Саве, првог Архиепископа српског - Савиндан, са свештенством свету архијерејску Литургију у манастиру Ђурђевим Ступовима. Молитвеном сабрању присуствовао је велики број верника, међу којима мноштво деце из Берана и околине. Преосвећени Епископ је сабране поучио речима архипастирске беседе у којој је подсетио да се навршава осам векова од кад је Свети Сава у светињи Ђурђевим Ступовима устоличио првог Епископа будимљанског Јакова и устројио Епископију будимљанску. Древна Епископија, по Владикиним речима, захватала је северни дио лимске долине од Проклетија до Бијелог Поља, манастир Морачу, до Медуна. „Ове године славимо осам вјекова од крунисања Савиног брата кога је Свети Сава својом руком крунисао за краља, Светог Стефана Првовјенчаног. У нашим уџбеницима се, обично, говори да је Свети Стефан Првовјенчани крунисан 1217. Међутим, он је тада само примио круну од папе, али када се Свети Сава вратио у Србију са пуномоћством првог Архиепископа, он га је крунисао по православном обреду у манастиру Жича. То крунисање, ту годину и тај јубилеј ове године помињемо и славимо“, навео је епископ Јоаникије. Он је нагласио да такав велики јубилеј значи много за један народ. Српски народ је пре осам векова достигао своје највише достојанство, укључен је, са својим пуним достојанством, у заједницу осталих православних народа. „Свети Сава колико је био српски, толико је био и васељенски. Он је на Светој Гори примио васпитање да припада православној васељени у којој су и остали народи Грци, Бугари, Руси, Грузини и сви православни. Са Свете Горе Атонске дошао је у отаџбину као један од најпросвећенијих духовника свог времена. Зато је његова мисија била тако успјешна, нарочито када је примио благодат архиепископске службе да оснива епископије, да утврђује манастире, свештенике, монахе, народ. Српски народ се колебао десно или лијево, неко хоће Риму, неко Цариграду, неко да се врати уназад у паганство. Тек са Светим Савом наш се народ потпуно окреће православљу, приљубљује се уз Христа, а мудра поука и дјеловање Светог Саве су, коначно, наш народ утврдиле у вјери православној“, беседио је Његово Преосвештенство. Указао је на деловање Светог Саве као Архиепископа, који је посетио све тадашње источне патријархе да би укључио свој народ у заједницу са древним патријаршијама и добио благослов и подршку од древних патријаршија. Посетио је, не само васељенску Патријаршију, него и Јерусалимску, Александријску, Антиохијску, а, касније, пред крај живота, Бугарску. Тамо је, подсетио је Владика, скончао кончином праведника Божјег. „Ми у Светом Сави имамо примјер правог човјека, правог хришћанина, правог свештеника, епископа, учитеља, духовника и није случајно што је он постао заштитник свих српских школа, прије 19. века, а нарочито у 19. веку у Војводини, Србији и Црној Гори“. „Треба да знају наша дјеца, наши наставници и учитељи да је Свети Сава био школска слава и у Црној Гори. Нико то Црној Гори није могао наметнути, јер је Црна Гора, већ, тада била самостална држава. У вријеме кнеза Данила Петровића Свети Сава се слави као школска слава, а у доба краља Николе приређиване су лијепе духовне свечаности за празник Светог Саве у свим црногорским школама“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. Да се тада неко, казао је он, усуђивао да лаје на Светог Саву, као што поједини данас лају, био би, сматра Владика, протеран из Црне Горе. „За Петровиће је Свети Сава био највећи духовни ауторитет. Слављен је као у цијелом српском роду, посебно у школама, наравно, црквама. То је и у Црној Гори, као у цијелом српству, била свенародна слава о чему свједоче и многе породице. У Дробњаку има цио род Косовчића који славе Светог Саву. Сваки наш храм, још од Немањића, а посебно у вријеме ропства под Турцима, погледајте Морачу, Пиву, манастире на Приморју, који год манастир је сачувао фреске и иконе, тамо ћете наћи фреске и иконе Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог“, указао је Преосвећени владика и наставио: „У ово наше вријеме Свети Сава је протјеран из школа, али није протјеран из душе нашег народа. Не слави се у нашим школама, али тврдим да се Свети Сава свечаније слави у Црној Гори него било гдје. То потврђују наше светосавске академије, којима, по недјељу дана и више, славимо Светог Саву. Нијесмо то ми нашем народу наметнули, него је народ запамтио шта за њега значи Свети Сава и његово дјело. Колико је Свети Сава ушао у душу нашег народа, он је своју вјеру поистовјетио са вјером Светог Саве, апостола Христовог. То је апостолска вјера, коју је Свети Сава примио, проповједао и којој је нас научио“. На крају свог архипастирског слова, владика Јоаникије реч поуке упутио је деци: „Драга дјецо, идите путем Светог Саве. Он се од најранијег узраста васпитавао у вјери, али је и књигу учио и достигао врхунско образовање. Имао је ријеч Божју, божанску ријеч, пуну истине и правде, у свом уму и својим устима. Његова ријеч је постала силна да препорађа душе, савјести. И ви да се научите свјетским наукама, али да се, полако, научите и духовној науци. Најбоље ћете се научити објема наукама ако у школи будете добри ђаци, а да редовно долазите у храм Божји, да вас осјени љепота дома Божјег и љепота ове свете службе, да узрастате кроз ту љепоту у све дане вашег живота, да будете прави људи, да донесете радост својим родитељима, свом народу, својој држави, својој Цркви“. У току Литургије освештан је и преломљен славски колач у славу Светог Оца нашег Саве. Имендан је прославио јеромонах Сава (Вукајловић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Логос

    Ум је царствени део душе

    У духовној борби је веома важно како ми ум употребљавамо. Ако је ум занет Исусовом молитвом њега се просто не могу да дотичу нечисте помисли и грешне жеље, јер Исусовом молитвом бивају као огњем опаљене. О томе и цар Давид у 1. псалму говори када у 2. стиху каже „него му је омилео Закон Господњи, и о Закону Господњем размишља дан и ноћ“. Када је ум човеков занет божанским стварима, у срце човеково улази благодат Божија и срце се распаљује божанском љубављу. Ђаво људе који се духовно боре, често и не напада директно на грех, него прво покушава да их учини неделатним, тј да им ум занесе неким испразним стварима, које на неки начин и нису нешто грешно. Али ђаво на тај начин човека одваја од Бога, и ту налази простор да куша човека и врло вешто у том испразном стању напада човека. Зато се често у току дана сећај Господа, где год да си и шта год да радиш; мало, мало па се сети Господа. Сама та мисао да га се с времена на време у активностима које имаш сетиш, много значи, то загрева човеково срце. Иначе, ако се ум одваја од Бога и буде занет овосветским стварима, онда се хладни срце. А кад је срце хладно тада у њему лако ђаво тријумфује и пороби га страстима. Само сећање на Господа, сама мисао на Њега временом радује срце. Тако, кад га се сетиш искористи да бар кажеш тада у себи ГОСПОДЕ ПОМИЛУЈ или БОЖЕ СПАСИ МЕ или БОЖЕ ДАЈ МИ СМИРЕЊЕ или БОЖЕ САЧУВАЈ МЕ ТВОЈОМ БЛАГОДАЋУ или БОЖЕ НАУЧИ МЕ ДА ТВОРИМ ВОЉУ ТВОЈУ. Тако чинећи у току дана развијаћеш у себи молитвено расположење, и када будеш имао времена за молитву, онда ће она бити пажљива, сабрана и јака. Значи, ако немаш времена због неког посла или због учења за молитву и читање духовних књига, онда се често сећај Господа, Господ треба да је увек близак твом срцу. Јер сећање на Господа развија у теби и жељу за Господом, развија у теби и љубав ка Њему. Циљ лукавих демона је да човека одвоје од Господа и да га лише славе Божије и живота вечнога. А прво одвајање човека од Бога бива када се човек у мислима одваја од Господа и када ум бива заокупљен током дана овосветским стварима. Ум који се одвоји од Господа и не сећа се Господа је као семе бачено у коров брига овога света, које га удаве да род духовни не донесе. Зато се често у току дана сећај, и молитвено сећај Господа, а не само пред спавање. Јер те ђаво често забави да се бавиш овим или оним, да погледаш ово или оно, и време прође, а онда си мртав уморан за молитву, и онда за њу „немаш времена“. Ако човек неко своје молитвено или духовно правило оставља за крај, онда знај да је ђаво махер да те забави разним стварима и да то не обавиш духовно, или ако га и обављаш да га обавиш брзоплето и траљаво и да што мање благодати стекнеш и да што мање духовне користи имаш. Зато је увек боље у току дана наћи време за Бога и имати највећу корист. Током школе ја сам обично кад се вратим са наставе, прво време одвајао за Бога, а кад сам почео да радим онда сам по повратку с посла прво време одвајао за Бога, и онда и остало стизао да урадим и имао сам духовну корист тако. Створивши човека, Бог га насади у Едем (рајски врт) и „ДАДЕ МУ ДА ГА ОБРАЂУЈЕ“, тако за свој Едем, за свој Рајски Врт сматрај своју душу и своје тело, и дужан си да га „обрађујеш духовно“ ако мислиш да не будеш лишен њега. јеромонах Доситеј Хиландарац Извор: Манастир Ћелије код Лајковца
  5. У емисији „Гост Радија“ угостили смо ђакона Александра Верића, ђакона при храму Светога великомученика Георгија у Сомбору. Ђакон Александар је говорио о предстојећој прослави Божића. Водитељ емисије је Милан Радишић. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Свети Јустин Ћелиjски је рекао: “Постећи постом – постом душе и тела – душа пости од свакога греха, уздржава се од гњева, зависти, осуђивања, среброљубља. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас наша Црква припрема за Свето Причешће“. О благословеном периоду године, периоду поста, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Емисија је емитована 30. новембра 2017. године. Извор: Радио Беседа
  7. „Божић долази, куца на врата, а кад је гост најављен, кад знамо да Божић долази, онда треба да у том периоду припреме што боље уредимо простор у који Бог треба да уђе. Божићни пост је прилика за савјет, разговор и исповијест код свог парохијског свештеника како би на што бољи начин припремили своје душе за сусрет са Богомладенцем Христом, јер су наше душе и све око нас Витлејемска пећина“, казао је за Радио Светигору протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Повезана вест: Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић у емисији "Питајте свештеника": Наше душе и све око нас је Витлејемска пећина! Он је у гостујући у емисији Питајте свештеника у недјељу 8. децембра, одговарао на питања слушалаца о Божићном посту и како се треба припремати за радосни празник рођења Богомладенца Христа. „На сва питања о Божићном посту имам један одговор, а то је да се човјек, који је вољан да пости и да ове дане свог живота проведе припремајући се за празник Христовог рођења, најприје јави свом парохјском свештенику и затражи са њим разговор тим поводом. И то ће бити један поступак и покрет који ће унијети живот у жиле црквеног организма. Говорим ово из свог свештеничког искуства. Док ме неко не тражи и не пита, ја одем да играм фудбал, нешто да прочитам, идем да планинарим и тако даље. Али, чим ме људи позову, ја осјећам обавезу да организујем састанак са њима, да их примим на разговор, па се потрудим да припремим и одговоре на њихова питања, постајући тиме што људи нешто траже од мене и сам бољи поп. С друге стране, није добро да се у црквеним публикацијама, календарима и часописима које сви читају, прописују нека правила поста, која је немогуће прописати на тако општи начин. Оно, зна се да је пост почео 27. новембра, с обзиром да је ове године почео у сриједу, зна се да траје до Бадњег дана, да се у посту не користи мрсна храна, зна се да се не пости само храном, већ би пост требало да представља једно опште прегнуће човјекове личности да буде мало бољи, како би у својој души направио простор за долазак благодатних дана Христовог рођења. Дакле, Божић долази, Божић куца на врата, и то је исто као кад нам гост куца на врата. Често се деси да, док сам кући легао да се мало одморим, на врата покуца неки ненајављени гост и ја брзо устајем, на брзину мало поспремим ствари око себе, како бих га што боље дочекао. Али, кад је гост најављен, кад знамо да Божић долази, онда би требало да у овом периоду припреме, што боље уредимо простор у који Бог треба да уђе. Сликовито речено богослужбеним језиком, све наше душе су Витлејемска пећина у којој Христос треба да се роди, наше породице, све наше куће и сви ми. Дакле, моја душа је Витлејемска пећина у којој ће се родити Христос. Кућа у којој живим и моја породица је такође Витлејемска пећина у коју треба да дође Господ. Такође, и град у коме живим, улица и тако даље. Обавеза и задатак свих нас је да се за долазак Божића припремимо слиједећи та општа правила поста и радећи конкретно на себи. Сад је вријеме за Свету тајну исповијести и лични приступ, јер ако останемо само на општим правилима, нећемо моћи да зађемо у дубину своје личности. Шта је то што је конкретно у децембру мјесецу 2019. године проблем Гојка Перовића? Шта га све мучи, чиме је оптерећен, које су му обавезе, какве су његове могућности? То не зна нико осим мене, али ако то кажем на исповијести то ће знати и свештеник. Дакле, исповијест је потребна како би претресли неке ствари у свом животу, и како би, управо ове године, Божић дошао у моју душу. Да се нека моја исповијест кад сам био студент, или да је ње било у основној школи, или исповијест од прошле године, одштампа то не би уопоште била иста штива. Овај Гојко од 50 година демантовао би, у неким стварима, онога од 20 година или Гојка из основне школе, док би се негдје неке тежње и чежње потврдиле. Конкретна чињеница да је Бог дошао међу људе и на земљу значи да то има везе са мном и мојим животом и да ћу ја Богу на дар принијети своју душу коју треба поспремити, средити, окадити, опрати прљаве ствари, испеглати…И, као што пунимо фрижидер намирницама за Божићно јутро, тако и душу треба да напунимо радошћу Божићног празника. Чињеницу да нам је Бог толико близу, да је био један од нас, такву блискост и присност са Њим, колико год да сам читао, не заговара ни једана друга религија. Под један: да је Бог толико близу људи; и под два: да то што је било прије двије хиљаде година може да буде и сад кроз Свету тајну причешћа, када ја конкретно примам Бога у себе. То је тајна над којом сваки хришћанин мора да се замисли, без обзира што пракса причешћивања почиње од малих ногу и што је људи усвајају и држе цијелог живота као највећу Светињу. Ипак, сваки Божић нас поново нађе запитане пред том тајном Христовог рођења, пред тајном да је Бог постао човјек.“ Која је улога полазника за Божић и може ли полазник да буде члан фамилије? „Полазник не може бити члан породице у којој се слави Божић, али члан шире фамилије и из прве куће до нас, сестрић, синовац…може да буде полазник. Улога полазника је вишеструка, али прије свега полазник, на Божићно јутро, не улази у нашу кућу док не унесе бадњак. Полазник са бадњаком кога је домаћин куће најприје убрао, принио вратима и унио на Бадње вече, на Божићно јутро симболизује Христов долазак. Полазник долази на Божић ујутро, да покаже да наша кућа није сама у том празнику. Порука полазника, која је заиста литургијска, гласи да не можемо сами славити ни Божић, нити и један други празник. Не можеш сам, треба ти барем још један да наздрави, да проба од свега што си спремио! Није битно шта имамо на трпези, битно је да смо заједно са неким, да нам неко, барем тог јутра, каже: Добро јутро!. Наздравље ти Божић! Христос се роди!!! Кад бих имао неког књижевног дара, роман бих могао написати о тој потреби да овако радосне тренутке не треба да проводимо сами. Наши преци су знали да газе преко двије, три планине и да путују цио дан да би полазили неког тамо на другом крају села, краја или области. Ујутру поране да би на вријеме стигли, па је било и оних симпатичних такмичења ко ће кога затећи, хоће ли полазник пробудити домаћина, хоће ли затећи жара у шпорету, да ли је домаћин мислио на све или ће га затећи да нешто није припремио. Рекао би човјек да је то неки фолклор, али у тој игри да буде и пуно жара, и пуна трпеза, да бадњак буде спреман и да полазник не нађе домаћина да спава, има много јеванђелског. Сјетимо се само оних јеванђелских ријечи да ће доћи Младожења и куцати на врата и неће бити добро ако нас Бог затекне неспремне. Кажу да је ,,дан од напретка“, зато полазник и рани ујутру. Полазников долазак је везан и са термином кад ће укућани ићи на Божићно јутрење, Литургију и Причешће. Људи треба да схвате да суштина Божића није у јелу и пићу, већ у тој првој литургијској заједници. Из тог разлога, треба да се договоримо са полазником да заједно из цркве дођемо кући, што није било могуће у околностима када су наши преци прелазили планину и када није било ни попа, ни цркве у тој области. Данас, мање-више сви живимо у градским срединама, гдје смо везани за цркву, па би било лијепо да после Божићне службе одемо кући заједно са својим полазником. Ја тако радим. Кад мој полазник дође на службу и причести се, ми заједно идемо мојој кући у коју ми, тог јутра, нико прије њега није ушао. Мој полазник долази, уноси бадњак, ми га дочекујемо са пшеницом. Прије одласка на Литургију сам наложио ватру да би нас затекао жар кад, са полазником, дођемо кући. Ово су неке симпатичне сцене из свакодневног живота које би могле да вас асоцирају како да ријешите ово питање. Поменућу и ону причу из Библије (из Књиге постања) када се мире браћа Јаков и Исав. Исав је хтио да убије Јакова, јер га је брат преварио, због чега је Јаков побјегао од куће. Касније се оженио и са четири жене добио 12 синова (то је било тако у та времена). И покајао се Јаков и одлучио да се врати кући са својом породицом, спреман и главу да изгуби, мислећи да је брат још љут на њега. Али, када га је брат видио раширио је руке и загрлили су се и изљубили. И пита га Јаков да ли је још љут, а Исав одговара: Нисам. Кад сам видио твоје лице, као да сам видио лице самога Бога. Та реченица је и потресна и истинита, јер не може бити приче о Богу, ако ми један у другоме не видимо свога брата. Ако ми један другом нисмо Светиња, каква је онда наша прича о Богу. Зато је улога полазника веома важна. И нама свештеницима се некад омакне да кажемо како треба ићи у цркви и пустити обичаје: бадњаке, приганице; није то толико битно, битан је пост и Црква. Тачно, Црква је најбитнија, али погледајте само колико јеванђелског и библијског има у овим нашим обичајима. Поменимо и оно посипање сламе по кући, чега је сада све мање, јер је тешко да избацујемо намјештај који смо једва и поставили. Лако је било прије сто година склонити ону сиротињу у Цуцама, маћи оне двије-три столице и сто и убацити сламу, а сад су сви елементи у нашим становима фиксирани и имамо по стотину неких каблова у њима. Ипак, обавезно треба ставити мало сламе испод трпезе да нас асоцира да је наша кућа те ноћи Витлејемска пећина. А сви ови лијепи обичаји са доласком полазника добијају на пуноћи. Све се крунише са тим човјеком који је у наш дом дошао у љубави, за кога смо спремили поклоне, па је и он нама донио неку наранџу и поклон. Све је то предивно. Божићу претходе и они дивни празници Дјетињци, Материце и Оци који симболизују да је породица мала Црква, а Божић породични празник. “ Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Говорећи на почетку емисије о Божићном посту који је у току, отац Гојко наглашава да је потребно да се парохијани што чешће обраћају својим парохијским свештеницима, тражећи разговор са њима и иначе, а посебно у дане поста. Звучни запис емисије „Овај Божићни пост је прилика за савјет, разговор и исповијест код свог парохијског свештеника како би на што бољи начин припремили своје душе за сусрет са Богомладенцем Христом, јер су наше душе и све око нас Витлејемска пећина“- каже отац Гојко. Отац Гојко осврнуо се и на своју недавну посјету Епархији западноамеричкоj. На питање наших слушалаца како најбоље вјерници могу помоћи својој цркви у одбрани светиња, отац Гојко позива на Свету литургију која ће бити служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу и Велики црквено-народни сабор, у суботу, 21. децембар у 9 часова. Отац Гојко наглашава да је потребно да се у што већем броју сабремо у никшићком Саборном храму, како би својим физичким присуством потврдили број оних који су, прије свега као грађани ове државе, незадовољни оваквим предлогом закона који Влада намјерава да предложи Скупштини. Отац Гојко одговарао је потом и на остала питања наших слушалаца на која ћете одговоре наћи ако одлушате ову душекорисну емисију коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  9. Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења! Интервју катихете Бранислава Илића за радио "Светигору": Божићни пост је звезда водиља која нас води у сусрет Оваплоћеном Логосу – Богомладенцу Христу! Катихета Бранислав Илић: Божићни пост-у сусрет Богомладенцу Патријарх Иринеј: Благословени дани божићног поста Патријарх Иринеј: Није довољно лишити се мрсне хране, ако се не лишавамо рђавих мисли и дела! Патријарх Иринеј: Добро је мало се почастити, али никако то не сме бити главни циљ празника! Митрополит црногорско-приморски Амфилохиjе (Радовић): Пост - промјена философије живота Митрополит дабробосански Хризостом: Рођење Богочовјека Христа и тајна спасења Митрополит Порфирије: Пост обухвата читаво наше биће и личност! Митрополит Порфирије: Смисао и значај поста у хришћанском животу Разговор са митрополитом Месогејским и Лавреотикијским Николајем: На прагу Божића Епископ жички Стефан (Боца): Беседа о Детињцима, Материцама и Очевима Епископ милешевски Атанасије (Ракита): Божић - празник добрих односа Божићни пост Дечанска братија о Божићном посту Архимандрит Данило (Љуботина): Рођење Христово у светлости традиције – некад и сад Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Божићни пост Протопрезвитер Мирчета Шљиванчан: Христос се рађа, славите! Протопрезвитер Никола Пејовић: У сусрет Богомладенцу - од заповијести до савршене љубави Протопрезвитер Никола Пејовић: Радост ишчекивања најљепшег од синова људских Протопрезвитер Жељко Латиновић: Пост - две лепте од душе и тела Протопрезвитер Иван Цветковић: Божићни пост ТВ Храм: Божићни пост - смисао поста Радио Светигора: Божићни пост Презвитер Велимир Врућинић: Божићни пост је благословен период! Презвитер Арсеније Арсенијевић: Православни пост, могућност и нада савременог човека и света Радио Беседа: Божићни пост и датум слављења Божића Посебне недеље поводом празника Рођења Христовог Детињци Материце Недеља Светих Праотаца Недеља пред Рождество Христово - Светих Отаца Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. У пуној сали парохијског дома Вазнесењске цркве у центру Београда, 15. октобра 2019. године, предавање на тему „Молитва – дисање душе“ одржао је јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира св. Архангела Гаврила у Кусатку (Пиносави) надомак Младеновца. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. У недјељу 18. по Педесетници, 20. октобра, на празник када наша Света црква прославља Срђевдан – Свете Мученике Сергија и Вакха, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића, као и протојереја Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића. Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан – мали Васкрс и своју славу – Свете мученике Сергија и Вакха, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Отац Далибор је говорио о дубљем смислу прочитане јеванђелске приче, указујући на смирење као краејоугаону врлину која даје чврсте и поуздане темеље спасењу у нашем животу, као и на преображење наше личности и нашег живота у додиру заједништва живота са живим Богом. Почетни дио свог обраћања отац Далибор је посветио примјеру Светог апостола Петра, који је примјер смирености и преображаја живота у Христу, будући да је то у ствари примјер и свједочење сваког хришћанина: ,,Данашња јеванђелска прича нам говори о Светом Апостолу Петру, који је на почетку приче био прост рибар, зарађујући за живот и старајући се о породици тако што му је главно занимање било ловљење рибе, док, на крају приче видимо да Симон, доцнији Петар постаје ловац људи, ловац душа људских. Колика промјена, колико је дубока димензија ове приче! Заиста овако чудесна прича, чудесно свједочење показује нам да када се човјек сусретне са Богом, чиме год се бавио, живот његов се преображава, мијења. Колико год наше срце било окамењено, тврдо и колико год да својом мишљу и људима око нас не дајемо љубави онолико колико би требали и колико Бог тражи, када примимо Христа у себе, у душу и срце наше, заиста се догађа преображење, преумљење и самим тим чудо.“ Појаснио је отац да ако истински Христа примамо у наше биће, срце и душу, а примамо Христа прво крштењем, Светом тајном миропомазања, па Светом тајном причешћа, постепено се преображавамо, мијењамо на боље, а што је најважније постајемо причасници Божији, постајемо заједничари са живим Богом. „Самим тим и ми као и Апостол Петар постајемо ловци људи и ловци њихових душа“, рекао је отац Далибор. Он је затим дао акценат да тај симболичан израз ловци људи, значи свједоци Бога живога који то свједочанство показују и потврђују својим животом: ,,Свако од нас, на првом мјесту епископи, па свештеници, ђакони, народ вјерни – народ Божији, сви који смо крштени у име Оца, Сина и Светога Духа, сваки од нас је призван да буде као апостол Петар. Призвани смо да као хришћани, облачећи се у свјетло рухо преображења живота и свјетлих дјела, ловимо људске душе, да их ловимо за живот у Богу, за живот хришћана, али ловећи их сопственим примјером, примјером нашег живота.“ Истичући да свако од нас треба да проповједа Христа и вјерује у Господа, прота Далибор је казао да Света тајна крштења треба да нас истински обоготвори. И тако живјећи постајемо ловци и својим примјером проповједамо Господа ближњима својим и онима који још нису познали Бога и Његово спасење за живот свијета. На самом крају свог пастирског обраћања, отац Далибор је нагласио да једино кроз истинско и дубоко смирење и смиравање кроз живот можемо задобити спасење, будући да нам то и примјер Светог апостола Петра свједочи у више наврата: ,,Само кроз смирење, можемо задобити спасење. То нам показује Господ својим примјером, показује нам и свједочи непрестано Јеванђеље, али свједочи нам и Свети Апостол Петар. Који у више наврата у животу је показао своје смирење и отворену спознају и исповједање пред Господом и своје немоћи и своје огреховљености и слабости“, поручио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Светим тајнама Тијела и Крви Христове се присајединио велики број вјерног народа, а након Литургије, услиједило је резање и освештање славских колача и славског кољива које су данашњи свечари принијели у славу и част своје крсне славе и свога небескога покровитеља Светог Сергеја и Вакха. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Логос

    Перцепција једне младе душе

    Име Симоне де Бовуар толико је блиско повезано са именом Жана Пола Сартра да ми се чини да када би се његово име изоставило њено би било само flatus vocis. Да би њено име постало звучно, неопходно је изговорити и његово. Готово увек се појављују здружено. Врло често се пренебрегава чињеница да је она веома плодан писац који је за живота објавио како дела која су плод маште, тако и дела која су плод збиље. Заправо, највећи део њеног целокупног опуса чине аутобиографска дела. Њена главна замисао је била да властиту историју пренесе на папир почевши од најранијих дана. То је и учинила почевши делом Успомене лепо васпитане девојке у коме је читаоцима предочила да је са свега две године, премда се са овим не би сложили многи психолози, имала формиран и истрајан карактер који би задобио све што би наумила, упркос строгим родитељима. На основу таквог карактера могло се антиципирати то да за њу неће постоји немогуће. Расла је у католичкој породици у окриљу родитељске љубави и била је раздрагано и здраво дете. Имала је млађу сестру са којом је читавог живота била блиска и коју је Симона из милоште звала Луткица. Отац је и сестру и њу припремио на рад како би имале сопствени мираз, тако да су обе од најранијих дана схватале да све што желе трудом и истрајношћу могу постићи. Похађала је католичку школу Дезир из које има не тако лепа искуства. Девојчице са којима је ишла у разред сматрала је незанимљивима и не превише бистрима. Дружила се само са девојчицом Зазом које ће се сећати читавог живота. Заза је на несвакидашњи начин била везана за мајку и често би патила када мајка не би била задовољна њеним жељама. Заза је умрла пре уписа факултета. Симона сматра да је узрок Зазине смрти у хиперсензибилној природи која се није могла одупрети људској суровости и немилосрдности. Симони је Зазина смрт била показатељ да човек треба преживети упркос реалности. Ма шта други људи који су нам драги чинили, наш је задатак да све то разумемо као једну од многих ситуација, а да ниједна од њих није значајна толико колико феномен живљења. Размирице у Симониној породици настале су оног тренутка када је Симона саопштила своју жељу да студира филозофију. Треба имати у виду да је реч о патријархалном друштву чији је Симона део и да је то узрок неслагања у породици. Права је реткост била да девојка настави школовање, а и када би то био случај готово никада се не би опредељивала за филозофију. Готово ниједна – сем Симоне. Њен карактер је и овога пута победио. Била је срећна на студијама јер се тада први пут осећала слободном посветивши се нечему што много воли – читању филозофске грађе. На студијама доживљава егзистенцијални преокрет који је одређен двама догађајима: први, у коме схвата да у њеном свету више нема места за Бога чије јој је постојање наметано од рођења и зариче се на атеизам и други – тренутак када упознаје Сартра. Током живота засигурно је променила неке од својих ставова из младости, док се атеизма и Сартра држала до последњег даха свога бића. За чињеницу да јој је име неодвојиво од Сартровог ипак је, треба рећи, најзаслужнија она сама. Сва њена дела прожета су њиховим односом. Сартрова личност је главни покретач и инспирација њеног стваралачког надахнућа. Симона је веома сликовит пример типичног женског заљубљивања које се не осврће на спољашњост мушкарца, већ на целокупан утисак који тај мушкарац на њу оставља. Али срце не бира на начин на који разум то чини. Упознавши га, у њему је препознала то да су у њему све њене маније доведене до степена ужарености. Говорећи о њему, себи и њиховом односу, својски се трудила да да објективну, непристрасну слику тога. Ипак, увек када би говорила о њему, чинила би то са великим дивљењем. Примера ради, у Најбољим годинама пише: „У мојим очима Сартр ме је превазилазио снагом свог става; дивила сам се томе што своју судбину држи у својим рукама; али далеко да ми је то било непријатно, било ми је, напротив, угодно што га ценим више од себе.“ Имали су необичан однос; волели су се искрено и безрезервно и делили су апсолутно све, од најинтимније мисли до сваке намере и поступка који би начинили. Ипак, учинили су нешто што раније нисам сретала како у историји књижевности, још мање у реалним животима писаца; једногласно су се договорили да не пристану на брак који је за њих био само конвенција друштва, да је у њиховом односу могуће да свако од њих има љубавника, али да све што им се дешава треба да говоре једно другоме. Заветовали су се на искреност и потпуно поверење, као и на то да ће упркос многим одосима које буду остварили са другима, њихов бити главни и нераскидив. Свакога дана су радили и много писали. Разговарали су о нацртима књига и често би јој Сартр сугерисао на који начи да одређену тему уобличи, како да своје ликове учини живљим, дубљим и занимљивијим, док је она његова дела ишчитавала и стилски преправљала, јер за Сартра важи то да му је мисао нејасна, упркос тежини идеје коју собом та идеја носи. Када би Симона изгубила мотивацију за писањем, упркос увек присутној жељи да се бави књижевношћу, Сартр који је имао неуморан дух увек би је бодрио. Њему је писање било природно попут дисања. Често се чини да Симона покушава да ухвати корак са њим, али касније сама признаје да је њој живот представљао највећу вредност, док је Сартру то била књижевност и писање. Како би сазревали и као личности и као писци, живели су одвоједно и до две године у различитим државама. Да Симони то није падало лако види се из тона којим о томе пише, иако никада експлицитно. Она је Сартра доживљавала као своје биће и често је тврдила да су они једно. „Велика је предност“, сматра она, „упознати са неким потпун склад“. У њеним је очима његова вредност била бескрајна. Ретко су се свађали. Чини се као да су дисали заједно. Ипак, нису били у свему слични; док је Симона обожавала да шета, Сартр је пре бирао вожњу бицикла, јер је тада могао неометано да размишља. Једном је, бележи Симона, пао са бицикла јер је до те мере био обузет неком мишљу да је заборавио да окреће педале. Симона је волела рад у уредној соби, за столом, без цигарета, док су Сартру дим цигарете и хрпа папира на столу биле услов за почетак рада. Сартр је волео да говори јавно, док је Симона нагињала повучености и приватним разговорима... Ма колико се они придржавали пакта који су склопили, из Симониних реченица је видљиво колико се секирала када би у Сартров живот ушла нова жена. Са тиме се чак ни она није могла сасвим помирити, баш као што ниједна жена и не би. Ипак, трудила се да га разуме и да чини све оно што би њега усрећило. У зрелим годинама је и она имала љубавнике, али сваки однос са неким другим мушкарцем био је обојен односом са Сартром. Њихове романсе би се брзо завршавале, али је њихова љубав опстајала. Не треба стећи утисак да је њихова љубав била статична, незнимљива и идилична. То никако. Симона чак и када у Једна веома блага смрт приказује себе крај самртничког узглавља своје мајке, чији живот реконструише и закључује да је мајка читавог живота патила јер ју је муж варао, помиње Сатра и одлазак код њега, који је био свакодневица, као и рад на књижевности. Интересантно је да патњу мајке везује за однос са мужем. То није случајно, јер је вероватно и она сама много патила из истог разлога. У роману Неспоразум у Москви приказан је однос између двоје супружника у зрелим годинама. Њена јунакиња се све време преиспитује воли ли тог мушкарца са којим је провела живот, јесу ли временом постали странци отуђивши се, или је све остало исто. Често ју је узнемиравало и ћутање међу њима јер је оно било речитије од било којих речи. Ово место критичари углавном виде као њену пројекцију односа са Сартром, а за овако тумачење, као што смо видели, има основа. Било како било, чињеница је да је њихов однос постојао, напредовао и развијао се онолико дуго колико и њихова егзистенција. Како то да се нису раздојили упркос времену? Много би се разлога могло пронаћи, како у њиховим истрајним карактерима, осећају лојалности које су задобили васпитањем, дугогодишњом навиком... Моја је теза та да је однос који започне кроз знање – вечан. То стваралачко у човеку је активно све време и везе које подстичу на креативни акт се негују. Са друге стране, чињеница је да када младо срце некога заволи, та је љубав безразложна, искрена и чиста, самим тим – неуништива. вероучитељица Ружица Милић
  13. Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше! Поводом празника Успенија Пресвете Богородице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!". На крају овог празничног текста доносимо видео прилог Телевизије Храм који је насловљен Тајна празника - Успеније Пресвете Богородице. Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празника, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празника. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској. Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда. О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1] Успеније као самосталан празник и богослужбене особености Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом (празник који је нама познат под назвом Сабор Пресвете Богородице). Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин у својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У Панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији). Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова. Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице) Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар) Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак) Катихета Бранислав Илић ___________________ [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Извор: Српска Православна Црква повезане вести: Прилог телевизије Храм:
  14. У недељу десету по Педесетници, 25. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Николаја Српског у Коловрату код Пријепоља. Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, некадашњи парох коловратски протојереј-ставрофор Милован Пузовић и ђакон Горан Крстић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Похваливши труд и љубав према светињи свих људи добре воље, коју исказују кроз помоћ на уређењу и довршењу храма у Коловрату, Епископ је додао да је такво усмерење душе ка Богу основ за добар у богоугодан живот на земљи: – Да би смо правили спољашњи поредак, укључујући у то и поредак око овог светог храма, неопходно је пре тога успоставити добар поредак у себи. Тек онда ћемо бити способни успоставити добар поредак у простору око себе. Најпре у својој души у срцу своме све довести на право место, усмерити се ка Богу, у добрим жељама, добрим намерама, добрим делима. Волети Бога и своје ближње, желети добро својим ближњима, избацити из себе све труло, све што је усмерено у погрешном правцу. Кад год видимо да у нечему не успевамо треба да се запитамо да ли је добар поредак у души свакога од нас, беседио је Епископ Атанасије присутнима. Сви они који су се подвигом поста сједињеним са молитвом и добрим делима, спремали за свето причешће, на позив Епископа приступили су Светој Чаши, заједничарећи са Господом у Пречасним тајнама Његовим. Заједничарење у славу Божију и Његових светих угодника настављено је за трпезом љубави након Свете Литургије. Извор: Епархија милешевска
  15. У суботу, дана 03.08.2019. године , у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Вуковару одржан је парастос за све невино пострадале у последњем погрому српског народа. Парастос је служио Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење свештенства Епархије осечкопољске и барањске. Молитви у вуковарском храму светог Николаја присуствовали су господин Милан Шапић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару, госпођа Драгана Јецков, саборска заступница и потпредседница СДСС-а, господин Војислав Станимировић, председник Главне скупштине СДСС-а, господин Срђан Јеремић, председник ЗВО, господин Светислав Микеревић, председник Жупанијског већа, господин Срђан Колар, председник Градске организације СДСС-а града Вуковара, господин Дејан Дракулић, председник ВСНМ-а града Вуковара, господин Ђорђе Ћурчић, дожупан Жупаније вуковарско-сријемске, господин Душан Јецков, председник жупанијске организације СДСС-а и други представници друштвеног, културног и просветног живота града Вуковара као и верујући народ вуковарског краја. Парастос је одржан у нади да ће Свемилостиви Господ васкрснути у живот вечни све пострадале и да се на нашим просторима више никада неће поновити такви догађаји. Нека је вечан спомени и Бог да им душу прости и настани у рајска насеља где праведници блаженствују. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  16. Da vas vidim sada, dragi moji; svi ste vec, vise ili manje, ucestvovali u ovoj problematici polemisuci sa ovim ili onim, najmanje sa svesteniicma, cini mi se i malo pretearno puno sa nadobudnim vernicima, koji nikako da Bogoslovlje prepuste ljudima koji su za to skolovani i koji svojom sluzbom Hrista rukama obuhvataju; naravno da ne mislim na sve... no, to vec i sami iz iskustva znate. Tako da, zelim, ovaj prostor da svi iskoristimo kao poligon za vlastito poimanje ne samo ove problematike vec misli Istoka uopste. Te tananosti, nijanse, koje su za oko skoro neprimetne ali sustinski su bitne za jedan pravoslavni misaoni hod ka Hristu a u skladu Liturgijskog poziva - recimo, iz sve duse svoje i od svega uma svoga, recimo Vi ste na potezu... Mir Vam - Ugrin
  17. У суботу 6. јула 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Свету мученицу Агрипину и спомен иконе Пресвете Богородице Владимирске, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом цару Константину и царици Јелени у селу Влашка. Нашем Архијереју саслуживали су: јеромонах Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј Александар Марковић и ђакони Небојша Поповић и Урош Костић. Литургијско сабрање увеличали су појањем “Српски православни појци” из Београда. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Своју Богонадахнуту беседу Епископ Јован је посветио тумачењу јеванђељског одломка о слушању и извршавању Речи Господње и упоређивањем Богу послушног човека са мудрим који дом свој сагради на чврстим темељима. Епископ је подсетио да Бог својом моћном и силном Речју све ствара и чини. Личност која нема темеља нестаје када и он нестане са земље. Са друге стране, сваки који чини Богоугодна дела остаје запамћен и после свог живота, јер ће дела остати да живе и сећају на њега. “Ми морамо живети и хранити се Речју Господњом. Јеванђеља нам је остављено не да бисмо га само помињали и истраживали, већ превасходно да бисмо Јеванђељем живели. Човек је са својом Боголиком душом позван да узраста, а узрастање је могуће једино када човек своје биће гради на једином чврстом темељу, на истини која је само једна, на Христу! Када дође до човековог пада услед гордости и лажи, лажи у које сам себе убеди да су темељи, тај пад је велики. Нема изграђивања без слушања и извршавања Речи Божије”, подучио је Епископ Јован. “Када човек реши, браћо и сестре, да гради кућу, он прво копа и утврђује темеље. И, што има намеру да већу кућу прави, он све дубље и јаче темеље гради да би се кућа могла одржати када је подигне јер, ако не буду темељи добри узалуд је цела грађевина за коју ће се он трудити. Тако бива у обичном животу а тако је и у духовном животу. Највећа грађевина коју човек гради у своме животу јесте дом душе његове, јесте спасење душе. Пошто је то толико значајно дело и за Бога и за човека, потребни су добри темељи да се поставе тој грађевини. И Бог је са своје стране, заиста, учинио све да та грађевина буде и складна и чврста и вечита, да је ништа не може ни порушити ни поткопати. Јер рекао је Господ: “Сваки онај који гради кућу на камену он је мудар човек”, јер, када дуну ветрови и наиђу воде и ударе кише та кућа опстаје јер је на камену утврђена, а ако се зида кућа на песку, то јест без добрих темеља, онда, када дуну ветрови, надођу воде та кућа бива поткопана и сруши се. Тако је Господ то објашњавао. Пошто је дело спасења душе наше најважније дело у нашем животу и Света Црква нам помаже и брине о томе и цело Небо ради на тој грађевини нашој, онда смо и ми дужни, браћо и сестре, да се потрудимо и да поставимо добре темеље.”, истакао је наш Владика. Након Свете Литургије заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је надлежни парох протојереј Бранислав Јеремић припремио. У наставку дана Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обишао је, у пратњи настојатеља манастира Павловац монаха Гаврила (Гардаша) и председника Градске општине Младеновац господина Владана Глишића, земљане радове који претходе изградњи темеља новог конака поменутог манастира и дао упутства за наставак радова. Након манастира Павловац наш Владика је посетио храм Светих апостола Петра и Павла у селу Јагњилу и обишао радове на изградњи монашког дома. Надлежни парох јереј Бојан Вићовац упознао је Епископа Јована са наставком радова на конаку, али и плановима у вези са обновом ове древне цркве. Извор: Епархија шумадијска
  18. Друга недјеља по Духовима, 30.јуна 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Мануила, Савела и Исмаила, саборно и молитвено је прослављена у Острогу. Уз молитвено учешће више стотина вјерника, који су из разних крајева свијета дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу, на платоу Горњег Острога, Светом Литургијом началствовао је јереј Радмило Чизмовић, пјешивачки парох, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабранима се бесједећи обратио о.Радмило, који је подсјетио на ријечи Јеванђеља када Господ позива Симона званог Петра, брата његовог Андреја, Јакова и Јована да иду за њим који безпоговорно остављају своје искрпљене мреже и оца свога Заведеја и крећу за Христом. Христос им није обећао ни част, ни власт, ни богатство, већ им је рекао да ће бити ловци људи умјесто рибе. Зар није Господ могао најумније људе да сабере, књижевнике, богаташе, зар није могао одмах многобожачке храмове да преведе у хришћанске храмове, да Јеванђеље буде у читавом свијету? Али не. То би био атак на људску слободу. Наша срца су рањена, душе мрачне, дан пролази брзо, ноћ долази, смрт куца на вратима свакоме од нас. Зато пођимо за Христом као што су ови свети апостоли, а Христос ће наша срца да огрије божанском љубављу, а душе наше даосвијетли – казао је о.Радмило. Пожелио је сабранима добродошлицу у острошку светињу код родитеља и оца свих који му долазе и који брише сваку сузу, који тјеши сваку душу и гдје као и у Јеванђељу слијепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте. Јуче кад сам био код кивота Светог Василија долази жена која има кћерку од 15 година, која је боловала од карцинома. Прије шест мјесеци су долазили овдје и читане су молитве овдје код Кивота и Бог и Свети Василије исцијелише њену кћерку. Збиља, велика је љубав Божија у Острогу – казао је о.Радмило и подсјетио да је људима дато да буду богови по благодати, јер су светитељи били људи као и ми, али су угодили Богу и Бог их је прославио. Извор: Манастир Острог
  19. Првог петка по Духовима, 21. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован молитвено је посетио храм Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради где је одслужио свету архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја Драгана Брашанца и ђакона Уроша Костића. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирали су г. Владан Степовић и г. Милош Коцић, апсолвент Православног богословског факултета. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Својом беседом Епископ је пoучио сабране вернике рекавши: “Данашње Јеванђеље нам говори о мудрости која је по Богу, као и о томе како би хришћани требало да живе јеванђељским животом да би тако светлели животом по Христу и да светле онима који су у тами. Сваки човек који је без Христа борави у тами. Господ је дошао ни због чега другог него да спасе човека и творевину. Хришћанима није било лако да сведоче Христа. И сам Господ Христос када је слао ученике Он им није обећавао да ће им бити лако, већ је говорио да ће их мрзети цео свет, зато им и каже: “Ево шаљем вас као овце међу вукове”. Треба да будемо мудри и да тражимо мудрост од Бога, да не мудрујемо самим собом. Дух Свети ће научити човека, а да би човека Дух Свети научио шта треба да ради и да чини, он треба да се труди да живи Духом Светим. Ако човек жели Духа Божијега Он ће њега стално подизати. Ко претрпи до краја тај ће се спасити, а трпети треба стално, са благодарношћу. Ако човек одступи од јеванђелских врлина и подвига онда је он одступио од стазе Божије, од покајања и спасења. Христос браћо и сестре, никоме не намеће спасење, али треба да знамо да се спасава само онај човек који личним подвизима учини Спаситеља душом своје душе, животом свога живота. Ми не смемо да се ослањамо само на милост Божију, јесте Бог милостив, али морамо учинити нешто од себе, да покажемо жељу да желимо да се спасемо. Таквим људима Бог даје и силе и моћи, али човек никад не сме да буде сигуран, јер баш онда када човек мисли да је духовно јак, мора да зна да не сме да се ослања на себе, већ се мора уздати у Бога. Зато Господ каже да ће се спасити онај који претрпи до краја. Човек који живи по Богу изгледа као луд онима који живе у свету. Много је зла у свету и много је лоших навика у нама због којих нам се чини да не можемо да испунимо заповести Божије, али није немогуће. Тешко је одрећи се лоших навика. Ако би се човек нпр. одрекао навике пијанства онда би спознао лепоту живљења у трезвености. Наше је да направимо први корак, тада нас Господ препознаје и помаже. Бити луд Христа ради, то је подвиг који доноси спасење. Зато Господ изабра луде да посрами мудре. Свако знање које не води Христу, то знање човеку није на спасење. Који буду луди Христа ради, такви ће се људи на крају радовати, јер је Господ рекао: “Радујте се и веселите се у онај дан јер је велика награда ваша на небесима”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  20. У другу недјељу пред Васкршњи пост – Месопусну, 3. марта 2019. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У току службе Епископ је рукоположио у чин јереја досадашњег ђакона др Николу Маројевића, уредника Издавачко информативне службе Епархије и сабрата никшићке Саборне цркве. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству је саслуживало више свештеника и монаха Епархије уз молитвено учешће бројног вјерног народа. Литургију је појањем пратио хор Светог новомученика Станка и пјевница Саборне цркве. У току свете службе Божје Преосвећени Епископ у чин јереја рукоположио је ђакона Николу Маројевића из Никшића. Архипастирском бесједом сабраним вјерницима обратио се Владика Јоаникије, који је казао да се спремамо за наступајући Велики Часни пост. За свако добро дјело, додао је он, треба припрема, а када се ради о спасењу душе потребна је највећа припрема. „Молимо се Господу Богу да прими наше молитве, да нас ослободи од наших страсти, лоших мисли, злих дјела и намјера, да идемо правим Божјим путем, да нас оспособи да чинимо добра дјела ближњима, да угађамо Господу, да радимо на свом и на спасењу својих ближњих. Данашње јеванђеље нас поучава о томе како ћемо се најбоље припремити и удостојити тога да Бог прими нашу молитву“. „Господ Исус Христос каже да ако учинимо некоме, нарочито, онима којима је то потребно из љубави према Господу и према ближњем, Он ће то примити као да је самом Њему учињено. Ако не учинимо ако ближњима својим не покажемо љубав онда Бог неће примити нашу молитву коју Му приносимо“, бесједио је Епископ. Господ каже, додао је Владика, „Наг бијах, и не одјенусте ме; болестан бијах, и не обиђосте ме; у тамници бијах, и не дођосте ми; жедан бијах и не напојисте ме...“, а око нас је, свуда и сваког дана, много оних којима треба наша љубав. „Због наших ограничења нијесмо спремни да учинимо свима, али, ако учинимо било коме од ближњих, којима треба наша љубав, не само у породици, него много шире, Бог ће то примити као да је Њему учињено. Ако не учинимо одбиће нам молитву коју Му приносимо“, нагласио је Владика Јоаникије, поучавајући да треба непрестано да имамо у виду човјекољубље и братољубље које Господ од нас тражи, и за које ће, ако смо спремни да их посвједочимо, Бог примити наше молитве као миомир, као лијепи дар од наше душе и нашег срца. Новом свештенику, оцу Николи Маројевићу, пожелио је да буде благословена света служба коју је примио, да је врши са страхом Божјим, љубављу и стрпљењем према народу. „Веома образован човјек, вриједан, педантан, честит, сад ће морати и да носи бреме које до сада није носио. Научио је он да се труди. Он је уредник нашег часописа „Свевиђе“, сва црквена издања на којима радимо, ту је његова рука, његова памет, његово образовање. Његово дјело многи нијесу видјели, ни примјетили, али оно је, већ, велико. Замолићу га да када разговара са народом буде стрпљив и саслуша свакога. Много честит и благородан човјек, велике интелигенције и великих дарова, али мора да снисходи, да се прилагођава“. „Он је сад отац и мора да покаже љубав према дјеци, а дјеца Божја су сви не само дјеца мала, а они су најједноставији и најбољи. Нека му је Бог на помоћи, нека га Христос Господ укријепи силом свог живоносног крста, нека оснажи његову вјеру и његову ријеч, његова дјела и његове руке на дјело ове узвишене службе“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  21. У суботу, дана 19.1.2018. године, када наша Црква прославља празник Богојављења, Светом архијерејском Литургијом у Саборном храму у Вуковару началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архипастиру су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох прве парохије вуковарске, јереј Вукашин Цветојевић, парох друге парохије вуковарске, и ђакон Предраг Јелић из Даља. Учешће у Светој архијерејској Литургији узели су и господин Милан Шапић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару, господин Срђан Милаковић, заменик градоначелника града Вуковара, и господин Срђан Колар, председник Градске организације СДСС-а града Вуковара. Епископ Херувим је после амвоне молитве проузнео следећу беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа! Бог се јави, драга браћо и сестре! Велика је тајна данашњег дана и велика је тајна Спасења рода људскога. У данашњем празнику испуњава се тајна Царства Небескога јер на старозаветни позив Пророка и Претече Јована ”Покајте се јер се приближи Царство Божије” Господ наш Исус Христос из љубави према човеку и целокупној творевини долази на реку Јордан. Долази Јовану Крститељу да га крсти како би се испунило стазозаветно пророштво и да би у Новом завету нама омогућио Спасење и заједницу са самим Богом. У тајни Оваплоћења и Богојављења су темељи нашег спасењског живота у Цркви Божијој. Крштење јесте почетак пута једног хришћанина. На крштењу умире стари човек, стари Адам, и рађа се нови Адам који је обожен и жели заједницу са Христом. Данас се преображава целокупна природа, то нам говоре и молитве чина освећења воде. Цела природа тражи смисао и тај смисао роналази у свом Створитељу - Господу Исусу Христу. Овај свет и све што је у њему нема смисла без Христа. Предвечни Бог из свог великог смирења долази на реку Јордан да би га свети Јован крстио - да ли постоји веће смирење и већа љубав према људском роду од оне љубави којом нас Бог воли? Наравно да не постоји јер овај свет лежи у мржњи, без љубави, ако је ван заједнице са Богом. Ако нема заједнице нема ни љубави, сажаљења, разумевања. Једино у тајни Богочовека се испуњава вечна тајна љубави Божије. Чин Свете тајне Крштења и данашње Јеванђеље нам открива тајну Светотројичног Божанства, а ту лежи тајна љубави према човеку. Сва Три Лица Свете Тројице учествују у чину Свете тајне Крштења. Предвечни Савет Божји испуњава се и у Крштењу Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, а свакако и у чину Свете тајне Крштења која је нама остала. На крштењу певамо ”Јелици во Христа крестисте сја, во Христа облекосте сја” и исповедамо то да се облачимо у Христа остављајући старога човека за собом. Рађамо се Духом Светим у охристовљенога човека. Тајна овога Празника је у преображењу душе и тела и целопкупне творевине. Целокупну творевину и једни друге требамо привести своме Створитељу. Нека је благословен данашњи дан у којем прослависмо овај велики Празник, нека се благодат излије на вас и ваше домове. Нека тајна Оваплоћења и Богојављења непрестано греје ваша срца и ваше домове, од сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  22. Писмо Светог епископа Варнаве Хвостанског сестринству манастира Јазак о музици Св. Муч. Евтихије и др. м. Беочин, 6-IX-64 У Господу предраге Сестре моје, Ево, иако ни по којој мери ни кантару, ни секунда, заиста, времена немам, ипак у љубави Христовој према Вама отимам време и пркосим ходу сунца и месеца, као што је пророк Божији у бици са непријатељима Израиљевим чинио. Зар и ми нисмо слуге Божије, зар и нама није Господ рекао: Другови моји! – да, та света реч данас је упрљана другарством антихристовим (зар може ма где ван Христа бити другарства, зар није она наказа у сподоби људској, Стаљин, показо шта значи другарство у кући нехристовој!?) – да, и ми смо позвани на Велики Банкет који небо већ овде приређује и даје, већ овде, међу гладним просјацима овога света. Зато се и журимо, али у часовима силе своје вичемо сунцу: Стани! и звездама: Не мичите се! Зато вам ја данас пишем, данас, кад, заправо, ни секунда времена немам. Хоћу, најпре, о музици да Вам говорим. Да Вам саопштим коју реч о томе милозвучном Говору Божјем на овоме свету, и на свим световима Божјим. У ранијим вековима људи су говорили омузици сфера, и тврдили да се у васиони непрестано чује нека тајанствена, дивна музика, која својим божанским звуцима испуњује цео бескрајни простор звездани. Мислили су да и звезда звезди шапуће речи Вечне Љубави говором само звездама знаним, а тај говор, као говор изнад сваког говора, могао је бити само музика, мелодија нотâ, нотâ некомпонованих руком људском, и замишљених ограниченом, заглушеном људском душом. То су симфоније, мислили су наши преци, које су само анђели могли спевати, само њихове обасјане душе могле компоновати и предати звездама, да се дошаптавају кроз мрачне, кроз недокучне даљине звездане. И оне су шаптале, говориле су језиком музике, јединим могућим. И када се потомак Адамов, мучен проклетством свог претка, пробијао кроз густе прашуме мука и зноја, када је душа зашиштала, у вечитој жалости за Изгубљеним Рајем, онда се милост Божија спустила на људе: научила их је музици, песми, тајном говору душе. Тако су песма и музика биле прве утехе које је небо дало земљи, прве, после оне највеће и главе: …И род женин стаће змији на главу… Музика оста и данас оно што је била најпре: велико откривење Божије. Гласник лепших светова одређених за човека и за душу његову. Капара тих светова у недоступној лепоти звука, у шареном ткању мелодија, које дочаравају оно што сад немамо, али што нам је спремљено, што нас припремљено, очекује. А музика, то тихо куцање на врата нашег срца, храбри нас, теши, доказује да смо заиста створени за лепше, за више, за савршеније и срећније светове, тамо где ће музика бити отворена књига, где ће њени звуци бити део самог живота, не прижељкивања, и наде, и чекања, већ Живота Самог. Зато се по музици распознају људске душе. Оне које музици отварају своје капије, те су душе ближе осећању неба, и невидљивих анђелских светова. Али, авај, све на овоме проклетоме свету проклетство и искушење, све је замка души, све је опчињено магијом змије, која пуже и вуче се по свим стварима земаљским, и од свих њих прави клопку за људе. Тако и са музиком. Многи су због ње и душе погубили. То као да би нам дали прекрасно језеро, зелено и плаво, и пуно златних обала рајских птица. И када би ми, уместо да уживамо у њему скочили у њега и задавили и тело и душу своју. Тако са музиком. Она је предивни предео, за онога ко има мапу, и познаје стазе и богазе своје сопствене душе, и ко зна и позна слабост људске природе, отрованост потомака Адамових, неспособних да седе на обали предивног језера зеленог и плавог, већ се отискују са његове меке обале посуте цвећем, и налазе смрт у хладној води његовој. То је она прастара опасност, која мами, и коју треба познавати, да би постала неопасна. Јер музика није(подвуч. аутор) небо на овоме свету, она га само предсказује, издалека на њега указује, и помиње да се, сада, између нас и неба налази непремостива провалија. Тешко ономе ко покуша својим слабим ногама да је прескочи! Заиста, уместо да остане на зеленој обали језера, и созерцава плаву и шарену лепоту његову, његова ће нога склизнути, и наћи ће свој крај на дну језерском. Ја се не бојим за Вас, сестре моје дивне. Ви сте обучене у оклоп мудрости и знања, Ваше душе отврају се звуцима божанске музике, али капије њихове остају затворене за све сиренске звуке који вуку на дно језера, које, најпре, омађијају, онда вуку, и напослетку довуку до паклених врата. Пазите, као што је и сама музика само по површини присутна, приступачна, тако су и ове моје речи о њој једна далека напомена. Њу треба тихо ослушнути. Ја знам да међу Вама има бар једна душа која ће чути, и чувши разумети и радовати се. Како сте, миле сестре моје? Како бројите ове кратке дане јесени наше битке? Пролеће је на прагу. И када цича зашкрипи на прагу, ми јој довикујемо: Склони се, мразе, ето маја, стоји за тобом, хоће да уђе у дом мој! Уђи, мају, уђи! И ми никада нисмо ван маја Божијег. Када вам ово говори онога кога чува новембар и децембар овога света, са својим немоћном полицијом и ланцима, онда знајте да је тако! (…) Овај папир је из болнице. Ово су разни графички знаци и мерења срца, живаца итд. То је остало у београдској болници. Баш Вама на њему пишем, јер хоћу да с његовом употребом, то значи нестанком, означим молитвену веру и наду да ће Вашим моћним молитвама невестâ и заручницâ Христових нестати и болест моје миле мајке мученице. Ево шаљем карту, слику м. Беочина Мирку. С. Параскева, јави јеси ли мoгла прочитати сваку реч овде. Од Господа Вам Музичку радост жели Ваш брат Еп.+Варнава Преузето из књиге ,,Ја сам стегнут гвозденом и оружаном стражом. Но шта има лепше, од ланаца Христа ради!ʼʼ Писма епископа Варнаве сестринству манастира Јазак, Сремски Карловци 2005, стр. 35-38. Припремила дипл. теолог Миланка Тешовић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше! Поводом празника Успенија Пресвете Богородице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!". На крају овог празничног текста доносимо видео прилог Телевизије Храм који је насловљен Тајна празника - Успеније Пресвете Богородице. Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празника, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празника. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској. Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда. О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1] Успеније као самосталан празник и богослужбене особености Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом (празник који је нама познат под назвом Сабор Пресвете Богородице). Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин у својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У Панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији). Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова. Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице) Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар) Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак) Катихета Бранислав Илић ___________________ [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Извор: Српска Православна Црква повезане вести: Прилог телевизије Храм: View full Странице
  24. Шта је косовски завјет, мит или стварност? Колико је Косовски завјет наша реалност? О косовском завјету као праслици Новог завјета. О Тајној вечери Господа нашега и оној Лазаревој вечери. О васкрсењу нашег народа на Косову пољу, односно оном опредјељењу за Царство небеско и одговору Срба на оне ријечи Светог цара Лазара: Ко је Србин и српскога рода…-разговарали смо са Протојерејем-ставрофором Момчилом Кривокапићем. Звучни запис разговора View full Странице
×
×
  • Креирај ново...