Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дух'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 40 results

  1. У четвртак 13. фебруара 2020. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу, уз саслужење братства овога светога храма. Звучни запис беседе У својој беседи, Владика Јован је нагласио: “Кир и Јован, светитељи које наша Црква данас прославља, били су лекари, али су поред земаљских лекова, људе лечили и духовним даровима. Грех отуђује човека, пре свега његова гордост. Свети Кир је болесне пре свега упућивао на покајање. Све што поседујемо је дар од Бога, а највећи дар је душа човека. У власти човека је да ли ће своју душу спасти или погубити. Господ је послао апостоле да проповедају Јеванђеље, а они су своју благодат и свој дар усадили у душе људи. Они нису злоупотребили свој дар. За ревност човека, Дух Свети дарује дар на дар. Сваки дар је пут од земље до неба и од човека до човека. Зато је Господ наш Исус Христос за себе рекао да је Он Пут, Истина и Живот”. Извор: Епархија шумадијска
  2. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас, 17. јануара, на празник Светог Јевстатија I Архиепископа српског, Свету архијерејску литургију у манастиру Михољска Превлака. Прије Литургије владика Амфилохије је у чин расе и камилавке замонашио искушеника ове обитељи Тодора, давши му име Анастасије по Светом преподобномученику Анастасију који се слави 22. јануара. Владика је казао да је ова света обитељ добила новог Христовог свједока – монаха Анастасија што значи Васкрсенко, да би силом Христовог васкрсења испунио себе и свој живот и посвједочио Христа духовним огњем вјере, богољубља и братољубља. Високопреосвећни Митрополит је казао да је послање свих који су били Христови кроз вјекове, који су били свједоци живога Бога, да Га свједоче и да носе Његов крст, по ријечима Христовим да их шаље као јагањце међу вукове. „Тако су и оних првих 12 апостола, као и послије њих седамдесет апостола, кренули су за Христом одрекли се себе и послужили су Га и животом својим, ријечима и дјелима, а многи и мученичком смрћу, казао је владика подсјетивши да је и Михољска Превлака мјесто гдје су кроз вјекове живјели свједоци Христови још од времена римског императора проклетога цара Дукљанина, који је убијао и од хришћана отимао имовину. Подсјетивши да данас прослављамо Светог Јевстатија Превлачкога, овдашњег епископа, којег је Свети Сава поставио, а који се првобитно у манастиру Хиландару подвизавао, владика је казао да је он овдје био светионик и свједок Христов, да би потом отишао у Жичу, Пећку патријаршију и постао међу првим српским архиепископима, послије Светога Саве и Светога Арсенија: „Свети Јевстатије дивни свједок Христов, послан од Господа, посвједочио је Господа својим животом, дјелима и свједочи га до наших времена својим присусутвом и светим споменом и у Пећкој патријаршији и овдје.“ Митрополит је казао да иако смо се надали да у ова наша времена неће бити више тих проклетих царева Дукљана, Хозроја, гонитеља Цркве персијских, Црква Христова је кроз сву историју на крсту и распећу кроз вјекове у свим земаљским народима, гоњена и прогоњена, и да је то остало до наших времени. „Ево данас нови цареви Хозроји и Дукљани гоне и прогоне Цркву Божију, отимају, хоће да обесвећују храмове као што су то чинили проклети цар Дукљанин и Хозроје. Донијет је и код нас безакони закон од Владе Црне Горе, који је истовјетан са законом који је владао за вријеме проклетог цара Дукљанина и према коме се управљао Хозроје, пагански, безбожни цар персијски.“ И у 21. вијеку се наставља та прича, казао је Митрополит, али Црква Божија и душе просвећене свјетлошћу истине Божије остају вјерне Христу Господу и наш народ, који се духовно пробудио и васкрсао, окупља се око светиња Божијих. Говорећи о погубности богоубилачког и братоубилачког духа који се прво послије Октобарске револуције зацарио у Совјетском Савезу, а касније пренијет и код нас, током и послије Другог свјетског рата, Високопреосвећни Митрополит је казао да се тај богоубилачки и братоубилачки дух наставља данас у Црној Гори и проглашава за идентитет и будућност Црне Горе: „Из богоубилачког и братоубилачког духа се рађају и ови закони – безакоња која се намећу Црној Гори и преко тога повратак проклетом цару Дукљанину и Хозроју, безбожном цару персијском.“ Нагласио је да се данашња црногорска химна први пут пјевала од стране Секуле Дрљевића у Старој Градишки: „И ова Црна Гора која се данас ствара са тим безакоњима, није Црна Гора 13. јула, већ је то фашистичка Црна Гора 12. јула Секуле Дрљевића из Старе Градишке гдје је било крваво братоубилаштво од стране фашиста. Да се помолимо Богу да уразуми оне који данас владају Црном Гором, да не настављају то злокобно дјело братоубиства и богоубиства у своме народу, него да се врате оном изворном хришћанском духу који је овдје владао вјековима, а којим је саграђено у Црној Гори све што је саграђено и сачувано кроз вјекове, и којим су живјели сви они велики свједоци вјере Христове, и богуљубља и братољубља.“ Помоливши се да се данашњи властодршци откажу од духа персијског цара Хозроја паганског и проклетога цара Дукљанина, да се ослободе духа затрованог брозомором, духом богоубилаштва и братоубилаштва, Митрополит је позвао све да поново заживимо духом Јеванђеља, духом љубави према Богу, који јесте љубав, и једни према другима – христоликој љубави: „То је љубав коју Црква свједочи и сви свети мученици кроз вјекове, од Превлачаких до Преподобног мученика Анастасија, чије име је примио наш досадашњи Тодор, па до свих осталих који су за Христа пострадали, носећи Његов часни крст живећи сагласно Јеванђељу.“ Владика је благосиљао и пререзао славски колач у част Св. Јевстатија Превлачког Архиепископа српског који је слава хора Светог Јевстатија из Будве, а након Литургије је освештао звоно које је приложио Виталиј Послшиков из Вороњежа. Благословећи приложника и његову породицу, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да овај посебни дар спаја древни Вороњеж и ово вјековно сабиралиште на Михољској Превлаци, Русију и Црну Гору, и свеукупни словенски народ. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. “Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији. Јер не примисте Духа ропства да се опет бојите, него примисте Духа усиновљења” (Рим.8,14) Звучни запис беседе У понедељак, двадесет и седми по Духовима, када наша света Црква слави светог Јована Деспота, сина Стефана Бранковића и свете Ангелине, Преосвећени Владика Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић и г. Владан Степовић. Свето сабрање у нашем храму посебно су украсили ученици Друге крагујевачке гимназије, које су на свету Литургију повели вероучитељ Ђурђе Јанковић и професорка српског језика и књижевности Александра Радовановић. Јерођакон Јован прочитао је јеванђелску причу о томе како је Христу све предао Отац, и “Нико не зна Сина до Отац” (Мт.11,27). Исту је Преосвећени Владика протумачио верном народу: “Данас нам свети апостол Павле говори: “Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији, они су деца Божија”. Шта то значи браћо и сестре? То значи да ти људи живе Духом Светим. Дух Свети је треће лице Свете Тројице, и то је Дух који очишћава све наше грехе, који нас упућује како да живимо, како да се спасавамо, који очишћава све наше грехе ако живимо Духом Божијим. Дух је тај који носи човека и доводи човека у познање истине. И заиста, браћо и сестре, Дух је тај који води и руководи Црквом. Зато је Црква непогрешива. Ми људи јесмо погрешиви који смо у Цркви, али Црква није погрешива зато што је Дух Свети води и руководи. Предивна је реченица апостола Павла: “Не примисте духа ропства него Духа усиновљења”. Цело човечанство било је под ропством греха до доласка Исуса Христа, али доласком Христовим, Његовом жртвом на Крсту ми смо усиновљени, и зато смо деца Божија. Деца шта раде? Слушају родитеље. А шта раде родитељи? Жртвују се за децу, и уче децу уколико су они научени”. У наставку је преосвећени говорио о речима апостола Павла да Дух сведочи да смо деца Божија. Губљење Духа доводи до губитка благодати Божије. Зато таквог човека руководи дух овога времена који нас одвраћа од Бога. “Дух овога света нама говори да се рађамо у овоме свету и да умиремо у овоме свету, и говори нам да изван овога света нема ништа и да нема Бога. Дух овога света поставља човека изнад Бога. Човеку не треба много да падне у гордост... Бог нас је послао у ово време да посведочимо и да живимо Духом Светим. Онај који живи Духом Светим, њега Дух учи да разликује шта је добро а шта зло. Зато апостол каже: “Духа Божијега не гасите у себи”. Преосвећени је истакао да човек испуњен Духом има многе дарове, радост Духа у себи. Само нам Дух помаже да нам открије шта нам је од Бога даровано, јер нам је Бог дарован. “Дух Свети даје силе духу нашему да сазнамо који су то дарови Божији. Дар Божији је то што нам је даровао Цркву и свете тајне и свете врлине. Дух нас све то учи и да се Бог познаје само Богом. То је управо оно апостолско и светоотачко правило, без Бога не можемо сазнати Бога, браћо и сестре. Уколико више имамо Духа Божијега у себи, утолико више знамо Бога и оно што је Божије. Само духоносци, они знају потпуно шта нам је у Христу Богочовеку даровано. Зато да се молимо Богу Духу Светоме, Којег стално призивамо у богослужењу: “Дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте”. Човек је духовно прљав зато што је грешан, зато што је његова човечанска природа огреховљена. Пред Богом, Духом Светим, нема ништа што се не може очистити. Зато се помолимо да дође Дух Свети да нас води и руководи. Ако нас Дух Свети не буде водио и руководио залутаћемо. Човек када изгуби веру губи компас живота. Када човек изгуби веру он хода по тами и по мраку. А по мраку не знамо где ћемо стати, да ли на тврдо тле, или да пропаднемо... Дух нас осветљава и просвећује, и зато морамо да се молимо Духу да нас просветли, да нас помилује и да нас спасе. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  4. У четвртак 28. новембра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу уз саслуживање братства овога светога храма. Литургији су присуствовали ученици 6. и 8. разреда ОШ “Милутин и Драгиња Тодоровић” који су се у великом броју одазвали позиву свог вероучитеља ђакона Уроша Костића, као и ученици ОШ “Драгиша Луковић Шпанац”, који су дошли у пратњи своје вероучитељице г-ђе Милеве Пушоњић-Радовић. Ђаци су руковођени својим вероучитељима узели учешћа у богослужењу, проузносећи молитве на Литургији. Звучни запис беседе Беседећи на 64. зачало Јеванђеља од Луке, Владика Јован је беседећи поставио питање: “Зашто је важно да пред људима признамо Христа? Зато што то можемо само кроз живот и веру, исповедајући Га својим делима, да би други могли, видећи то, сами да почну да живе вером. Човек је икона Божија и ако не исповеда Христа, ни Син Божији њега неће признати пред Оцем својим. Зато нас Дух Свети бодри, да исповедамо Христа. Јеванђеље сведочи да нас Дух Свети води, бодри, оживотворава, чисти душу, ум, срце и тело. Духа Божијег не гасите у себи. Дух Свети нас упућује како право ходити и право делати. На том путу, пост нам је помоћ. Пост је духовна обнова и препород. Умножимо молитве и добра дела. Читајте Свето Писмо. Чешће долазимо у Цркву, исповедајмо се и причешћујмо се. Ако све то обновимо у нама – испунићемо праву сврху поста”, била је поука Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  5. Укидање Пећке патријаршије 1766. године један је од најболнијих удараца у нашој историји МЕЂУ константама у историји Србије је и чињеница да су велике силе и страни завојевачи, када год су хтели да ослабе политичку снагу народа, нападали Српску цркву. Оваквих удараца и изазова кроз векове било је прегршт, а многи познаваоци црквене историје и светских прилика упозоравају да ништа другачије није ни данас. Укидање Пећке патријаршије 1766. илустративан је пример и доказ ове тезе. Јачање српске буржоазије, буђење националне свести и све снажније ослањање на Аустрију, као природног противника Османском царству, били су контекст разлога због кога је турска Порта у садејству са Грцима "фанариотима" формално укинула Српску цркву. Остварење вишевековног сна о слободи током Првог и Другог српског устанка, Црква је дочекала распарчана и без централне структуре, организације и власти. Карловачка митрополија, по природи ствари, преузимала је овлашћења, части и традицију укинуте патријаршије. Духовни живот северно од Саве и Дунава неометано се развијао, а овај процес пратила је и снажна просветна делатност и градитељски замах. Карловачки митрополити, као баштиници духовне традиције, додавали су себи и титулу "патријарх српски", истичући тиме и континуитет Српске цркве. По укидању Пећке патријаршије, појачано је административно разједињење. Уз Карловачку митрополију, која је најпре имала аутономни статус у Хабзбуршкој монархији - који ће протоком времена прерасти у неформалну аутокефалију, после 1766. године осамосталила се и црква у Црној Гори, иако духовна припадност вековној духовној традицији српског народа никада није била доведена у питање. Сличним путем кретала се и црква у Далмацији. Ситуација у Београдском пашалуку, међутим, била је знатно другачија. Црквену власт обављале су грчке владике, које су најчешће доживљаване на исти начин као и турски "цивилни" господари. "У оним крајевима нашим, који су остали под турском влашћу, грчке владике су учвршћивале своју власт којом нису могли бити задовољни ни свештенство ни народ. Несигурни у то колико ће дуго остати на својим епархијама, Грци епископи су, стварно, били грамзиви. Да би дошли до новца многи од њих нису бирали средства. За њих је писао Вук Стефановић Караџић, да су "дотле доћерали свештенство, да је тешко наћи попа, који зна добро читати. Они никада не питају зна ли шта онај који хоће да се запопи, него само гледају може ли платити", пише Ђоко Слијепчевић у свом капиталном делу "Историја српске цркве". Безброј је примера немара, злоупотреба и непримереног владања грчких архијереја у Србији. Ситуација је била катастрофална - манастири су грцали у сиромаштву, многи су и напуштени, свештеници често нису имали ни основно образовање, а убирање црквеног данка била је најчешће једина брига грчких архијереја. "Једна од трагичних последица укидања Пећке патријаршије било је и појачано прелажење на ислам. Насиље грчких владика, мало свештенства, појачан притисак државних власти и насиља локалних паша, учинили су да су многи спас проналазили у промени вере", наводи Слијепчевић. Јеванђеље и национална свест, међутим, брижљиво су чувани и ширени у многим областима где су поједини чврсти свештеници личним примером доказивали да је живот по принципима Православне цркве, и поред тешких околности, могућ и пожељан. Они су били верни чувари учења Светог Саве и српских светитеља. Историчар Васо Чубриловић наглашава важност резултата деловања Цркве под Турцима. Иако невелики обимом, веома су битни у чувању националне самосвести нашег народа. "Мада су калуђери били заостали, неписмени и необразовани, по манастирима се за време Турака сачувало и оно мало писмености, а понешто гајила и књижевност. Иако се у манастирима у ово доба не негује теологија, ипак се у њима уче основе хришћанске науке и црквеног богослужења. У условима у којима се налазила Српска црква до 19. века била је то мала, али важна помоћ. Ма како били заостали, а њихови калуђери неуки, манастири ће, ипак, учинити велику услугу Српској цркви. Преко њих је она одржавала везе с народним масама, учвршћивала хришћанско учење, гајила и ширила књижевност, освежавала традицију државе Немањића, пише Чубриловић. Догађаји из 1804. и 1815, буђење националне свести и пут ка државности српског народа, своје упориште су имали и у Цркви. Локални свештеници су преузели на себе обавезу да воде народ ка слободи и самосталности. Уједињење Српске цркве, међутим, био је сложен процес који ће бити заокружен тек пун век касније - после Првог светског рата. ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ПАТРИЈАРХ ПОСЛЕДЊИ пећки патријарх Србин био је Василије Бркић, Карловчанин (1763-1772). Он је 1765. године, као неверан султану, свргнут са црквеног трона. Касније ће учествовати у покрету Шћепана Малог у Црној Гори. За патријарха у Пећ послат је Грк Калиник (1765-1766). У то доба Цариградски патријарх Самуило радио је свим средствима у Цариграду да прошири власт своје патријаршије на све православне народе на Балкану. Мимо карловачких митрополита, први следећи патријарх Србин биће Димитрије, који ће 1920. године стати на чело обједињене Српске православне цркве. Преко цркве ломили дух народа | Друштво | Novosti.rs WWW.NOVOSTI.RS Укидање Пећке патријаршије 1766. године један је од најболнијих удараца у нашој историји
  6. ОСАМ ВЕКОВА СПЦ Преко цркве ломили дух народа Раде ДРАГОВИЋ | 28. октобар 2019 Укидање Пећке патријаршије 1766. године један је од најболнијих удараца у нашој историји МЕЂУ константама у историји Србије је и чињеница да су велике силе и страни завојевачи, када год су хтели да ослабе политичку снагу народа, нападали Српску цркву. Оваквих удараца и изазова кроз векове било је прегршт, а многи познаваоци црквене историје и светских прилика упозоравају да ништа другачије није ни данас. Укидање Пећке патријаршије 1766. илустративан је пример и доказ ове тезе. Јачање српске буржоазије, буђење националне свести и све снажније ослањање на Аустрију, као природног противника Османском царству, били су контекст разлога због кога је турска Порта у садејству са Грцима "фанариотима" формално укинула Српску цркву. Остварење вишевековног сна о слободи током Првог и Другог српског устанка, Црква је дочекала распарчана и без централне структуре, организације и власти. Карловачка митрополија, по природи ствари, преузимала је овлашћења, части и традицију укинуте патријаршије. Духовни живот северно од Саве и Дунава неометано се развијао, а овај процес пратила је и снажна просветна делатност и градитељски замах. Карловачки митрополити, као баштиници духовне традиције, додавали су себи и титулу "патријарх српски", истичући тиме и континуитет Српске цркве. По укидању Пећке патријаршије, појачано је административно разједињење. Уз Карловачку митрополију, која је најпре имала аутономни статус у Хабзбуршкој монархији - који ће протоком времена прерасти у неформалну аутокефалију, после 1766. године осамосталила се и црква у Црној Гори, иако духовна припадност вековној духовној традицији српског народа никада није била доведена у питање. Сличним путем кретала се и црква у Далмацији. Ситуација у Београдском пашалуку, међутим, била је знатно другачија. Црквену власт обављале су грчке владике, које су најчешће доживљаване на исти начин као и турски "цивилни" господари. "У оним крајевима нашим, који су остали под турском влашћу, грчке владике су учвршћивале своју власт којом нису могли бити задовољни ни свештенство ни народ. Несигурни у то колико ће дуго остати на својим епархијама, Грци епископи су, стварно, били грамзиви. Да би дошли до новца многи од њих нису бирали средства. За њих је писао Вук Стефановић Караџић, да су "дотле доћерали свештенство, да је тешко наћи попа, који зна добро читати. Они никада не питају зна ли шта онај који хоће да се запопи, него само гледају може ли платити", пише Ђоко Слијепчевић у свом капиталном делу "Историја српске цркве". Безброј је примера немара, злоупотреба и непримереног владања грчких архијереја у Србији. Ситуација је била катастрофална - манастири су грцали у сиромаштву, многи су и напуштени, свештеници често нису имали ни основно образовање, а убирање црквеног данка била је најчешће једина брига грчких архијереја. "Једна од трагичних последица укидања Пећке патријаршије било је и појачано прелажење на ислам. Насиље грчких владика, мало свештенства, појачан притисак државних власти и насиља локалних паша, учинили су да су многи спас проналазили у промени вере", наводи Слијепчевић. Јеванђеље и национална свест, међутим, брижљиво су чувани и ширени у многим областима где су поједини чврсти свештеници личним примером доказивали да је живот по принципима Православне цркве, и поред тешких околности, могућ и пожељан. Они су били верни чувари учења Светог Саве и српских светитеља. Историчар Васо Чубриловић наглашава важност резултата деловања Цркве под Турцима. Иако невелики обимом, веома су битни у чувању националне самосвести нашег народа. "Мада су калуђери били заостали, неписмени и необразовани, по манастирима се за време Турака сачувало и оно мало писмености, а понешто гајила и књижевност. Иако се у манастирима у ово доба не негује теологија, ипак се у њима уче основе хришћанске науке и црквеног богослужења. У условима у којима се налазила Српска црква до 19. века била је то мала, али важна помоћ. Ма како били заостали, а њихови калуђери неуки, манастири ће, ипак, учинити велику услугу Српској цркви. Преко њих је она одржавала везе с народним масама, учвршћивала хришћанско учење, гајила и ширила књижевност, освежавала традицију државе Немањића, пише Чубриловић. Догађаји из 1804. и 1815, буђење националне свести и пут ка државности српског народа, своје упориште су имали и у Цркви. Локални свештеници су преузели на себе обавезу да воде народ ка слободи и самосталности. Уједињење Српске цркве, међутим, био је сложен процес који ће бити заокружен тек пун век касније - после Првог светског рата. ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ПАТРИЈАРХ ПОСЛЕДЊИ пећки патријарх Србин био је Василије Бркић, Карловчанин (1763-1772). Он је 1765. године, као неверан султану, свргнут са црквеног трона. Касније ће учествовати у покрету Шћепана Малог у Црној Гори. За патријарха у Пећ послат је Грк Калиник (1765-1766). У то доба Цариградски патријарх Самуило радио је свим средствима у Цариграду да прошири власт своје патријаршије на све православне народе на Балкану. Мимо карловачких митрополита, први следећи патријарх Србин биће Димитрије, који ће 1920. године стати на чело обједињене Српске православне цркве. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:826727-Преко-цркве-ломили-дух-народа
  7. Чин призива Светога Духа пред почетак нове школске године служен је у недељу 13. по Педесетници, 2/15. септембра 2019. године, у свим храмовима у Епархији бачкој. На дан празновања Сабора српских светитеља, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј молитвено је присуствовао светој Литургији коју је, у Саборном храму у Новом Саду, служио протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Саслуживали су протопрезвитери Владан Симић, секретар Епископа бачког и Стојан Билић, парох при Светогеоргијевском храму, као и протођакон Горан Ботошки. Прочитали смо у јектенијама, а прочитаћемо и на крају свете Литургије, одређене молитве на почетку школске године, у којима ћемо се помолити Господу Богу да свој нашој деци Господ Бог подари трезвено размишљање, да отвори њихове умове да могу да на прави начин схвате и вреднују све оно што им се у школама предаје. То што сада накупе у своје паметне главице све ће то њима на добро бити и то знање биће њихова највећа моћ – у овоме свету – коју им нико не може одузети, казао је прота Миливој беседећи по прочитаном јеванђелском одељку. Молепствије о почетку школског рада служено је у току свете Литургије, а присуствовали су ученици новосадских основних и средњих школа, вероучитељи, катихете и остали просветни радници хришћани, као и родитељи. После отпуста Литургије, владика Иринеј зажелео је деци и младима благословен и срећан почетак школске године, а посебно благословен и успешан почетак веронаучне школске године. Нека Дух Свети, Дух Божји – Којега смо призвали како на светој Литургији тако и у овом посебном, додатном малом богослужењу данашњега дана – просвећује и руководи наше младе на путу њихове припреме за живот. Нека Бог благослови све вас, поручио је Епископ бачки. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  8. Угледни француски магазин "Фигаро" објавио је на десет страница репортажу са Косова и Метохије, у којој се констатује да су Срби на тој територији третирани као грађани другог реда. У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове. Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација. http://www.lefigaro.fr/international/au-kosovo-les-serbes-font-de-la-resistance-20190613 Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага. "Званично, циљ је био разбијање мреже корупције и кријумчарења. То ће засмејати било кога ко познаје Косово, имајући у виду да је оно стециште свих могућих превара и зла: од трговине белим робљем и крађе аутомобила, преко опојних дрога, па чак и трговине људским органима", наводи се у тексту. Срби изложени сталној претњи Срби се данас, како описује Фигаро, групишу у енклавама и изложени су сталној претњи изненадног насиља, али успевају да поднесу тешку садашњост угледајући се на богату прошлост. Описујући положај Срба на Косову, репортер Фигароапоставља питање да ли је ту реч о апартхејду, дискриминацији или можда сегрегацији. "На другим местима, међународна заједница, увек спремна на одбрану људских права, не би се либила да овим појмовима означи Приштину. Ипак, осим Русије, нико не брани Србе. Захваљујући некажњености, врло добро свесна одобравања САД и ЕУ, косовска влада врши све јачи притисак", наводи се у тексту. Фигаро подсећа и на низ једностраних потеза Приштине, попут увођења таксе од 100 одсто за производе из Србије, постепеног укидања границе између Косова и Албаније, и на крају формирања професионалне војске, уз консатацију да су Срби на Косову жртве одмеравања снага које не најављује ништа добро. Интервју са Гујоном У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона, који је објаснио зашто му Приштина од 10. септембра прошле године забрањује улазак на Косово и пружање помоћи и подршке српском становништву. "Моје возило су потпуно размонтирали, а мене подвргли апсурдном испитивању два агента безбедносне службе који су дошли специјално из Приштине. Операција је трајала неколико сати, да би ми на крају та два службеника дали забрану уласка и боравка на Косову. У том документу не спомиње се ни разлог ни мотив за тако нешто, пошто нисам починио никакво кривично дело", рекао је Гујон. Он је уверен да је постао непожељан на самопроглашеном Косову зато што чини све да западном јавном мњењу приближи хуманитарну ситуацију и проблеме српског народа. "То ме неће спречити да наставим даље, јер Србима на Косову је потребна подршка. Њихов дух отпора је нетактнут – угледајмо се на њих", казао је Гујон.
  9. На почетку емисије отац Јефтимије говорио је о смислу празника Силаска Светог Духа на апостоле-рођендану Цркве Христове. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Он је рекао да Дух Свети, који је на данашњи празник сишао на апостоле у виду огњених језика, освећује све и оживотворана читав свијет, чистећи наша срца и пунећи их љубављу према Богу и ближњима. Отац Јефтимије је одговарао и на питање наших слушалаца о томе шта је савјест и зашто нас она мучи нарочито после смрти особе коју смо повриједили, колики је гријех абортус, о молитви, исповијести и другим питањима наше вјере на која је Пивски игуман одговарао из свог богатог опитног искуства, зато топло препоручујемо за слушање духовне поуке оца Јефтимија (Шкулетића). Извор: Радио Светигора
  10. У недељу Свете Педесетнице, 3/16. јуна 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј, началствовао је Евхаристијским сабрањем, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: ,, ... Сâм назив Празника казује његов садржај. Педесетница је најзваничнији назив Празника, будући да се данашњи догађај десио у педесети дан по празнику старозаветне Пасхе, и она налази свој смисао као и остали старозаветни празници у Новом Завету. Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље. Отац благоволи, а Син Божји дејствује, што нам сведочи и текст богослужбене химне на јутрењу данашњег Празника. Дух Свети није постао човек као вечни Син Божји, него је само у појединим моментима историје Цркве Христове био видљив у својој невидљивости. Данас се пројављује у виду огњених језика, пламен који греје и оживотворава. Зеленило је символ живота, а у данашњем Празнику славимо живот не само биолошки, него и живот вечни који нам дарује Спаситељ света..." Извор: Епархија бачка
  11. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је данас Свету Архијерејску Литургију у манастиру Брезојевица код Плава. Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа плавске Жупе. Звучни запис беседе Празник Свете Тројице, коме је посвећена ова древна светиња, иначе метох манастира Високи Дечани, ријечима архипастирске бесједе честитао је Владика Јоаникије. „У овај дан људи су разумијевали једни друге иако су били из разних народа, и како је сишао Дух Свети настало је чудесно разумијевање међу људима разних народа и разних језика, зато што је Господ био међу њима и Он им је дао да свак разумије језик другог и како онај други говори, да се њему тај туђи језик чини својим и да се у потпуности разумију они који се до тада нијесу могли разумијевати„. Након свете Литургије, у Светосавском дому, уприличена је славска трпеза на којој је освештан и преломљен славски колач. Домаћин славе било је братство Дашић. Извор: Радио Светигора
  12. Велики традиционални црквено-народни сабор у манастиру Свете Тројице код Пљеваља одржан је и ове године. Тим поводом, Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије у недељу, 16. јуна 2019. на сам Празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетницу. Саслуживали су архијерејски намесник пљеваљски протојереј-ставрофор Саша Јањић, настојатељ Светоархангелске обитељи у Ђурђевића Тари јеромонах Зосима и протођакон Никола Перковић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Велики број верника из Пљеваља и околине, али и из других епархија наше Српске Православне Цркве дошао је у Пљевља и пљеваљску светињу да узме, пре свега, молитвеног учешћа у обележавању овог великог и радосног хришћанског Празника. У току свете службе, Епископ Атанасије је јеромонаха Зосиму произвео у чин протосинђела. Након Свете Литургије и трократног опхода око храма уз читање одељака из Светог Јеванђеља, испред храма је Преосвећени Епископ Атанасије пререзао славски колач и освештао славско жито. У беседи Епископ Атанасије је свим учествујућим у Светој Литургији честитао овај велики и дивни Празник, рођендан Цркве Божије на земљи, Силазак Светога Духа на апостоле – Педесетницу, Тројичиндан: – Данас, на рођендан наше Свете Цркве сагледавамо, пре свега, шта је Црква, како она живи, како она делује. Данас је наш поглед усмерен ка Небу, ка Богу Оцу, Сину и Духу Светоме. Господ наш Исус Христос, обраћајући се својим ученицима, рекао је: Нећу вас оставити сироте, нећу вас оставити саме, него ћу доћи у сили Духа Светога. Он је рекао да је он Светлост свету и то је и показао, собом и својим делима. И до дана данашњег Он то ради и показује. Свима који верују у Њега. На данашњи дан Он је послао Духа Светога на своје свете Апостоле, и преко њих Он наставља да придобија људе за Царство Небеско, за живот вечни. – Видите шта значи Дух Свети у животу свакога од нас. Дух Свети сабира, он не раздваја браћу. Дух Свети појачава љубав. Тамо где приметите да је оплићала љубав, или да је нема, знајте браћо да се одатле Дух Свети повукао. Јер особина Духа Светога, особина Божија, је да љубав јача, да се заједница међу браћом појачава а не да ослабљује. Тамо где је неслога међу људима, где су свађе, зависти, тамо је Црква слаба, одатле се Бог повукао. Ако видимо да смо негде слаби молимо се Богу да ојачамо, да би смо могли наставити живети у заједници, у љубави, славећи Бога Једнога у Тројици, Оца, Сина и Духа Светога, беседио је владика. За све присутне приређено је заједничко послужење, трпеза љубави, а онда је народно весеље, исказивање радости и заједништва у овом великом хришћанском Празнику, настављено у порти манастира уз песму, игру и срдачно дружење. Извор: Епархија милешевска
  13. Педесети дан након Васкрса, када наша Света, Саборна и Апостолска Црква слави силазак Светог Духа на Апостоле, у барском храму посвећеном Светом Јовану Владимиру служена је Света Литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. О догађајима који су се одиграли у то вријеме говорио је прота Слободан у својој бесједи. Он је рекао да се у тај дан када је Свети Петар проповиједао надахнут Духом Светим, повјеровало у Христа, крстило и обратило у хришћанство преко 3000 људи. И зато се овај дан, Света Педесетница, назива рођенданом Цркве. Све Свете Тајне у Цркви Христовој савршава Дух Свети. Свако од нас Га је примио на Светом крштењу и треба да се трудимо да својим хришћанским животом, благодане дарове Духа Светога које смо примили чувамо. Јер да бисмо били пријемчиви за благодатне енергије Божије, морамо да се трудимо да живимо онако како то Господ од нас засхтијева. По заповијестима Божијим. Да имамо изнад свега љубави и повијерења према Господу Богу своме, а онда и љубави једни међу другима. Велики број вјерног народа данас је литургијски прославио овај велики празник, помолио се и причестио Светим Даровима Господњим. Након завршене Свете Литургије служено је кратко Духовско вечерње богослужење у току којега су читане коленопреклоне молитве за исцјељење наших душевних и тјелесних слабости. Вјерни су по завршетку узимали траву и плели вјенчиће. Те вјенчиће су понијели својим домовима као благослов. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Хришћанство је есхатологија. Не може се рећи да је нешто у Цркви, у суштинском смислу историјско а нешто есхатолошко, рећи да у хришћанству има места за нешто што никако није есхатолошко је исто као рећи да у хришћанству треба да буде нечег нехришћанског… Есхатологија није на крају него на почетку. У рабинским изворима, баш као код Василија Великог, постоји предање да је „Век који долази“ – „Олам хаба“ истовремено и први дан стварања који претходи „Садашњем веку“ – „Олам Хазех“, који након седам еона-циклуса истиче завршавајући се опет оним истим првим еоном који је хронолошки осми а то је „Олам Хаба“ век који долази, или хришћански речено „будући век“. Дакле, у библијској ретропспективној перспективи, крај је ретроактивни почетак свега. Доле је горе Почетак, пак, хришћанске иницијације је крштење. У крштењу су смрт и васкрсење сједињени у један акт рођења за вечни живот које се одиграва примањем Светог Духа кроз симболичко погребење са страдалним Месијом (Слугом Господњим) , а случајеви, описани у Делима апостолским, где предавање Духа претходи крштењу (Дап 10,47) par excellence поцртавају есхатолошку димензију месијанског страдања, сваки крштавани је „Слуга Господњи“ (Ебед Јахве, παῖς Κυρίου). „У крштењу се испуњавају обећања нашег савеза са Богом – пише Златоуст у свом тумаченњу Јовановог Јеванђења – сахрањивање и смрт, ускрснуће и живот; и ово се дешава одједном. Јер када уронимо своје главе у воду, стари човек је сахрањен у гробници испод и потпуно је потонуо заувек; а када их поново подижемо, нови човек се уздиже на његово место – Златоусти наставља – Да бисмо показали да оно што говоримо није никаква претпоставка, чујмо Павла где каже: „Ми смо са Њиме сахрањени крштењем у смрт“; и опет, „наш стари човек је разапет с Њим“; и опет, „ми смо заједно засађени (σύμφυτοι) у сличности (ὁμοιώματι) Његове смрти“ (Рим 6, 4–6). Биљна метафорика карактеристична је за Јована: нпр. њиве које се жуте за жетву, а посебно значајана је метафора о чокоту и лозама, па је у истом духу и слика заједничког засађивања месијанске заједнице у сличност Месијине смрти карактеристична за јовановско малоазијско предање: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12, 24). Овде многи род доноси баш умрло семе и управо они који су већ мртви су ти који су плодни! Шта више „револуционарна мржња према датостима живота таквог какав јесте а не реакционарни „витализам“, знак је новог неуништивог живота: „Ко воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25). Такав хришћански post mortem анти-етос Павле сажима својим чувеним речима: „Ви сте, наиме, умрли И ваш живот је са Месијом сакривен у Богу“ (Koл 3, 3). Златоусти настаља: „Крштење се не зове само крштење, већ се крст назива крштењем. Крштењем (βάπτισμα), каже Христос, којим сам ја крштен (ὃ ἐγὼ βαπτίζομαι), крстићете се (βαπτισθήσεσθε – Мк 10, 39) а мени се треба крстити крштењем (βάπτισμα δὲ ἔχω βαπτισθῆναι – Лк 12, 50), које ви нисте познавали…“ Нису смрт и васкрсење сједињени само у крштењу, овај образац је принцип читаве есхатолошке антиципације као такве. Месијански акти: Страдање и Смрт, Васкрсење, изливање Духа, Парусија, И њихов космичко историјски учинак: суд – транзитна криза старог и спасење – апокатастаза новог, то су факти које библијска традиција види као јединствени транс-темпорални догађај. А уобичајени светописамски назив за такав месијански догађај је: дан Господњи. Суштинска црта под којом су сви ови чинови сажети је Христова крсна смрт, која је у малоазијској традицији празнована 14. Нисана – априла, као јединствени празник смрти и васкрсења: „Крсно-васкрсна Пасха“. За апокалиптичку традицију Христова смрт је изразито есхатолошки догађај, и како би се то осетило довољно је сетити се да је централна фигура из Јовеновог Откривења: заклано јагње – које је баш зато и Лав. Мрак је светло Јоил описује дан Господњи као „Дан када је мрак и тама, дан када је облак и магла; како се зора разастире поврх гора тако иде…“ (Јл 2, 2). И славно место које Дела апостолска наводе као тумачење педесетнице „сунце ће се претворити у таму и месец у крв“ а које Откривење наводи у вези са шестим печатом: „И видех кад отвори шести печат, наста земљотрес велики, и сунце поста црно као врећа од кострети, и месец као крв“, после чега непосредно следи обележавање Божијих слугу печатом и виђење мноштва народа пред престолом и пред Јагњетом… Сасвим је јасно да је у питању референца на Христово страдање ради свих које се непосредно повезује са Царством Божијим, уз обележавање свих чланова месијанске заједнице архијерејским помазањем тј. словом Тау (Margaret Barker, Great High Priest: The Temple Roots of Christian Liturgy) каква је била пракса у време првог храма што нам говори да су сада сви чланови Цркве архијерерји у великом архијереју Христу чије су они тело, и евхаристијом која се у најранијем тексту који нам наводи речи установљења, Првој Посланици Коринћанима, повезује са Месијином смрћу као знаком његовог присуства на вечерама месијанске заједнице у Духу, као и са његовим коначним доласком. Апостол Павле, чак, читаво хришћанско предање своди на просту месијанску синегдоху: смрт Месије и анамнезу те месијанске искупљујуће смрти у његовој присутности у Духу, уз антиципацију његовог коначног доласка: „Јер ја примих од Господа што сам вам и предао, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан (предање овде треба схватити у вези предавања самог Месије на смрт) узе хлеб. И захваливши преломи и рече: Узмите једите ово је тело моје које се за вас ломи (што је очигледна референца на крст); ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу после вечере говорећи. Ова је чаша Нови Завет у мојој крви (такође референца на крст); ово чините кад год пијете у мој спомен“ (1Кор 11, 23–25), Потом следи следи Павлов важан херменутички закључак који месијанско предање своди на фундаменталну евхаријсктијску праксу, чије је значење објава Христове смрти у светлости његовог доласка: „Јер кад год хлеб овај једете и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете док не дође“ (1Кор 11, 26). У овом најстаријем евхаријстијском докумемту Павле чини исто што, према сведоченњу каснијх текстова, чини и сам Христос који повезује апокалиптичку таму својих страдања са својим славним повратком на облацима у својству даниловског Сина Човечијег под знаком крста, као небеским знамењем доласка тог истог Сина Човечијег (Мт 24, 29–30; Отк 1, 7). За грех, и за правду, и за суд! Уколико желимо да сумирамо какве егзистенцијалне консеквенце догађај Педесетнице има по месијански процес, онда можемо издвојити три димензије истог догађа: 1. Са једне стране силазак светог Духа лечи грех светског солипсизма тако што иманентизује трансценденцију (Рим 13, 9–10) као међусобну љубав унутар месијанске „Заједнице Светог Духа“ (2Кор 13, 13). И ту имамо посла са смислом Педестетнице као такве. Ова конституише месијанску заједницу као љубавно тело Месије: „Јер се једним Духом сви ми крстисмо у једно тело“ (1Кор 12, 13). Зато се тај пресудни дар Духа, који Месију чини присутним у својој заједници и кроз њу у свету, наводи у једнини. Месијанска заједница је „Последљи Адам“ и „Други човек (1Кор 15, 45–47), егалитарно субјективизован изван свих смртоносних субординација хијерархијски конструисане природе: „Нема више ни Јевреја ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви један у Христу Исусу“ (Гал 3, 27–28) Евоцирајући у том контексту, у свом тумаћењу Јовановог Јеванђеља Посланицу Коринћанима, Св. Јован Златоуст тврди како се реч о томе да Адам након Христовог Васкрсења више није тек душа жива него Дух који оживљава, односи на то да сада сваки човек у Месији има моћ да даје живот другима. Он у прилог такве тврдње наводи апостоле који су подизали мртве, што не треба читати као „моћ“ коју Бог даје члановима неке њему верне групе, већ као ланац контраинтерпелација који се простире кроз најсировију путеност смрћу телесно деиндивидуализованих (распаднутих) и истовремено симболички индивидуализованих (издвојених) бића, као силу у немоћи која снагом свог позива буди умрле у месијанску заједницу сачињену искључиво од оних који су већ прошли кроз капије смрти и снагом животворне антиидеолошке контраинтерпелације ушли у колектив живих у заједницу неуништивог живота једних за друге, једних уз друге, једних са другима. Заједницу какву најбоље изражава Хајдегеров термин (из Бића и Времена) „mitsein – сабиће“. Дакле, Сабиће, заједничко биће је живот оних који нису сливени у некакво једно биће већ је свако биће понаособ сабиће са Другим бићем (како је то дивно елаборирао Жан Лик Нанси у Уделовљеној заједници). Заједница може бити само живот и то заједнички живот који се дели оживотворавајући све који међусобно деле своја тела и душе. Ово општење је благо, сакривено у глиненинм судовима наших, по себи, фрагилних једва живих тела, у којима ипак жубори неуништиво живо заједништво постајући у нама извор воде која тече у живот вечни. 2. Са друге стране, за разлику од јединственог дара Духа, различите харизме предане појединим члановима месијанског колектива јесу дарови Духа који су наведени у множини (1Кор 12, 28–30) и имају функционални каракртер у служби одржавања љубавног заједништва унутар месијанског колектива, позваног да се прошири на све, укидајући тако себе као посебну и издвојену праведну стварност. Oвде треба бити нарочито опрезан. Изузетене харизме и дарови Духа као свој печат имају крст и према томе показују се у вернима као немоћ а не као моћ: „Јер гледајте браћо на вас позване… нема ту много моћних… него што је слабо пред светом и понижено изабрао је Бог да посрами моћнике“ (1Кор 1, 27–28). За Павла је и Исусова биографија, укључујући евентуална чуда, без икаквог значаја (2Кор 5, 16), оно што је важно је то да је Он „објављен у сили и по Духу Светоме за Сина Божијег васкрсењем из мртвих“ (Рим 1, 4). Он „иако је био распет по слабости, али живи по сили Божијој; јер смо и ми слаби у Њему, али ћемо живјети с Њим силом Божијом за вас (2Кор 13, 4). Дакле, месијанска спона која нас уједињује с Месијом је слабост. Она је спољашњи знак и доњи крај Његове есхатолошке силе која живи у Њему и у другима „за нас“. Према томе, и наша слабост је за друге Сила Божија. Наша веза са другима је интимна, али није приватна већ је лична апрорпријација плодова Духа дарованих месијанском колективу. Можда је ту најумеснији Лаканов неологизам „екстимно“, који би у овом случају могао означити интиму каква није затворена у нарцистички однос проширеног сопства, већ има спољашњи заједнички карактер и друштвене консеквенце, тако да је унутрашњи човек неуништива друштвена спона нове заједнице упркос њеној изложености реакционарним стихијама старог света: „Због тога… ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2Кор 4, 16). Стих који следи након овог је од изузетног значаја за појашњење везе између страдања и славе у Духу: „Јер наша пролазна невоља – не просто прирпема нам, већ -производи/κατεργάζεται нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе“ (2Кор 4,17). Ово значи да нам „невоља“ не спрема славу као награду ради трпљења, већ да „производи“ славу, односно да је она њен историјски облик, и самим тим знак Царства Божијег у историји а то је наравно знак Сина човечијег што није ништа друго него крст. 3. Tрећи аспект Педесетнице, поред конститутивног дара Духа, и раздавања харизми чији су знаци „слабост“ њихових носилаца а не моћ (2Кор 4,10–11; 4,9–13; 1Кор 2, 3, 1Кор 15,31) је револуционарно деловање силе суда Духа у модерном свету. Према Светом Јовану Златоустом Дух „иде напред са великом силом и нико није у стању да спречи Његово насиље“ (Омилија 26 на Јеванђеље по Јовану). Или како је то приметио Јакоб Таубес у својој тези о западној есхатологији: „У птоломејском свету влада платонски ерос, међусобно приближавајући горње и доње, док у коперниканском свету влада Дух, тежећи према напред. Етос коперниканског (тј. модерног) света јесте етос будућности“ (Jacob Taubes, Zapadna eshatologija). У мени нема ништа Према свему што смо рекли Педесетница је и упад есхатологије у историјску презентност бесциљног дешавања и њено радикално испражњење од непрестане мобилизације. Оно је у субјектима месијанског процеса делом заустаљено Сабатом Христове смрти. Зато, као што смо смо видели, Ап. Павле евхаристију Цркве и есхатологију повезује са Христовом смрћу: „Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете, докле не дође“ (1 Кор 11, 26). Штавише, Златоусти бесмртност Месије изводи из бесмртности месијанске заједнице а не обрнуто! „Ако они који верују у распетога не ишчезавају, још мање ће ишчезнути онај који је разапет… Онај који одузима сиромаштво од других и сам је много слободнији од њега… Да ли видите да свуда потребна вера? Јер Он крст назива извором живота“ (Свети Јован Златоусти, Омилије на Јеванђење по Јовану). Дакле, месијанска заједница у Дан Господњи врши спомен: не Васкрсења, него Христове смрти! али нипошто у тужној атмосфери (нити у тону тзв. „радосне туге“ аскета) него у светлости Васкрсења и Парусије („Победничку песму певајући, кличући, узвикујући и говорећи“). Чак ни најтриумфалинија химногррафија цркве оличена у пасхалном канону ту није изузетак: „Христос се јави као човек, би назван безазленим јагњетом (…) И би наречен наша Пасха (…) као једногодишње Јагње добровољно би заклан за све, Пасха очистилачка (…) страда као смртан, и страдањем смртно облачи у красоту бесмртности“… Такође и обратно, стихире Великог Петка и Велике Суботе већ прослављају и Васкрсење: „Тебе који се одеваш светлошћу… скиде с дрвета Никодим… ридајући говораше… величам страдања твоја опевам твој погреб са васкрсењем кличући Господе слава ти!“ Треба ли подсећати на то да и сам васкршњи тропар каже смрћи, а не васкрсењем, смрт уништи? Веза Христовог Васкрсења са Његовом смрћу, није важна из тривијалног разлога: да је смрт, пошто му хронолошки претходи свакако услов Васкрсења. Не то није просто само тако, јер тиме бисмо догађај Васкрсења потчинили раније установљеном закону смрти. Ова веза је важна пре свега због тога јер она и није ништа друго него повезаност, чак идентичност; Христовог и општег Васкрсења (1. Кор. 15, 13). Јер опште васкрсење људима је могуће искусити у антиципацији, и празновати само под знаком минуса: као учешће у (нашој) свеопштој чаши смрти (Мт 26, 42) испијеној од последњег Човека (1. Кор. 15, 45) Христа, који је Васкрсао из мртвих. Док је помпезно „пренаглашавање“ Васкрсења уствари диктатура „хришћанске“ идеализације, уздизање новог господара, новог почетка, тираније нове „хармоније“ која ће убрзо да доминира над нама: Било у облику некакве „позитивне приче“, неког „јеванђеља просперитета“, одушевљења креативношћу карактеристичног за неолиберални капитализам, поверењем у политичаре и експерте, фасцинираношћу оригиналношћу уметника и спортиста уз скривени презир према „неталентованој гомили“ каква нема услове ни да се одржи у животу а камоли да се у том животу истакне, а која је ипак неопходна да би се из ње као позадине издвоио неки „суви геније“ (making one out of many), у форми мистификације предузетничке генијалности меритократских изабраника која се своди на „способност“ за екстракцију вишка рада из тела „глупих“ радника који троше мање него што производе – што је све, у суштини, исисавање живота из људи и његово претварање у мртви капитал, итд; или пак тако што нам вера, као и капиталистички свет, више неће допуштати чак ни да будемо несрећни а да се због тога не осећамо кривима. Јер забога Христос је васксао! Дух Свети нам је Дат! Суве кости, чујте реч Господњу Обећање Духа Христос је дао извевши своје ученике до Витаније чије име означава „Кућу патње“. Дух је обећан изван Јерусалима на не-месту фавеле искључених: Губавих, сиромаха и грешника (од којих је један био и вољени Христов друг четвородневни Лазар), у простору мизеризације и побуне у какав моћ државних апрата принуде није нимало радо залазила. Обећање је испуњено, као субверзија близу храма, у горњој соби на Сиону, вероватно бившој синагоги. Постоји прича да је власник собе био Христов тајни ученик фарисеј и кнез Никодим задужен да се брине око воде за јеврејске ходочаснике. У сваком случају Христос јовановске традиције ка коме ходачасти „све што је постало“ тврдио је да ће из утробе сваког ко у њега верује, као из истинског храма (Јез 47, 1–12) потећи реке живе воде (Јн 7,38). А Јеванђеље појашњава да се то односи на Духа који ће бити дат кад Исус буде прослављен (Јн 7, 39) Исус је пак, по сопственим речима, прослављен у страдању (Јн 13, 31). Према чувеном Хегеловом афоризму из Феноменологије духа: „Дух је кост“, а Кост се Христова није преломила ни на крсту (Јн 19, 36). Зато, најсажетије речено, ово можемо преформулисати у три речи: Дух је крст. „Нека се под знаком крста твога сатру све непријатељске силе“… „Падај сило и неправдо, народ ти је судит зван!“ Извор: Теологија.нет
  15. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Теодорову суботу са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да Дух Свети, који свуда обитава, посебно обитава у светима. „Зато на Литургији и изговарамо те ријечи: Јеси свет, Боже наш и у светима обитаваш“, казао је Владика. Објаснио је да Бог обитава у свему, да је у свему присутан својом вјечном Божанском силом. „Али посебно је присустан у светима Његовим. И сам Господ је призвао све нас људе, све земаљске народе: Будите свети, као што је свет Отац ваш који је на небесима. То је призвање људско да будемо свети људи, јер је свет Бог – Отац и Син и Дух Свети који је на небесима. Дакле, да постанемо заједничари Божанске светиње“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да је човјек, да би задобио истинску вјечност и непролазност и тако остварио циљ свога постојања на земљи, призван да буде носилац Божанске свјетлости. „Бог није неки самац. Он је љубав, а онда је Бог који сабиора око себе свеукупну творевину своју и посебно – свете Божје људе“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних Владика Амфилохије је у спомен на Светог Теодора Тирона благосиљао кољиво. На крају је свима сабранима пожелио да им пост и свето причешће буду на здравље и на спасење. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. На миси поводом Сретења Господоњег, Дана државности Републике Србије, у цркви Криста Краља у Београду надбискуп Станслав Хочевар одржао је проповед у којој је узмеђу осталог поручио: -Нема, наиме, сумње, браћо и сестре, да је у овом нашем видљивом и створеном свету најважније и најприоритетније сачувати и развијати прави, то јест позитивни однос према Првоме, према Зачетнику свега, према Творцу свега! Кад се изгуби однос према Изворнику, према „Истоку“, кад смо уништили однос према ономе ко је дао Печат свему – све губи своју изворност, све је могуће искривити, деформисати. -Наша ослоњеност на Изворник, на Исуса Христа – Правога Бога и правога човека – омогућује да све не само сачува праву вредност, него да се та вредност непрестано увећава, умножава и тако ствара нове вредности… Управо о томе говори апостол Павле у посланици Филипљанима: „Чините што је истинито, што год је часно, што год је праведно, што год је чисто, што год је љубазно, што год хвале вредно! У срцу нек вам је крепост – врлина, похвала!“ Такво је, наиме, срце које је повезано с Творцем! Без величања Творца, јер само то је аутентично поштење, ниједна заједница не може напредовати! Сиромаштво, проблеми, неразумевање међу људима не долазе из недостатка материјалних добара, него из недостатка аутентичних релација према Творцу. Где нема односа према Творцу, тамо нема ни аутентичних ствари, то јест, нема ни материјалних добара!, поручио је Набискуп и наставио: -Већ пророк Исаија, тај прави еванђељски великан из најделикатнијег тренутка прадавне јеврејске повести, говори да је у свима нама тама ако се не дамо осветлити од Онога који долази – од Исуса; он тврди, даље, да је свуда на Земљи прави мрак ако Земљу – иначе тако предивну – не осветљује Син, Син писан великим словом; јер само Он нам омогућује својим синовским очима – те, дакле, у правом светлу – гледати овај свет. Само у Његовој светлости – тврди псламопојац – и ми видимо и гледамо светлост. Управо зато, каже велики Исаија, само је Исус „саветник чудесни, Бог силни, Цар мира!“ Да, Он сам постаје чак „Отац вечни“, јер у Њему, у Првоређеноме и Јединорођеноме, огледа се Очева Снага, Сила, моћ, богатство; само у Њему и по Њему можемо и ми људи успешно наставити састварање света, очувати хармонију космоса, здравље људи, унапредити њихову радиност, креативност, одговорност. -Молити се за државну заједницу и приносити жртву за државну заједницу – значи откривати незамењиву вредност зрелих људских лица. Само чување тајне светости живота и изграђивање тих живота до висине блаженстава (блаженства су дух живота) омогућује државној заједници интегрални напредак у интегралноме богатству! Сви друштвени односи, сва такозвана политика – а политика значи бринути се за опште добро свих – мора бити у служби интегралнога рађања нових људи: и у кванитативном и у квалитативном смислу. Данашњи човек, отргнувши се од Бога, од Творца, више не покушава да припада људскоме роду и да треба заступати развој људскога рода! Он се данас осећа само као индивидуа, као прах у космосу, као од стабла живота отргнути лист с којим се поиграва вихор идеологија. Прекинути нормалан развој људскога рода увек значи порицање Творца и затварање самога себе у тамницу бесмисла и нихилизма, рекао је надбискуп Хочевар. -Блажени, пак, они који су сиромашни духом, што значи да на прво место стављају Бога и сваку људску личност – икону Божју – јер само тако ће се из тога односа по себи нужно рађати материјално богатство. Благо свима ожалошћенима – онима, дакле, који су жалосни због данашњега нихилизираног материјализма и агностицизма – јер они својом жалошћу најбоље траже прави однос према вредности. Благо онима који се нису отровали данашњом агресивношћу и деструктивношћу толиких медија, те мирно сведоче за праве вредности: они ће освојити далеко лепши свет Божјега Царства. Блажени су сви који у наше време толике корупције и первертираности на моралном подручју – својим живљењем гладују и жеђају за оном праведношћу која влада у космосу Пресвете Тројице; они ће такав космос заједништва стварати на нашој Земљи… и у вечности!, поручио је Надбискуп. -Благо свима који упркос толиким рекламама и телевизијским „ријалитима“ могу гледати само јединог Заручника, „Најлепшег“ заручника читавога човечанства. Контемплирајући Њега, способни су тражити само оно што је аутентично, што доноси мир, што ствара заједништво. Такви, наиме, знају да само аутентично заједништво може стварати поверење, а из нашега међусобног поверења рађа се и свеопштее узајамно такмичење: у поштовању, љубави, служењу, материјалним добрима, нади – нади као јединој динамици будућности, нади која обилује духовним, душевним и материјалним дубинама… Верујемо да Бог Отац ствара такве личности за нашу земљу, верујемо да Богочовек Исус бира такве људе за Србију, верујемо да Свети Дух посвећује и охрабрује такве личности за нашу државну заједницу, поручио је набискуп Хочевар. Извор: Српска Православна Црква
  17. У недјељу по Богојављењу, 34. по Духовима, 20/7. јануара 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Свету Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу служили су сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакон Роман, као и црмнички парох јереј Слободан Лукић, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи о празницима Крстовдану, Богојављењу и Јовањдану поучавао о. Владимир, који је подсјетио да се у ове свете дане поздрављамо радосним поздравом ”Бог се јави, ваистину се јави”, што је својствено за новозавјетне хришћане. – Старозавјетни хришћани нису могли да виде лице Божије и сви старозавјетни људи нису могли да виде Бога лицем у лице, не зато што нису били довољно духовни и морално савршени, него зато што Бог није био довољно открио себе. Ово откривање Бога дешава се у богооваплоћењу Господа Исуса Христа, а у Богојављењу нам се јавља Бог наш и ми њега познајемо као Оца, Сина и Светог Духа – казао је о. Владимир и додао да је Господ наш Исус Хритос својим крштењем на Јорадну када је изашао из воде отворио небо и ми смо чули Бога и препознали глас који говори ”Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи, Њега слушајте”. У тој тајни богооткривења када силази Дух Свети са неба, видимо да имамо потпуни приступ Богу, истакао је о. Владимир. – Имамо директан однос са Богом лицем у лице, али једино када се крстимо у име Господа Исуса Христа. Дакле, када се крштавамо ми се рађамо за живот вјечни и тек тада нам се отвара небо и ми чујемо Оца небеског који тек тада говори за нас јер смо се уподобили Исусу, да смо ми дјеца Његова и да смо по вољи Његовој. Тек тада силази Дух Свети на нас и тек тада постајемо спремни за велика божанска дјела – казао је о. Владимир. Подјетио је да се данас прославља највећи рођени од жене, Свети Јован Крститељ. – Свети Јован, дивни Јован. Његов примјер за нас је примјер истинског служења Богу. Његовим примјером је ишао и Свети Василије Острошки који је ради смирења оставио свијет, дошао у острошку пустињу и пећиницу, али га Бог прослави и даде за светитеља читаве васељене – казао је о.Владимир и додао да је пут Светог Јована треба да буде и пут свих православних хришћана. Извор: Манастир Острог
  18. Преосвећени Владика Јован, служио је свету архијерејску Литурију у храму Светог Саве на Аеродрому у понедељак, 31. децембра 2018. године, када наша Црква слави светог Модеста и светог мученика Севастијана. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Александар Мирковић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирао је г-дин ипођакон Милош Коцић, помоћник војног свештеника. Звучни запис беседе Данашње Јеванђеље нам доноси причу о добром Пастиру Христу: “Ко не улази у тор овчији него прелази на друго место, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама”. После прочитаних речи Преосвећени Владика је беседио тумачећи јеванђељски одељак. Владика је прво говорио о Божићном посту и о томе да је неопходно да чинимо добра дела док ишчекујемо Божић. “Божић је празник када су се помирили небо и земља, када су се помирили човек и Бог. Овај пост нам је дао меру и у вери и у љубави и у нади и у молитви. У свему нам је дата мера и вера. Све бива у животу када има све своју меру, ако смо постили овај пост телесно и духовно. У Цркви све бива од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Тако нас учи Црква, а и свети Јован говори о Духу Светоме: “Утешитељ који је Дух Свети, којег ће Отац послати у име моје Он ће вас научити свему”. Он ће вас научити шта је рођење Христово. Да Бог није дошао ми се не би спасли. Да се Бог није оваплотио не би смрт победио. Зато свети Јован када каже: “Он ће вас научити свему”, шта значе ове речи ако не да сваки дан треба да се молимо да нам се пошаље Дух Свети. Он ће вас научити свакој истини. Насушни хлеб ће нам се дати ако опростимо једни другима, као што читамо у молитви “Оче наш”. Треба се молити свакога дана и тренутка да нам Господ пошаље Духа Светога. Он тражи од нас да се свакога дана молимо за Духа Светога. У погледу хлеба тако бива и са Духом Светим, час га имамо и немамо. Дух Свети одлази и долази у зависности од наше молитве. Зависи од наше ревности у молитви и у посту, у добрим делима. Црква је установила да свако богослужење почиње речима: Царе небески Утешитељу Душе истини, дођи и усели се у нас, и спаси благи душе наше”. Дух Свети је тај који чисти нашу душу и наш ум. Дух Свети је тај који нас просвећује и освећује и учи истини и правди. Зато апостол Павле говори да Духа Светога не гасимо у себи. Дух Свети ће нас научити шта да помислимо, шта да кажемо и мислимо. Ако је човек угасио Духа Божијега у себи, онда неће имати тога Духа Светога Који ће га учити шта треба. Зато молимо се Богу браћо и сестре, свакога дана и тренутка, да нас Он упути и научи, јер ако нас Дух Свети не научи, онда ће нас дух овога времена научити ономе што није спасоносно. Спасоносно је за нас да се спасемо. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  19. Интервју Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја дат г. Милораду Вучелићу и г-ђи Љиљани Богдановић за недељник "Печат" Печат бр. 551, Београд, 28. децембар 2018, стр. 6 – 16. Ваше Преосвештенство, ове, 2019. године, обележићемо осам векова од стицања аутокефалности наше Цркве. Са чим Српска Православна Црква и српски народ у тој јубиларној години излазе пред Светог Саву? Благодарим Вам, поштовани и драги пријатељу, на могућности да у Печату, из године у годину, водимо божићне разговоре о питањима која не заокупљају само нас двојицу већ и сав наш народ, као и друге људе и народе. У мојим одговорима на Ваша питања зацело нема посебних дубокоумних мисли, али има, надам се, бар нечег од божићне поруке наше Цркве коју она сваке године у ове дане упућује својим верницима и другим људима добре воље. Та порука се може свести на следеће: Христово Рођење значи ново рођење човека и човечанства, препород вере, оваплоћење наде и, изнад свега, улазак мира Божјег, а не људског, и љубави Божје, а не тек пролазне људске, у наш свет и живот. Зато је Божић, и у највећим невољама, појединачним и општим, празник радости. И ја се, ево, радујем што божићну радост могу да поделим са Вама и са читаоцима Печата, поздрављајући све нашим традиционалним божићним поздравом: Мир Божји, Христос се роди! А сада бих покушао да одговорим на Ваше питање. Осам векова постојања самосталне или аутокефалне Српске Православне Цркве свакако представља велики јубилеј, годишњицу коју треба обележити на свецрквеном и свенародном плану, и то достојно и достојанствено, на духовно користан и плодотворан начин. Прослава ће имати смисао и оправдање уколико је доживимо као прилику и подстицај за враћање светосавском духу, што ће рећи – хришћанском православном етосу и јеванђелским духовним вредностима. Ако се пак она сведе на неку уобичајену „фешту”, па ма и изузетно гламурозну, на неколико манифестација које ћемо, због њихове испразности, заборавити чим прођу, онда је боље да ништа и не обележавамо. Не би нам било први пут да сметнемо с ума велике људе и судбинске догађаје из наше прошлости без којих не би било ни наше садашњости ни наде у нашу будућност, овде на земљи и горе на небу. Светитељска висина и свечовечанска ширина лика Светога Саве, његов историјски подвиг и незастариво духовно наслеђе треба да нам буду позив и призив на преиспитивање нашег делања, на преосмишљавање нашег живљења и на осветљавање нашег пута. Ту мислим и на сваког појединца и на народ као целину. Народе, по правилу, воде (и заводе!) њихове елите. Наша друштвена, политичка и интелектуална елита посрће — а понекад и „бауља” — на путу изналажења каквог–таквог места за нас у „врлом новом свету” постхришћанске културе и цивилизације, која све више прераста у отворено антихришћанску културу и цивилизацију, све кријући се иза милозвучне реторике о људским правима, „западним вредностима”, демократији, брисању границâ, борби против тероризма, сиромаштва и глади... Напомињем да се и у извесним црквеним и теолошким круговима, настројеним елитистички и прогресивистички, дâ запазити еволуција у правцу мирења или бар примирја са „врлим новим светом” и делимичног утапања у његову глобалну уравниловку, у којој и сâмо хришћанство „еволуира” у једну од религијâ, вредну или безвредну као и све остале, већ како ко изволи да изабере користећи своја људска права. Многима, нарочито припадницима елитâ, полуелитâ и квазиелитâ, изгледа да би напуштање старих традиција и идеала, укорењених у Православљу и Светосављу, и прихватање нових, „модерних” вредности, односно идолâ, донело комфоран живот — па и материјално благостање — у условима либералног друштва и либералног тржишта. Они су у праву, али само половично и површински. Јер, преузимајући варљиве „вредности” и клањајући се идолима постхришћанскога света, опстали бисмо као јединке и грађани, као „двоножна жива бића без крилâ” (по Платоновој дефиницији), па и као социјалне групе и заједнице, али не и као народ са истим идентитетом. Као Срби, већински православне вере, престали бисмо да постојимо. Остало би само исто име, али ни то није сигурно: из сопствене историје и из историје других народа знамо добро да промена идентитета и вредносне парадигме често доводи и до промене имена. Библијска мудрост нас учи да нема ничег новог под сунцем — ничег осим богочовечанског Лика Христовог. Све је већ виђено и пређено, па и наша назначена дилема: куда поћи? да ли широким, утабаним, релативно удобним путем савременог „мејнстрима” (ни језик, ето, не измиче загрљају „научне” еволуције!) или пак уским и скрбним, али вековним заветним путем Светога Саве? И он је, наиме, баш као ми данас, био суочен са огромним религијским, цивилизацијским и националним изазовима и искушењима. Али је он — као и његов отац свети Симеон (Стефан Немања), његов брат Стефан Првовенчани и потоњи Немањићи — знао да је излаз у пуноћи, а не у површности, и да је пут спасења у квалитету живота, а не у његовом квантитету, тојест у његовим спољашњим одликама и ефемерним садржајима. Зато се Свети Сава одлучно и бескомпромисно определио за ону Цркву и ону културну парадигму која је у његово време изгледала као историјски дефинитивно поражена и превазиђена — за Православну Цркву и за културно–цивилизацијски образац који из ње извире. Не смемо мислити да је то опредељење било једноставно. По каквој му драго тродимензионалној логици и овоземаљској мудрости његов избор је био неразуман и катастрофалан. Православна Империја је до ногу потучена, а ромејски цар и цариградски патријарх су убоги изгнаници или избеглице у Малој Азији, док латинско-франачки завојевачи, боље рећи хорде западних крсташа, гвозденом руком владају у Цариграду и изгледају несаломиви. Успоставивши своје Латинско Царство, они, штавише, скрнаве и пљачкају чудесни храм Свете Софије и устоличују свога патријарха. Под тим околностима Свети Сава ипак не одлази у Цариград на поклоњење тамошњем латинском патријарху, нити у Рим на поклоњење папи, патријарху читавог моћног Запада, него одлази у Никеју на сусрет са прогнаним царем и прогнаним патријархом и управо од њих тражи и добија канонску самосталност, односно аутокефални статус, за Цркву свог отачаства. Све до тада, усудио бих се да кажем, било је неизвесно коме ће се „царству“ Србија коначно приклонити, источном или западном, првом, наизглед беспомоћном, или другом, наизглед свемоћном. Савин избор показује да је он првенствено био истински васпитаник Свете Горе, духовно зрео и далековид човек, богат мудрошћу „не од овога света“, а не само способан политичар, државник и дипломата, како га најчешће приказују данашњи тумачи његове личности кад га сместе у Прокрустову постељу своје логике. Захваљујући таквом опредељењу Светога Саве довршено је идентитетско уобличавање српског народа, а црквеном самосталношћу и потоњим духовним плодовима које је она дала пројављено је његово црквено, културно и национално пунолетство. Захваљујући том путу и Завету, јачем од свих историјских искушења и невоља, преживели смо под Османлијама, преживели албанску Голготу у Великом рату, преживели Јасеновац, Јадовно и небројена друга стратишта, преживели страшни грађански рат за време нацистичке окупације, преживели терор и егзекуције које извршише обезбожени и одрођени Срби над сопственим народом, преживели његово цепање на нове и лажне нације, преживели арнаутске злочине и побуне од турских до наших времена, преживели натовског „Милосрдног анђела“ и још много, много тога. Преживећемо, благодаћу Божјом и молитвама светитеља Саве, и искушења кроз која сада пролазимо. Живећемо, надамо се, имаћемо будућност, у времену и у вечности, у историји и у есхатону. Сâмо наше битисање у великој саборној породици хришћанских народа видим као највреднији дар Божји нашем народу. И Светога Саву доживљавам као живи личносни дар. Све што је свето и честито, добро, лепо и истинито у бићу српског народа нека буде наше уздарје Богу и Светоме Сави! Да ли се на недавном Светом Архијерејском Сабору, или на некој од претходних седница Синода, говорило о плану обележавања овог значајног јубилеја или пак о моментима који ће посебно бити истакнути у том програму? Може ли таква годишњица бити и својеврстан подстицај за преиспитивање, па и снажење националне самосвести, нашег духовног, историјског и културно-цивилизацијског кода? Говорило се, наравно, и недавно и раније. Лично сам врло задовољан начином на који је отпочело прослављање великог јубилеја. Наиме, на нашем Богословском факултету у Београду одржан је средином децембра међународни научни скуп под називом „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве: историјско, богословско и културно наслеђе“. Учествовало је више од стотину еминентних истраживача из десетак земаља. Ради се о признатим научницима из области богословља, историје, филологије, историје уметности, археографије, права и других области. Излагања су била разврстана у више тематских целина: историја Цркве и народа, развој српског богословља, место Српске Православне Цркве у домаћој и европској култури и тако даље. То је била прва у низу манифестацијâ које су у плану прославе. Одржана је, наравно, са благословом Светог Архијерејског Сабора и под покровитељством Светог Синода, у организацији Богословског факултета. Централна прослава, како је предвиђено, биће одржана почетком октобра 2019. године у манастиру Жичи као првом седишту српске Архиепископије, а у продужетку у Пећкој Патријаршији и Београду. Његова Светост Патријарх српски Иринеј је упутио позив представницима свих аутокефалних Цркава да дођу у Србију и узму учешћа у прослави. Поред богослужбеног дела прославе, који је превасходан, биће постављена репрезентативна изложба „Осам стогина година уметности под окриљем Српске Православне Цркве“, одржана свечана академија и слично. Већ имамо и најаву појединих значајних медијских кућа да ће са своје стране, али у сарадњи и координацији са нашом Црквом, дати допринос великом јубилеју. Држава, колико сам упознат, припрема постављање споменика Стефану Немањи — светом Симеону Мироточивом — и друге манифестације. Очекујем да ће прослава јубилеја бити организована и у свим епархијским центрима и већим градовима, као и у свим институцијама просвете и културе, понајпре у Матици српској и Српској академији наукâ и уметности, на српским универзитетима и другде, и то не само у Србији него и у Републици Српској, Црној Гори, дијаспори на свим континентима... Наравно, овај јубилеј и ова прослава су још једна прилика за снажење хришћанских врлина и националне самосвести нашег народа. За протеклих осам векова Српска Православна Црква и српски народ пролазили су много пута кроз велика искушења. Да би очувао светосавску православну веру предака и српско име, наш народ је свесно пристајао на велике жртве и страдања. Колико је утемељена стрепња да би се и година пред нама могла сврстати у године највећих искушења? Искушења, жртве и страдања не престају. Народ страда на различите начине. Некад више, а некад мање. Данас је најугроженији на Косову и Метохији, и северно и јужно од Ибра. Сада су власти самопроглашене гротескне државице практично забраниле увоз хране, лекова и других елементарних ствари неопходних за живот, с тим што се забрана односи само на робу из централне Србије и на српски народ Косова и Метохије. Кажу да су шиптарски екстремисти проливали млеко и бацали чоколадице из Србије вичући: „Нема више кравицâ, нема више бананицâ!” То нечовештво није само остало некажњено него је највероватније било и подстакнуто с оне стране Атлантика док се Европа, нарочито она бриселска, „евроунијатска”, млако и неуверљиво противи нечувеним поступцима албанских власти, које иначе прихватају као нормалне. Уверен сам да ће наша држава наћи пута и начина да помогне свом народу и да га снабде намирницама и лековима. Постоји, додуше, стрепња да би Албанци могли поћи на још већу радикализацију, посебно с обзиром на скандалозно формирање њихове „војске”, опет по одобрењу Запада, уз гажење сваког права и морала. Али сад и Србија има спремну војску. Државно руководство Србије јесте под притисцима, али није неодлучно по питању заштите народа. Нисмо, хвала Богу, ни без пријатељâ у свету. И Шиптарима је, верујем, доста страдања и немам утисак да су Бог зна колико одушевљени егзибицијама својих дичних вођа. Стога сам, упркос свему, оптимиста. Страдају Срби и у негдашњој класичној српској земљи, Црној Гори. Као последица најтежих облика дискриминације српског народа врши се његова насилна асимилација, израженија, нажалост, у Црној Гори него у Хрватској. Притисци на Србе, на њихов идентитет и на њихова социјална, политичка, верска и национална права, наређени су и организовани од стране највиших државних органа. Монтенегрински демократи, такође штићеници и миљеници Запада, бесрамно лажирају националну историју, посмртно прогоне Његоша и остале песнике и писце, измишљају језик, хапсе, фабрикују афере... Преко медијâ вешто пласирају бављење потпуно небитним темама — питањем, например, да ли усамљена црквица на врху планине има грађевинску дозволу. И док свима познати медијски мандарини оркестрирано наглабају и полемишу о измишљеним проблемима, нико од њих не помиње да је Србину у Црној Гори данас немогуће да добије посао у државној служби. Да не говоримо о томе да атеисти хоће да одреде Цркви шта сме, а шта не сме, да је игноришу и малтретирају, премда је она најмногобројнија и најпопуларнија институција, да јој оспоравају право на слободно делање и припадност, верску и националну, да меркају њену имовину не би ли је некако отели... И тако даље, и томе слично. Дискриминаторске мере се, дабоме, не примењују на Цркве и верске заједнице као такве већ једино и искључиво на Српску Православну Цркву. Понекад се чини да је српски народ озбиљно посустао, да је опхрван малодушношћу, сумњама и колебањем у поимању својих могућности. Није, међутим, мало оних који тврде да је стање „историјског премора“ привидно, да Срби нису изгубили вољу и моћ да се боре и супротстављају злу које их окружује и настоји да их савлада. Не говоримо први пут о овој теми, али околности се мењају, па Вас, Ваше Преосвештенство, и сада питам: Има ли наша нација снагу и потенцијал за препород и трајање? Потражимо одговор на ово питање у српским земљама које смо управо поменули, у Црној Гори и на Косову и Метохији! Док антисрпски режим у Црној Гори заправо забрањује ћирилицу и фалсификује историју, ученици гимназије „Петар I Петровић Његош“ у Даниловграду јавно истичу транспарент „Свети Петре, каљају ти лице, школа твоја нема ћирилице“. Или, када Ђукановићеви једномишљеници и савезници из Приштине забрањују основне намирнице и лекове из Србије, српски студенти у Косовској Митровици праве перформанс „Kosovo Schwitz“, креативно и уметнички, али и jасно указујући европској и светској јавности на нацистички карактер и намере тамошњих власти. Очевидно је да је дух српског народа несаломив. Државне власти Србије и Републике Српске не смеју да посустану у афирмацији идентитета и изворне националне културе. Сећате се, била је најављена Декларација о опстанку, као обећавајући пројекат. Дискутовало се о њој у јавности, али се више и не помиње... Ипак, на основу више показатељâ, између осталог и отпора таблоидизацији, вулгаризацији и злоупотреби медијâ, мишљења сам да актуелни састав републичког Министарства културе заслужује наше поверење и подршку. Време нашег колективног страдања није од јуче. Муке које живимо дуго трају, а наши традиционални разговори, премда посвећени хришћанском духу Божића и његове племенитости и радости, безмало увек бивају осенчени бригом. Европа у овом тренутку кључа, извесно је да се руши свет који се чинио стабилним, колективно се сумња у европске (америчке!) вредности и тамо где има разлога да се верује у њих! Где данас можемо пронаћи упориште за наду и веровање у бољу будућност? Страдамо ми, православни Срби, али страдају, свако на свој начин, и други, махом невини људи, наши суседи: Хрвати, муслимани, Шиптари. Сада страда и народ у Украјини, на Блиском Истоку, у Африци, где све не... Страдају и Европљани у својим градовима, од терориста, а сад и у социјалним немирима. Уз ризик да се најеже самозвани хиперправославци, изјављујем да је тачно више пута изнесено тврђење папе Фрање да је трећи светски рат почео и да траје. Тврђење са таквог места засновано је свакако на информацијама недоступним обичном човеку. Мислим да се због интересâ мултинационалних компанија и битно другачијег устројства светске економије, затим због развоја технологије уопште и разорности нових врста оружја, поменути рат одвија другачије него у прошлости и да има другачије ратне циљеве него претходна два и сви ранији. Стога су и могућности за разрешење двојаке: може да траје дуже, да се премешта у различите делове света и да донесе већа разарања него претходни, а може, дај Боже, да дође и до његовог бржег окончања. Свет је сада заиста у агонији. Али како је и Паскал тачно приметио, Христос се родио и увек се рађа у свету осенченом напетостима и антагонизмима. У Христу је и нада, и утеха, и упориште за данашњи дан, али и за будућност. „Свет је у целини у стању трансформације: веома моћне трансформације која се динамично развија. Ако се на време не усредсредимо, ако на време не схватимо шта и како треба да радимо и како – можемо заувек да останемо у заостатку“, рекао је недавно Владимир Путин. С добрим разлозима слутимо да ово промишљање може данас бити универзално важећи налог – за Исток и Запад, за велике силе и мале народе, за глобалисте и суверенисте... Судбина оних који се не „усредсреде“ биће „заувек“ одређена. Шта у таквом свету може и треба да учини Србија не би ли избегла мрачну будућност именовану као „заувек у заостатку“? Ради се о процени једног од најутицајнијих људи данашњице. Његову личност је језгровито и маестрално оцртао покојни Добрица Ћосић речима: „Пијани Јељцин имао је генијално чуло и надахнуће да Русију остави савременом Петру Великом — Владимиру Путину.” О њему смо претходних година помало разговарали, чак смо овлаш скицирали, онолико колико видимо, историјске изворе његовог политичког и социјалног програма који је препородио Русију. Његова наведена изјава не представља само констатацију већ и упозорење одговорног државника сународницима, поготову онима који су на државним функцијама и имају одговорност у друштву. Наравно, како с правом кажете, ово промишљање о динамици друштвеног развоја и сталним трансформацијама има универзално значење. Таквом промишљању се већа пажња поклања у епохама када се свет убрзано мења услед технолошког напретка и променâ у политичком и друштвеном устројству. Ми живимо у таквој епохи. Неке промене запажамо лако, са њима живимо, примењујемо их у свакодневици. Неке, међутим, остају скривене обичном човеку, али су они који предводе државе и друштва дужни да их препознају и да своје деловање одговорно прилагођавају тим променема како не би заостали или како би макар опстали. Заостајање је, нажалост, случај са нашим друштвом на прелому два миленијума. Многе нове појаве које су довеле до треће, а сад већ и до четврте технолошке и индустријске револуције, мењају структуру и организацију друштва, при чему се јављају нови центри и носиоци моћи, а потом и нови механизми реалне власти и у појединим друштвима и на глобалном плану. Ако оставимо по страни светску политику схваћену као трајни процес све нових и нових заплета, ипак уочавамо да је кретање ка мултиполаризму у међународним односима резултат баш тог динамизма о коме говори председник Русије, односно резултат технолошког напретка многих држава заснованог на улагању у просвету и науку. То је, чини ми се, излаз и за Србију. Срећа је по савремену цивилизацију што данашња Русија, по Промислу Божјем, заснива свој развој на духовно-моралним основама, конкретно на вредностима и традицијама Православља. Стога она није више минорни „играч” који само прати моћне трансформације и динамични развој Запада него је поново светска сила и моћан покретач таквих промена. Али као епископ сам дужан да опет подсетим да, упоредо са сталним трансформацијама и настојањем друштва и појединца да напредују у различитим делатностима, у истој мери ваља имати на уму речи Светога Писма: „Што је било, то ће бити; што се чинило, то ће се чинити; нема ништа ново под сунцем ” (Проп. 1, 9) — ништа осим Христа Богочовека, Који Својим доласком у свет даје смисао људским стремљењима и настојањима. И као што крст Христов, тај универзални символ наше вере и наше цивилизације, има своју хоризонталу и вертикалу, тако и у животу друштва и појединца динамизам и напредак представљају хоризонталу живота, а усмереност ка вечности и старање о вечном животу и непролазним вредностима представљају вертикалу. Склад у коме се, у кључним и преломним тренуцима, зна шта је претежније, као што су то знали Свети Сава и свети кнез Лазар, обезбеђује трајање у историји и удео у вечности. Занимљиву мисао је исказао поменути светски лидер: „Без јасног разумевања шта и како треба радити, не треба ни долазити на власт.“ Међутим, разумевање данас може имати и посебан смисао, јер су народи својеврсни таоци својих елита и глобалног система који је уређен према интересима најповлашћенијих и најбогатијих у локалним и – посебно – у наднационалним елитама. Може ли, у цивилизацији у којој живимо, такав поредак бити промењен без великих потреса, револуција и ратова? Речи које сте цитирали наставак су исказа председника Русије из Вашег претходног питања. Његова изјава се у целини односи на морално понашање носилаца власти у контексту напретка државе. Председник Путин захтева да односи у друштву буду јасно постављени — да се зна ко, шта и зашто ради. Он се заправо стара да народи Русије не буду таоци елитâ. Америчка пак индустрија односâ са јавношћу оперише појмом „обликовање ставова, мишљењâ и перцепцијâ” и то назива „инжењерингом пристанка“. За оца либералне демократије, Волтера Липмана, народ је „збуњено стадо”, а његови фаворити Американци су „глупи и неуки”. Од њихове „буке и гажења” треба „интелигентну мањину“ заштитити „производњом пристанка“. Без обзира на то што сам увек на страни „збуњеног стада“, као сада на страни учесникâ српског протеста у Косовској Митровици и „жутих прслука” у Паризу, не мислим да је излаз у револуцијама. Како рече Достојевски, сви идеали света не вреде ни једне једине невине дечје сузе, акамоли људских живота. И ванредни Свети Архијерејски Сабор, одржан током новембра у Београду, изнудили су историјски изазови који су од Српске Цркве тражили хитне одговоре, између осталог да заузме став о Косову и Метохији и став о неканонским поступцима Цариградске Патријаршије на простору духовног и територијалног деловања Руске Православне Цркве у Украјини. Због чега је било неопходно да се о томе изјасни највиши орган наше црквене власти? Сабор јесте одржан у новембру, али није био ванредни Сабор нити је био изнуђен само историјским изазовима него је био заказан месецима унапред да би се бавио црквеном просветом, што је било основна тема тог заседања. Сабор је ипак морао да се бави пре свега темом Косова и Метохије, односно сталним новим искушењима, као и ескалацијом црквене кризе у Украјини. Сабор је у основи поновио свој претходни став о Косову и Метохији, већ добро познат нашој јавности, залажући се за праведно решење и не прихватајући покушаје силникâ да се силом отуђи неотуђива територија Србије, и то — гле цинизма! — уз њен пристанак. Проблем пак неканонских поступака Цариградске Патријаршије на канонском подручју Московске Патријаршије не представља, како сте тачно рекли, само проблем прекида међусобног литургијског и сваког другог општења тих двеју помесних Цркава нити, штавише, само проблем нарушених односа у православној васељени у целини. Поступке Фанара видим, у крајњој линији, као озбиљно угрожавање аутентичности сведочења Православне Цркве о Христу, Распетом и Васкрслом, како пред властитим верним народом, који је свуда, а посебно у Украјини, због тих поступака саблажњен и изложен великим искушењима, тако и пред инославним хришћанима–боготражитељима који у Православној Цркви траже, а многи и налазе, изворно, јеванђелско и апостолско хришћанство. Осрамоћени смо као православни хришћани и пред муслиманима и припадницима других религија, међу којима има доста оних који се према Православној Цркви односе са поштовањем и поверењем, такође видећи у њој изворно хришћанство. Илустрације ради наводим једну давну успомену из свог живота. Пре готово пола века, као сасвим млад јеромонах, путовао сам, аутобусом, из Призрена у манастир Дечане, чији сам сабрат тада био. Крај мене је седео један старији Шиптар (у то време још није био у оптицају етноним Албанац за косовско-метохијске Арбанасе). Видело се да је човек припрост, али и да је убеђени верник, муслиман. Као и многи други муслимани, поготову тада, у времену пре избијања сукоба, према мени као монаху се односио с поштовањем, чак срдачно. Заподенуо је са мном разговор о вери, с нагласком на сличностима и разликама између Православља и ислама. У неком тренутку је, на моје велико изненађење, изјавио отприлике следеће: „Ми вас сматрамо за праве хришћане. Зато, кад неко из неке друге хришћанске заједнице прелази у ислам, ми од њега тражимо да најпре буде православац, па га тек онда примамо.” Ово његово наивно и, наравно, неутемељено веровање ипак сведочи о угледу наше Цркве у средини из које је он поникао. Искуства ове врсте сам имао и при сусретима са неким муслиманима у другим местима, укључујући и Београд и Нови Сад, као и у Цариграду, Каиру, Аману и другде у већински муслиманским земљама. Слично поштовање и поверење показују и многи римокатолички верници: у Далмацији, примера ради, Православље зову „стара вира“ и обраћају се нашим свештеницима за благослов и молитву, а исто то, искање благослова и молитве, и лично сам много пута доживео у Италији. На нивоу пак њихове духовне елите, многи теолози и бискупи су се такође у разговорима са великим симпатијама изражавали о вредности православног богословља, нарочито учења о Цркви и о саборности као општем начелу црквеног живота, о богатству православног богослужења, о узвишеном карактеру православног монаштва и духовности уопште, о лепоти православне црквене уметности, особито византијских икона, фресака и мозаика, и тако даље. Лакомисленост и лакоћа са којом је Цариградска Патријаршија – коју иначе уважавамо и волимо као своју Цркву Мајку – својим поступцима у Украјини изневерила саборност и погазила свештене каноне Цркве довела је све наведено у питање, а код многих је и директно прокоцкала пређашње поверење. Показала је, нажалост, да је и код нас итекако присутно схизофрено размимоилажење теорије и праксе, теологије и реалности, етоса и живота, и да је било могуће савезништво, морално и канонски недопустиво, између Цариградске Патријаршије и световне власти у Украјини, као и других ванцрквених, па и антицрквених чинилаца, у служби једног чисто политичког пројекта, а на уштрб једине канонске Цркве у Украјини, признате од свих, на првом месту од саме Цариградске Патријаршије. Наша помесна Црква, Српска Патријаршија, није у овој жалосној ситуацији заузела став да треба да буде за једне, а против других, него је принципијелно указала на једини могући излаз из ове дубоке кризе, а то је повратак начелу саборности и вековном канонском поретку, поновно откривање богољубља и братољубља као једине примене вере у животу и свеправославно одговорно решавање проблема уместо пренаглашеног инсистирања на свом првенству и на својим – наводно изузетним и искључивим – привилегијама и овлашћењима, мимо и изнад свих других, са позиције „првог без једнаких” уместо са позиције „првог међу једнакима”. Јер, тиме се via facti поништава досад неприкосновено православно начело саборности, а где нема саборности, ту, хоћеш–нећеш, почиње да кружи баук апсолутне монархије, баук папства. Због папства као отклона од духа саборности већ имамо један велики раскол, раскол између хришћанског Истока и Запада, који траје вековима. Због ове нове, источне варијанте папства, односно због појаве схватања да епископ који је први по части и рангу није први у сабору него први по себи, изнад сваког сабора, може настати нови велики раскол. Такав раскол помесне Православне Цркве морају спречити. Јер, увек је боље спречити него лечити. Молитвено се надам да за то још није касно. На недавном Светом Архијерејском Сабору поновљено је оно што је Црква и раније саопштавала. То је уверење да „ни по коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација“. Због чега је било потребно да се тај став понови и на ванредном Сабору? Одређени политички кругови покушавају да пласирају спекулације о несугласицама у Цркви поводом питања суверенитета Србије на Косову и Метохији, као и о наводној несагласности Цркве и државних власти по истом питању. Они се заправо боре за власт у Србији лијући крокодилске сузе над судбином косовско-метохијских Срба, а кад је било потребно уложити сваки напор да се Косово и Метохија сачувају и спасу за Србију, тада су ту нашу заветну земљу проглашавали баластом кога се треба ратосиљати. Мислим да је добро што је Сабор одлучио да понови свој претходни јасан став и тако оповргне разне инсинуације и манипулације, као и да одговори на незаслужене критике од стране појединих представника државе да је Црква заговорник „замрзнутог конфликта”. Црква је уствари против сваког конфликта, али сматра да отимачима и окупационим управљачима Косова и Метохије Србија мора да ускрати свој пристанак на њихово недело. Поготову је са њихове стране дрско и цинично то што покушавају да наметну тезу да се то преболно питање мора решити одмах, без одлагања, по хитном поступку, а решење како га они замишљају заправо је само једно — да Србија призна независност самопроглашене албанске државе број два или непосредно или пак посредно, путем такозваног свеобухватног споразума између Београда и Приштине. Зашто, питам се, не захтевају, и то ултимативно као што то чине са нама, да се сместа, без даљих преговора, нађе решење за много дуже конфликте него што је овај наш? Зашто не захтевају да се одмах и сместа окончају спорови те врсте у Европи (Кипар — Турска, Каталонија — Шпанија, Ирска — Енглеска...) или у Азији (Палестина — Израел, Нагорни Карабах — Азербејџан и Јерменија, Кашмир — Пакистан и Индија, Тајван — Кина...)? Зашто увек Србију и српски народ проглашавају за изузетак и „јединствен случај”? Зашто само за нас вазда имају посебан аршин, посебне „стандарде”? Неће баш бити, чини ми се, да код нас шкрипи све, а код наших моћних „пријатеља” — ништа. Најновији догађаји — повлачење признања такозване државе Косово од стране низа државâ, неуспех самопроглашене туђе творевине и њених покровитеља да је угурају у Интерпол, увођење скандалозних такси на српске производе (без праве реакције од стране оних које Албанци слушају без поговора), апсолутно незаконито и опасно успостављање такозване косовске војске (опет уз благонаклоност спонзорâ с обе стране Атлантика) и тако даље — показали су да наш државни врх не пристаје на капитулацију ради евроунијатске химере и привидног партнерства нити напушта свој распети народ на Косову и Метохији. То и јесте најречитија апологија става Цркве и уједно доказ да Србија као држава, мада принуђена да новим агама, беговима и пашама „вода опанке”, ипак има у суштини исти став који заступа и наша Црква. За сваког од нас и за све нас Косово је најскупља реч. Његова Светост Патријарх српски Иринеј недавно је рекао „да би било трагично, и за историју света, и за српски народ, да Пећка Патријаршија, наш духовни центар, не буде у оквиру наше државе, и да би то требало да схвате и они који снагом и силом управљају овим светом“. Оваква опасност пак реално прети, па о драматичном патријарховом упозорењу морамо одговорно размишљати! То чинимо свесни да савременој епохи недостаје духовност, да се чак чини да живимо у поретку који измиче контроли разума, и запрепашћујуће је налик апокалиптичним предсказањима. Шта уочавате као одлучујуће, у прошлости и данас, што је учинило да свет крене у правцу евидентног духовног посртања? Питајући ме, већ сте дали, у неколико речи, и мој одговор, па ће он зато и бити кратак. Ви сте навели недостатак духовности, поредак неконтролисан разумом и апокалиптичку атмосферу као узроке духовног посртања савременог света. Исто то мислим, и то до у танчине. Ипак ћу овај наш заједнички увид мало прецизирати и протумачити. Недостатак духовности је горки плод апостасије, богоодступништва, напуштања Христа и хришћанства, његове замене постхришћанским сурогатима и новим, антихришћанским идолопоклонством. То је историјски грех западне цивилизације, некада хришћанске. У свету ислама, будизма и других великих религија и традиција нема масовне апостасије, али војно и политички (не и културно– –цивилизацијски!) надмоћни Запад, у име фанатичне вере у предности свога система и својих „вредности”, немилосрдно их, најгрубљом силом, намеће читавом свету, што је велики савремени руски мислилац Александар Зиновјев крстио термином „тоталитарна демократија”. Свет је, хтео не хтео, талац постхришћанског Запада — до даљњега. Такав Запад види и православни свет као туђу и непријатељску цивилизацију, што налазимо код Хантингтона и толиких других. Ту је главни извор русофобије, чија смо ми, као „мали Руси”, колатерална штета. Даље, светски поредак, посебно „нови светски поредак” (који је, сре
  20. „Јудин грех је већи од свих грехова људских. Он Бога издаје, Бога чијом је силом васкрсавао и сâм мртве и чинио безбројна чудеса са осталим светим апостолима“, рекао је Свети Јустин Ћелијски. О разним врстама издаја које се рађају у међуљудским односима, о издаји вере - да ли по вечитом курсу износе тридесет сребреника? Да ли је свако од нас, хтео не хтео, у неком тренутку свог живота издао некога, нешто? Зашто издаја толико боли, потреса цело наше биће? На ова и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“ одговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  21. 1. Молитва је узношење наших мољења Богу. 2. Основа молитве садржана је у томе да човек јесте пало биће. Он тежи да добије оно блаженство које је имао па изгубио – зато се и моли. 3. Пристаниште молитве је у великој милости Божијој према људском роду. Син Божији је ради нашег спасења принео себе своме Оцу као жртву милости и помирења: на тој основи, ако желиш да се предаш молитви, одбаци сумњу и дводушност.[1] Не реци сам себи: „Грешник сам; зар ће ме Бог услишити?“ Ако си грешник, онда се управо на тебе и односе утешене Спаситељеве речи: Нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање.[2] 4. Припреме за молитву су: полугладан стомак, одсецање брига мачем вере, искрено праштање свих увреда, благодарење Богу за све невоље у животу, удаљавање од себе расејаности и маштања, побожни страх, као нешто што је човеку тако својствено да има када му, по неизрецивој доброти Творца према творевини, буде допуштено да разговара са својим Творцем. 5. Прве Спаситељеве речи палом човечанству биле су: Покајте се, јер се приближило Царство небеско.[3] Зато, док не уђеш у то Царство, куцај на његова врата покајањем и молитвом. 6. Истинска молитва је глас истинског покајања. Када молитва није жива зато што у себи нема покајање, тада она не испуњава своје одређење, тада Бог не мари за њу. Он неће одбацити дух скрушен, срце скрушено и унижено.[4] 7. Спаситељ света назива блаженим сиромашне духом, то јест оне који мисле да су управо они најнижи, да су пала бића, и да су овде, на земљи, у изгнанству, изван своје истинске отаџбине – неба. Блажени сиромашни духом који се моле потпуно свесни свог сиромаштва, јер је њихово Царство небеско.[5] Блажени који плачу у својим молитвама од осећања свог сиромаштва, јер ће се утешити[6] благодатном утехом Светог Духа, која се састоји у Христовом миру и у љубави у Христу према свима ближњима. Тада нико од ближњих, ни најљући непријатељ, није искључен из загрљаја љубави тога који се моли; тада тај који се моли бива помирен са свим најтежим приликама земаљског живота. 8. Учећи нас да се молимо, Господ чини да душа која се моли постане слична удовици: супарник је вређа, и она упорно долази непристраном, праведном судији да је одбрани.[7] Не удаљавај расположење своје душе од ове сличности. Нека твоја молитва буде упорно жаљење на грех који над тобом врши насиље. Удуби се у себе, расеци себе пажљивом молитвом,и видећеш да и ти живиш као удовац у поменутом смислу пред Христом, а све због греха, твог непријатеља који живи у теби и изазива у теби унутрашњу борбу и мучење, и чините туђим Богу. 9. „Сав дан,“ – говори о себи Давид – „сав дан земаљског живота – постиђен ходих[8]; проводих га у блаженом жаљењу због својих грехова и недостатака – јер се слабине моје напунише поругама, и нема исцељења телу моме.[9] Слабинама је названо идење путем земаљског живота а телом човеково морално стање. На сваком кораку све људе на том путу дочекује бројно камење спотицања; морално стање људи не може се излечити никаквим сопственим средствима и напорима. За наше исцељење неопходна је Божија благодат, а она исцељује само оне који признају да су болесни. Сигуран знак нашег истинског признања да смо болесни је наше брижно и непрестано пребивање у покајању. 10. Служите Господу са страхом, и радујте се Њему са трепетом,[10] говори пророк, а други пророк говори у име Бога: на кога ћу погледати? на невољнога и на онога које скрушена духа и ко дрхти од моје ријечи.[11] Господ погледа на молитву смирених, и не понизи мољење њихово.[12] Он даје живот, то јест спасење, онијем који су скрушена срца.[13] 11. Бог одбацује молитву онога који се не моли као грешник, макар стајао на самом врху лествице врлина.[14] 12. „Сматрам да се налазим у самообмани сваког оног дана у коме не плачем због себе“, рекао је један блажени трудбеник истинске молитве.[15] 13. „Макар пролазили многе најузвишеније подвиге“ – рекао је свети Јован Лествичник – „они нису ни истинити ни плодни ако у њима немамо болно осећање покајања.“[16] 14. Жаљење у мислима због греха частан је дар Божији;онај који то жаљење носи побожно у својим грудима и чува га како доликује, тај носи светињу. Оно замењује све телесне подвиге, у недостатку снага за њих.[17] Супротно овоме, од снажног тела при молитви се тражи труд; без њега срце неће битискрушено, молитва ће бити немоћна и неистинита.[18] 15. Осећање покајања чува човека који се моли од свих лукавстава ђавола: ђаво бежи од подвижника и миомириса смирења којим они одишу. Миомирис смирења рађа се само у срцу покајника.[19] 16. Приноси Господу у својим молитвама дечије тепање,просту дечију мисао – не красноречивост, не знање. Ако се не обратите – као из незнабоштва и мухамеданства, из ваше сложености и дволичности и не будете – рекао им је Господ као дјеца, нећете ући у Царство небеско.[20] 17. Дете исказује плачем све своје жеље: и твоју молитву нека увек прати плач. И док изговараш речи молитве, и док молитвено ћутиш нека плач искаже твоју жељу за покајањем и помирењем са Богом, твоју изузетно велику потребу за Божијом милошћу. 18. Вредност молитве зависи искључиво од њене садржине, а не од њене дужине: дужина је за похвалу ако доводи до садржине. Садржина увек доводи до дужине; дужина доводи до садржине када се човек ревносно моли.[21] 19. Садржина истинске молитве је добра зато што се ум током молитве налази у пажењу и што га срце подржава у томе. 20. Закључај ум у речи молитве које изговараш и сачуваћеш га у пажењу.[22] Имај очи на устима, или их затвори:[23] тиме ћеш доприносити сједињењу ума и срца. Изговарај речиполако и лакше ћеш закључати ум у речи молитве: ниједна реч твоје молитве неће бити изговорена ако је пажење није оживело. 21. Док се закључава у речи молитве, ум привлачи срце да га подржи. Та подршка коју срце пружа уму исказује се кроз умиљење, тј. побожно осећање које у себи сједињује жаљење и тиху, кротку утеху.[24] 22. Молитва обавезно подразумева и краће чекање[25]. Када осетиш сувоћу, каменосрдност, не остављај молитву зато што ће ради твог чекања и подвига против безосећајности срца сићи на тебе Божија милост садржана у умиљењу. Умиљење је дар Божији: оно се шаље онима који су трпељиви у молитви,[26] оно стално расте у њима и води их према духовном савршенству. 23. Док се пажљиво моли пред невидљивим Богом, ум мора и сам бити невидљив, као лик невидљивог Бога; ум, дакле,не треба ни у себи, ни из себе, ни пред собом да ствара било какав лик – он мора бити потпуно невидљив. Другим речима:ум се мора потпуно клонити маштања, колико год то маштање изгледало непорочно и свето.[27] 24. Током молитве не тражи усхићења, не покрећи своје нерве, не узрујавај крв. Напротив, задржи срце у дубоком миру у који га доводи осећање покајања – јер материјални огањ,огањ пале природе, Бог одбацује. Твоје срце има потребу да се очисти плачем покајања и молитвом покајања; а када се очисти, тада сам Бог шаље у њега свој свесвети духовни огањ.[28] 25. Пажење у молитви доводи нерве и крв у стање мира,помаже срцу да се погрузи у покајање и да остаје у њему. Ни Божији огањ не нарушава тишину срца ако сиђе у одају срца онда када су у њој сабрани Христови ученици – помисли и осећања узети из Јеванђеља. Тај огањ не опаљује, не распаљује срце, већ га, напротив, орошава, хлади, измирује човека са свим људима и свим околностима, вуче срце у неисказиву љубав према Богу и ближњима.[29] 26. Расејаност поткрада молитву. Онај ко се помолио расејано, тај осећа у себи неодређену празнину и сувоћу. Онај ко се стално моли расејано, тај се лишава свих духовних плодова које обично рађа пажљива молитва и прихвата стање сувоће и празнине. Из тог стања рађа се хладноћа према Богу, униније, помрачење ума, ослабљење вере, и од њих мртвило према вечном, духовном животу. А све ово заједно сигуран је знак да Бог такву молитву не прима. 27. Маштање у молитви је штетније од расејаности. Расејаност чини молитву бесплодном, а маштање је узрок лажних плодова: самообмане и демонске прелести, како их зову свети оци. Слике предмета видљивог света и у машти стваране слике невидљивог света остављају трага у уму, задржавају се у њему, и тако га чине у извесном смислу материјалним, преводе га из Божије земље Духа и Истине у земљу материје и лажи. У тој земљи срце почиње да подржава ум, али не духовним осећањем покајања и смирења, већ телесним осећањем, осећањем крви и нерава, преурањеним и хаотичним осећањем наслађивања, толико несвојственог грешницима, неправилним и лажним осећањем привидне љубави према Богу. Људима који си неискусни у духовним опитима грешна и мрска љубав изгледа као света, а у ствари она није ништа друго до хаотично осећање срца неочишћеног од страсти, утонулог у наслађивање славољубљем и сладострашћем, дакле оним што је машта изазвала. Такво стање је стање самообмањивања. Ако човек оклева у њему, онда слике које му се јављају постају необично живе и привлачне. Чим се оне појаве, срце почиње да се незаконито распаљује и наслађује, или, како каже Свето писмо, да постаје прељубник.[30] Ум сматра да је такво стање благодатно, божанско: тада је близак прелаз у отворену демонску прелест, при којој човек губи власт над собом, постаје играчка и предмет исмејавања лукавог духа. Бог се са гневом одвраћа од машталачке молитве која доводи човека у такво стање. Над оним ко се моли таквом молитвом збива се осуда Писма: Молитва његова да буде на грех.[31] 28. Одбацуј наизглед добре помисли и наизглед светла знања који ти долазе током молитве и одвлаче од тебе молитву.[32] Они долазе из области лажно названог знања, седећи на славољубљу као коњаници на коњима. Њихова мрачна лица су прекривена зато да ум онога ко се моли не би могао да препозна у њима своје непријатеље. Можемо, ипак, познати дасу оне непријатељи и да долазе из области господара овога света управо по томе што су непријатељске молитви, што одвлаче од ње ум и одводе га у робовање и тешку покорност, што пустоше душу и остављају је без ичега. Духовни ум, Божијиум, помаже молитви, усредсређује човека у самог себе, погружава га у пажење и у умиљење, наводи на ум побожно ћутање, страх и дивљење, створене осећањем Божијег присуства и Божије величине. То осећање у своје време може да постане толико снажно да молитва за онога ко се моли постане суд Господњи, суђење пред престолом Његовим пре Страшног суда.[33] 29. Пажљива молитва, далека од расејаности и маштања,јесте виђење Бога, који привлачи себи поглед ума и жељу срца. Тада ум гледа тако што затвори телесне очи, и потпуно је задовољан тим невиђењем вишим од сваког виђења. Разлог тог блаженог невиђења је бесконачна тананост и недостижност предмета ка коме је гледање упућено. Невидљиво Сунце истине – Бог, шаље и зраке које нису видљиве, али их душа лако осети: оне испуњавају срце чудесним миром, вером, храброшћу, кротошћу, милошћу, љубављу према ближњима и Богу.На основу тих дејстава, видљивих у унутрашњој клети срца,човек поуздано препознаје да је Бог примио његову молитву, почиње да верује живом вером и тврдо се узда у Онога који воли и којег волимо. То је почетак оживљавања душе за Богаи блажену вечност.[34] 30. Плодови истинске молитве су: свети мир душе, сједињен са тихом, безгласном радошћу, далеком од маштања,од уображености, од порива и кретњи који распаљују, затим љубав према ближњима, која, ради љубави, не раздваја добре од злих, достојне од недостојних, већ посредује за све пред Богом, као за себе, као за своје сопствене чланове. Из такве љубави према ближњима сија најчистија љубав према Богу. 31. Ти плодови су дар Божији. Душа их привлачи у себе својим пажењем и смирењем, чува их својом верношћу Богу. 32. Душа остаје верна Богу када се удаљава од сваке грешне речи, грешног дела и грешне помисли, када се одмах каје због оних сагрешења којима се предала због своје слабости. 33. Да заиста желимо да стичемо дар молитве доказујемо стрпљивим остајањем у молитви пред вратима молитве. За стрпљење и постојаност добијамо дар молитве. Господ – каже Писмо – даје чисту молитву ономе који се усрдно моли[35] стрпљиво, сопственим напором. 34. Почетницима су корисније кратке и честе молитве него дуге молитве између којих прође доста времена.[36] 35. Молитва је најузвишеније вежбање ума. 36. Молитва је глава, извор, мајка свих врлина.[37] 37. Буди мудар у својој молитви. Не тражи у њој ништа пропадљиво и сујетно, и сећај се Спаситељеве заповести: Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све, то јест све потребно за пролазни живот, додати.[38] 38. Када намераваш да нешто учиниш, или кад нешто желиш, у тешким животним околностима, обарај своју мисао у молитви пред Богом: моли оно што сматраш да ти је потребно и корисно, али испуњење и неиспуњење твоје молбе остављај Божијој вољи у вери и уздању у свемоћ, у премудрост и доброту Божије воље. Тај најбољи пример молитве даровао нам је Христос, који се у Гетсиманском врту молио да га мимоиђе Њему одређена чаша. Али не моја воља – завршио је Он своју молитву Оцу – но Твоја нека буде.[39] 39. Приноси Богу смирену молитву за врлине и побожне подвиге које чиниш, очишћуј их, усавршавај молитвом и покајањем. Говори о њима у својој молитви оно што је праведни Јов говорио свакога дана у својој молитви о својој деци: Може бити да су се огријешили синови моји и похулили на Бога у срцу свом.[40] Лукава је злоба: неприметно се меша са врлином, оскрнављује је и трује. 40. Одбаци све да би наследио молитву, и, подигнут са земље на крст самоодрицања, предај Богу свој дух, душу и тело, а од Њега прими свету молитву, која, по учењу апостола и васељенске Цркве, јесте дејство Светог Духа у човеку када се Дух настани у човеку.[41] ЗАКЉУЧАК Ко не хаје за вежбање у пажљивој и покајањем раствореној молитви, тај је далеко од духовног напредовања, далеко од духовних плодова – тај се налази у мраку многоликог самообмањивања. Смирење је једини жртвеник на коме је људима дозвољено да приносе молитвене жртве Богу, једини жртвеник са којег Бог прима молитвене жртве;[42] молитва је мајка свих истинских, божанских врлина. Не може, ни у чему не може да духовно напредује онај који је одбацио смирење и није се побринуо да ступи у свети савез са молитвом. Вежбање у молитви је завет апостола: Молите се без престанка – говори апостол.[43] Вежбање у молитви је заповест самог Господа, заповест сједињена са обећањем: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се.[44] Молитва неће задремати, ниши ће заспати[45] док не покаже ономе који њу воли и стално се вежба у њој стан вечних наслада, док га не уведе у небо. Тамо ће се она преобразити у непрестану жртву благодарности. То благодарење непрестано ће приносити и неућутно изговарати Божији изабраници од непрестаног осећања блаженства у вечности, изниклог овде, на земљи и у времену, из семена покајања које је посејала пажљива и усрдна молитва. Амин. Извор: Православие.ру
  22. Овде износимо учење о томе каква је молитва својствена почетнику који је тек почео да иде ка Господу путем покајања. Основне мисли изнели смо засебно, са циљем да се на њих при читању обрати већа пажња, а и да се лакше запамте. Читање ових мисли напаја ум истином, а срце смирењем, и зато може да даје души одговарајуће смернице у њеном молитвеном подвигу и послужи као припремно занимање за такав подвиг. 1. Молитва је узношење наших мољења Богу. 2. Основа молитве садржана је у томе да човек јесте пало биће. Он тежи да добије оно блаженство које је имао па изгубио – зато се и моли. 3. Пристаниште молитве је у великој милости Божијој према људском роду. Син Божији је ради нашег спасења принео себе своме Оцу као жртву милости и помирења: на тој основи, ако желиш да се предаш молитви, одбаци сумњу и дводушност.[1] Не реци сам себи: „Грешник сам; зар ће ме Бог услишити?“ Ако си грешник, онда се управо на тебе и односе утешене Спаситељеве речи: Нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање.[2] 4. Припреме за молитву су: полугладан стомак, одсецање брига мачем вере, искрено праштање свих увреда, благодарење Богу за све невоље у животу, удаљавање од себе расејаности и маштања, побожни страх, као нешто што је човеку тако својствено да има када му, по неизрецивој доброти Творца према творевини, буде допуштено да разговара са својим Творцем. 5. Прве Спаситељеве речи палом човечанству биле су: Покајте се, јер се приближило Царство небеско.[3] Зато, док не уђеш у то Царство, куцај на његова врата покајањем и молитвом. 6. Истинска молитва је глас истинског покајања. Када молитва није жива зато што у себи нема покајање, тада она не испуњава своје одређење, тада Бог не мари за њу. Он неће одбацити дух скрушен, срце скрушено и унижено.[4] 7. Спаситељ света назива блаженим сиромашне духом, то јест оне који мисле да су управо они најнижи, да су пала бића, и да су овде, на земљи, у изгнанству, изван своје истинске отаџбине – неба. Блажени сиромашни духом који се моле потпуно свесни свог сиромаштва, јер је њихово Царство небеско.[5] Блажени који плачу у својим молитвама од осећања свог сиромаштва, јер ће се утешити[6] благодатном утехом Светог Духа, која се састоји у Христовом миру и у љубави у Христу према свима ближњима. Тада нико од ближњих, ни најљући непријатељ, није искључен из загрљаја љубави тога који се моли; тада тај који се моли бива помирен са свим најтежим приликама земаљског живота. 8. Учећи нас да се молимо, Господ чини да душа која се моли постане слична удовици: супарник је вређа, и она упорно долази непристраном, праведном судији да је одбрани.[7] Не удаљавај расположење своје душе од ове сличности. Нека твоја молитва буде упорно жаљење на грех који над тобом врши насиље. Удуби се у себе, расеци себе пажљивом молитвом,и видећеш да и ти живиш као удовац у поменутом смислу пред Христом, а све због греха, твог непријатеља који живи у теби и изазива у теби унутрашњу борбу и мучење, и чините туђим Богу. 9. „Сав дан,“ – говори о себи Давид – „сав дан земаљског живота – постиђен ходих[8]; проводих га у блаженом жаљењу због својих грехова и недостатака – јер се слабине моје напунише поругама, и нема исцељења телу моме.[9] Слабинама је названо идење путем земаљског живота а телом човеково морално стање. На сваком кораку све људе на том путу дочекује бројно камење спотицања; морално стање људи не може се излечити никаквим сопственим средствима и напорима. За наше исцељење неопходна је Божија благодат, а она исцељује само оне који признају да су болесни. Сигуран знак нашег истинског признања да смо болесни је наше брижно и непрестано пребивање у покајању. 10. Служите Господу са страхом, и радујте се Њему са трепетом,[10] говори пророк, а други пророк говори у име Бога: на кога ћу погледати? на невољнога и на онога које скрушена духа и ко дрхти од моје ријечи.[11] Господ погледа на молитву смирених, и не понизи мољење њихово.[12] Он даје живот, то јест спасење, онијем који су скрушена срца.[13] 11. Бог одбацује молитву онога који се не моли као грешник, макар стајао на самом врху лествице врлина.[14] 12. „Сматрам да се налазим у самообмани сваког оног дана у коме не плачем због себе“, рекао је један блажени трудбеник истинске молитве.[15] 13. „Макар пролазили многе најузвишеније подвиге“ – рекао је свети Јован Лествичник – „они нису ни истинити ни плодни ако у њима немамо болно осећање покајања.“[16] 14. Жаљење у мислима због греха частан је дар Божији;онај који то жаљење носи побожно у својим грудима и чува га како доликује, тај носи светињу. Оно замењује све телесне подвиге, у недостатку снага за њих.[17] Супротно овоме, од снажног тела при молитви се тражи труд; без њега срце неће битискрушено, молитва ће бити немоћна и неистинита.[18] 15. Осећање покајања чува човека који се моли од свих лукавстава ђавола: ђаво бежи од подвижника и миомириса смирења којим они одишу. Миомирис смирења рађа се само у срцу покајника.[19] 16. Приноси Господу у својим молитвама дечије тепање,просту дечију мисао – не красноречивост, не знање. Ако се не обратите – као из незнабоштва и мухамеданства, из ваше сложености и дволичности и не будете – рекао им је Господ као дјеца, нећете ући у Царство небеско.[20] 17. Дете исказује плачем све своје жеље: и твоју молитву нека увек прати плач. И док изговараш речи молитве, и док молитвено ћутиш нека плач искаже твоју жељу за покајањем и помирењем са Богом, твоју изузетно велику потребу за Божијом милошћу. 18. Вредност молитве зависи искључиво од њене садржине, а не од њене дужине: дужина је за похвалу ако доводи до садржине. Садржина увек доводи до дужине; дужина доводи до садржине када се човек ревносно моли.[21] 19. Садржина истинске молитве је добра зато што се ум током молитве налази у пажењу и што га срце подржава у томе. 20. Закључај ум у речи молитве које изговараш и сачуваћеш га у пажењу.[22] Имај очи на устима, или их затвори:[23] тиме ћеш доприносити сједињењу ума и срца. Изговарај речиполако и лакше ћеш закључати ум у речи молитве: ниједна реч твоје молитве неће бити изговорена ако је пажење није оживело. 21. Док се закључава у речи молитве, ум привлачи срце да га подржи. Та подршка коју срце пружа уму исказује се кроз умиљење, тј. побожно осећање које у себи сједињује жаљење и тиху, кротку утеху.[24] 22. Молитва обавезно подразумева и краће чекање[25]. Када осетиш сувоћу, каменосрдност, не остављај молитву зато што ће ради твог чекања и подвига против безосећајности срца сићи на тебе Божија милост садржана у умиљењу. Умиљење је дар Божији: оно се шаље онима који су трпељиви у молитви,[26] оно стално расте у њима и води их према духовном савршенству. 23. Док се пажљиво моли пред невидљивим Богом, ум мора и сам бити невидљив, као лик невидљивог Бога; ум, дакле,не треба ни у себи, ни из себе, ни пред собом да ствара било какав лик – он мора бити потпуно невидљив. Другим речима:ум се мора потпуно клонити маштања, колико год то маштање изгледало непорочно и свето.[27] 24. Током молитве не тражи усхићења, не покрећи своје нерве, не узрујавај крв. Напротив, задржи срце у дубоком миру у који га доводи осећање покајања – јер материјални огањ,огањ пале природе, Бог одбацује. Твоје срце има потребу да се очисти плачем покајања и молитвом покајања; а када се очисти, тада сам Бог шаље у њега свој свесвети духовни огањ.[28] 25. Пажење у молитви доводи нерве и крв у стање мира,помаже срцу да се погрузи у покајање и да остаје у њему. Ни Божији огањ не нарушава тишину срца ако сиђе у одају срца онда када су у њој сабрани Христови ученици – помисли и осећања узети из Јеванђеља. Тај огањ не опаљује, не распаљује срце, већ га, напротив, орошава, хлади, измирује човека са свим људима и свим околностима, вуче срце у неисказиву љубав према Богу и ближњима.[29] 26. Расејаност поткрада молитву. Онај ко се помолио расејано, тај осећа у себи неодређену празнину и сувоћу. Онај ко се стално моли расејано, тај се лишава свих духовних плодова које обично рађа пажљива молитва и прихвата стање сувоће и празнине. Из тог стања рађа се хладноћа према Богу, униније, помрачење ума, ослабљење вере, и од њих мртвило према вечном, духовном животу. А све ово заједно сигуран је знак да Бог такву молитву не прима. 27. Маштање у молитви је штетније од расејаности. Расејаност чини молитву бесплодном, а маштање је узрок лажних плодова: самообмане и демонске прелести, како их зову свети оци. Слике предмета видљивог света и у машти стваране слике невидљивог света остављају трага у уму, задржавају се у њему, и тако га чине у извесном смислу материјалним, преводе га из Божије земље Духа и Истине у земљу материје и лажи. У тој земљи срце почиње да подржава ум, али не духовним осећањем покајања и смирења, већ телесним осећањем, осећањем крви и нерава, преурањеним и хаотичним осећањем наслађивања, толико несвојственог грешницима, неправилним и лажним осећањем привидне љубави према Богу. Људима који си неискусни у духовним опитима грешна и мрска љубав изгледа као света, а у ствари она није ништа друго до хаотично осећање срца неочишћеног од страсти, утонулог у наслађивање славољубљем и сладострашћем, дакле оним што је машта изазвала. Такво стање је стање самообмањивања. Ако човек оклева у њему, онда слике које му се јављају постају необично живе и привлачне. Чим се оне појаве, срце почиње да се незаконито распаљује и наслађује, или, како каже Свето писмо, да постаје прељубник.[30] Ум сматра да је такво стање благодатно, божанско: тада је близак прелаз у отворену демонску прелест, при којој човек губи власт над собом, постаје играчка и предмет исмејавања лукавог духа. Бог се са гневом одвраћа од машталачке молитве која доводи човека у такво стање. Над оним ко се моли таквом молитвом збива се осуда Писма: Молитва његова да буде на грех.[31] 28. Одбацуј наизглед добре помисли и наизглед светла знања који ти долазе током молитве и одвлаче од тебе молитву.[32] Они долазе из области лажно названог знања, седећи на славољубљу као коњаници на коњима. Њихова мрачна лица су прекривена зато да ум онога ко се моли не би могао да препозна у њима своје непријатеље. Можемо, ипак, познати дасу оне непријатељи и да долазе из области господара овога света управо по томе што су непријатељске молитви, што одвлаче од ње ум и одводе га у робовање и тешку покорност, што пустоше душу и остављају је без ичега. Духовни ум, Божијиум, помаже молитви, усредсређује човека у самог себе, погружава га у пажење и у умиљење, наводи на ум побожно ћутање, страх и дивљење, створене осећањем Божијег присуства и Божије величине. То осећање у своје време може да постане толико снажно да молитва за онога ко се моли постане суд Господњи, суђење пред престолом Његовим пре Страшног суда.[33] 29. Пажљива молитва, далека од расејаности и маштања,јесте виђење Бога, који привлачи себи поглед ума и жељу срца. Тада ум гледа тако што затвори телесне очи, и потпуно је задовољан тим невиђењем вишим од сваког виђења. Разлог тог блаженог невиђења је бесконачна тананост и недостижност предмета ка коме је гледање упућено. Невидљиво Сунце истине – Бог, шаље и зраке које нису видљиве, али их душа лако осети: оне испуњавају срце чудесним миром, вером, храброшћу, кротошћу, милошћу, љубављу према ближњима и Богу.На основу тих дејстава, видљивих у унутрашњој клети срца,човек поуздано препознаје да је Бог примио његову молитву, почиње да верује живом вером и тврдо се узда у Онога који воли и којег волимо. То је почетак оживљавања душе за Богаи блажену вечност.[34] 30. Плодови истинске молитве су: свети мир душе, сједињен са тихом, безгласном радошћу, далеком од маштања,од уображености, од порива и кретњи који распаљују, затим љубав према ближњима, која, ради љубави, не раздваја добре од злих, достојне од недостојних, већ посредује за све пред Богом, као за себе, као за своје сопствене чланове. Из такве љубави према ближњима сија најчистија љубав према Богу. 31. Ти плодови су дар Божији. Душа их привлачи у себе својим пажењем и смирењем, чува их својом верношћу Богу. 32. Душа остаје верна Богу када се удаљава од сваке грешне речи, грешног дела и грешне помисли, када се одмах каје због оних сагрешења којима се предала због своје слабости. 33. Да заиста желимо да стичемо дар молитве доказујемо стрпљивим остајањем у молитви пред вратима молитве. За стрпљење и постојаност добијамо дар молитве. Господ – каже Писмо – даје чисту молитву ономе који се усрдно моли[35] стрпљиво, сопственим напором. 34. Почетницима су корисније кратке и честе молитве него дуге молитве између којих прође доста времена.[36] 35. Молитва је најузвишеније вежбање ума. 36. Молитва је глава, извор, мајка свих врлина.[37] 37. Буди мудар у својој молитви. Не тражи у њој ништа пропадљиво и сујетно, и сећај се Спаситељеве заповести: Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све, то јест све потребно за пролазни живот, додати.[38] 38. Када намераваш да нешто учиниш, или кад нешто желиш, у тешким животним околностима, обарај своју мисао у молитви пред Богом: моли оно што сматраш да ти је потребно и корисно, али испуњење и неиспуњење твоје молбе остављај Божијој вољи у вери и уздању у свемоћ, у премудрост и доброту Божије воље. Тај најбољи пример молитве даровао нам је Христос, који се у Гетсиманском врту молио да га мимоиђе Њему одређена чаша. Али не моја воља – завршио је Он своју молитву Оцу – но Твоја нека буде.[39] 39. Приноси Богу смирену молитву за врлине и побожне подвиге које чиниш, очишћуј их, усавршавај молитвом и покајањем. Говори о њима у својој молитви оно што је праведни Јов говорио свакога дана у својој молитви о својој деци: Може бити да су се огријешили синови моји и похулили на Бога у срцу свом.[40] Лукава је злоба: неприметно се меша са врлином, оскрнављује је и трује. 40. Одбаци све да би наследио молитву, и, подигнут са земље на крст самоодрицања, предај Богу свој дух, душу и тело, а од Њега прими свету молитву, која, по учењу апостола и васељенске Цркве, јесте дејство Светог Духа у човеку када се Дух настани у човеку.[41] ЗАКЉУЧАК Ко не хаје за вежбање у пажљивој и покајањем раствореној молитви, тај је далеко од духовног напредовања, далеко од духовних плодова – тај се налази у мраку многоликог самообмањивања. Смирење је једини жртвеник на коме је људима дозвољено да приносе молитвене жртве Богу, једини жртвеник са којег Бог прима молитвене жртве;[42] молитва је мајка свих истинских, божанских врлина. Не може, ни у чему не може да духовно напредује онај који је одбацио смирење и није се побринуо да ступи у свети савез са молитвом. Вежбање у молитви је завет апостола: Молите се без престанка – говори апостол.[43] Вежбање у молитви је заповест самог Господа, заповест сједињена са обећањем: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се.[44] Молитва неће задремати, ниши ће заспати[45] док не покаже ономе који њу воли и стално се вежба у њој стан вечних наслада, док га не уведе у небо. Тамо ће се она преобразити у непрестану жртву благодарности. То благодарење непрестано ће приносити и неућутно изговарати Божији изабраници од непрестаног осећања блаженства у вечности, изниклог овде, на земљи и у времену, из семена покајања које је посејала пажљива и усрдна молитва. Амин. Извор: Православие.ру View full Странице
  23. Високопреподобни архимандрит Методије, игуман српске царске Лавре на Светој Гори манастира Хиландара, у проповеди на празник Свете Тројице је између осталог поучио: "Главни циљ живота сваког хришћанина - да очистимо срце, да се Дух Свети усели у њега, да га омекша да не буде камено од греха, да победимо греховне навике и страсти и тако ћемо већ овде на земљи почети да живимо Царство Небеско". Звучни запис беседе View full Странице
×
×
  • Креирај ново...