Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'духовно'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. У залеђини Тисе, на бачким атарима, налази се место Чурлак. Наслоњена на Мртву Тису, с једним од највећих црквених звоника на Балкану, с крвавим белегом јер су фашисти 1942. године под лед бацили хиљаду мештана и некада позната по ветрењачама, ова варош одише лепотом. Јасно је да је реч о Чуругу, где је управо одрастао наш данашњи саговорник. Нови Сад познаје од малена, на Kлиси је укорењен већ три деценије, а поред својих парохијана, брине и о штићеницима "Земље живих" који су овисници од дроге, алкохола, коцке, па и видео игрица и различитих асоцијалних понашања, али и о затвореницима. "Земља живих" представља пружену божију руку свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу, наведено је на сајту заједнице. Разговарамо са свештеником Српске православне цркве Бранком Ћурчином, човеком с великим Ч. Одрастање у малом месту мора да је било идилично? – Чуруг није мало место, извините, молим вас (смех). Било је то лепо детињство поред Тисе. Сви смо се дружили без икаквих разлика и заједно учили да пливамо. Ту сам завршио основну школу. Рурална средина, здрав свет. Родитељи су ми били домаћини и желели да постанем ветеринар. То је та сељачка логика (смех). Уписали су ме у пољопривредну школу коју сам убрзо напустио и отишао на богословију против њихове воље. Ја сам јединац, а пре мене нико у фамилији није био свештено лице. Родитељи су ишли у цркву за празнике, али ми је баба била побожна жена. Чак 29 њих из моје фамилије убијено је у Рацији. Баба је била члан хришћанске заједнице, уткала ми је љубав према Богу и цркви. Неприметно, полако ме је увлачила и као дете доста времена сам проводио у цркви и око ње. Почетком седамдесетих година прошлог века није било баш уобичајено да дете крене у Средњу богословску школу? – Наравно да је било одвраћања са свих страна. Био је то храбар гест јер је комунизам тад био жесток. Било је разних притисака и прозивања због мојих одлазака у цркву још као дете. У основној школи сам се у некој анкети изјаснио да ћи ићи за попа, па ме је разредна позвала на разговор. Извинила се како не бих помислио нешто лоше, али је по налогу директора морала да ме пита зашто желим у богословију. Био сам збуњен и одговорио сам нешто неодређено. Тако је наставник српског језика рекао да ће ми закључити четворку ако кажем да нећу ићи за свештеника, а у супротном ће смањити оцену. И ја кажем да нећу и добијем четворку (смех). За време средње школе долазио сам у Чуруг током распуста. У селу је био неки дискаћ. Председник омладине ми је пришао и рекао да нисам добродошао у дискотеку, да не би ширио црквено учење. За мене је то био велики шок. Сва деца су уписом на богословију изгубила право на дечији додатак и здравствено осигурање. Пошто су моји родитељи били земљорадници давао сам им моју здравствену књижицу да оду код лекара. Kакав је био Ваш први сусрет с Новим Садом? – Имао сам стрица на Салајки, па сам као дете често боравио у Новом Саду. За нас децу је сваки долазак у град био доживљај и посебно смо се спремали за тај пут. Обично се ишло возом, па онако дотеран гледаш кроз прозор и будеш сав гарав од дима локомотиве (смех). Седнеш на воз док је станица била на Лиману, а према Шекспировој улици све шикаре и мочвара. Сећам се одлазака на Тврђаву, вожње хидроглисером, кад се градио Жежељев мост и Железничка станица. Тад је Нови Сад био велико градилиште, али и велико село. Већ од Футошке и Темеринске улице је било село. Сећам се вијања Божића, коринђања, славе Алмашке цркве кад су лицидери били до Темеринске улице и улице закрчене људима. Све је врвело од деце. И била је то права ревија бунди и капута. Да ли је и тад постојао ривалитет између Салајке и Подбаре? – Kако да не, ривалитет је био очигледан, иако је Подбара насељена 70 година раније у односу на Салајку. Није се баш тако лако смела прећи Темеринска улица (смех). Ако си Салајчанин и узмеш девојку с Подбаре, одмах следе батине (смех). Подбара је имала Дунав и цркву, а Салајка ФK Славију. Хемијска школа (Техничка школа "Павле Савић" – прим.аут.) је тада била први студентски дом у граду. Сећам се кад су шездесетих година прошлог века дошли црнци да студирају. Ми деца смо били шокирани и све време ишли за њима и гледали их у чуду (смех). Дефинитивно је некада било другачије? – Нови Сад је био питомији град, а чињеница је да сад урбани моменат узима данак, град постаје тесан, људи брже живе. Некада се безбрижније живело, а и времена су била таква. Људи су се дружили, породица је била стабилнија. Неке друге вредности су се живеле у односу на данас. Новац није био толико примаран и присутан да одређује човеков статус по сваком питању. То је наметнуто споља, систем размене добара је тако устројен и то је глобални проблем. Али нема старих добрих времена, увек је било проблема. Свако време носи своје бреме. Време је увек време и носи свој животни темпо који намеће глобални систем. И наши стари су причали "стара добра времена". Човек потисне оно што је ружно, а памти лепо. Тако функционише, иначе би полудео да није тако. Значи, живимо последице модерног живота? – Потрошачки менталитет је толико узео маха да смо се разљудили. Некада се скромније живело. Људи су имали једне свечане ципеле за свадбе, што се каже, "и црквено, и мртвено", једне за пијацу и једне за сваки дан. Данас људи излазе у супермаркет и обично купе нешто што им не треба, што никад не употребе. Некада су се зими људи дружили око огњишта. На салашу није било струје, а светлост једне петролејке је била довољна да жене плету, мушкарци картају, а ми се деца играмо на поду. Људима није било тешко да коњским запрегама долазе у Нови Сад. И онда је народ био чист и обучен, али није био захтеван, живео је једноставније. Данас је модерни начин живота толико брз да човека просто хвата паника, што је било јуче није данас, а неће бити ни сутра. Људи су хендикепирани, не знају да се друже. И такав начин живљења довео нас је до отуђења? – То је истина. Све више се људи у цркви жали да су усамљени, иако су здравствено добро. Бомбардују нас непотребним информацијама, пуно се гледа телевизија. Човек се емотивно разградио, па му самим тим пада и физички имунитет. То је јако опасно ако човек не зна да се заштити или се нечим не допингује. Људи су отупели за лепотом. Ако у разговору није фрка, неки проблем, онда то за њих није прича. Не знају да изађу из тог менталног склопа, а довољно је, рецимо, само да оду до природе или код пријатеља. Често им говорим да ураде неко добро дело, а они се питају које. Kад кажем да покупе ђубре око зграде, они узврате да ће им се комшије смејати. Сваки нормалан човек ће то поздравити, а не исмејавати. Ту је Црвени крст, Kоло српских сестара, има толико људи којима треба помоћ. Човек мора да се укључи и помогне, да се осећа корисним. Да ли се све то дешава смишљено и намерно? – Апсолутно се ради систематски. На делу је заглупљивање и старих, и младих, да би затупели, како би се лакше манипулисало масама. Просечни Американац кад види на улици да се нешто дешава, иде да укључи ТВ, уместо да верује рођеним очима. Нажалост, ту смо и ми негде, и плаћамо данак томе. Има 600 пријатеља на Фејсбуку, а ујака на Ченеју није посетио годину дана. Да ли је то нормално? Емпатија је толико одсутна, да је забрињавајуће. Деца ће због тога много да нам пате, што их нисмо на прави начин припремили за живот. Људи губе самопоуздање, све су склонији да комуницирају с машином, него са живим људима. Обраћају се психијатру да би добили лек, а он мора да упише неку шифру болести, депресија, биполарност… И тако постају зависници. Kолико је сиромаштво допринело томе? – Већ 20 година смо друштво у транзицији. Има истине у народној изреци "сиромаштво на врата, поштење кроз прозор". Човек је склон да у немаштини уради свашта не би ли дошао до неког профита. С друге стране, има људи који тврде да су обезбедили и унучиће, а несрећни су и говоре да би све дали што имају, да им буде као пре. При том, није фер тако васпитавати децу. То је лудост, деца морају да раде и труде се. Постоји прича у којој је царски син тражио срећу, па му је један старац рекао да иде у свет, нађе срећног човека, обуче његову кошуљу и биће срећан. Тражио је царевић по целом свету, али нико му са сигурношћу није рекао да је срећан. Једног дана је наишао на чобана који је чувао овце поред пута. Питао га је да ли је срећан, а пастир је одговорио да је он најсрећнији човек на свету. Kад је затражио да обуче његову кошуљу, чобан је одговорио да је нема. Значи, можеш живети у златној палати и бити несрећан, а у колиби да си срећан. Све је ствар човековог духовног стања. Слобода је духовна категорија. Ништа да нас не пороби, све да употребимо, а ништа злоупотребимо. Духовник сам у затвору, па им често говорим, да можеш бити слободан у затвору, а на слободи у затвору који си сам себи направио. И време је важан животни ресурс, не можемо да га надокнадимо. Само једном имамо 20 година, данашњи дан је свануо и неће више никада… Ипак, забрињава колико је беса нагомилано у људима? – Избијају бес и нетрпељивост, што значи да смо се урушили још више од свега што сам споменуо. Живимо у стресу, изгубили смо осећај за ближњег. Човек без вере је гори од животиње, а оно што га разликује од ње је управо та словесност. То је показао 20. век, кад је човек рекао да је сам себи довољан, да нам не треба Бог, да ћемо све ми да решавамо, да одређујемо стандраде и по њима живимо. Сам себи сам Бог. Човек је постао најјефтинија роба. Постали смо саможиви у тој инстант варијанти, само ја, само мени и сад одмах све мени. Ни не чуди што све више бракова пуца. Лош пример дајемо деци. Kакав је однос Новосађана према цркви? – Данас више људи долази у цркву него пре. Незахвално је коментарисати зашто народ долази у цркву. Неко воли амбијент, неко воли да пева, па је у хору, неко је побожан, неко жели само да покаже тоалету… Сви су ту, и велики и мали, и паметни и глупи. Kад човек дође у године стави прст на чело, направи неки резиме, па има потребу да долази у цркву. Старом човеку и јесте место у цркви. Осећа припадност тој заједници као с 20 година што је имао екипу на журкама. Међутим, општи тренд је да се црква пљује, омаловажава, смањи њен друштвени утицај. Потенцирају се неке аномалије због неких свештеника што се не понашају адекватно, форсира се израз "попови-лопови" и истичу негативне ствари. На крају крајева, свештеници су из народа. Kакав народ, такви и свештеници. Спрам вас и кнезови ваши, пише у Светом писму. Kако сте заслужили, такве сте и добили. Иста ствар је и са влашћу као и осталим сегментима друштва, здравству, образовању… Kако коментаришете вернике који воле да се "похвале" што већим крстом на ретровизору својих кола? – Знам за такве појаве и та особа није верник. Вера је изнад нације, то увек морамо да имамо у виду. Не можемо да повезујемо веру и националност, иако се у православном свету тако идентификују. Kод нас се подразумева да си православац ако си Србин, што није истина. Има доста Хрвата који су православне вере као и других, разних примера. Али званичан назив је Српска православна црква (СПЦ)? – Јесте, а правилније би било да кажемо Црква православних Срба као што је код Румуна случај. Обнављањем патријаршије у Kраљевини Југославији почео је да се примењује израз СПЦ и уврежио се као званични. Све је то новијег датума, од Париске комуне кад су почеле да се праве националне државе, па и националне цркве. Мислим да је све то у служби неких сила које желе да владају светом и на тај начин лакше управљају народима. У муслиманском свету је то боље решено. Етнофилетизам је нас православне ограничио и не можемо на прави начин да посведочимо нашу веру која је велико богатство. У дијаспори наше заједнице потенцирају на националном, а требало би на верском моменту. Зато им и говорим да васпитавају децу у духу православља, а не да буду Срби. Они ће сами у православном свету наћи свој српски фолклор. Људи зато што не познају православље иду у ислам. Фасцинирани су тим јединством, саборношћу вере и тај осећај припадности их привлачи. Делује да смо ми као народ далеко од јединства? – Склони смо поделама. Наметнуто нам је споља да се стидимо себе, па је дошло време да је у Србији срамота рећи да си Србин. На првом месту Јевреји могу да нам послуже као пример како се воли свој народ. И Грци држе до традиције, вере, породице, иако не иду пуно у цркву. Сами себе смо отуђили од онога што јесмо и што треба да будемо. Други светски рат је последица југословенства и те отуђености која се форсирала, а изграђено је на нашем српском патриотизму и државотворности. Сви остали народи сада имају своје државе, да неко случајно не помисли да их осуђујем због тога, напротив, али ми смо изгубили себе, сервирајући се њима како би показали да смо широкогруди. Та наша сервилност просто прелази, нећу претерати ако кажем, у неко лудило. Мазохизам, не знам како бих то назвао што сами себе толико можемо да унизимо у односу на окружење и остале народе. Да би се вратили себи, морамо се вратити основним вредностима, духовно обновити, да би се обновили и национално и економски. Ако се не обновимо духовно, нема нам спаса. И онда смо стигли до тога да нам је све више деце огрезло у наркоманији? – Систем живљења је наметнут и мораш да радиш два посла да би преживео. У томе највише испаштају деца која су запостављена и недостатак љубави је углавном главни узрок за њихово дрогирање. Нажалост, граница наркоманије се помера јер је дрога доступна. Већ у основној школи деца знају где могу да набаве дрогу, дилери су по школским двориштима, поготово на журкама, сви пуше марихуану и нико то не решава. Проблем је што млади све мање хоће да се лече јер имају алтернативу, а то је метадон. Kласична синтетичка дрога. Човек на њој је неупотребљив, код нас се то каже "мирна луда". Јешће ако му даш хране, пиће воде ако га понудиш… Сматрате да држава не решава овај озбиљан проблем? – Није популарно причати о томе, али метадон је гори од хероина. Не треба бити много паметан и видети да је држава дилер. Дрогирају омладину на рецепт под изговором да се смањи криминал на улицама, а заправо та младеж постепено умире. Стално сам избегавао о томе да причам, да ме неко из државе не прозове погрешно. Метадонски центри пројектно функционишу и профит је у питању. С тим би морало да се прекине јер се чини злочин према нашој деци. Имали смо доста случајева да смо овисника морали с метадона пребацити на хероин, па га тек онда скидати. С метадона је јако тешко скинути човека. Апелујем и молим родитеље да не буду наивни јер се метадон деци даје као лек. На тај начин умире своју савест, мислећи да лече децу, а она умиру. Да ли је хероин и даље први на листи опијата који се најчешће користе? – Хероин више није популаран, сад су неке брзине у моди, тако да их назовем. Њих комбинују с алкохолом и та комбинација је смртоносна. Данас све чешће имамо смрт гушењем, али је заправо реч о предозирању. Заправо, смрт се званично заведе као гушење јер је отказао рефлекс за дисање. Иако је стало срце, не води се као овердоз. То је последица конзумирања тих дрога и оне тако утичу на организам. Kакве је резултате до сада постигла "Земља живих"? – Kроз нашу заједницу прошло је око 4.000 особа. Од тога броја је цео програм који траје 2,5 године издржало њих 400, а рецимо да их је 90 добро. Има и оних који нису пун програм прошли, а скинули су се. У заједници се не користе никакви лекови већ су заступљени ред, рад и молитва. Инсистирамо да се скину с дроге пре него што дођу код нас. Приватно на некој клиници или суво код куће, како год. Морају доћи чисти. Боравак код нас је бесплатан јер нас издржава манастир Kовиљ. Имамо помоћ и кроз пројекте, а помаже нас и Град Нови Сад. Kако после изласка из заједнице протиче ресоцијализација? – Ресоцијализација је проблем за себе зато смо и покренули пројекат "Kућа на пола пута", како би се уклопили у друштво које баш није спремно да их прими. У Европској унији људи који су завршили такве терапијске заједнице су најтраженија радна снага јер су тимски радници. На нивоу града постоји одлука да јавна предузећа морају да приме на волонтирање особе које су прошле терапију, али не постоји волонтерски додатак. Пре су добијали 25.000 динара које су таман амортизовале тај прелазак и уклапање у заједницу. Сад им је без тога тешко. На нивоу града постоји добра воља док је у републичким органима нема. Држава чак ни нема регулативно тело које ће да одреди стандард у лечењу наркомана, да се зна ко може и како да их лечи. Једноставно, нема ништа. Тек је пре неколико година основана је Kанцеларија за борбу против дрога. Често истичете да таворимо као друштво? – Тачно тако. Потребно је да се људи окрену себи и породици, да распознају самог себе. Родитељи немају стрпљења, нико ни са ким неће да прича. Дружења нам недостају. Требало би бар недељом увече да сви будемо око стола. То нас је држало, сећања на породичне моменте негују и греју душу. Нисам професионално деформисан да нешто намећем, али се неминовно морамо вратити вери, хришћанским вредностима, да би се вратили себи. Ако се то не деси, ни Европа неће постојати. Ајфелова кула ће за 50 година бити највиша џамија на свету. Нови члан Статута ЕУ требао је да формулише Европу као заједницу која почива на хришћанским темељима, али није усвојен. Полако се ближите пензији? – Откад ме је владика шумадијски Сава рукоположио за свештеника и поставио у ову парохију, где сам и сад, прошло је 30 година. Kад сам дошао овде, то је било велико село, као и атмосфера. Мало, по мало, постали смо део града и трудили смо се да га унапредимо колико смо могли. Подигли смо храм Вазнесења господњег и цркву у Шангају. Превели смо доста светих књига и црквених списа на Ромски језик. Остало ми је четири године до пензије и мислио сам да се посветим пчелама. Међутим, наркоманија је мој усуд и нећу моћи без "Земље живих". Неће нико да ме замени јер нема ту пара (смех). Разговарао: Дејан Игњић Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Мој Нови Сад
  2. Вера човекова није ништа друго, него отварање врата душе и допуштање Богу да уђе, казао је Свети владика Николај Велимировић. Познајемо ли нашу веру? Умемо ли да се молимо и умемо ли да верујемо? На ова и многа друга питања покушали смо да пронађемо одговоре у емисији „Оче, да те питам“. Гост емисије био је протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику. Емисија је емитована 17. октобра 2019. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Викарни Епископ ремезијански Стефан, са благословом Патријарха српског Иринеја, служио је данас, 26. августа 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду, поводом прославе иконе Пресвете Богородице Страдалне. Епископу Стефану саслуживали су протојереји – ставрофори Радич Радичевић и Станко Трајковић, протојереј Невенко Сукур, јереј Милош Марковић и ђакон Петар Бакајлић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Светој Литургији присуствовао је др Милета Радојевић директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама и многобројни верни народ. Пре пет година у храму Светог Симеона Мироточивог урађен је и постављен трон за икону Пресвете Богородице Страдалне. Од тада овај храм литургијски прославља спомен ове иконе. И ове године су, по традицији, трпезу љубави и послужење за све присуне приредили гђа Станимирка Свирчевић и гдин Миша Марковић власник ресторана „Дрен“. После одслужене Свете Литургије и резања славског колача Епископ Стефан је служио и парастос добротворима овог светог храма. Након тога Епископ Стефан је надахнутом беседом поучио свештенство храма и верни народ, преносећи благослове Његове Светости Патријарха Иринеја, и том приликом је рекао да ће дати Бог да буде на Новом Београду „изграђено још више светих храмова у којима ћемо моћи још више и још чешће да се молимо и причешћујемо Светим Тајнама. И на тај начин, да некако, колико је то могуће здравимо“. На крају се, испред братства храма Светог Симеона Мироточивог и верног народа, протојереј – ставрофор Радич Радичевић захвалио Преосвећеном Епископу Стефану за његов труд и молитвено залагање. Извор: Радио Слово љубве
  4. Драга браћо и сестре! У четвртак, 4. априла 2019. године, у 17:00 часова, у славној цркви Лазарици у Крушевцу, приредиће се дочек Његовом Високопреосвештенству Архиепископу града Прага и све Чешке Господину Михаилу и Његовој високој делегацији. Служиће се свечана доксологија Господину Михаилу, а у наставку и вечерња служба, након које ће у амфитеатру цркве Лазарице бити приређено духовно вече и разговор са Господином Михаилом и нашим Преовећеним Епископом Господином Давидом. Позивамо вас да узмете учешћа у овом значајном духовном догађају. ДОБРО ДОШЛИ! Епархија крушевачка
  5. Са благословом Патријарха српског г Иринеја и Епископа ваљевског г Милутина одржаће се духовно вече у част св. Нектарија Егинског, 2. априла 2019. у Руском дому са почетком у 19.00 часова. Редакција: Поуке.орг
  6. У недељу 31. по Духовима - Светих Праотаца, 30. децембра 2018. године, на дан успомене Светог пророка Данила, Светог преподобног мученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију и осветио живопис у храму Преображења Господњег у Трновици. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереји-ставрофори Видоје Лукић, архијерејски намјесник зворнички и Славенко Томић, парох треће парохије зворничке, Вујадин Станишић, парох прве парохије доњобрезичке, Драгиша Томић, надлежни свештеник и протођакон Богдан Стјепановић. Послије замвоне молитве Епископ је осветио живопис у храму, који је живописао г-дин Јован Атанасковић из Београда. Епископ Фотије се на крају свете Литургије обратио вјернима пригодном бесједом, потом је одликовао Архијерејском граматом поједине добротворе који су помогли приликом живописања храма. У току Литургије, Епископ је рукоположио, у свештени чин ђакона, дипломираног теолога Давора Арнаута, вјероучитеља у Зворнику. Архијерејској Литургији је присустовало велики број вјерника парохије кисељачко-јасеничке и трновичке и већина је приступила Светој тајни причешћа. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  7. На почетку емисије отац Мирчета тумачио је Свето Јеванђеље које се чита на 30. недјељу по празнику Педесетнице, које нам доноси причу о богатом младићу, који се на Христов позив: Раздај све имање своје и крени за Мном, ипак, није могао одрећи свога богатства Христа ради, цитирајући Христове ријечи: Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство небеско. Отац Мирчета говорио је и о празнику посвећеном дјеци- Дјетињцима, којим нас Црква припрема за празник Рођења Богомладенца Христа, кроз породичне односе и породицу као Малу Цркву и подсјећају да је благословеније давати (даривати) него примати. Звучни запис емисије Отац Мирчета одговарао је и на питања слушалаца о Божићном и посту уопште и богослужењима у току овог поста. “Пост је вријеме за интензивније духовно дјелање“-каже отац Мирчета. Отац Мирчета одговарао је на питања о одласцима код људи који се баве враџбинама, колико је то опасно по духовни живот и како да препознамо људе који се тиме баве. Говорећи о послушању духовнику отац Мирчета је говорио о односу духовног оца и чада, a говорио је и о молитви, за коју каже да није нимало лак посао и да је то цијела наука која је неодвојива од живота православног Хришћанина. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако будете саслушали ову душекорисну емисију са оцем Мирчетом Шљиванчанином. Извор: Радио Светигора
  8. Обраћајући се учесницима скупа, Епископ бачки је казао да је сећање суштина празника. Када кажемо сећање, не мислимо на обичну интелектуалну реминисценцију, на размену информација, сазнања и података о некадашњим личностима и догађајима, него мислимо на живо сећање, сећање у духовном смислу, посебно ми хришћани, на литургијско сећање, а оно значи оживљавање давних личности и догађаја. Ми о празницима и у том литургијском сећању, на неки начин, тајанствено и чудно, али ипак реално, постајемо савременици догађаја и учесници са другим личностима, а у исто време је то предокушање, антиципација будућих догађаја, навео је владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је истакао да овај скуп не доживљава као обично, радно окупљање, већ празнично. У свим религијама и културама, оне најзначајније ствари се прослављају више дана и то је посебно наглашено у традицији наше Православне Цркве. У литургијском смислу празновање се дели на три дела: један уводни, који се зове претпразништво, онда главни празник, и следи период попразништва, где празник и даље траје, али постепено се приводи своме завршетку. У нашем данашњем контексту, ја се усуђујем да кажем да сматрам овај скуп једним свечарским, али озбиљним научним скупом, где као Претпразништво обележавамо и славимо Мајску скупштину, као сâм празник Велику народну скупштину у Новом Саду, и као Попразништво – наше време, нас у овом нашем времену, са одговорношћу за време које је пред нама, поручио је владика Иринеј. Наглашавајући да овакви скупови осветљују осетљиви период наше историје, председник Матице српске је оценио да су научна истраживања драгоцена данас када треба да ваљано изучимо формулу опстанка у глобалном европском и светском поретку. Уколико тачније и верније опишемо природу света у којем постојимо, утолико ћемо се на међународној, војној, политичкој и економској сцени изборити за достојанствени опстанак српског народа и свих народа који са Србима деле животни простор, истакао је професор Драган Станић. Два велика догађаја, Мајска скупштина и Велика народна скупштина, међаши су али и сведоци целокупне наше историје и борбе нашег народа за идентитет и слободу, оценио је господин Игор Мировић, додајући да је епилог тог времена и те истрајне борбе управо Велика народна скупштина одржана у Новом Саду, када су победила начела једнакости и равноправности. У оквиру обележавања стогодишњице присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији, како је најавио председник Покрајинске владе, биће отворен Музеј присаједињења и откривен споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду, а у Српском народном позоришту биће изведена представа Светозар. У раду скупа учествовали су: др Љубомирка Кркљуш, др Дејан Микавица, др Горан Васин, др Љубодраг Ристић, др Александар Животић, др Мира Радојевић, др Горана Раичевић, др Слободан Владушић, др Владимир Симић, др Игор Борозан, др Тијана Палковљевић Бугарски, др Милан Мицић, др Драго Његован, др Ненад Нинковић, др Александар Хорват, др Гордана Петковић, др Владимир Баровић, др Слободан Бјелица, др Саша Марковић, др Сузана Кујунџић-Остојић, др Ђура Харди, др Габријела Губова и др Ференц Немет. Научном скупу је присуствовао бивши нишки Епископ Јован (Пурић). Извор: Епархија бачка
  9. Научни скуп на тему: „Срби у Угарској 1848–1918: Од Мајске до Велике народне скупштине”, отворен је у петак, 2. новембра 2018. године, у свечаној дворани Матице српске. Учеснике скупа су поздравили Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, господин Игор Мировић, председник Покрајинске владе, господин Здравко Јелушић, председник Скупштине Града Новог Сада, и професор Драган Станић, председник Матице српске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Обраћајући се учесницима скупа, Епископ бачки је казао да је сећање суштина празника. Када кажемо сећање, не мислимо на обичну интелектуалну реминисценцију, на размену информација, сазнања и података о некадашњим личностима и догађајима, него мислимо на живо сећање, сећање у духовном смислу, посебно ми хришћани, на литургијско сећање, а оно значи оживљавање давних личности и догађаја. Ми о празницима и у том литургијском сећању, на неки начин, тајанствено и чудно, али ипак реално, постајемо савременици догађаја и учесници са другим личностима, а у исто време је то предокушање, антиципација будућих догађаја, навео је владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је истакао да овај скуп не доживљава као обично, радно окупљање, већ празнично. У свим религијама и културама, оне најзначајније ствари се прослављају више дана и то је посебно наглашено у традицији наше Православне Цркве. У литургијском смислу празновање се дели на три дела: један уводни, који се зове претпразништво, онда главни празник, и следи период попразништва, где празник и даље траје, али постепено се приводи своме завршетку. У нашем данашњем контексту, ја се усуђујем да кажем да сматрам овај скуп једним свечарским, али озбиљним научним скупом, где као Претпразништво обележавамо и славимо Мајску скупштину, као сâм празник Велику народну скупштину у Новом Саду, и као Попразништво – наше време, нас у овом нашем времену, са одговорношћу за време које је пред нама, поручио је владика Иринеј. Наглашавајући да овакви скупови осветљују осетљиви период наше историје, председник Матице српске је оценио да су научна истраживања драгоцена данас када треба да ваљано изучимо формулу опстанка у глобалном европском и светском поретку. Уколико тачније и верније опишемо природу света у којем постојимо, утолико ћемо се на међународној, војној, политичкој и економској сцени изборити за достојанствени опстанак српског народа и свих народа који са Србима деле животни простор, истакао је професор Драган Станић. Два велика догађаја, Мајска скупштина и Велика народна скупштина, међаши су али и сведоци целокупне наше историје и борбе нашег народа за идентитет и слободу, оценио је господин Игор Мировић, додајући да је епилог тог времена и те истрајне борбе управо Велика народна скупштина одржана у Новом Саду, када су победила начела једнакости и равноправности. У оквиру обележавања стогодишњице присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији, како је најавио председник Покрајинске владе, биће отворен Музеј присаједињења и откривен споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду, а у Српском народном позоришту биће изведена представа Светозар. У раду скупа учествовали су: др Љубомирка Кркљуш, др Дејан Микавица, др Горан Васин, др Љубодраг Ристић, др Александар Животић, др Мира Радојевић, др Горана Раичевић, др Слободан Владушић, др Владимир Симић, др Игор Борозан, др Тијана Палковљевић Бугарски, др Милан Мицић, др Драго Његован, др Ненад Нинковић, др Александар Хорват, др Гордана Петковић, др Владимир Баровић, др Слободан Бјелица, др Саша Марковић, др Сузана Кујунџић-Остојић, др Ђура Харди, др Габријела Губова и др Ференц Немет. Научном скупу је присуствовао бивши нишки Епископ Јован (Пурић). Извор: Епархија бачка View full Странице
  10. Током трпезе у Манастиру Хиландару, игуман Манастира Студеница, архимандрит др Тихон, у беседи је истакао непрекинути духовни континуитет и везу монашких братстава Студенице и Хиландара од времена Светог Саве до данас. Зато је подсетио на речи Светог Саве да су братства ове две светиње, чији је ктитор Свети Симеон Мироточиви, "једно духовно тело и једна иста целина, кроз све векове, до краја овога света". Звучни запис беседе После евхаристијског сабрања у Хиландару, по благослову игумана Хиландарског Методија, игуман Тихон се у беседи осврнуо на најзначајније јубилеје наше свете Цркве које славимо наредне, 2019. године - аутокефалност СПЦ - 800 година од хиротоније Светог Саве у Никеји, затим јубилеј Хиландарког типика - 820 година од закључења овог важног документа после упокојења Светог Симеона, али и значајних 400 година од преписивања Студеничког типика у Горњој испосници Светог Саве у Студеници. Извор: Радио Слово љубве
  11. Током трпезе у Манастиру Хиландару, игуман Манастира Студеница, архимандрит др Тихон, у беседи је истакао непрекинути духовни континуитет и везу монашких братстава Студенице и Хиландара од времена Светог Саве до данас. Зато је подсетио на речи Светог Саве да су братства ове две светиње, чији је ктитор Свети Симеон Мироточиви, "једно духовно тело и једна иста целина, кроз све векове, до краја овога света". Звучни запис беседе После евхаристијског сабрања у Хиландару, по благослову игумана Хиландарског Методија, игуман Тихон се у беседи осврнуо на најзначајније јубилеје наше свете Цркве које славимо наредне, 2019. године - аутокефалност СПЦ - 800 година од хиротоније Светог Саве у Никеји, затим јубилеј Хиландарког типика - 820 година од закључења овог важног документа после упокојења Светог Симеона, али и значајних 400 година од преписивања Студеничког типика у Горњој испосници Светог Саве у Студеници. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  12. У Народној библиотеци “Др Душан Радић” у Врњачкој бањи, на Петровдан 2018. године, изузетно инзтересантно предавање на тему “Духовно стваралаштво Николаја Гогоља“, одржала је проф. др Ксенија Кончаревић, управник Катедре за славистику Филолошког факултета. Подсетимо да је др Кончаревић студије руског језика и књижевности завршила на Катедри за славистику Филолошког факултета у Београду, где је магистрирала и докторирала 1997. године, а од 2000. до 2014. радила је на Православном богословском факултету. Поред научних истраживања бави се и преводилачким радом, превасходно у домену теологије и православне духовности. Звучни запис предавања View full Странице
  13. Звучни запис беседе Говорећи о Богослужбеном циклусу началствујући свешетнослужитељ је говорио о промислу Божијем који је проткан кроз типик и дубљи смисао сваког богослужења у цркви. Након што се Светим тајнама Тијела и Крви Христове сабрани вјерни народ присајединио у великом броју, отац Далибор је позвао вјерни народ на хиротонију високодостојног архимандрита Методија (Остојића) у Викарног Епископа диоклијског, коју ће у недјељу 22. јула у 8 часова за вријеме Патријарашке Литургије обавити Његова светост Патријарх српски г. Иринеј са бројним епископима, свештенством, монаштвом и вјерним народом наше Свете цркве. Чину хиротоније ће претходити и свечани дочек Свјатјејшег Патријарха Иринеја у суботу 21. јула у 18:30 часова испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје ће се потом и служити свечана Вечерња служба са наречењем. Извор: Радио Светигора
  14. У Недјељу седму по Педесетници у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење протојереја-ставрофора Драган Митровић, протојереја Миладина Кнежевића и Мирчете Шљиванчанин, протођакона Владимира Јарамаза и молитвено учешће Његовог преосвештенства Епископа новоизабраног буеносајреско-јужноцентралноамеричког г. Кирила. Звучни запис беседе Говорећи о Богослужбеном циклусу началствујући свешетнослужитељ је говорио о промислу Божијем који је проткан кроз типик и дубљи смисао сваког богослужења у цркви. Након што се Светим тајнама Тијела и Крви Христове сабрани вјерни народ присајединио у великом броју, отац Далибор је позвао вјерни народ на хиротонију високодостојног архимандрита Методија (Остојића) у Викарног Епископа диоклијског, коју ће у недјељу 22. јула у 8 часова за вријеме Патријарашке Литургије обавити Његова светост Патријарх српски г. Иринеј са бројним епископима, свештенством, монаштвом и вјерним народом наше Свете цркве. Чину хиротоније ће претходити и свечани дочек Свјатјејшег Патријарха Иринеја у суботу 21. јула у 18:30 часова испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје ће се потом и служити свечана Вечерња служба са наречењем. Извор: Радио Светигора View full Странице
  15. Организатори ове уметничко- књижевне вечери били су храм Вазнесења Господњег у Жаркову, издавачка кућа Бернар, студио Руски Цар, у сарадњи са порталом Православие.ру, а уз подржку Сретењског манастира из Москве. Предавачи на трибини су били отац Оливер Суботић, парох Вазнесењског храма у Жаркову, Никола Дробњаковић, главни и одговорни уредник издавачке куће „Бернар“ и преводилац књиге "Разговори са старцем Илијом" Ива Бендеља. Изложба фотографија „У сусрет Руском Цару. Романови – царско служење“ посвећена је последњем Руском императору Николају II и његовој породици. Пројекат је настао са жељом и циљем да се српској публици приближи лик и дело чланова последње династије. Поред тога, да се пробуди сећање на породицу Романов, ближе упозна са животом и жртвеним служењем породице последњег Руског цара. При томе су се организатори потрудили да фотоматеријал одаберу полазећи од жеље да пре свега прикажу лепоту породице Романов, њихов свакодневни живот и служење за добробит Отаџбине и свог народа. Изложбу чине црно-беле фотографије из историjских архива и личних албума породице Романов.Изложба је тематски подељена на целине. Једну целину чине портрети чланова царске породице. Међу њима се посебно издвајају парадни портрети. Психолошки портрети доносе сву лепоту словенског лика, а гледаоци такође имају увид у моду и стил облачења са краја 19. и почетка 20. века. Управо мученик цар Николај и његова породица уживају посебну љубав код српског народа. Буђење сећања на царске мученике носи посебан значај у долазећој 2017. години, када се навршава 100 година од почетка велике руске трагедије, а 2018.године 100-годишњица мученичке кончине последњег Руског императора и његове породице, који су у Руској и Српској Цркви прибројани лику светитеља. Оптински старац Илија, духовних Патријарха Московског и све Русије Кирила, велики је поштовалац светих страстотерпаца Романових. У књизи сабраних беседа, отац Илија образлаже узроке и последице Октобарске револуције, и даје објашњење зашто је убиство цара и његове породице био тако зверски и злочиначки чин, као и зашто је здраво монархистичко уређење једини спасоносни облик владавине. Сем тога, у књизи „Разговори са старцем Илијом“ читалац може пронаћи одговоре на питања као што су: „Како пронаћи доброг духовника“, „Како победити корупцију“, „Каква треба да буде савест“ и многа друга. Отац Оливер Суботић је навео паралелу између историјских догађаја који су погодили Русију, а пар деценија касније, и Србију. Он се позвао на старчеве речи да је узрок свих несрећа и потреса што је народ, српски и руски отпао од Бога и што је постао нетрпељив, као и да, једино враћањем Богу и правим хришћанским вредностима, народ може ићи путем спасења. Господин Никола Дробњаковић је, у неформалном дијалогу, описао свој сусрет са старцем Илијом, када се и родила идеја и жеља за објављивањем беседа са великим православним духовником. Интересантно је и то што је, према речима главног и одговорног уредника издавачке куће „Бернар“, верни српски народ вишеструко повезан са старцем, имајући у виду да је сам старац дуго година био духовник светогорског Свето-Пантелејмоновог манастира и скита Стари Русик, где се подвизавао Свети Сава. Поред тога, старац је прошле године посетио Београд где се поклонио светињама и причестио верни народ. У оквиру промоције, присутнима је представљена и нова књига протојереја Андреја Ткачова "Да не би отишли". Извор: Православие.ру
  16. У суботу 4. новембра у цркви Вазнесења Господњег у Жаркову посетиоци су имали прилику да погледају изложбу фотографија посвећену цару Николају II и његовој породици. Након празничног бденија, одржана је промоција нове књиге „Разговори са старцем Илијом“ издавачке куће Бернар. Организатори ове уметничко- књижевне вечери били су храм Вазнесења Господњег у Жаркову, издавачка кућа Бернар, студио Руски Цар, у сарадњи са порталом Православие.ру, а уз подржку Сретењског манастира из Москве. Предавачи на трибини су били отац Оливер Суботић, парох Вазнесењског храма у Жаркову, Никола Дробњаковић, главни и одговорни уредник издавачке куће „Бернар“ и преводилац књиге "Разговори са старцем Илијом" Ива Бендеља. Изложба фотографија „У сусрет Руском Цару. Романови – царско служење“ посвећена је последњем Руском императору Николају II и његовој породици. Пројекат је настао са жељом и циљем да се српској публици приближи лик и дело чланова последње династије. Поред тога, да се пробуди сећање на породицу Романов, ближе упозна са животом и жртвеним служењем породице последњег Руског цара. При томе су се организатори потрудили да фотоматеријал одаберу полазећи од жеље да пре свега прикажу лепоту породице Романов, њихов свакодневни живот и служење за добробит Отаџбине и свог народа. Изложбу чине црно-беле фотографије из историjских архива и личних албума породице Романов.Изложба је тематски подељена на целине. Једну целину чине портрети чланова царске породице. Међу њима се посебно издвајају парадни портрети. Психолошки портрети доносе сву лепоту словенског лика, а гледаоци такође имају увид у моду и стил облачења са краја 19. и почетка 20. века. Управо мученик цар Николај и његова породица уживају посебну љубав код српског народа. Буђење сећања на царске мученике носи посебан значај у долазећој 2017. години, када се навршава 100 година од почетка велике руске трагедије, а 2018.године 100-годишњица мученичке кончине последњег Руског императора и његове породице, који су у Руској и Српској Цркви прибројани лику светитеља. Оптински старац Илија, духовних Патријарха Московског и све Русије Кирила, велики је поштовалац светих страстотерпаца Романових. У књизи сабраних беседа, отац Илија образлаже узроке и последице Октобарске револуције, и даје објашњење зашто је убиство цара и његове породице био тако зверски и злочиначки чин, као и зашто је здраво монархистичко уређење једини спасоносни облик владавине. Сем тога, у књизи „Разговори са старцем Илијом“ читалац може пронаћи одговоре на питања као што су: „Како пронаћи доброг духовника“, „Како победити корупцију“, „Каква треба да буде савест“ и многа друга. Отац Оливер Суботић је навео паралелу између историјских догађаја који су погодили Русију, а пар деценија касније, и Србију. Он се позвао на старчеве речи да је узрок свих несрећа и потреса што је народ, српски и руски отпао од Бога и што је постао нетрпељив, као и да, једино враћањем Богу и правим хришћанским вредностима, народ може ићи путем спасења. Господин Никола Дробњаковић је, у неформалном дијалогу, описао свој сусрет са старцем Илијом, када се и родила идеја и жеља за објављивањем беседа са великим православним духовником. Интересантно је и то што је, према речима главног и одговорног уредника издавачке куће „Бернар“, верни српски народ вишеструко повезан са старцем, имајући у виду да је сам старац дуго година био духовник светогорског Свето-Пантелејмоновог манастира и скита Стари Русик, где се подвизавао Свети Сава. Поред тога, старац је прошле године посетио Београд где се поклонио светињама и причестио верни народ. У оквиру промоције, присутнима је представљена и нова књига протојереја Андреја Ткачова "Да не би отишли". Извор: Православие.ру View full Странице
  17. Ова књига изашла је из штампе 1994. године у издању манастира Хиландара, по благослову игумана архимандрита Мојсија.Књигу су превели хиландарски монаси. Читање: https://svetosavlje.org/duhovno-rukovodjenje/ Слушање: Први део / Други део
  18. Guest

    Ђакон Ненад Илић: Световно и духовно

    Тај необичан став како људи Цркве треба да буду потпуно одвојени од живота прави нам иначе велике проблеме. Уноси у наше животе шизофрену подвојеност, чини нас скупином млаких и лицемерних људи који од Христове Цркве праве место за бежање од живота и проблема које живот у овом свету доноси. Као у дечијој игри али са некаквим наизглед убедљивим интелектуалним алибијем - цркву претварамо у заштићену кућицу у којој нам је омогућена пауза од свакодневних стресних догађаја. Тежимо идеалу недешавања, али не мистичког надилажења времена и догађаја него просто одмору у заштићеном добровољно прихваћеном резервату. Наравно да верујући људи не би требало да се страствено уплићу у политичке страначке сукобе.И наравно да не треба очекивати да висока јерерахија даје директиве за кога треба гласати на неким изборима. Али зар није необично то што се већина верујућих чим се врате у свет из "кућице" упусте мирне савести у политичке расправе и што многи од њих упорно гласају за људе који не само да се не управљају по хришћанским вредностима него чак и говоре против духовних циљева, омаловажавају духовне теме, па понекад отворено или прикривено раде и против саме цркве. Вероватно не би било добро да Црква (мислим ту наравно не само на јерархију него и на све верујуће људе који осећају припадност Цркви) заузме чврст став о томе за кога треба гласати, али више него забавно је замислити како би изгледали политички циркуси кад би политичари морали да мисле на хришћане-гласаче и кад би стрепели од тога шта ће они да одлуче. Никад се не зна колико ће људи себе доживети као Православне и црквене. Тај број може бити зависно од ситуације у хиљадама, десетинама или стотинама хиљада. Власти то у Србији одавно знају. И то давно пре комунистичких или ових садашњих времена. И циљ сваке власти је да наша црква буде под контролом. Отуда корумпирања и притисци на високу јерархију у сваком времену. Треба се томе одупрети. Није лоше то имати на уму кад престрого судимо садашњим владикама или свештеницима. И није лоше да имамо свест о томе да велики део кварова које региструјемо у црквеном животу долазе управо из тог извора. Из контроле које су разне службе успоставиле над појединцима у јерархији. То није ништа толико необично. Држава је држава, а Црква је Црква, Не само институција, него и Тајанствени организам, потенцијална озбиљна опозиција подразумеваним механизмима владавине. У загрљају државе и Цркве, Црква нигде није добро прошла. Али ако је Црква увек изложена политичкој контроли преко дела своје јерархије, не значи да једно слободно црквено јавно мњење у коме главну реч имају верујући, Народ Божији, не би могло да постане веома, веома утицајно. Ако већ не можемо да имамо миропомазаног владара који макар начелно признаје врховну власт Цара над царевима, не значи да треба да се миримо са безбожним владарима. А колико уопште хришћани озбиљно процењују своје политичко опредељење или га остављају неохристовљеном делу своје личности на слободно импровизовање - питање је за себе. У сваком случају није питање зашто се неко коме је Дух критеријум вредности бави световним и политичким темама, него пре - зашто се уопште не бави? Уплитање у политичке игре - не, али хришћанско суђење и просуђивање и прихватање одговорности поготово у временима кад су сви збуњени, можда ипак - да. Да то не би постала област нових манипулација потребно нам је јачање црквеног јавног мњења, црквене јавности. За почетак да забринемо бахате политичаре и да сами схватимо да Црква није ничије власништво сем Христово. Последице те спознаје су много озбиљније од било каквих политичких избора.
  19. Повремено ме неки добронамерни људи опомену да као ђакон ( = духовно лице, ма шта то значило) не би требало да се бавим световним темама. Тај необичан став како људи Цркве треба да буду потпуно одвојени од живота прави нам иначе велике проблеме. Уноси у наше животе шизофрену подвојеност, чини нас скупином млаких и лицемерних људи који од Христове Цркве праве место за бежање од живота и проблема које живот у овом свету доноси. Као у дечијој игри али са некаквим наизглед убедљивим интелектуалним алибијем - цркву претварамо у заштићену кућицу у којој нам је омогућена пауза од свакодневних стресних догађаја. Тежимо идеалу недешавања, али не мистичког надилажења времена и догађаја него просто одмору у заштићеном добровољно прихваћеном резервату. Наравно да верујући људи не би требало да се страствено уплићу у политичке страначке сукобе.И наравно да не треба очекивати да висока јерерахија даје директиве за кога треба гласати на неким изборима. Али зар није необично то што се већина верујућих чим се врате у свет из "кућице" упусте мирне савести у политичке расправе и што многи од њих упорно гласају за људе који не само да се не управљају по хришћанским вредностима него чак и говоре против духовних циљева, омаловажавају духовне теме, па понекад отворено или прикривено раде и против саме цркве. Вероватно не би било добро да Црква (мислим ту наравно не само на јерархију него и на све верујуће људе који осећају припадност Цркви) заузме чврст став о томе за кога треба гласати, али више него забавно је замислити како би изгледали политички циркуси кад би политичари морали да мисле на хришћане-гласаче и кад би стрепели од тога шта ће они да одлуче. Никад се не зна колико ће људи себе доживети као Православне и црквене. Тај број може бити зависно од ситуације у хиљадама, десетинама или стотинама хиљада. Власти то у Србији одавно знају. И то давно пре комунистичких или ових садашњих времена. И циљ сваке власти је да наша црква буде под контролом. Отуда корумпирања и притисци на високу јерархију у сваком времену. Треба се томе одупрети. Није лоше то имати на уму кад престрого судимо садашњим владикама или свештеницима. И није лоше да имамо свест о томе да велики део кварова које региструјемо у црквеном животу долазе управо из тог извора. Из контроле које су разне службе успоставиле над појединцима у јерархији. То није ништа толико необично. Држава је држава, а Црква је Црква, Не само институција, него и Тајанствени организам, потенцијална озбиљна опозиција подразумеваним механизмима владавине. У загрљају државе и Цркве, Црква нигде није добро прошла. Али ако је Црква увек изложена политичкој контроли преко дела своје јерархије, не значи да једно слободно црквено јавно мњење у коме главну реч имају верујући, Народ Божији, не би могло да постане веома, веома утицајно. Ако већ не можемо да имамо миропомазаног владара који макар начелно признаје врховну власт Цара над царевима, не значи да треба да се миримо са безбожним владарима. А колико уопште хришћани озбиљно процењују своје политичко опредељење или га остављају неохристовљеном делу своје личности на слободно импровизовање - питање је за себе. У сваком случају није питање зашто се неко коме је Дух критеријум вредности бави световним и политичким темама, него пре - зашто се уопште не бави? Уплитање у политичке игре - не, али хришћанско суђење и просуђивање и прихватање одговорности поготово у временима кад су сви збуњени, можда ипак - да. Да то не би постала област нових манипулација потребно нам је јачање црквеног јавног мњења, црквене јавности. За почетак да забринемо бахате политичаре и да сами схватимо да Црква није ничије власништво сем Христово. Последице те спознаје су много озбиљније од било каквих политичких избора. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...