Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'духовност'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. Међутим, ми православни имамо ТРЕЗВОУМЉЕ (ΝΗΨΗΣ, нипсис) које подразумева врло сличан однос према реалности али у перспективи живог односа према личном Богу који је утемељен на покајању и плачу (ΠΕΝΘΟΣ, пентос). У трезвоумљу је суштина непрестане молитве, која није само стално понављање имена Исусовог, посебно не као неке мантре која сама по себи има магијско дејство, већ молитве без речи која представља тихо и смирено пребивање ума и срца у сталном присуству Божијем. Лични Бог, покајање, плач, хришћански појам личности човека која је створена по икони Божијој су "менталне конструкције" за будизам којих се човек мора ослободити да би се ослободио патње (dukha). Будизам деконструише појам личности који је суштински важан за нас хришћане јер ми верујемо не само у Бога, већ Бога кога нам је открио сам Син Божији, вечносуштан Оцу, који је постао човек, ходио међу нама, пострадао за нас и васкрсао и у коме имамо вечни живот. Ово су суштинске разлике. Неки римокатолички мистици (као Томас Мертон) пробали су да нађу неку врсту синтезе између Зена и хришћанске мистике, али римокатолички мистицизам је јако далеко од исихазма, иако данас многи римокатолици показују све више интересовања за нашу традицију. Треба имати у виду да исихазам није метода као што су то будистичке методе медитације и он подразумева један целовит преображај човека у православној вери и активном литургијском животу. Само понављање Исусове молитве може да постане својеврсна идолатрија ако није засновано на правилном схватању човековог пада, греха, покајања, обожења које имамо у Христу и ако се практикује ван евхаристијског живота. Може да помогне, као што могу да помогну разне методе, али не спасава по себи. Немојте ме погрешно схватити. Нас не спасава правилно исповедање вере само по себи, као што можемо често да чујемо од квази-зилота, већ правилно исповедање вере ОРТОДОКСИЈА мора да буде праћено и ОРТОПРАКСИЈОМ (правилним животом, трудом, подвигом) кроз коју постајемо нова твар у Христу. У нама се обликује лик Христов и једино тако ће Бог у нама препознати лик свога Сина. То је спасење. Крштењем умиремо старом човеку, али без активног преображаја у Христу који подразумева наш труд тј. подвиг, крштење само по себи не делује магијски и нема ефекта без живота у Христу, пре свега евхаристијског. Кључни елемент молитве у православној традицији јесте "плач" који неопходно не подразумева само проливање суза, већ дубоко понирање у тајну пада човековог и вапај Христу из срца које жуди за животом који једино у њему имамо. О томе много лепо говори старац Силуан, који помиње "плач Адамов". Његове речи "држи свој ум у аду и не очајавај" представљају један од најјачих израза исихастичке традиције у Православљу. Ми то можемо интелектуално само донекле разумети, али без непосредног искуства ова тајна се не може заиста разумети срцем тј. целим човековим бићем. Ко је разуме и заживи силом Духа Светога још у овом животу, све остало сматра за "трице и кучине". Царство небеско је у нама, у нашем срцу. Читава књига поука Старца Силуана је написана у благодатном стању молитвеног плача и само читање његових поука делује као духовни лек. Богу нису потребне наше молитве и наше жртве, наше службе, појање, то све треба нама да бисмо се одвојили од оног пролазног и привременог и заживели у Духу Светоме. Он тражи наше срце да би га испунио својом љубављу, тј. нетварним енергијама које су сам Бог. Тада човек постаје Бог по благодати иако и даље остаје људска личност (ипостас). Молитва која не долази из срца покајног обично је расејана, испуњена сликама и маштањима, док молитва која долази у покајању води истинском духовном препороду. Овде не мислим на покајање као кајање због неких наших сагрешења иако је то важно за покајање, већ покајање као начин живота, начин постојања који нас враћа у аутентични однос са Богом који је Адам имао пре пада. Завршио бих са пар цитата из незаборавног текста о. Василија Гондикакиса (бившег игумана Ивирона, великог и светог старца) "Монашко ткање на чунку живота". Овде ћете наћи многе одговоре на ваша питања: http://www.manastirvavedenje.org/page66.html "Православни монах није просто “мистичар”. Он не спада у оне који покушавају да преко неке одређене дијете или технике постигну високи степен самосавладавања и аскетских подвига. Јер сваки људски труд, сам за себе, припада овоме вијеку и као такав је безначајан и неспособан да побиједи смрт, било у монаху билу у брату. Заиста, тајна православног монаха је тајна васкрслог човјека. Циљ монаховог живота није да постигне личну сконцентрисаност или напредак, него да буде служитељ тајне спасења, тиме што не живи за себе него за Онога који је за нас умро и васкрсао. И за сву браћу." Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  2. Ово је јако важно питање. Пре доласка у манастир гутао сам литературу о Зен будизму и дан данас имам дубоко поштовање према култури коју је овај духовни правац подстицао на Далеком истоку. Међутим, када сам почео да читам о исихазму разумео сам да ми православни имамо много више од тога. Одређене методе чак могу изгледати јако сличне. Например будистичка пракса sati (на енглеском mindfulness) који подразумева неговање активне пажње (сабраностси) на унутрашња и спољашња искуства у садашњем тренутку, чиме се зауставља неконтролисани покрет ума било у правцу размишљања о прошлости или будућности је веома важна у будизму и данас се примењује у разним облицима у борби против стреса и других болести садашњег времена. Међутим, ми православни имамо ТРЕЗВОУМЉЕ (ΝΗΨΗΣ, нипсис) које подразумева врло сличан однос према реалности али у перспективи живог односа према личном Богу који је утемељен на покајању и плачу (ΠΕΝΘΟΣ, пентос). У трезвоумљу је суштина непрестане молитве, која није само стално понављање имена Исусовог, посебно не као неке мантре која сама по себи има магијско дејство, већ молитве без речи која представља тихо и смирено пребивање ума и срца у сталном присуству Божијем. Лични Бог, покајање, плач, хришћански појам личности човека која је створена по икони Божијој су "менталне конструкције" за будизам којих се човек мора ослободити да би се ослободио патње (dukha). Будизам деконструише појам личности који је суштински важан за нас хришћане јер ми верујемо не само у Бога, већ Бога кога нам је открио сам Син Божији, вечносуштан Оцу, који је постао човек, ходио међу нама, пострадао за нас и васкрсао и у коме имамо вечни живот. Ово су суштинске разлике. Неки римокатолички мистици (као Томас Мертон) пробали су да нађу неку врсту синтезе између Зена и хришћанске мистике, али римокатолички мистицизам је јако далеко од исихазма, иако данас многи римокатолици показују све више интересовања за нашу традицију. Треба имати у виду да исихазам није метода као што су то будистичке методе медитације и он подразумева један целовит преображај човека у православној вери и активном литургијском животу. Само понављање Исусове молитве може да постане својеврсна идолатрија ако није засновано на правилном схватању човековог пада, греха, покајања, обожења које имамо у Христу и ако се практикује ван евхаристијског живота. Може да помогне, као што могу да помогну разне методе, али не спасава по себи. Немојте ме погрешно схватити. Нас не спасава правилно исповедање вере само по себи, као што можемо често да чујемо од квази-зилота, већ правилно исповедање вере ОРТОДОКСИЈА мора да буде праћено и ОРТОПРАКСИЈОМ (правилним животом, трудом, подвигом) кроз коју постајемо нова твар у Христу. У нама се обликује лик Христов и једино тако ће Бог у нама препознати лик свога Сина. То је спасење. Крштењем умиремо старом човеку, али без активног преображаја у Христу који подразумева наш труд тј. подвиг, крштење само по себи не делује магијски и нема ефекта без живота у Христу, пре свега евхаристијског. Кључни елемент молитве у православној традицији јесте "плач" који неопходно не подразумева само проливање суза, већ дубоко понирање у тајну пада човековог и вапај Христу из срца које жуди за животом који једино у њему имамо. О томе много лепо говори старац Силуан, који помиње "плач Адамов". Његове речи "држи свој ум у аду и не очајавај" представљају један од најјачих израза исихастичке традиције у Православљу. Ми то можемо интелектуално само донекле разумети, али без непосредног искуства ова тајна се не може заиста разумети срцем тј. целим човековим бићем. Ко је разуме и заживи силом Духа Светога још у овом животу, све остало сматра за "трице и кучине". Царство небеско је у нама, у нашем срцу. Читава књига поука Старца Силуана је написана у благодатном стању молитвеног плача и само читање његових поука делује као духовни лек. Богу нису потребне наше молитве и наше жртве, наше службе, појање, то све треба нама да бисмо се одвојили од оног пролазног и привременог и заживели у Духу Светоме. Он тражи наше срце да би га испунио својом љубављу, тј. нетварним енергијама које су сам Бог. Тада човек постаје Бог по благодати иако и даље остаје људска личност (ипостас). Молитва која не долази из срца покајног обично је расејана, испуњена сликама и маштањима, док молитва која долази у покајању води истинском духовном препороду. Овде не мислим на покајање као кајање због неких наших сагрешења иако је то важно за покајање, већ покајање као начин живота, начин постојања који нас враћа у аутентични однос са Богом који је Адам имао пре пада. Завршио бих са пар цитата из незаборавног текста о. Василија Гондикакиса (бившег игумана Ивирона, великог и светог старца) "Монашко ткање на чунку живота". Овде ћете наћи многе одговоре на ваша питања: http://www.manastirvavedenje.org/page66.html "Православни монах није просто “мистичар”. Он не спада у оне који покушавају да преко неке одређене дијете или технике постигну високи степен самосавладавања и аскетских подвига. Јер сваки људски труд, сам за себе, припада овоме вијеку и као такав је безначајан и неспособан да побиједи смрт, било у монаху билу у брату. Заиста, тајна православног монаха је тајна васкрслог човјека. Циљ монаховог живота није да постигне личну сконцентрисаност или напредак, него да буде служитељ тајне спасења, тиме што не живи за себе него за Онога који је за нас умро и васкрсао. И за сву браћу." Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР View full Странице
  3. Епископ бачки др Иринеј Буловић: Свети Сава, највећи син српског народа, уобличио је наш национални идентитет. Русија са председником Путином последња линија одбране хришћанских вредности. Српска православна црква данас започиње свенародно прослављање великог и за нашу државу и народ капитално важног јубилеја: осам векова аутокефалности. Прва у низу је прослава у манастиру Жича, где ће данас бити одржана света саборна архијерејска литургија, коју ће служити Његова светост патријарх српски Иринеј, са свештенством СПЦ. Одмах потом, сутрадан, јубилеј ће бити обележен посетом Пећкој патријаршији и Косову и Метохији и настављен 8. и 9. октобра у Београду - свечаном академијом у Сава центру и отварањем изложбе у Музеју СПЦ. Тим поводом, у интервјуу за "Новости", Његово преосвештенство епископ бачки др Иринеј Буловић говори о пресудним моментима који су у минулих осам векова обележили духовност СПЦ и васцелог српског народа. На питање које би посебно капиталне догађаје издвојио, епископ Иринеј каже: - Пре него што одговорим на ово ваше уводно и начелно питање, жеља ми је да уредништву, сарадницима и читаоцима "Новости" честитам изузетну годишњицу која је послужила као повод за овај наш разговор - осамстоту годишњицу откако је Свети Сава, највећи син српског народа, издејствовао (не на превару изнудио, како је оклеветан управо у овој, јубиларној години) аутокефалију, што ће рећи пуну канонско-јурисдикцијску самосталност, за Српску православну цркву, а он сам изабран и посвећен за првог аутокефалног архиепископа "српских и приморских земаља". Тај благословени догађај није само трајно обележио српску духовност у најширем смислу те речи - верску праксу, народни етос, културу и све њене плодове - него је и коначно уобличио национални идентитет нашег народа. * Које одлике утемељене на учењу Светог Саве преовлађују у нашем идентитету? - Преовлађујући - додуше, не и једини - садржај нашег идентитета јесте светосавски завет или светосавље, схваћено као "православље српског стила и искуства", како се у своје време изразио Свети Јустин Ћелијски (Поповић). По њему, "Србин је само онда прави Србин ако иде светосавским путем". То је "пут који води у живот", пут богочовека Христа, пут јеванђелски, пут светих угодника Божјих, пут већине наших предака. Светосавље, дакле, није алиби за националну искључивост, није варљива религијска љуштура испод које се крије обоготворење "крви и тла". Једном речју, Савиндан није и никада не треба да буде неко српско Степинчево. Следствено, ми не оспоравамо Србима који нису православни, него припадају некој другој вероисповести, право на српски национални идентитет, него само указујемо на битну одредницу духовног и културног бића Српства и његовог историјског пута. Пресудне станице на том путу, како их ја видим, јесу најпре тековине немањићког периода, блиставог у сваком погледу, затим допринос наше Цркве опстанку народа и његовог духовног наслеђа, увек под светосавским знамењем, најпре под туђинским игом и у туђим царевинама, а онда и у процесу националног ослобођења и уједињења. И, најзад, у наше време, у процесу болног постепеног духовног опоравка после вишедеценијских духовних лутања и огромних страдања наше цркве и нашег народа. * На једном скупу у Матици српској, истакли сте да су за нашу Цркву од сваке опасности споља, "опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници". Има ли наша Црква данас вернике и духовнике достојне оних у време Светог Саве? - И даље мислим оно што сам изрекао у Матици српској. Али, хвала Богу, и данас наша Црква има правих духовника и искрених верника, достојних духовних потомака Светога Саве, и то у много већем броју него што се обично мисли. У животу сам имао прилике да многе од таквих духовника и верника и лично упознам. То ми је увек био подстицај да се и сам трудим да идем њиховим стопама и да не клонем у искушењима. Они се, наравно, не размећу и не рекламирају. Да то чине, не би били оно што јесу. А на нашој јавној, посебно медијској сцени, виде се углавном они други, они који посрћу на светосавском путу или су, штавише, са њега скренули. Наши медији, нажалост, њихову појаву и бројност по правилу преувеличавају. Хвала "Новостима" што веома често, практично у сваком броју, пишу о некадашњим и данашњим духовним и моралним горостасима, истинским верницима и родољубима, живим примерима чојства и јунаштва! * Какву поруку у вези са КиМ наша јавност може да очекује са свечаности у Жичи, Пећкој патријаршији, Београду? - Исту као и увек до сада, од Косовског боја давне 1389. године до косовског боја данас: Косово и Метохију не могу нам заувек отети без нашег пристанка, а ми га нећемо дати. Бог је спор, али достижан, каже мудро наш народ. * СПЦ је донела принципијелну одлуку да отпочне дијалог са неканонском Македонском православном црквом. Да ли ће тај дијалог у блиској будућности бити успостављен? - Наша Црква не почиње сада дијалог са својом децом која су, завођена и заведена, ушла у раскол са њом. Она тај дијалог води већ деценијама, од самог настанка раскола пре 52 године, стрпљиво и са љубављу их позивајући да се врате у јединство са Црквом, без чега тешко да има спасења, да прихвате вековни канонски поредак Православне цркве и да искључиво на том основу, без ванцрквених мотива и противцрквених утицаја, уложе напор да дођу до потпуне црквене самосталности, ако им је она циљ. Куда води самовољно отцепљивање и самопроглашавање могу, поред сопственог искуства, да се увере и на примеру садашње трагичне црквене ситуације у Украјини и великог раскола у васељенском православљу. * Дијалог је пре неколико година био прекинут због прогона и страдања архиепископа охридског Јована и Охридске архиепископије. Ко за то сноси одговорност? - Одговорност за то сноси, разуме се, првенствено државни врх у Скопљу, без чије политичке одлуке судско-полицијско шиканирање не би ни било могуће. Али, велики део одговорности сноси и јерархија у расколу, која не само да није осудила кршење основне људске и грађанске слободе вероисповести и савести, него је мирно посматрала муке своје браће и сестара по вери и крви. Неки од њених чланова били су, нажалост, и подстрекачи прогона, или пак саучесници у његовом вршењу. Архиепископ Јован је данас на слободи, али он још нема ослобађајућу одлуку суда, тако да му Дамоклов мач нове судске фарсе и новог тамновања и даље виси над главом. И поред те жалосне чињенице, ми смо отворени и спремни за дијалог, а да ли ће и када ће бити обновљен, не зависи само од нас. * Одјекнула је ваша порука да Црквом не могу да управљају никакви председници држава јер једина глава Цркве јесте богочовек Исус Христос. Назире ли се излаз из тешке ситуације у којој се налази Митрополија црногорско-приморска? - Митрополија црногорско-приморска јесте у тешкој ситуацији, али су у тежој они који јој стварају тешкоће - а знамо ко су и какви су - јер не схватају да они данас јесу, а сутра нису. Док Црква Божја, у њеном оквиру и споменута Митрополија, јесте ту где јесте током многих векова и биће ту током многих будућих векова. Начелно, по речима Светога писма, Цркву ни врата пакла не могу надвладати, а конкретно - упркос читавој бесомучној пропаганди, клеветама и хајкама, народ у Црној Гори, Срби и несрби, највеће поверење има управо у Српску православну цркву, што на лицу места значи, у Митрополију црногорско-приморску. Излаз из невоље се не назире него је очигледан: ако ништа друго, државна врхушка Црне Горе треба, у сопственом политичком интересу (наглашавам: политичком јер им појмови духовног и континуирано историјског, па ни националног у било ком издању нису ни блиски ни јасни), да остави Цркву на миру и да, када се већ нуди у "евроатлантске интеграције", поштује бар стоти делић правила игре у земљама атлантске цивилизације. У противном ће се истрошити у гашењу пожара паљењем нових ватри, а Цркву, односно Митрополију, неће уништити него ће сама сагорети. * Било је у историји таквих примера "сагоревања у гашењу пожара паљењем ватре". - Пример у историји има безброј. Синан-паша је веровао да ће, када спали мошти Светог Саве, сажећи и његово присуство у српском народу. Исход је био супротан: он, Синан-паша, ојачао је, мимо своје воље и намере, присуство и утицај Светог Саве у српском народу и шире. Брежњев је у своје време обећао совјетским грађанима да ће им на телевизији показати последњег живог попа, како се изразио. Данас је на челу моћне обновљене Русије председник који је истински, а не само политички, верујући православни хришћанин (лично сам сведок да пуних пет сати стоји на богослужењу), а Русија је последња линија одбране хришћанских вредности, што више од многих, ако не и од свих, схвата данашњи римски папа Фрања (Франциско) Први, који са московским патријархом Кирилом потписује у Хавани поруку о хришћанској мисији и одговорности у савременом свету. Од многих других примера испала би читава књига, а не интервју, али ова два су више него довољна и речита. * Оштро сте одговорили Хрватској бискупској конференцији на писмо у којем она врх наше Цркве оптужује за распиривање мржње. Може ли се ускоро очекивати и одговор СПЦ који сте најавили? - Одговор је већ одавно спреман. Треба нам само још једна мала допуна. * Да ли је после тог догађаја било контаката између СПЦ и Католичке цркве у Хрватској? - Увек постоје сусрети и разговори наших епископа и хрватских бискупа у границама савремене Хрватске. Посебни контакти између Српске православне цркве као целине и Хрватске бискупске конференције не постоје већ годинама. * Папа Фрања се нашао на удару хрватске деснице после изјаве да Степинац неће скоро бити канонизован, те да помоћ у решавању недоумица очекује од патријарха Иринеја. Да ли је на ову тему било контаката на релацији СПЦ - Ватикан? - Посебних службених контаката по том конкретном питању није било, али контакти са Ватиканом, односно службеним језиком, са Светом столицом, по разним питањима, редовни су и конструктивни. ВЕЛИКА ЧАСТ *A Недавно вам је епископ петерхофски Силуан, ректор високошколске установе Руске цркве, уручио почасни докторат Духовне академије. Шта вама лично значи ово признање? - Велику, иако незаслужену, част. ЗАЛАГАЊЕ ПРОФЕСОРА ГРАЈФА *A Верујете ли да ће уродити плодом залагање истраживача Института за Холокауст "Шем олам" у Израелу проф. др Гидеона Грајфа да се из Јерусалима уклони спомен-плоча Степинцу? - Надам се да ће уродити плодом. Јад Вашем је већ два пута одбио да призна Степинцу статус "праведника међу народима", који се признаје онима који су реално, уз сопствену опасност, спасавали Јевреје од нацистичких злочинаца. О Јасеновцу као "балканском Аушвицу" (Гидеон Грајф) само Јевреји знају онолико колико знамо ми Срби и, говорећи искрено, знају и они Хрвати који не желе да савремена Хрватска буде наследница НДХ. Извор: Новости
  4. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 17. августа у 19:00 часова предавање је одржао презвитер Синиша Смиљић парох улцињски, на тему ”Духовност и одговорност”. Извор: Манастир Острог
  5. Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања. Ајдреј Тарковски бавио се духовном стварношћу. Његове филмове одликују дуги кадрови, мрачна атмосфера, јаки монолози или дијалози... Такође, фимови нису ''једносмерни''. И ако се често баве религијском тематиком, постоје и нерелигиозни ликови и моменти у сваком од филмова. То управо и даје дубину овим оставрењима, дијалог који се води у филму доводи до дијалога гледаоца са самим собом и својим односом према Богу. ''Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао значити не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” - каже Тарковски у једном интервју. Тарковски је и сам водио буран живот. Рођен је у СССР-у, где је и студирао. Кинематографијом је почео да се бави током студирања, а праве велике филмове снимио током 60-их година прошлог века. У том периоду настају ''Иваново детињство'', ''Андреј Рубљов'', ''Соларис'', ''Огледало'' и ''Сталкер''. Почетком 80-их година, био је принуђен да оде из земље, због неслагања са совјетским властима. У иностранству проводи последње године живота, и ту снима своје последње филмове: ''Носталгију'' и ''Жртвовање''. Ова два филма снимио је у Италији. ''Носталгија'', иако рађена на италијанском језику, одише снажним православним духом. Осим дубоких психолошких дилема које обрађује филм, он показује и тежину патње коју је током целог тог века имала руска емиграција, расејана по целом свету, физички али и често духовно одвојена од земље. Руска емиграција је тих година бежала да би сачувала духовни интегритет, који је силом одузиман са свих страна. Такву борбу руског емигранта он представља у ''Носталгији''. ''Ја сам у ''Носталгији'' желео да наставим своју тему о слабом човеку којег видим као победника у животу. Човек ме интересује по својој способности да служи нечем вишем, по свом отпору, или својој неспособности да се повинује обичном моралу, уском и бедном. Привлачи ме човек који схвата да се смисао живота првенствено састоји у борби против зла које он сам у себи носи, борби која ће му омогућити да се током живота попне са неколико степеница према савршеној духовности. Нажалост, постоји само једна алтернатива на том путу, а то је духовна деградација на коју нас предодређује егистенција и свакодневни притисци'' - ово је говорио Тарковски о свом претпоследњем филму. Тарковски је целог живота радио на томе да покаже важност духовног у животу сваког човека. Уметност је за њега била много више од комерцијализоване забаве, она је за њега била успињање духа ка вишим идејама, борба за постизање смисла. Говорио је да су стваралаштво и вера основе човековог живота, без којих је његово постојање само материјално и ограничено. Дијагноза болести коју је Тарковски поставио свету била је управо окретање човека стриктно материјалним вредностима, вера да ће наука и технологија решити сва питања човековог постојања. ''Развој данашњег света одвија се на чисто материјалном плану. Савремено друштво креће се у емпиризму и без икакве духовности. Ако посматрамо стварност као видљиви и материјални поредак ствари, онда од њега не можемо очекивати друго него обичне ствари које можемо дохватити руком. Ако човек прихвата искључиво емпиријске чињенице, било на друштвеном плану, политичком, техничком или плану живљења, резултати могу бити само ужасни и живот постаје немогућ. Јер немогуће је живети без развоја духовности. Човек губи разлоге за живот, јер се његов универзум смањује и јер нестаје његова усклађеност. Верујем да се човек налази у ћорсокаку, јер је решење својих проблема тражио у спољашњим, материјалним, технолошким аспектима живота. Тамо не постоје решења. Докле год човек и друштво не могу да остваре хармоничан развитак и док се не развијају духовно, неће моћи да нађу спокој. Решење почива у уравнотежењу тих двеју линија развитка'' Један од филмова који савршено приказује управо ту мистику која се губи у модерном свету је ''Андреј Рубљов''. У овом филму приказују се сви аспекти духовног живота и борбе, оличени у средњовековном руском народу, његове вере и посртања, као приказ метафизичког зла у облику Татара (слично Његошевом представљању Турака у ''Горском Вијенцу''). Смирење Андреја Рубљова заветованог на ћутање оличење је духовне победе против зла. Филм одише мрачном атмосфером, као и већина његових филмова. По многима највеће дело овог режисера је ипак филм ''Сталкер''. Тешко је говорити о овом филму, јер заиста улазак у Зону доноси свакоме сусрет са самим собом, кроз ликове Сталкера. песника и научника. Пут њих тројице кроз Зону приказ је духовног пута сваког човека и његовом односу према свету. Цинизам, неповерење, непослушност, самовоља, гордост, особине су које прате путнике у Зони. Однос духовног и емпиријског још једна је тема, јер ''Сталкер'' показује сву варљивост емпиријског света, за који су људи толико везани. Кроз два сата овог филма, свако пролази своју личну катарзу. Осим унутрашњих дилема појединца, у дијалозима кроз филм обрађује се и тема односа технологије која је у великом напретку, и уметности. Ове две стране заправо симболизују личности писца и научника. Тарковски је дубоко веровао да је уметничко стваралаштво пут ка духовности и то је често наглашавао. Ево шта је говорио о томе у свом последњем интервјуу: ''Код уметника постоји тенденција ка деконцентрацији, грешењу, брљању, он рескира своју душу. Не може се рећи да су светац и поета – анђео и ђаво. Човек долази у различите ситуације. Светац ће бити спашен, уметник можда да, а можда не. У том смислу остаје једино вера у Благодат која ће вас се можда дотаћи. Херман Хесе је рекао да је целог живота тежио светости и да је самим тим био грешник. Тако остаје да се може рачунати само на Благодат. Не могу бити доследан, ето, то то значи. Између свеца и уметника постоји паралела али разлике су велике… Најважније је живети исправно. Покушавати ићи ка светости или тражити свој спас. Спашавати самога себе или тежити стварању боље духовне атмосфере за цео свет. Ко зна колико нам времена још остаје. Треба живети знајући да ћемо можда већ сутра Богу предати душу.'' Тешко је говорити о Тарковском и о његовом стваралаштву. Кроз њега сваки појединац треба сам да прође. То је нешто што би и Тарковски желео, зато никада није наметао конкретно своје идеје, већ су његови филмови увек склони тумачењу. Тарковски је један од последњих бораца за духовност против комерцијализоване уметности модерног времена. У завршним сценама ''Сталкера'' предвидео је болест од које ће свет оболети у најскоријој будућности. "-О Боже какви људи. -Смири се, нису они криви. Треба их жалити, а ти се љутиш на њих. -Зар их ниси видела? Очи су им празне. Једино на шта мисле је како да се не продају јефтино. Да би им платили сваки душевни покрет. Они знају да ''нису узалуд рођени'', да су ''позвани''. Јер они живе ''само једном''. Могу ли такви људи да верују у било шта?" (STALKER)
  6. О очувању традиционалних духовно-моралних вредности и уопште о питању моралности и духовности, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице
  7. Када почне да живи црквеним животом, човек почиње да поново осмишљава и да мења свој однос према многим стварима које су му се раније чиниле потпуно природним. И наравно, на питања која се појављују почиње да тражи одговоре у Светом Писму, у Предању Цркве, у светоотачким делима. У црквеној средини постоје дијаметрално различита мишљења по питању спорта. Неки људи ни не мисле да је могуће хришћански са моралног становишта проценити бављење спортом. Има људи који су уверени да је вођење рачуна о телесној снази и лепоти дубоко страно хришћанству. На ову тему за јутарњи програм радија Беседе говорио је презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ храма Светог Симеона Мироточивог у Ветернику. Прилог смо преузели са интернет странице Радија Беседе! View full Странице
  8. Хришћанска духовност и људска солидарност Оливије Клеман Паул Кле, Излазеће Сунце, 1907. Тајна Христова и различите религије: „Христос није дошао да створи још једну религију, већ да понуди заједницу љубави сваком људском бићу.“ Верујем да је једна од драма хришћанства то што је оно постало само још једна религија уз све друге. Човечанство се, са религијског гледишта, дели на две широке хемисфере. Постоји она за коју ми се чини да је потекла из архаичних религија, а нарочито из Индије, где је све једно, где се коначно све стапа у јединство: преко светог космоса, све се утапа у неку врсту огромне космичке матрице као „лутке од соли у мору“, да употребимо једну тамо уобичајену слику. И затим постоји „семитскија“ хемисфера коју представљају јудаизам и ислам: Бог је на небу, човек на земљи, не могу истински ући у заједницу, али Бог даје свој закон и човек се мора покоравати том закону остајући на слушању Речи Божије. Чини ми се онда да је хришћанство потпуно зачуђујуће, зато што проповеда да су људско и божанско сједињени „нераздељиво“ и „несливено“ (тако је потврдио [Халкидонски] васељенски сабор из V века): „нераздељиво“, то је оно што наглашава духовна хемисфера потекла од Индије; и „несливено“, то је он што тврди хемисфера коју сам назвао „семитска“. Овде постоји изванредна синтеза. То је та тајна да Бог кога је Христос открио није самоћа у себи самом: он није ни океан у који се све утапа ни самоћа на небу, већ је он тајна заједнице, тајна љубави; он је реалност најпотпунијег јединства и, истовремено, најпотпуније разлике. А људско биће је позвано да живи у тој заједници, у том јединству и тој различитости: они који су уједињени у Христу чине једно биће, нису одељени као острвца самоће, и уједно Христос иде у сусрет свакоме на јединствен начин. Библијска епизода о Педесетници подсећа да, кад Свети Дух силази на окупљене ученике, његови пламени језици се деле и он поставља по један на сваког од њих, који посвећује сваког у оно што има апсолутно јединствено, отварајући бескрајни простор његовој стваралачкој слободи. Ето зашто хришћанин може волети изразе јединства које може пронаћи у Индији, може волети ту тајну Бога потпуно трансцендирајућег коју може наћи у јудаизму и исламу, а у исто време, он обједињује обоје. Постоји у томе нешто што ми изгледа сасвим изванредно. Ово ме увек подсети на једну причу коју налазим у сећањима једног мисионара објављених у Москви 1917. године. Он наводи да се у једном тренутку нашао међу будистима на граници између Сибира и Монголије. На крају их је заволео и дивио им се бескрајно. Толико се дивио будистичким мудрацима да, каже, није имао храбрости да их крсти. Затим, водећи даље своју мисао, додао је да би цео проблем био да их натера да отворе очи, јер они су ту, затворених очију, затворени у своју унутрашњост, у тај простор чисто унутрашње пуноће где је све једно. Али кад би могли, чувајући ту силу унутрашњости, отворити очи да виде другог и да га заволе у његовој другости, онда би то било заиста хришћанство, и то најпуније хришћанство које постоји. То је читав проблем: ради се о томе да се наведу они који живе затворени у своју унутрашњост да отворе очи и виде другог, и они који потврђују потпуну трансцендентност Бога да разумеју да, ако је Бог толико трансцендентан, он може трансцендирати саму своју трансцендентност да би нам се придружио, оваплотити се, постати један од нас, живети међу нама, и све нас узети у себе, тако да Бог у Христу узима лик човека и омогућава нам тако да распознамо у Светом Духу свако човечје лице у Богу. Прихватити критику атеиста и допринос хуманизма: У исто време хришћанство мора преузети сав допринос, сво испитивање, читаву критику модерног атеизма који представља рушење идола. Христос је као дијамант са хиљаду сјајних ивица. Он је обједињење у пуноћи свега онога што је божанско и свега онога што је људско, тако да нам сва истраживања божанског кроз све религије и сва истраживања људског кроз разне врсте хуманизма – подразумевајући ту и оне које себе сматрају атеистичким – могу открити нешто о тајни Христа. Морамо проживљавати хришћанство као „богочовечанство“, да употребим једну формулу драгу руским религиозним философима. А у богочовечанству морају наћи места сва истраживања свега хуманог којима се баве модерни хуманизми и антихуманизми, али отварајући људско ка Богу; и сва трагања за божанским која воде нехришћански мудраци и мистици, али отварајући их ка људском. Све то мора добити место у тој неподељеној Цркви коју по мисији која нам је дата треба да представљамо, покажемо, разоткријемо, јер она је ту… Мистицизам који храни друштво и културу: На Западу се хришћанска вера често поистовећује са моралом или друштвеним ангажовањем хуманитарног карактера, али духовно искуство, мистични живот који представља његово истинско језгро, остаје нажалост непознат. Трагично је то што у савременом хришћанству постоји ужасан утицај мисли марксистичке провенијенције. Не кудим, јер сматрам да постоје марксистичке анализе које су изузетно корисне у земљама трећег света. Али, стиче се утисак да су хришћани превише отишли ка спољном заборављајући језгро, срце. Док су они ишли ка спољашњем, освајачи су дошли и покушали су да се дочепају срца: то су безлични мистици, ти азијатски мистици. Ми смо чак толико Бога представили као седог старца са брадом под којом живи једна птичица да људи више не желе тако схваћеног личног Бога. Више воле океанског бога Новог доба и мистике далеке Азије. Ако се у прошлости сувише раширио атеизам као израз незаинтересованости за постојање Бога, сада пре идемо ка неким облицима мистичког атеизма. Све је то Достојевски дубоко осетио. Постоји у Злим дусима изванредна личност за будућност: Кирилов. Он је нека врста мистичког атеисте. Управо он каже: „Добро, зло, свеједно ми је. Бог: зашто о њему говорити? Али посматрам јесењи лист: он је ту, зелен је са мало жутог около. Све је лепо, све је добро, видим тренутак вечности; дакле, убићу се у тренутку вечности, и бићу Бог.“ То је оно што нас чека, а нама требају преобраћени Кирилови, излечени, Кирилови хришћани. Као што је то уосталом био сам Достојевски, који је кроз кризе ужасног зла, искуствено проживео невероватна просветљења у тренутку, касније схватајући ипак да је требало све то превазићи верношћу, тајном Христа који није само човек већ је Богочовек. Достојевски је истински осетио до које мере данашње друштво отвара поноре и расцепе у човеку. Али, у дну тих понора, он је открио Христа. Говорио је да треба бирати између Бога који је постао човек, Христа, и човека који жели да постане Бог. Ми смо данас на тој тачки, јер цео овај правац Новог доба утемељен је на човеку који жели да постане Бог. Треба, дакле, да поново нађемо неке путеве најдубљег хришћанства, да покажемо да Бог није индивидуа или три индивидуе на небу, и да поново откријемо смисао унутрашњости, смисао тајне. Пот­ребно нам је да се мало позабавимо „негативном“ теологијом, и да стигнемо до тога да кажемо да се не може говорити о Богу, да је Бог изнад свих концепата и свих представа. Онда се живи Бог може открити у тајни Христа као оваплоћеног Бога, распетог и васкрслог који нас васкрсава изнутра. Треба данас да дефинишемо једну дубоку духовност, хришћанску мистику која уједно може напајати друштво и културу. Одатле важност литургије, молитвеног живота… Духовно искуство и стваралачка отвореност ка свету: Сећам се једног младог јапанског интелектуалца који је дошао у Париз да одбрани тезу о Николају Берђајеву и руским интелектуалцима са почетка века, који су прво били поборници марксизма а потом га одбацили. Питао сам га зашто је изабрао баш ту тему, и он ми је одговорио: „И ја сам био марксиста, и сада сам престао то бити.“ Разговарали смо, и питао сам га следећу ствар: „Да ли вас је то навело да продубите будизам или шинтоизам?“ Одговорио ми је: „Не, то ме не интересује. Оно што ме занима, то је хришћанство попут Берђајевљевог: хришћанство које би омогућило истовремено да се има дубоко духовно искуство и да се човек отвори ка свету на стваралачки начин.“ […] И управо то хришћанство мора бити циљ, јер што више човек постаје (аутентични) човек, тим више постаје одговоран човек. Молитва не ослобађа од задатака овог света: она нас чини још одговорнијим. Ништа није одговорније од молитве. Управо ово треба истински разумети и пренети младима. Молитва није забава, она није нека врста дроге за недељу, већ нас она окупља у тајни Оца, у сили Светог Духа, око Лица које нам открива свако лице, и чини нас најзад слугама сваког лица. Ако постајање слугама сваког човека може узети конкретан облик присуства поред оних који пате због напуштености од људи, сиромаштва… то нас такође позива да будемо инвентивни људи, ствараоци у свим областима, укључујући ту и економску област, област светске цивилизације, област културе итд. Хришћанство мора бити стваралачко, а историјски је и било изванредан стваралац. Довољно је да се осврнемо и погледамо романичке цркве у селима, а да не говоримо о цркви Нотр-Дам у Паризу или о икони Свете Тројице коју је насликао Рубљов! Какво моћно стваралаштво! И нема потребе за неком етикетом да би се стварало. Достојевски није говорио да је био хришћански романсијер. Дакле, он је један од оних који су направили изванредан искорак у хришћански сензибилитет, мисао и, чак бих додао, теологију. Бројни су они који га и данас читају, он је један од „отаца“ модернизма, као што су Фројд, Ниче и до јуче Маркс. На хришћанима је, дакле, да поново започну и наставе то стваралаштво у свету какав јесте, не жалећи се. Свету нису потребни цмиздрави хришћани, већ хришћани ствараоци. Извор: Оливије Клеман, Тезе или нађимо смисао живота, Београд: ХКЦ, 2015, 39–45. Превод: Јелица Вуковић http://teologija.net/duhovnost-solidarnost/
  9. Хришћанска духовност и људска солидарност Оливије Клеман Паул Кле, Излазеће Сунце, 1907. Тајна Христова и различите религије: „Христос није дошао да створи још једну религију, већ да понуди заједницу љубави сваком људском бићу.“ Верујем да је једна од драма хришћанства то што је оно постало само још једна религија уз све друге. Човечанство се, са религијског гледишта, дели на две широке хемисфере. Постоји она за коју ми се чини да је потекла из архаичних религија, а нарочито из Индије, где је све једно, где се коначно све стапа у јединство: преко светог космоса, све се утапа у неку врсту огромне космичке матрице као „лутке од соли у мору“, да употребимо једну тамо уобичајену слику. И затим постоји „семитскија“ хемисфера коју представљају јудаизам и ислам: Бог је на небу, човек на земљи, не могу истински ући у заједницу, али Бог даје свој закон и човек се мора покоравати том закону остајући на слушању Речи Божије. Чини ми се онда да је хришћанство потпуно зачуђујуће, зато што проповеда да су људско и божанско сједињени „нераздељиво“ и „несливено“ (тако је потврдио [Халкидонски] васељенски сабор из V века): „нераздељиво“, то је оно што наглашава духовна хемисфера потекла од Индије; и „несливено“, то је он што тврди хемисфера коју сам назвао „семитска“. Овде постоји изванредна синтеза. То је та тајна да Бог кога је Христос открио није самоћа у себи самом: он није ни океан у који се све утапа ни самоћа на небу, већ је он тајна заједнице, тајна љубави; он је реалност најпотпунијег јединства и, истовремено, најпотпуније разлике. А људско биће је позвано да живи у тој заједници, у том јединству и тој различитости: они који су уједињени у Христу чине једно биће, нису одељени као острвца самоће, и уједно Христос иде у сусрет свакоме на јединствен начин. Библијска епизода о Педесетници подсећа да, кад Свети Дух силази на окупљене ученике, његови пламени језици се деле и он поставља по један на сваког од њих, који посвећује сваког у оно што има апсолутно јединствено, отварајући бескрајни простор његовој стваралачкој слободи. Ето зашто хришћанин може волети изразе јединства које може пронаћи у Индији, може волети ту тајну Бога потпуно трансцендирајућег коју може наћи у јудаизму и исламу, а у исто време, он обједињује обоје. Постоји у томе нешто што ми изгледа сасвим изванредно. Ово ме увек подсети на једну причу коју налазим у сећањима једног мисионара објављених у Москви 1917. године. Он наводи да се у једном тренутку нашао међу будистима на граници између Сибира и Монголије. На крају их је заволео и дивио им се бескрајно. Толико се дивио будистичким мудрацима да, каже, није имао храбрости да их крсти. Затим, водећи даље своју мисао, додао је да би цео проблем био да их натера да отворе очи, јер они су ту, затворених очију, затворени у своју унутрашњост, у тај простор чисто унутрашње пуноће где је све једно. Али кад би могли, чувајући ту силу унутрашњости, отворити очи да виде другог и да га заволе у његовој другости, онда би то било заиста хришћанство, и то најпуније хришћанство које постоји. То је читав проблем: ради се о томе да се наведу они који живе затворени у своју унутрашњост да отворе очи и виде другог, и они који потврђују потпуну трансцендентност Бога да разумеју да, ако је Бог толико трансцендентан, он може трансцендирати саму своју трансцендентност да би нам се придружио, оваплотити се, постати један од нас, живети међу нама, и све нас узети у себе, тако да Бог у Христу узима лик човека и омогућава нам тако да распознамо у Светом Духу свако човечје лице у Богу. Прихватити критику атеиста и допринос хуманизма: У исто време хришћанство мора преузети сав допринос, сво испитивање, читаву критику модерног атеизма који представља рушење идола. Христос је као дијамант са хиљаду сјајних ивица. Он је обједињење у пуноћи свега онога што је божанско и свега онога што је људско, тако да нам сва истраживања божанског кроз све религије и сва истраживања људског кроз разне врсте хуманизма – подразумевајући ту и оне које себе сматрају атеистичким – могу открити нешто о тајни Христа. Морамо проживљавати хришћанство као „богочовечанство“, да употребим једну формулу драгу руским религиозним философима. А у богочовечанству морају наћи места сва истраживања свега хуманог којима се баве модерни хуманизми и антихуманизми, али отварајући људско ка Богу; и сва трагања за божанским која воде нехришћански мудраци и мистици, али отварајући их ка људском. Све то мора добити место у тој неподељеној Цркви коју по мисији која нам је дата треба да представљамо, покажемо, разоткријемо, јер она је ту… Мистицизам који храни друштво и културу: На Западу се хришћанска вера често поистовећује са моралом или друштвеним ангажовањем хуманитарног карактера, али духовно искуство, мистични живот који представља његово истинско језгро, остаје нажалост непознат. Трагично је то што у савременом хришћанству постоји ужасан утицај мисли марксистичке провенијенције. Не кудим, јер сматрам да постоје марксистичке анализе које су изузетно корисне у земљама трећег света. Али, стиче се утисак да су хришћани превише отишли ка спољном заборављајући језгро, срце. Док су они ишли ка спољашњем, освајачи су дошли и покушали су да се дочепају срца: то су безлични мистици, ти азијатски мистици. Ми смо чак толико Бога представили као седог старца са брадом под којом живи једна птичица да људи више не желе тако схваћеног личног Бога. Више воле океанског бога Новог доба и мистике далеке Азије. Ако се у прошлости сувише раширио атеизам као израз незаинтересованости за постојање Бога, сада пре идемо ка неким облицима мистичког атеизма. Све је то Достојевски дубоко осетио. Постоји у Злим дусима изванредна личност за будућност: Кирилов. Он је нека врста мистичког атеисте. Управо он каже: „Добро, зло, свеједно ми је. Бог: зашто о њему говорити? Али посматрам јесењи лист: он је ту, зелен је са мало жутог около. Све је лепо, све је добро, видим тренутак вечности; дакле, убићу се у тренутку вечности, и бићу Бог.“ То је оно што нас чека, а нама требају преобраћени Кирилови, излечени, Кирилови хришћани. Као што је то уосталом био сам Достојевски, који је кроз кризе ужасног зла, искуствено проживео невероватна просветљења у тренутку, касније схватајући ипак да је требало све то превазићи верношћу, тајном Христа који није само човек већ је Богочовек. Достојевски је истински осетио до које мере данашње друштво отвара поноре и расцепе у човеку. Али, у дну тих понора, он је открио Христа. Говорио је да треба бирати између Бога који је постао човек, Христа, и човека који жели да постане Бог. Ми смо данас на тој тачки, јер цео овај правац Новог доба утемељен је на човеку који жели да постане Бог. Треба, дакле, да поново нађемо неке путеве најдубљег хришћанства, да покажемо да Бог није индивидуа или три индивидуе на небу, и да поново откријемо смисао унутрашњости, смисао тајне. Пот­ребно нам је да се мало позабавимо „негативном“ теологијом, и да стигнемо до тога да кажемо да се не може говорити о Богу, да је Бог изнад свих концепата и свих представа. Онда се живи Бог може открити у тајни Христа као оваплоћеног Бога, распетог и васкрслог који нас васкрсава изнутра. Треба данас да дефинишемо једну дубоку духовност, хришћанску мистику која уједно може напајати друштво и културу. Одатле важност литургије, молитвеног живота… Духовно искуство и стваралачка отвореност ка свету: Сећам се једног младог јапанског интелектуалца који је дошао у Париз да одбрани тезу о Николају Берђајеву и руским интелектуалцима са почетка века, који су прво били поборници марксизма а потом га одбацили. Питао сам га зашто је изабрао баш ту тему, и он ми је одговорио: „И ја сам био марксиста, и сада сам престао то бити.“ Разговарали смо, и питао сам га следећу ствар: „Да ли вас је то навело да продубите будизам или шинтоизам?“ Одговорио ми је: „Не, то ме не интересује. Оно што ме занима, то је хришћанство попут Берђајевљевог: хришћанство које би омогућило истовремено да се има дубоко духовно искуство и да се човек отвори ка свету на стваралачки начин.“ […] И управо то хришћанство мора бити циљ, јер што више човек постаје (аутентични) човек, тим више постаје одговоран човек. Молитва не ослобађа од задатака овог света: она нас чини још одговорнијим. Ништа није одговорније од молитве. Управо ово треба истински разумети и пренети младима. Молитва није забава, она није нека врста дроге за недељу, већ нас она окупља у тајни Оца, у сили Светог Духа, око Лица које нам открива свако лице, и чини нас најзад слугама сваког лица. Ако постајање слугама сваког човека може узети конкретан облик присуства поред оних који пате због напуштености од људи, сиромаштва… то нас такође позива да будемо инвентивни људи, ствараоци у свим областима, укључујући ту и економску област, област светске цивилизације, област културе итд. Хришћанство мора бити стваралачко, а историјски је и било изванредан стваралац. Довољно је да се осврнемо и погледамо романичке цркве у селима, а да не говоримо о цркви Нотр-Дам у Паризу или о икони Свете Тројице коју је насликао Рубљов! Какво моћно стваралаштво! И нема потребе за неком етикетом да би се стварало. Достојевски није говорио да је био хришћански романсијер. Дакле, он је један од оних који су направили изванредан искорак у хришћански сензибилитет, мисао и, чак бих додао, теологију. Бројни су они који га и данас читају, он је један од „отаца“ модернизма, као што су Фројд, Ниче и до јуче Маркс. На хришћанима је, дакле, да поново започну и наставе то стваралаштво у свету какав јесте, не жалећи се. Свету нису потребни цмиздрави хришћани, већ хришћани ствараоци. Извор: Оливије Клеман, Тезе или нађимо смисао живота, Београд: ХКЦ, 2015, 39–45. Превод: Јелица Вуковић http://teologija.net/duhovnost-solidarnost/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...