Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'духовном'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. Његово блаженство Архиепископ охридски Митрополит скопски Г. Јован гостовао на таласима радија Светигоре поводом 20 година своје архијерејске службе. Са Владиком Јованом разговарали смо о његовом животном, монашком и архијерејском путу, прогону од стране македонских власти и другим актуелним темама. Звучни запис разговора ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
  2. Прво предавање је одржано 22. априла 2018. године у Историјском музеју града Бафала у савeзној држави Њујорк. Поред Музеја, организатори су били Тесла фестивал из Бафала и парохија храма Светог архиђакона и првомученика Стефана из Лакаване. Посећеност предавању је била неочекивано велика - скупу је присуствовало преко две стотине људи. Највећи број посетилаца били су Американци који нису православни, а који веома поштују лик и дело Николе Тесле. Због редова испред Музеја предавање је морало да почне нешто касније, да би сви посетиоци могли да купе карту и добију место. На почетку догађаја присутне су поздравили Меган Мекнил (Megan McNeill), програмски координатор Историјског музеја, и Мартин МекГи (Martin McGee), оснивач Тесла фестивала. Одмах потом је приказан модел Николе Тесле, дело вајара Лерија Грифиса (Larry Griffis). Идеја је да Никола Тесла у Бафалу добије свој парк, наспрам зграде у којој је држао свој чувени говор и да у том парку буде споменик нашег научника урађен према овом моделу. Пре самог предавања ексклузивно је, са дозволом Музеја Николе Тесле у Београду, публици представљен веома квалитетан краткометражни филм на енглеском језику о Николи Тесли, у продукцији Музеја из Београда. Потом се путем видео-поруке обратио и директор Музеја Николе Тесле, др Бранимир Јовановић, један од највећих познавалаца лика и дела нашег генијалног проналазача. Он је поздравио присутне и најавио будућу сарадњу са презвитером Оливером Суботићем на пољу расветљавања феномена духовности Николе Тесле. Потом је презвитер Оливер Суботић, у 45-минутном предавању на енглеском језику, навео више конкретних аспеката када је реч о духовности Николе Тесле: његово породично окружење, период младости, духовне ставове научника у периоду светске славе, његов став према хришћанству и другим светским религијама, однос према Србији и српском народу, традицији, култури… указујући на хришћанско опредељење нашег славног научника у суштинском смислу. Предавач је на крају направио поређење између највећег српског светитеља, Светог Саве, и највећег српског проналазача, Николе Тесле, указујући да су оба великана нашег народа верно слушали призив свога срца и свој живот схватали као мисију поверену од Бога, због чега су неуморно радили на умножавању таланата и сваки на свој начин делали за добробит ближњих. Презвитер Оливер Суботић је на крају указао да сваки родитељ, учитељ, свештеник… и уопште сваки човек има свој животни мисионарски задатак, наводећи пример Георгине-Ђуке Тесле, чија мисија није била да постане светски проналазач, али јесте била да васпита светског проналазача, што је и учинила. Велики број Американаца је после предавања постављао питања, а по завршетку се обраћао организаторима и предавачу у непосредном разговору. Потом је предавач у пратњи организатора посетио Нијагарине водопаде са којих је крајем 19. века по први пут у историји цивилизације електрична енергија пренесена на већу раздаљину осветљавајући град Бафало. Друго предавање је одржано 26. априла 2018. године у библиотеци храма Светог Стефана у Лакавани. То предавање је одржано на српском језику, на молбу одређеног броја старијих Срба који су желели да га чују на свом матерњем - српском језику. Треће предавање о духовности Николе Тесле одржано је у Бостону, савезна држава Масачусетс, 28. априла 2018. године, у конференцијској просторији храма Светог Саве. После обраћања оца Александра Влајковића, старешине храма и организатора предавања, уследило је приказивање филма о Тесли и обраћање видео поруком др Бранимира Јовановића. Потом се отац Оливер Суботић обратио присутним парохијанима храма, који се нису скупили у великом броју, али су по образовној структури били пробрана публика, што се приметило посебно из питања која су касније уследила. С обзиром да су у питању били искључиво Срби, предавање је било на српском језику. Отац Александар Влајковић је на крају захвалио у своје име и име присутних парохијана, пожелевши неко ново предавање у Бостону на ову тему. Претходно, током дана, презвитер Оливер Суботић је имао прилику да посети Богословски факултет Часног крста и један од најпрестижнијих универзитета света – Харвард. Посећена је и поставка у бостонском Музеју науке која се тиче Теслиних открића, уз присуство веома ефектној презентацији. Четврто предавање о Теслином духовном лику је одржано у Њујорку, 29. априла 2018. године, у просторијама грчког храма Светог Елефтерија, у коме се српска заједница окупља на Литургију док се не обнови, у пожару страдали, њујоршки Саборни храм Светог Саве. После обраћања протођакона Јована Аничића, референта за образовање Епархије источноамеричке и организатора предавања у овој парохији, приказан је филм о Тесли и видео-обраћање директора Музеја Николе Тесле. Поред присутних Срба који су остали после свете Литургије, предавање су пратили и Грци који су се нашли у сали и који су били заинтригирани личношћу Николе Тесле. Предавач је из тог разлога предавање држао на енглеском језику, да би и присутни Грци могли да чују реч о генијалном српском научнику. По завршетку предавања, протођакон Јован је повео предавача у обилазак знаменитости града Њујорка. Том приликом посетили њујоршки хотел Њујоркер где је Никола Тесла живео последњих дест година свога живота и у коме се и упокојио. У послеподневним часовима уприличена је и посета Богословском факултету Светог Владимира. У Сједињеним Америчким Државама очигледно влада велико интересовање за Николу Теслу, и то, по свему судећи, највише међу самим Американцима. Стога ће, ако Бог да, најављена књига о духовном лику Николе Тесле на енглеском језику бити одлична прилика да упознају нашег научника из једног новог угла, до сада недовољно осветљеног. протонамесник Владислав Голић Извор: Српска Православна Црква
  3. У периоду од 22. до 29. априла 2018. године у САД, са благословом Епископа источноамеричког г. Иринеја, одржана је серија предавања о духовном лику Николе Тесле. Предавач је био презвитер др Оливер Суботић, уредник „Православног мисионара“ и заменик предедниика синодског Мисионарског одељења. Координатор овог пројекта у Епархији источноамеричкој био је протонамесник Владислав Голић, парох лакавански. Прво предавање је одржано 22. априла 2018. године у Историјском музеју града Бафала у савeзној држави Њујорк. Поред Музеја, организатори су били Тесла фестивал из Бафала и парохија храма Светог архиђакона и првомученика Стефана из Лакаване. Посећеност предавању је била неочекивано велика - скупу је присуствовало преко две стотине људи. Највећи број посетилаца били су Американци који нису православни, а који веома поштују лик и дело Николе Тесле. Због редова испред Музеја предавање је морало да почне нешто касније, да би сви посетиоци могли да купе карту и добију место. На почетку догађаја присутне су поздравили Меган Мекнил (Megan McNeill), програмски координатор Историјског музеја, и Мартин МекГи (Martin McGee), оснивач Тесла фестивала. Одмах потом је приказан модел Николе Тесле, дело вајара Лерија Грифиса (Larry Griffis). Идеја је да Никола Тесла у Бафалу добије свој парк, наспрам зграде у којој је држао свој чувени говор и да у том парку буде споменик нашег научника урађен према овом моделу. Пре самог предавања ексклузивно је, са дозволом Музеја Николе Тесле у Београду, публици представљен веома квалитетан краткометражни филм на енглеском језику о Николи Тесли, у продукцији Музеја из Београда. Потом се путем видео-поруке обратио и директор Музеја Николе Тесле, др Бранимир Јовановић, један од највећих познавалаца лика и дела нашег генијалног проналазача. Он је поздравио присутне и најавио будућу сарадњу са презвитером Оливером Суботићем на пољу расветљавања феномена духовности Николе Тесле. Потом је презвитер Оливер Суботић, у 45-минутном предавању на енглеском језику, навео више конкретних аспеката када је реч о духовности Николе Тесле: његово породично окружење, период младости, духовне ставове научника у периоду светске славе, његов став према хришћанству и другим светским религијама, однос према Србији и српском народу, традицији, култури… указујући на хришћанско опредељење нашег славног научника у суштинском смислу. Предавач је на крају направио поређење између највећег српског светитеља, Светог Саве, и највећег српског проналазача, Николе Тесле, указујући да су оба великана нашег народа верно слушали призив свога срца и свој живот схватали као мисију поверену од Бога, због чега су неуморно радили на умножавању таланата и сваки на свој начин делали за добробит ближњих. Презвитер Оливер Суботић је на крају указао да сваки родитељ, учитељ, свештеник… и уопште сваки човек има свој животни мисионарски задатак, наводећи пример Георгине-Ђуке Тесле, чија мисија није била да постане светски проналазач, али јесте била да васпита светског проналазача, што је и учинила. Велики број Американаца је после предавања постављао питања, а по завршетку се обраћао организаторима и предавачу у непосредном разговору. Потом је предавач у пратњи организатора посетио Нијагарине водопаде са којих је крајем 19. века по први пут у историји цивилизације електрична енергија пренесена на већу раздаљину осветљавајући град Бафало. Друго предавање је одржано 26. априла 2018. године у библиотеци храма Светог Стефана у Лакавани. То предавање је одржано на српском језику, на молбу одређеног броја старијих Срба који су желели да га чују на свом матерњем - српском језику. Треће предавање о духовности Николе Тесле одржано је у Бостону, савезна држава Масачусетс, 28. априла 2018. године, у конференцијској просторији храма Светог Саве. После обраћања оца Александра Влајковића, старешине храма и организатора предавања, уследило је приказивање филма о Тесли и обраћање видео поруком др Бранимира Јовановића. Потом се отац Оливер Суботић обратио присутним парохијанима храма, који се нису скупили у великом броју, али су по образовној структури били пробрана публика, што се приметило посебно из питања која су касније уследила. С обзиром да су у питању били искључиво Срби, предавање је било на српском језику. Отац Александар Влајковић је на крају захвалио у своје име и име присутних парохијана, пожелевши неко ново предавање у Бостону на ову тему. Претходно, током дана, презвитер Оливер Суботић је имао прилику да посети Богословски факултет Часног крста и један од најпрестижнијих универзитета света – Харвард. Посећена је и поставка у бостонском Музеју науке која се тиче Теслиних открића, уз присуство веома ефектној презентацији. Четврто предавање о Теслином духовном лику је одржано у Њујорку, 29. априла 2018. године, у просторијама грчког храма Светог Елефтерија, у коме се српска заједница окупља на Литургију док се не обнови, у пожару страдали, њујоршки Саборни храм Светог Саве. После обраћања протођакона Јована Аничића, референта за образовање Епархије источноамеричке и организатора предавања у овој парохији, приказан је филм о Тесли и видео-обраћање директора Музеја Николе Тесле. Поред присутних Срба који су остали после свете Литургије, предавање су пратили и Грци који су се нашли у сали и који су били заинтригирани личношћу Николе Тесле. Предавач је из тог разлога предавање држао на енглеском језику, да би и присутни Грци могли да чују реч о генијалном српском научнику. По завршетку предавања, протођакон Јован је повео предавача у обилазак знаменитости града Њујорка. Том приликом посетили њујоршки хотел Њујоркер где је Никола Тесла живео последњих дест година свога живота и у коме се и упокојио. У послеподневним часовима уприличена је и посета Богословском факултету Светог Владимира. У Сједињеним Америчким Државама очигледно влада велико интересовање за Николу Теслу, и то, по свему судећи, највише међу самим Американцима. Стога ће, ако Бог да, најављена књига о духовном лику Николе Тесле на енглеском језику бити одлична прилика да упознају нашег научника из једног новог угла, до сада недовољно осветљеног. протонамесник Владислав Голић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  4. Протођакон Љубомир Ранковић, говорио је у емисији "О Богу и људима", коју уређује и води вероучитељица из Шапца Милена Симић, о путевима нашег духовног искуства и, посебно о значењу Косова за српску црквену мисију кроз векове и данас. View full Странице
  5. ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА: „Савремени човек пати од акутног недостатка праве љубави…“ 12.09.2017. - 17:47 ИСКРА У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“ тадашњем Лењинграду. Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу. Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена. Монашки постриг примио је 1960. И од тада је – Кирил. Не скрива да је у школу ишао као на Голготу. Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“ Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је завршио 1969! У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије. Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције. Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир. Његово монашко-патријаршијско столовање одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог. Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара. Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове. Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом. Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине. На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“ До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим. Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част. И јутрос зовем мајку. Она сама, она тамо у Бродареву. Пита:-где си и кад ћеш доћи?“ -У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха! -Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли! Лазовић: О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу? Патријарх Кирил: О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије. Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи. Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу. Лазовић: Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби? Патријарх Кирил: Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације. Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа. Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига. Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени. Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима. У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама. Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи. Лазовић: Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима? Патријарх Кирил: Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву. Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу. Лазовић: Шта Црква може да учини? Патријарх Кирил: Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама. Лазовић: Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље? Патријарх Кирил: Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека. Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева. Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити. Узмимо, рецимо, друштвене мреже. Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу. Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине. Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло». Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал неограничена слобода. Рећи ћу вам отворено: овај концепт негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција. Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде. Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света. Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове. Лазовић: Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући? Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе. Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди! Лазовић: Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још! Шта нам је чинити? Патријарх Кирил: Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека. На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих. Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама заменити мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести. Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине. Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање. Лазовић: Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао? Патријарх Кирил: Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18). Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити. Лазовић: Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести? Патријарх Кирил: Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди. Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе. Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење. Лазовић: Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање. Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ? Патријарх Кирил: На монаштву је у свим временима била огромна одговорност. Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна. Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући. Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва. Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију. Лазовић: Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости? Патријарх Кирил: Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав. Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус: «Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње. Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага. Лазовић: Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите? Патријарх Кирил: Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи. У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности. Лазовић: Шта бисте поручили братском српском народу? Патријарх Кирил: Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе. Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово! Нека је благослов Божији уз српски народ. Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује! Горан Лазовић (Превод са руског Дејана Кокотовић) Горан Лазо
  6. Извор:http://iskra.co/srbija/ekskluzivni-intervu-iskre-goran-lazovic-kod-patrijarha-ruskog-kirila-savremeni-covek-pati-od-akutnog-nedostatka-prave-ljubavi/ ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА: „Савремени човек пати од акутног недостатка праве љубави…“ 12.09.2017. - 17:47 ИСКРА У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“ тадашњем Лењинграду. Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу. Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена. Монашки постриг примио је 1960. И од тада је – Кирил. Не скрива да је у школу ишао као на Голготу. Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“ Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је завршио 1969! У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије. Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције. Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир. Његово монашко-патријаршијско столовање одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог. Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара. Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове. Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом. Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине. На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“ До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим. Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част. И јутрос зовем мајку. Она сама, она тамо у Бродареву. Пита:-где си и кад ћеш доћи?“ -У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха! -Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли! Лазовић: О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу? Патријарх Кирил: О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије. Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи. Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу. Лазовић: Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби? Патријарх Кирил: Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације. Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа. Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига. Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени. Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима. У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама. Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи. Лазовић: Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима? Патријарх Кирил: Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву. Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу. Лазовић: Шта Црква може да учини? Патријарх Кирил: Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама. Лазовић: Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље? Патријарх Кирил: Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека. Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева. Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити. Узмимо, рецимо, друштвене мреже. Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу. Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине. Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло». Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал неограничена слобода. Рећи ћу вам отворено: овај концепт негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција. Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде. Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света. Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове. Лазовић: Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући? Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе. Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди! Лазовић: Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још! Шта нам је чинити? Патријарх Кирил: Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека. На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих. Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама заменити мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести. Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине. Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање. Лазовић: Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао? Патријарх Кирил: Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18). Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити. Лазовић: Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести? Патријарх Кирил: Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди. Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе. Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење. Лазовић: Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање. Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ? Патријарх Кирил: На монаштву је у свим временима била огромна одговорност. Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна. Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући. Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва. Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију. Лазовић: Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости? Патријарх Кирил: Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав. Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус: «Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње. Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага. Лазовић: Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите? Патријарх Кирил: Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи. У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности. Лазовић: Шта бисте поручили братском српском народу? Патријарх Кирил: Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе. Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово! Нека је благослов Божији уз српски народ. Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује! Горан Лазовић (Превод са руског Дејана Кокотовић) Горан Лазо View full Странице
  7. Истински задаци и грешке духовника, избор свештеника који би могао да буде прави учитељ тек оцрковљеном човеку, – мало је тема тежих за разговор од ових. Ова, не тако лака, питања православни портал „Фома“ је решио да постави једном од најпознатијих и најпоштованијих духовника нашег доба, оптинском старцу Илији. –Баћушка, реците, зашто је човеку који прилази Цркви неопходно духовно руковођење? Из чега се оно састоји? –Духовном животу се треба учити, и то је, по свој прилици, најважнија школа у нашем животу, без које је цело наше друштво осуђено на пропаст. Погледајте докле је довело безбожје, одрицање живота по заповестима. Није случајно што је средином века наш свет стајао на граници погибије и атомске катастрофе, управо оних година, када су на телевизији обећавали да ће ускоро „показати последњег попа“. Сада тероризам, демонска мржња, деградација нашег села – имају исти корен, што доводи до рушења континуитета у духовном искуству, без којег не можемо нормално да живимо. То не само да удаљава човека од спасења у вечном животу, него и руши свакодневни социјални живот. Задатак духовног подучавања је управо у томе да препороди и утврди традицију преношења духовног искуства са колена на колено, а такође и да га очува и умножи. О важности тог служења говори и то што у Јеванђељу Господа називају Учитељем. Јер нам је Он сам био пример: Спаситељ је ходао по Палестини са ученицима, из краја у крај, и поступао исто као и други учитељи тог доба, не само у Израиљу, него и у Атини, и на Истоку. Тиме нам је Христос показао да за духовно учење није неопходна топла учионица, може се учити и на голом камењу. Главно је шта и како учимо. Хришћанство на то даје јасан одговор. Наша вера, богатство нашег духовног живота задобија се пре свега директним разговором са Богом, тојест молитвом, кроз коју човек јача у вери, и без које, према речима Теофана Затворника који је, узгред, био ректор Петербуршке духовне академије, теоретско знање и образовање мало вреде. Али, у исто време свети Теофан не пориче значај знања које је такође неодвојиви део духовног живота, и које човек ни у ком случају не сме да пренебрегава. Зашто данас имамо тако много проблема, између осталог и у духовном животу, у трагању за духовником? Сва несрећа је у одсуству православног васпитања и знања из богословских наука. Ако би дете из детињства понело макар неко сазнање шта је духовни живот, шта је то вера, могло би да избегне многе грешке. Учити се духовном животу значи примењивати молитву и образовање. И, наравно пре свега, важно је схватати да духовник не може за пет-десет минута дати човеку то, што би, у нормалним животним условима, требало годинама да усваја. Јер често људи долазе у Цркву мислећи да ће одмах постати светитељи, добити посебне духовне дарове од Бога. Али то се не догађа. Молитва и обраћање Богу треба да су у складу са образовањем, стицањем знања и променама у свакодневном животу. И управо тим променама треба да руководи духовник. Међутим, он сам по себи не може много дати човеку уколико овај није спреман то да прихвати. Духовник може нешто да објасни, али, као што је речено у јеванђељској причи, сејач сеје, а затим долазе врапци и чавке, кљуцкају зрна и човек опет остаје празан. Човек и његов духовник треба да сарађују, да буду пријатељи. Само тада ће бити могуће говорити о истинском духовном расту човека. –Сматра се да духовник треба да научи човека да мисли самостално, да се самостално духовно развија. Међутим, многи људи пре бирају да се једноставно у потпуности препусте свештенику, саветују се са њим чак и какве тапете да залепе. Многи осуђују вернике за такво одрицање од своје воље. Да ли је то заиста неправилно? –Човек треба да сачува своју вољу и треба сам да доноси одлуке. Јер само човек лично може да направи коначан избор у својој души. Зар не би могао Господ да спаси Јуду од издаје? Могао би, наравно. Зашто, онда Он то није урадио? Јер би то било могуће урадити само насиљем. Богу и Његовој светости је недопустиво да присиљава човека. Принудно добро не може бити добро. Јер, зашто је распет Спаситељ? Он је могао да створи цео идеалан свет и без тога, и да не буде никаквих порока на земљи, и човеку ништа не би било потребно, никакве војске, ни канцеларије. Али Господ је могао то да уради само принудом, сломивши човекову слободну вољу. Он није тако поступио, већ је оставио људима могућност да сами бирају између добра и зла. Социјални живот даје човеку готова знања, културу, проверено искуство, али како тиме да се користи, он сам одлучује. Тако је и у духовном животу. Господ нам даје кроз искупитељску мисију, преко крста, могућност да побеђујемо своје немоћи, боримо се са ђаволом. Али, користити се том могућношћу можемо само по сопственој вољи. Господ нам је створио васељену, створио законе по којима живимо, дао нам воду, храну, све што је неопходно. Али, како да живимо у овом свету, условљено је, пре свега, нашом вољом, нашим трудом и знањем. Зато је важно да се живот гради на поштовању Божанских заповести, и на слободном избору. –А шта ако духовник отворено ломи људску вољу, не покушава да подучава, већ да наређује? –Тада то није духовник. Шта ту рећи, кад је све написано у Јеванђељу. Погледајте, како је проповедао Спаситељ, како су проповедали апостоли. Тако треба да делује и духовник. Ако он не поступа по Светом Писму, не поштује јеванђељске заповести и покушава да наређује... како онда може бити духовни учетељ хришћанима? Наравно, треба побуђивати човека да се промени, треба исправљати и усмеравати, али у исто време не сме се вршити притисак на личност. –Неки људи траже духовника искључиво у манастиру, чак и не провире у храм поред свог дома... –Опет, то је погрешно, када особа тражи оно што му треба негде иза седам мора, мислећи да је ће јој тамо бити боље. Старац Силуан је говорио, ако човек верује духовнику, Господ му преко духовника открива мудрост, без обзира колико је духовно мудар, научен или искусан његов учитељ. Ту је потребно више поверења у Господа, са стране онога који за духовношћу трага. Ако човек верује Богу, онда му благодат Божија открива оно што је неопходно. –У већини случајева се, код особе која се тек обратила у веру, јавља стремљење ка монаштву због тога што та особа живот монаха сматра правилнијим, спасоноснијим, а живот мирјана као "половично" служење Богу. –Наравно, монашки живот и живот у свету се много разликују. То су два различита пута, али она у подједнаком степену воде ка главном циљу људског живота: спасењу душе и сједињењу са Богом. Ако човек одлази у манастир, он цео свој живот посвећује спасењу своје душе. Његов живот се заснива на молитвама и послушањима, која би требало да буду неодвојиви део живота сваког монаха. И овде, узгред, улога духовног руководиоца треба да буде много већа, као и степен послушања према њему. Али и живот мирјана такође треба да буде подређен истом циљу спасења. Разлика је само у томе што је живот човека у свету условљен другим обавезама: да обезбеди породицу, васпита децу, и другим важним богоугодним бригама. Поред тога, у животу човека који се није удаљио од света, појављује се мноштво светских искушења, али то је само спољна опасност и додатна могућност, јер ће, пребродивши та искушења, човек пронаћи непроцењиво духовно искуство. Важно је имати на уму да Господ зна каква искушења коме треба да пошаље. Нема особе која се не може спасити. Зато, када бирамо свој пут, морамо знати да су и пут монаха, па тако и пут мирјана подједнако спасоносни. Важно је смислено изабрати, без журбе, ослањајући се на своје унутрашње приоритете. И поступати сагласно својој савести, по вољи Божијој. –Дакле, шта треба да чини онај, који је тек ушао у Цркву и тражи свог духовника? Како да направи прави избор? –Важно је имати на уму да наш свет лежи у злу, да смо после Адамовог пада сви грешни, и овде сваки човек, сваки духовник такође има своје грехе. Савршени идеал не постоји. Заиста, постоје људи са великим знањем и духовним искуством, којима је могуће обратити се за духовно руководство. Међутим, треба пажљиво бирати, схватајући да чак и јако добар духовник може да вам не одговара из неког разлога. Чак врло образован и искусан духовник може да не одговара, по неким чисто људским критеријумима. Биће вам тешко да изградите однос, зато је важно оценити све, између осталог и људску компатибилност. Сем тога, желео бих да подсетим шта је Теофан Затворник говорио о почетку духовног живота код човека. Шта је то Царство Небеско? То је разговор са Богом, чистота душе и благодат Божија. Бити очишћен од својих грехова и лично се обратити Богу, то је оно најважније због чега човек долази у Цркву. Ако се човек научи покајању, преумљењу душе и молитви, онда ће моћи да живи уз било ког духовника, самостално ће дејствовати, самостално правити изборе у корист добра, тежиће му. Ако то не научи, ниједан духовник му неће помоћи. Важно је такође не заборавити, поред свег поверењу у духовника, да треба самостално да оцењујемо оно што се догађа. Неопходно је примењивати речи духовника уз речи Јеванђеља, уз учење Отаца Цркве, уз њене саборне одлуке, које је важно изучавати и разумети. Никакав ауторитет духовника их не може превисити. И, наравно, човек који је тек дошао у Цркву треба непрестано да се моли, јер је разговор са Богом најважније ка чему тежи сваки хришћанин. Схиархимандрит Илија (Ноздрин) Са руског Ива Бендеља Фома.Ru 29 / 07 / 2017
×
×
  • Create New...