Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'духовном' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан, духовни син блаженопочившег Епископа ваљевског г. Милутина, каже за свог духовног родитеља да је у потпуности владао собом, што је приметно код веома малог броја људи. „Имао је меру, контролу над собом и над својим прохтевима“, истакао је Владика Силуан, приметивши да почивши Епископ Милутин није имао у себи лукавства, ни злобе. „Имао је ведрину у најтежим тренуцима, зрачио је Васкршњом радошћу“, додаје архијереј са Петог континента који се слаже да је уснуће Епископа Милутина ненадокнадиво за Епархију ваљевску. „Одлазак Владике Милутина је тектонски потрес за све нас. Велика туга и велико бреме. Али његов одлазак је и отрежњење. Позив да дубље сагледамо свој живот. Да се запитамо где смо“, истакао је Владика Силуан, те закључио да Епископа Милутина нисмо изгубили, него смо га добили на другачији, приснији начин – у Небеској Србији. Извор: Радио Источник
  2. Преносимо у целини - Погребно слово које је Епископ Силуан упутио своме духовном родитељу, новопрестављеном Епископу Милутину, објављено на интернет страници Митрополије аустралијско-новозеландске. Ваша Светости, уважена браћо архиејeреји, ожалошћени Саборе Светосавске нам Цркве, ожалошћено и осиротело свештенство, монаштво и благочестиви верни народе Божји богомспасаване Епархије ваљевске, ожалошћена породице Кнежевић, сродници, пријатељи и духовна децо, Налазећи се мислено поред ћивота драгог нам духовног оца и брата, ронећи топле суза са свима вама, Црквом Божијом сабраном у ове великопосне дане у Саборном храму Васкрсења Христовог, храму – сведоку коначне победе живота над смрћу, вечношћу над пролазношћу, смисла над бесмислом; у храму који данас прима у своја њедра изморено и намучено тело палог ратника Цркве Христове, нашег вољеног и драгог оца, брата и искреног пријатеља, Епископа ваљевског Милутина, као семе које треба да се преда земљи да би проклијало васкрсењем; опраштајући се са њим, осећамо чудесну морфозу која се одиграва у нама, како нашу велику бол, тугу и жалост полако замењује осећај „радосне туге“, јер постајемо свесни да смо у нашем животу имали редак благослов да познајемо и живимо са човеком Божјим, сведоком живе вере у Васкрслог Христа. Није случајно што је наш драги Владика отпутовао у сусрет Господу на дан Светог Алексеја Човека Божијег, јер је и сам Владика Милутин био човек Божији, тајна многима, која је након његовог упокојења јасније проговорила, и која тек има да се пројави. Данас се присећамо јеванђелске приче о одласку женика, после чијег одласка наступа време поста. Док је био са нама наш добри Владика, био нам је велики ослонац, утеха, подршка, стуб на који смо могли да се ослонимо и да се иза њега сакријемо од навале бурних ветрова који су наилазили. Био нам је радост, сунце које нас окриљује, те нисмо осетили пост, пост без родитељског ослонца. Док је наш вољени отац био међ’ нама, сви смо осећали његово топло очинско окриље, молитвену подршку, бригу и заштиту. Сада када нам одлази, као што то обично бива, осећамо заправо колико је његово присуство међу нама, Цркви Христовој, било драгоцени дар Божији којега нисмо до краја могли бити свесни. Као архијереј Цркве Христове, Владика Милутин је живео скроман и једноставан живот. Није гледао да буде примећен, да се истиче пред светом. Није сабирао себи благо на земљи, већ је умножавао, поред осталих врлина, и врлину милосрђа, гледајући да помогне свима потребитима. У исто време, био је и прави српски домаћин, дочекујући све са пуно љубави, увек зрачећи радошћу Васкрсења Христовог. Владика Милутин је као ретко ко спојио богољубље и човекољубље у савршену синтезу. Поред љубави коју је имао за све људе око себе, Владика је волео и Божију творевину. То се могло приметити у његовом односу са својим птицама, а и цвећем. Говорио је да се цвеће и биљке радују када бринемо о њима, а дивио се и све дубље понирао у тајну односа животињског света и човека. Тврдио је да животиње осећају љубав човекову према њима, да се радују човеку, а то је говорио из свога личног опита што могу да потврде особито они који су имали благослов да живе и раде поред њега. Владика Милутин је био човек дубинске вере у Богочовека Христа, коју је пре свега понео из свога дома од родитеља, блажене успомене, оца Милорада и мајке Цвете, чланова Светониколајевског богомољачког покрета, а затим, узрастајући и усавршавајући се у њој уз опитно руководство свога духовног оца, игумана и старца Теофила. Владика Милутин је био дубоко замишљен над тајном смрти, и све трагичности њене по икону Божију човека, над страхотом рањености човекове природе. У исто време, Владика је јасно и уверено закључивао ове разговоре речима „да је једино у Богочовеку Христу решена ова тајна, дат одговор и излаз“. Настављао би светојустиновски, Христос је једина логика, једини излаз у страхоти безизлаза који окружује наш пали свет и човека. Као члан Сабора Светосавске нам Цркве веома потресно је доживљавао искушења која су се надвијала над Црквом и друштвом, залазећи дубоко у клет својега срца, молећи се Господу да помогне Својој Цркви у времену великих испита. Носећи име великог српског неимара, Св. Краља Милутина, Владика Милутин је Божјим провиђењем уједно и био обдарен даром градитељства, остављајући за собом изобилне плодове истог, како у свом матичном манастиру Каони, тако и на Петом континенту где је Епископствовао у манастиру Светог Саве Нови Каленић код Канбере, као и у својој Епархији ваљевској где је свој највећи печат оставио. Претрпео је, као и многи други Божји људи, велике ударце и ране, доживео губитке многих вољених, али је све превазилазио вером у поновни сусрет са њима у Царству Богочовека Христа. Његове беседе су биле извор утехе и инспирације за многе. Говорећи од срца, многа срца је загревао и храбрио, а рецепција истих се одражавала и у томе што су често његове беседе испраћене сузама од стране верних. Драги оци, преподобни монаси, благочестиви верни народе богомспасаване Епархије ваљевске, драги Ваљевци… Опраштајући се данас са сузама од свога Архипастира који је Крст свога апостолског служења верно носио међ нама до самога краја, завршавајући своју овоземаљску трку, по речима Светог апостола Павла, дужност нам је да затражимо од њега опроштај за сваку духовну рану коју му нанесмо свесно или несвесно, речју или делом, његовом очинском срцу и голубијој души. Опрости драги Владикo и оче! У својој приступној беседи приликом своје хиротоније 2003. године, у саборном храму Светога Архистратига Михаила у Београду, Владика Милутин, духом назирући предстојећи подвиг ношења Крста свога архијерејског служења, нимало случајно се позвао на пример свештеномученичког страдања Светог Игњатија Богоносца, изустивши следеће: „Окован у ланце и праћен војницима на путу за Рим, обраћа се (Свети Игњатије) Римљанима и каже: Ја сам Божија пшеница, па нека ме измељу зуби зверова, те да постанем чисти хлеб Божији. Нека они постану гроб мога тела, како не бих после смрти никоме био на терету. Тада ћу бити прави ученик Исуса Христа (Рим, 4)“. Након овога Епископ Милутин закључује: „Иако немам овакве духовне снаге и моћи, овакве молитвене ревности, свестан својих немоћи, уздам се у Господа, јер се сила Његова у немоћи пројављује. Зато имам веру да ће ми Он дати вере, наде и љубави да на овом тешком путу заслужим живот вечни“. Тежак је био и трновит пут нашег вољеног и драгог брата и оца Епископа Милутина. Након веома свечане службе и надахнуте беседе у другу недељу Часног поста, охрабривши и поучивши свој верни народ, Владика је налик на Светог Игњатија пошао својим путем за Рим, где су га чељусти болести притисле и млеле као пшеницу, примивши добровољно мучеништво на које је био позван, постао је чисти хлеб и принос Господу своме, коме је до краја верно служио, и Коме је данас отишао у вечни загрљај. И ето, драги у Христу, испунио је и други део молитве Светог Игњатија, да не буде никоме на терету. Данас он, као и током целог свог живота, ненаметљиво и тихо одлази своме Господу и Женику, коме је са 14. година посветио читав свој живот. Драги ми Владико, драги ми оче и брате, опрости што нисам могао физички да будем са тобом у тренуцима твога страдања, а и сада када на свој вечни починак одлазиш, опет сам спречен, али се молим Христу да ћу се удостојити сусрета поново са тобом у незалазном дану Царства Небеског. Опрости и помени! Немој нас оставити сироте, грли нас и љуби, молећи се заједно са Небеском Србијом за спас нашега рода, за брод Светосавске нам Цркве. Поздрави нам горостасног Николаја Српског и громогласног Пророка Јустина Ћелијског просећи за нас њихове свете молитве. Поздрави нам и Светога Нектарија Егинског, твога сапатника, којега си много заволео и храм му подигао као треће велико духовно лечилиште града Ваљева! Ниси дочекао његово освећење, али то је опет још један додатни венац који си понео, додатни бисер у круни смирења и трпљења којом те је Господ овенчао. Поздрављам те у име свога свештенства, монаштва и верног народа са Петог континента коме си верно апостолствовао. Умом и срцем целивајући твоју свету и измучену десницу, неизмерно ти захвалан и увек дужан, твој духовни син и најмањи међу браћом архијерејима, + Силуан Епископ аустралијско-новозеландски Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  3. Патријарх Данило је на празник Благовести (по новом кал.) одслужио Божанску литургију у капели Светог Ђорђа своје патријаршијске резиденције у Букурешту. После проповеди Патријарх је одслужио Акатист Пресветој Богородици и прочитао посебну молитву . „Ова молитва је веома корисна, нарочито у овом времену када се сви суочавају са пандемијом, овом пошашћу, тим невидљивим непријатељем који жање људске животе и изазива страх код свих људи широм света“, рекао је 25. марта Румунски патријарх. Блажењејши је истакао да се ових дана и месеци треба више молити Пресветој Дјеви Мариј да нас заштити, „јер има мајчинско срце“. „Она је заштитница деце, родитеља, сестара и монаха и монахиња у манастирима. Она је заштитница сиромашних, болесних, тужних, ожалошћених. (...) Она је смирена љубав за оне које нико више не воли, за оне који су заборављени, маргинализовани, сами, напуштени.“ „Мајка Божја може нам бити од велике помоћи ако је замолимо за подршку посебно у ово време искушења, јер има мајчинско срце. Има милосрдну и саосећајну љубав према свим људима. Она је хитра помоћница. Она је од велике помоћи када тражимо Њену помоћ чврстом вером и смиравањем.“ На крају се румунски патријарх Данило у молитвама сетио свих који су заражени новим вирусом корона: „Помолимо се Мајци Божјој да оснажи све који су у болести, да умудри све онима који нису болесни да избегнуту болест, да помогне свим лекарима и свем медицинском особљу које се брине о болеснима, да помогне свима онима који чине дела милосрђа помажући старим, сиромашним, усамљеним и онима који бодре друге.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. У 1265. броју "Православља" новина Српске Патријаршије од 1. децембра 2019. лета Господњег, објављен је интервју са Даницом Црногорчевић, вокалном солисткињом и интерпретаторком духовне и етно музике. О значају умножавања таланата дарованих нам од Господа, као и о љубави према црквеном појању, духовној и етно музици, али и о односу између хришћанског живота и музике, са Даницом је разговарао катихета Бранислав Илић. *Помаже Бог! Драга Данице, када се појавила Ваша љубав према црквеном појању? Бог Вам помогао, Браниславе! Љубав према црквеном појању се пробудила у мом срцу онда када сам као дијете ишла на вјеронауку у цркви светог Николе у Улцињу, код нашег оца Радојице Божовића. Тада нас је учитељица Милица Ћетковић учила духовне пјесмице које су биле само клица, не само за пјевање те врсте музике, већ и за оно што се у најчистијој башти, дјечијем срцу, посије и касније, пробијајући се кроз разне корове што нам овај свијет нуди, како смо расли ми, тако су се те клице пробијале и израсле у прелијепе цвјетове и плодове. Оно што смо тада научили то је заправо усмјерило мој пут, а сигурна сам и пут остале дјеце која су такође похађала часове вјеронауке тада. *Ви сте мудро препознали дар којим Вас је Господ наградио, у том духу, реците нам како су изгледали почеци Вашег бављења, како црквеним појањем, тако и духовном и етно музиком? Колико је важно да умножавамо дарове? Поред школовања и свих осталих обавеза у току школовања, пјевање је ишло за мном, некако непримјетно и ненамјетљиво, као да је чекало прави моменат да се покаже у правом свијетлу. Док сам живјела у Београду, ишла сам у музичку школу, бавила се разним спортовима, глумом, а пјевање је све вријеме стрпљиво боравило у тишини мога срца. Још у оснонвној школи моја професорица Дубравка упознала ме је са етно музиком, касније сам из љубави према истој, почела сама да истражујем и тако дошла до тога да пјевам на много језика баш ту врсту музике. Господ нам је свима дао дарове за нешто, свакоме различит цвијет, различитог мириса, али исте љепоте, да заједнички чинимо миомирисну башту. Ако их будемо правилно његовали, без такмичарског духа и без гледања у туђе цвјетове са једном дозом љубоморе, онда ће наш цвијет израсти у здрав плод те ћемо онда моћи да га умножимо и подијелимо. У супротном, нећемо имати шта да умножимо и шта да пружимо нашој браћи и сестрама. *Када сте почели професионално да се бавите етно музиком? Оног момента када су наступи почели да буду све чешћи, тог момента сам схватила да треба много озбиљније и посвећеније да се предам том позиву. Наравно још увијек су све ово почеци, потребно је још много улагања и средстава да би остварили неке идеје, како би што боље кроз музику сачували нашу вјеру, традицију, културу и хришћански етос. *Прошле године је изашао Ваш први албум који је плод дугогодишњег рада, али и љубави према етно и духовној музици. У припреми за издавање овог албума помогао Вам је Ваш супруг ђакон Иван, млади теолог. ЦД носи назив: „Господе дођи“, а изашао је благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, у издању манастира Острог. Замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите важније детаље везане за Ваш први албум? Тако је. Благословом нашег Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, тај албум је почео да се снима, једним дијелом је помогла и наша Митрополија. Сниман је у студију у Београду. Пјесме су такође одабране спонтано. Ђакон Иван је имао велику улогу у свему томе, почевши од кориговања постојећих текстова да би се тачније и љепше уклопиле у ритам, идеје око аранжмана, назива албума, фотографисања за омот, итд. Мој супруг, ђакон Иван је написао прву пјесму која је посвећена васкрсењу Ловћенске капеле која носи назив „Долетио Бијели Голуб“. Искрено, нисам могла ни да замислим да ћу некада имати свој ЦД, али уз велику моралну подршку своје мајке, која ме је охрабривала за тај подухват, напокон сам започела снимање. Одлучила сам се да то за почетак буду пјесме које ће бити духовног карактера али са једном музичким подлогом коју прожимају етно елементи. Спојивши то у једно, данас су настале пјесме које се, како видим на концертима врло радо слушају и пјевају, већ смо издали четири тиража. *Своју даровитост и теолошко искуство Ваш супруг је пројавио писањем неких од песама које сте Ви снимили? Као што сам и напоменула он је написао прву пјесму посвећену васкрсењу Ловћенске капеле, преуредио је неколико текстова како би били прилагођени у ритмичком и исправни у теолошком смислу. Пјесма „Долетио бијели голуб“ се доста разликује од осталих пјесама на албуму, одише посебном нотом и емоцијом, он ме је такође подстакао да напишем музику за тај текст. Сада већ за снимање другог албума је написао већину пјесама, што је заиста огромна подршка као и велико олакшање, јер данас је најтеже наћи прави и озбиљни текст који није површан, већ се кроз дугорочно слушање осјећа права молитва, а да опет са друге стране, што би се у народу рекло „улази у уши“ и лако се памти исто тако и пјева. *У Вашем богатом репертоару посебно место заузима песма посвећена Светом Јовану Владимиру, а спот за наведену песму снимљен је у велелепном храму Светог Јована Владимира у родном Вам Бару. Како је настала ова песма? Рођена сам у Бару, самим тим сам имала и дужност према нашем предивном храму да ипак снимим први спот у истом. С обзиром на то да сам тада била у седмом мјесецу трудноће, нисмо могли да се пуно посветимо снимању и обиђемо још неколико дестинација које су такође везане за нашег светог краља Јована Владимира. Одабрали смо да снимамо спот у храму светог Јована Владимира у Бару из разлога што је то новосаграђен храм и хтјели смо да што боље представимо љепоте Саборног храма. Пјесму је написао и компоновао Здравко Остојић из Македоније који је написао и још три пјесме које се налазе на Цд-у. *Које бисте још песме посебно истакли? Све пјесме су ми подједнако миле, свака има свој смисао, неке пјесме су посвећене Светом Василију Острошком, Светом Нектарију Егинском, Светом Јовану Владимиру, Архангелу Гаврилу и наравно, Пресветој Богородици. Посебан благослов на овом албуму добила је пјесма владике Николаја Велимировића, кажем посебан јер када сам питала нашег митрополита да ми благослови снимање албума, он је рекао уз благи осмијех, „Дајем благослов али да обавезно снимиш пјесму „Говори Господе“ и пјесму о Светом Јовану Владимиру“. *Из досадашњег искуства како бисте описали однос хришћанског етоса и професионалног бављења музиком? Професионализам у том случају једино могу да прихватим у смислу још бољег и дубљег спознања наше православне вјере и љубави коју треба да уздигнемо на већи ниво. Јер као што Свечовек код владике Николаја сматраше ријечи и мисли не као неко занимање, већ као животворну музику сваког занимања, исто тако и ми треба да све што радимо, да то чинимо управо да би били дио те вјечне небеске симфоније у славу Господа нашег. *Господ је Вас и Вашег супруга благословио и са двоје деце. Материнство је велики благослов Божји. Јесте, у кратком периоду добили смо двоје дјеце, ћерку Касијану и сина Јована. Дјеца су највећи благослов и највећи поклон који смо могли да добијемо, а сада треба и да то на неки начин вратимо тиме што ћемо их усмјерити на прави пут, и бити мајка и отац свој дјеци свијета. Сада схватам ону реченицу „Један син јој је дат, да би јој се отвориле очи за многе синове, који плачу под суседним крововима, један син јој је дат, не да га има но да се научи бити мајка. Буди мајка и свештеник сваком живом створу, јер мајка је само пећ за кување кромпира ако није свештеник, а свештеник који није мајка, личи на кувара који држи празне лонце за ватром и обећава гладнима ручак.“ *Какви су Ваши предстојећи планови? Можемо ли да очекујемо нови албум? Управо радимо на другом албуму, за сада је снимљено пет пјесама, у студију Александра Ковачевића у Београду. Када ће тачно бити готов то не знамо, али радимо на томе, па када Бог да. У плану су да се у скорије вријеме сниме спотови за двије нове пјесме које ће се наћи на другом ЦД-у. *Шта бисте поручили младим људима и свим читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије? Поручила бих да чувају своју младост, да своје таланте и енергију усмјере на праве исконске вриједности, да се што више труде на своме духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, јер ће на тај начин највише допринијети прије свега себи, породици, Цркви и друштву. * Драга Данице, хвала Вам на овом надахнутом разговору и заједничком промишљању. Желим Вам пуно успеха у даљем раду, уз молитвену жељу да Господ Вас и Вашу благочестиву породицу награди сваким добром духовним и телесним! Богу хвала, и хвала Вама Браниславе, као и свим благочестивим хришћанима и читаоцима „Православља“. Свако добро од Господа! Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1265, 1. децембар 2019) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме. Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу. Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света. Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге. Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  6. Митрополит белгијски и егзарх за Холандију и Луксембург Атинагора, као и свештенство и епархиоти, радо је примио вест да ће преподобни старец Софроније Сахаров бити прибројан Сабору светих. На препоруку Комисије за канонизацију, Свети и Свештени Синод Васељенске Патријаршије, на заседању 27. новембра 2019. године, унео је у диптих светих Православне Цркве архимандрита Софронија Сахарова, игумана ставропигијалног манастира Светог Јована Крститеља у Есексу. Митрополит Атенагора је пратио Светог Софронија од своје младости када је свештеник поч. Игњатије Пекстад, парох при цркви Светог апостола Андреја у Генту, повео њега са породицом и другим парохијанима на поклоничко путовање у Есекс. Старац Софроније је одржавао лепе односе са овом парохијом у Генту, а први пут ју је посетио на празник Воздвижења Часног и Животворног Крста у септембру 1980. кад је одслужио Литургију и одржао проповед, што иначе није уобичавао ван свог манастира. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. У суботу, 23. новембра 2019. године, када Црква прославља свете апостоле Олимпа, Ераста и Родиона, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Дрену, надомак Лазаревца, у колубарско-посавском намесништву. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски, протојереј-ставрофор Марко Митић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу, јереј Милош Ћирић, гост из беличког намесништва, протођакон Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић. Благољепију сабрања допринело је појање хора “Свети Димитрије” из Лазаревца. Окупљене вернике Владика Јован је очински упутио да је највећи дар који је Бог даровао човеку могућност сједињења са Богом. „Сваки наш долазак на Литургију треба да буде пропраћен нашом духовном припремом и жељом да се сјединимо са Господом Исусом Христом. Ово је могуће само ако човек има веру у свом срцу. Човек се не може назвати хришћанином ако није литургијски човек. Литургија је предокушај Царства Божијег и као таква Литургија траје и по завршетку службе. Сваки хришћанин у себи носи Литургију и живи литургијски. А живети литургијски значи живети у Светој Тројици и осетити мир Божији у себи. Ово је могуће само ако се човек у потпуности преда Богу и Литургији”, рекао је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  8. Ми, људи савремене епохе, не смемо да се заносимо илузијама: криза коју преживљавамо није само политичка или привредна криза; њена суштина има духовну природу, њени корени налазе се у самој дубини нашег постојања; она нас ставља пред последња питања и води нас у област светог. Ми немамо ни права ни основа да наш крах приказујемо као „невину“ и „безопасну“ случајност. Ми морамо пронаћи у себи одважност и морамо изоштрити поглед како бисмо ствари видели онаквима какве оне заиста јесу; морамо у себи наћи вољу како бисмо изрекли сву истину и кренули новим путевима. Треба да се ослободимо свакодневних ситница и да се навикнемо да гледамо у даљ: куда иде, куда клизи савремени свет? шта нас чека? шта нам је чинити како бисмо предупредили најгоре и изградили нов, прелепи живот?… Али постоји закон по којем се будућност открива само ономе ко гледа из дубине. Стога је нама неопходно истинско продубљивање духа; ми се, пре свега, морамо усредсредити и ући у живу дубину нашег властитог бића, у „супстанцију“ наше човечности, или, као што би рекао Аристотел, у „ентелехију“ нашег духа, у ону свету сферу чију нам је благодатност и божанственост објавио Син Божији, Исус Христос. Свуда, у целом свету мора постепено да отпочне духовно преиспитивање наших душевних актова и наших предметних садржаја: у појединцима, у малим кружоцима, у религиозним заједницама, у философским друштвима и у културним покретима; људи ће се усредсређивати на последње, свете изворе свога живота; они ће сазрцавати живот свога срца и судиће о њему – какво оно треба да буде, каквим се оно показало у стварности и шта му још недостаје… Што озбиљније, што одговорније, што дубље, што искреније буде ово преиспитивање, тим боље. Јер несреће и невоље нашег времена су велике, и опасност ће бити могуће савладати тек ако буде захваћена последња дубина људске душе, ако човечанство поново прокрчи себи пут ка Богу. Овде уопште није ствар само у „поновном моралном наоружавању“, у тим сиромашним и усиљеним речима које означавају нову и јефтину моду и у најбољем случају обезбеђују учвршћену закулисну дисциплину. Човечанству је потребно обнављање духа и оплемењивање инстинкта, враћање јеванђелској вери, а нису му потребне „чисте рукавице“ које обећава антихрист. Обнова која нам предстоји мора да чини целу епоху у историји. Јер стари путеви су истрошени и пређашња структура акта, који је стварао културу, довела нас је до ужасних, чудовишних манифестација унутарње окрутности и спољашње технике. И ближи се време када ћемо сви размишљати само о унутарњој обнови и тражити Божју помоћ и спасење. Стога је наше време време преокрета. Никада још негативне снаге људског бића нису иступале с таквом дрскошћу, тако самоуверено, с таквом самосвешћу; никада још оне нису чиниле такве провокативне покушаје да преузму власт над светом; никада још човек није располагао таквим техничким могућностима; никада још није владао таквим разорним средствима… На помолу је прелом; можда се он већ дешава. Пређашња равнотежа је изгубљена. И оној најгорој опасности, која нам прети, можемо се супротставити само под условом да извршимо унутарњу обнову… И прве знаке започете обнове препознаћемо у оном својеврсном зрачењу које ће потицати од обновљених људи, у зрацима живе доброте, срдачног сазрцавања, савести и мужевно-спокојне вере. Јер не може се долазити у додир с овим последњим сферама људски-божанствене дубине, ако се претходно у свом инстинкту не пробуди жива духовност и не оживи у себи хришћанско срце са свом његовом чудесном енергијом и проницљивошћу. А живо срце шаље у свет своје зраке; и ови зраци, који из њега исходе, нису само људски већ су и божанствено-духоносни… Све чешће се чују гласови који тврде да се човечанство може спасити само путем „Новог откривења“… Као да је дато нам Христово откривење „исцрпљено“ или „иживљено“; као да је човечанство већ прошло Његове путеве – путеве богосиновства, захвалности, сазрцања срца и живе доброте – и они га нису довели ни до чега… Као да савремена криза није наша криза, већ криза Господа Бога зато што нам је Он открио „премало“ или „предавно“ и сада треба да пожури и надокнади пропуштено. А, у ствари, то ми нисмо умели да прихватимо Откривење које нам је дато и да почнемо да живимо по њему на прави начин… Зраци божанског Откривења нису нам били ускраћени. Они нам светле и сада, као што су нам светлели и на почетку; и ми имамо задатак да на прави начин примимо ове зраке и почнемо да живимо од њих. Ми треба да нађемо религиозни акт верне структуре, који ће нам допустити да то извршимо тако да ти зраци не светле само нама него да се излучују кроз нас и из нас, из нашег сазрцања срца, сједињујући нас са другим људима, осветљавајући нам блиску и далеку будућност и усмеравајући наш земаљски живот. Савремени човек мора да увиди и да се увери да његова судбина зависи од онога шта он сам излучује у свет, и то у свим сферама живота. Он мора да се увери у то да се ради о његовом душевном очишћењу, о оживљавању и стваралачким патњама његовог срца. Зато што је занемарено и замрло срце немоћно и слепо. И кад се он обраћа животу, оно не може да унесе у њега ништа добро. Људска култура може бити обновљена само живим, зрачећим срцем пошто се једино у њему зачињу нове стваралачке идеје, једино је њему доступна очигледност. Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010, 321–323. Превод: Радослав Божић Извор: Теологија.нет
  9. Његово блаженство Архиепископ охридски Митрополит скопски Г. Јован гостовао на таласима радија Светигоре поводом 20 година своје архијерејске службе. Са Владиком Јованом разговарали смо о његовом животном, монашком и архијерејском путу, прогону од стране македонских власти и другим актуелним темама. Звучни запис разговора ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
  10. Прво предавање је одржано 22. априла 2018. године у Историјском музеју града Бафала у савeзној држави Њујорк. Поред Музеја, организатори су били Тесла фестивал из Бафала и парохија храма Светог архиђакона и првомученика Стефана из Лакаване. Посећеност предавању је била неочекивано велика - скупу је присуствовало преко две стотине људи. Највећи број посетилаца били су Американци који нису православни, а који веома поштују лик и дело Николе Тесле. Због редова испред Музеја предавање је морало да почне нешто касније, да би сви посетиоци могли да купе карту и добију место. На почетку догађаја присутне су поздравили Меган Мекнил (Megan McNeill), програмски координатор Историјског музеја, и Мартин МекГи (Martin McGee), оснивач Тесла фестивала. Одмах потом је приказан модел Николе Тесле, дело вајара Лерија Грифиса (Larry Griffis). Идеја је да Никола Тесла у Бафалу добије свој парк, наспрам зграде у којој је држао свој чувени говор и да у том парку буде споменик нашег научника урађен према овом моделу. Пре самог предавања ексклузивно је, са дозволом Музеја Николе Тесле у Београду, публици представљен веома квалитетан краткометражни филм на енглеском језику о Николи Тесли, у продукцији Музеја из Београда. Потом се путем видео-поруке обратио и директор Музеја Николе Тесле, др Бранимир Јовановић, један од највећих познавалаца лика и дела нашег генијалног проналазача. Он је поздравио присутне и најавио будућу сарадњу са презвитером Оливером Суботићем на пољу расветљавања феномена духовности Николе Тесле. Потом је презвитер Оливер Суботић, у 45-минутном предавању на енглеском језику, навео више конкретних аспеката када је реч о духовности Николе Тесле: његово породично окружење, период младости, духовне ставове научника у периоду светске славе, његов став према хришћанству и другим светским религијама, однос према Србији и српском народу, традицији, култури… указујући на хришћанско опредељење нашег славног научника у суштинском смислу. Предавач је на крају направио поређење између највећег српског светитеља, Светог Саве, и највећег српског проналазача, Николе Тесле, указујући да су оба великана нашег народа верно слушали призив свога срца и свој живот схватали као мисију поверену од Бога, због чега су неуморно радили на умножавању таланата и сваки на свој начин делали за добробит ближњих. Презвитер Оливер Суботић је на крају указао да сваки родитељ, учитељ, свештеник… и уопште сваки човек има свој животни мисионарски задатак, наводећи пример Георгине-Ђуке Тесле, чија мисија није била да постане светски проналазач, али јесте била да васпита светског проналазача, што је и учинила. Велики број Американаца је после предавања постављао питања, а по завршетку се обраћао организаторима и предавачу у непосредном разговору. Потом је предавач у пратњи организатора посетио Нијагарине водопаде са којих је крајем 19. века по први пут у историји цивилизације електрична енергија пренесена на већу раздаљину осветљавајући град Бафало. Друго предавање је одржано 26. априла 2018. године у библиотеци храма Светог Стефана у Лакавани. То предавање је одржано на српском језику, на молбу одређеног броја старијих Срба који су желели да га чују на свом матерњем - српском језику. Треће предавање о духовности Николе Тесле одржано је у Бостону, савезна држава Масачусетс, 28. априла 2018. године, у конференцијској просторији храма Светог Саве. После обраћања оца Александра Влајковића, старешине храма и организатора предавања, уследило је приказивање филма о Тесли и обраћање видео поруком др Бранимира Јовановића. Потом се отац Оливер Суботић обратио присутним парохијанима храма, који се нису скупили у великом броју, али су по образовној структури били пробрана публика, што се приметило посебно из питања која су касније уследила. С обзиром да су у питању били искључиво Срби, предавање је било на српском језику. Отац Александар Влајковић је на крају захвалио у своје име и име присутних парохијана, пожелевши неко ново предавање у Бостону на ову тему. Претходно, током дана, презвитер Оливер Суботић је имао прилику да посети Богословски факултет Часног крста и један од најпрестижнијих универзитета света – Харвард. Посећена је и поставка у бостонском Музеју науке која се тиче Теслиних открића, уз присуство веома ефектној презентацији. Четврто предавање о Теслином духовном лику је одржано у Њујорку, 29. априла 2018. године, у просторијама грчког храма Светог Елефтерија, у коме се српска заједница окупља на Литургију док се не обнови, у пожару страдали, њујоршки Саборни храм Светог Саве. После обраћања протођакона Јована Аничића, референта за образовање Епархије источноамеричке и организатора предавања у овој парохији, приказан је филм о Тесли и видео-обраћање директора Музеја Николе Тесле. Поред присутних Срба који су остали после свете Литургије, предавање су пратили и Грци који су се нашли у сали и који су били заинтригирани личношћу Николе Тесле. Предавач је из тог разлога предавање држао на енглеском језику, да би и присутни Грци могли да чују реч о генијалном српском научнику. По завршетку предавања, протођакон Јован је повео предавача у обилазак знаменитости града Њујорка. Том приликом посетили њујоршки хотел Њујоркер где је Никола Тесла живео последњих дест година свога живота и у коме се и упокојио. У послеподневним часовима уприличена је и посета Богословском факултету Светог Владимира. У Сједињеним Америчким Државама очигледно влада велико интересовање за Николу Теслу, и то, по свему судећи, највише међу самим Американцима. Стога ће, ако Бог да, најављена књига о духовном лику Николе Тесле на енглеском језику бити одлична прилика да упознају нашег научника из једног новог угла, до сада недовољно осветљеног. протонамесник Владислав Голић Извор: Српска Православна Црква
  11. У периоду од 22. до 29. априла 2018. године у САД, са благословом Епископа источноамеричког г. Иринеја, одржана је серија предавања о духовном лику Николе Тесле. Предавач је био презвитер др Оливер Суботић, уредник „Православног мисионара“ и заменик предедниика синодског Мисионарског одељења. Координатор овог пројекта у Епархији источноамеричкој био је протонамесник Владислав Голић, парох лакавански. Прво предавање је одржано 22. априла 2018. године у Историјском музеју града Бафала у савeзној држави Њујорк. Поред Музеја, организатори су били Тесла фестивал из Бафала и парохија храма Светог архиђакона и првомученика Стефана из Лакаване. Посећеност предавању је била неочекивано велика - скупу је присуствовало преко две стотине људи. Највећи број посетилаца били су Американци који нису православни, а који веома поштују лик и дело Николе Тесле. Због редова испред Музеја предавање је морало да почне нешто касније, да би сви посетиоци могли да купе карту и добију место. На почетку догађаја присутне су поздравили Меган Мекнил (Megan McNeill), програмски координатор Историјског музеја, и Мартин МекГи (Martin McGee), оснивач Тесла фестивала. Одмах потом је приказан модел Николе Тесле, дело вајара Лерија Грифиса (Larry Griffis). Идеја је да Никола Тесла у Бафалу добије свој парк, наспрам зграде у којој је држао свој чувени говор и да у том парку буде споменик нашег научника урађен према овом моделу. Пре самог предавања ексклузивно је, са дозволом Музеја Николе Тесле у Београду, публици представљен веома квалитетан краткометражни филм на енглеском језику о Николи Тесли, у продукцији Музеја из Београда. Потом се путем видео-поруке обратио и директор Музеја Николе Тесле, др Бранимир Јовановић, један од највећих познавалаца лика и дела нашег генијалног проналазача. Он је поздравио присутне и најавио будућу сарадњу са презвитером Оливером Суботићем на пољу расветљавања феномена духовности Николе Тесле. Потом је презвитер Оливер Суботић, у 45-минутном предавању на енглеском језику, навео више конкретних аспеката када је реч о духовности Николе Тесле: његово породично окружење, период младости, духовне ставове научника у периоду светске славе, његов став према хришћанству и другим светским религијама, однос према Србији и српском народу, традицији, култури… указујући на хришћанско опредељење нашег славног научника у суштинском смислу. Предавач је на крају направио поређење између највећег српског светитеља, Светог Саве, и највећег српског проналазача, Николе Тесле, указујући да су оба великана нашег народа верно слушали призив свога срца и свој живот схватали као мисију поверену од Бога, због чега су неуморно радили на умножавању таланата и сваки на свој начин делали за добробит ближњих. Презвитер Оливер Суботић је на крају указао да сваки родитељ, учитељ, свештеник… и уопште сваки човек има свој животни мисионарски задатак, наводећи пример Георгине-Ђуке Тесле, чија мисија није била да постане светски проналазач, али јесте била да васпита светског проналазача, што је и учинила. Велики број Американаца је после предавања постављао питања, а по завршетку се обраћао организаторима и предавачу у непосредном разговору. Потом је предавач у пратњи организатора посетио Нијагарине водопаде са којих је крајем 19. века по први пут у историји цивилизације електрична енергија пренесена на већу раздаљину осветљавајући град Бафало. Друго предавање је одржано 26. априла 2018. године у библиотеци храма Светог Стефана у Лакавани. То предавање је одржано на српском језику, на молбу одређеног броја старијих Срба који су желели да га чују на свом матерњем - српском језику. Треће предавање о духовности Николе Тесле одржано је у Бостону, савезна држава Масачусетс, 28. априла 2018. године, у конференцијској просторији храма Светог Саве. После обраћања оца Александра Влајковића, старешине храма и организатора предавања, уследило је приказивање филма о Тесли и обраћање видео поруком др Бранимира Јовановића. Потом се отац Оливер Суботић обратио присутним парохијанима храма, који се нису скупили у великом броју, али су по образовној структури били пробрана публика, што се приметило посебно из питања која су касније уследила. С обзиром да су у питању били искључиво Срби, предавање је било на српском језику. Отац Александар Влајковић је на крају захвалио у своје име и име присутних парохијана, пожелевши неко ново предавање у Бостону на ову тему. Претходно, током дана, презвитер Оливер Суботић је имао прилику да посети Богословски факултет Часног крста и један од најпрестижнијих универзитета света – Харвард. Посећена је и поставка у бостонском Музеју науке која се тиче Теслиних открића, уз присуство веома ефектној презентацији. Четврто предавање о Теслином духовном лику је одржано у Њујорку, 29. априла 2018. године, у просторијама грчког храма Светог Елефтерија, у коме се српска заједница окупља на Литургију док се не обнови, у пожару страдали, њујоршки Саборни храм Светог Саве. После обраћања протођакона Јована Аничића, референта за образовање Епархије источноамеричке и организатора предавања у овој парохији, приказан је филм о Тесли и видео-обраћање директора Музеја Николе Тесле. Поред присутних Срба који су остали после свете Литургије, предавање су пратили и Грци који су се нашли у сали и који су били заинтригирани личношћу Николе Тесле. Предавач је из тог разлога предавање држао на енглеском језику, да би и присутни Грци могли да чују реч о генијалном српском научнику. По завршетку предавања, протођакон Јован је повео предавача у обилазак знаменитости града Њујорка. Том приликом посетили њујоршки хотел Њујоркер где је Никола Тесла живео последњих дест година свога живота и у коме се и упокојио. У послеподневним часовима уприличена је и посета Богословском факултету Светог Владимира. У Сједињеним Америчким Државама очигледно влада велико интересовање за Николу Теслу, и то, по свему судећи, највише међу самим Американцима. Стога ће, ако Бог да, најављена књига о духовном лику Николе Тесле на енглеском језику бити одлична прилика да упознају нашег научника из једног новог угла, до сада недовољно осветљеног. протонамесник Владислав Голић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. Протођакон Љубомир Ранковић, говорио је у емисији "О Богу и људима", коју уређује и води вероучитељица из Шапца Милена Симић, о путевима нашег духовног искуства и, посебно о значењу Косова за српску црквену мисију кроз векове и данас. View full Странице
  13. ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА: „Савремени човек пати од акутног недостатка праве љубави…“ 12.09.2017. - 17:47 ИСКРА У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“ тадашњем Лењинграду. Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу. Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена. Монашки постриг примио је 1960. И од тада је – Кирил. Не скрива да је у школу ишао као на Голготу. Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“ Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је завршио 1969! У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије. Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције. Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир. Његово монашко-патријаршијско столовање одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог. Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара. Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове. Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом. Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине. На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“ До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим. Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част. И јутрос зовем мајку. Она сама, она тамо у Бродареву. Пита:-где си и кад ћеш доћи?“ -У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха! -Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли! Лазовић: О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу? Патријарх Кирил: О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије. Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи. Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу. Лазовић: Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби? Патријарх Кирил: Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације. Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа. Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига. Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени. Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима. У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама. Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи. Лазовић: Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима? Патријарх Кирил: Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву. Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу. Лазовић: Шта Црква може да учини? Патријарх Кирил: Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама. Лазовић: Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље? Патријарх Кирил: Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека. Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева. Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити. Узмимо, рецимо, друштвене мреже. Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу. Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине. Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло». Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал неограничена слобода. Рећи ћу вам отворено: овај концепт негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција. Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде. Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света. Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове. Лазовић: Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући? Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе. Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди! Лазовић: Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још! Шта нам је чинити? Патријарх Кирил: Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека. На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих. Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама заменити мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести. Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине. Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање. Лазовић: Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао? Патријарх Кирил: Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18). Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити. Лазовић: Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести? Патријарх Кирил: Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди. Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе. Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење. Лазовић: Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање. Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ? Патријарх Кирил: На монаштву је у свим временима била огромна одговорност. Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна. Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући. Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва. Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију. Лазовић: Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости? Патријарх Кирил: Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав. Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус: «Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње. Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага. Лазовић: Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите? Патријарх Кирил: Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи. У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности. Лазовић: Шта бисте поручили братском српском народу? Патријарх Кирил: Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе. Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово! Нека је благослов Божији уз српски народ. Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује! Горан Лазовић (Превод са руског Дејана Кокотовић) Горан Лазо
  14. Извор:http://iskra.co/srbija/ekskluzivni-intervu-iskre-goran-lazovic-kod-patrijarha-ruskog-kirila-savremeni-covek-pati-od-akutnog-nedostatka-prave-ljubavi/ ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА: „Савремени човек пати од акутног недостатка праве љубави…“ 12.09.2017. - 17:47 ИСКРА У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“ тадашњем Лењинграду. Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу. Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена. Монашки постриг примио је 1960. И од тада је – Кирил. Не скрива да је у школу ишао као на Голготу. Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“ Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је завршио 1969! У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије. Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције. Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир. Његово монашко-патријаршијско столовање одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог. Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара. Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове. Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом. Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине. На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“ До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим. Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част. И јутрос зовем мајку. Она сама, она тамо у Бродареву. Пита:-где си и кад ћеш доћи?“ -У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха! -Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли! Лазовић: О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу? Патријарх Кирил: О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије. Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи. Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу. Лазовић: Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби? Патријарх Кирил: Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације. Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа. Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига. Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени. Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима. У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама. Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи. Лазовић: Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима? Патријарх Кирил: Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву. Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу. Лазовић: Шта Црква може да учини? Патријарх Кирил: Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама. Лазовић: Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље? Патријарх Кирил: Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека. Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева. Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити. Узмимо, рецимо, друштвене мреже. Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу. Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине. Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло». Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал неограничена слобода. Рећи ћу вам отворено: овај концепт негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција. Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде. Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света. Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове. Лазовић: Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући? Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе. Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди! Лазовић: Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још! Шта нам је чинити? Патријарх Кирил: Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека. На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих. Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама заменити мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести. Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине. Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање. Лазовић: Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао? Патријарх Кирил: Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18). Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити. Лазовић: Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести? Патријарх Кирил: Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди. Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе. Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење. Лазовић: Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање. Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ? Патријарх Кирил: На монаштву је у свим временима била огромна одговорност. Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна. Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући. Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва. Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију. Лазовић: Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости? Патријарх Кирил: Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав. Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус: «Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње. Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага. Лазовић: Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите? Патријарх Кирил: Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи. У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности. Лазовић: Шта бисте поручили братском српском народу? Патријарх Кирил: Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе. Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово! Нека је благослов Божији уз српски народ. Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује! Горан Лазовић (Превод са руског Дејана Кокотовић) Горан Лазо View full Странице
  15. Истински задаци и грешке духовника, избор свештеника који би могао да буде прави учитељ тек оцрковљеном човеку, – мало је тема тежих за разговор од ових. Ова, не тако лака, питања православни портал „Фома“ је решио да постави једном од најпознатијих и најпоштованијих духовника нашег доба, оптинском старцу Илији. –Баћушка, реците, зашто је човеку који прилази Цркви неопходно духовно руковођење? Из чега се оно састоји? –Духовном животу се треба учити, и то је, по свој прилици, најважнија школа у нашем животу, без које је цело наше друштво осуђено на пропаст. Погледајте докле је довело безбожје, одрицање живота по заповестима. Није случајно што је средином века наш свет стајао на граници погибије и атомске катастрофе, управо оних година, када су на телевизији обећавали да ће ускоро „показати последњег попа“. Сада тероризам, демонска мржња, деградација нашег села – имају исти корен, што доводи до рушења континуитета у духовном искуству, без којег не можемо нормално да живимо. То не само да удаљава човека од спасења у вечном животу, него и руши свакодневни социјални живот. Задатак духовног подучавања је управо у томе да препороди и утврди традицију преношења духовног искуства са колена на колено, а такође и да га очува и умножи. О важности тог служења говори и то што у Јеванђељу Господа називају Учитељем. Јер нам је Он сам био пример: Спаситељ је ходао по Палестини са ученицима, из краја у крај, и поступао исто као и други учитељи тог доба, не само у Израиљу, него и у Атини, и на Истоку. Тиме нам је Христос показао да за духовно учење није неопходна топла учионица, може се учити и на голом камењу. Главно је шта и како учимо. Хришћанство на то даје јасан одговор. Наша вера, богатство нашег духовног живота задобија се пре свега директним разговором са Богом, тојест молитвом, кроз коју човек јача у вери, и без које, према речима Теофана Затворника који је, узгред, био ректор Петербуршке духовне академије, теоретско знање и образовање мало вреде. Али, у исто време свети Теофан не пориче значај знања које је такође неодвојиви део духовног живота, и које човек ни у ком случају не сме да пренебрегава. Зашто данас имамо тако много проблема, између осталог и у духовном животу, у трагању за духовником? Сва несрећа је у одсуству православног васпитања и знања из богословских наука. Ако би дете из детињства понело макар неко сазнање шта је духовни живот, шта је то вера, могло би да избегне многе грешке. Учити се духовном животу значи примењивати молитву и образовање. И, наравно пре свега, важно је схватати да духовник не може за пет-десет минута дати човеку то, што би, у нормалним животним условима, требало годинама да усваја. Јер често људи долазе у Цркву мислећи да ће одмах постати светитељи, добити посебне духовне дарове од Бога. Али то се не догађа. Молитва и обраћање Богу треба да су у складу са образовањем, стицањем знања и променама у свакодневном животу. И управо тим променама треба да руководи духовник. Међутим, он сам по себи не може много дати човеку уколико овај није спреман то да прихвати. Духовник може нешто да објасни, али, као што је речено у јеванђељској причи, сејач сеје, а затим долазе врапци и чавке, кљуцкају зрна и човек опет остаје празан. Човек и његов духовник треба да сарађују, да буду пријатељи. Само тада ће бити могуће говорити о истинском духовном расту човека. –Сматра се да духовник треба да научи човека да мисли самостално, да се самостално духовно развија. Међутим, многи људи пре бирају да се једноставно у потпуности препусте свештенику, саветују се са њим чак и какве тапете да залепе. Многи осуђују вернике за такво одрицање од своје воље. Да ли је то заиста неправилно? –Човек треба да сачува своју вољу и треба сам да доноси одлуке. Јер само човек лично може да направи коначан избор у својој души. Зар не би могао Господ да спаси Јуду од издаје? Могао би, наравно. Зашто, онда Он то није урадио? Јер би то било могуће урадити само насиљем. Богу и Његовој светости је недопустиво да присиљава човека. Принудно добро не може бити добро. Јер, зашто је распет Спаситељ? Он је могао да створи цео идеалан свет и без тога, и да не буде никаквих порока на земљи, и човеку ништа не би било потребно, никакве војске, ни канцеларије. Али Господ је могао то да уради само принудом, сломивши човекову слободну вољу. Он није тако поступио, већ је оставио људима могућност да сами бирају између добра и зла. Социјални живот даје човеку готова знања, културу, проверено искуство, али како тиме да се користи, он сам одлучује. Тако је и у духовном животу. Господ нам даје кроз искупитељску мисију, преко крста, могућност да побеђујемо своје немоћи, боримо се са ђаволом. Али, користити се том могућношћу можемо само по сопственој вољи. Господ нам је створио васељену, створио законе по којима живимо, дао нам воду, храну, све што је неопходно. Али, како да живимо у овом свету, условљено је, пре свега, нашом вољом, нашим трудом и знањем. Зато је важно да се живот гради на поштовању Божанских заповести, и на слободном избору. –А шта ако духовник отворено ломи људску вољу, не покушава да подучава, већ да наређује? –Тада то није духовник. Шта ту рећи, кад је све написано у Јеванђељу. Погледајте, како је проповедао Спаситељ, како су проповедали апостоли. Тако треба да делује и духовник. Ако он не поступа по Светом Писму, не поштује јеванђељске заповести и покушава да наређује... како онда може бити духовни учетељ хришћанима? Наравно, треба побуђивати човека да се промени, треба исправљати и усмеравати, али у исто време не сме се вршити притисак на личност. –Неки људи траже духовника искључиво у манастиру, чак и не провире у храм поред свог дома... –Опет, то је погрешно, када особа тражи оно што му треба негде иза седам мора, мислећи да је ће јој тамо бити боље. Старац Силуан је говорио, ако човек верује духовнику, Господ му преко духовника открива мудрост, без обзира колико је духовно мудар, научен или искусан његов учитељ. Ту је потребно више поверења у Господа, са стране онога који за духовношћу трага. Ако човек верује Богу, онда му благодат Божија открива оно што је неопходно. –У већини случајева се, код особе која се тек обратила у веру, јавља стремљење ка монаштву због тога што та особа живот монаха сматра правилнијим, спасоноснијим, а живот мирјана као "половично" служење Богу. –Наравно, монашки живот и живот у свету се много разликују. То су два различита пута, али она у подједнаком степену воде ка главном циљу људског живота: спасењу душе и сједињењу са Богом. Ако човек одлази у манастир, он цео свој живот посвећује спасењу своје душе. Његов живот се заснива на молитвама и послушањима, која би требало да буду неодвојиви део живота сваког монаха. И овде, узгред, улога духовног руководиоца треба да буде много већа, као и степен послушања према њему. Али и живот мирјана такође треба да буде подређен истом циљу спасења. Разлика је само у томе што је живот човека у свету условљен другим обавезама: да обезбеди породицу, васпита децу, и другим важним богоугодним бригама. Поред тога, у животу човека који се није удаљио од света, појављује се мноштво светских искушења, али то је само спољна опасност и додатна могућност, јер ће, пребродивши та искушења, човек пронаћи непроцењиво духовно искуство. Важно је имати на уму да Господ зна каква искушења коме треба да пошаље. Нема особе која се не може спасити. Зато, када бирамо свој пут, морамо знати да су и пут монаха, па тако и пут мирјана подједнако спасоносни. Важно је смислено изабрати, без журбе, ослањајући се на своје унутрашње приоритете. И поступати сагласно својој савести, по вољи Божијој. –Дакле, шта треба да чини онај, који је тек ушао у Цркву и тражи свог духовника? Како да направи прави избор? –Важно је имати на уму да наш свет лежи у злу, да смо после Адамовог пада сви грешни, и овде сваки човек, сваки духовник такође има своје грехе. Савршени идеал не постоји. Заиста, постоје људи са великим знањем и духовним искуством, којима је могуће обратити се за духовно руководство. Међутим, треба пажљиво бирати, схватајући да чак и јако добар духовник може да вам не одговара из неког разлога. Чак врло образован и искусан духовник може да не одговара, по неким чисто људским критеријумима. Биће вам тешко да изградите однос, зато је важно оценити све, између осталог и људску компатибилност. Сем тога, желео бих да подсетим шта је Теофан Затворник говорио о почетку духовног живота код човека. Шта је то Царство Небеско? То је разговор са Богом, чистота душе и благодат Божија. Бити очишћен од својих грехова и лично се обратити Богу, то је оно најважније због чега човек долази у Цркву. Ако се човек научи покајању, преумљењу душе и молитви, онда ће моћи да живи уз било ког духовника, самостално ће дејствовати, самостално правити изборе у корист добра, тежиће му. Ако то не научи, ниједан духовник му неће помоћи. Важно је такође не заборавити, поред свег поверењу у духовника, да треба самостално да оцењујемо оно што се догађа. Неопходно је примењивати речи духовника уз речи Јеванђеља, уз учење Отаца Цркве, уз њене саборне одлуке, које је важно изучавати и разумети. Никакав ауторитет духовника их не може превисити. И, наравно, човек који је тек дошао у Цркву треба непрестано да се моли, јер је разговор са Богом најважније ка чему тежи сваки хришћанин. Схиархимандрит Илија (Ноздрин) Са руског Ива Бендеља Фома.Ru 29 / 07 / 2017

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...