Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'духовни'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 62 results

  1. Празничним бденијем и културно-уметничким програмом 6. јула 2020. године ће почети прослава Ивањдана у Сомбору, а биће настављена служењем свете архијерејске Литургије на дан празновања Рођења светога Јована Претече. Такође, биће обележен и велики јубилеј – 230 година Светојовановског храма у Сомбору. Предстојећу прославу и обележавање великог јубилеја најавио је протонамесник Срђан Нешић, парох при Светојовановском храму. Повезана вест: Јубилеј 230. година Храм Рођења Светога Јована Претече у Сомбору Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 3. јуна 2020. године, на празник Светих цара Константина и његове мајке Јелене, свету архијерејску Литургију у манастиру Ђурђевим Ступовима. Звучни запис беседе -Бог је у срцу цара Константина видио честитост и велики духовни потенцијал, који ће се касније пројавити. Када је цар Константин кренуо на Рим да узме власт, имао је опаког супарника Максенција, који је био паганин, али Светом цару Константину, када се молио Богу, како је знао по свом обичају, јавио се Крст Господњи са неба и обасјала га је Божја свјетлост, као и апостола Павла. Угледао је знак Христов, Крст Господњи на коме је писало, а тако му је и речено, да са тим знаком треба да иде да побиједи свог непријатеља. Наредио је да се одмах на штитове његове војске испише знак крста Господњег, а он је од тада добио обрећење и постао хришћанин“, рекао је Владика, додавши да се цар Константин крстио убрзо након тога, у поодмаклим годинама живота. Навео је да је постао светитељ и раван апостолима, а оно што, по Владикиним речима, треба посебно нагласити јесте да је Свети цар Константин остао веран овом виђењу у све дане живота. -Подигао је многе храмове, сазвао Први васељенски сабор, а што се посебно истиче – он је дао слободу хришћанству, забранио да било ко смије бити гоњен због његове вјере. Он није прогласио хришћанство за главну религију, само је забранио гоњење и дао слободу вјере. То је било довољно да вјера, која је до тада била гоњена, узме толико маха да убрзо заузме цијело Римско царство, а касније, полако, један по један народ, тако и словенске народе, међу њима српски народ, беседио је епископ Јоаникије. -Сви народи Европе постали су хришћански народи и много шире од тога, па је тешко процијенити колика је улога у томе Светог цара Константина. Важно је напоменути да је његова мајка, Света царица Јелена, која је била његов савладар, али њој није било стало до власти, него је затражила одобрење од свог сина да иде у Свету земљу, да тражи Крст Господњи, који се јавио у виђењу цару Константину, казао је Владика, наводећи да је и она подигла многе храмове на местима великих Христових дела, у Витлејему и по Палестини. -Нашла је Крст Господњи који је пројавио своју силу, зато се цар Константин и његова мајка царица Јелена сликају, најчешће, заједно и то са крстом, како држе Крст Господњи и тако свједоче вјеру, указао је Његово Преосвештенство, поручујући: -Од цара Константина па надаље, док је било хришћанских царева, идеал правог владара био је владар хришћанин, који се клања Крсту Христовом и који Крст Христов, као знамење вјере, уздиже високо, штити вјеру, штити светиње, штити свој народ, штити завјет. Имамо велику поворку хришћанских царева, а он је корјен хришћанских царева све до цара Николаја мученика, који му је, у много чему, по вјери био подобан. Давањем слободе хришћанству почиње нова ера у хришћанству. Имамо еру гоњења, а онда еру слободе, међутим, то гоњење на Цркву Божју трајало је, и поред тога, у многим периодима касније хришћанске историје, нарочито у 20. вијеку, а, ево, видимо, да се то продужава и у 21. вијеку. Међутим, кад је вјера најјача – када је гоњена, тада је вјера најјача. Када је Црква гоњена, увијек има један број људи, мањи, али су вјерни и непоколебљиви, као што је био Свети великомученик Георгије и многи мученици 20. вијека. Они су посвједочили своју вјеру и из тог мучеништва, из мученичке крви вјера се обнавља. -Мислите ли да би у Црној Гори била тако сада вјера јака и у успону, да ли би се тако славило име Божје, да није мученичке крви митрополита Јоаникија и преко стотине свештеника и многих других хришћана, који су пострадали за Христа у безбожном 20. вијеку, у вријеме комунистичке владавине. Али, баш онда кад су мислили да ће са вјером бити готово, она је васкрсла, нагласио је Владика. Јубилеј – 21 годину архипастирске службе епископу Јоаникију, у име свештенства и верног народа, честитао је протојереј-ставрофор Драган Ристић: -Нека Вам је, драги Владико, срећно и благословено, данашњи Свети цар Константин, царица Јелена, Часни Крст Господњи, који часно носите, да Вам буду на помоћи у овом времену у којем живимо. Да Вам Бог да снаге да ова искушења, која су на Цркви и на Вама, стојички поднесете, а ми свештеници и овај вјерни народ смо ту, да будемо од руке. Нека је срећно и благословено. На многаја љета!, казао је прота Драган Ристић. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  3. Неуроза није једина последица неуротског конфликта. Друга последица која није ништа мање опасна и страшна су разна телесна оболења. Ове чињенице познате су одавно. „Лава“ нерава „бичује“ крвне судове и бронхије, продире у желудац, у дванаестопалачно црево или попут „челичне песнице“ стеже срце. Научници су издвојили посебну групу оболења, која настају на нервној бази. Ова оболења почели су да називају психосоматска, јер једну од главних улога у њиховом настанку играју нервни фактори. Уобичајено у ову групу оболења спадају чир на желуцу и дванаестопалачном цреву, хипертонија, исхемијска болест срца и бронхијална астма. У последње време се, не без основа овим оболењима придружују и улцерозни колитис, тиреотоксикоза, миом материце, реуматоидни артритис и низ других болести. Данас је познато да је око 80% свих болести на овај или онај начин повезано са овим или оним поремећајем психе.
  4. У контексту синоћ објављених мера Владе Уједињеног Краљевства, Његово Преосвештенство Епископ британско-скандинавски г. Доситеј, донео је следећи акт за Архијерејско намесништво британско и ирско: Богољубивоме свештенству и свој браћи и сестрама епархиотима британско-ирског намесништва Сведоци смо у ове наше дане да модерни свет проживљава дубоку кризу и трагедију пандемије коронавирус, која није виђена још од светских ратних страхота и разарања. Пандемијом је захваћен у мањој или већој мери цео свет и стручњаци из области медицинске науке нас уверавају да најтежи дани и месеци тек следе. Јасно је да је ово велико искушење припуштено на људе и народе да преиспитамо наше односе према другим људима, према ближњима, природи и уопште свету у коме живимо јер нема никакве сумње да је људска гордост и грамзивост у корену ове до сада невиђене кризе. Ово време захтева и наш трезвен одговор на новонасталу ситуацију, а притом остајући потпуно смирени и без страха, загледани у самог Господа у Тројици, а руковођени љубављу према ближњима и свим људима, према целокупној Божијој творевини. Наша богомспасавана Епархија британско-скандинавска простире се на простору седам држава западне и северне Европе стављајући нас и у том смислу пред искушење доношења јединствене одлуке за подручја различитих држава и народа, те одлука Влада тих држава и препорука и правила Националних здравствених служби у условима борбе против ширења корона вируса. Сагледавајући саопштења и поступке наше Свете Цркве у отаџбини Србији али и других помесних Православних цркава, доносимо своју Архијерејску одлуку за епархиоте у Великој Британији и која је у складу са најновим одлукама надлежне владе. Одлука ступа на снагу одмах , стављајући ван снаге све одлуке раније донесене по овим питању, и важиће до даљњег: 1. Од уторка 24. марта 2020. године обустављају се богослужења свештеници ће служити Свете Литургије без присуства народа. 2. Свака од парохија, ако то није већ учинила мора отказати све небогослужбене активности тј. недељне школе, фолклорне групе и друштвене услуге. 3. У Вашем молитвеном правилу а посебно свештеници у богослужењима додати посебну молитву Богу да нас избави од од присутне опасности епидемије и пошаље анђела чувара да бди над нама а Господ да исцели оболеле и поврати здравље. 4. Свештеници да не преносе уживо Свету Литургију путем техничких средстава умањујући и профанишући реалну мистику људског партиципирања и небоземног јединства у литургијској Светој чаши, чинећи од овог јединственог догађаја „ствар за гледање“. Само је пожељно да се прикаже на социјалним мрежама Литургија речи, конкретније, читање одељка из Апостолских посланица, Свето јеванђеље, свештеничка проповед и молитва за избаваљење од епидемије али не и канон евхаристије. 5. Свештеници и Управе црквених општина ће предузети и остале неопходне кораке у погледу задовољавања највиших хигијенских норми у Светим храмовима у условима светске пандемије, а у складу са нашим православним предањем. 6. Да се молимо за медицинске раднике који су на првој линији помоћи оболелима, радницима у трговинама и дежурним службама које тешко раде и брину да нормалан живот ипак буде омогућен. Света Литургија је крајеугаони камен наше вере и бића. У Литургији благодарно приносимо Творцу дарове Његове творевине да би предокушали од небеске стварности и истинске радости. Болна је помисао да се за неко време удаљавамо од Свете тајне али нам овај историјски тренутак намеће другу духовну борбу не заборављајући да притом живимо литургијски и евхаристијски. Повлачење у изолацију, штитећи на тај начин себе и друге, не значи позив на ленчарење већ на духовни подвиг молитве, молитвеног тиховања, читања корисне литературе, обнове запостављених породичних односа... Повлачење од света и бег у тиховање многим је светим оцима значило духовно присаједињење Христу, те и ми овај наш, истина присилни, одлазак у изолацију, прихватимо као црквену заповест и великопосно послушање. Прихватимо у смиреној послушности ову своју неопходну жртву за добро свих и да нам Господ дометне вере и наде да се упркос недаћама радујемо нашем великопосном путовању према Васкрсу, крајњем и истинском смислу нашег живота. + Д О С И Т Е Ј Епископ британско-скандинавски Извор: Епархија британско-скандинавска
  5. У другу недељу Великог и Часног Поста – Пачисту, 15. марта 2020. године, у дворани Светосавског дома Црквене општине у Футогу, протонамесник Милорад Мировић одржао је предавање на тему Значај поста за духовни живот. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион био је гост на таласима васељенског Радија "Светигора". О значају монаштва и послушања у хришћанском етосу; о животу у Епархији тимочкој која је недавно прославила своју епархијску славу - Сретење Господње, као и на друге важне теме у погледу хришћанског живота и делања, са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој разговарала је Слободанка Грднић, новинар Радио "Светигоре". Звучни запис разговора *Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Преосвећени Владико, пре три године наша црквена јавност била је обрадована Вашим првим званичним разговором који је објављен у 357. септембарско-октобарском броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Господ нас је удостојио и, ваистину, обрадовао да данас будете гост на таласима васељенског Радија „Светигораˮ, да нас све благословите и надахнете, пре свега својим животним и духовним искуством, а потом и поукама. На почетку нашег разговора замолила бих Вас да са нашим слушаоцима поделите сећање из првих монашких дана у свештеној обитељи манастира Буково надомак Неготина? Уз захвалност на прилици за гостовање у Вашој радио-емисији најпре желим да Вам узвратим молитвеним поздравом да Бог помогне и Вама и свима који се херојски и хришћански боре за очување светиња а тиме и Цркве и вере православне у Црној Гори. Самим тим, као што је и име Вашег радија казује да је „васељенски“, тако је и ова борба, иако се дешава на релативно малом географском простору има заиста васељенски значај. Сећање на прве монашке дане у манастиру Буково увек буди у мени посебно расположење. Сада, након не мале временске дистанце, са посебним поштовањем гледам на тадашњи монашки живот братства. Са једне стране сви смо били млади и ревносни у ономе што је заиста основа монашког живота, дакле у послушању, духовном труду, богослужењима, мисионарској проповеди и сл… Са друге стране сада препознајем нашу тадашњу безбрижност за ствари од овога света као и за ситуације са којима се данас и као појединци, али и као друштво сусрећемо. Тада, у првим монашким годинама, носила нас је тзв. „почетничка благодат“ и лична ревност. Временом, по промислу Божјем, благодат се привидно удаљује, о чему говоре многи Св. Оци (Св. Силуан Атонски), да би се ми утврђивали у вери и јачали духовно. Свако од нас је сазревао на свој начин и у мери духовног труда и љубави према Богу. Занимљиво ми је било запажање, кога у почетку нисам имао у овој мери, о значају домаћег, кућног васпитања и услова у породици у којима смо одрастали на даљи духовни и монашки живот. Премда је Богу све могуће, и по речима из Св. Писма: „Ако је ко у Христу, нова је твар…“ (2. Кор. 5, 17), у односу на наша очекивања и жеље ретко се сусреће заиста овај истински преображај у наше време. А где он и постоји, у већој или мањој мери, као највећи непријатељ и противник јавља се само време, трајање, јер треба остати на монашком путу и призвању до краја. *Будући да сте дуги низ година били настојатељ буковске светиње, следујући познатим речима да је послушање важније од поста и молитве, реците нам нешто о значају послушања у контексту монашког живота и духовног руковођења уопште? За време док сам био настојатељ манастира братство је живело складним и мирним животом. Кад то кажем желим посебно да нагласим да тај склад и мир нису апсолутни, рајски – како то понеко од недовољно упућених у монашки живот претпоставља. Манастир је и кошница, али и арена, бојиште, духовни Газиместан, где је човек готово нетпрестано на духовном мегдану са својим „старим човеком“, са својим наличјем, али и са „духовима злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12). Све друге борбе и проблеми које млади монах има су пројава унутрашњег стања или пак Божја промислитељска допуштења ради напредовања у духовном узрастању кроз невидљиву борбу. Када је све у реду, онда је све лако и радосно, и могло се и кроз пристојну шалу, уз понеку духовну доскочицу или цитат поприлично утицати на неког брата коме је помоћ била потребна. Међутим, у озбиљнијим ситуацијама готово увек сам и за себе и за браћу тражио решење проблема у првим редовима Библије, тј. у разумевању Адамовог пада. Тако ћу и сада поступити и тиме покушати да одговорим на Ваше питање. Адам се најпре у самоме себи одвратио од послушности према Богу, па је тек као последицу таквог стања пројавио и кршење заповести Божје о посту, тј. о васпитном уздржању… Из овог примера јасно је зашто се у монаштву, нарочито у првим данима искушеништва, толико инсистира на послушности тј. на одрицању од своје воље и на „обарању помисли“ … „покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (2. Кор. 10, 4-5). Много има сведочанства и изванредних примера код светих и духовних људи о хијерархијској лествици врлина и духовних трудова, као и о томе колико је некада танка граница, попут ивице жилета, између здраве послушности, која рађа мир и добре плодове, од оне нездраве, површне, претворне и лажне послушности која рађа горке и душегубне изданке не само за одређену личност већ и за читаве заједнице. *Ваше Преосвештенство, прошле године се навршило пет године Ваше архипастирске службе. Говорећи о Вашем архипастирском служењу истичемо речи које најбоље осликавају Вашу ревност у служењу: "Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше", написао је Ваш клирик катихета Бранислав Илић у тексту под насловом "Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона", а који је објављен у "Православљу", новинама Српске Патријаршије. Како сте Ви доживели овај мали, али значајни јубилеј? Када би смо живели по духовном предању светих отаца, сећајући се своје пролазности, неизвесности смртног часа и одговора који смо дужни дати пред неумитним Судијом, тада би и сваки наредни дан заиста доживљавали као прави мали јубилеј у славу милостивог Бога. Тим пре су овакви вишегодишњи јубилеји за сваког човека веома значајни. Величину овог петогодишњег јубилеја свакако је многоструко увећало и искушење претходне болести а која се пројавила као Божја посета. Тамо где је Бог, ту је и добро, тако да смо из тог искушења сви изашли богатији за једно огромно искуство, ближи и једни са другима али и са Богом. То искуство болести умногоме је утицало на дубље читање, разумевање и деловање у животу и епископском служењу. Поводом петогодишњице добио сам на дар од свештенства и монаштва Тимочке епархије веома леп и вредан комплет архијерејских одежди и инсигнија, те и овом приликом благодарим дародавцима. *На Вашој хиротонији и устоличењу 2014. лета Господњег, молитвено је учествовао и наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који Вас је заједно са Вашим духовним оцем – Епископом жичким Јустином увео у трон Епархије тимочке. Да ли можемо рећи да од тада до данас траје духовна нит која повезује Митрополију црногорско-приморску и Епархију тимочку? Свакако да и кроз ову чињеницу можемо сагледавати повезаност Митрополије црногорско-приморске са Тимочком епархијом. Уз ово, додао бих још неколико ствари… Надам се да ће ми се остварити давнашња жеља да посетим у Црној Гори место одакле из давнина потиче породица Голубовић. Такође, и сам Митрополит Амфилохије ме је у више наврата подсећао на поменуту духовну нит, наглашавајући да је и Хајдук Вељко управо пореклом од Петровића из слободарске Црне Горе. *Драги Владико, реците нам нешто о духовном животу у повереној Вам Епархији? ЕИ: На ово Ваше најкраће питање, тешко је кратко и јасно одговорити, али да покушам да максимално сажмем своју реч… У процењивању духовног живота свеукупно у Тимочкој епархији или у појединим догађајима стално се преплићу радост и туга, благодарност и молитва… Све то зависи из ког угла посматрамо духовни, и живот уопште… Колики временски период узимамо као посматрани узорак… Колико у разматрање духовног живота укључујемо и опште друштвене прилике и околности, као и то да ли тражимо квантитет или квалитет… Управо из ових разлога, духовни живот Епархије тимочке, као и сваке друге Епархије, представља једну комплексну појаву. Ево неколико примера… Још док сам живео у манастиру повремено смо се бавили питањем броја верника на литургијама, што смо проширивали на целу Епархију, имајући врло прецизне и поуздане податке од надлежног свештенства. Увек смо долазили до поражавајућих података за једну већински православну државу. Уз сву добру вољу и „гледање кроз прсте овој математици“ нисмо никада пребацили 5% људи на литургијама од укупног броја ставновника, без обзира на величину места. Овај проценат сам потврдио и са места Епископа. Да ово буде још драстичније по наш однос према вери и духовном животу, утицало је сведочанство нашег госта у Епархији, као и многима познатог православног свештеника из Пољске о. Михаила Чиквина, који нам је објаснио да је број православних Пољака на свакој светој Литургији око 60%. Са друге стране, као што рекох, градски храмови су пуни сваке недеље и празника, са великим бројем деце, када сви заиста активно учествују у богослужењима, што је радост и нада за сваког свештенослужитеља. Такође, незаобилазна чињеница која утиче на духовно стање и живот јесте и број становника, који се смањује невероватном брзином. Почетком 20. века у Тимочкој епархији живело је око 300 хиљада становника које је опслуживало 104 свештеника и 17 свештеномонашких лица. Према попису из 2011. године, на овом простору живи не више од 210 хиљада становника, које опслужују око 60 свештеника. Данас је стање у неким параметрима лошије, у неким боље, али је број житеља далеко испод наведеног званичног податка. Уз све ово ако додате последице безбожних деценија власти, општу незаинтересованост, географску изолованост и недовољан наталитет, уз константну и промовисану миграцију на запад, јасно је са каквим се потешкоћама сви у Србији суочавамо, а понајвише рубна и погранична подручја каква је и Тимочка Крајина. Ово су све заиста отежавајуће околности за духовни живот, али ако узмемо у обзир да је највеће цветање духовног живота било управо у пустињама Палестине, Египта, Синаја, Св. Горе, Карпата, Русије… а у наше време и Аризоне, Аљаске, Аустралије… онда ми као духовни пастири немамо права ни изговора да се не трудимо максимално на оној духовној земљи коју нам је Бог даровао за обрађивање. Где год је свештеник благочестивог држања присутан у народу, тамо су се и позитивни резултати показивали. Ово сам и сам лично у много примера видео. Број људи се свуда смањује, али где се добро ради, молитвено и са надом на помоћ Божју, тамо се умножава и број људи и деце у цркви, а као последица тога бива и материјално стање унеколико боље, тако да се може понешто и обновити и средити. Ова појава сведочи и посредно да је наш народ заиста жељан правог духовног живота, али је очигледно да нама, духовним пастирима сваког нивоа и чина, потребна истрајност у Еванђелској мисији, као и стрпљење да се дочекају плодови духовног сејања… *Сваке године наша црквена и шира јавност бива обрадована Фестивалом хришћанске културе који се већ четири године одржава у Епархији тимочкој. Како сте дошли на идеју да реализујете овако значајан Фестивал? Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Феситвала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота. Ове године, ако Бог да, имаћемо Фестивал хришћанске културе од 10. до 21. септембра, пети по реду, дакле поново мали јубилеј. Уз благодарност Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије и локалној самоуправи Града Зајечара за покровитељство Фестивала, позивам и на овај начин, преко Ваше радио-емисије све заинтересоване да својим присуством дају допринос у васпостављању хришћанског етоса у нашем светосавском народу. *Мисионарски центар Епархије тимочке Гостопримница веома успешно врши своју мисију, те Вас молимо да наше слушаоце упознате са детаљима у погледу наведеног духовног центра? Гостопримница је још једна нит која повезује Митрополију и Тимочку епархију, јер се идеја за њу родила управо кроз сазнање да нешто слично или исто постоји у Подгорици. Осим тога, реална потреба за неким простором који би био јавни, општи, заједнички, погодан за породичне људе, ненаметљиво црквен и сл. издефинисао је Гостопримницу још на нивоу идеје. Стицајем разних околности:… од недовољног и неадекватног простора у постојећим црквеним објектима за ширу и активну мисију, па до изванредне локације коју је овај руиниран локал имао, оглашен на продају више година уназад, те одлични услови за куповину које смо добили од власника локала када је чуо која би била намена Гостопримнице, покренули су нас на овај озбиљан и прилично редак подухват. Прошлог новембра обележили смо две године од отварања овог духовно-мисионарског и културног центра Епархије тимочке и веома смо задовољни како функционише, колико квалитетних дешавања има у Гостопримници, као и то колико својим амбијентом и атмосфером позитивно утиче на опште стање града. Гостопримница је посебна и још по нечему, а то поприлично осликава духовно стање народа на овим просторима и његов однос према Цркви. Са својих непуних 80 м2, ово је једина некретнина у власништву наше Епархије, изузимајући овде храмове и парохијске домове, за пуних 185 година од оснивања Тимочке епископије. *Ове године по први пут прослављена је слава Епархије тимочке – Сретење Господње. Ваше Преосвештенство, због чега је овај пресветли празник, у чијем се попразништву налазимо, одређен за епархијску славу? Избор датума и празника за епархијску славу био је врло једноставан, спонтан и такорећи назаобилазан. Сада већ пре тачно 186 година, тачно на празник Сретења Господњег, одлуком кнеза Милоша основана је Тимочка епархија са седиштем у Зајечару, када је изабран и посвеће и први Епископ тимочки Доситеј Новаковић (хиротонисан 1834). Сви епископи су знали за овај значајан датум, могуће је да се на неки начин и посебно свечано у неким периодима он обележавао, али о томе немамо никаквих конкретних ни писаних ни усмених података. Оно што је такође допринело и потврдило избор Сретења за епархијску славу јесте и чињеница да је свештенство око овог празника у могућности да се већином одазове на саборно служење, што свакако доприноси и јачању заједнице као и свести да боље поштујемо своју историју и трудове свих наших претходника. *Поред торжественог евхаристијског сабрања у зајечарском Саборном храму Рождества Пресвете Богородице, којим је све садржајима прослављена слава Епархије тимочке, и који су Ваши планови за предстојеће године, када је реч о прослави патрона Епархије? Прву епархијску славу обележили смо отварањем изложбе фотографија Православље, у организацији Фото савеза Србије поводом 800 година аутокефалности наше цркве. Други догађај овим поводом било је представљање књиге Ђорђа Рандеља о Патријарху Павлу у Гостопримници под називом Светац којег смо познавали. Број присутних на овој промоцији био је за сваку похвалу, што је свако веома позитивно деловало на писца књиге и остале наше госте. Надамо се да ћемо у наредним годинама епархијску славу обележавати и свечаније од овог првог празновања, а такође је план да се слава сваке године обележава у другом граду Епархије тимочке. За наредну годину већ је наречен Неготин, као друго седиште прве тројице епископа тимочких. *Ваше Преосвештенство, 17. јануара предводили сте улицама Зајечара Крстовданску литију у знак подршке свештенству и верном народу у Црној Гори. Шта бисте поручили када је реч о тешкоћама са којима смо суочени? Верујем да све што нам Господ дарује, чини то ради нашег спасења и добробити цркве и верног народа. Тешка ситуација у Црној Гори, изазвана дискриминаторским и антиуставним законом који штети једино Српској Православној Цркви и њеним припадницима, пројавила је заиста неочекивано мноштво свесног и савесног народа на улицама и литијама, често и литургијски неактивног народа, како у читавој Црној Гори, тако у Србији, па и на свим просторима васељене где живе Срби. Овај закон постао је трн у духовном оку и црвени аларм – будилник, помало успаваном народу Св. Саве и Св. Симеона. На нашој Крстовданској литији подршке у Вашој борби за очување светиња било је на десет пута више људи него на најпосећенијој литургији, што управо потврђује да Бог увек има своје скривене и тајне слуге које је оставио Себи по избору благодати. Осим литије, у Зајечару смо служили до недавно свакодневно литургије, молебан читамо четвртком после вечерње, а прозбе за очување народа и светиња у Црној Гори су од првих дана уврштене у сва богослужења. Пародокс је то да сви који ван Црне Горе пружамо подршку праведној и хришћанској борби верног народа за своја основна и људска права, управо бивамо и сами подржавани од фасцинантних и величанствених призора са литија у Црној Гори, где се пројављује и чојство и јунаштво. Нека би Господ милостиво помогао да се из овога изађе без људских жртава, те да буде од Бога примљена као жртва свеспаљеница свака литија учињена ради чувања светиња и вере православне. *За крај, која би била Ваша архипастирска порука слушаоцима васељенског Радија Светигора? Морамо се сећати речи из Св. писма: „Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени“ (2. Тим. 3, 12), али се и изнад свега тешити Христовим речима упућених словесном стаду: „Не бојте се, јер ја победих свет“ (Јн. 16, 33). Нека би ове речи биле укрепљење свима који се труде и боре у овим историјским тренуцима, знајући да читаво Небо гледа доле на земљу, јер „где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима“ (Мт. 18, 20), а ако је Господ са нама, ко ће против нас. *Ваше Преосвештенство, благодаримо Вам на овом разговору, на духовним саветима и искреним пастирским речима које су огрејале наша срца. Молимо Ваше молитвено помињање и Ваш архијерејски благослов! Хвала Вама и Вашем васељенском радију Светигора на овој лепој прилици, да и на овај начин пружимо подршку веома поштованом Митрополиту Амфилохију и свим епископима СПЦ у Црној Гори, ревносном свештенству, молитвеном монаштву и верном народу у овом судбноносном тренутку, и да и тако изразимо и покажемо својим скромним доприносом једномислије и једнодушност у Христу Господу и у нашој Цркви. Нека би сви били благословени молитвама Пресвете Богородице и свих светих из рода нашег који нас заступају пред престолом Господњим. Амин. Разговарала: Слободанка Грдинић (радио Светигора)
  7. Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Атанасија (Јевтића) "Духовни допринос светог Владике Николаја и преподобног Јустина ћелијског", одржано на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године. Извор: Манастир Жича
  8. Мислим да је далеко мудрије одговоре на најтежа животна питања препустити Богу. Али сам се уверио како многи то преузимају на себе. Смело и гордо. Логика која се крије иза таквих покушаја може бити прикривена најбољом намером да се другоме (или себи) помогне, да се утеши или мотивише. Често је то само маска за личну гордост. Постоје особе које се сматрају великим познаваоцима хришћанске вере (коју често посматрају као скуп догми, прописа, ритуала и светоотачких цитата). И они, као познаваоци хришћанства, могу и хоће да другима пруже дефинитивне одговоре на њихову патњу. Други проблем су ти покушаји да се Бог „угура“ у нашу логику, да се Његово делање (или неделање) увек посматра кроз призму рационалних узрочно-последичних ствари. Није тачно да је вера нелогична, она често превазилази људску логику. Не можемо рационално докучити све одговоре јер нисмо у могућности. Многи одбијају другачије начине спознаје Бога, од којих је свакако најузвишенији и најдиректнији љубав. Постоје људи који себе сматрају великим познаваоцима, па чак и водичима људске душе. Човек је за мене сувише свет и драгоцен да бих се усудио да му налажем како да живи и како да мисли. Бог је за мене Свет и не бих никада, никада узимао Његову улогу на себе. Никад се не бих усудио да другом пружим дефинитиван одговор зашто је неко њему драг трпи патњу, зашто се рађају болесна деца, зашто је неко духовно оболео, зашто је страшна несрећа збрисала млад живот. Неки све правдају "судбином", неки сматрају да је трновит пут казна или начин искупљења, а неки иду толико далеко да болеснима кажу како треба да одбаце лекаре и да ће их Бог спасити. Погрешне речи су веома опасне. Неки духовни саветници покушавају да човека сместе у једну велику, теолошку машину, као да је он шраф. Али гордо је мислити да ми можемо схватити целокупну стварност и туђе место у њој. Закључак књиге о Јову је да треба да имамо поверења у Бога, шта год да се десило. Наша радозналост и немир који из ње произлази неће се умирити ако нам неко пружи рационално објашњење „зашто“ и „како”. Тај немир пролази само ако смо уз Бога. Ако на патњу одговарамо љубављу. Велики мир долази из великог поверења у Бога, и из одговорног рада на сопственим даровима. И зато сматрам да су најбољи пријатељи у Христу они који, просто, слушају. Који с тобом деле и радост и тугу, и пад и полет. Не чепркају по твојој рани, већ је одболе с тобом. Не сматрају себе духовним лекарима, већ заједно с тобом почну да траже лек, знајући да је Бог Најбољи Лекар. Потребан ти је добар пријатељ уз којег одговорно сâм бираш свој духовни пут. Није ти потребан „духовни гуру” који ти намеће и одређује пут за коју никад нећеш ни бити сасвим сигуран да ли је заиста твој. http://avdenagom.blogspot.com/2020/02/blog-post.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FUuAXt+(Avdenago)
  9. Мислим да је далеко мудрије одговоре на најтежа животна питања препустити Богу. Али сам се уверио како многи то преузимају на себе. Смело и гордо. Логика која се крије иза таквих покушаја може бити прикривена најбољом намером да се другоме (или себи) помогне, да се утеши или мотивише. Често је то само маска за личну гордост. Постоје особе које се сматрају великим познаваоцима хришћанске вере (коју често посматрају као скуп догми, прописа, ритуала и светоотачких цитата). И они, као познаваоци хришћанства, могу и хоће да другима пруже дефинитивне одговоре на њихову патњу. Други проблем су ти покушаји да се Бог „угура“ у нашу логику, да се Његово делање (или неделање) увек посматра кроз призму рационалних узрочно-последичних ствари. Није тачно да је вера нелогична, она често превазилази људску логику. Не можемо рационално докучити све одговоре јер нисмо у могућности. Многи одбијају другачије начине спознаје Бога, од којих је свакако најузвишенији и најдиректнији љубав. Постоје људи који себе сматрају великим познаваоцима, па чак и водичима људске душе. Човек је за мене сувише свет и драгоцен да бих се усудио да му налажем како да живи и како да мисли. Бог је за мене Свет и не бих никада, никада узимао Његову улогу на себе. Никад се не бих усудио да другом пружим дефинитиван одговор зашто је неко њему драг трпи патњу, зашто се рађају болесна деца, зашто је неко духовно оболео, зашто је страшна несрећа збрисала млад живот. Неки све правдају "судбином", неки сматрају да је трновит пут казна или начин искупљења, а неки иду толико далеко да болеснима кажу како треба да одбаце лекаре и да ће их Бог спасити. Погрешне речи су веома опасне. Неки духовни саветници покушавају да човека сместе у једну велику, теолошку машину, као да је он шраф. Али гордо је мислити да ми можемо схватити целокупну стварност и туђе место у њој. Закључак књиге о Јову је да треба да имамо поверења у Бога, шта год да се десило. Наша радозналост и немир који из ње произлази неће се умирити ако нам неко пружи рационално објашњење „зашто“ и „како”. Тај немир пролази само ако смо уз Бога. Ако на патњу одговарамо љубављу. Велики мир долази из великог поверења у Бога, и из одговорног рада на сопственим даровима. И зато сматрам да су најбољи пријатељи у Христу они који, просто, слушају. Који с тобом деле и радост и тугу, и пад и полет. Не чепркају по твојој рани, већ је одболе с тобом. Не сматрају себе духовним лекарима, већ заједно с тобом почну да траже лек, знајући да је Бог Најбољи Лекар и Водич. Потребан ти је добар пријатељ у Христу уз којег одговорно сâм бираш свој духовни пут. Није ти потребан „духовни гуру” који ти намеће и одређује пут за коју никад нећеш ни бити сасвим сигуран да ли је заиста твој. Извор Марко Радаковић Авденаго
  10. Научни скуп под називом „Богословље и духовни живот Карловачке митрополије у оквиру 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве“ одржан је у Београду и Новом Саду, 16. и 17. децембра 2019. године, у организацији Центра за литургичке студије Монс Хемус и Института за литургику и црквену уметност Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Други дан скупа одржан је у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду. Рад скупа у Новом Саду благословио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије. Карловачка митрополија имала пресудан значај за нашу Цркву која слави 800 година самосталности. Нови Сад је један од центара Карловачке митрополије, и сасвим је природно да се један овакав скуп овде одржава, казао је Преосвећени. Звучни запис поздравног слова Епископа мохачког Исихија Учеснике скупа поздравили су господин Норберт Бекман-Диркес, директор Фондације Конрад Аденауер и протопрезвитер-ставрофор Владимир Вукашиновић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и управник Института за литургику и црквену уметност. Звучни запис обраћања проте Владимира Вукашиновића Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Гост овонедељног издања емисије "Питајте свештеника" на таласима васењенског радија "Светигора", био је протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ храма у Момишићима и главни и одговорни уредник радија "Светигора". Духовни напредак човеков се огледа у квалитету његових мисли, између осталог рекао је прота Никола. Вашу пажњи топло препоручујемо ову емисију. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  12. Када је старац Порфирије дошао за пароха у Храм Светог Герасима у атинској Поликлиници, имао је проблем са гласном музиком коју је у време богослужења пуштао трговац грамофонима из продавнице преко пута. То је било велику искушење, које га је подстицало чак да напусти овај храм. Након три дана поста и молитве, нашао је у једном ћошку храма свеску студента физике. У њој је писало да закон звучних таласа поручује да када у језеро бациш камен, он изазива стварање кругова у води. Ако у исто језеро бациш већи камен, он ће створити кругове који ће поништити оне прве. Тада је старац одлучио да се усредсреди на молитву, па музику временом више није ни примећивао. Овом поуком и примером старац је тешио вернике који су долазили да му се жале на услове савременог живота у свету. Из књиге: Старац Порфирије Подвижник љубави – Прозорљиви чудотворац Извор: Епархија жичка
  13. У суботу, 30. новембра 2019. године, у свечаној сали Музеја Српске Православне Цркве у Загребу, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина др Порфирија, а у организацији Црквене општине загребачке, отпочео је божићни циклус предавања на различите духовне теме. Звучни запис предавања Као и сваке године прво предавање одржао је Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, на тему: „Значај поста за духовни живот“. Митрополит Порфирије је на самом почетку поздравио све присутне, пожелевши свима срећан и благословен почетак Божићног поста, и заблагодарио свима што су се одазвали позиву и издвојили од свог драгоценог времена како би присуствовали предавању. Одмах потом Митрополит Порфирије је одржао веома инспиративно и садржајно предавање о значају поста за духовни живот верника, наводећи мноштво примера из веома богате ризнице духовног и опитног живота светитеља наше Цркве. После предавања уследила је дискусија у којој су присутни постављали питања на која је Митрополит Порфирије са стрпљењем и љубављу одговарао. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  14. Када чулом мириса осетимо нешто непријатно и нездраво у ваздуху трудимо се да изађемо из те нездраве средине или да, на сваки начин, уништимо те штетне елементе који су се помешали са чистим ваздухом. Исто тако, када у свом срцу осетиш да га нешто помућује или тишти, потруди се да одмах удаљиш овај штетни елемент који узнемирује нашу душу, например страсти, знајући да он потиче из адског бездана. Телесни и духовни живот имају много тога сличног – духовно чуло мудрог хришћанина подједнако је изоштрено као што су код телесног човека изоштрена његова телесна чула. Уосталом, смешно је ако се свим силама трудимо да изоштримо телесна чула, док она духовна потпуно запостављамо. Духовно чуло или чувственост се налази у срцу. Требало би да се свесрдно потрудимо да њега изоштримо и очистимо, како би се одвраћало и од најмањег злосмрадија греха и страсти, и без оклевања га удаљавало од себе. Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, Београд, 2011. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Издавачка установа Епархије бачке Беседа објавила је, 2017. године, студију Митрополита волоколамског г. Илариона Алфејева под називом „Духовни свет преподобног Исака Сирина”. О садржају ове књиге, али и о животу Исака Сирина и свестраној личности митрополита Илариона, говорио је протонамесник Игор Игњатов, парох ветернички. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Дана, 24. септембра 2019, архимандрит Вартоломеј, игуман Есфигменског манастира на Светој Гори, представио је у резиденцији Софијске Митрополије своју збирку разговора и проповеди под називом „Речи за духовни раст у Христу“. Књига је објављена по благослову Његове Светости митрополита Софије и патријарха бугарског Неофита, а на бугарски језик превела ју је госпођа Анула Христова, на иницијативу архимандрита Никанора, игумана манастира Козме и Дамјана. Архимандрит Вартоломеј је изразио духовну радост због посете Бугарској, заједничких богослужења у манастру Светих Козме и Дамјана и са састанка са Његовом Светошћу. Износећи срећне тренутке са свог животног и духовног пута, игуман светогорског манастира Есфигмена Вартоломеј је за своју књигу навео да је то збирка бодрећих разговора о радости и нади, о борби као саставном делу наших живота, резимирајући: „Постоји само једна пут, и то је љубав“. Представљању су присуствовали многи свештеници, гости и многобројни слушаоци, од којих су неки постављали занимљива питања. Извор: Инфо служба СПЦ
  17. Његово преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је вечерње у Саборном спомен-храму Рођења Пресвете Богородице у Добоју којим је отпочела свечаност прославе крсне славе овог храма – Мале Госпојине и осам вијекова аутокефалности Српске православне цркве. Владика Фотије је током обраћања рекао да је личност Пресвете Богородице неодвојива од Богочовјека Христа и да има велику мисију за спасење свијета. – Нама Србима ништа друго није потребно него да идемо у духу својих светитеља, цркава и манастира, у духу Светога Саве – поручио је Епископ зворничко-тузлански. Владика Фотије позвао је на духовни мир, спремност за праштање и на чување тековина Српске православне цркве. Након вечерњег, директор Архива Српске православне цркве Радован Пилиповић одржао је предавање о 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Пилиповић је истакао да аутокефалију имају само велики, одговорни историјски народи. – Ми смо свједоци да се у 20. и 21 вијеку нације поново могу стварати, али на лабавим темељима, а српски народ се већ у средњем вијеку формирао као нација – рекао је Пилиповић. Он је истакао да су Срби у средњем вијеку са аутокефалношћу добили велики дар и то богослужење на народном језику. – Наш српски језик је био један медиј комуникације душе српског народа са својим творцима – навео је Пилиповић. Он каже да су Срби у средњем вијеку стекли и књижевност, наводећи историјска дјела Доментијана и Теодосија, Архиепископа Данила Другог, Душанов законик, Закон о рудницима, те многа друга писана дјела која и данас свједоче о историјским моментима Срба. – Када погледамо наше фреске из средњег вијека, Сопоћане, Дечане, Студеницу, као и сва каснија умјетничка остварења у 15, 16. и 17. вијеку само подржавају те светиње и каноне које су део светосавске епохе – рекао је Пилиповић. Он је навео да је Светосавска црква била продужетак и наставак свијести народа након пада српске државе у средњем вијеку. – Оно што повезује генерацију Срба са смислом њихове историје је Света литургија, односно усмерење ка Царству небеском – наводи Пилиповић. Он је упозорио да је историја Српске цркве данас пред два искушења – с једне стране су непријатељски либерални теоретичари који пласирају лаж да је Српска црква настала 1918. и 1920. године, с друге је покушај неких центара моћи да репаганизацију поновно врате у мрак незнања заговарањем и инсистирањем на периоду историје Срба која није крштена. – Нова ера или хришћанска ера траје два миленијума. У та да два милијенијума ако изразимо у процентима једну половину заузима и Српска православна црква и то је велика част – навео је Пилиповић. Он поручује да само са вјечношћу и учествовањем у Цркви српска историја и народ имају смисао. Пилиповић је истакао да с тога не чуди што су бројни окупатори и нападачи током историје нарочита звјерства чинили над свештеницима Српске правослане цркве, и навео податак да је током Првог свјетског рата погубљено око 250 свештеника, а да је током Другог свјетског рата само на простору Независне Државе Хрватске до децембра 1941. године погубљен 181 свештеник. – Само учествујући у богослужбеном животу Српске православне цркве ми можемо да сачувамо нашу националну посебност и национали идентитет – поручио је Пилиповић. Он је подсјетио да је у досијеу Патријарха Гаврила Дожића који је водио официр њемачке армије остало записано „Српска православна црква одувек је била кичма српске нације“. Након предавања одржан је концерт духовне музике бањалучког Хора „Свети Платон Бањалучки“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. – Kaдa муж не живи духовним животом, шта у том случају, старче, треба да чини жена! – Да га упути на Христа и да се моли да му Он мало омекша срце. Христос ће се полако увући у његово срце и он ће почети себи да поставља питања. Чим мало омекша његово срце, онда жена може да тражи од њега да је аутомобилом одвезе, на пример, у цркву. Али неће му рећи „дођи и ти у цркву“, него ће му рећи: „Можеш ли, молим те, да ме одвезеш до цркве?“ Ако је одвезе до цркве, можда ће он рећи: „Па пошто сам већ дошао довде, ући ћу и ја мало да упалим свећу.“ И тако ће, мало, по мало, можда отићи и даље. – Може ли, старче, женин духовник на неки начин да помогне и мужу? – Понекад, како би муж добио помоћ, духовник мора духовно да делује на жену. Са жене ће се добро пренети и на мужа и ако има добро срце, Бог ће му помоћи да се.промени. Жена је по својој природи побожна. Али, када муж, иако је мало равнодушан према Цркви, направи преокрет у духовном смислу, а потом уједначено напредује, ни жена га не може достићи. Може чак да почне и да му завиди, јер она не напредује. Због тога, у таквим случајевима кажем мужевима да буду опрезни. Јер шта се дешава? Што муж више напредује на свом духовном путу, то му жена више „удара контру“, ако она не живи духовним животом. А ако муж каже: „Касно је, устани да идемо у цркву“, она му каже: ‘“Ајде, иди сам! Имам данас много посла…“ Или, ако јој муж каже: „Добро, зашто ти сe угасило кандило?“ па пође сам да га упали, повређује њен егоизам, па почиње да виче: „Шта ти је, јеси ли поп? Хоћеш ли да постанеш монах?“ Може чак да му каже: „Зашто да стално палимо кандило? Боље да уље дамо неком сиромаху.“ Може доспети и до протестанских теорија. Наравно, после јој је криво због свега што је рекла, али јој је криво и због напретка који види код свога мужа. Хиљаду пута је боље, у таквим случајевима, да кандило остане угашено, него да муж сам пали кандило. Дакле, како бих спасао породице од распада, мужевима кажем: „Кажи својој жени, када видиш да је добро расположена: „Ако одлазим у цркву, мало се помолим и направим понеку метанију, или прочитам понеку духовну књигу, не чиним то из велике благочестивости, него зато што ме то задржава и помаже да ме друштво не би одвукло у кафану итд.“ Када муж тако представи ситуацију, онда се жена обрадује, па може да се промени и да га духовно превазиђе. Али ако то не представи тако, атмосфера постаје све затегнутија, па може да дође и до развода. Ако муж жели духовно да помогне жени, нека се потруди да је повеже са неком породицом која духовно живи. Ако је мајка те породице притом изузетно благочестива, то ће његовој жени дати мотив да се на њу угледа. Извор: Епархија врањска
  19. Данас је први дан Госпојинског поста, благодатног, спасоносног и утешног времена за хришћане када се они укрепљују. Ово је врло радостан и важан дан у који славимо спомен на свете мученике Макавејце и поштујемо Крст Господњи. Пагански владар, император из династије Селеукида, Антиох Епифан IV, освојио је и опљачкао Јерусалим и оскрнавио је храм Божији – подигао је у њему идол Зевса, паганског бога и натерао је народ Божији да му се поклони. И многи људи су због слабости и страха одступили од истинске вере и приносили су жртве идолима. Међутим, било је и других, верних синова Божијих, који су не плашећи се ничега, исповедали своју верност и своју љубав према истинском Богу. Такав је био учитељ Јелеазар. Он је у народу будио истинску веру и због тога је био погубљен. Међу његовим ученицима је била породица Макавејаца, седморица браће, незнабошци су их мучили и убили на мајчине очи, а мајка се молила и храбрила их је да нипошто не оставе веру. Сурово су мучени, по реду, од најстаријег брата до најмањег и говорили су мајци: „Реци да се твој најмлађи, последњи син, поклони идолима!“ – а она га је, напротив, укрепљивала у вери и бодрила да пострада за свог Творца, за Господа. Њихова мучења, њихова страдања улила су јеврејском народу још већу ревност за Бога, подигнут је устанак и они су победили паганског владара. И истерали су незнабошце и на извесно време су обновили чистоту вере у Светој земљи. Оно што данас видимо око себе, и у отаџбини, и у нашем граду, нажалост, мало се разликује од времена кад је нечастиви цар дошао и оскрнавио храмове Божије. Данас су храмови Божији наше душе, душе наше деце, свих хришћана који се такође скрнаве различитим идолима, одвратним и погубним греховима, идолима овог времена. Међутим, народ Божији је позван да данас, у овај дан, у први дан поста, подигне духовни устанак. Мало нас је, нема нас много, слабо се чујемо, али су људи исто тако слабо чули ову седморицу браће коју су пагани мучки убили, а какав плод је донела њихова жртва. И ми треба тако да поступамо. Овај кратки пост, само две недеље, пролетеће врло брзо, али можемо стићи да принесемо праву, истинску жртву, која ће пробудити људе око нас, народ Божији, и истерати идоле из људских душа. Заграђујмо, као што је говорио апостол Павле, уста лавовима, чинимо правду, истерујмо пукове туђинаца, истерујмо демонску војску и ђавола који муче душе наших рођених и ближњих, који муче и нашу Цркву. Без обзира на спољашњу лепоту ми видимо шта се заправо дешава с хришћанима, да многи од нас у ствари служе идолима, видимо како се свакодневно скрнаве људске душе, каква се срамота и поруга наноси Цркви Божијој и јеванђељској истини. Дакле, у ове дане поста треба да будемо посебно храбри, смели и принципијелни у свим својим поступцима и делима и верни Богу и Спаситељу нашем Исусу Христу, Чији Крст данас поштујемо. Крст који је јуродство и безумље за овај свет, а за нас је спасење и сила Божија. Управо ову силу исповедајмо и проповедајмо и њом побеђујмо своје грехове и посрамљујмо ђавола, и водимо наше ближње ка спасењу и Царству Небеском. Амин. Извор: Православие.ру Jeромонах Игнатиjе (Шестаков). Духовни устанак / Српска верзиjа PRAVOSLAVIE.RU Заграђујмо, као што је говорио апостол Павле, уста лавовима, чинимо правду, истерујмо пукове туђинаца, истерујмо демонску војску и ђавола који муче душе наших рођених и...
  20. -Осојане: 18 година од почетка повратка расељних Срба- Светом архијерејском Лутургијом у обновљеној цркви Светог архангела Гаврила у селу Осојане између Истока и Клине облежено је осамнаест година од почетка повратка расељних Срба. Био је то први организовани повратак Срба после протеривања преко две ститине хиљада Срба по завршетку оружаног конфликта на Косову и Метохији и НАТО агресије 1999. године. На годишњицу повратка, испред цркве у Осојану постављена је и спомен плоча са именима убијених и отетих Срба у општини Исток, која је после Литургије освештана. Свету Литургију у цркви Светог архангела Гаврила у Осојану поводом обележавања 18-годишњице повратка расељених и избеглих Срба служио је Епископ рашко-призренски Теодосије уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије: -Вера у Бога треба бити свима духовни водич. Без вере не можемо ни видети Господа. Сабрали смо се пре свега да заблагодаримо Богу на Његовој милости, да заблагодаримо на Његовом дару којим нас нас је обдарио да после свих оних патњи после 1998. и 1999. године, када је овај народ - као и многобројни наши сународници са Косова и Метохије - чувајући свој голи живот морао да напусти своја огњишта. Поново се вратио овде на ледину, под шаторе. Добро се сећам те прве Литургије на прагу разрушене школе. Можда је то једна од најлепших Литургија које сам служио, јер сам у свему томе осетио колика је милост Божја, колико Господ гледа на нас и брине о нама, а само је потребно да и своје очи упртимо ка Господу, рекао је владика Теодосије. После Литургије освештана је спомен плоча посвећена убијеним и отетим Србима у Општини Исток. Чланови породица жртава и присутни упалили су свеће и положили венце за покој душе оних које више нема. -Желимо да нагласимо да је ово први споменик подигнут српским страдалницима овде. Надамо се да ћемо чинити више да обележимо сећање на њих, али просто ми као удружење немамо снаге, а мало је оних који имају осећаја за овај проблем. На овом споменику се налазе имена 64 страдалих Срба. И даље има оних који се налазе на листи несталих, један број страдалих се не налази на овом споменику, а знамо да их има. Ово није коначан списак оних који су страдали на подручју Општине Исток, истакла је Гордана Ђекановић испред Удружења Косметски страдалници. Пут повратка оних који су се вратили није био нимало лак, али упркос недаћама које су их задесиле, жеља за повратком била је јача. -Мучили смо се када смо се вратили, али уз помоћ добрих људи успели смо да опстанемо.За сада немамо већих проблема, добро нам је, само што немамо више снаге, али нигде лепше нема него у свом селу, изјавила је Марта Ристић. -Лепо је када се окупимо да играмо фудбал, али за нас девојке проблем је што немамо где да изађемо, опасно је да излазимо увече, навела је Исидора Ђурић. Присутнима се обратио и председник привременог органа општине Исток Малиша Ђурић који је истакао да ова локална самоуправа кроз програме Владе Србије настоји да промовише самоодржив опстанак повратника. -У оквиру програма помоћи, успевамо да мотивишемо веће учешће повратника у процесу бављења пољопривредном производњом и на тај начин стварају се услови за производњу конкурентних пољопривредних производа на тржишту, које није увек благонаклоно према повратницима. Пружена је помоћ у виду пољопривредних машина и прикључака, помоћ у грађевинском материјалу, у оквиру социјалног програма реализује се помоћ за најугроженије, нагласио је Малиша Ђурић, председник Општине Исток. Осојане је прво и највеће село у Општини Исток где је после 1999. године дошло до повратка расељених и у њему и околним српским селима данас живи око пет стотина Срба повратника. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  21. Сабрат Сретењског манастира, уредник портала „Pravoslavie.ru“, јеромонах Игњатије (Шестаков) одговара на питања гледалаца и водитеља програма телевизијског канала „Сојуз“ „Разговори са свештеником“ о томе да ли је тежња ка комфору спојива са хришћанством? Како ускладити ритам савременог живота и ритам Цркве? Које проблеме нам доносе нове технологије које су врло раширене у нашој свакодневици? „Ламборгинијем нећеш ући у рај“ – Човеку је својствено да тежи ка комфору, он се труди да олакша себи живот, да олакша и поједностави свој рад. Али да ли је то за њега корисно у духовном смислу? – Чини ми се да човекова тежња ка комфору делимично изражава његову тежњу ка повратку у рај. Живећи овде стално осећамо извесну нелагоду. И тежња ка комфору такође сведочи о томе да плачемо за изгубљеним рајем. Није случајно што многи центри удобности, на пример, раскошни хотели, дворци, тржни центри и центри за разоноду носе назив „Paradis“, односно „Рај“. Ово је наизглед вулгарно, али с друге стране, људи тако несвесно покушавају да се врате у неко рајско место и стање. Јасно је да ако се човек буде бавио само стварањем материјалног комфора то неће имати никакве везе с богоопштењем. Наизглед, овде није очевидан и очигледан грех који нас одваја од Бога. Али погледајмо неке савремене цивилизације, на пример, нагли пораст комфора на Западу у ХХ веку – а сад је то дошло и код нас – или наш комунистички експеримент. – Жеља за изградњом раја на Земљи? – Да. Овај совјетски рај је био у извесној мери аскетски, али је много учињено и за комфор: електрификација у свим крајевима, изградња зграда у којима је у становима било грејање и топла вода, струја, и све то скоро бесплатно. А сад видимо примере бескрајног комфора који достиже невероватне размере – таквих ствари никад није било међу људима. Истовремено је то често праћено окретањем од Христа, од Бога. То се дешава и на Западу и код нас. Међутим, апсолутни физички комфор и Бог су неспојиви. Они су као уље и вода. Премда бисмо веома желели да их спојимо. Желимо да уђемо у рај ламборгинијем. Желимо да будемо с Богом, а да притом живимо некако изузетно лепо, добро и срећно као што живе некакве звезде Инстаграма: да будемо вечно млади, лепи и успешни. Ова реч „успешни“ се данас стално понавља. Премда се често не објашњава: успешни у чему? Чак и страх Божији који постоји у нама, православним хришћанима, понекад се претвара у некакав сујеверни страх – у жељу да нам и тамо, у другом свету, буде комфорно. Чини ми се да данас постоји тренд у свакодневном животу православних хришћана: да не излазећи из зоне комфора, као да седимо у кабриолету, будемо с Богом, да будемо причесници божанске благодати. Међутим, ту постоји врло озбиљан дисонанс и ми то још увек не схватамо. Још увек нисмо у стању да схватимо суштину и последице оног степена комфора који се обрушио на човечанство, укључујући, ако не пре свега, народе који исповедају Христа. – У чему је корен противречности између комфора и духовног живота? – Почећемо од главног. Ми идемо за Господом Исусом Христом, Он је наш „Начелник“, пример за углед. Али хајде да погледамо како је Он живео овде, на Земљи, да погледамо и окружење у којем је проповедао, у којем је одрастао. Људи су у време Христа живели много скромније. Чак су и најбогатији цареви тада живели скромније него што данас живи неки просечан власник салона аутомобила. Али је чак и за тај свет Христос био сиромашан: није имао ни кућу, ни неку имовину, и то није случајно. Постоје друге религије и вероисповести које су везане за одређене личности и људи, без обзира на ове личности, виде оваплоћење моралног начела. А ми се угледамо на Христа, на апостоле. Али они су живели врло скромно, чак и по стандардима ондашњег света. И није случајно то што Господ није дошао у овај свет као богати цар, или као освајач, или као трговац. –Рођен је у јаслама, у врло некомфорним условима... – Да. Дошао је као прогнаник. И у томе је важна основа нашег хришћанског живота. И треба да се угледамо на овај идеал. Не можемо да заборавимо на то. Некадашње генерације хришћана, и код нас у Русији, никад то нису заборављале. Може се рећи да људи нису тежили да премаше извесну границу комфора управо зато што су се руководили Христовим моралним идеалом. Једном ми се десила следећа ствар. Нека бака је продавала чарапе у метроу. Та бака ми је била симпатична и одлучио сам да купим њен производ. Питам: „Пошто?“ Одговара: „150 рубаља.“ А тада је већ 150 рубаља била скоро као сад, врло мало новца. Нисам имао потребне новчанице, па сам јој дао нешто више, а она каже: „Не, нећу да узмем.“ Узела је колико је тражила, није хтела да узме више. Чак је рекла: „То је грех.“ Разумете? Генерације наших предака су живеле тако да се врло строго односе према томе да стекну неко материјално богатство, уопште нешто материјално. Опрезно су се односили према томе. И полазећи од тога чак се наша цивилизација развијала посебним путем. То су међусобно повезане ствари. Чини ми се да прави хришћанин не може бити претерано богат човек и да се купа у луксузу. Односно, он може de facto, али то нема никакве везе са хришћанством. Човек може бити богат, може имати, рецимо, две куће, и још много свега. Али постоји извесна црта после које се поставља питање: „А да ли си ти уопште хришћанин? Да ли живиш по Јеванђељу ако се купаш у таквој раскоши?“ Живети у ритму Цркве – А да ли је уопште дозвољено прилагођавати себи принципе хришћанског живота? Уобичајена је ситуација: човек се понекад толико умори да га мрзи да чита јутарње или вечерње правило, жели дуже да одспава или увече да што пре легне у кревет. Да ли треба да приморава себе да се моли? Да ли је то исправно? Јер постоји пословица: „Невољник није богомолник.“ Или честа ситуација, посебно у току лета кад многи суботом и недељом одлазе у викендицу: нема храма у близини и људи изостају се недељне службе, иду у храм у граду – за време радних дана и чак на празнике само кад падну у радни дан. Овде се такође ради о томе како је нама згодније, комфорније... – Ако је човек уморан и буквално приморава себе да обави молитвено правило мислим да неће погрешити. Не треба се плашити тога. Ако се мало потрудимо, ако будемо поштовали молитвено правило, то ће нам бити само на корист. Али је притом врло важно унутрашње расположење. Као прво, треба да постоји радост и захвалност Богу. Уопште, било би исправно кад бисмо пробудивши се започњали дан речима: „Господе, хвала Ти за ову кишу напољу, за ово сунце, за место на којем живим, за посао који имам, за моју родбину.“ Врло је важно да је човек захвалан. Захвалност и радост увек треба да буду присутне у нашој молитви, па ће се мењати свет око нас. Чини ми се да је то главно. Али важно је и молитвено правило. То је исто као и тренинг у спорту: ако редовно тренираш, лакше ти је да тренираш. Понекад се вероватно може нешто скратити, али не тако да пређе у навику. А што се тиче одласка у храм... Јасно је да понекад не можемо да одемо на службу недељом или на празник и да после то на неки начин надокнађујемо, али то такође не сме да постане правило, зато што су недељна Литургија, недеља или празнични дани – посебни дани, то су Божији дани. Црква их није случајно установила и овај ритам је врло важан за нас. И ако га нарушимо добро је да то на неки начин надокнадимо. Има људи који су просто узели за правило да иду на Литургију средом или четвртком, али често не оду недељом. Наравно, то је чудно и погрешно с духовне тачке гледишта. Треба да се трудимо да се придржавамо црквене богослужбене струје. Робови испразности – Оче Игњатије, рекли сте да Црква задаје одређени животни ритам. Кад човек тежи комфору он мења свој животни ритам: обично га убрзава, труди се да све уради брже, да поједностави општење. Да ли је то благотворно? – Мислим да је тежња ка убрзавању и поједностављивању већ ропство у извесној мери. Шта значи тежити комфору? Човек који тежи комфору неминовно тежи богаћењу. Заправо, он почиње мање да служи себи, а више мамони и почиње да поступа по законима који му се намећу и хтео или не хтео доспева у таштину. Практично, сви ми живимо у овој таштини и вреви. То се посебно види у градској средини, у Москви. Дођеш у Москву, враћаш се однекуд и просто осећаш да си ујутру устао и да у глави почињу да ти се врте неке куглице. Мораш да трчиш негде, зато што сви некуда трче. А куда сви трче? Сви трче да зарађују новац. Куда још могу да трче у Москви?! Наравно, има професија у којима се људи баве служењем ближњем, где материјални фактор није основа. Али у суштини, већина људи који живе у великом граду, као што је на пример Москва, заузета је зарађивањем новца. Заправо, зато и долазе овамо. Цела Русија долази у Москву да би овде зарађивала новац и преживела. Створен је такав систем. И људи који желе да се обогате врте се као у зачараном кругу, практично постају робови. Почиње врева и није јасно чему то. Наравно, у томе има нешто болесно. И нажалост, сви смо тиме обузети. Треба чешће да размишљамо о томе како живимо и због чега и чему сва та трка. Човек некуда жури и каже: „Брже, брже, брже!“ И поставља се питање: „Чујте, а зашто? Који је коначни резултат? Куда трчимо?“ То је у ствари нека нездрава журба, врева у чистом облику. Брже и више. И човек губи контролу, он више не разуме шта ће му све то. Управо то је замка среброљубља, стицања богатства и комфора. Јер практично, што више новца људи зарађују, тим више троше. А кад дођу на ниво врло богатих људи, практично сви постају робови. Робови трендова, моде, положаја, одређеног начина живота. Ова луда трка и убрзање рађају тежњу ка средствима за брзо преношење информације. Брже и више. И на крају се не сећаш с ким си јуче причао и о чему, зато што ти је глава препуна огромног броја порука и информација и мозак не може да издржи. Судим по себи. Понекад ме то просто плаши: сећам се да сам после ручка разговарао с неким, и не сећам се о чему. Човек више није у стању да прима овај ритам, мозак се искључује и готово. Али лако је нама, причесницима божанске благодати, православним хришћанима, да причамо. А можете ли да замислите како је онима који се не причешћују, не исповедају и нису заједничари божанске благодати? Они чак нису ни свесни тога. Они су као куглице из лутрије „Спортлото“, убачени у центрифугу, па се врте. То је испразност – плата за тежњу ка комфору. Човек тежи комфору и постаје роб испразности, трке, вишка информација. – И сам човек се неприметно мења изнутра. – Да, човек се мења. У принципу, комфор као и богатство – они иду раме уз раме – нису безопасна и наивна ствар. Кад човек улази у одређене односе с новцем, са својом каријером, он се мења. И чини ми се да је то главна ствар на коју ђаво хвата човека. Сад нико не каже, бар у Русији: „Ви сте хришћанин, нећемо вас примити на посао.“ Чини ми се да тога нема, иако се не зна шта ће бити даље. таква је ситуација и у Европи, и у Америци. Наравно, суочавамо се с тим да и код нас неки желе да скину извесне хришћанске симболе, али нема ствари као што су биле у Русији 1918. године или негде у Мексику за време револуције кад су свештеници стрељани. Како ђаво данас може да зароби човека, да га убаци у свој програм? Управо кроз тежњу ка богатству, ка комфору, ка неким насладама које се свуда проповедају. Сва реклама је усмерена на то, чак и реклама неких невиних ствари, хемијских препарата за кућну употребу, лекова и услуга. Тако се рекламира сваки вид људске делатности: ево, уради ово и одмах ћеш почети да живиш у рају, бићеш вечно млад и леп, имаћеш власт и могућности. Овом картицом ћу тамо да платим, овде ћу да платим, све ћу да купим, не излазећи из куће. И чини ми се да тежња ка богаћењу и комфору, ка бесконачном одмору и забави упропаштава човека, он је управо за то спреман да добровољно прода душу. „Не можемо да ‘промовишемо’ православље исто ка шампон“ – Да ли дух комфорног живота продире и у православну средину? – Чак не бих рекао да продире, просто живимо у свету у којем ликује дух комфора. Природно, то утиче на нас. По мојим запажањима, за последњих пет-седам година чак и у сфери православних медија, кад изражавамо став Цркве на неким каналима, у часописима и друштвеним мрежама испољава се чудан став: немојте мислити да смо ми тако ограничени, у војничкој униформи и у војничким чизмама, не, не и не, ми смо врло симпатични, савремени интелектуалци, а што је главно, ми смо лепи и успешни – ето, такви смо ми православци! Све се то говори под изговором да треба под хитно да изађемо из „гета“. Међутим, ради се о томе да, као прво, у томе има неке нарочите тежње ка томе да се свидимо овом свету. А као друго, постоји тежња да се примењују модели које овај свет користи за пропаганду, за продају, за маркетинг, рецимо, шампона, а ми тако желимо да промовишемо православље. На пример, да узмемо глумца и да га ставимо на корице православног часописа и испоставља се да је он истовремено на корицама нашег часописа и неке „жуте штампе“. Чини ми се да ту постоји опасност. Наравно, не треба да будемо ни у каквом „гету“, све је то апсолутно јасно, али треба да схватимо, и од тога смо започели разговор, да ће хришћани у овом свету свеједно изгубити. Изгубиће у смислу да не могу да буду неки супер-Рамбо или нека суперлепотица целог живота. Човеков живот је свеједно трагедија. Да, човек тежи ка срећи, рецимо, ка породичној срећи, али нећемо вечно бити млади, нећемо сви до једног вечно бити лепи. Не могу сви да иду по летовалштима и да стављају своје фотографије на друштвеним мрежама, не може цела земља да оде у ресторан и да фотографише своју храну. То се неће десити, ма колико то да желимо. Не могу све добре и симпатичне девојке наћи православне Алене Делоне, разумете? И обрнуто. Па то се неће десити, то се не дешава. Тим пре што лепота није у томе и човек се не воли због тога. И кад почнемо да тежимо ка овом стандарду ми не схватамо ка чему тежимо. А тежимо ка стандарду рекламних часописа за козметику; у суштини, наше поступке често покрећу неке пи-ар технологије. Али од тога нема користи. Само ћемо секуларизовати свест и то је све. Људи од нас очекују нешто друго. То не значи да треба да идемо неочешљани и неумивени, то нико не каже. Али не треба да мислимо да се не зна ко смо ако не будемо изгледали као с корица модног часописа. Не желим никога да оптужујем, али нажалост, нешто слично постоји, на пример, међу православцима који пишу и наступају у јавности. Посебно међу мирјанима, али то постоји и међу свештеницима, и међу монасима. Овде постоји извесна нејасност: у суштини, узимамо клише по којем живи овај свет и који се свима намеће и покушавамо да се свидимо овом свету и да будемо успешни у њему. Међутим, суштина хришћанства није у томе. Не ради се о томе да ископамо земуницу у шуми и да живимо у њој и једемо корење. Јасно је да то не могу сви, а у принципу и не треба. Али сад је ова тежња према комфору као некакав цунами. Али раскош и комфоран живот се ни на који начин не могу повезати са стварима као што је, на пример, рад. А ако се у реклами приказује породица у њој увек има једно или двоје деце. Зашто не шесторо? Рекламирате неку храну, па прикажите велику породицу која је блиска идеалу традиционалне, хришћанске породице. Данас се све гради на пропаганди греха. И кад почињемо да користимо исте методе то је врло опасно и чини ми се да тако нећемо постићи никакав циљ. То ће бити близу онога што је Господ рекао: не бацајте бисере пред свиње да се не окрену и не згазе вас (уп.: Мт. 7: 6). Врло је важно да то имамо на уму. Кад се у Цркви дешавају неки већи скандали најчешће се може видети да смо прво нешто покушали да учинимо по законима овог света. То сам имао прилике да видим и у другим помесним Црквама. Одлучили су људи да узму неке пи-ар менаџере да све убеде да је то добро и на крају нису никога убедили. Или свештеници почињу да се понашају као фудбалски навијачи и то је потпуно бесмислено. Има много сличних ствари. Чини ми се да треба то да сагледамо и да се опрезно односимо према томе, зато што ни ми нећемо бити потребни овом свету ако обљутавимо (уп.: Мт. 5: 13). Не с „френдом“, већ с другом – Друштвене мреже су једно од обележја савременог света. Реците ми, молим вас, да ли општење у друштвеним мрежама има исту вредност као и жива комуникација? И како се уопште односите према друштвеним мрежама? – Мислим да општење у друштвеним мрежама и посредством месенџера и мобилних уређаја не може у потпуности да замени нормално дружење. Чак се често дешава: с неким човеком дуго времена комуницираш преко електронске поште, почињеш да се дружиш, ступаш у пријатељске односе, чак као да сте истомишљеници. А онда сретнеш овог човека и осећаш да немаш о чему да причаш. Наравно, све ове техничке иновације су у извесној мери корисне, посебно кад помоћу њих превладавамо растојање. На пример, ти живећи у својој улици не можеш да се упознаш с човеком који, рецимо, воли Пушкина и преводи га на шпански језик. И упознајеш се с таквим човеком захваљујући мобилним уређајима и интернету, а он живи у Барселони. Наравно, то је корисно. И човек може много тога да уради захваљујући друштвеним мрежама. Имао сам много случајева кад нам је пошло за руком да урадимо нешто добро – у области издаваштва, и у организационом смислу, на пример, неке изложбе, и у Цркви, разуме се – кад сам се упознао с људима преко друштвених мрежа. Међутим, видим у томе и озбиљну опасност, зато што људи – посебно млади и деца који данас почињу да комуницирају у друштвеним мрежама – практично не умеју да комуницирају уживо, нормално. Зато што френда имаш на Фејсбуку – то ти није баш друг и ако тамо имаш 500 „пријатеља“ то не значи да су сви они стварно твоји пријатељи. Наравно, овде долази до велике замене појмова. Ово је постало класична слика: људи се окупљају и свако држи свој мобилни. Треба да постоји нека златна средина. Данас не би било сасвим исправно искључити општење на друштвеним мрежама, а то не могу сви: треба одржавати извесне контакте и везе. Али обавезно треба да имамо институцију општења уживо и чини ми се да Црква овде треба да одигра важну улогу. Врло је важно да људи могу да остану после Литургије и да поседе и попричају. Често одлазим у Србију и тамо је то као део богослужења, кад се заврши Литургија, посебно у манастирима. Људи се причесте и обавезно поседе заједно после Литургије. На неким местима ће се чак и увредити ако одмах побегнеш. Таква окупљања се зову „послужење“. Људи пију кафу, мезете, причају. Али главно је, друже се – пола сата, четрдесет минута, сат. И било би добро да се у манастирима, и посебно у градским храмовима пронађе такво место, нека то буде напољу, под надстрешницом, за дружење. Зато што људима недостаје комуникација. Постоји опасност: људи комуницирају на друштвеним мрежама и престају да комуницирају уживо. Чини ми се да је један од наших црквених задатака да развијамо ову способност међусобног општења. И треба то људима да омогућимо, да им дамо кров под којим ће моћи да се друже, посебно млади људи, деца, пубертетлије. Јеванђеље се такође преноси преко речи, кроз лично општење. Јер Христос није узео и послао свима писма као што се шаљу обавештења свим запосленима да ће сутра бити одржан састанак или да се уводи нешто ново. Да, апостоли су писали посланице, али су свуда ишли и сами. Комуникација је врло важна. Сећам се, пре неколико година, кад је „Живој журнал“ био врло популаран, дошло је до серије међусобних скандала између прилично познатих православних публициста. Било је потпуно јасно да се то дешава зато што се ови људи просто нису срели и нису попричали. – Односно, друштвене мреже удаљују људе: они већ комуницирају с аватарима, а не међусобно? – Да, посебно кад људи крију своју личност. То уопште није нормално. Пре свега 30 година то би био неки апсолутно немогући начин општења. А постоји и друга ствар. Често се дешава да човек на пише, на пример на Фејсбуку или „ВКонтакте“ нешто у љутњи или да погреши, или је био просто превише узбуђен, није спавао, уморан је, можда је попио... И онда се и каје због онога што је написао, али више не може да врати, јер што је написано, написано је. Дешава се да људи уђу у неку богословску дискусију и напричају штошта. А после бране свој став, на известан начин су већ таоци онога што су написали, срамота их је да повуку реч. Јасно је да кад би се људи просто окупили, сели и поразговарали, они би и спорили, а онда би неко рекао: „Стварно, нешто сам лупио, па добро-де, то је глупост. Нисам прочитао ову или ону књигу.“ Осим тога, друштвене мреже нам постављају стандарде у комуникацији: ово треба да лајкујемо, да покажемо да нам се оно не свиђа. Практично нам намећу како да се понашамо. Да ли знате да сад у новим моделима телефона у режиму камера постоји функција „Храна“ за фотографисање онога што једемо? – Програмирано је у телефону? – Да. Већ је достигло такав врхунац да, на пример, произвођач „Самсунг“ у камеру убацује функцију фотографисања јела. Чини се да је то потпуно лудило. А откуд то? То је ефекат истих ових друштвених мрежа. Људи воле да сликају храну и стављају слике на друштвеним мрежама. Односно, ако купиш телефон, он ти каже: и ти се тако понашај – фотографиши храну. И већ ти је жао да то не искористиш, осим тога тамо постој одличан ефекат: ивице су нејасне, а у средини је све јасно. Телефон ти каже: буди таква будала – фотографиши храну у сваком ресторану и објављуј фотографије онога што једеш. А шта је то? Све је заправо почело од друштвених мрежа. Намеће нам се такав модел понашања. Друга опасност од општења на друштвеним мрежама је та што се људи навикавају да не одговарају за своје речи. Јер човек зна ако се не сретне с оним кога је увредио неће морати да му се извињава. А да би „регулисао“ односе просто ће му ставити неки лајк или ће обрисати свој пост и све ће бити у реду. Чини ми се да сви треба да имамо на уму одговорност за речи, пре свега они који одговарају за васпитање: и родитељи, и ми, свештеници. И треба то да учимо. И поновићу: треба да се учимо живој комуникацији. У последње време се често срећем с тим да се родитељи жале: одрасла деца која су већ завршила факултете ништа неће да раде и врло је тешко комуницирати с њима. А ради се о томе што су одрасли на таквом општењу и то им већ деформише психу. Тако да је то озбиљан проблем. Христос нам даје слободу – Оче Игњатије, шта бисте желели да кажете у закључку нашег разговора? – Пре свега не смемо да заборавимо шта је хришћанство и шта значи бити хришћанин. То звучи уобичајено, али у ствари једноставни идеали хришћанства, између осталог, скромност, треба да нам буду најважнији. У комфору, у трци за новцем, нити ћемо побољшати свој живот, нити ћемо постати прави хришћани. Испоставиће се да нисмо ни тамо ни овамо. Заправо, у томе се састоји наша слобода: треба да будемо слободни од свега тога. А слободу нам даје Христос. Он нам је донео управо ову слободу, слободу од овог света. Треба да будемо просто слободни људи, слободни у Христу и у Духу Светом, и тада ћемо разликовати дух овога света, видећемо шта је добро, а шта лоше. Свима бих хтео да пожелим да сачувамо трезвен ум, да умемо да разликујемо знамења овога века како не бисмо постали робови и како не бисмо обљутавили. Извор: Православие.ру
  22. Поводом Светског дана заштите животне средине архиепископ атински Јероним је објавио поруку 4. јуна 2019. године. „Прошло је 47 година од 5. јуна 1979. године када су у Стокхолму почели са обележавањем Светског дана заштите животне средине, под окриљем Уједињених нација. Први пут су тада разматране политичке, друшттвене и економске димензије еколошког проблема, све у циљу да се преузимају корективне мере. Све од тада 4. јун се обележава као Светски дан када треба да негујемо свест и упознавање о питањима животне средине. Сваке године овога дана ми велимо да „прослављамо човекову средину“. Међутим, овај израз показује да за многе, после толико много година, и даље постоји неосећај и равнодушност по питању човекове животне средине ... То је веома важан дан како бисмо се поново опремили за борбу, за спас нашега дома који нам је даровао наш Творац, а то је наша планета Земља. Више пута сам изразио мишљење да веома често дискусије и разматрања овог питања подсећају на разговор глувих. И док у теорији сви ми опажамо критичко страну питања и други преузимају од нас иницијативе или се жустро боре да допринесу његовом решењу, проблем и даље остаје. Али пре свега морамо имати исправно сазнање о нама самима како бисмо исправно тумачили свет и благослов који је Бог дао првим људима: „Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме; владајте рибама у мору, птицама у ваздуху и сваком живом душом која се креће по земљи“ (Постање 1,21-28). Свет није плод случајности или случајне неопходности, него га је Творац замислио као подлогу за наше спасење. Ми људска бића имамо или бар кажемо да имамо владалачку улогу у твревини као њена круна. Међутим, често заборављамо свој однос са Богом и свој однос са творевином. Постали смо аутономни, вођени владалачким схватањима и понашањима која се показују као угњетавачка према нашим ближњима и животној околини. Светитељи Православне Цркве, остваривши сврху свога постојања као људска бића и учествујући у божанској слави, показују нсам примером и уче нас еколошком схватању. Тако, свети Исак Сиријац говори о милосрдном срцу као о „срцу које гори за свом твари, за људима, за птицама, за животињама, и свом творевином“. А свети Козма Етолијски прориче да ће „људи постати сиромашни, пошто неће волети дрвета“. Из овога разлога еколошки проблем је у ствари духовни проблем са огромним моралним димензијама. Уколико се не ослободимо од егоцентризма и евдемонизма, немамо подвижничко гледање на творевину и на своју рационалну и савесну употребу материјалних добара и богатства, еколошки проблем ће се и даље ширити уместо да буде обустављен. Из овог разлога фундаментални изазов Светског дана животне средине јесте за све нас да се кајемо, да се вратимо Богу Творцу и реинтегришемо се у перспективе божанског плана намењеног творевини и животној средини. Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...