Претражи Живе Речи Утехе

Научни скуп под називом „Богословље и духовни живот Карловачке митрополије у оквиру 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве“ одржан је у Београду и Новом Саду, 16. и 17. децембра 2019. године, у организацији Центра за литургичке студије Монс Хемус и Института за литургику и црквену уметност Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Други дан скупа одржан је у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду. Рад скупа у Новом Саду благословио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије. Карловачка митрополија имала пресудан значај за нашу Цркву која слави 800 година самосталности. Нови Сад је један од центара Карловачке митрополије, и сасвим је природно да се један овакав скуп овде одржава, казао је Преосвећени. Звучни запис поздравног слова Епископа мохачког Исихија Учеснике скупа поздравили су господин Норберт Бекман-Диркес, директор Фондације Конрад Аденауер и протопрезвитер-ставрофор Владимир Вукашиновић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и управник Института за литургику и црквену уметност. Звучни запис обраћања проте Владимира Вукашиновића Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Гост овонедељног издања емисије "Питајте свештеника" на таласима васењенског радија "Светигора", био је протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ храма у Момишићима и главни и одговорни уредник радија "Светигора". Духовни напредак човеков се огледа у квалитету његових мисли, између осталог рекао је прота Никола. Вашу пажњи топло препоручујемо ову емисију. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора

Када је старац Порфирије дошао за пароха у Храм Светог Герасима у атинској Поликлиници, имао је проблем са гласном музиком коју је у време богослужења пуштао трговац грамофонима из продавнице преко пута. То је било велику искушење, које га је подстицало чак да напусти овај храм. Након три дана поста и молитве, нашао је у једном ћошку храма свеску студента физике. У њој је писало да закон звучних таласа поручује да када у језеро бациш камен, он изазива стварање кругова у води. Ако у исто језеро бациш већи камен, он ће створити кругове који ће поништити оне прве. Тада је старац одлучио да се усредсреди на молитву, па музику временом више није ни примећивао. Овом поуком и примером старац је тешио вернике који су долазили да му се жале на услове савременог живота у свету. Из књиге: Старац Порфирије Подвижник љубави – Прозорљиви чудотворац Извор: Епархија жичка

У суботу, 30. новембра 2019. године, у свечаној сали Музеја Српске Православне Цркве у Загребу, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина др Порфирија, а у организацији Црквене општине загребачке, отпочео је божићни циклус предавања на различите духовне теме. Звучни запис предавања Као и сваке године прво предавање одржао је Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, на тему: „Значај поста за духовни живот“. Митрополит Порфирије је на самом почетку поздравио све присутне, пожелевши свима срећан и благословен почетак Божићног поста, и заблагодарио свима што су се одазвали позиву и издвојили од свог драгоценог времена како би присуствовали предавању. Одмах потом Митрополит Порфирије је одржао веома инспиративно и садржајно предавање о значају поста за духовни живот верника, наводећи мноштво примера из веома богате ризнице духовног и опитног живота светитеља наше Цркве. После предавања уследила је дискусија у којој су присутни постављали питања на која је Митрополит Порфирије са стрпљењем и љубављу одговарао. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Када чулом мириса осетимо нешто непријатно и нездраво у ваздуху трудимо се да изађемо из те нездраве средине или да, на сваки начин, уништимо те штетне елементе који су се помешали са чистим ваздухом. Исто тако, када у свом срцу осетиш да га нешто помућује или тишти, потруди се да одмах удаљиш овај штетни елемент који узнемирује нашу душу, например страсти, знајући да он потиче из адског бездана. Телесни и духовни живот имају много тога сличног – духовно чуло мудрог хришћанина подједнако је изоштрено као што су код телесног човека изоштрена његова телесна чула. Уосталом, смешно је ако се свим силама трудимо да изоштримо телесна чула, док она духовна потпуно запостављамо. Духовно чуло или чувственост се налази у срцу. Требало би да се свесрдно потрудимо да њега изоштримо и очистимо, како би се одвраћало и од најмањег злосмрадија греха и страсти, и без оклевања га удаљавало од себе. Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, Београд, 2011. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Издавачка установа Епархије бачке Беседа објавила је, 2017. године, студију Митрополита волоколамског г. Илариона Алфејева под називом „Духовни свет преподобног Исака Сирина”. О садржају ове књиге, али и о животу Исака Сирина и свестраној личности митрополита Илариона, говорио је протонамесник Игор Игњатов, парох ветернички. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Дана, 24. септембра 2019, архимандрит Вартоломеј, игуман Есфигменског манастира на Светој Гори, представио је у резиденцији Софијске Митрополије своју збирку разговора и проповеди под називом „Речи за духовни раст у Христу“. Књига је објављена по благослову Његове Светости митрополита Софије и патријарха бугарског Неофита, а на бугарски језик превела ју је госпођа Анула Христова, на иницијативу архимандрита Никанора, игумана манастира Козме и Дамјана. Архимандрит Вартоломеј је изразио духовну радост због посете Бугарској, заједничких богослужења у манастру Светих Козме и Дамјана и са састанка са Његовом Светошћу. Износећи срећне тренутке са свог животног и духовног пута, игуман светогорског манастира Есфигмена Вартоломеј је за своју књигу навео да је то збирка бодрећих разговора о радости и нади, о борби као саставном делу наших живота, резимирајући: „Постоји само једна пут, и то је љубав“. Представљању су присуствовали многи свештеници, гости и многобројни слушаоци, од којих су неки постављали занимљива питања. Извор: Инфо служба СПЦ

Његово преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је вечерње у Саборном спомен-храму Рођења Пресвете Богородице у Добоју којим је отпочела свечаност прославе крсне славе овог храма – Мале Госпојине и осам вијекова аутокефалности Српске православне цркве. Владика Фотије је током обраћања рекао да је личност Пресвете Богородице неодвојива од Богочовјека Христа и да има велику мисију за спасење свијета. – Нама Србима ништа друго није потребно него да идемо у духу својих светитеља, цркава и манастира, у духу Светога Саве – поручио је Епископ зворничко-тузлански. Владика Фотије позвао је на духовни мир, спремност за праштање и на чување тековина Српске православне цркве. Након вечерњег, директор Архива Српске православне цркве Радован Пилиповић одржао је предавање о 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Пилиповић је истакао да аутокефалију имају само велики, одговорни историјски народи. – Ми смо свједоци да се у 20. и 21 вијеку нације поново могу стварати, али на лабавим темељима, а српски народ се већ у средњем вијеку формирао као нација – рекао је Пилиповић. Он је истакао да су Срби у средњем вијеку са аутокефалношћу добили велики дар и то богослужење на народном језику. – Наш српски језик је био један медиј комуникације душе српског народа са својим творцима – навео је Пилиповић. Он каже да су Срби у средњем вијеку стекли и књижевност, наводећи историјска дјела Доментијана и Теодосија, Архиепископа Данила Другог, Душанов законик, Закон о рудницима, те многа друга писана дјела која и данас свједоче о историјским моментима Срба. – Када погледамо наше фреске из средњег вијека, Сопоћане, Дечане, Студеницу, као и сва каснија умјетничка остварења у 15, 16. и 17. вијеку само подржавају те светиње и каноне које су део светосавске епохе – рекао је Пилиповић. Он је навео да је Светосавска црква била продужетак и наставак свијести народа након пада српске државе у средњем вијеку. – Оно што повезује генерацију Срба са смислом њихове историје је Света литургија, односно усмерење ка Царству небеском – наводи Пилиповић. Он је упозорио да је историја Српске цркве данас пред два искушења – с једне стране су непријатељски либерални теоретичари који пласирају лаж да је Српска црква настала 1918. и 1920. године, с друге је покушај неких центара моћи да репаганизацију поновно врате у мрак незнања заговарањем и инсистирањем на периоду историје Срба која није крштена. – Нова ера или хришћанска ера траје два миленијума. У та да два милијенијума ако изразимо у процентима једну половину заузима и Српска православна црква и то је велика част – навео је Пилиповић. Он поручује да само са вјечношћу и учествовањем у Цркви српска историја и народ имају смисао. Пилиповић је истакао да с тога не чуди што су бројни окупатори и нападачи током историје нарочита звјерства чинили над свештеницима Српске правослане цркве, и навео податак да је током Првог свјетског рата погубљено око 250 свештеника, а да је током Другог свјетског рата само на простору Независне Државе Хрватске до децембра 1941. године погубљен 181 свештеник. – Само учествујући у богослужбеном животу Српске православне цркве ми можемо да сачувамо нашу националну посебност и национали идентитет – поручио је Пилиповић. Он је подсјетио да је у досијеу Патријарха Гаврила Дожића који је водио официр њемачке армије остало записано „Српска православна црква одувек је била кичма српске нације“. Након предавања одржан је концерт духовне музике бањалучког Хора „Свети Платон Бањалучки“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

– Kaдa муж не живи духовним животом, шта у том случају, старче, треба да чини жена! – Да га упути на Христа и да се моли да му Он мало омекша срце. Христос ће се полако увући у његово срце и он ће почети себи да поставља питања. Чим мало омекша његово срце, онда жена може да тражи од њега да је аутомобилом одвезе, на пример, у цркву. Али неће му рећи „дођи и ти у цркву“, него ће му рећи: „Можеш ли, молим те, да ме одвезеш до цркве?“ Ако је одвезе до цркве, можда ће он рећи: „Па пошто сам већ дошао довде, ући ћу и ја мало да упалим свећу.“ И тако ће, мало, по мало, можда отићи и даље. – Може ли, старче, женин духовник на неки начин да помогне и мужу? – Понекад, како би муж добио помоћ, духовник мора духовно да делује на жену. Са жене ће се добро пренети и на мужа и ако има добро срце, Бог ће му помоћи да се.промени. Жена је по својој природи побожна. Али, када муж, иако је мало равнодушан према Цркви, направи преокрет у духовном смислу, а потом уједначено напредује, ни жена га не може достићи. Може чак да почне и да му завиди, јер она не напредује. Због тога, у таквим случајевима кажем мужевима да буду опрезни. Јер шта се дешава? Што муж више напредује на свом духовном путу, то му жена више „удара контру“, ако она не живи духовним животом. А ако муж каже: „Касно је, устани да идемо у цркву“, она му каже: ‘“Ајде, иди сам! Имам данас много посла…“ Или, ако јој муж каже: „Добро, зашто ти сe угасило кандило?“ па пође сам да га упали, повређује њен егоизам, па почиње да виче: „Шта ти је, јеси ли поп? Хоћеш ли да постанеш монах?“ Може чак да му каже: „Зашто да стално палимо кандило? Боље да уље дамо неком сиромаху.“ Може доспети и до протестанских теорија. Наравно, после јој је криво због свега што је рекла, али јој је криво и због напретка који види код свога мужа. Хиљаду пута је боље, у таквим случајевима, да кандило остане угашено, него да муж сам пали кандило. Дакле, како бих спасао породице од распада, мужевима кажем: „Кажи својој жени, када видиш да је добро расположена: „Ако одлазим у цркву, мало се помолим и направим понеку метанију, или прочитам понеку духовну књигу, не чиним то из велике благочестивости, него зато што ме то задржава и помаже да ме друштво не би одвукло у кафану итд.“ Када муж тако представи ситуацију, онда се жена обрадује, па може да се промени и да га духовно превазиђе. Али ако то не представи тако, атмосфера постаје све затегнутија, па може да дође и до развода. Ако муж жели духовно да помогне жени, нека се потруди да је повеже са неком породицом која духовно живи. Ако је мајка те породице притом изузетно благочестива, то ће његовој жени дати мотив да се на њу угледа. Извор: Епархија врањска

Данас је први дан Госпојинског поста, благодатног, спасоносног и утешног времена за хришћане када се они укрепљују. Ово је врло радостан и важан дан у који славимо спомен на свете мученике Макавејце и поштујемо Крст Господњи. Пагански владар, император из династије Селеукида, Антиох Епифан IV, освојио је и опљачкао Јерусалим и оскрнавио је храм Божији – подигао је у њему идол Зевса, паганског бога и натерао је народ Божији да му се поклони. И многи људи су због слабости и страха одступили од истинске вере и приносили су жртве идолима. Међутим, било је и других, верних синова Божијих, који су не плашећи се ничега, исповедали своју верност и своју љубав према истинском Богу. Такав је био учитељ Јелеазар. Он је у народу будио истинску веру и због тога је био погубљен. Међу његовим ученицима је била породица Макавејаца, седморица браће, незнабошци су их мучили и убили на мајчине очи, а мајка се молила и храбрила их је да нипошто не оставе веру. Сурово су мучени, по реду, од најстаријег брата до најмањег и говорили су мајци: „Реци да се твој најмлађи, последњи син, поклони идолима!“ – а она га је, напротив, укрепљивала у вери и бодрила да пострада за свог Творца, за Господа. Њихова мучења, њихова страдања улила су јеврејском народу још већу ревност за Бога, подигнут је устанак и они су победили паганског владара. И истерали су незнабошце и на извесно време су обновили чистоту вере у Светој земљи. Оно што данас видимо око себе, и у отаџбини, и у нашем граду, нажалост, мало се разликује од времена кад је нечастиви цар дошао и оскрнавио храмове Божије. Данас су храмови Божији наше душе, душе наше деце, свих хришћана који се такође скрнаве различитим идолима, одвратним и погубним греховима, идолима овог времена. Међутим, народ Божији је позван да данас, у овај дан, у први дан поста, подигне духовни устанак. Мало нас је, нема нас много, слабо се чујемо, али су људи исто тако слабо чули ову седморицу браће коју су пагани мучки убили, а какав плод је донела њихова жртва. И ми треба тако да поступамо. Овај кратки пост, само две недеље, пролетеће врло брзо, али можемо стићи да принесемо праву, истинску жртву, која ће пробудити људе око нас, народ Божији, и истерати идоле из људских душа. Заграђујмо, као што је говорио апостол Павле, уста лавовима, чинимо правду, истерујмо пукове туђинаца, истерујмо демонску војску и ђавола који муче душе наших рођених и ближњих, који муче и нашу Цркву. Без обзира на спољашњу лепоту ми видимо шта се заправо дешава с хришћанима, да многи од нас у ствари служе идолима, видимо како се свакодневно скрнаве људске душе, каква се срамота и поруга наноси Цркви Божијој и јеванђељској истини. Дакле, у ове дане поста треба да будемо посебно храбри, смели и принципијелни у свим својим поступцима и делима и верни Богу и Спаситељу нашем Исусу Христу, Чији Крст данас поштујемо. Крст који је јуродство и безумље за овај свет, а за нас је спасење и сила Божија. Управо ову силу исповедајмо и проповедајмо и њом побеђујмо своје грехове и посрамљујмо ђавола, и водимо наше ближње ка спасењу и Царству Небеском. Амин. Извор: Православие.ру Jeромонах Игнатиjе (Шестаков). Духовни устанак / Српска верзиjа PRAVOSLAVIE.RU Заграђујмо, као што је говорио апостол Павле, уста лавовима, чинимо правду, истерујмо пукове туђинаца, истерујмо демонску војску и ђавола који муче душе наших рођених и...

-Осојане: 18 година од почетка повратка расељних Срба- Светом архијерејском Лутургијом у обновљеној цркви Светог архангела Гаврила у селу Осојане између Истока и Клине облежено је осамнаест година од почетка повратка расељних Срба. Био је то први организовани повратак Срба после протеривања преко две ститине хиљада Срба по завршетку оружаног конфликта на Косову и Метохији и НАТО агресије 1999. године. На годишњицу повратка, испред цркве у Осојану постављена је и спомен плоча са именима убијених и отетих Срба у општини Исток, која је после Литургије освештана. Свету Литургију у цркви Светог архангела Гаврила у Осојану поводом обележавања 18-годишњице повратка расељених и избеглих Срба служио је Епископ рашко-призренски Теодосије уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије: -Вера у Бога треба бити свима духовни водич. Без вере не можемо ни видети Господа. Сабрали смо се пре свега да заблагодаримо Богу на Његовој милости, да заблагодаримо на Његовом дару којим нас нас је обдарио да после свих оних патњи после 1998. и 1999. године, када је овај народ - као и многобројни наши сународници са Косова и Метохије - чувајући свој голи живот морао да напусти своја огњишта. Поново се вратио овде на ледину, под шаторе. Добро се сећам те прве Литургије на прагу разрушене школе. Можда је то једна од најлепших Литургија које сам служио, јер сам у свему томе осетио колика је милост Божја, колико Господ гледа на нас и брине о нама, а само је потребно да и своје очи упртимо ка Господу, рекао је владика Теодосије. После Литургије освештана је спомен плоча посвећена убијеним и отетим Србима у Општини Исток. Чланови породица жртава и присутни упалили су свеће и положили венце за покој душе оних које више нема. -Желимо да нагласимо да је ово први споменик подигнут српским страдалницима овде. Надамо се да ћемо чинити више да обележимо сећање на њих, али просто ми као удружење немамо снаге, а мало је оних који имају осећаја за овај проблем. На овом споменику се налазе имена 64 страдалих Срба. И даље има оних који се налазе на листи несталих, један број страдалих се не налази на овом споменику, а знамо да их има. Ово није коначан списак оних који су страдали на подручју Општине Исток, истакла је Гордана Ђекановић испред Удружења Косметски страдалници. Пут повратка оних који су се вратили није био нимало лак, али упркос недаћама које су их задесиле, жеља за повратком била је јача. -Мучили смо се када смо се вратили, али уз помоћ добрих људи успели смо да опстанемо.За сада немамо већих проблема, добро нам је, само што немамо више снаге, али нигде лепше нема него у свом селу, изјавила је Марта Ристић. -Лепо је када се окупимо да играмо фудбал, али за нас девојке проблем је што немамо где да изађемо, опасно је да излазимо увече, навела је Исидора Ђурић. Присутнима се обратио и председник привременог органа општине Исток Малиша Ђурић који је истакао да ова локална самоуправа кроз програме Владе Србије настоји да промовише самоодржив опстанак повратника. -У оквиру програма помоћи, успевамо да мотивишемо веће учешће повратника у процесу бављења пољопривредном производњом и на тај начин стварају се услови за производњу конкурентних пољопривредних производа на тржишту, које није увек благонаклоно према повратницима. Пружена је помоћ у виду пољопривредних машина и прикључака, помоћ у грађевинском материјалу, у оквиру социјалног програма реализује се помоћ за најугроженије, нагласио је Малиша Ђурић, председник Општине Исток. Осојане је прво и највеће село у Општини Исток где је после 1999. године дошло до повратка расељених и у њему и околним српским селима данас живи око пет стотина Срба повратника. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Сабрат Сретењског манастира, уредник портала „Pravoslavie.ru“, јеромонах Игњатије (Шестаков) одговара на питања гледалаца и водитеља програма телевизијског канала „Сојуз“ „Разговори са свештеником“ о томе да ли је тежња ка комфору спојива са хришћанством? Како ускладити ритам савременог живота и ритам Цркве? Које проблеме нам доносе нове технологије које су врло раширене у нашој свакодневици? „Ламборгинијем нећеш ући у рај“ – Човеку је својствено да тежи ка комфору, он се труди да олакша себи живот, да олакша и поједностави свој рад. Али да ли је то за њега корисно у духовном смислу? – Чини ми се да човекова тежња ка комфору делимично изражава његову тежњу ка повратку у рај. Живећи овде стално осећамо извесну нелагоду. И тежња ка комфору такође сведочи о томе да плачемо за изгубљеним рајем. Није случајно што многи центри удобности, на пример, раскошни хотели, дворци, тржни центри и центри за разоноду носе назив „Paradis“, односно „Рај“. Ово је наизглед вулгарно, али с друге стране, људи тако несвесно покушавају да се врате у неко рајско место и стање. Јасно је да ако се човек буде бавио само стварањем материјалног комфора то неће имати никакве везе с богоопштењем. Наизглед, овде није очевидан и очигледан грех који нас одваја од Бога. Али погледајмо неке савремене цивилизације, на пример, нагли пораст комфора на Западу у ХХ веку – а сад је то дошло и код нас – или наш комунистички експеримент. – Жеља за изградњом раја на Земљи? – Да. Овај совјетски рај је био у извесној мери аскетски, али је много учињено и за комфор: електрификација у свим крајевима, изградња зграда у којима је у становима било грејање и топла вода, струја, и све то скоро бесплатно. А сад видимо примере бескрајног комфора који достиже невероватне размере – таквих ствари никад није било међу људима. Истовремено је то често праћено окретањем од Христа, од Бога. То се дешава и на Западу и код нас. Међутим, апсолутни физички комфор и Бог су неспојиви. Они су као уље и вода. Премда бисмо веома желели да их спојимо. Желимо да уђемо у рај ламборгинијем. Желимо да будемо с Богом, а да притом живимо некако изузетно лепо, добро и срећно као што живе некакве звезде Инстаграма: да будемо вечно млади, лепи и успешни. Ова реч „успешни“ се данас стално понавља. Премда се често не објашњава: успешни у чему? Чак и страх Божији који постоји у нама, православним хришћанима, понекад се претвара у некакав сујеверни страх – у жељу да нам и тамо, у другом свету, буде комфорно. Чини ми се да данас постоји тренд у свакодневном животу православних хришћана: да не излазећи из зоне комфора, као да седимо у кабриолету, будемо с Богом, да будемо причесници божанске благодати. Међутим, ту постоји врло озбиљан дисонанс и ми то још увек не схватамо. Још увек нисмо у стању да схватимо суштину и последице оног степена комфора који се обрушио на човечанство, укључујући, ако не пре свега, народе који исповедају Христа. – У чему је корен противречности између комфора и духовног живота? – Почећемо од главног. Ми идемо за Господом Исусом Христом, Он је наш „Начелник“, пример за углед. Али хајде да погледамо како је Он живео овде, на Земљи, да погледамо и окружење у којем је проповедао, у којем је одрастао. Људи су у време Христа живели много скромније. Чак су и најбогатији цареви тада живели скромније него што данас живи неки просечан власник салона аутомобила. Али је чак и за тај свет Христос био сиромашан: није имао ни кућу, ни неку имовину, и то није случајно. Постоје друге религије и вероисповести које су везане за одређене личности и људи, без обзира на ове личности, виде оваплоћење моралног начела. А ми се угледамо на Христа, на апостоле. Али они су живели врло скромно, чак и по стандардима ондашњег света. И није случајно то што Господ није дошао у овај свет као богати цар, или као освајач, или као трговац. –Рођен је у јаслама, у врло некомфорним условима... – Да. Дошао је као прогнаник. И у томе је важна основа нашег хришћанског живота. И треба да се угледамо на овај идеал. Не можемо да заборавимо на то. Некадашње генерације хришћана, и код нас у Русији, никад то нису заборављале. Може се рећи да људи нису тежили да премаше извесну границу комфора управо зато што су се руководили Христовим моралним идеалом. Једном ми се десила следећа ствар. Нека бака је продавала чарапе у метроу. Та бака ми је била симпатична и одлучио сам да купим њен производ. Питам: „Пошто?“ Одговара: „150 рубаља.“ А тада је већ 150 рубаља била скоро као сад, врло мало новца. Нисам имао потребне новчанице, па сам јој дао нешто више, а она каже: „Не, нећу да узмем.“ Узела је колико је тражила, није хтела да узме више. Чак је рекла: „То је грех.“ Разумете? Генерације наших предака су живеле тако да се врло строго односе према томе да стекну неко материјално богатство, уопште нешто материјално. Опрезно су се односили према томе. И полазећи од тога чак се наша цивилизација развијала посебним путем. То су међусобно повезане ствари. Чини ми се да прави хришћанин не може бити претерано богат човек и да се купа у луксузу. Односно, он може de facto, али то нема никакве везе са хришћанством. Човек може бити богат, може имати, рецимо, две куће, и још много свега. Али постоји извесна црта после које се поставља питање: „А да ли си ти уопште хришћанин? Да ли живиш по Јеванђељу ако се купаш у таквој раскоши?“ Живети у ритму Цркве – А да ли је уопште дозвољено прилагођавати себи принципе хришћанског живота? Уобичајена је ситуација: човек се понекад толико умори да га мрзи да чита јутарње или вечерње правило, жели дуже да одспава или увече да што пре легне у кревет. Да ли треба да приморава себе да се моли? Да ли је то исправно? Јер постоји пословица: „Невољник није богомолник.“ Или честа ситуација, посебно у току лета кад многи суботом и недељом одлазе у викендицу: нема храма у близини и људи изостају се недељне службе, иду у храм у граду – за време радних дана и чак на празнике само кад падну у радни дан. Овде се такође ради о томе како је нама згодније, комфорније... – Ако је човек уморан и буквално приморава себе да обави молитвено правило мислим да неће погрешити. Не треба се плашити тога. Ако се мало потрудимо, ако будемо поштовали молитвено правило, то ће нам бити само на корист. Али је притом врло важно унутрашње расположење. Као прво, треба да постоји радост и захвалност Богу. Уопште, било би исправно кад бисмо пробудивши се започњали дан речима: „Господе, хвала Ти за ову кишу напољу, за ово сунце, за место на којем живим, за посао који имам, за моју родбину.“ Врло је важно да је човек захвалан. Захвалност и радост увек треба да буду присутне у нашој молитви, па ће се мењати свет око нас. Чини ми се да је то главно. Али важно је и молитвено правило. То је исто као и тренинг у спорту: ако редовно тренираш, лакше ти је да тренираш. Понекад се вероватно може нешто скратити, али не тако да пређе у навику. А што се тиче одласка у храм... Јасно је да понекад не можемо да одемо на службу недељом или на празник и да после то на неки начин надокнађујемо, али то такође не сме да постане правило, зато што су недељна Литургија, недеља или празнични дани – посебни дани, то су Божији дани. Црква их није случајно установила и овај ритам је врло важан за нас. И ако га нарушимо добро је да то на неки начин надокнадимо. Има људи који су просто узели за правило да иду на Литургију средом или четвртком, али често не оду недељом. Наравно, то је чудно и погрешно с духовне тачке гледишта. Треба да се трудимо да се придржавамо црквене богослужбене струје. Робови испразности – Оче Игњатије, рекли сте да Црква задаје одређени животни ритам. Кад човек тежи комфору он мења свој животни ритам: обично га убрзава, труди се да све уради брже, да поједностави општење. Да ли је то благотворно? – Мислим да је тежња ка убрзавању и поједностављивању већ ропство у извесној мери. Шта значи тежити комфору? Човек који тежи комфору неминовно тежи богаћењу. Заправо, он почиње мање да служи себи, а више мамони и почиње да поступа по законима који му се намећу и хтео или не хтео доспева у таштину. Практично, сви ми живимо у овој таштини и вреви. То се посебно види у градској средини, у Москви. Дођеш у Москву, враћаш се однекуд и просто осећаш да си ујутру устао и да у глави почињу да ти се врте неке куглице. Мораш да трчиш негде, зато што сви некуда трче. А куда сви трче? Сви трче да зарађују новац. Куда још могу да трче у Москви?! Наравно, има професија у којима се људи баве служењем ближњем, где материјални фактор није основа. Али у суштини, већина људи који живе у великом граду, као што је на пример Москва, заузета је зарађивањем новца. Заправо, зато и долазе овамо. Цела Русија долази у Москву да би овде зарађивала новац и преживела. Створен је такав систем. И људи који желе да се обогате врте се као у зачараном кругу, практично постају робови. Почиње врева и није јасно чему то. Наравно, у томе има нешто болесно. И нажалост, сви смо тиме обузети. Треба чешће да размишљамо о томе како живимо и због чега и чему сва та трка. Човек некуда жури и каже: „Брже, брже, брже!“ И поставља се питање: „Чујте, а зашто? Који је коначни резултат? Куда трчимо?“ То је у ствари нека нездрава журба, врева у чистом облику. Брже и више. И човек губи контролу, он више не разуме шта ће му све то. Управо то је замка среброљубља, стицања богатства и комфора. Јер практично, што више новца људи зарађују, тим више троше. А кад дођу на ниво врло богатих људи, практично сви постају робови. Робови трендова, моде, положаја, одређеног начина живота. Ова луда трка и убрзање рађају тежњу ка средствима за брзо преношење информације. Брже и више. И на крају се не сећаш с ким си јуче причао и о чему, зато што ти је глава препуна огромног броја порука и информација и мозак не може да издржи. Судим по себи. Понекад ме то просто плаши: сећам се да сам после ручка разговарао с неким, и не сећам се о чему. Човек више није у стању да прима овај ритам, мозак се искључује и готово. Али лако је нама, причесницима божанске благодати, православним хришћанима, да причамо. А можете ли да замислите како је онима који се не причешћују, не исповедају и нису заједничари божанске благодати? Они чак нису ни свесни тога. Они су као куглице из лутрије „Спортлото“, убачени у центрифугу, па се врте. То је испразност – плата за тежњу ка комфору. Човек тежи комфору и постаје роб испразности, трке, вишка информација. – И сам човек се неприметно мења изнутра. – Да, човек се мења. У принципу, комфор као и богатство – они иду раме уз раме – нису безопасна и наивна ствар. Кад човек улази у одређене односе с новцем, са својом каријером, он се мења. И чини ми се да је то главна ствар на коју ђаво хвата човека. Сад нико не каже, бар у Русији: „Ви сте хришћанин, нећемо вас примити на посао.“ Чини ми се да тога нема, иако се не зна шта ће бити даље. таква је ситуација и у Европи, и у Америци. Наравно, суочавамо се с тим да и код нас неки желе да скину извесне хришћанске симболе, али нема ствари као што су биле у Русији 1918. године или негде у Мексику за време револуције кад су свештеници стрељани. Како ђаво данас може да зароби човека, да га убаци у свој програм? Управо кроз тежњу ка богатству, ка комфору, ка неким насладама које се свуда проповедају. Сва реклама је усмерена на то, чак и реклама неких невиних ствари, хемијских препарата за кућну употребу, лекова и услуга. Тако се рекламира сваки вид људске делатности: ево, уради ово и одмах ћеш почети да живиш у рају, бићеш вечно млад и леп, имаћеш власт и могућности. Овом картицом ћу тамо да платим, овде ћу да платим, све ћу да купим, не излазећи из куће. И чини ми се да тежња ка богаћењу и комфору, ка бесконачном одмору и забави упропаштава човека, он је управо за то спреман да добровољно прода душу. „Не можемо да ‘промовишемо’ православље исто ка шампон“ – Да ли дух комфорног живота продире и у православну средину? – Чак не бих рекао да продире, просто живимо у свету у којем ликује дух комфора. Природно, то утиче на нас. По мојим запажањима, за последњих пет-седам година чак и у сфери православних медија, кад изражавамо став Цркве на неким каналима, у часописима и друштвеним мрежама испољава се чудан став: немојте мислити да смо ми тако ограничени, у војничкој униформи и у војничким чизмама, не, не и не, ми смо врло симпатични, савремени интелектуалци, а што је главно, ми смо лепи и успешни – ето, такви смо ми православци! Све се то говори под изговором да треба под хитно да изађемо из „гета“. Међутим, ради се о томе да, као прво, у томе има неке нарочите тежње ка томе да се свидимо овом свету. А као друго, постоји тежња да се примењују модели које овај свет користи за пропаганду, за продају, за маркетинг, рецимо, шампона, а ми тако желимо да промовишемо православље. На пример, да узмемо глумца и да га ставимо на корице православног часописа и испоставља се да је он истовремено на корицама нашег часописа и неке „жуте штампе“. Чини ми се да ту постоји опасност. Наравно, не треба да будемо ни у каквом „гету“, све је то апсолутно јасно, али треба да схватимо, и од тога смо започели разговор, да ће хришћани у овом свету свеједно изгубити. Изгубиће у смислу да не могу да буду неки супер-Рамбо или нека суперлепотица целог живота. Човеков живот је свеједно трагедија. Да, човек тежи ка срећи, рецимо, ка породичној срећи, али нећемо вечно бити млади, нећемо сви до једног вечно бити лепи. Не могу сви да иду по летовалштима и да стављају своје фотографије на друштвеним мрежама, не може цела земља да оде у ресторан и да фотографише своју храну. То се неће десити, ма колико то да желимо. Не могу све добре и симпатичне девојке наћи православне Алене Делоне, разумете? И обрнуто. Па то се неће десити, то се не дешава. Тим пре што лепота није у томе и човек се не воли због тога. И кад почнемо да тежимо ка овом стандарду ми не схватамо ка чему тежимо. А тежимо ка стандарду рекламних часописа за козметику; у суштини, наше поступке често покрећу неке пи-ар технологије. Али од тога нема користи. Само ћемо секуларизовати свест и то је све. Људи од нас очекују нешто друго. То не значи да треба да идемо неочешљани и неумивени, то нико не каже. Али не треба да мислимо да се не зна ко смо ако не будемо изгледали као с корица модног часописа. Не желим никога да оптужујем, али нажалост, нешто слично постоји, на пример, међу православцима који пишу и наступају у јавности. Посебно међу мирјанима, али то постоји и међу свештеницима, и међу монасима. Овде постоји извесна нејасност: у суштини, узимамо клише по којем живи овај свет и који се свима намеће и покушавамо да се свидимо овом свету и да будемо успешни у њему. Међутим, суштина хришћанства није у томе. Не ради се о томе да ископамо земуницу у шуми и да живимо у њој и једемо корење. Јасно је да то не могу сви, а у принципу и не треба. Али сад је ова тежња према комфору као некакав цунами. Али раскош и комфоран живот се ни на који начин не могу повезати са стварима као што је, на пример, рад. А ако се у реклами приказује породица у њој увек има једно или двоје деце. Зашто не шесторо? Рекламирате неку храну, па прикажите велику породицу која је блиска идеалу традиционалне, хришћанске породице. Данас се све гради на пропаганди греха. И кад почињемо да користимо исте методе то је врло опасно и чини ми се да тако нећемо постићи никакав циљ. То ће бити близу онога што је Господ рекао: не бацајте бисере пред свиње да се не окрену и не згазе вас (уп.: Мт. 7: 6). Врло је важно да то имамо на уму. Кад се у Цркви дешавају неки већи скандали најчешће се може видети да смо прво нешто покушали да учинимо по законима овог света. То сам имао прилике да видим и у другим помесним Црквама. Одлучили су људи да узму неке пи-ар менаџере да све убеде да је то добро и на крају нису никога убедили. Или свештеници почињу да се понашају као фудбалски навијачи и то је потпуно бесмислено. Има много сличних ствари. Чини ми се да треба то да сагледамо и да се опрезно односимо према томе, зато што ни ми нећемо бити потребни овом свету ако обљутавимо (уп.: Мт. 5: 13). Не с „френдом“, већ с другом – Друштвене мреже су једно од обележја савременог света. Реците ми, молим вас, да ли општење у друштвеним мрежама има исту вредност као и жива комуникација? И како се уопште односите према друштвеним мрежама? – Мислим да општење у друштвеним мрежама и посредством месенџера и мобилних уређаја не може у потпуности да замени нормално дружење. Чак се често дешава: с неким човеком дуго времена комуницираш преко електронске поште, почињеш да се дружиш, ступаш у пријатељске односе, чак као да сте истомишљеници. А онда сретнеш овог човека и осећаш да немаш о чему да причаш. Наравно, све ове техничке иновације су у извесној мери корисне, посебно кад помоћу њих превладавамо растојање. На пример, ти живећи у својој улици не можеш да се упознаш с човеком који, рецимо, воли Пушкина и преводи га на шпански језик. И упознајеш се с таквим човеком захваљујући мобилним уређајима и интернету, а он живи у Барселони. Наравно, то је корисно. И човек може много тога да уради захваљујући друштвеним мрежама. Имао сам много случајева кад нам је пошло за руком да урадимо нешто добро – у области издаваштва, и у организационом смислу, на пример, неке изложбе, и у Цркви, разуме се – кад сам се упознао с људима преко друштвених мрежа. Међутим, видим у томе и озбиљну опасност, зато што људи – посебно млади и деца који данас почињу да комуницирају у друштвеним мрежама – практично не умеју да комуницирају уживо, нормално. Зато што френда имаш на Фејсбуку – то ти није баш друг и ако тамо имаш 500 „пријатеља“ то не значи да су сви они стварно твоји пријатељи. Наравно, овде долази до велике замене појмова. Ово је постало класична слика: људи се окупљају и свако држи свој мобилни. Треба да постоји нека златна средина. Данас не би било сасвим исправно искључити општење на друштвеним мрежама, а то не могу сви: треба одржавати извесне контакте и везе. Али обавезно треба да имамо институцију општења уживо и чини ми се да Црква овде треба да одигра важну улогу. Врло је важно да људи могу да остану после Литургије и да поседе и попричају. Често одлазим у Србију и тамо је то као део богослужења, кад се заврши Литургија, посебно у манастирима. Људи се причесте и обавезно поседе заједно после Литургије. На неким местима ће се чак и увредити ако одмах побегнеш. Таква окупљања се зову „послужење“. Људи пију кафу, мезете, причају. Али главно је, друже се – пола сата, четрдесет минута, сат. И било би добро да се у манастирима, и посебно у градским храмовима пронађе такво место, нека то буде напољу, под надстрешницом, за дружење. Зато што људима недостаје комуникација. Постоји опасност: људи комуницирају на друштвеним мрежама и престају да комуницирају уживо. Чини ми се да је један од наших црквених задатака да развијамо ову способност међусобног општења. И треба то људима да омогућимо, да им дамо кров под којим ће моћи да се друже, посебно млади људи, деца, пубертетлије. Јеванђеље се такође преноси преко речи, кроз лично општење. Јер Христос није узео и послао свима писма као што се шаљу обавештења свим запосленима да ће сутра бити одржан састанак или да се уводи нешто ново. Да, апостоли су писали посланице, али су свуда ишли и сами. Комуникација је врло важна. Сећам се, пре неколико година, кад је „Живој журнал“ био врло популаран, дошло је до серије међусобних скандала између прилично познатих православних публициста. Било је потпуно јасно да се то дешава зато што се ови људи просто нису срели и нису попричали. – Односно, друштвене мреже удаљују људе: они већ комуницирају с аватарима, а не међусобно? – Да, посебно кад људи крију своју личност. То уопште није нормално. Пре свега 30 година то би био неки апсолутно немогући начин општења. А постоји и друга ствар. Често се дешава да човек на пише, на пример на Фејсбуку или „ВКонтакте“ нешто у љутњи или да погреши, или је био просто превише узбуђен, није спавао, уморан је, можда је попио... И онда се и каје због онога што је написао, али више не може да врати, јер што је написано, написано је. Дешава се да људи уђу у неку богословску дискусију и напричају штошта. А после бране свој став, на известан начин су већ таоци онога што су написали, срамота их је да повуку реч. Јасно је да кад би се људи просто окупили, сели и поразговарали, они би и спорили, а онда би неко рекао: „Стварно, нешто сам лупио, па добро-де, то је глупост. Нисам прочитао ову или ону књигу.“ Осим тога, друштвене мреже нам постављају стандарде у комуникацији: ово треба да лајкујемо, да покажемо да нам се оно не свиђа. Практично нам намећу како да се понашамо. Да ли знате да сад у новим моделима телефона у режиму камера постоји функција „Храна“ за фотографисање онога што једемо? – Програмирано је у телефону? – Да. Већ је достигло такав врхунац да, на пример, произвођач „Самсунг“ у камеру убацује функцију фотографисања јела. Чини се да је то потпуно лудило. А откуд то? То је ефекат истих ових друштвених мрежа. Људи воле да сликају храну и стављају слике на друштвеним мрежама. Односно, ако купиш телефон, он ти каже: и ти се тако понашај – фотографиши храну. И већ ти је жао да то не искористиш, осим тога тамо постој одличан ефекат: ивице су нејасне, а у средини је све јасно. Телефон ти каже: буди таква будала – фотографиши храну у сваком ресторану и објављуј фотографије онога што једеш. А шта је то? Све је заправо почело од друштвених мрежа. Намеће нам се такав модел понашања. Друга опасност од општења на друштвеним мрежама је та што се људи навикавају да не одговарају за своје речи. Јер човек зна ако се не сретне с оним кога је увредио неће морати да му се извињава. А да би „регулисао“ односе просто ће му ставити неки лајк или ће обрисати свој пост и све ће бити у реду. Чини ми се да сви треба да имамо на уму одговорност за речи, пре свега они који одговарају за васпитање: и родитељи, и ми, свештеници. И треба то да учимо. И поновићу: треба да се учимо живој комуникацији. У последње време се често срећем с тим да се родитељи жале: одрасла деца која су већ завршила факултете ништа неће да раде и врло је тешко комуницирати с њима. А ради се о томе што су одрасли на таквом општењу и то им већ деформише психу. Тако да је то озбиљан проблем. Христос нам даје слободу – Оче Игњатије, шта бисте желели да кажете у закључку нашег разговора? – Пре свега не смемо да заборавимо шта је хришћанство и шта значи бити хришћанин. То звучи уобичајено, али у ствари једноставни идеали хришћанства, између осталог, скромност, треба да нам буду најважнији. У комфору, у трци за новцем, нити ћемо побољшати свој живот, нити ћемо постати прави хришћани. Испоставиће се да нисмо ни тамо ни овамо. Заправо, у томе се састоји наша слобода: треба да будемо слободни од свега тога. А слободу нам даје Христос. Он нам је донео управо ову слободу, слободу од овог света. Треба да будемо просто слободни људи, слободни у Христу и у Духу Светом, и тада ћемо разликовати дух овога света, видећемо шта је добро, а шта лоше. Свима бих хтео да пожелим да сачувамо трезвен ум, да умемо да разликујемо знамења овога века како не бисмо постали робови и како не бисмо обљутавили. Извор: Православие.ру

Поводом Светског дана заштите животне средине архиепископ атински Јероним је објавио поруку 4. јуна 2019. године. „Прошло је 47 година од 5. јуна 1979. године када су у Стокхолму почели са обележавањем Светског дана заштите животне средине, под окриљем Уједињених нација. Први пут су тада разматране политичке, друшттвене и економске димензије еколошког проблема, све у циљу да се преузимају корективне мере. Све од тада 4. јун се обележава као Светски дан када треба да негујемо свест и упознавање о питањима животне средине. Сваке године овога дана ми велимо да „прослављамо човекову средину“. Међутим, овај израз показује да за многе, после толико много година, и даље постоји неосећај и равнодушност по питању човекове животне средине ... То је веома важан дан како бисмо се поново опремили за борбу, за спас нашега дома који нам је даровао наш Творац, а то је наша планета Земља. Више пута сам изразио мишљење да веома често дискусије и разматрања овог питања подсећају на разговор глувих. И док у теорији сви ми опажамо критичко страну питања и други преузимају од нас иницијативе или се жустро боре да допринесу његовом решењу, проблем и даље остаје. Али пре свега морамо имати исправно сазнање о нама самима како бисмо исправно тумачили свет и благослов који је Бог дао првим људима: „Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме; владајте рибама у мору, птицама у ваздуху и сваком живом душом која се креће по земљи“ (Постање 1,21-28). Свет није плод случајности или случајне неопходности, него га је Творац замислио као подлогу за наше спасење. Ми људска бића имамо или бар кажемо да имамо владалачку улогу у твревини као њена круна. Међутим, често заборављамо свој однос са Богом и свој однос са творевином. Постали смо аутономни, вођени владалачким схватањима и понашањима која се показују као угњетавачка према нашим ближњима и животној околини. Светитељи Православне Цркве, остваривши сврху свога постојања као људска бића и учествујући у божанској слави, показују нсам примером и уче нас еколошком схватању. Тако, свети Исак Сиријац говори о милосрдном срцу као о „срцу које гори за свом твари, за људима, за птицама, за животињама, и свом творевином“. А свети Козма Етолијски прориче да ће „људи постати сиромашни, пошто неће волети дрвета“. Из овога разлога еколошки проблем је у ствари духовни проблем са огромним моралним димензијама. Уколико се не ослободимо од егоцентризма и евдемонизма, немамо подвижничко гледање на творевину и на своју рационалну и савесну употребу материјалних добара и богатства, еколошки проблем ће се и даље ширити уместо да буде обустављен. Из овог разлога фундаментални изазов Светског дана животне средине јесте за све нас да се кајемо, да се вратимо Богу Творцу и реинтегришемо се у перспективе божанског плана намењеног творевини и животној средини. Извор: Српска Православна Црква

Игуман српске царске Лавре на Светој Гори, манастира Хиландара, архимандрит Методије, богослужио је о празнику Светог Георгија у манастиру Ћелије код Лајковца, поводом славе ове светиње у Епархији шумадијској, известио је за Радио Слово љубве нови настојатељ Ћелија, јеромонах Доситеј Хиландарац. Архимандрит Методије је заблагодарио на благослову за богослужење у Ћелијама Епископу шумадијском г. Јовану и пожелео новопостављеном игуману Доситеју да му у преносу духовног пламена из Хиландара народу у Србији на помоћи буде Игуманија Свете Горе Пресвета Богородица, те му је овом приликом даровао Икону Пресвете Богородице Тројеручице. Отац Доситеј је узвратио уздрајем у виду лепо украшеног Светог писма за које је казао да је то „најмоћније оружје на свету – реч Божја“, на шта се игуман Хиландара Методије захвалио и поучио присутне да „Свето писмо треба не само да читамо, него да га испуњавамо“. У беседи је архимандрит Методије истакао значај духовног труда сваког хришћанина, посебно угледање на светитеље мученике: „Колико Господ да благодати, онолико ће од нас и тражити, али не смемо бити духовно лењи, већ треба да се трудимо да испунимо своју меру“. Манастир Ћелије потиче из 15. века, доста је страдао кроз историју. Налази се у подножју Врапче брда где се одиграла чувена Колубарска битка, а испод цркве су похрањене кости хиљада српских војника погинулих за своју отаџбину. Такође има много костију и аустроугарских војника, нарочито међу њима Чеха. Због тога се манастирска црква зове још и спомен-костурница. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу, 3. марта 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ храма Преподобног Симеона Мироточивог, одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: Свети Симеон Мироточиви - телесни и духовни родоначелник српског народа. Извор: Радио Беседа

Светом архијерејском Литургијом, коју је у храму Светог Симеона Мироточивог у Лесковцу служио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, свечано је прослављена храмовна слава. Преосвећеном владики је саслуживало мноштво свештенства лесковачког краја, уз појање свештества и студената Богословског факултета. Након заамовне молитве освећени су славски дарови и преломљен је славски колач. Овогодишњи домаћин славе био је господин Иван Стаменковић, коме је након Литургије уручена „Благодарница“ управе храма. Звучни запис беседе Извор: Епархија нишка

Преосвећена господа Епископи канадски Митрофан и рашко-призренски Теодосије служили су 10. фебруара 2019. године свету Литургију у виндзорској Грачаници. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су игуман манастира Драганца архимандрит Иларион, који се налази у пратњи епископа Теодосија, дугогодишњи парох при виндзорској Грачаници у пензији протојереј-ставрофор Мирољуб Тодоровић, као и јереј Владимир Вранић, садашњи парох при виндзорској Грачаници. Српско певачко друштво Грачаница, под диригентским вођством др Ристе Урукала, као и увек беспрекорно је молитвено одговарало на светој Литургији у пратњи чланова хора сестринеске Црквено-школске општине Светог Димитрија. Остаће упамћено да су учитељи и студенти црквене школе при Грачаници свесрдно учинили посебан напор да се уприличи свечани дочек драгих гостију, као израз љубави и гостопримства. Током уласка, ученици црквене школе су у народним ношњама у свечаном шпалиру дочекали госте. Та слика ће остати забележена у историји парохије и представљаће огледало једног времена и пример будућим поколењима. Посебну радост чини и слика да су се махом сви присутни ученици причестили светим Тајнама и примили благослов из руку двојице Епископа. По завршетку свете Литургије, епископ Митрофан, као домаћин, пожелео је топлу добродошлицу драгим гостима епископу Теодосију и игуману Илариону. Затим се пригодном беседом обратио епископ Теодосије, упућујући благодарност најпре Богу за све, а овом приликом и домаћину епископу Митрофану на љубави коју показује за страдални народ на Косову и Метохији и на гостопримству током посете која је уприличена искључиво ради помоћи опстанка српског народа на страдалном Косову и Метохији. Сведочећи о ситуацији, епископ Теодосије је између осталог нагласио импресиван број од 120 монаха у 20 манастира на Косову и Метохији. -Монаси и монахиње, као и сви Срби који остају и опстају на тим просторима данас се уподољују мироносицама које су остале верне Господу Христу чак и на Крсту, али су после удостојене да буду први весници Васкрсења Господњег, поручио је владика Теодосије. У име виндзорске заједнице свештеник Владимир Вранић је пожелео топлу добродошлицу Епископима и у исто време изразио свесрдну благодарност на историјској посети и великом благослову. После свете Литургије уприличена је трпеза љубави у Српском центру за све присутне. Велики број благочестивих људи се одазвао позиву на својеврстан духовни сабор ради помоћи и подршке страдалном народу на Косову и Метохији. При уласку у Српски центар, епсикопе су радосно дочекала деца у свечаном шпалиру са погачом и сољу које су принели овогодишњи кумови на светосавској прослави ученици осмог разреда Ана Јелић и Марко Шпирић. При уласку хор СПД Грачаница је дочекао Епископе и певајући Оче наш молитвено предводио све присутне. По благослову трпезе, деца су још једном одушевила све присутне својом искреном добродошлицом, рецитацијама, хорским певањем, као и фолклорним играма. Кратак али садржајан програм, и овога пута је пажљиво припремљен трудом преданих учитеља и подједнако великом жртвом родитеља. Кратак, али садржајан програм, водио је г. Ђорђе Величковић, који је годинама несебично ангажован при виндзорској Грачаници, али ове године нарочито, на радост како парохијског свештеника тако и ученика, преузевши на себе и обавезу да предаје српски језик најстаријим студентима. Уследило је прво обраћање председника Црквено-школске општине Грачаница г. Владимира Прибојана, који је у име Управног одбора виндзорске Грачанице са своје стране пожелео срдачну и топлу добродошлицу епископима Митрофану и Теодосију, као и игуману Илариону, уједно поздравивши присутног председника Црквено-школске општине Светог Димитрија г. Горана Јамину и све присутне у Српском центру, изражавајући захвалност свима који су, за Виндзор, историјски догађај подржали и на било који начин допринели да се у веома кратком временском периоду, од само неколико дана, организује на жељеном нивоу. Затим се обратио и свештеник Владимир Вранић, који је са своје стране још једампут искористио прилику да поздрави епископе Митрофана и Теодосија и игумана Илариона и изрази благодарност виндзорске заједнице епископу Митрофану на очинској љубави коју без показује према њој, као и на непрестаним и архипастирским молитвама. -Нарочиту благодарност данас Вам изражавамо на овој прилици да примимо благослов Епископа свете земље српске, земље Немањићке, Светолазаревске, натопљене мученичком крвљу свих мученика и новомученика - Косова и Метохије. Благодаримо Вам, драги владико Теодосије, што сте данас овде са нама, а ми Вас дочекујемо као Епископа у коме се сабира читава историја, сав благослов и сва благодат свете земље српске. Сетите нас се и када будете међу светињама косовско-метохијским, рекао је, између осталог, свештеник Владимир Вранић. Као домаћин, епископ Митрофан је поздравио госте, епископа Теодосија и игумана Илариона, подсетивши на новозаветни пример Светог апостола Павла који је позивао браћу, нарочито једноверну браћу, да помажу једни друге. -Тако смо и ми данас позвани да се не уморимо да помажемо једни друге, а нарочито нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији, рекао је владика Митрофан. У наставку свог обраћања, владика Митрофан је објавио одлуку да јереју Владимиру Вранићу додељује звање протонамесника, што је својеврсно признање свеукупној заједници у којој служи свештеник Владимир Вранић. На крају је реч узео и епископ Теодосије, свесрдно благодарећи епископу Митрофану на братској љубави и топлом гостопримству. Владика Теодосије је изнео веома дирљиво сведочење о ситуацији на Косову и Метохији и страдању српског и неалбанског народа. Но, сву трагедију Владика Теодосије гледа кроз светло наде у Васкрсење, јачину Лазаревог завета и светост земље косовско-метохијске: -Светиње које се налазе на Косову и Метохију надилазе било које људско калкулисање и промишљање: у Дечанима леже мошти Светог Краља Стефана Дечанског. Ако Свети Краљ не жели да оде, како онда ми можемо и да помислимо да напустимо свету српску земљу? Манастири и цркве нису тек музеји или споменици, већ места где се и даље узноси непрестана молитва преко 120 монаха и великог броја свештеника. То је жива Црква и нема разлога да се то промени. Жива Црква и даље изњедрава новомученике. Тако је прошле године Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве унео у диптихе светих три нова света мученика: Светог Василија Пекара, Светог Григорија Пећког и Свету мученицу Босиљку из Пасјана. Посебно је потресно сведочење о мученици Босиљки, која је имала само 17 година када је отета од стране Арнаута и приморавана да се уда и одрекне своје вере. Иако дете, она је непоколебиво остала верна својој православној вери до ужасне смрти. А мајка њена скупљајући комаде детињег тела, кроз сузе је ипак певала у духу наше Цркве да се у свим приликама молитве песмом узносе, достојанствено говорећи да ако је она тако млада образ и веру сачувала, то ће онда и она као мајка њено достојанство да чува. -Богословија у Призрену која је била до темеља разрушена 2004. године у страшном погрому, данас је обновљена и има 50 младих ученика. Ако Бог да, то ће бити будући свештеници и посленици на њиви Господњој и најбољи амбасадори стања на Косову и Метохији, рекао је владика Теодосије, који и сам предаје у тој Богословији. Владика је навео да се на просторима Косова и Метохије стално рађају деца и да најскорија истраживања показују да је тамошњи српски живаљ знатно млађи од живља у другим деловима Србије. Све то улива наду за Васкрс свете српске земље. Заблагодаривши још једном владики Митрофану и свима присутнима на топлом дочеку и несебичним даровима у виду помоћи опстанка страдалног српског народа на Косову и Метохији. По прочитаној молитви, Епископи су посетили Музеј српског наслеђа, где су их гђе Јулка Влајић и Ана Дуби упознале са активностима музеја. Прелиминарно је договорено да се у догледно време организује изложба о манастирима и светињама Косова и Метохије. На крају, гости су, у пратњи председника Црквено-школске општине Грачаница г. Владимира Прибојана, посетили и непрофитни стамбени простор „Генерал Михаиловић“ при Грачаници. Посебну захвалност упућујемо Aleksandar Media NEWS-у, чијом је добротом и професионалношћу забележена и овековечена историјска посета. протонамесник Владимир Вранић Извор: Српска Православна Црква

Његово Преосвештенство Епископ зворничко–тузлански г. Фотије служио је данас свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Вршанима поводом крсне славе овог храма, након чега је обављено ломљење славског колача. Његовом Преосвештенству Епископу г. Фотију на евхаристијском сабрању саслуживали су архијерејски намјесник бијељински, протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, пензионисани свештеници Јово Јовић и Љубомир Ђокић, протонамјесник Предраг Гаврић и протођакон Богдан Стјепановић. "Заиста је Свети Сава наш духовни отац и наш духовни руководитељ. Велико је дело учинио Свети Сава у своме народу. Учинио нас је народом православним, народом културним, народом европским-речено савремним речником- народом достојанственим, народом који има своју цркву, државу и свој језик", поручио је Епископ Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У недељу 13. јануара одржан је први сусрет Владике Григорија са младим људима из Диселдорфа. У пријатној атмосфери Владика је, уз асистенцију својих сарадника Павла Аничића и Марка Вилотића, одговарао на важна али нимало једноставна питања која су постављали његови млади саговорници. Разговарало се о односу вере и рационалности, смислу живота, љубави, односу према смрти, значају језика… Након разговора уследила је заједничка вечера, након које су се присутни разишли у заједничкој нади да је ово био само први у низу многобројних будућих сусрета оваквог и сличног типа. Извор: Епархија диселдорфска и немачка

Врло често се сусрећемо са питањем шта је то духовни живот. У чему се он разликује од телесног, земаљског живота? Да ли се уопште разликује од њега? По учењу Свете Цркве, духовни живот почиње светим крштењем, када се верујући облачи у Христа и задобија дар Светога Духа. Од тога тренутка се може говорити о духовном животу, о животу у заједници Светих и заједници са Богом. Духовни живот је, дакле, уско повезан са вером у Бога и животом који проистиче из те заједнице. Многи алтернативни покрети данас, као што су јога и медитација, покушавају да се наметну данашњем човеку као сурогат духовног живота. Јога не сједињује људе са библијским Богом Откривења, већ са неким безличним боговима или космичким енергијама, које човека само удаљују од Бога, а самим тим и од ближњег. Постоје и други видови духовног живота, који нас такође удаљују од Бога и уводе у простор индивидуализма и самодовољности. Стога, будимо свесни да истински духовни живот постоји само у Цркви и њеном пребогатом литургијском и мистичком животу. Извор: Епархија зворничко-тузланска