Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'духа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 29 results

  1. У Глувну недељу, 14. априла 2019. године, литургијско сабрање у цркви Светог Саве на Врачару предводио је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, у присуству Његовог Преосвештенства Епископа британско-скандинавског г. Доситеја. Саслуживали су протојереји Игор Давидовић и Ненад Јовановић, јереј Предраг Продић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Радомир Врућинић. Протојереј Игор Давидовић произнео је беседу на прочитано јеванељско зачало, рекавши да Господ није дошао да му служе него да буде слуга и служи свима. Такође, беседник се осврнуо на значај недеље посвећене Преподобној Марији Египћанки, истакавши њен живот као диван пример чудесног покајања. Многобројни верни народ приступио је светом причешћу, док је хор Мокрањац појао причастен. Извор: Српска Православна Црква
  2. Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Треба сачувати љубав Христову у срцима малог стада Христовог! Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, које гледамо сваког дана и сваког часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсамо љубав Христову. Но, како то учинити и коме се уопште љубав дарује? На дар је добија само онај ко испуњава заповести Христове и ко ходи уским путем страдања, не скрећући с тог пута без обзира на страдања и прогоне који му прете. Треба ићи до краја крсним путем, и то без освртања. Треба ићи ка светлости Христовој! А будемо ли упорно и без застајања ишли ка светлости, онда ћемо до ње и стићи. Како је могуће волети људе који нас мрзе? Могуће је, ако не у потпуности, а оно макар у малој мери. Размислите о томе шта је то саосећање. То је један од облика свете љубави. Нисмо ли дужни да свим срцем жалимо људе који су одбацили Христа и који ходе путем погибли. Зар нисмо сви ми дужни да се сажалимо над таквима?! Тешко је волети их потпуном и чистом љубављу, али је могуће сажалити се над њима и свим срцем туговати, зато што се ти несрећници налазе на путу погибли. Ако их не будемо презирали и проклињали, самим тим ћемо испунити Христов закон у односу на њих. Знате ли да су великог светитеља Серафима Саровског напали разбојници, неколико људи из села које се налазило поред самог манастира? На смрт су га претукли, главу му разбили и ребра поломили, тако да је изгубио свест и неколико месеци провео у манастирској болници, све док Пресвета Богородица није дошла и исцелила га. А како се он понео према разбојницима? Њих су похватали и на суд предали, али је преподобни са сузама молио да их не кажњавају, него да их ослободе. Светитељ Божији је плакао због њих и било му их је жао, што значи да их је волео…Ако је могуће сажалити се чак и над убицама и злочинцима, шта онда рећи о онима чији је грех много мањи, о несрећним крадљивцима, и о свима онима који су у погибељном греху? Такве треба много више жалити, но што је преопдобном Серафиму било жао оних који су хтели да га убију. И нека нико од вас не каже: како могу да волим те људе, који нам трују живот и који брукају цео народ. Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер љубав испуњава срце човека који се труди да угоди Богу, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова се улива у срце таквог човека, тако да га до краја испуни, а испуни га тако да почне и на друге да се излива, као што се и код преподобног Серафима излила на хиљаде грешника који су код њега долазили. За такву љубав молите се речима светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога… дух љубави, даруј мени слузи Твоме! И даће вам Бог дух љубави! из књиге „Тумачење великопосне молитве Светог Јефрема Сирина“, издање манастира Превлака, 2011. године Извор: Српска Православна Црква
  3. Материјална жртва плаћа се духовном платом. Духовна жртва ученога плаћа се материјалном платом неукога. Физичка услуга здравога плаћа се духовном платом болеснога, и обратно. Све је уткано као ћилим разнобојан. Једнобојан свет ослепео би све очи. Свети Владика Николај Велимировић Да ли је сиромаштво оскудица у основним материјалним стварима или, пак, стање духа? Је ли богатство само по себи зло а сиромаштво усуд? На ова питања, 28. фебруара 2019. године, у емисији „Оче, да те питам“ одговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику. Благодарећи Радију Беседи доносимо звучни запис.
  4. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Бадњи дан са свештенством Свет службу Божоју у саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. У празничној литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да наш Бог није неки далеки бог филозофа и бог људскога знања него је Бог који је са нама и међу нама. Звучни запис беседе „То јер Бог коме се ми клањамо и коме служимо, у чије име градимо свете храмове и у исто вријеме призивамо и Њега да се усели у нас да и ми постанемо храм Његов. Као што је Пресвета Дјева постала храм живога Господа родивши га, тако је свака људска душа призвана да постане храм Божји, да се у њу усели Христос Господ Бог наш, спаситељ и искупитељ свијета, дијете рођено у јаслама у Витлејему, када су анђели и пастири пјевали ону пјесму: Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да та пјесма одјекује кроз вјекове и призива све људе и све земаљске народе да постану чланови свете заједнице – Цркве Божије, тијела тога Бога. „Да постану сутјелесници Емануила, Бога који је са нама, који је међу нама, који се уселио у наш, који је примио нашу људску природу, постао као један од нас и који је открио Бога као вјечну љубав, Бога Оца и Сина и Духа Светога, призвавши и нас и све људе да се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога да Божанска љубав испуни људско биће, да човјеку покаже да је створен да буде биће вјечне и непролазне Божанске љубави“, нагласио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је рекао да храмови Божји, а међу њима и барски, нијесу ништа друго до символ утробе Пресвете Дјеве Богородице. „То су мјеста гдје се призива Свети Дух Божји животворни да сиђе на нас и на наше дарове, да нас преобрази, да нам подари управо тај вјечни и непролазни живот“, казао је Митрополит Амфилохије. У току литургије крштена је слушкиња Божја Марина. На крају Литургије, Митрополит Амфилохије је дјеци подијелио божићне поклон-пакетиће. Налагање бадњака пред саборним храмом Светог Јована Владимира у Бару биће обављено данас у 15 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Иако је своје дугоочекиване дневнике, писане између 1970. и 1986. године, како сам каже претенциозно, назвао „Мартирологијум“ (Академска књига, Нови сад, 2017, превод Милица и Ненад Спасић), Андреј Тарковски апелује да га не сматрају светитељем, него неким ко просто жели да ради. Главна мука великог редитеља се и у овим записима открива као смањена продуктивност у условима идеолошко-бирократске контроле и репресије, мада открива и немалу свест о томе да му ни у другим срединама, конкретно на капиталистичком Западу, не би било много лакше. У том смислу, наслов би, поред пројектовања личне ситуације ствараоца и грађанина тоталитарне државе, требало читати најпре у смислу разумевања уметности као врсте мучеништва, личног жртвовања и одбацивању благодати „света овога“ ради стваралачког учешћа у истини. Генијалан уметник, за каквог Тарковски себе очито сматра, нема заправо чиме да се поноси, јер он не даје ништа своје, него само преноси оно што му је дато; он стога није власник свог талента па у крајњој линији ни својих дела, већ све то припада народу. С друге стране, уметник мора да сачува сопствену личност, јер само је тако могуће стварати. Ово двојство је, за Тарковског још једна дубоко проживљена „мартирска“ особеност уметничке судбине. Уметник би, такође, требало да буде што је могуће слободнији, независнији од света, па и од обавезе да тај свет пројектује у затеченом стању, нити пак да пројектује једном заувек назначене идеале. Уметност не би смела да буде у служби апстрактних идеја, али ни да буде песимистичка, сматрајући дато стање света као једино могуће. Као некоме дубоко ураслом у традицију „златног“ и „сребрног“ века руске уметности и руске мисли (посебно руске религијска философија и симболизам), за Тарковског је смисао уметности у основи религијски. а уметност је, пред философије и религије, најузвишенија људска делатност. Основни проблем савременог света, и на (тадашњем, блоковски подељеном) Истоку и на Западу је недостатак духовности, а не овај или онај идеолошки систем. Уметност, стога не би смела на раскида своју везу са духовношћу, нити стваралачко и спознајно јединство са осталим великим иступима људског духа какви су философија и религија. Она по свом позвању мора бити усредсређена на оно невидљиво што све постојеће држи заједно, и у складу са тим искуством учествовати у преображавању света из његовог садашњег стања ка нечему то нипошто не бисмо смели да пројетујемо као довршен идеал. Изузетност Тарковског у свом времену и простору, „светитељска“ позиција који је изградио код дела не само совјетске публике, било је управо његово живо сведочење о непрекинутом континуитету руске културе, снага да се не само очува свест о пуноћи њених највећих вредности него и да се она оваплоти у од центара моћи толико контролисаном медију какав је филм. Као и о могућности да и данашњи уметник буде усредсређен на највиша питања смисла колико и његови велики претходници из било које од епоха људске историје, а зашто да не и оних које нам тек предстоје. Дневници Тарковског, у распону од брига свакодневнице, преко описа стваралачког процеса и планова до читавих огледа о уметничким, философским и религијским питањима, сведоче о једном јединственом старалачком искуству, конкретности покушаја да се живи једна неспорно узвишена визија уметности, али и живота. Тиме што сваком искреном и отвореном читаоцу онемогућава било какву идеализацију „лика и дела“, нарочито су суочавању о другим доступним сведочењима о истим, она подвиг великог уметника чини тим стварнијим, уверљивијим и упечатљивим. То што је уметник ипак само човек, са свим својим врлинама и манама, нимало не унижава уметника, али би итекако могло да узвиси човека, не неку његову идеалну пројекцију, која нам често служи за оправдавање наших властитих слабости, него конкретног „историчног“ човека, попут свих нас, који није поштеђен ни једне бране и искушења на путу да осмисли и оствари свој један и једни живот на овом и свим световима који постоје и који ће постојати. Генијалност Тарковског коју смо поменули, а коју је сам неспорно веровао, стога није било толико повезана са његовим уметничким остварењима колико са његовом вером у „мисију“ и смисао сопственог стваралаштва, стваралачком усредсређеношћу и усмереношћу као вероватно највећем дару духа не само уметнику, него и сваком појединачном човеку. Не гасимо зато ватру, немамо оправдања. Извор: Теологија.нет
  6. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније, поводом почетка нове академске школске године, служио је у недељу 21. октобра у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу Свету архијерејску Литургију са молитвеним чином призива Светог Духа. Епископу Арсенију саслуживало је братство Саборног храма, а Литургију је увеличало појање Црквеног хора „Бранко“ којим је руководила госпођа Сара Цинцаревић. Звучни запис беседе Владике Арсенија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Храм је био испуњен ђацима, студентима и њиховим учитељима и професорима, као и благочестивим народом, који су дошли да узму учешће у молитвеном чину. Након прочитаног Јеванђеља, Епископ нишки се обратио сабранима пригодном беседом,говоривши о Сејачу и семену, причи која се највише односи и на ученике, али и на све нас,како би слушањем примили добро семе и као добра земља доносили добре плодове. „Овде са нама видимо и више деценего иначе и то са својим учитељима и наставницима истуденте са својим професорима.Данас ћемо се… …помолити за благослов Божији, успех и напредак у науци свих који се учите, али и за мудрост и стрпљење оних који ће вас учити.“ Извор: Епархија нишка
  7. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније, поводом почетка нове академске школске године, служио је у недељу 21. октобра у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу Свету архијерејску Литургију са молитвеним чином призива Светог Духа. Епископу Арсенију саслуживало је братство Саборног храма, а Литургију је увеличало појање Црквеног хора „Бранко“ којим је руководила госпођа Сара Цинцаревић. Звучни запис беседе Владике Арсенија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Храм је био испуњен ђацима, студентима и њиховим учитељима и професорима, као и благочестивим народом, који су дошли да узму учешће у молитвеном чину. Након прочитаног Јеванђеља, Епископ нишки се обратио сабранима пригодном беседом,говоривши о Сејачу и семену, причи која се највише односи и на ученике, али и на све нас,како би слушањем примили добро семе и као добра земља доносили добре плодове. „Овде са нама видимо и више деценего иначе и то са својим учитељима и наставницима истуденте са својим професорима.Данас ћемо се… …помолити за благослов Божији, успех и напредак у науци свих који се учите, али и за мудрост и стрпљење оних који ће вас учити.“ Извор: Епархија нишка View full Странице
  8. У недељу, 27. маја 2018, у оквиру циклуса предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке, о молитви, љубави, духовној радости, као и о другим даровима Духа Светога говорио је Стеван Јовановић, вероучитељ. View full Странице
  9. „Када човјек умре они који остају испраћају га и жале због растанка са њим. Што је блискија љубав и жалост је већа код оних који остају. Постоје разна свједочанства о томе како и колико, ко жали своје покојнике. Стари Грци су се поводом смрти својих драгих тјешили неком надом да ако човјек умре тијелом, наставиће да живи душом у неком другом свијету. Праведни, према њиховом вјеровању прелазе у боље мјесто а зли иду у ад, где је све паклено и проклето. Грци су настојали да живе праведно да не би кад умру отишли у пакао. Многе религије и вјере имају ове страхове и током вјекова настајали су разноврсни обреди који су помагали да страх од пакла буде мањи. Хришћанско исповиједање поводом смрти наглашава такав обред, гдје положени у гроб, после три дана устаје. То се може десити, само ономе ко у себи има Живот који је јачи од смрти и ономе који нема страха од смрти. Празник Васкрсења Христовог наглашава то устајање из гроба и телом и душом и свим бићем које има својство Живота. Човјек према хришћанском исповиједању и кад умре има наду наставка живота, афирмације и телесног и душевног састава, односно спасења цијеле своје личности, силом црквеног спомена и незаборава. Када помињемо имена својих упокојених – то је прилог Цркви да она измоли милост, Царство Небеско и опроштај грехова онима у Христу уснулима. И кад ми немамо молитве и сјећања за своје упокојене – у Цркви, на Божијој служби, помињу се сви уснули који наду положише у Творца и саздатеља свога. Питање шта је најбоље чињети за душе покојника – то је очекивати њихово устајање из гроба. Имати код себе ту наду Васкрсења, која је основна ознака наше вјере, значи славити побједу Живота над смрћу и дивити се како је из гроба засијала Свјетлост и истина Христовог Васкрсења. Смисао човјековог постојања је управо у томе да послије свог земног живота и смрти устане из гроба у онај дан кад је то једино Богу знано али да устане не на суд или осуду, него на Живот бесконачни. Ми се молимо за своје покојнике управо зато да би са њима били у заједници и тамо гдје је Живот бесконачни. Према томе и наши покојни, рад такве заједнице, и нас ишчекују да буду са нама у вјекове вјекова. Таква заједница је наша Црква која има старање кроз Свете службе да сви дођу у познање Истине. Битно је те службе вољети, поштовати и практиковати и све ће мање бити страха од смрти и свих других невоља. Духовске задушнице имају тај смисао да се и мртвима објави прослава Силаска Светога Духа на Апостоле и Силаска Светог Духа на све нас, почевши од Свете тајне крштења и миропомазања.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Бесједа протопрезвитера-ставрофора Драгана Станишића на Духовске задушнице изговорена на Светој литургији служеној у Цркви Светог Георгија под Горицом у Подгорици. „Када човјек умре они који остају испраћају га и жале због растанка са њим. Што је блискија љубав и жалост је већа код оних који остају. Постоје разна свједочанства о томе како и колико, ко жали своје покојнике. Стари Грци су се поводом смрти својих драгих тјешили неком надом да ако човјек умре тијелом, наставиће да живи душом у неком другом свијету. Праведни, према њиховом вјеровању прелазе у боље мјесто а зли иду у ад, где је све паклено и проклето. Грци су настојали да живе праведно да не би кад умру отишли у пакао. Многе религије и вјере имају ове страхове и током вјекова настајали су разноврсни обреди који су помагали да страх од пакла буде мањи. Хришћанско исповиједање поводом смрти наглашава такав обред, гдје положени у гроб, после три дана устаје. То се може десити, само ономе ко у себи има Живот који је јачи од смрти и ономе који нема страха од смрти. Празник Васкрсења Христовог наглашава то устајање из гроба и телом и душом и свим бићем које има својство Живота. Човјек према хришћанском исповиједању и кад умре има наду наставка живота, афирмације и телесног и душевног састава, односно спасења цијеле своје личности, силом црквеног спомена и незаборава. Када помињемо имена својих упокојених – то је прилог Цркви да она измоли милост, Царство Небеско и опроштај грехова онима у Христу уснулима. И кад ми немамо молитве и сјећања за своје упокојене – у Цркви, на Божијој служби, помињу се сви уснули који наду положише у Творца и саздатеља свога. Питање шта је најбоље чињети за душе покојника – то је очекивати њихово устајање из гроба. Имати код себе ту наду Васкрсења, која је основна ознака наше вјере, значи славити побједу Живота над смрћу и дивити се како је из гроба засијала Свјетлост и истина Христовог Васкрсења. Смисао човјековог постојања је управо у томе да послије свог земног живота и смрти устане из гроба у онај дан кад је то једино Богу знано али да устане не на суд или осуду, него на Живот бесконачни. Ми се молимо за своје покојнике управо зато да би са њима били у заједници и тамо гдје је Живот бесконачни. Према томе и наши покојни, рад такве заједнице, и нас ишчекују да буду са нама у вјекове вјекова. Таква заједница је наша Црква која има старање кроз Свете службе да сви дођу у познање Истине. Битно је те службе вољети, поштовати и практиковати и све ће мање бити страха од смрти и свих других невоља. Духовске задушнице имају тај смисао да се и мртвима објави прослава Силаска Светога Духа на Апостоле и Силаска Светог Духа на све нас, почевши од Свете тајне крштења и миропомазања.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Гост у студију радио Београда 2 био је др Растко Јовић, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду, који је говорио о Васкрсењу, дану који даје смисао свим осталим данима и читавом времену, насупрот бесмислу, страху и свести да ми живимо у времену, а то значи да, од трена када се родимо, већ напредујемо ка сопственој смрти, као и о томе да ли је човек данашњице, опхрван туробном свакодневницом, у опасности да изгуби васкрсењски дух хришћанства, а то је радост. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
  12. „Савременом човеку је веома потребан дух смиреномудрености, – истакао је Његова Светост патријарх у својој проповеди после Литургије Пређеосвећених Дарова у храму Живоначалне Тројице московског метоха Свето-Тројицке Сергијеве лавре. – У овом појму се смирење сједињује с мудрошћу исто као што се у појму целомудрености сједињују појмови целовитости и мудрости. То није случајно, јер највеће врлине не могу бити стечене искључиво људском снагом, већ само уз помоћ Божанске благодати. А да би се то остварило свако од нас желећи да стекне врлине треба да поседује мудрост, и да схвати да је Бог Свемогућ и да се у Његовој десници налазимо васељена и сви ми, наше судбине, наши животни путеви, наша садашњост и наша будућност. И зато, само ако смо свесни да Бог има власт над нама, са смирењем можемо да корачамо путем стицања врлина.“ „Мудар човек је у стању да буде смирен. Као прво, зато што схвата да Бог има сву власт. Осим тога, мудар човек схвата вредност живота, истинску вредност онога што је за многе апсолутна вредност – односно онога што је повезано с влашћу и новцем, с постизањем извесног успеха у животу. Све то за човека који поседује смиреномудреност поприма смисао тек кад је везано за Бога, кад Бог благослови наш живот, кад је наш успех – у славу Божију,“ – истакао је поглавар. „Свест савременог неуцрквљеног човека, а тим пре човека који није хришћанин, смирење доживљава као извесно безумље, као слабост, а не као врлину. Нажалост, и у лепој књижевности нико, осим можда Достојевског није јасно показао да је смирење човекова снага и лепота. Смирење се доживљава као извесна слабост, као човекова неконкурентност. А то уопште није тако. Смирен човек није слаб човек. Смирен човек је онај ко ходи пред Божијим очима, ко се потчињава вољи Божијој и Божијем суду. Смирење је управо то! Смирен човек може достићи подједнаке висине у овом животу ослањајући се на своје снаге, на своје образовање и своје могућности. Једно не искључује друго, јер ако човек који је чак физички јак или материјално обезбеђен, поседује смирење, он своју снагу ставља пред Божије стопе и поверава себе Господу. Бог постаје његов водич и у овом Божијем вођству, у прихватању овог вођства испољава се човеково истинско смирење. Некима се чини да смирен човек увек губи у такмичењу с другима, и да људски живот не може проћи без сукоба. И питају: како смирен човек може да одбрани оно што му је драго, оно што му припада? Како смирен може да заштити своје ближње? Како смирен може да заштити домовину? То је погрешно схватање смирења. Смирење пред Богом не значи људску слабост. Не само то, ако препуштамо свој живот Богу, ако видимо како идемо пред очима Божијим, Господ је с нама и снисходећи нашем смирењу Он нам даје велику снагу. Јер Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5: 5). У смирењу се заиста открива снага људског духа и висина до које он може да се вине. Смирен човек као да лебди изнад таштине живота, он не бива увучен у свакодневне сукобе, не излаже се ударцима – он са смирењем и мудрошћу – сетимо се смиреномудрености! – доживљава све што му је упућено, – и похвале, и покуде, и добро, и зло, и свет и сукобе. У срцу смиреног човека све ово достиже равнотежу зато што он живи по вољи Божијој. Ето зашто је смирење, смиреномудреност велика врлина и велика снага која помаже људима у њиховим конкретним животним околностима,“ – истакао је патријарх Кирил. Са руског Марина Тодић преузето са линка tvhram.rs
  13. Патријарх Кирил: У смирењу се открива снага људског духа Смирење се доживљава као извесна слабост, као човекова неконкурентност. А то уопште није тако. Смирен човек није слаб човек. Смирен човек је онај ко ходи пред Божијим очима, ко се потчињава вољи Божијој и Божијем суду. „Савременом човеку је веома потребан дух смиреномудрености, – истакао је Његова Светост патријарх у својој проповеди после Литургије Пређеосвећених Дарова у храму Живоначалне Тројице московског метоха Свето-Тројицке Сергијеве лавре. – У овом појму се смирење сједињује с мудрошћу исто као што се у појму целомудрености сједињују појмови целовитости и мудрости. То није случајно, јер највеће врлине не могу бити стечене искључиво људском снагом, већ само уз помоћ Божанске благодати. А да би се то остварило свако од нас желећи да стекне врлине треба да поседује мудрост, и да схвати да је Бог Свемогућ и да се у Његовој десници налазимо васељена и сви ми, наше судбине, наши животни путеви, наша садашњост и наша будућност. И зато, само ако смо свесни да Бог има власт над нама, са смирењем можемо да корачамо путем стицања врлина.“ „Мудар човек је у стању да буде смирен. Као прво, зато што схвата да Бог има сву власт. Осим тога, мудар човек схвата вредност живота, истинску вредност онога што је за многе апсолутна вредност – односно онога што је повезано с влашћу и новцем, с постизањем извесног успеха у животу. Све то за човека који поседује смиреномудреност поприма смисао тек кад је везано за Бога, кад Бог благослови наш живот, кад је наш успех – у славу Божију,“ – истакао је поглавар. „Свест савременог неуцрквљеног човека, а тим пре човека који није хришћанин, смирење доживљава као извесно безумље, као слабост, а не као врлину. Нажалост, и у лепој књижевности нико, осим можда Достојевског није јасно показао да је смирење човекова снага и лепота. Смирење се доживљава као извесна слабост, као човекова неконкурентност. А то уопште није тако. Смирен човек није слаб човек. Смирен човек је онај ко ходи пред Божијим очима, ко се потчињава вољи Божијој и Божијем суду. Смирење је управо то! Смирен човек може достићи подједнаке висине у овом животу ослањајући се на своје снаге, на своје образовање и своје могућности. Једно не искључује друго, јер ако човек који је чак физички јак или материјално обезбеђен, поседује смирење, он своју снагу ставља пред Божије стопе и поверава себе Господу. Бог постаје његов водич и у овом Божијем вођству, у прихватању овог вођства испољава се човеково истинско смирење. Некима се чини да смирен човек увек губи у такмичењу с другима, и да људски живот не може проћи без сукоба. И питају: како смирен човек може да одбрани оно што му је драго, оно што му припада? Како смирен може да заштити своје ближње? Како смирен може да заштити домовину? То је погрешно схватање смирења. Смирење пред Богом не значи људску слабост. Не само то, ако препуштамо свој живот Богу, ако видимо како идемо пред очима Божијим, Господ је с нама и снисходећи нашем смирењу Он нам даје велику снагу. Јер Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5: 5). У смирењу се заиста открива снага људског духа и висина до које он може да се вине. Смирен човек као да лебди изнад таштине живота, он не бива увучен у свакодневне сукобе, не излаже се ударцима – он са смирењем и мудрошћу – сетимо се смиреномудрености! – доживљава све што му је упућено, – и похвале, и покуде, и добро, и зло, и свет и сукобе. У срцу смиреног човека све ово достиже равнотежу зато што он живи по вољи Божијој. Ето зашто је смирење, смиреномудреност велика врлина и велика снага која помаже људима у њиховим конкретним животним околностима,“ – истакао је патријарх Кирил. Са руског Марина Тодић преузето са линка tvhram.rs View full Странице
  14. Да ли је верник потрошач или пасивни прималац нечега што му свештеник даје? Може ли се поредити хијерархијска структура у Цркви са хијерархијом у државном апарату? Шта значи реални садржај појединих служби у Цркви и какве су то службе? Има ли већих и мањих служби или се може говорити само о различитим степенима служења Богу? На ова и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, уредник Информативне службе Епархије бачке. Емисија је емитована 25. јануара 2018. године. Извор: Радио Беседа
  15. „А о духовним даровима, браћо, нећу да не знате. Различни су дарови, али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти. Но свакоме се даје пројава Духа на корист. Јер једноме се даје кроз Духа реч мудрости; А другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће.„ Из Посланице апостола Павла Коринћанима. Да ли је верник потрошач или пасивни прималац нечега што му свештеник даје? Може ли се поредити хијерархијска структура у Цркви са хијерархијом у државном апарату? Шта значи реални садржај појединих служби у Цркви и какве су то службе? Има ли већих и мањих служби или се може говорити само о различитим степенима служења Богу? На ова и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, уредник Информативне службе Епархије бачке. Емисија је емитована 25. јануара 2018. године. Извор: Радио Беседа View full Странице
  16. Господ ми је открио“ – рече велики Старац – „да сте ви у своме детињству усрдно желели да сазнате у чему се састоји циљ нашег хришћанског живота. Ви сте се о томе распитивали код многих великих духовника не једанпут…“ Овде треба да кажем да је мене, уистину, још од моје дванаесте године живота та мисао упорно копкала и да сам се с тим питањем заиста обраћао многим духовним лицима, али да ме њихови одговори нису задовољили. Старцу је ово било непознато (тј. старац Серафим то ни од кога није могао сазнати, него је Духом Светим прозирао – прим. прев.). Затим о. Серафим настави: „Но, нико вам није рекао о томе ништа одређено. Говорили су вам: ‘Идите у цркву, молите се Богу, вршите заповести Божије, чини добра дела – то и јесте циљ хришћанског живота!’ А неки су чак и негодовали на вас што се одајете небогоугодној радозналости, говорећи вам: ‘Не испитуј оно што је више од тебе!’ Али, није требало тако да говоре. Ево ја, убоги Серафим, растумачићу вам сада у чему се уистину састоји тај циљ… – Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по себи – у њима, ипак, не лежи циљ нашег хришћанског живота, мада нам служе као неопходна средства за постизање тога циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицању Светога Духа Божијег. А пост, и бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено, јесу средства за задобијање Светога Духа Божијега. Запамтите, баћушка, да само Христа ради учињено добро дело доноси плодове Духа Светога. Све што се не учини ради Христа, макар и добро, неће нам донети награде у будућем животу нити ће нам дати благодати Божије у животу овдашњем. Зато је Господ Исус Христос и рекао: „Свак ко не сабира са Мном, тај расипа“. Добро дело не може се ни назвати друкчије него – сабирањем, јер макар се оно и не чинило Христа ради, ипак је добро. Свето Писмо говори: „У сваком народу онај ко се Бога боји и чини правду, угодан је Богу“. И, као што видимо из свештене повести, такав човек „који чини правду“, у толикој је мери угодан Богу, да се Корнилију капетану, који се бојао Бога и чинио правду, јавио ангел Господњи у време молитве и рекао: “ Пошљи у Јопу, к Симону кожару, тамо ћеш наћи Петра и овај ће ти рећи речи живота вечнога, којима ћеш се спасти ти и сав дом твој“. И тако, Господ употребљава сва своја божанска средства, да би дао могућности свакоме човеку да се у будућем животу не лиши награде за своја добра дела. Но, ово је потребно за почетак поставити овде правом вером у Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијега, Који је дошао у свет, да грешне спасе, и задобијањем благодати Духа Светога Који уводи Царство Божије у срца наша и отвара нам пут за блаженство будућег живота. Но, тиме се и ограничава та богоугодност добрих дела која нису ради Христа учињена: Створитељ наш пружа нам средства за њихово остварење, а од човека зависи да ли ће их остварити или не. Зато је Господ и рекао Јеврејима: „Када бисте били слепи, не бисте греха имали. А сада кажете – ‘видимо’, тако ваш грех остаје“. Ако човек слично Корнилију, ту богоугодност свога дела које није ради Христа учинио, искористи и поверује у Сина Његовог, то ће му се и дело те врсте урачунати као да је учињено ради Христа и због вере у Њега. У противном случају, човек нема право да се жали, што је његово добро дело пропало. Ово последње никада се не дешава при чињењу ма каквога добра Христа ради. Јер, добро дело, учињено ради Њега, не само да прибавља венац правде у будућем животу, но и у овоме животу преиспуњава човека благодаћу Духа Светога и то – безмерно, како је речено: „Јер, Бог Духа Светога не даје на мјеру, јер Отац љуби Сина и све је дао Њему у руку“. – Тако је то, ваше богољубље! У задобијању овога Духа Божијега, дакле, и састоји се истинити циљ нашег хришћанског живота, док су молитва, бдење, пост, милостиња и остале добродетељи (врлине) ради Христа – само средства за задобијање Духа Божијега. – Како то задобијање? – упитах ја баћушку Серафима – ја то некако не схватам. – Задобијање је исто што и стицање (течење) – одговори ми он и настави – Вама је, на пример, јасно шта значи стицати новце? Исто то значи и – стицати Дух Божији. Та, ви ваше богољубље, схватате шта је течење у световном смислу речи? Циљ је животни обичних људи у свету – стицање или нагомилавање новаца, а за господу, осим тога и добијање почасти,одличја и других награда за државне заслуге. И течевина Духа Божијега јесте капитал само што је то „капитал“ благодатни и вечни. И он се као и капитал новчани, почасни и пролазни тече на једне те исте начине, који су међусобно врло слични. Бог Слово, Господ наш, Богочовек, Исус Христос, сравњује живот наш са тржницом и дело живота нашег на земљи назива куповином, говорећи свима нама: „Купујте док не дођем, искупљујући време, јер су дани зли“, тј. користите време за получење небеских блага помоћу земаљске робе. Земаљска роба то су добродетељи (врлине) Христа ради, које нам „прибављају“ благодат Свесветога Духа. У причи о мудрим и неразумним девојкама, пошто је неразумнима понестало уља, њима је речено: „Идите на тржницу и купите!“ Али, када су оне уље купиле, врата од брачне Одаје већ су била затворена, те нису могле ући унутра. Неки тврде, да недостатак уља код неразумних девојака означава недостатак добрих дела у њиховом животу. Такво схватање није потпуно правилно. Какав је то у њих био недостатак добрих дела, када се оне – ако и неразумним – ипак девојкама називају? А девственост је заиста највиша добродетељ, као стање равноангелско, и могла би сама по себи бити замена за све остале добродетељи. Ја убоги, мислим да је њима управо недостајало благодати Свесветога Духа Божијега. Творећи добродетељ, те деве су сматрале, по свом духовном неразуму, да је једино у томе дело хришћанско – само „творити“ добродетељи. Гле, творили смо добродетељи, и тиме као да смо дело Божије извршили!? Мећутим, неразумних се девојака није тицало да ли су притом задобиле и благодат Духа Божијег, да ли су је достигле! Баш за такав начин живота, којим се човек ослања само на творење добродетељи, без брижљивог испитивања да ли њима и колико то благодати Духа Божијега задобија – за такав начин живота и говори се у књигама Отаца: „Постоји и други један пут који на почетку изгледа добар, но крај његов је на дну адовом“. Антоније Велики, у својим писмима монасима, говори за такве девственице: „Многи монаси и девственице немају никакве представе о разлици воља које дејствују у човеку, и не знају да у нама дејствују три воље: прво – Божија, свесавршена и свеспасоносна, друго – сопствена човекова, људска воља, ако не пагубна а оно и неспасоносна, и треће – ђаволска, за душу његову потпуно пагубна“. И баш та трећа, вражија воља и учи човека или да не твори никакве добродетељи или да их твори из сујете, или да твори добро ради добра, а не ради Христа. Друга, сопствена наша воља учи нас да све творимо ради насладе наших похота, то јест, као што и ђаво учи – да творимо добро ради добра, без обзира на благодат која се добром стиче. Само прва – воља Божја и свеспасоносна, у томе се једино и састоји да се твори добро искључиво ради задобијања Духа Светога, као вечнога блага, коме ништа не недостаје, које се ничим потпуно и достојно не да оценити. Гле, то стицање и течевина Духа Светога управо и јесте оно уље, које је недостајало неразумним девојкама. Због тога су оне и назване лудим, јер су заборавиле на неопходни плод добродетељи, на благодат Духа Светога, без кога никоме нема спасења, нити га може бити, јер: „Духом Светим свака душа живи и чистотом се узвишава и светли, Тројичним Јединством Свештенотајне“. Сам Дух Свети усељава се у душе наше, и то усељавање у душе наше Њега, Сведржитеља, и сапребивање с духом нашим Његовог Тројичног Јединства, дарује нам се према томе да ли на све могуће начине задобијамо Духа Светога. Ово задобијање припрема у души и телу нашем престо Божијем светворачком пребивању с духом нашим, по неизмењивој речи Божијој: „Уселићу се у њих и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити народ мој“. Ово и јесте оно уље у светиљкама мудрих девојака, које је могло сјајно и стално горети. Девојке с таквим пламсавим светиљкама могле су дочекати Женика, који је дошао у поноћ и ући са Њим у Одају радости. Оне неразумне, пак, видевши да им светиљке гасну, пожуриле су, истина, на тржницу, да купе уља, али нису успеле да се врате на време, јер су врата већ била затворена. Тржница – то је живот наш; затворена врата брачне Одаје која су спречила приступ к Женику – смрт је човекова; мудре и неразумне девојке – душе су хришћанске, а уље нису добра дела него – благодат Свесветога Духа Божијег, коју кроз њих задобија природа наша изнутра, благодат која претвара наше биће од овога у оно, преображавајући га од трулежног (пропадљивог) у нетрулежно (непропадљиво) и преводећи из смрти душевне у живот духовни, из таме у светлост, из пећине бића нашег, у којој су као скотови и зверови свезане наше страсти у храм Божанства, у пресветлу Одају вечне радости у Исусу Христу, Господу нашем, Творцу и Избавитељу, и Вечном Женику душа наших. О како је велико састрадање Божије са нама у нашој несрећи, због нашег нехаја(ња) за Његово старање за нас, када Сам Бог вели „ево, стојим пред вратима и куцам!“, разумевајући под вратима ток нашег живота, још незатворен нашом смрћу. О, како бих желео, ваше богољубље, да ви у овом животу пребивате свагда у Духу Божјем! „У чему вас затекнем, у томе ћу Вам судити“, каже Господ. О тешко, тешко нама, ако нас затекне оптерећене бригама и печалима животним, јер ко ће отрпети гњев Његов, и пред лицем гњева Његовог ко ће се одржати! Ето зашто је речено: „Бдите и молите се да не уђете у напаст…“, тј. да се не лишите Духа Божијега, јер бдење и молитва доносе нам благодат Његову. Наравно, свака добродетељ Христа ради даје благодат Духа Светога, но више од свих њу даје молитва, зато што је она такорећи свагда у нашим рукама, као оруђе за задобијање благодати Духа. Хтели бисте, на пример, да одете у цркву, но или цркве нема, или је служба завршена; хтели бисте да уделите просјаку, но или нема просјака, или ви немате шта дати; хтели бисте девичанство сачувати, но немате снаге да то испуните или због свога састава или због сплеткашких напора ђаволских, којима се не можете супротставити по немоћи људској; захтели бисте и какву било другу добродетељ ради Христа извршити, но такође или немате снаге или је тешко увребати прилику. Али ово се већ никако не односи на молитву: за њу се пружа могућност свагда и свакоме, и богатом, и сиромашном, и знаменитом, и неугледном, и силном, и слабом, и здравом, и болесном, и праведном, и грешном. Како је велика моћ молитве чак и грешна човека, када се узноси из све душе, цените по следећем примеру из Светог Предања. Једној очајној мајци умре јединац син. Њу на путу сретне жена блудница, упрљана још свежим грехом. Та несрећница, тронута очајном жалошћу мајке, завапи ка Господу: „Не ради мене, клете грешнице, но ради суза мајке ожалошћене за сином својим, која тврдо верује у Твоје милосрђе и свемогућство, Христе Боже Господе, васкрсни сина њенога!“ И – Господ га васкрсне! Тако је велика сила молитве, ваше богољубље! Молитва више од свега доноси Духа Божијега, а њу је лакше испуњавати од свега. Благо нама, ако нас Господ Бог (у часу смртном) затекне на (молитвеном) бдењу, испуњене даровима Духа Његовог Светога! Тада се ми можемо веома смело надати да ћемо бити узнесени на облаке, у ваздух, у сретење Господу, Који долази са славом и силом многом, да суди живима и мртвима, и пода свакоме према делима његовим. Ето, ви, ваше богољубље, волите сматрати за велику срећу то што разговарате са убогим Серафимом, уверени да ни он није лишен благодати Господње. А шта да речем о Самом Господу, нигда непресушном Источнику сваке доброте и добра, и небеског и земног?! А, међутим, кроз молитву ми бивамо удостојени да разговарамо са Самим Сведобрим и Животворним Богом и Спасом нашим. Но, и ту, опет, знајте да се треба молити само до онога тренутка док Бог Дух Свети не сиђе на нас у Њему знаној мери Своје небесне благодати. А када Он благоизволи да нас посети, тада са молитвом треба престати… Јер, зашто да се Богу молимо и тада – „Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше“, када је Он већ дошао к нама, који Му се надамо и призивамо Име Његово истински, тј. с намером да Га сусретнемо, Утешитеља, смирено и са љубављу, унутра у одајама душа својих, гладних и жедних Његовог доласка? Рецимо, ви мене позовете к себи у госте, и ја по позиву вашем дођем и хоћу да с вама поразговарам. Међутим, ви и даље наставите да ме позивате: ‘Само изволите, изволите к мени!’ Ја бих по невољи морао рећи: ‘Шта је то с њим? да није с ума сишао? Ја му дошао, а он свеједнако наставља да ме зове!’ Тако је исто и са Господом Богом Духом Светим. Зато је и речено: „Испразните се (поништите се) и разумејте да сам Ја Бог! Усправићу се међу народима, усправићу се на земљи“, тј. јављам се и јављаћу се свакоме ко у Мене верује и Мене призива, и разговараћу с њим као што сам некада разговарао са Адамом у Рају, и са Авраамом и Јаковом и другим слугама Својим, с Мојсејем, Јовом и њима сличнима. Многи тумаче да се то „испражњење“ односи само на светске ствари и послове, тј. да се при молитвеном разговору с Богом треба испразнити од светских ствари и послова. Но, ја ћу вам рећи по Богу да је не само нужно при молитви испразнити се од света него чак и од – молитве, у часу када, по свемоћној сили вере и молитве, Господ Бог Дух Свети саизволи да нас посети и да дође к нама у пуноћи неисказане Своје доброте. Немирна је душа и у немиру се находи док молитву врши, али при наиласку Духа Светога треба да стоји у потпуном тиховању (безмолвију), и слуша јасно и разговетно све речи живота вечнога, које Он тада саизволи да јој објави. Притом треба бивати у потпуном трезвењу и душе и духа и у целомудреној чистоти тела. Тако је било код брда Хорива, када је Израилцима било речено да се, пре јављања Бога на Синају, три дана не дотичу жена, јер је Бог наш “ Огањ који прождире све нечисто“, и у општење (заједницу) неће моћи ући нико ко је телом и духом оскврњен. Стицање и раздавање благодати – Ну, а како бива, баћушка, с другим добродетељима Христа ради, у погледу задобијања благодати Духа Светога. Ви мени волите само о молитви да говорите? – Стичите благодат Духа Светога и свим другим добродетељима (врлинама и добрим делима) Христа ради. Тргујте њима духовно и то тргујте оним добродетељима које вам највећи добитак духовни доносе. Сабирајте „капитал“ благодатног преоизобиља доброте Божије и дајте га у вечну Божију „штедионицу“, у којој се прима невештаствена (нематеријална) камата, и то не четири или шест одсто, но сто одсто на једну „рубљу“ духовну, па чак и неизбројни број пута више од тога. Ако вам, на пример, молитва и бдење доносе више благодати Божије, то бдите и молите се! Ако вам пост доноси много Духа Божијега, онда постите! Ако ли вам више привлачи милостиња, онда милостињу творите. И тако расуђујте о свакој добродетељи, коју творите Христа ради. Ево, ја ћу вам испричати нешто о себи, убогоме Серафиму. Ја сам родом од курских трговаца. И тако, док још нисам био дошао у манастир, ми смо трговали робом, која нам је више прихода доносила. Тако и ви поступајте баћушка. Као што у трговачком послу није вештина у пуком трговању него у томе да се што више прихода добије, тако и у труду хришћанског живота није вештина у томе да се човек само моли, или да само чини какво било друго добро дело. Јер, иако нам Апостол каже „молите се непрестано“, он, ипак, као што се сећате, додаје. “Више волим пет речи умом својим рећи, него ли хиљаду језиком“. А Господ вели: „Неће свако ко ми говори – Господе, Господе, да се спасе, него онај ко твори вољу Оца Мога“, тј. онај ко врши дело Божје и то са страхопоштовањем, јер – „проклет је сваки ко твори дело Божије с небрижљивошћу“. А дело је Божије ово: „Да верујете у Бога и Онога Кога Он посла – Исуса Христа“. Ако се правилно расуди о заповестима Христовим и апостолским, биће јасно да се наше хришћанско дело састоји не у увећавању збира добрих дела, која служе само као средства за постизање циља нашег хришћанског живота, него у извлачењу из њих што веће користи – тј. у што већем задобијању преизобилних дарова Духа Светога. И тако, ја бих желео, ваше богољубље, да и ви сами стекнете овај нигда непресушни Источник благодати Божије, и да свакад себе процењујете – да ли се у Духу Божијем налазите или не, па ако сте у Духу Божијем, нека је благословен Бог! Нема се због чега туговати, макар овога часа пошли на Страшни суд Христов! Јер „у чему вас затекнем, у томе ћу Вам судити“. Ако, пак, у Духу Божијем не стојите, треба сазнати зашто и због чега је Господ Бог Дух Свети изволео да нас остави, па Га онда поново искати и молити и не одустајати све док нам се Господ Бог Дух Свети, Пречезнути, не открије и поново не буде с нама Својом благодаћу. А душмане своје – демоне, који нас силом одвраћају од Њега, ваља да нападамо све док им се и сам прах не развеје, као што је рекао пророк Давид: „Вијам душмане своје и стижем их, и не враћам се док их не истријебим. Обарам их и они не могу устати, падају под ноге моје!“ Тако је то, баћушка! Тако, дакле, и изволите трговати духовном добродетељи. Раздајите даље и сами благодатне дарове Духа Светога потребитима, као год што запаљена свећа, и сама светлећи и горећи земаљским огњем и не умањујући свој сопствени огањ, пали друге свеће, и сама светлећи и горећи земаљским огњем и не умањујући свој сопствени огањ, пали друге свеће, да би на другим местима и ове светлеле свима. Па, када је тако у погледу земаљскога огња, шта тек да кажемо о благодатном огњу Свесветога Духа Божјега?! Јер, на пример, богатство се земаљско умањује од раздавања, а богатство небесне Божије благодати – што се више раздаје то се више умножава у онога ко га раздаје! Тако је и сам Господ казао Самарјанки: „Свако ко пије од ове воде (са извора), опет ће ожеднети, а ко пије од воде коју ћу му ја дати, биће у њему источник воде која вавек тече у живот вјечни!“ – Баћушка – рекох ја – ето, ви волите непрестано да говорите о задобијању благодати Духа Светога, као о циљу хришћанског живота. Али, како и где ја могу њу да видим? Добра дела су видљива, а зар Дух Свети може да се види? Како ћу, дакле, ја да знам да ли је Он са мном или није. – У данашње време – одговори Старац због своје безмало свеопште равнодушности према светој вери у Господа нашег Исуса Христа, због тога што нимало не обраћамо пажњу на оно што чини Његова Божанска Промисао за нас, као и због тога што људи заборављају да опште са Богом, ми смо дошли дотле да смо се, може се рећи, готово сасвим удаљили од истинског хришћанског живота. Нама сада изгледају чудновате речи Светога Писма, када Дух Божији говори кроз уста Мојсеја: „И виде Адам Господа где ходи по рају“. Или кад читамо у апостола Павла: „Иђасмо у Ахају и Дух Божији иђаше с нама; окренусмо се у Македонију, а Дух Божији иђаше с нама.“ И на другим местима Светога Писма више пута говори се о јављању Бога људима. А, ето, неки говоре: „Та места су несхватљива. Зар су збиља људи могли тако очигледно видети Бога?“ Ничега, пак, ту нема несхватљивог. До тога несхватања дошло је стога што смо се ми удаљили од простодушности духовног знања првих хришћана и, под изговором просвећености, запали у такву таму незнања, да нам се већ тешко схватљивим чини оно што су стари у толикој мери јасно разумели, да им појам о јављању Бога људима није изгледао чудноват ни у обичним разговорима. Тако је праведни Јов, када су га пријатељи укоревали због тога што тобоже хули на Бога, овима одговорио: “ Како би могло то да буде када дах Сведржитељев осећам у ноздрвама својим?“ Или, другим речима: „Како бих ја могао хулити на Бога, када Дух Свети са мном пребива? Када бих на Бога хулио, Дух Свети одступио би од мене, а ја, гле, и дах његов осећам у ноздрвама својим“. Управо у томе смислу говори се и за Авраама и Јакова да су видели Господа и беседили са Њим, а Јаков се чак и борио са Богом. Мојсеј је видео Бога, а са њим и сав народ, када се био удостојио да прими од Бога плоче Закона на гори Синају. Стуб од облака и стуб огњени, који нису били ништа друго до видљива благодат Духа Светога, служили су као путовође народу Божијем у пустињи. Нису људи видели Бога и благодат Његовог Духа Светога у сну, нити у маштарији, нити у иступљењу (екстази), нити у уобразиљи растројеног духа, него уистину – на јави. Ми смо постали већ сасвим непажљиви према делу свега спасења, откуда и долази да ми и многе друге речи Светога Писма не узимамо у ономе смислу, у коме би требало. А све је то отуд, што не иштемо благодати Божје, нити јој допуштамо – по гордости ума свога – да се усели у душе наше, па стога ни немамо истинског просветљења од Господа, које се шаље у срца људима који су свим срцем гладни и жедни правде Божије. Ево, на пример, када се у Библији каже „дуну Бог дах животни у лице Адаму првозданоме, којег саздаде од праха земаљског“ – многи тумаче као да то значи да до тога тренутка није било у Адаму душе и духа човечијег, но да је постојало, само тело, створено од праха земнога у оном саставу, како то баћушка свети апостол Павле потврђује: „Да буде свесавршен ваш дух, душа и тело, за долазак Господа нашега Исуса Христа“. Сва три ова дела нашега бића, дакле, била су саздана од праха земнога, тако да Адам није створен као мртво но делотворно (дејствујуће) живо биће, слично осталим на земљи живећим и о/душе/вљеним Божијим створењима. Али, ево у чему је суштина човекова: да Господ Бог потом није духнуо у лице његово овај дах живота, тј. благодат Господа Бога Духа Светога, Који од Оца исходи и у Сину почива и ради Сина се шаље у свет, Адам – ма како да је био савршено саздан, превасходећи сва остала Божија створења, као круна творевине на земљи – остао би, ипак, у нутрини без Духа Светога, Који га узводи до богоподобног достојанства. И био би као и сва остала створења, јер, мада би имао тело, и душу и дух, унутра у себи не би имао Духа Светога. Када је пак Господ Бог духнуо у лице Адаму дах живота, тада је тек, према речима Мојсејевим, „Адам постао душа жива“, тј. савршено подобна Богу, и као и Он, бесмртна у векове векова. Адам је био створен у толикој мери неподложан утицају иједне Богом створене стихије, да га вода није топила, ни огањ жегао, нити га је земља могла прогутати безданима својим, нити ваздух повредити ма каквим својим дејством. Све је било покорно Адаму као љубимцу Божијем и цару и сопственику Његове творевине. И све је на њега гледало са удивљењем као на свесавршену круну Божијих твари. Од онога даха животнога, удахнутога му у лице из свестварајућих уста Бога Светворца и Сведржитеља, Адам се био толико испунио премудрошћу, да никада од памтивека није било и тешко да ће икада бити на земљи човека премудријег и многозналијег од њега. Кад му је Господ заповедио да нарече име свакој твари, он је свакој твари дао такво назвање, које у потпуности означава све одлике (квалитете) те твари, сву силу и сва својства, која она има по дару који јој је Бог даровао приликом стварања. И, ето, баш помоћу тога дара натприродне Божије благодати, који му је ниспослан дахом животним, Адам је могао да види Господа где хода по рају и да Га позива, могао је да разуме речи Његове и разговоре светих Анђела, као и језик свих твари – и звериња и птица и гмизаваца који живе на земљи и уопште све оно што је сада за нас, пале и грешне, сакривено, а што је за Адама до његовог пада било сасвим разумљиво. Такву исту премудрост, и силу, и свемоћ, и сва остала добра и одлике светости даровао је био Господ Бог и Еви, коју је створио не од праха земнога него од ребра Адамова у Едему сладости, у Рају, који је засадио посред земље. А да би Адам и Ева могли лако и стално да одржавају у себи та бесмртна, богоблагодатна и савршена својства онога животног даха, Бог је посадио посред раја Дрво Живота, у чије је плодове похранио срж и сву пуноћу дарова Свога божанственог даха. Да Адам и Ева нису сагрешили и они сами и све њихово потомство могли су свагда једењем од плодова Дрвета Живота одржавати у себи вечно животворну Силу Божије благодати и бесмртну, вечито младу пуноћу телесних, душевних и духовних својих моћи као и трајну младоликост свога бесконачног, бесмртног и свеблаженог стања, што је све тешко замисливо у садашње време чак и уобразиљи нашој. Но, пошто су, Адам и Ева, једењем од Дрвета Познања добра и зла – превремено и противно заповести Божијој – упознали разлику између добра и зла и изложили се свим невољама, које су следовале преступљењу заповести Божије, они су се лишили тога бесцендара благодати Духа Божијега, тако да до самога доласка у свет Богочовека Исуса Христа Дух Божији „не беше у свету, јер Исус још не беше прослављен.“ Ипак, то не значи да у свету уопште није било Духа Божијега, него да Његово присуство није било тако пуномерно као у Адаму, или у нама православним хришћанима. То присуство, пак, пројављивало се само споља, а знаци пребивања Духа Божијега у свету били су познати роду човечјем. Тако, на пример, Адаму после пада, а исто тако и Еви, биле су откривене многе тајне, које су се односиле на будуће спасење рода људског. Чак и Каину, без обзира на његову безбожност и његов преступ, био је лако разумљив благодатни глас Божји, чак и карајући, када је Бог са њиме разговарао. Ноје је беседио с Богом. Авраам виде Бога, и дан Његов, и зарадова се. Благодат Светога Духа, дејствујући споља, деловала је и на све старозаветне пророке и светитеље Израилове. Код Јевреја су доцније биле заведене нарочите пророчке школе, где су се полазници учили да распознају знаке Божијих или анђелских јављања, и разликују дејства Духа Светога од обичних јављања, која се дешавају у природи безблагодатног земаљског живота. Симеон Богопримац, родитељи Богородичини Јоаким и Ана и друге безбројне слуге Божије стално су били удостојавани разноврсних божанских виђења, гласова и откривења, који су се потврћивали очевидним чудесним догаћајима. Иако не с таквом силом као у народу изабраном, до пројављивања Духа Божијега долазило је и међу незнабошцима, који нису познавали Бога Истинитога, зато што је Бог и мећу њима налазио Своје изабранике. Такве су, на пример, биле девственице пророчице Сибиле, које су, истина, своју девственост посвећивале Богу Незнаноме, но ипак Богу, Творцу васељене, Сведржитељу и Промислитељу, за каквога су Га и незнабошци сматрали. Такође и философи незнабожачки, који су, истина, блудели по тами непознавања Бога, али су тражили Богу омиљену истину, могли су само због тога богоугодног тражења истине постати судеоници Духа Божијег, јер је речено: „Народи који не знају Бога по природи творе што је по Закону и угодно Богу“. А истину Господ тако милује да сам о њој Духом Светим објављује: „Истина са земље засија и правда се проли са небеса“. Тако се, дакле, ваше богољубље, и у јеврејском народу, свештеном и Богу миломе, и међу незнабошцима који Бога не знађаху, ипак сачувало знање о Њему, баћушка. Сачувало се јасно и разумно поимање како Господ Бог Дух Свети дејствује на човека и како је то, по каквим спољашњим осећајима и унутарњим осећањима могуће уверити се да је у питању дејство Господа Бога Духа Светог а не вражија прелест (обмана). И тако је то било све од пада Адамова до доласка у свет Господа нашег Исуса Христа у телу (плоти). Без овога поимања дејстава Духа Светога које се, ваше богољубље, сачувало у чувству рода људскога, људи не би никако имали могућности да тачно познаду да им је заиста дошао у свет Онај Који је обећан Адаму и Еви – Пород Женин, који је имао сатрти главу змије. А ето, свети Симеон Богопримац, који је био чуван Духом Светим, пошто му је била унапред јављена, у шездесет и петој години живота, тајна свагдадевственог зачећа и Рођења Спаситељевог од Пречисте свагдаДјеве Марије, проживео је по благодати Свесветога Духа Божијег потом још три стотине година, а онда је у тристашездесет и петој години јасно објавио у храму Господњем да је по дару Духа Светога опипљиво препознао да је то баш Он Сам, Христос, Спаситељ света, о чијем му је натприродном зачећу и рођењу Дух Свети унапред јавио пре три стотине година преко Анђела! Па и света пророчица Ана, кћер Фануилова, која је служила осамдесет година од обудовљења свога Господу богу у храму Божијем и била позната по нарочитим даровима благодати Божије, као удовица праведна и чиста слушкиња Господња, огласила је да је то управо Он, свету обећани Месија, истинити Христос, Бог и човек, Цар Израилов, који је дошао да спасе Адама и сав род људски. А када је Господ наш, Исус Христос, изволео да изврши свеколико дело спасења, Он је по Своме Васкрсењу, духнуо на апостоле, обновивши у човеку дах живота који је Адам изгубио, и даровао им исту ону адамовску благодат Свесветога Духа Божијега. Али, то није све. Господ Христос је говорио Апостолима да је за њих боље да Он оде к Оцу, јер ако не оде, Дух Божији неће доћи у свет. Ако пак Он, Христос, оде Оцу, послаће им Га у свет и Дух Утешитељ научиће и њих и све следбенике њихове свакој истини и напоменуће им све што им је Он рекао, док је још био у свету. Овим је већ била Христом обећана благодат на благодат. И, заиста, у дан Педесетнице Он им је победоносно ниспослао Духа Светога у даху бурном ветра, у виду огњених језика, који су сишли на сваког од њих и у њих ушли, и испунили их силом огњелике божанствене Благодати, која росоносно дише и радостотворно делује у душама оних који су судеоници Њене силе и дејстава. И, ето, сама та огњем дишућа благодат Духа Светога даје се свима нама, Христовим вернима, у Тајни светога Крштења и свештено запечаћује миропомазањем по најглавнијим местима нашега тела, како је то указано светом Црквом као вековечном чуварком те благодати. Каже се: „Печат дара Духа Светога“. А на шта, баћушка, ваше богољубље, ми убоги стављамо своје печате, ако не на сасуде, у којима се чува нека наша велика драгоценост? А шта на свету може бити веће и шта драгоценије од дарова Духа Светога, ниспосланих нам одозго у Тајни Крштења? Јер, та благодат, која се човеку дарује на Крштењу, тако је велика, тако неопходна, за њега тако живоносна, да се не одузима чак ни од јеретика до саме смрти његове, тј. до рока, одређеног свише по Промислу Божијем за доживотну пробу човека на земљи – за шта је способан, и шта је у стању да учини у томе Богом дарованом року уз помоћ силе благодати дароване му с неба. И да ми после крштења грех не чинимо, занавек бисмо остали свети и непорочни угодници Божији, сачувани од сваке скврни тела и духа. Но, баш у томе и јесте несрећа што ми, напредујући у годинама живота, не напредујемо у благодати и разуму Божијем, као што је у њему напредовао Господ наш Христос Исус, него напротив – развраћајући се малопомало, лишавамо се благодати Свесветога Духа Божјега и постајемо у различној мери грешни и многогрешни људи. Но, када се неко, будући побуђен на то Премудрошћу Божјом, која иште наше спасење, реши да ради ње (ове Божје премудрости) јутрењује Богу и бдије ради достизања вечнога свога спасења, онда такав, послушан њеном гласу, мора прибећи истинитом покајању за све грехе своје, покајању и творењу добродетељи супротних учињеним гресима, а кроз добродетељи Христа ради и – задобијању Духа Светога, Који дејствује унутра у нама, и унутра у нама ствара Царство Божије. Не говори забадава Реч Божија: „Царство је Божије унутра у вама и с напором се узима и само подвижници га задобијају“. То јест: они људи који, не обазирући се на узе греховне, које су их сапеле и својом принудом и навођењем на нове грехе не допуштају им да приђу к Њему, Спаситељу нашем, са савршеним покајањем, да би са Њим пострадали, презиру јачину тих греховних уза, и силе се да их раскину – такви људи јављају се потом пред лицем Божјим бељи од снега, убељени благодаћу Његовом. „Дођите“ – каже Господ – „Ако греси ваши буду као скерлет, убелићу их као снег“. Тако је негда и свети тајновидац Јован Богослов видео овакве људе у хаљинама белим, тј. у хаљинама оправдања, „са палмовим гранчицама у рукама“, као знамењем победе, како певају Богу дивну песму „Алилуја“ и красоту песмопоја њихових нико на свету не могаше подражават
  17. Био је четвртак. Дан – тмуран. Земљу је био прекрио снег дебљине четврт аршина, а одозго су и даље ситно сипиле густе снежне пахуљице. Отац Серафим је отпочео свој разговор са мном на оном свом пропланку близу келије, према речици Саровки, на стрмени близу речне обале. Мене је био посадио на пањ од дрвета које тек што беше посекао, а сам је присео према мени. Господ ми је открио“ – рече велики Старац – „да сте ви у своме детињству усрдно желели да сазнате у чему се састоји циљ нашег хришћанског живота. Ви сте се о томе распитивали код многих великих духовника не једанпут…“ Овде треба да кажем да је мене, уистину, још од моје дванаесте године живота та мисао упорно копкала и да сам се с тим питањем заиста обраћао многим духовним лицима, али да ме њихови одговори нису задовољили. Старцу је ово било непознато (тј. старац Серафим то ни од кога није могао сазнати, него је Духом Светим прозирао – прим. прев.). Затим о. Серафим настави: „Но, нико вам није рекао о томе ништа одређено. Говорили су вам: ‘Идите у цркву, молите се Богу, вршите заповести Божије, чини добра дела – то и јесте циљ хришћанског живота!’ А неки су чак и негодовали на вас што се одајете небогоугодној радозналости, говорећи вам: ‘Не испитуј оно што је више од тебе!’ Али, није требало тако да говоре. Ево ја, убоги Серафим, растумачићу вам сада у чему се уистину састоји тај циљ… – Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по себи – у њима, ипак, не лежи циљ нашег хришћанског живота, мада нам служе као неопходна средства за постизање тога циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицању Светога Духа Божијег. А пост, и бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено, јесу средства за задобијање Светога Духа Божијега. Запамтите, баћушка, да само Христа ради учињено добро дело доноси плодове Духа Светога. Све што се не учини ради Христа, макар и добро, неће нам донети награде у будућем животу нити ће нам дати благодати Божије у животу овдашњем. Зато је Господ Исус Христос и рекао: „Свак ко не сабира са Мном, тај расипа“. Добро дело не може се ни назвати друкчије него – сабирањем, јер макар се оно и не чинило Христа ради, ипак је добро. Свето Писмо говори: „У сваком народу онај ко се Бога боји и чини правду, угодан је Богу“. И, као што видимо из свештене повести, такав човек „који чини правду“, у толикој је мери угодан Богу, да се Корнилију капетану, који се бојао Бога и чинио правду, јавио ангел Господњи у време молитве и рекао: “ Пошљи у Јопу, к Симону кожару, тамо ћеш наћи Петра и овај ће ти рећи речи живота вечнога, којима ћеш се спасти ти и сав дом твој“. И тако, Господ употребљава сва своја божанска средства, да би дао могућности свакоме човеку да се у будућем животу не лиши награде за своја добра дела. Но, ово је потребно за почетак поставити овде правом вером у Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијега, Који је дошао у свет, да грешне спасе, и задобијањем благодати Духа Светога Који уводи Царство Божије у срца наша и отвара нам пут за блаженство будућег живота. Но, тиме се и ограничава та богоугодност добрих дела која нису ради Христа учињена: Створитељ наш пружа нам средства за њихово остварење, а од човека зависи да ли ће их остварити или не. Зато је Господ и рекао Јеврејима: „Када бисте били слепи, не бисте греха имали. А сада кажете – ‘видимо’, тако ваш грех остаје“. Ако човек слично Корнилију, ту богоугодност свога дела које није ради Христа учинио, искористи и поверује у Сина Његовог, то ће му се и дело те врсте урачунати као да је учињено ради Христа и због вере у Њега. У противном случају, човек нема право да се жали, што је његово добро дело пропало. Ово последње никада се не дешава при чињењу ма каквога добра Христа ради. Јер, добро дело, учињено ради Њега, не само да прибавља венац правде у будућем животу, но и у овоме животу преиспуњава човека благодаћу Духа Светога и то – безмерно, како је речено: „Јер, Бог Духа Светога не даје на мјеру, јер Отац љуби Сина и све је дао Њему у руку“. – Тако је то, ваше богољубље! У задобијању овога Духа Божијега, дакле, и састоји се истинити циљ нашег хришћанског живота, док су молитва, бдење, пост, милостиња и остале добродетељи (врлине) ради Христа – само средства за задобијање Духа Божијега. – Како то задобијање? – упитах ја баћушку Серафима – ја то некако не схватам. – Задобијање је исто што и стицање (течење) – одговори ми он и настави – Вама је, на пример, јасно шта значи стицати новце? Исто то значи и – стицати Дух Божији. Та, ви ваше богољубље, схватате шта је течење у световном смислу речи? Циљ је животни обичних људи у свету – стицање или нагомилавање новаца, а за господу, осим тога и добијање почасти,одличја и других награда за државне заслуге. И течевина Духа Божијега јесте капитал само што је то „капитал“ благодатни и вечни. И он се као и капитал новчани, почасни и пролазни тече на једне те исте начине, који су међусобно врло слични. Бог Слово, Господ наш, Богочовек, Исус Христос, сравњује живот наш са тржницом и дело живота нашег на земљи назива куповином, говорећи свима нама: „Купујте док не дођем, искупљујући време, јер су дани зли“, тј. користите време за получење небеских блага помоћу земаљске робе. Земаљска роба то су добродетељи (врлине) Христа ради, које нам „прибављају“ благодат Свесветога Духа. У причи о мудрим и неразумним девојкама, пошто је неразумнима понестало уља, њима је речено: „Идите на тржницу и купите!“ Али, када су оне уље купиле, врата од брачне Одаје већ су била затворена, те нису могле ући унутра. Неки тврде, да недостатак уља код неразумних девојака означава недостатак добрих дела у њиховом животу. Такво схватање није потпуно правилно. Какав је то у њих био недостатак добрих дела, када се оне – ако и неразумним – ипак девојкама називају? А девственост је заиста највиша добродетељ, као стање равноангелско, и могла би сама по себи бити замена за све остале добродетељи. Ја убоги, мислим да је њима управо недостајало благодати Свесветога Духа Божијега. Творећи добродетељ, те деве су сматрале, по свом духовном неразуму, да је једино у томе дело хришћанско – само „творити“ добродетељи. Гле, творили смо добродетељи, и тиме као да смо дело Божије извршили!? Мећутим, неразумних се девојака није тицало да ли су притом задобиле и благодат Духа Божијег, да ли су је достигле! Баш за такав начин живота, којим се човек ослања само на творење добродетељи, без брижљивог испитивања да ли њима и колико то благодати Духа Божијега задобија – за такав начин живота и говори се у књигама Отаца: „Постоји и други један пут који на почетку изгледа добар, но крај његов је на дну адовом“. Антоније Велики, у својим писмима монасима, говори за такве девственице: „Многи монаси и девственице немају никакве представе о разлици воља које дејствују у човеку, и не знају да у нама дејствују три воље: прво – Божија, свесавршена и свеспасоносна, друго – сопствена човекова, људска воља, ако не пагубна а оно и неспасоносна, и треће – ђаволска, за душу његову потпуно пагубна“. И баш та трећа, вражија воља и учи човека или да не твори никакве добродетељи или да их твори из сујете, или да твори добро ради добра, а не ради Христа. Друга, сопствена наша воља учи нас да све творимо ради насладе наших похота, то јест, као што и ђаво учи – да творимо добро ради добра, без обзира на благодат која се добром стиче. Само прва – воља Божја и свеспасоносна, у томе се једино и састоји да се твори добро искључиво ради задобијања Духа Светога, као вечнога блага, коме ништа не недостаје, које се ничим потпуно и достојно не да оценити. Гле, то стицање и течевина Духа Светога управо и јесте оно уље, које је недостајало неразумним девојкама. Због тога су оне и назване лудим, јер су заборавиле на неопходни плод добродетељи, на благодат Духа Светога, без кога никоме нема спасења, нити га може бити, јер: „Духом Светим свака душа живи и чистотом се узвишава и светли, Тројичним Јединством Свештенотајне“. Сам Дух Свети усељава се у душе наше, и то усељавање у душе наше Њега, Сведржитеља, и сапребивање с духом нашим Његовог Тројичног Јединства, дарује нам се према томе да ли на све могуће начине задобијамо Духа Светога. Ово задобијање припрема у души и телу нашем престо Божијем светворачком пребивању с духом нашим, по неизмењивој речи Божијој: „Уселићу се у њих и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити народ мој“. Ово и јесте оно уље у светиљкама мудрих девојака, које је могло сјајно и стално горети. Девојке с таквим пламсавим светиљкама могле су дочекати Женика, који је дошао у поноћ и ући са Њим у Одају радости. Оне неразумне, пак, видевши да им светиљке гасну, пожуриле су, истина, на тржницу, да купе уља, али нису успеле да се врате на време, јер су врата већ била затворена. Тржница – то је живот наш; затворена врата брачне Одаје која су спречила приступ к Женику – смрт је човекова; мудре и неразумне девојке – душе су хришћанске, а уље нису добра дела него – благодат Свесветога Духа Божијег, коју кроз њих задобија природа наша изнутра, благодат која претвара наше биће од овога у оно, преображавајући га од трулежног (пропадљивог) у нетрулежно (непропадљиво) и преводећи из смрти душевне у живот духовни, из таме у светлост, из пећине бића нашег, у којој су као скотови и зверови свезане наше страсти у храм Божанства, у пресветлу Одају вечне радости у Исусу Христу, Господу нашем, Творцу и Избавитељу, и Вечном Женику душа наших. О како је велико састрадање Божије са нама у нашој несрећи, због нашег нехаја(ња) за Његово старање за нас, када Сам Бог вели „ево, стојим пред вратима и куцам!“, разумевајући под вратима ток нашег живота, још незатворен нашом смрћу. О, како бих желео, ваше богољубље, да ви у овом животу пребивате свагда у Духу Божјем! „У чему вас затекнем, у томе ћу Вам судити“, каже Господ. О тешко, тешко нама, ако нас затекне оптерећене бригама и печалима животним, јер ко ће отрпети гњев Његов, и пред лицем гњева Његовог ко ће се одржати! Ето зашто је речено: „Бдите и молите се да не уђете у напаст…“, тј. да се не лишите Духа Божијега, јер бдење и молитва доносе нам благодат Његову. Наравно, свака добродетељ Христа ради даје благодат Духа Светога, но више од свих њу даје молитва, зато што је она такорећи свагда у нашим рукама, као оруђе за задобијање благодати Духа. Хтели бисте, на пример, да одете у цркву, но или цркве нема, или је служба завршена; хтели бисте да уделите просјаку, но или нема просјака, или ви немате шта дати; хтели бисте девичанство сачувати, но немате снаге да то испуните или због свога састава или због сплеткашких напора ђаволских, којима се не можете супротставити по немоћи људској; захтели бисте и какву било другу добродетељ ради Христа извршити, но такође или немате снаге или је тешко увребати прилику. Али ово се већ никако не односи на молитву: за њу се пружа могућност свагда и свакоме, и богатом, и сиромашном, и знаменитом, и неугледном, и силном, и слабом, и здравом, и болесном, и праведном, и грешном. Како је велика моћ молитве чак и грешна човека, када се узноси из све душе, цените по следећем примеру из Светог Предања. Једној очајној мајци умре јединац син. Њу на путу сретне жена блудница, упрљана још свежим грехом. Та несрећница, тронута очајном жалошћу мајке, завапи ка Господу: „Не ради мене, клете грешнице, но ради суза мајке ожалошћене за сином својим, која тврдо верује у Твоје милосрђе и свемогућство, Христе Боже Господе, васкрсни сина њенога!“ И – Господ га васкрсне! Тако је велика сила молитве, ваше богољубље! Молитва више од свега доноси Духа Божијега, а њу је лакше испуњавати од свега. Благо нама, ако нас Господ Бог (у часу смртном) затекне на (молитвеном) бдењу, испуњене даровима Духа Његовог Светога! Тада се ми можемо веома смело надати да ћемо бити узнесени на облаке, у ваздух, у сретење Господу, Који долази са славом и силом многом, да суди живима и мртвима, и пода свакоме према делима његовим. Ето, ви, ваше богољубље, волите сматрати за велику срећу то што разговарате са убогим Серафимом, уверени да ни он није лишен благодати Господње. А шта да речем о Самом Господу, нигда непресушном Источнику сваке доброте и добра, и небеског и земног?! А, међутим, кроз молитву ми бивамо удостојени да разговарамо са Самим Сведобрим и Животворним Богом и Спасом нашим. Но, и ту, опет, знајте да се треба молити само до онога тренутка док Бог Дух Свети не сиђе на нас у Њему знаној мери Своје небесне благодати. А када Он благоизволи да нас посети, тада са молитвом треба престати… Јер, зашто да се Богу молимо и тада – „Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше“, када је Он већ дошао к нама, који Му се надамо и призивамо Име Његово истински, тј. с намером да Га сусретнемо, Утешитеља, смирено и са љубављу, унутра у одајама душа својих, гладних и жедних Његовог доласка? Рецимо, ви мене позовете к себи у госте, и ја по позиву вашем дођем и хоћу да с вама поразговарам. Међутим, ви и даље наставите да ме позивате: ‘Само изволите, изволите к мени!’ Ја бих по невољи морао рећи: ‘Шта је то с њим? да није с ума сишао? Ја му дошао, а он свеједнако наставља да ме зове!’ Тако је исто и са Господом Богом Духом Светим. Зато је и речено: „Испразните се (поништите се) и разумејте да сам Ја Бог! Усправићу се међу народима, усправићу се на земљи“, тј. јављам се и јављаћу се свакоме ко у Мене верује и Мене призива, и разговараћу с њим као што сам некада разговарао са Адамом у Рају, и са Авраамом и Јаковом и другим слугама Својим, с Мојсејем, Јовом и њима сличнима. Многи тумаче да се то „испражњење“ односи само на светске ствари и послове, тј. да се при молитвеном разговору с Богом треба испразнити од светских ствари и послова. Но, ја ћу вам рећи по Богу да је не само нужно при молитви испразнити се од света него чак и од – молитве, у часу када, по свемоћној сили вере и молитве, Господ Бог Дух Свети саизволи да нас посети и да дође к нама у пуноћи неисказане Своје доброте. Немирна је душа и у немиру се находи док молитву врши, али при наиласку Духа Светога треба да стоји у потпуном тиховању (безмолвију), и слуша јасно и разговетно све речи живота вечнога, које Он тада саизволи да јој објави. Притом треба бивати у потпуном трезвењу и душе и духа и у целомудреној чистоти тела. Тако је било код брда Хорива, када је Израилцима било речено да се, пре јављања Бога на Синају, три дана не дотичу жена, јер је Бог наш “ Огањ који прождире све нечисто“, и у општење (заједницу) неће моћи ући нико ко је телом и духом оскврњен. Стицање и раздавање благодати – Ну, а како бива, баћушка, с другим добродетељима Христа ради, у погледу задобијања благодати Духа Светога. Ви мени волите само о молитви да говорите? – Стичите благодат Духа Светога и свим другим добродетељима (врлинама и добрим делима) Христа ради. Тргујте њима духовно и то тргујте оним добродетељима које вам највећи добитак духовни доносе. Сабирајте „капитал“ благодатног преоизобиља доброте Божије и дајте га у вечну Божију „штедионицу“, у којој се прима невештаствена (нематеријална) камата, и то не четири или шест одсто, но сто одсто на једну „рубљу“ духовну, па чак и неизбројни број пута више од тога. Ако вам, на пример, молитва и бдење доносе више благодати Божије, то бдите и молите се! Ако вам пост доноси много Духа Божијега, онда постите! Ако ли вам више привлачи милостиња, онда милостињу творите. И тако расуђујте о свакој добродетељи, коју творите Христа ради. Ево, ја ћу вам испричати нешто о себи, убогоме Серафиму. Ја сам родом од курских трговаца. И тако, док још нисам био дошао у манастир, ми смо трговали робом, која нам је више прихода доносила. Тако и ви поступајте баћушка. Као што у трговачком послу није вештина у пуком трговању него у томе да се што више прихода добије, тако и у труду хришћанског живота није вештина у томе да се човек само моли, или да само чини какво било друго добро дело. Јер, иако нам Апостол каже „молите се непрестано“, он, ипак, као што се сећате, додаје. “Више волим пет речи умом својим рећи, него ли хиљаду језиком“. А Господ вели: „Неће свако ко ми говори – Господе, Господе, да се спасе, него онај ко твори вољу Оца Мога“, тј. онај ко врши дело Божје и то са страхопоштовањем, јер – „проклет је сваки ко твори дело Божије с небрижљивошћу“. А дело је Божије ово: „Да верујете у Бога и Онога Кога Он посла – Исуса Христа“. Ако се правилно расуди о заповестима Христовим и апостолским, биће јасно да се наше хришћанско дело састоји не у увећавању збира добрих дела, која служе само као средства за постизање циља нашег хришћанског живота, него у извлачењу из њих што веће користи – тј. у што већем задобијању преизобилних дарова Духа Светога. И тако, ја бих желео, ваше богољубље, да и ви сами стекнете овај нигда непресушни Источник благодати Божије, и да свакад себе процењујете – да ли се у Духу Божијем налазите или не, па ако сте у Духу Божијем, нека је благословен Бог! Нема се због чега туговати, макар овога часа пошли на Страшни суд Христов! Јер „у чему вас затекнем, у томе ћу Вам судити“. Ако, пак, у Духу Божијем не стојите, треба сазнати зашто и због чега је Господ Бог Дух Свети изволео да нас остави, па Га онда поново искати и молити и не одустајати све док нам се Господ Бог Дух Свети, Пречезнути, не открије и поново не буде с нама Својом благодаћу. А душмане своје – демоне, који нас силом одвраћају од Њега, ваља да нападамо све док им се и сам прах не развеје, као што је рекао пророк Давид: „Вијам душмане своје и стижем их, и не враћам се док их не истријебим. Обарам их и они не могу устати, падају под ноге моје!“ Тако је то, баћушка! Тако, дакле, и изволите трговати духовном добродетељи. Раздајите даље и сами благодатне дарове Духа Светога потребитима, као год што запаљена свећа, и сама светлећи и горећи земаљским огњем и не умањујући свој сопствени огањ, пали друге свеће, и сама светлећи и горећи земаљским огњем и не умањујући свој сопствени огањ, пали друге свеће, да би на другим местима и ове светлеле свима. Па, када је тако у погледу земаљскога огња, шта тек да кажемо о благодатном огњу Свесветога Духа Божјега?! Јер, на пример, богатство се земаљско умањује од раздавања, а богатство небесне Божије благодати – што се више раздаје то се више умножава у онога ко га раздаје! Тако је и сам Господ казао Самарјанки: „Свако ко пије од ове воде (са извора), опет ће ожеднети, а ко пије од воде коју ћу му ја дати, биће у њему источник воде која вавек тече у живот вјечни!“ – Баћушка – рекох ја – ето, ви волите непрестано да говорите о задобијању благодати Духа Светога, као о циљу хришћанског живота. Али, како и где ја могу њу да видим? Добра дела су видљива, а зар Дух Свети може да се види? Како ћу, дакле, ја да знам да ли је Он са мном или није. – У данашње време – одговори Старац због своје безмало свеопште равнодушности према светој вери у Господа нашег Исуса Христа, због тога што нимало не обраћамо пажњу на оно што чини Његова Божанска Промисао за нас, као и због тога што људи заборављају да опште са Богом, ми смо дошли дотле да смо се, може се рећи, готово сасвим удаљили од истинског хришћанског живота. Нама сада изгледају чудновате речи Светога Писма, када Дух Божији говори кроз уста Мојсеја: „И виде Адам Господа где ходи по рају“. Или кад читамо у апостола Павла: „Иђасмо у Ахају и Дух Божији иђаше с нама; окренусмо се у Македонију, а Дух Божији иђаше с нама.“ И на другим местима Светога Писма више пута говори се о јављању Бога људима. А, ето, неки говоре: „Та места су несхватљива. Зар су збиља људи могли тако очигледно видети Бога?“ Ничега, пак, ту нема несхватљивог. До тога несхватања дошло је стога што смо се ми удаљили од простодушности духовног знања првих хришћана и, под изговором просвећености, запали у такву таму незнања, да нам се већ тешко схватљивим чини оно што су стари у толикој мери јасно разумели, да им појам о јављању Бога људима није изгледао чудноват ни у обичним разговорима. Тако је праведни Јов, када су га пријатељи укоревали због тога што тобоже хули на Бога, овима одговорио: “ Како би могло то да буде када дах Сведржитељев осећам у ноздрвама својим?“ Или, другим речима: „Како бих ја могао хулити на Бога, када Дух Свети са мном пребива? Када бих на Бога хулио, Дух Свети одступио би од мене, а ја, гле, и дах његов осећам у ноздрвама својим“. Управо у томе смислу говори се и за Авраама и Јакова да су видели Господа и беседили са Њим, а Јаков се чак и борио са Богом. Мојсеј је видео Бога, а са њим и сав народ, када се био удостојио да прими од Бога плоче Закона на гори Синају. Стуб од облака и стуб огњени, који нису били ништа друго до видљива благодат Духа Светога, служили су као путовође народу Божијем у пустињи. Нису људи видели Бога и благодат Његовог Духа Светога у сну, нити у маштарији, нити у иступљењу (екстази), нити у уобразиљи растројеног духа, него уистину – на јави. Ми смо постали већ сасвим непажљиви према делу свега спасења, откуда и долази да ми и многе друге речи Светога Писма не узимамо у ономе смислу, у коме би требало. А све је то отуд, што не иштемо благодати Божје, нити јој допуштамо – по гордости ума свога – да се усели у душе наше, па стога ни немамо истинског просветљења од Господа, које се шаље у срца људима који су свим срцем гладни и жедни правде Божије. Ево, на пример, када се у Библији каже „дуну Бог дах животни у лице Адаму првозданоме, којег саздаде од праха земаљског“ – многи тумаче као да то значи да до тога тренутка није било у Адаму душе и духа човечијег, но да је постојало, само тело, створено од праха земнога у оном саставу, како то баћушка свети апостол Павле потврђује: „Да буде свесавршен ваш дух, душа и тело, за долазак Господа нашега Исуса Христа“. Сва три ова дела нашега бића, дакле, била су саздана од праха земнога, тако да Адам није створен као мртво но делотворно (дејствујуће) живо биће, слично осталим на земљи живећим и о/душе/вљеним Божијим створењима. Али, ево у чему је суштина човекова: да Господ Бог потом није духнуо у лице његово овај дах живота, тј. благодат Господа Бога Духа Светога, Који од Оца исходи и у Сину почива и ради Сина се шаље у свет, Адам – ма како да је био савршено саздан, превасходећи сва остала Божија створења, као круна творевине на земљи – остао би, ипак, у нутрини без Духа Светога, Који га узводи до богоподобног достојанства. И био би као и сва остала створења, јер, мада би имао тело, и душу и дух, унутра у себи не би имао Духа Светога. Када је пак Господ Бог духнуо у лице Адаму дах живота, тада је тек, према речима Мојсејевим, „Адам постао душа жива“, тј. савршено подобна Богу, и као и Он, бесмртна у векове векова. Адам је био створен у толикој мери неподложан утицају иједне Богом створене стихије, да га вода није топила, ни огањ жегао, нити га је земља могла прогутати безданима својим, нити ваздух повредити ма каквим својим дејством. Све је било покорно Адаму као љубимцу Божијем и цару и сопственику Његове творевине. И све је на њега гледало са удивљењем као на свесавршену круну Божијих твари. Од онога даха животнога, удахнутога му у лице из свестварајућих уста Бога Светворца и Сведржитеља, Адам се био толико испунио премудрошћу, да никада од памтивека није било и тешко да ће икада бити на земљи човека премудријег и многозналијег од њега. Кад му је Господ заповедио да нарече име свакој твари, он је свакој твари дао такво назвање, које у потпуности означава све одлике (квалитете) те твари, сву силу и сва својства, која она има по дару који јој је Бог даровао приликом стварања. И, ето, баш помоћу тога дара натприродне Божије благодати, који му је ниспослан дахом животним, Адам је могао да види Господа где хода по рају и да Га позива, могао је да разуме речи Његове и разговоре светих Анђела, као и језик свих твари – и звериња и птица и гмизаваца који живе на земљи и уопште све оно што је сада за нас, пале и грешне, сакривено, а што је за Адама до његовог пада било сасвим разумљиво. Такву исту премудрост, и силу, и свемоћ, и сва остала добра и одлике светости даровао је био Господ Бог и Еви, коју је створио не од праха земнога него од ребра Адамова у Едему сладости, у Рају, који је засадио посред земље. А да би Адам и Ева могли лако и стално да одржавају у себи та бесмртна, богоблагодатна и савршена својства онога животног даха, Бог је посадио посред раја Дрво Живота, у чије је плодове похранио срж и сву пуноћу дарова Свога божанственог даха. Да Адам и Ева нису сагрешили и они сами и све њихово потомство могли су свагда једењем од плодова Дрвета Живота одржавати у себи вечно животворну Силу Божије благодати и бесмртну, вечито младу пуноћу телесних, душевних и духовних својих моћи као и трајну младоликост свога бесконачног, бесмртног и свеблаженог стања, што је све тешко замисливо у садашње време чак и уобразиљи нашој. Но, пошто су, Адам и Ева, једењем од Дрвета Познања добра и зла – превремено и противно заповести Божијој – упознали разлику између добра и зла и изложили се свим невољама, које су следовале преступљењу заповести Божије, они су се лишили тога бесцендара благодати Духа Божијега, тако да до самога доласка у свет Богочовека Исуса Христа Дух Божији „не беше у свету, јер Исус још не беше прослављен.“ Ипак, то не значи да у свету уопште није било Духа Божијега, него да Његово присуство није било тако пуномерно као у Адаму, или у нама православним хришћанима. То присуство, пак, пројављивало се само споља, а знаци пребивања Духа Божијега у свету били су познати роду човечјем. Тако, на пример, Адаму после пада, а исто тако и Еви, биле су откривене многе тајне, које су се односиле на будуће спасење рода људског. Чак и Каину, без обзира на његову безбожност и његов преступ, био је лако разумљив благодатни глас Божји, чак и карајући, када је Бог са њиме разговарао. Ноје је беседио с Богом. Авраам виде Бога, и дан Његов, и зарадова се. Благодат Светога Духа, дејствујући споља, деловала је и на све старозаветне пророке и светитеље Израилове. Код Јевреја су доцније биле заведене нарочите пророчке школе, где су се полазници учили да распознају знаке Божијих или анђелских јављања, и разликују дејства Духа Светога од обичних јављања, која се дешавају у природи безблагодатног земаљског живота. Симеон Богопримац, родитељи Богородичини Јоаким и Ана и друге безбројне слуге Божије стално су били удостојавани разноврсних божанских виђења, гласова и откривења, који су се потврћивали очевидним чудесним догаћајима. Иако не с таквом силом као у народу изабраном, до пројављивања Духа Божијега долазило је и међу незнабошцима, који нису познавали Бога Истинитога, зато што је Бог и мећу њима налазио Своје изабранике. Такве су, на пример, биле девственице пророчице Сибиле, које су, истина, своју девственост посвећивале Богу Незнаноме, но ипак Богу, Творцу васељене, Сведржитељу и Промислитељу, за каквога су Га и незнабошци сматрали. Такође и философи незнабожачки, који су, истина, блудели по тами непознавања Бога, али су тражили Богу омиљену истину, могли су само због тога богоугодног тражења истине постати судеоници Духа Божијег, јер је речено: „Народи који не знају Бога по природи творе што је по Закону и угодно Богу“. А истину Господ тако милује да сам о њој Духом Светим објављује: „Истина са земље засија и правда се проли са небеса“. Тако се, дакле, ваше богољубље, и у јеврејском народу, свештеном и Богу миломе, и међу незнабошцима који Бога не знађаху, ипак сачувало знање о Њему, баћушка. Сачувало се јасно и разумно поимање како Господ Бог Дух Свети дејствује на човека и како је то, по каквим спољашњим осећајима и унутарњим осећањима могуће уверити се да је у питању дејство Господа Бога Духа Светог а не вражија прелест (обмана). И тако је то било све од пада Адамова до доласка у свет Господа нашег Исуса Христа у телу (плоти). Без овога поимања дејстава Духа Светога које се, ваше богољубље, сачувало у чувству рода људскога, људи не би никако имали могућности да тачно познаду да им је заиста дошао у свет Онај Који је обећан Адаму и Еви – Пород Женин, који је имао сатрти главу змије. А ето, свети Симеон Богопримац, који је био чуван Духом Светим, пошто му је била унапред јављена, у шездесет и петој години живота, тајна свагдадевственог зачећа и Рођења Спаситељевог од Пречисте свагдаДјеве Марије, проживео је по благодати Свесветога Духа Божијег потом још три стотине година, а онда је у тристашездесет и петој години јасно објавио у храму Господњем да је по дару Духа Светога опипљиво препознао да је то баш Он Сам, Христос, Спаситељ света, о чијем му је натприродном зачећу и рођењу Дух Свети унапред јавио пре три стотине година преко Анђела! Па и света пророчица Ана, кћер Фануилова, која је служила осамдесет година од обудовљења свога Господу богу у храму Божијем и била позната по нарочитим даровима благодати Божије, као удовица праведна и чиста слушкиња Господња, огласила је да је то управо Он, свету обећани Месија, истинити Христос, Бог и човек, Цар Израилов, који је дошао да спасе Адама и сав род људски. А када је Господ наш, Исус Христос, изволео да изврши свеколико дело спасења, Он је по Своме Васкрсењу, духнуо на апостоле, обновивши у човеку дах живота који је Адам изгубио, и даровао им исту ону адамовску благодат Свесветога Духа Божијега. Али, то није све. Господ Христос је говорио Апостолима да је за њих боље да Он оде к Оцу, јер ако не оде, Дух Божији неће доћи у свет. Ако пак Он, Христос, оде Оцу, послаће им Га у свет и Дух Утешитељ научиће и њих и све следбенике њихове свакој истини и напоменуће им све што им је Он рекао, док је још био у свету. Овим је већ била Христом обећана благодат на благодат. И, заиста, у дан Педесетнице Он им је победоносно ниспослао Духа Светога у даху бурном ветра, у виду огњених језика, који су сишли на сваког од њих и у њих ушли, и испунили их силом огњелике божанствене Благодати, која росоносно дише и радостотворно делује у душама оних који су судеоници Њене силе и дејстава. И, ето, сама та огњем дишућа благодат Духа Светога даје се свима нама, Христовим вернима, у Тајни светога Крштења и свештено запечаћује миропомазањем по најглавнијим местима нашега тела, како је то указано светом Црквом као вековечном чуварком те благодати. Каже се: „Печат дара Духа Светога“. А на шта, баћушка, ваше богољубље, ми убоги стављамо своје печате, ако не на сасуде, у којима се чува нека наша велика драгоценост? А шта на свету може бити веће и шта драгоценије од дарова Духа Светога, ниспосланих нам одозго у Тајни Крштења? Јер, та благодат, која се човеку дарује на Крштењу, тако је велика, тако неопходна, за њега тако живоносна, да се не одузима чак ни од јеретика до саме смрти његове, тј. до рока, одређеног свише по Промислу Божијем за доживотну пробу човека на земљи – за шта је способан, и шта је у стању да учини у томе Богом дарованом року уз помоћ силе благодати дароване му с неба. И да ми после крштења грех не чинимо, занавек бисмо остали свети и непорочни угодници Божији, сачувани од сваке скврни тела и духа. Но, баш у томе и јесте несрећа што ми, напредујући у годинама живота, не напредујемо у благодати и разуму Божијем, као што је у њему напредовао Господ наш Христос Исус, него напротив – развраћајући се малопомало, лишавамо се благодати Свесветога Духа Божјега и постајемо у различној мери грешни и многогрешни људи. Но, када се неко, будући побуђен на то Премудрошћу Божјом, која иште наше спасење, реши да ради ње (ове Божје премудрости) јутрењује Богу и бдије ради достизања вечнога свога спасења, онда такав, послушан њеном гласу, мора прибећи истинитом покајању за све грехе своје, покајању и творењу добродетељи супротних учињеним гресима, а кроз добродетељи Христа ради и – задобијању Духа Светога, Који дејствује унутра у нама, и унутра у нама ствара Царство Божије. Не говори забадава Реч Божија: „Царство је Божије унутра у вама и с напором се узима и само подвижници га задобијају“. То јест: они људи који, не обазирући се на узе греховне, које су их сапеле и својом принудом и навођењем на нове грехе не допуштају им да приђу к Њему, Спаситељу нашем, са савршеним покајањем, да би са Њим пострадали, презиру јачину тих греховних уза, и силе се да их раскину – такви људи јављају се потом пред лицем Божјим бељи од снега, убељени благодаћу Његовом. „Дођите“ – каже Господ – „Ако греси ваши буду као скерлет, убелићу их као снег“. Тако је негда и свети тајновидац Јован Богослов видео овакве људе у хаљинама белим, тј. у хаљинама оправдања, „са палмовим гранчицама у рукама“, као знамењем победе, како певају Богу дивну песму „Алилуја“ и красоту песмопоја њихових нико на свету не могаше подражават View full Странице
  18. Саслуживали су му јеромонах Симеон(Лопез) и протођакон Владимир Јарамаз. На самом почетку службе митрополит Амфилохије је извршио чин хиротесије и за цтеце постригао Хуана, Конрада и Теофилоса. А за ипођакона Естебана Диаза који је на данашњој Литургији рокоположен за ђакона. Естебана (Стефана) је свршени студент теологије, који је дипломирао на Католичком Теолошком Факултету у Колумбији. Естебан Алфонсо Диас Нињо, рођен у граду Дуитама у Колумбији, дjетињство је провео у Венецуели. Био је католички монах у реду Доминиканаца у Боготи и у том манастиру је студирао теологију, а прије тога је завршио философију и историју на универзитету Сан Томас у Боготи (Колумбија). У току Литургије Свету Тајну Миропозањан примили су седморо бивших припадника Римокатоличке Цркве који су се прикључили парохији Свете Тројице у Медељину. Миропомазани су Моника, Фернандо, Марта, Данијел, Есмилда, Пјер, Карлос и Хулиан. У Литургијској проповиједи Митрополит је поучио вјерни народ пригодном бесједом у којој је истакао да је Христос глава Цркве, а ми смо удови те цркве, а душа цркве је Дух Свети. То је онај Дух Свети којим се запечаћујемо након Светог Крштења, који нас сабира у једно тијело. „Данас смо свједоци дјела Духа Светога којим се открива Тајна Цркве. Ка што каже апостол павле, нема ни роба ни слободњака, ни мушког ни женског ни колумбијјца ни срба, него смо сви једно у Христа Исуса. То је тајна Цркве Христове“, истакао је митрополит Амфилохије. „Ја вам доносим благослов из једне мале европске државе – Црне Горе, гдје је хришћанство проповиједао сам апостол Павле и ученик његов Тит, а после њих стотине епископа, међу њима Свети Евстатије Превлачки, Свети Петар Цетињски и Свети Петар Други, Ловћенски тајновидац, Свети Василије Острошки и бројни други“, рекао је Митрополит. После службе уприличен је свечани ручак за све присутне у току којег су парохијани уручили пригодне поклоне Високопреосвештеном Митрополиту Амфилохију и протођакону Владимиру и захвалили се за посјету и боравак у њиховој парохији. протођакон Владимир Јарамаз Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски и администратор Буеносајрески и јужно-централно-амерички Амфилохије служио је у Недељу 27. по Духовима Свету Литургију на светог Јакова Персијанца у Цркви Свете Тројице у Медељину. Прилог Радија Светигора -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му јеромонах Симеон(Лопез) и протођакон Владимир Јарамаз. На самом почетку службе митрополит Амфилохије је извршио чин хиротесије и за цтеце постригао Хуана, Конрада и Теофилоса. А за ипођакона Естебана Диаза који је на данашњој Литургији рокоположен за ђакона. Естебана (Стефана) је свршени студент теологије, који је дипломирао на Католичком Теолошком Факултету у Колумбији. Естебан Алфонсо Диас Нињо, рођен у граду Дуитама у Колумбији, дjетињство је провео у Венецуели. Био је католички монах у реду Доминиканаца у Боготи и у том манастиру је студирао теологију, а прије тога је завршио философију и историју на универзитету Сан Томас у Боготи (Колумбија). У току Литургије Свету Тајну Миропозањан примили су седморо бивших припадника Римокатоличке Цркве који су се прикључили парохији Свете Тројице у Медељину. Миропомазани су Моника, Фернандо, Марта, Данијел, Есмилда, Пјер, Карлос и Хулиан. У Литургијској проповиједи Митрополит је поучио вјерни народ пригодном бесједом у којој је истакао да је Христос глава Цркве, а ми смо удови те цркве, а душа цркве је Дух Свети. То је онај Дух Свети којим се запечаћујемо након Светог Крштења, који нас сабира у једно тијело. „Данас смо свједоци дјела Духа Светога којим се открива Тајна Цркве. Ка што каже апостол павле, нема ни роба ни слободњака, ни мушког ни женског ни колумбијјца ни срба, него смо сви једно у Христа Исуса. То је тајна Цркве Христове“, истакао је митрополит Амфилохије. „Ја вам доносим благослов из једне мале европске државе – Црне Горе, гдје је хришћанство проповиједао сам апостол Павле и ученик његов Тит, а после њих стотине епископа, међу њима Свети Евстатије Превлачки, Свети Петар Цетињски и Свети Петар Други, Ловћенски тајновидац, Свети Василије Острошки и бројни други“, рекао је Митрополит. После службе уприличен је свечани ручак за све присутне у току којег су парохијани уручили пригодне поклоне Високопреосвештеном Митрополиту Амфилохију и протођакону Владимиру и захвалили се за посјету и боравак у њиховој парохији. протођакон Владимир Јарамаз Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Све је слабије присуство човека у Цркви и све је мања присутност човека у природи. Извитоперена природа у човеку, као последица модерне културе, изазвала је извитоперено понашање у целокупном природном окружењу, творевини Божјој. Будући да је еколошку кризу изазвао човек, а не сама природа, по својој суштини еколошки проблеми носе антрополошки карактер. Због тога би требало одговоре на многа питања потражити у човековој души, а не само у сферама екологије, технологије и политике, оценио је парох јужночикашки и ленсиншки. Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин је професор на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу. Рођен је у Новом Саду 1956. године. Завршио је Карловачку богословију и Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Постдипломске студије из теологије завршио је у Луцерну (Швајцарска), где је студирао и Психологију, док је музичко образовање употпунио студијама соло певања и дириговања. Први је диригент свештеничког хора Епархије шумадијске Свети Сава. Усавршавао се из области музике и психологије у Лозани, Паризу и Кембриџу. Докторирао је психологију у Лондону. Предавач је на многим црквеним трибинама и универзитетима широм Америке, Канаде и Европе. Од 1990. године, парох је при храму Светог архангела Михаила у јужном Чикагу и професор на Богословском факултету Српске Цркве у Либертивилу. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, предавање је организовала Српска православна Црквена општина врбашка. Извор: Радио Беседа
  21. Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки одржао је, 1. новембра 2017. године, предавање у дворани биоскопа Југославија у Врбасу. Отац Милош је говорио на тему: „Православље као екологија тела, душе и духа”. Током предавања, отац Милош је истакао да „данашњи свет постаје све мање хришћански, све се више удаљава од Христа и у исто време постаје све мање еколошки, претварајући природу искључиво у средство експлоатације ради задовољења људских потреба и хтења”. Благодарећи Радију Беседа, Православне Епархије бачке доносимо звучни запис предавања оца Милоша Весина. Све је слабије присуство човека у Цркви и све је мања присутност човека у природи. Извитоперена природа у човеку, као последица модерне културе, изазвала је извитоперено понашање у целокупном природном окружењу, творевини Божјој. Будући да је еколошку кризу изазвао човек, а не сама природа, по својој суштини еколошки проблеми носе антрополошки карактер. Због тога би требало одговоре на многа питања потражити у човековој души, а не само у сферама екологије, технологије и политике, оценио је парох јужночикашки и ленсиншки. Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин је професор на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу. Рођен је у Новом Саду 1956. године. Завршио је Карловачку богословију и Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Постдипломске студије из теологије завршио је у Луцерну (Швајцарска), где је студирао и Психологију, док је музичко образовање употпунио студијама соло певања и дириговања. Први је диригент свештеничког хора Епархије шумадијске Свети Сава. Усавршавао се из области музике и психологије у Лозани, Паризу и Кембриџу. Докторирао је психологију у Лондону. Предавач је на многим црквеним трибинама и универзитетима широм Америке, Канаде и Европе. Од 1990. године, парох је при храму Светог архангела Михаила у јужном Чикагу и професор на Богословском факултету Српске Цркве у Либертивилу. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, предавање је организовала Српска православна Црквена општина врбашка. Извор: Радио Беседа View full Странице
  22. Прошло је већ шеснаест месеци од несрећног пожара, који је знатно оштетио Саборни храм Светог Саве у Њујорку 1. маја 2016. године. Но, без обзира на тешку ситуацију у којој се црква и парохија нашла све ово време, њени верници су истрајали у настојању да ову светињу и њену светосавску заједницу обнове. Од тада па до сада уложен је велики труд да се процени штета и да се сачини план обнове ове јединствене светиње, која је уручена као дар Англиканске цркве Светом Владици Николају Велимировићу, као израз трајног пријатељства и љубави два народа. У складу са овим тестаментом предвиђена обнова овог храма биће изведена на основу речи Владике Николаја, где ће овај храм бити синтеза истока и запада, тако да ће његов спoљaшњи изглед остати као што је био, у неоготском стилу, док ће унутрашњост бити обновљена по моделу ране базилике. Ова идеја није нова и по овом примеру су саграђени српски манастири Градац и Дечани. Очекује се да ће садашњи пројекат, уклањање шута, трајати наредне три седмице. Следећа фаза, која треба да почне у октобру, ће обухватити инсталирање пода и покривања храма. Идеално, црква би требало да буде под кровом до Васкрса следеће године, ако Бог да, спремна да се у њој одржи прва васкршња Литургија од како је црква пострадала. Обраћајући се присутним верницима после призива Светог Духа, Преосвећени Владика је нагласио да овај задатак представља много више од обнове камена и малтера. Он значи обнову духа наде и вере као основе која покреће верне. Црквена архитектура, уметност и спољашња форма су заправо одраз будуће вечне стварности, која се састоји од изузетне лепоте као и уверења да тамо где је вера нема места за пораз и очајање. По речима Владике, „ми украшавамо наше цркве византијским иконама, које не представљају обичне ликове овога света већ преображену стварност Царства Небеског, уче нас да се ништа не може уништити на овој земљи, јер ми поседујемо у нашим рукама дар Светог Духа, моћ и силу преображења. Бог нам је благословио да се сачувају ови зидови који обухватају простор у ком се служила прва православна Литургија на Северноамеричком континету. Небројен низ молитава, уливених у ове зидове, није дозволио да ови зидови падну. Ово здање заправо стоји као споменик Владике Николаја свом српском народу и љубави Владике Вилијама Манинга, десетог епископалног Владике у Њујорку, који је подарио ову цркву српском народу. И тако, уз Божију помоћ, почињемо да преображавамо ову нагорелу али величанствену цркву, тако да ћемо улазећи у њу моћи да узвикнемо, попут великог цара Јустинијана: ‘Соломоне, превазишао сам те!”’ На крају, започињући обнову Саборног храма Светог Саве, апелујeмо на наше вернике да oстану предани и истрајни у овом Богом благословеном задатку, јер неизоставно ће оне који подижу свети храм и Бог за узврат подићи и опоравити.
×
×
  • Create New...