Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'друго'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. У среду, 23. јануара 2019. године, када наша света православна Црква слави светог Григорија Ниског и Дометијана Митилинског Његово Преосвештенство Епископ Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници уз саслужење протонамесника Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Матеју Епископ се обратио окупљеним верницима између осталог рекавши да се Христос није само јавио на Јордану када се крстио већ да се јавља управо сваког тренутка и на сваком месту, само зависи од човека да ли човек од буке самога себе може да чује то јављање Божије. “Господ се јавља на сваком кораку и шта је друго Литургија него богојављење. Дух Свети није само на Христа сишао на Богојављење када се крстио, већ силази на сваку свету Литургију и освећује дарове које ми приносимо. Дух Свети је тај који те дарове хлеб и вино претвара у истинито Тело Христово”, указао је Епископ Јован. Владика је још нагласио да је Дух Свети тај који нас чисти, освећује, води на изворе живе воде која тече непрестано кроз Цркву и у Цркви, управља нас на пут који води у спасење. Извор: Епархија шумадијска
  2. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру Морача. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да кроз Христово Рођење свако друго рођење добија вјечни и непролазни смисао. „Свако друго рођење тиме постаје блага вијест и радост, не само у времену него и у вјечности“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит Амфилохије је казао да као што је у оно вријеме Божић био помрачење за Ирода, и не само за њега, тако је и до наших времена. Звучни запис беседе „То помрачење се нарочито догађа управо за празник Рођења Христовог. То се догађало и у прошлим вјековима, то се догађало и код нас, у овим нашим крајевима. Да и не помињемо оно страшно братоубиство и богоубиство које се догодило управо овдје у овим крајевима, у Ровцима, у Морачи, у Колашину, гдје су браћа убијала браћу своју. И то управо за Бадњи дан, за Божић“, подсјетио је Владика. Подсјетио је да неколико стотина страдалника побијено поред Таре, међу њима и стараца и дјеце и жена. „Најугледнији људи овога краја су побијени у то вријеме. И не само овдје код него и широм Црне Горе и много шире од ње. И то управо за Бадњи дан и за Божић. Страшно је то догађање било прије седамдесет и више година. И то страдање је било плод оне иродовске отровне, злобне, покварене и безбожне идеологије. Рачунали су, ако побију свједоке благе вијести Христове, да ће Њега убити“, објаснио је он. Објаснио је да, пошто Бога није лако убити, онда није лако убити ни оне који су Божји. „То је деологија која је покушавала да уништи ту благу вијест о Христовом рођењу, да уништи Христа Господа, да разори љубав у људским срцима. Шта има страшније од тога да убија брат брата? То је убиство и небескога брата, Божић бате. Божић је наш небески брат, који је дошао да нас усинови небескоме Оцу“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Већ двије хиљаде година, рекао је он, с једне стране се благовијести блага вијест о Сину Божјем, а с друге стране опако, демонско, сатанско зло покушава да оскрнави ту благу вијест и да убије Христа Бога у људским срцима. „Покушава да убије вјечну љубав, да је угаси у људским срцима и људским душама, да људе, који су призвани да буду богољупци и братољупци, претвори у богоубице и братоубице. Али је Божја непобједива“, поручио је Митрополит Амфилохије. Казао је да је и морачка светиња свједок те истине. „Око ње се вјековима сакупљају они који су чули и послушали ту благу вијест. Ова светиња је посвећена Пресветој Бопгородици, оној Мајци која нам је родила Господа. И поред свих зала, и домаћих и туђих, ова светиња је остала сачувана, ево, кроз вјекове. Скоро осам стотина година она свједочи ту благу вијест о Христу Господу“, закључио је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије служио је и помен оцу и сину Мирашу и Миљану Меденицама, које су на прагу морачке светиње убили бољшевички богобораци. Након богослужења, дјеца полазници вјеронауке при цркви Светог Димитрија у Колашину, приредила су за Владику божићни програм. Владика је узвратио божићним покон пакетићима. Митрополит Амфилохије је данас након Службе у манастиру Морача, на сеоском гробљу у Барама Радовића, одслужио помен својим родитељима Ћиру и Милеви. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Милан Ракић

    Друго име за хуманост: др Драган Херцог

    Ове године се навршава педесет година од смрти др Драгана Херцога (1936‒1968). Млади хирург је погинуо 1968. у грађанском рату у Бијафри, где је, у мисији Југословенског Црвеног крста, помагао повређеним и угроженим цивилима. У сали Црвеног крста у Зрењанину, у Змај Јовиној улици 1А, у четвртак, 11. октобра, у 19 сати биће одржано предавање у знак сећања на овог изузетног човека, рођеног у Банатском Карађорђеву. Предавање ће одржати Ивана Арађан, кустос Народног музеја Зрењанин и ауторка текста „Хуманост која није знала за границе ‒ др Драган Херцог (1936‒1968) ‒ Од Банатског Карађорђева до Бијафре". Текст је написан за потребе IX конгреса историчара медицине, који је одржан јуна 2018. године у манастиру Милешеви. На овом предавању говориће и Верица Вуковић, рођена сестра др Драгана Херцога, која ће са слушаоцима поделити своје успомене. Др Драган Херцог рођен је 1936. године у Банатском Карађорђеву. Имао је само пет година када је његов отац, др Андрија Херцог стрељан 1941. у Јајинцима. Породица славних и вољених лекара Андрија Херцог (1904‒1941) завршио је медицину у Лајпцигу. После студија запослио се у Честерегу у Банату, насељеном претежно немачким живљем, али је лечио и становнике Банатског Карађорђева, села колониста, добровољаца из Првог светског рата, махом пореклом из Лике. Према сведочењима, др Андрија Херцог је до последњег тренутка водио бригу о својим пацијентима из Банатског Карађорђева ‒ обилазио их је и лечио чак и са жутом звездом пришивеном на рукаву, иако су га молили да се не излаже опасности. Средином августа 1941, Немци су га одвели у логор у Великом Бечкереку (Зрењанин), где су већ били заточени његов отац Филип и браћа Павле и Фрањо. Доктора Андрију, брата Павла и оца Филипа пребацили су крајем августа у Београд, у логор Топовске шупе, док је најмлађи брат Фрањо, студент медицине у Загребу, успео је да побегне из Бечкерека у партизане и тако се спасао ‒ испричао је пре неколико година за „Политику" др Вукашин Антић. По традицији високог етичког кодекса свога оца, др Фрањо Херцог (1916‒1980) остао је у памћењу бројних пацијената чачанске болнице, где је радио као педијатар. У свако доба дана или ноћи, како тврде родитељи, др Фрањо Херцог је био доступан за своје мале пацијенте. Др Андрију Херцога Немци су стрељали у Јајинцима, 11. октобра 1941. Његова супруга Јелена је остала удовица с тек рођеном ћерком Верицом и петогодишњим сином Драганом. Др Херцог испред монтажне болнице у Окигви Др Драган Херцог После положене мале матуре у Зрењанину, Драган Херцог је завршио гимназију и Медицински факултет у Београду. Као млади специјализант хирургије у болници „Др Драгиша Мишовић" у Београду, придружује се мисији Југословенског Црвеног крста и одлази у Бијафру (данашња југоисточна Нигерија), 1968. године. У време највећих сукоба грађанског рата, др Драган Херцог је радио у операционој сали монтажне болнице код Окигве и по шеснаест сати дневно. Власти Бијафре су потискивале побуњенике и евакуисале рањенике и болеснике 30. септембра, а тиму Црвеног крста који је предводио др Михајло Вучинић, оставили су радио-станицу и теренско санитетско возило. Нажалост, група распојасаних војника, без официра, опколила је болницу. Седморо чланова мисије изашло је испред грудобрана направљених од врећа са млеком у праху, а војници су отворили рафалну паљбу. Тада су погинули др Драган Херцог, Швеђанин Роберт Карлсон и брачни пар из Савета цркава. Међународни комитет Црвеног крста постхумно је одликовао др Драгана Херцога највећим признањем, медаљом „Анри Динан" ‒ за изузетне заслуге и посвећеност основним идејама Црвеног крста. Др Херцог са својим пацијенотом Основна школа „Др Драган Херцог" Основну школу за децу са специјалним здравственим проблемима основала је Скупштина града Београда, 1969. године, а име др Херцога носи од 1971. године. Данас, 80 дефектолога и наставника, сваког дана, широм Београда, посећује болничке собе и домове деце на лечењу и тако образовање чини доступним сваком детету. „Ако болест спречава дете да дође у школу, школа ће доћи њему", то је мото те установе. Запослени негују сећање на изузетног човека чије име школа носи и на најбољи начин настављају његово дело. Ниједна прича о племенитости, људској солидарности и хуманости никада није испричана до краја. Сигурно да ће се на предавању у Зрењанину појавити стари или нови сведоци, пријатељи, колеге, лекари, сународници, вршњаци или пацијенти др Драгана Херцога. Свака прича о алтруизму се шири, рачва у писменим сведочењима и потхрањује у сећањима и породичним причама. Тако и треба да буде... Мирјана БЈЕЛОГРЛИЋ
  4. На јутрењу пете суботе Великог поста у целости се чита благовештенски акатист Пресветој Богородици. Овај акатист читао се и прва четири петка Свете четрдесетнице на малом повечерју подељен на четири дела (сваке недеље по три кондака и икоса). Због овог лепог и садржајног јутарњег богослужења са читањем благовештенског акатиста Пресветој Богородици названог и другим бденијем, пета субота поста назива се и „Акатистнаˮ. Акатист (Ακαθιστος) или несједална песма, представља химнографско похвално и благодарствено слово у част Пресветој Богородици. Настанак благовештенског акатиста везује се за један догађаја из освештане историје цркве када је Пресвета Богородица 626. године сачувала Цариград од најезде Авара, Словена и Персијанаца. Када је реч о ауторству овог дивног химнографског дела, мишљења су различита. Наиме, приписују га Св. Роману мелоду, цариградском патријарху Сергију, ђакону Велике цркве Георгију Писидијском , цариградском патријарху Герману I, Св. Јовану Дамаскину, Св. Касији, никомодијском митрополоиту Георгију и Светом Фотију цариградском. Многи сведоче да је главни аутор акатиста Свети Роман мелод, а да су касније додатке у акатисту записавали многи химнографи. Битно је нагласити да богослужбена традиција наше свете Цркве једино овај акатист познаје као сасатвни део богослужења. Када говоримо о благовештенском акатисту као саставном делу богослужења Свете четрдесетнице, подсећамо да се уз овај акатист увек поје благовештенски канон (Отворићу уста моја…). По свом садржају благовештенски акатист сачињен је од 12. икосâ који се прожимају са 12. кондакâ. (Ова форма постала је образац за све касније састављене акатисте). Народ ово богослужење суботе пете недеље великог поста назива другим бденијем, што свакако није погрешно јер према богослужбеном уставу јутрење суботе пете седмице Великог поста не служимо у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија, исти случај је и са Првим бденијем. Свештеник у светлом епитрахиљу почиње уобичајено јутрење и након шестопсалмија и велике јектеније поје се Бог Господ и три пута посебан тропар акатистне суботе, и после читања из 16. катизме и мале јектеније поје се свечано: Теби, Војвоткињи, Која се бори за нас, узносимо песме победне, а избавивши се од зла, песме захвалне, ми, слуге Твоје, Богородице. И пошто имаш моћ непобедиву, од сваке нас опасности избави да Ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневесна! За време појања овог кондака свештеник кади цео храм, након чега почиње са читањем акатиста који се чита у четири статије. Свака од ових статија почиње се и завршава појањем кондака (Теби Војвоткињи…). Као што је био случај са Првим бденијем на коме се чита Велики покајни канон Светог Андреја Критског са житијем Свете Марије Египћанке, читање акатиста се смешта у централни део јутарњег богослужења – канон, с тим што се прве две статије читају након прве и друге катизме. Упоредно са акатистом чита се и слово о акатисту које је саставио Свети Роман мелод, а које се такође чита по принципу четири статије. Црква пред нас у овај суботњи дан кроз богослужење износи пресветли пример Пресвете Богородице, којој надахнутим и освештаним текстом благовештенског акатиста узносимо благодарност радосним ускликом: Радуј се, Невесто Неневесна! Опевајући Твој пород, славимо Те сви као живи храм, Богородице, јер Господ, уселивши се у утробу Твоју, освети Те, прослави и научи све да Ти кличу: Радуј се, Храме Бога Речи! Радуј се, већа од Светиње над светињама! Радуј се, Ковчеже позлаћени Духом! Радуј се, неисцрпна Ризницо живота! Радуј се, скупоцена круно побожних царева! Радуј се, часна Похвало богобојажљивих свештеника! Радуј се, непоколебљива Куло Цркве! Радуј се, неразрушива Тврђаво Царства Христова! Радуј се, јер се Тобом подижу заставе победе! Радуј се, јер се Тобом обарају непријатељи! Радуј се, тела мога Исцелење! Радуј се, душе моје Спасење! Радуј се, Невесто Неневесна! О свехвална Мати, Која роди Реч светију од свију Светих, примивши овај садашњи принос, избави од напасти сваке и ослободи будућих мука, све који кличу: Алилуја! (из благовештенског акатиста Пресветој Богородици) катихета Бранислав Илић
  5. Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића о другом бденију које се у нашим храмовима служи у петак пете седмице Свете и Велике четрдесетнице. Све текстове истог аутора можете да прочитате ОВДЕ На јутрењу пете суботе Великог поста у целости се чита благовештенски акатист Пресветој Богородици. Овај акатист читао се и прва четири петка Свете четрдесетнице на малом повечерју подељен на четири дела (сваке недеље по три кондака и икоса). Због овог лепог и садржајног јутарњег богослужења са читањем благовештенског акатиста Пресветој Богородици названог и другим бденијем, пета субота поста назива се и „Акатистнаˮ. Акатист (Ακαθιστος) или несједална песма, представља химнографско похвално и благодарствено слово у част Пресветој Богородици. Настанак благовештенског акатиста везује се за један догађаја из освештане историје цркве када је Пресвета Богородица 626. године сачувала Цариград од најезде Авара, Словена и Персијанаца. Када је реч о ауторству овог дивног химнографског дела, мишљења су различита. Наиме, приписују га Св. Роману мелоду, цариградском патријарху Сергију, ђакону Велике цркве Георгију Писидијском , цариградском патријарху Герману I, Св. Јовану Дамаскину, Св. Касији, никомодијском митрополоиту Георгију и Светом Фотију цариградском. Многи сведоче да је главни аутор акатиста Свети Роман мелод, а да су касније додатке у акатисту записавали многи химнографи. Битно је нагласити да богослужбена традиција наше свете Цркве једино овај акатист познаје као сасатвни део богослужења. Када говоримо о благовештенском акатисту као саставном делу богослужења Свете четрдесетнице, подсећамо да се уз овај акатист увек поје благовештенски канон (Отворићу уста моја…). По свом садржају благовештенски акатист сачињен је од 12. икосâ који се прожимају са 12. кондакâ. (Ова форма постала је образац за све касније састављене акатисте). Народ ово богослужење суботе пете недеље великог поста назива другим бденијем, што свакако није погрешно јер према богослужбеном уставу јутрење суботе пете седмице Великог поста не служимо у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија, исти случај је и са Првим бденијем. Свештеник у светлом епитрахиљу почиње уобичајено јутрење и након шестопсалмија и велике јектеније поје се Бог Господ и три пута посебан тропар акатистне суботе, и после читања из 16. катизме и мале јектеније поје се свечано: Теби, Војвоткињи, Која се бори за нас, узносимо песме победне, а избавивши се од зла, песме захвалне, ми, слуге Твоје, Богородице. И пошто имаш моћ непобедиву, од сваке нас опасности избави да Ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневесна! За време појања овог кондака свештеник кади цео храм, након чега почиње са читањем акатиста који се чита у четири статије. Свака од ових статија почиње се и завршава појањем кондака (Теби Војвоткињи…). Као што је био случај са Првим бденијем на коме се чита Велики покајни канон Светог Андреја Критског са житијем Свете Марије Египћанке, читање акатиста се смешта у централни део јутарњег богослужења – канон, с тим што се прве две статије читају након прве и друге катизме. Упоредно са акатистом чита се и слово о акатисту које је саставио Свети Роман мелод, а које се такође чита по принципу четири статије. Црква пред нас у овај суботњи дан кроз богослужење износи пресветли пример Пресвете Богородице, којој надахнутим и освештаним текстом благовештенског акатиста узносимо благодарност радосним ускликом: Радуј се, Невесто Неневесна! Опевајући Твој пород, славимо Те сви као живи храм, Богородице, јер Господ, уселивши се у утробу Твоју, освети Те, прослави и научи све да Ти кличу: Радуј се, Храме Бога Речи! Радуј се, већа од Светиње над светињама! Радуј се, Ковчеже позлаћени Духом! Радуј се, неисцрпна Ризницо живота! Радуј се, скупоцена круно побожних царева! Радуј се, часна Похвало богобојажљивих свештеника! Радуј се, непоколебљива Куло Цркве! Радуј се, неразрушива Тврђаво Царства Христова! Радуј се, јер се Тобом подижу заставе победе! Радуј се, јер се Тобом обарају непријатељи! Радуј се, тела мога Исцелење! Радуј се, душе моје Спасење! Радуј се, Невесто Неневесна! О свехвална Мати, Која роди Реч светију од свију Светих, примивши овај садашњи принос, избави од напасти сваке и ослободи будућих мука, све који кличу: Алилуја! (из благовештенског акатиста Пресветој Богородици) катихета Бранислав Илић View full Странице
  6. Драгана Милошевић

    Прво и друго обретење главе Светог Јована Крститеља

    Када чесна глава светог Јована Претече би посечена, доби је на тањиру погана играчица и однесе матери својој Иродијади. Она онда језик светитељев, који изобличаваше њено безакоње, избоде иглом, и пошто се до миле воље наруга чесној глави, она не допусти да је сахране заједно са телом, јер се бојаше да пророк Јован некако не васкрсне, ако би се глава његова ставила уз тело његово, и он је стане опет изобличавати. Стога она нареди да се тело његово баци где било. Но ученици Јованови дођоше ноћу и тајно узеше тело његово, и сахранише у самаријском граду Севастији. А главу његову Иродијада закопа у дворцу свом на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. О томе знађаше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова, коју свети Лука спомиње у Еванђељу. Жалећи невино убијеног великог светог пророка Јована и што се бешчести његова чесна глава, она је тајно ископа ноћу, положи у земљани суд, однесе и сахрани на Гори Елеонској, на имању Иродовом. А кад дође до Ирода глас о Исусу, он са Иродијадом помисли, да то није Јован васкрсао. И потражише главу, Јованову, али је не нађоше. И то их веома забрину. И рече Ирод дворјанима својим за Исуса: To je Јован Крститељ кога ја посекох; он устаде из мртвих, и зато чини чудеса (Мк. 6, 16; Мт. 14, 2). После много времена неки знаменит властелин царски, пo имену Инокентије, поверовавши у Христа, напусти свет, дође у свети град Јерусалим, купи оно место које некада бејаше Иродово имање, направи на њему келију себи, замонаши се, и живљаше у Богу. Хотећи пак да сазида себи малу цркву од камена, он копаше дубоко и, по Божјем промислу, нађе земљан суд и у њему главу. По неким чудесима која се у то време догодише, и по Божјем откривењу, он сазнаде да је то Крститељева глава. И чуваше је чесно код себе. Но видевши мрзост опустошења на месту светом, јер у та времена идолопоклонство цароваше свуда, и незнабошци својим поганим и одвратним жртвама скрнављаху света места у Јерусалиму, овај инок закопа опет на истом месту свету главу Претечину. To он учини пред своју смрт, да је после његове смрти не би снашло неко бешчешће. И тако света глава Претечина би сакривена на некадањем имању Иродовом, а где сада беше келија и мала црква инока Инокентија. После његове смрти оне опустеше, и у току вјремена се срушише и са земљом сравнише. И опет много година нико није знао за чесну главу Јованову. Када цар Константин Велики просвети себе светим крштењем, и преко своје мајке свете Јелене очисти и обнови света места у Јерусалиму, и света вера свуда цветаше и као сунце сијаше, два инока са Истока договорише се да отпутују у Јерусалим и поклоне се чесном и животворном Крсту, који царица Јелена беше пронашла, и гробу Господњем, и виде сва света места. И дошавши у Јерусалим, они обилажаху сва света места, клањаху им се и мољаху се. И једноме од њих јави се у сну свети Јован Претеча, наређујући му да ископа из земље чесну главу његову, и показа му место где беше сакривена. Пренувши се из сна, он то исприча своме другу. Али овај, сматрајући то за пуст сан, не хтеде да верује у то, а и друга свог разувери. Идуће ноћи опет се свети Претеча јави у сну обојици, свакоме посебно, и рече им: Одбаците свако неверје и леност, и учините што вам се наређује. - И уставши, они испричаше један другоме о виђењу. И отидоше на оно место које им би показано у сну, и копавши пронађоше свету главу Крститељеву, то неисказано благо, положише је у врећу од камиље длаке, и кренуше у своју постојбину. У то време један човек из града Емесе, по занату лончар, због сиромаштине остави свој град и супругу, и пође у други крај. На путу сустиже ова два инока, придружи им се те путоваху заједно. А иноци дадоше свом сапутнику да носи врећу са чесном главом. Човек пак овај и не знађаше шта је у врећи. И гле, јави му се свети Претеча, и рече: Остави своје сапутнике и бежи од њих са том врећом што ти је у рукама. - А ово светитељ нареди пошто виде нехат и леност оних инока. Јер, прво, нису поверовали његовом јављању, а затим, нису хтели сами да носе чесну главу његову, него су је поверили човеку простом и непознатом. Осим тога, свети Претеча је желео да учини добро овоме сиромашку, и да га потстакне на добар и богоугодни живот. Лончар послуша светитеља, сакри се од инока, и побеже од њих, и врати се кући својој, носећи као скупоцено благо Крститељеву главу, драгоценију од свих богатстава. Ње ради Бог благослови лончареву кућу сваким обиљем, и он живљаше у великом изобиљу насупрот некадањем злопаћењу, и од богатства свога удељиваше ништима и убогима. Знајући да је измолитељ и виновник толиких његових блага свети Јован Претеча, он почитоваше главу његову као што треба: сваки дан је кађаше, и свеће паљаше, и мољаше се. И тако провођаше време живота свог. А пред своју смрт он, по жељи самог светог Претече, положи чесну главу његову у један земљани суд, па овај суд метну у један ковчежић, који запечати, и предаде својој сестри, којој подробно исприча како због те свете главе он од сиромашка постаде велики богаташ. И нареди сестри да ту свету главу има у великој чести, чувајући је с побожношћу и страхом, и да сандучић не отвара док јој сам свети Претеча не буде наложио. Усто joj нареди да пред смрт своју уручи сандучић неком богобојажљивом и врлинском човеку. И тако, чесна и света глава Претечина прелажаше од једнога другоме, од руке до руке многих. Потом дође до неког монаха и презвитера, по имену Евстатија, који живљаше у једној пећини близу града Емесе. Он пак беше зловеран, јер припадаше Аријевој јереси. И долажаху к њему болесници, и иацељиваху се чудесном благодаћу, која исхођаше из Претечине главе коју је он тајно чувао. Али инок тај крчмарећи благодаћу Божјом, лоповски је приписивао та чудеса себи и своме јеретичком зловерју, скривајући од људи истину, и на тај начин многе придобијао за своје зловерје. Но сви у граду Емеси сазнадоше за његово зловерје. И епископ се договори са кнезом, те послаше да га протерају из оне пећине и из околине града Емесе. Он замоли оне што беху дошли да га протерају, да му допусте да остане још један дан у пећини, обећавајући да ће сутра сам отићи. Они му допустише. И он ноћу закопа суд са светом главом у пећини, дубоко у земљу, надајући се да другом приликом дође и кришом је извади, и опет њеним чудотворством продужи утврђивати своје злославље. Али му се нада не оствари. Јер чим он напусти пећину, у њој се настанише правоверни и врлински иноци, те јеретик тај није више могао ући у њу и украсти сакривено у земљи духовно благо. После неког времена, пошто се ту сабра много братије, основа се при тој пећини манастир. А за свету главу Претечину нико не знађаше, пошто беше под земљом. После много година пронађе је Маркел, архимандрит те емесијске обитељи при пећини, муж добродетељан. О томе сам он казује овако: Благословен Бог Исус Христос што је удостојио мене, слугу свог Маркела, да будем гледалац виђења које ми би откривено у ноћном сну, 18 фебруара, у средопосну недељу свете велике Четрдесетнице: видех, и гле, сва врата наше обитељи беху отворена; уплаших се, и помислих да изађем да их затворим. И опет видех реку где тече на врата наше обитељи; зачуђен, мишљах откуд толика вода. И када о томе размишљах, чух глас многих хорова који су са шумом долазили к нама по води са Истока; и сваки хор говораше засебним језиком, и клицаше: Ево, јавља се свети Јован, Крститељ Христов! - Кличући тако, хорови уђоше у манастир. А ја напустих врата и посматрање реке, и сав престрављен потрчах и попех се на врх лествице. Са њега угледах у обитељи два двора, један према западу а други према југу, и велику цркву између њих. И сваки хор улажаше у двор што је према западу, и отуда иђаше у цркву и, поклонивши се у цркви, излажаше на јужне двери. И када престаде поворка хорова, опет чух глас других који су клицали и говорили: Ево светог великог Јована Крститеља! - Погледах и видех га у цркви, и са њим још двојицу, једног с десне а другог с леве стране његове. И одмах стадоше хорови прилазити к њему један по један, и узимаху благослов од њега. Реших се и ја да му приђем и испросим од њега благослов. И после свију ја са страхом и трепетом уђох на друга врата, падох ничице пред њим на земљу, и коснух се ногу његових. А он ме подиже, и загрли ме с љубављу, додирујући усне моје својим светим уснама, па извади из својих недара сасуд пун меда, и даде ми га, говорећи: Прими благослов! - И то рекавши, он пође. Идући за њим, ја видех огњени стуб где иде пред њим, и уплашивши се, ја се пробудих. Пошто прође дан, ја увече наредих братији да певају псалме по прописаном правилу. И кад певаху, брат Исакије подиже очи своје и кроз позорчић виде светлост где гори у цркви свете пећине, где је била сакривена чесна глава Светога Јована, за коју ми нисмо знали. Угледавши светлост, брат повика: Господине мој оче, ено видим где светлост гори у светој пећини. A ja му рекох: Нe бој се, брате, него се прекрсти и ћути. После пет дана док сам спавао у поноћи, нека рука ме куцну трипут у десни бок, и глас ми неки рече: Ето вама сам дарован. Устани и иди за звездом која ће ићи пред тобом, и где те она одведе, тамо раскопај земљу и наћи ћеш ме. A ja се од страха и трепета тргох из сна, и седох. И видех звезду где стоји пред вратима келије у којој бејах и, уплашен силно, ја се прекрстих и изиђох, и звезда иђаше преда мном, и идући за њом уђох у пећину. И када ме доведе до места где беше чесна глава светог Јована Претече, она постаде невидљива. Ја се онда поклоних Господу, павши лицем на земљу, и дуго се молих. Затим упалих свећу и тамјан, узех мотику и стадох копати призивајући Господа. Док сам копао, силно је одјекивало, јер је земља била тврда као камен. После дугог и заморног копања наиђох на опеке, које уклоних. Тада угледах плочу од камена. И када њу с великом муком извадих, пронађох свештени и маноносни суд, у коме беше чесна и блажена глава Претечина. Обузет радошћу и страхом, узех свећу и тамјан и, усудивши се да додирнем, поклоних се, и опет покрих онај чесни суд, и пођох из пећине. И гле, срете ме на вратима свечесни архимандрит Генадије, који беше дошао у нашу обитељ, уведе ме у пећину, сатвори молитву, и после молитве стаде ми казивати своје виђење: Видех, рече, како обојица стојимо на овом месту где се сада налазимо, и много јечмених хлебова, који беху чисти и светлији од сунца. Затим угледах безброј људи који улажаху у пећину, и из руку наших узимаху оне хлебове. И хлебови не само не нестадоше, него се још множаху. Чувши ово од аве Генадија, мени би јасно да му је то виђење било од Бога, и означава непресушну благодат Крститељеву, која је хтела да се на том месту даје свима обилно. И ја онда испричах њему своје виђење, и показах му то пронађено скупоцено благо, које кад виде он се веома обрадова. И стадосмо се договарати шта да радимо. Ја сам желео да никоме о томе не говоримо одмах, нити да известимо пастира црквеног, епископа емесијског Уранија, него да најпре ову тајну саопштимо блаженом старцу оцу Стефану, прваку испосничког подвига у Даромијском манастиру, па он нека потом каже епископу, са којим је био присни пријатељ. Но када дођосмо у Даромијски манастир, не затекосмо аву Стефана, пошто беше отишао да обиђе друге своје манастире. Тада посласмо по побожног ђакона Киријака, који беше у граду при саборној цркви. Он дође и, пошто нас поздрави у Христу, каза нам виђење које је имао у сну, по свему слично виђењу које виде дивни Генадије. А и ми му казасмо тајну нашу о светом Претечи. На то ђакон Киријак рече, и ава Генадије га подржа, да се о томе одмах извести епископ. Али ја сам био мишљења да чекамо док се старац Стефан врати из околних обитељи. И чекасмо пет дана. Али, кад дође субота, и ми сеђасмо у разговору, ја се изненада сруших на земљу, и падох болестан у постељу од изненадне болести, тако да не могах устати нити што радити. Генадије и Киријак се зачудише беди која ме снађе, и припадоше молитви к Богу за мене. После молитве они ми рекоше: Нe рекосмо ли ти да тајну треба саопштити епископу? Чувши то, ја осудих себе што сам дотле тајио такву тајну, коју је ради славе Божје требало одмах објавити. И лежах болестан. А кад би увече, после прописаног богослужења дођоше к мени свечесни мужеви, Генадије и Киријак, и рекоше: Ми смо се зарекли да ову тајну саопштимо епископу за време јутрења, пре но што се сунце роди. A ja им одговорих: Добра је ваша намера, браћо, и нека буде као што сте решили. - И чим ово изјавих да се слажем с њима, одмах ме болест напусти, и ја оздравих. И одосмо сви заједно у град пре зоре, и сретосмо епископа када је по свршеном јутрењу излазио из цркве, и казасмо му све о јављењу чесне главе Светога Претече. Он се томе веома обрадова, и нареди нам да никоме о томе не причамо и да идемо у манастир. A кад се раздани, он са презвитерима и ђаконима дође у наш манастир. И пошто саборно отслужи свету службу, он приђе ономе месту где беше сасуд са светом главом. И када ђакон возгласи: Преклонивши колена, Господу се помолимо! ми сви падосмо ничице на земљу. И епископ Ураније прочита молитву. И по завршетку молитве извади из земље сасуд са чесном главом. A ca епископом беше и презвитер, коме име беше Малх. Нe верујући, он рече: Откуда овде глава Претечина? И дрзну се те стави руку на сасуд, и додирну косу чесне и свеславне главе, и одмах му се рука осуши и прилепи за сасуд. Видевши ово чудо, сви се удивише. Тада се пастир са присутнима усрдно помоли Богу, те кажњени презвитер једва отрже руку од сасуда. Али остаде болестан. Онда богоугодни пастир са целокупним клиром црквеним узе освећени сасуд са благом у њему, унесе у свету цркву и, положи у светом олтару. И ту остаде, док у граду Емеси не би подигнут засебан божанствени храм Светом Претечи, и благољепије доби своју круну. Када је света глава имала да се пренесе у нови храм, Крститељ се јави у виђењу неверовавшем презвитеру и нареди му да за време преношења стави на сасуд болесну руку своју, и оздравиће. И учинивши то, презвитер одмах получи исцељење. - Довде је казивање блаженог Маркела. Још и свети Симеон Метафраст у Житију преподобне Матроне пише о обретењу чесне главе Претечине овако: У то време човек неки, орући своју њиву, виде на једном месту (где беше она пећина и манастир) огањ где излази из земље. И то виде не једном него много пута. Јер се много дана јављао пламен из земље. Стога тај човек оде у град (у онај дан у који и Маркел с Генадијем и Киријаком беху дошли к епископу) и извести епископа емесиског Уранија. Видевши да је велика ствар по среди, епископ са свештенством отиде на то место, (у пећину, у којој је некада живео јеретик Евстатије). И пошто сатвори молитву, нареди да се на том месту раскопа земља. Када то учинише, би нађен сасуд, у коме је било не злато или сребро, него драгоценије од свих земаљских блага: глава светог Јована Претече и Крститеља Господња. И пронесе се глас о томе свуда. И слеже се силан свет, не само из града Емесе него и из свих околних градова и села. А дође из манастира свог и преподобна Матрона са свима сестрама да се поклони пронађеној глави Светога Јована. И чесна глава та источи из себе миомирисно миро, и свештеници миросаху тим миром сабрани народ, правећи свакоме крст на челу. Од тога мира узе у мали сасудић и преподобна Матрона, желећи да однесе у свој манастир ради благослова. Али се силан народ тискао, тако да није могла проћи. Неки пак, који осетише да она има свето миро, мољаху је много да их мироше тим миром, пошто нису могли да дођу до свештеника. И она, приморана, миросаше их. Обрете се ту и неки слепац, који од рођења свог не беше видео светлости. И он моли Матрону да и њега мироше светим миром. И она му помаза очи, и он одмах прогледа. - Толико свети Метафраст о чесној Претечиној глави. После много година та света глава би свечано пренета из града Емесе у Цариград, и чесно положена у дивној цркви Претечиној на месту Евдомон. А после дуго времена када настаде иконоборачка јерес, иконоборци су не само свете иконе него и светитељске мошти спаљивали, у море и у реке бацали, ногама газили и на друге разне начине бешчестили. Тада неки православци, бежећи из престонице препуне јеретичког безакоња, тајно узеше са собом Крститељеву главу и однеше у Коман, где се некада свети Јован Златоуст преставио. И тамо је у једном сребрном сасуду опет сакрише у земљу. И остаде тамо, никоме знана, све до цара Михаила, сина Теофилова, и матере његове царице Теодоре, који учврстише Православље. У њихово време, по Божјем откривењу, она би опет пронађена, и пресветим патријархом цариградским Игњатијем пренета у Цариград у част и славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин. Вера |
  7. Када чесна глава светог Јована Претече би посечена, доби је на тањиру погана играчица и однесе матери својој Иродијади. Она онда језик светитељев, који изобличаваше њено безакоње, избоде иглом, и пошто се до миле воље наруга чесној глави, она не допусти да је сахране заједно са телом, јер се бојаше да пророк Јован некако не васкрсне, ако би се глава његова ставила уз тело његово, и он је стане опет изобличавати. Стога она нареди да се тело његово баци где било. Но ученици Јованови дођоше ноћу и тајно узеше тело његово, и сахранише у самаријском граду Севастији. А главу његову Иродијада закопа у дворцу свом на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. О томе знађаше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова, коју свети Лука спомиње у Еванђељу. Жалећи невино убијеног великог светог пророка Јована и што се бешчести његова чесна глава, она је тајно ископа ноћу, положи у земљани суд, однесе и сахрани на Гори Елеонској, на имању Иродовом. А кад дође до Ирода глас о Исусу, он са Иродијадом помисли, да то није Јован васкрсао. И потражише главу, Јованову, али је не нађоше. И то их веома забрину. И рече Ирод дворјанима својим за Исуса: To je Јован Крститељ кога ја посекох; он устаде из мртвих, и зато чини чудеса (Мк. 6, 16; Мт. 14, 2). После много времена неки знаменит властелин царски, пo имену Инокентије, поверовавши у Христа, напусти свет, дође у свети град Јерусалим, купи оно место које некада бејаше Иродово имање, направи на њему келију себи, замонаши се, и живљаше у Богу. Хотећи пак да сазида себи малу цркву од камена, он копаше дубоко и, по Божјем промислу, нађе земљан суд и у њему главу. По неким чудесима која се у то време догодише, и по Божјем откривењу, он сазнаде да је то Крститељева глава. И чуваше је чесно код себе. Но видевши мрзост опустошења на месту светом, јер у та времена идолопоклонство цароваше свуда, и незнабошци својим поганим и одвратним жртвама скрнављаху света места у Јерусалиму, овај инок закопа опет на истом месту свету главу Претечину. To он учини пред своју смрт, да је после његове смрти не би снашло неко бешчешће. И тако света глава Претечина би сакривена на некадањем имању Иродовом, а где сада беше келија и мала црква инока Инокентија. После његове смрти оне опустеше, и у току вјремена се срушише и са земљом сравнише. И опет много година нико није знао за чесну главу Јованову. Када цар Константин Велики просвети себе светим крштењем, и преко своје мајке свете Јелене очисти и обнови света места у Јерусалиму, и света вера свуда цветаше и као сунце сијаше, два инока са Истока договорише се да отпутују у Јерусалим и поклоне се чесном и животворном Крсту, који царица Јелена беше пронашла, и гробу Господњем, и виде сва света места. И дошавши у Јерусалим, они обилажаху сва света места, клањаху им се и мољаху се. И једноме од њих јави се у сну свети Јован Претеча, наређујући му да ископа из земље чесну главу његову, и показа му место где беше сакривена. Пренувши се из сна, он то исприча своме другу. Али овај, сматрајући то за пуст сан, не хтеде да верује у то, а и друга свог разувери. Идуће ноћи опет се свети Претеча јави у сну обојици, свакоме посебно, и рече им: Одбаците свако неверје и леност, и учините што вам се наређује. - И уставши, они испричаше један другоме о виђењу. И отидоше на оно место које им би показано у сну, и копавши пронађоше свету главу Крститељеву, то неисказано благо, положише је у врећу од камиље длаке, и кренуше у своју постојбину. У то време један човек из града Емесе, по занату лончар, због сиромаштине остави свој град и супругу, и пође у други крај. На путу сустиже ова два инока, придружи им се те путоваху заједно. А иноци дадоше свом сапутнику да носи врећу са чесном главом. Човек пак овај и не знађаше шта је у врећи. И гле, јави му се свети Претеча, и рече: Остави своје сапутнике и бежи од њих са том врећом што ти је у рукама. - А ово светитељ нареди пошто виде нехат и леност оних инока. Јер, прво, нису поверовали његовом јављању, а затим, нису хтели сами да носе чесну главу његову, него су је поверили човеку простом и непознатом. Осим тога, свети Претеча је желео да учини добро овоме сиромашку, и да га потстакне на добар и богоугодни живот. Лончар послуша светитеља, сакри се од инока, и побеже од њих, и врати се кући својој, носећи као скупоцено благо Крститељеву главу, драгоценију од свих богатстава. Ње ради Бог благослови лончареву кућу сваким обиљем, и он живљаше у великом изобиљу насупрот некадањем злопаћењу, и од богатства свога удељиваше ништима и убогима. Знајући да је измолитељ и виновник толиких његових блага свети Јован Претеча, он почитоваше главу његову као што треба: сваки дан је кађаше, и свеће паљаше, и мољаше се. И тако провођаше време живота свог. А пред своју смрт он, по жељи самог светог Претече, положи чесну главу његову у један земљани суд, па овај суд метну у један ковчежић, који запечати, и предаде својој сестри, којој подробно исприча како због те свете главе он од сиромашка постаде велики богаташ. И нареди сестри да ту свету главу има у великој чести, чувајући је с побожношћу и страхом, и да сандучић не отвара док јој сам свети Претеча не буде наложио. Усто joj нареди да пред смрт своју уручи сандучић неком богобојажљивом и врлинском човеку. И тако, чесна и света глава Претечина прелажаше од једнога другоме, од руке до руке многих. Потом дође до неког монаха и презвитера, по имену Евстатија, који живљаше у једној пећини близу града Емесе. Он пак беше зловеран, јер припадаше Аријевој јереси. И долажаху к њему болесници, и иацељиваху се чудесном благодаћу, која исхођаше из Претечине главе коју је он тајно чувао. Али инок тај крчмарећи благодаћу Божјом, лоповски је приписивао та чудеса себи и своме јеретичком зловерју, скривајући од људи истину, и на тај начин многе придобијао за своје зловерје. Но сви у граду Емеси сазнадоше за његово зловерје. И епископ се договори са кнезом, те послаше да га протерају из оне пећине и из околине града Емесе. Он замоли оне што беху дошли да га протерају, да му допусте да остане још један дан у пећини, обећавајући да ће сутра сам отићи. Они му допустише. И он ноћу закопа суд са светом главом у пећини, дубоко у земљу, надајући се да другом приликом дође и кришом је извади, и опет њеним чудотворством продужи утврђивати своје злославље. Али му се нада не оствари. Јер чим он напусти пећину, у њој се настанише правоверни и врлински иноци, те јеретик тај није више могао ући у њу и украсти сакривено у земљи духовно благо. После неког времена, пошто се ту сабра много братије, основа се при тој пећини манастир. А за свету главу Претечину нико не знађаше, пошто беше под земљом. После много година пронађе је Маркел, архимандрит те емесијске обитељи при пећини, муж добродетељан. О томе сам он казује овако: Благословен Бог Исус Христос што је удостојио мене, слугу свог Маркела, да будем гледалац виђења које ми би откривено у ноћном сну, 18 фебруара, у средопосну недељу свете велике Четрдесетнице: видех, и гле, сва врата наше обитељи беху отворена; уплаших се, и помислих да изађем да их затворим. И опет видех реку где тече на врата наше обитељи; зачуђен, мишљах откуд толика вода. И када о томе размишљах, чух глас многих хорова који су са шумом долазили к нама по води са Истока; и сваки хор говораше засебним језиком, и клицаше: Ево, јавља се свети Јован, Крститељ Христов! - Кличући тако, хорови уђоше у манастир. А ја напустих врата и посматрање реке, и сав престрављен потрчах и попех се на врх лествице. Са њега угледах у обитељи два двора, један према западу а други према југу, и велику цркву између њих. И сваки хор улажаше у двор што је према западу, и отуда иђаше у цркву и, поклонивши се у цркви, излажаше на јужне двери. И када престаде поворка хорова, опет чух глас других који су клицали и говорили: Ево светог великог Јована Крститеља! - Погледах и видех га у цркви, и са њим још двојицу, једног с десне а другог с леве стране његове. И одмах стадоше хорови прилазити к њему један по један, и узимаху благослов од њега. Реших се и ја да му приђем и испросим од њега благослов. И после свију ја са страхом и трепетом уђох на друга врата, падох ничице пред њим на земљу, и коснух се ногу његових. А он ме подиже, и загрли ме с љубављу, додирујући усне моје својим светим уснама, па извади из својих недара сасуд пун меда, и даде ми га, говорећи: Прими благослов! - И то рекавши, он пође. Идући за њим, ја видех огњени стуб где иде пред њим, и уплашивши се, ја се пробудих. Пошто прође дан, ја увече наредих братији да певају псалме по прописаном правилу. И кад певаху, брат Исакије подиже очи своје и кроз позорчић виде светлост где гори у цркви свете пећине, где је била сакривена чесна глава Светога Јована, за коју ми нисмо знали. Угледавши светлост, брат повика: Господине мој оче, ено видим где светлост гори у светој пећини. A ja му рекох: Нe бој се, брате, него се прекрсти и ћути. После пет дана док сам спавао у поноћи, нека рука ме куцну трипут у десни бок, и глас ми неки рече: Ето вама сам дарован. Устани и иди за звездом која ће ићи пред тобом, и где те она одведе, тамо раскопај земљу и наћи ћеш ме. A ja се од страха и трепета тргох из сна, и седох. И видех звезду где стоји пред вратима келије у којој бејах и, уплашен силно, ја се прекрстих и изиђох, и звезда иђаше преда мном, и идући за њом уђох у пећину. И када ме доведе до места где беше чесна глава светог Јована Претече, она постаде невидљива. Ја се онда поклоних Господу, павши лицем на земљу, и дуго се молих. Затим упалих свећу и тамјан, узех мотику и стадох копати призивајући Господа. Док сам копао, силно је одјекивало, јер је земља била тврда као камен. После дугог и заморног копања наиђох на опеке, које уклоних. Тада угледах плочу од камена. И када њу с великом муком извадих, пронађох свештени и маноносни суд, у коме беше чесна и блажена глава Претечина. Обузет радошћу и страхом, узех свећу и тамјан и, усудивши се да додирнем, поклоних се, и опет покрих онај чесни суд, и пођох из пећине. И гле, срете ме на вратима свечесни архимандрит Генадије, који беше дошао у нашу обитељ, уведе ме у пећину, сатвори молитву, и после молитве стаде ми казивати своје виђење: Видех, рече, како обојица стојимо на овом месту где се сада налазимо, и много јечмених хлебова, који беху чисти и светлији од сунца. Затим угледах безброј људи који улажаху у пећину, и из руку наших узимаху оне хлебове. И хлебови не само не нестадоше, него се још множаху. Чувши ово од аве Генадија, мени би јасно да му је то виђење било од Бога, и означава непресушну благодат Крститељеву, која је хтела да се на том месту даје свима обилно. И ја онда испричах њему своје виђење, и показах му то пронађено скупоцено благо, које кад виде он се веома обрадова. И стадосмо се договарати шта да радимо. Ја сам желео да никоме о томе не говоримо одмах, нити да известимо пастира црквеног, епископа емесијског Уранија, него да најпре ову тајну саопштимо блаженом старцу оцу Стефану, прваку испосничког подвига у Даромијском манастиру, па он нека потом каже епископу, са којим је био присни пријатељ. Но када дођосмо у Даромијски манастир, не затекосмо аву Стефана, пошто беше отишао да обиђе друге своје манастире. Тада посласмо по побожног ђакона Киријака, који беше у граду при саборној цркви. Он дође и, пошто нас поздрави у Христу, каза нам виђење које је имао у сну, по свему слично виђењу које виде дивни Генадије. А и ми му казасмо тајну нашу о светом Претечи. На то ђакон Киријак рече, и ава Генадије га подржа, да се о томе одмах извести епископ. Али ја сам био мишљења да чекамо док се старац Стефан врати из околних обитељи. И чекасмо пет дана. Али, кад дође субота, и ми сеђасмо у разговору, ја се изненада сруших на земљу, и падох болестан у постељу од изненадне болести, тако да не могах устати нити што радити. Генадије и Киријак се зачудише беди која ме снађе, и припадоше молитви к Богу за мене. После молитве они ми рекоше: Нe рекосмо ли ти да тајну треба саопштити епископу? Чувши то, ја осудих себе што сам дотле тајио такву тајну, коју је ради славе Божје требало одмах објавити. И лежах болестан. А кад би увече, после прописаног богослужења дођоше к мени свечесни мужеви, Генадије и Киријак, и рекоше: Ми смо се зарекли да ову тајну саопштимо епископу за време јутрења, пре но што се сунце роди. A ja им одговорих: Добра је ваша намера, браћо, и нека буде као што сте решили. - И чим ово изјавих да се слажем с њима, одмах ме болест напусти, и ја оздравих. И одосмо сви заједно у град пре зоре, и сретосмо епископа када је по свршеном јутрењу излазио из цркве, и казасмо му све о јављењу чесне главе Светога Претече. Он се томе веома обрадова, и нареди нам да никоме о томе не причамо и да идемо у манастир. A кад се раздани, он са презвитерима и ђаконима дође у наш манастир. И пошто саборно отслужи свету службу, он приђе ономе месту где беше сасуд са светом главом. И када ђакон возгласи: Преклонивши колена, Господу се помолимо! ми сви падосмо ничице на земљу. И епископ Ураније прочита молитву. И по завршетку молитве извади из земље сасуд са чесном главом. A ca епископом беше и презвитер, коме име беше Малх. Нe верујући, он рече: Откуда овде глава Претечина? И дрзну се те стави руку на сасуд, и додирну косу чесне и свеславне главе, и одмах му се рука осуши и прилепи за сасуд. Видевши ово чудо, сви се удивише. Тада се пастир са присутнима усрдно помоли Богу, те кажњени презвитер једва отрже руку од сасуда. Али остаде болестан. Онда богоугодни пастир са целокупним клиром црквеним узе освећени сасуд са благом у њему, унесе у свету цркву и, положи у светом олтару. И ту остаде, док у граду Емеси не би подигнут засебан божанствени храм Светом Претечи, и благољепије доби своју круну. Када је света глава имала да се пренесе у нови храм, Крститељ се јави у виђењу неверовавшем презвитеру и нареди му да за време преношења стави на сасуд болесну руку своју, и оздравиће. И учинивши то, презвитер одмах получи исцељење. - Довде је казивање блаженог Маркела. Још и свети Симеон Метафраст у Житију преподобне Матроне пише о обретењу чесне главе Претечине овако: У то време човек неки, орући своју њиву, виде на једном месту (где беше она пећина и манастир) огањ где излази из земље. И то виде не једном него много пута. Јер се много дана јављао пламен из земље. Стога тај човек оде у град (у онај дан у који и Маркел с Генадијем и Киријаком беху дошли к епископу) и извести епископа емесиског Уранија. Видевши да је велика ствар по среди, епископ са свештенством отиде на то место, (у пећину, у којој је некада живео јеретик Евстатије). И пошто сатвори молитву, нареди да се на том месту раскопа земља. Када то учинише, би нађен сасуд, у коме је било не злато или сребро, него драгоценије од свих земаљских блага: глава светог Јована Претече и Крститеља Господња. И пронесе се глас о томе свуда. И слеже се силан свет, не само из града Емесе него и из свих околних градова и села. А дође из манастира свог и преподобна Матрона са свима сестрама да се поклони пронађеној глави Светога Јована. И чесна глава та источи из себе миомирисно миро, и свештеници миросаху тим миром сабрани народ, правећи свакоме крст на челу. Од тога мира узе у мали сасудић и преподобна Матрона, желећи да однесе у свој манастир ради благослова. Али се силан народ тискао, тако да није могла проћи. Неки пак, који осетише да она има свето миро, мољаху је много да их мироше тим миром, пошто нису могли да дођу до свештеника. И она, приморана, миросаше их. Обрете се ту и неки слепац, који од рођења свог не беше видео светлости. И он моли Матрону да и њега мироше светим миром. И она му помаза очи, и он одмах прогледа. - Толико свети Метафраст о чесној Претечиној глави. После много година та света глава би свечано пренета из града Емесе у Цариград, и чесно положена у дивној цркви Претечиној на месту Евдомон. А после дуго времена када настаде иконоборачка јерес, иконоборци су не само свете иконе него и светитељске мошти спаљивали, у море и у реке бацали, ногама газили и на друге разне начине бешчестили. Тада неки православци, бежећи из престонице препуне јеретичког безакоња, тајно узеше са собом Крститељеву главу и однеше у Коман, где се некада свети Јован Златоуст преставио. И тамо је у једном сребрном сасуду опет сакрише у земљу. И остаде тамо, никоме знана, све до цара Михаила, сина Теофилова, и матере његове царице Теодоре, који учврстише Православље. У њихово време, по Божјем откривењу, она би опет пронађена, и пресветим патријархом цариградским Игњатијем пренета у Цариград у част и славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин. Вера | View full Странице
  8. Хашки трибунал је завршио свој рад доносећи пресуде генералу Ратку Младићу и шесторици високих функционера бивше Хрватске Републике Херцег Босне у размаку од само недељу дана. Обе пресуде су изазвале хаос и подељена мишљења у медијима а пре свега у региону и у Босни и Херцеговини. Пресуда хрватским генералима их Херцег-Босне изазвала је очекивано незадовољство у хрватској јавности јер је ово прва пресуда Хрватима али и Хрватској за агресију на Бих. Исто тако није добро дочекана ни у српској јавности због тога што за скоро иста дела нису донете пресуде за злочине почињене над српским цивилима у Републици Српској Крајини за време операције Олуја и у Босни и Херцеговини током неколико операција Хрватске војске и хрватског вијећа обране током лета и јесени 1995. године. У Босни су по Хашком трибуналу Срби чинили злочине над свима, Хрвати само над муслиманима Бошњацима а Бошњаци нису уопште чинили злочине. Међутим, кад се упореде реаговања бошњачких лидера, почевши од Бакира Изетбеговића, изгледа да ни њима није много стало до жртава које су побили њихови савезници Хрвати. Стиче се утисак да ће се они лако договорити, јер Срби су по њима прави и опаки злочинци. Бошњацима, али и Хрватима је нарочито криво што Србија није доведена у никакву везу са злочином у Сребреници. Вратимо се сада на два злочина током рата у БиХ која по нама заслужују највећу пажњу. Један је масакр у Сребреници за који главни хашки тужилац Серж Брамерц каже да је геноцид без обзира о томе, како он наводи, колики је број жртава. Други је онај у Ахмићима, који представља по свему судећу, најгнуснији злочин у ратовима на подручју бивше Југославије током деведесетих. У петак, 16. априла 1993. године дошло је до сукоба између ХВО-а и Армије БиХ у насељима општине Витез, међу њима и у Ахмићима. Тог јутра возила ХВО-а блокирала су главне путеве према Ахмићима, а напад на Ахмиће је започео са три стране како би се становништво у бегу усмерило према југу где су војници ХВО-а чекали и пуцали на људе. Мале групе од око 5-10 припадника ХВО-а ишле су од куће до куће, палили их, те убијали или терали мештане. На крају, Ахмићи су тешко разорени. Убијено је 116 особа, од чега су 32 били жене а 11 деца млађа од 18 година. Две локалне џамије су уништене експлозивима. Свет су обишле слике спаљених људских лешева. Према Центру за људска права у Зеници, од 200 бошњачких кућа, спаљено је 180. Хашки трибунал пресудио је да су убиства у Ахмићима била злочин против човечности, а један од заповедника ове акције, Дарио Кордић, осуђен је на 25 година затвора. По повратку из затвора дочекан је као херој у Хрватској, али и код Хрвата у БиХ. Херцегбосанска шесторка у којој се налазио и Слободан Праљак није суђена за овај злочин. Дакле злочин у Сребреници, у ком готово није било цивилних жртава (већина жртава је пала у борбама, а око 800 до 1000 муслиманских бораца је пало у борбама две њихове колоне у „пријатељској паљби“), већ је у њему извршена незаконита и недозвољена егзекуција заробљених војника, међу којима се према досада обрађеним подацима налазила једна жена, окарактерисан је као геноцид, док је злочин у Ахмићима у којима је међу страдалима било више од трећине цивилних жртава окарактерисан као злочин против човечности. Да не кажемо да су егзекуције у Сребреници извршене на најбезболнији могући начин – пуцањем из ватреног оружја (што представља премију у сукобима на подручју бивше Југославије) док су у Ахмићима многи спаљени. Пример ова два злочина приказује колико је праведна правда у Хашком трибуналу, али још више делује поражавајуће то што ни сами Бошњаци не гаје исти пијетет према свим жртвама ронећи крокодилске сузе за поубијаним војницима из Сребренице истовремено заборављајући побијене жене и децу из Ахмића којих се не сећа скоро нико сем њихових прородица и сапатника из логора бивше Херцег-босне. Но политика објашњава све – Запад је објединио хрватске и муслиманске војске у рату против Срба те су као колатерална штета пале у заборав жртве крвавог муслиманско-католичког сукоба. Жељко Ињац http://vidovdan.org/2017/12/01/zeljko-injac-srebrenica-i-ahmici-zasto-svi-znaju-za-prvo-a-niko-ne-pamti-drugo/
  9. Version 1.0.0

    32 downloads

    ЧЕДОМИР МАРЈАНОВИЋ: ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ - ДРУГО, ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ
  10. Обретење главе Светог Јована Крститеља     Обретење значи проналазак. Када Ирод посече Светог Јована Крститеља, непријатељи Претечини се уплашише да ће пророк васкрснути и не дозволише да му се глава сахрани са телом. Иродијада нареди да се глава баци на гомилу измета. Знајући где су бацили Претечину главу, Св. Јована Мироносица је пронађе тамо потајно сахрани на Јелеонској гори. Тамо је глава остала закопана све до IV века.   Прво обретење , десило се када је подвижник Инокентије купио земљу где је глава почивала, наумивши да на том месту подигне цркву и монашку келију. Када је почео да копа темеље, наиђе на главу у глиненом суду и препозна чија је. Уплашивши се да не падне у руке безбожника, поново је закопа на истом месту. По његовом представљењу, црква коју је он саградио била је напуштена и постала је рушевина.   Друго обретење, десило се 452. године. У време цара Константина Великог (306-337), двојици монаха на поклоњењу јерусалимским светињама, јави се у сну Свети Јован, и откри где се налази његова глава. Монаси је откопаше, али се убрзо показа да је нису достојни. Лењи да носе Претечину главу, дадоше је неком грнчару из Емеса да је он носи, не рекавши му шта је у врећи. Претеча се јави том грнчару и рече му да побегне од тих немарних монаха. Он тако и уради, и глава је била код њега. Пред своју смрт, грнчар је предао својој сестри, а после је ишла из руке у руку, док није доспела код монаха Евстратија, који је сакри у пећину. Убрзо се покрај пећине подиже манастир. Игуману тог манастира, Маркелу, јави се у сну Претеча и окри му тајну места његове главе. Тако је 452. године, други пут пронађена Претечина глава и тада је пренешена из Емеса у Халкидон, а одатле у Цариград.   Тропар (глас 4):   Претечина глава засијавши из земље испушта светлост вечну и вернима исцељење. На Небу сабира збор Анђела и на Земљи позива род људски да сложно узносе славу Христу Богу.     Преподобни Еразмо, инок печерски     Наследи велико богатство од својих родитеља, и све утроши на украшење цркава, нарочито на посребрење и позлаћење икона. А када осиромаши и оста без ишта, би презрен од свију. Нашапта му ђаво да је он улудо страћио своје имање: место да га разда сиромасима, он га је дао на украшење цркава. Подаде се Еразмо томе искушењу и поверова, због чега презре себе и паде у очајање и поче живети беспутно и безаконо. Када му се приближи час смртни, скупише се братија око њега и разговараху о његовим гресима, јер он не знађаше за себе. На једном исправи се он у постељи и рече: "Оци и браћо, тако је како велите, грешан сам и непокајан, но ево јавише ми се свети Антоније и Теодосије, а потом и Пресвета Богородица и рекоше да ми је Господ дао још времена за покајање". Још му је Богородица рекла охрабрујуће речи: "Сиромахе имате са собом на сваком месту а цркве моје немате". И поживе још три дана, и покаја се и усну у Господу. Ово нас учи да је ревност за цркву и украшавање цркава богоугодно дело. Свети Еразмо се упокојио 1160. године.
  11. Обретење главе Светог Јована Крститеља Обретење значи проналазак. Када Ирод посече Светог Јована Крститеља, непријатељи Претечини се уплашише да ће пророк васкрснути и не дозволише да му се глава сахрани са телом. Иродијада нареди да се глава баци на гомилу измета. Знајући где су бацили Претечину главу, Св. Јована Мироносица је пронађе тамо потајно сахрани на Јелеонској гори. Тамо је глава остала закопана све до IV века. Прво обретење , десило се када је подвижник Инокентије купио земљу где је глава почивала, наумивши да на том месту подигне цркву и монашку келију. Када је почео да копа темеље, наиђе на главу у глиненом суду и препозна чија је. Уплашивши се да не падне у руке безбожника, поново је закопа на истом месту. По његовом представљењу, црква коју је он саградио била је напуштена и постала је рушевина. Друго обретење, десило се 452. године. У време цара Константина Великог (306-337), двојици монаха на поклоњењу јерусалимским светињама, јави се у сну Свети Јован, и откри где се налази његова глава. Монаси је откопаше, али се убрзо показа да је нису достојни. Лењи да носе Претечину главу, дадоше је неком грнчару из Емеса да је он носи, не рекавши му шта је у врећи. Претеча се јави том грнчару и рече му да побегне од тих немарних монаха. Он тако и уради, и глава је била код њега. Пред своју смрт, грнчар је предао својој сестри, а после је ишла из руке у руку, док није доспела код монаха Евстратија, који је сакри у пећину. Убрзо се покрај пећине подиже манастир. Игуману тог манастира, Маркелу, јави се у сну Претеча и окри му тајну места његове главе. Тако је 452. године, други пут пронађена Претечина глава и тада је пренешена из Емеса у Халкидон, а одатле у Цариград. Тропар (глас 4): Претечина глава засијавши из земље испушта светлост вечну и вернима исцељење. На Небу сабира збор Анђела и на Земљи позива род људски да сложно узносе славу Христу Богу. Преподобни Еразмо, инок печерски Наследи велико богатство од својих родитеља, и све утроши на украшење цркава, нарочито на посребрење и позлаћење икона. А када осиромаши и оста без ишта, би презрен од свију. Нашапта му ђаво да је он улудо страћио своје имање: место да га разда сиромасима, он га је дао на украшење цркава. Подаде се Еразмо томе искушењу и поверова, због чега презре себе и паде у очајање и поче живети беспутно и безаконо. Када му се приближи час смртни, скупише се братија око њега и разговараху о његовим гресима, јер он не знађаше за себе. На једном исправи се он у постељи и рече: "Оци и браћо, тако је како велите, грешан сам и непокајан, но ево јавише ми се свети Антоније и Теодосије, а потом и Пресвета Богородица и рекоше да ми је Господ дао још времена за покајање". Још му је Богородица рекла охрабрујуће речи: "Сиромахе имате са собом на сваком месту а цркве моје немате". И поживе још три дана, и покаја се и усну у Господу. Ово нас учи да је ревност за цркву и украшавање цркава богоугодно дело. Свети Еразмо се упокојио 1160. године. View full Странице
×