Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'другом' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 15 results

  1. Важно је рећи да важећи црквени Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у САД, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД…? Владика западноамерички Максим (Васиљевић), ако је судити по написима у штампи, најконтроверзнији је великодостојник Српске православне цркве. Не устручавајући се да мисли мимо “главног тока” и да те мисли јавно образлаже, прилично често је мета напада конзервативаца, како у цркви, тако и ван ње. Његовим се именом и ставовима баве медији, црквени Сабори, а недавно је био повод прилично оштре преписке патријарха Иринеја и умировљеног владике Атанасија (Јевтића). У последњих годину дана појединци су га осуђивали због екуменизма, сепаратизма, дарвинизма, источног папизма (подршке Васељенском патријарху), а стигао је да се отворено супротстави и државном врху на челу са председником Вучићем због његове политике на Kосову, и политике генерално. Интервју са једним од млађих српских владика (рођен 1968.године у Фочи) водили смо непосредно након централне епархијске (западноамеричке) прославе 800 година аутокефалности СПЦ, организоване у Парохији у Сан Габријелу, једној од најстаријих у целој Америци. Владико, једном приликом изјавили сте како сматрате да у таквим приликама треба славити јединство, а не “некакву независност”. На шта сте конкретно мислили? -Стицање аутокефалије се у историји увек разумевало као препознавање духовног сазревања једне помесне Цркве у њеном уздизању до равноправног учесника у свесветском збивању спасења, као и бризи за Цркву по свој васељени. Аутокефалност указује на пуну самосталност једне црквене целине у погледу избора епископата и уређења укупног црквеног живота, но она је истовремено и позив на шире црквено јединство. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Нема те димензије коју Сава није препородио, те „овај пак благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освешта у српској земљи“, како је 1252. године записао Епископ Теофил уз препис Kрмчије Светога Саве. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Тако је и наша прослава у Сан Габријелу у Kалифорнији практично била сусрет помесности са универзалношћу, сусретање једне српске епархије са васељенским Православљем. Ми смо свесни свога места у оквирима православног света и тај реализам нас чини будним и одговорним. Према устаљеном поретку, када су на једној прослави присутни поглавари православних јурисдикција (каквих у Америци има више), тада се служи према поретку диптихâ, што ће рећи да началствује (предводи службу) предстојатељ најстарије православне јурисдикције. У суботу је то био Митрополит Јосиф из Антиохијске Цркве (трећа по реду у православљу), а када је пристигао за недељну литургију началствовао је архиепископ Елпидофор из Васељенске патријаршије. Он је свима пренео честитку Васељенског патријарха поводом српске аутокефалности, а и други представници цркава су пренели поздраве својих предстојатеља (антиохијског, руског, румунског итд.). У суботу су појали богослови Призренске богословије по старом српском напеву (певничко појање), док је у недељу било полифоно појање хора из једне од наших парохија. И још да нескромно додам да сам још 2016. године саставио предлог – образложење нашем Сабору архијереја да Српска Црква 2019. године прослави 800 година своје аутокефалности. Тај предлог за одлуку је Сабору поднео епископ жички Јустин, што је Сабор једногласно усвојио. Такође, на мој предлог Већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2015. године, одлучено је да ова установа у сарадњи са Синодом припреми међународни Симпосион посвећен нашем јубилеју који је одржан у децембру 2018. и којим је отпочело празновање овог јубилеја у нашој Цркви. Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве. У најбољој калифорнијској винарији, чији је власник српског порекла г. Божидар Kвин, ова Епархија је произвела црвено вино по именом “Аутоцепхалy 1219-2019” које се служило током прославе. Из тог духовног јединства, да се надовежем на претходно питање, извире и реч саборност, чини ми се веома значајна када говоримо о српском народу и његовој цркви. Kолико смо изгубили од те саборности у протеклим тешким временима. И шта учинити да је поново вратимо, да се више не делимо по овим и оним основама? -Биће да је саборност најскупља православна реч. Црква је по природи саборно-католичанска. „Саборност“, пак, као друштвени концепт посебно су наглашавали словенофили у 19. веку, видећи у Цркви више једно “харизматично друштво” а мање “тело Христово”. Саборност или целина не сме да буде науштрб појединца или личности. Србима је потребна саборност као уређени живот са поштовањем институција, али уз уважавање личних харизми. Темељни проблем сваке заједнице састоји се у третирању појединца. Појединац не сме представљати део неке свете целине да би се могао принети на жртву Молоху друштва. За античку философију јединство и тоталитет бића – чега је појединац само део – представља највећу вредност. Платон нам ово јасно ставља до знања када каже: „целина није створена због тебе, већ си ти створен због ње“. Међутим, као што истиче апостол Павле, црквена заједница (он има у виду евхаристијску заједницу) мора да потврђује и освећује не само тоталитет и целину, него и посебност њених чланова. Пастирски рад у духу саборности је велики крст, с обзиром да стално пролазите кроз оспоравање и критику. Но то није ништа ново. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, мој светитељ заштитник Максим Исповедник (580-662) током целог живота је трпео оптужбе и клевете како по питању вере тако и живота. Чак је био оптужен да је издао Египат, Александрију и Африку Сараценима, као и да је био саучесник у завери егзарха Григорија у Kартагини. Наравно, оптужбе су изношене без икакве евиденције и доказа о његовој укључености у било какве завере. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Недавно се, а после Сабора у Чикагу (манастирима Нова Грачаница и Свети Сава у Либертивилу), повела полемика око промене Устава, тачније оног његовог дела у коме је промењено име наше Цркве/Епархија на овим просторима из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у САД“. Неки су замерили и исказали бојазан што се у том имену више не помиње Српска православна црква… -Не желим да аутоматски осудим оне који су погрешно тумачили овај поступак у духу теорије завере иако ме та лаковерност код дела јавности често растужи. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Верујем да је одличан одговор на Ваше питање дао свештеник о. Василије Вранић. Недавно сам и ја о томе давао објашњење које бих сажео на следећи начин…Не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора наше Цркве којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“. Сабор је од почетка до данас оснивао епархије по разним областима. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. Докле год се важење тог Устава територијално односило на одређене територије логично је било да се у Уставу помиње дата област (испрва Епархија Америчкоканадска, потом Српска Црква у САД и Kанади, а од 2008. године „кровни назив“ СПЦ у Северној и Јужној Америци). Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Познато је, такође, да ни у једној другој области на којој се простире Српска Црква не постоји ентитет који се назива „Српска Православна Црква“. Свуда, како у отаџбини тако и у расејању, постоје само српске православне Епархије дате области. Према томе, ми смо спровели одлуку Светог Архијерејског Сабора из 2018. године који је одобрио, обратите пажњу на формулацију, „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Да ли је ипак било неопходно мењати име Цркви/Епархијама у Америци? -Понављам да име није промењено него је промењен само „кровни назив“ за црквени ентитет на који се односи наш Устав. Сасвим је јасно да не можете Устав замишљати да покрива два континента када се његове одредбе поштују само у САД. Устав није сакрални него организациони документ који дефинише оквире у којима се креће Црква, између осталог, и у одређеном ванцрквеном контексту. Различити статус Цркве у појединим друштвима утиче и на унутарцрквену организацију и због тога је апсурдно да нпр. Епархија у Бразилу и она у САД имају исти устав. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. У нашим Епархијама и међу великом већином свештенства у ком пламти жар служења, приметна је слобода и благодат Божија. Свеукупна делатност наше Цркве у Америци служи српској части и угледу јер је једино Црква изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни свога владичанског достојанства, које више потиче из служења народу него из моћи, епископ Лонгин, епископ Иринеј и ја настојимо да обједињујемо раздељено и да превазилазимо политичке последице дубоких српских деоба. Епископе Лонгина, Иринеја и моју маленкост на том путу неће зауставити медијски манипуланти, којих, нажалост, има и у свештеничком чину. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. Тај детаљ око промене имена доведен је у везу са одлукама Kритског Сабора, на коме је Васељенска патријаршија наново положила право на управљање црквама у тзв. Варварским земљама/народима позивајући се на 4. Васељенски сабор 451. године у Халкидону, из чега следи да треба да постоји само једна Православна црква у Америци, у којој би били сви: Срби, Грци, Руси, Арапи, Јермени, Грузини…Има ли основа да се повезују ове две ствари/догађаја/чина? -То двоје се само у машти појединаца може довести у везу (а видим да има таквих са врло бујном маштом). Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Међутим, једно су жеље а друго су могућности. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Плод тога је документ о дијаспори Светог и Великог Сабора усвојен и пре Kрита и на самом Kриту. Kада прочитате тај документ видећете да он не садржи спорне елементе, а најмање примесе тобожњег источног папизма или нечег слично томе. Он упућује на синергијско деловање Цркве и онемогућава било чија једнострана решења. . Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД. Обратите пажњу шта је он написао: „Можда није далеко време када ће у Америци бити створена једна Православна Црква Америке, у којој ће се ујединити сви православни народи Америке. То ће бити јединствена Православна Црква са једним центром и седиштем црквене власти у Америци. Примећујем и сада код појединих православних народа овде, такву тежњу и такво расположење… Kада, Божјим Промислом, дође и сазри време за остварење јединства, биће то радост многих. Не сумњам да ће великодостојници и поглавари наших Цркавâ, Европе, Азије и Африке, руковођени мудрошћу Светога Духа, показати љубав и разумевање, дајући сагласност и благослов за успостављање једне нове сестринске Цркве у Америци“. Што се нас тиче, додао је негде друго Епископ Николај, „ми Срби желимо да то (стварање једне аутокефалне Цркве у САД) гурнемо што даље у будућност… Али СПЦ треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи“ (Николајево писмо Епископу Дионисију од 27. 8. 1951, као и писма другим лицима тог времена, затим његов говор на ВИИ Црквено-народном Сабору у Либертивилу 1952, и његов чланак у Сабрана Дела, књ. XИИИ, стр. 578, Химелстир 1986). Дакле, та тема јединственог деловања Православне Цркве у Америци није од јуче, нити је њу наметнула садашња генерација епископа и свештеника, него су о њој, као што видите, на врло деликатан и отворен начин размишљали и светитељи, највећи српски црквени умови. Верујем да је деловање садашњег српског епископата у Америци на линији става Св. Владике Николаја, тог најсвестранијег српског културног прегаоца међу епископима XX века, али и целокупне наше Цркве. Истовремено, ми следимо опредељење наше Цркве да критски став о дијаспори примењује на правилан начин. Kако се Ви изјашњавате и размишљате по питању одлуке Kритског сабора и односа Васељенске патријаршије према црквама „у расејању“? -На Светом и Великом Сабору на Kриту није било говора о било каквим претензијама Васељенске патријаршије према дијаспори. Нико није изнео било какав приговор. Усвојен је документ које су још пре самог Сабора потписале све помесне аутокефалне Цркве, укључујући и Српску, да се организација Цркве у дијаспори постави на предањским основама. Они који се на Предање позивају само онда када им одговара за тренутне потребе треба да се питају зашто и питање дијаспоре не стављају у светлост Предања. Треба добро познавати историју Цркве. Идеја уређења дијаспоре и слично није нова. Ми смо недавно објавили на енглеском језику документа Свеправославног сабора из 1923. године на коме је учествовао митрополит Гаврило Дожић, потоњи српски патријарх, који је са уважавањем говорио о Васељенској патријаршији поштујући је као прву међу равнима, рекавши на крају скупа: „Можемо заиста и без устручавања данас да кажемо да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних цркава и будући утеловљена у првопрестолној цркви Kонстантинопоља представља чврст темељ на основу кога Православље сија у свој својој слави и лепоти“. Слично је мислио и Владика Николај када је 4. новембра 1948. честитао грчком архиепископу Атинагори његов избор за Васељенског патријарха па је написао: „Наоружани свим неопходним духовним оруђем, бићете способни, уверен сам, да у реалности будете Васељенски патријарх, што значи: мислећи, молећи се и бринући о Православљу уопште, а не само о малој заједници у Цариграду“. Мислим да је то права мера и да је то пут којим Васељенска патријаршија треба да настави да ходи: да координише делатно свеправославно сведочење ради спасења овога света који вапи за Истином. Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем Вас је један владика из Србије оптужио због јавног позива верницима и свештеницима да без страха саслужују са свештеницима свих православних епархија, укључујући и Цариградску… Шта је била смисао тог позива? -Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем. То је показала и наша прослава аутокефалности пре неки дан. Осим тога, и његов и мој став на неки начин је оправдао Свети Архијерејски Сабор наше Цркве када је у посебном саопштењу о Украјини рекао: „Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православним Црквама“. Дакле, ништа друго и другачије ни ја нисам тврдио, а изгледа да се и он напослетку с тиме сложио. Међу епископима су могући неспоразуми, али је важно да се они разреше на миран начин, уз поштовање и братску љубав. Kада је 1938. године дошло је до избора новога патријарха Српске Цркве, те је изабран митрополит др Гаврило Дожић, тада као одраз трзавица у Цркви (у вези борбе против Kонкордата) у избором Сабору нису из протеста учествовали петорица епископа: др Николај Велимировић, др Иринеј Ђорђевић, др Георгије Зубковић, др Тихон Радовановић и Мирон Николић (последња двојица су били и болесни). Немојмо да на црквена збивања гледамо идилично, него их посматрајмо као поприште слободе и одмеравања ставова и мишљења. Односи патријарха Гаврила и Владике Николаја су у једном тренутку достигли критичну тачку, али су они, посредством пријатеља, августа 1940. успели да изгладе неспоразум. Примери размирица међу епископима могу бити веома поучни. О томе доста можете сазнати у књизи Епископа Атанасија (Јевтића) „Патрологија”, а за нашу историју, на пример, у књизи Епископа Саве Вуковић, “Српски јерарси”. Замерено Вам је и поређење (не)канонског добијања аутокефалности наше и Украјинске цркве, у оба случаја указом Васељенског патријарха. Могу ли се та два случаја поредити, с обзиром на проток времена и околности? -По питању наше аутокефалности мој став се у потпуности подудара са званичном црквеном историографијом. О тој теми сам писао као научник, а не као идеолог. Идеолошки манир је, нажалост, одлика третирања овог питања данас. Нисам поредио та два случаја ад литтерам него сам истакао да у оба случаја будућност даје суд о појединачним историјским потезима. Ма колико били убеђени у своја гледишта, треба да будемо спремни да нас Божији суд може изненадити, па и демантовати. Поменуо сам да је против нашег стицања аутокефалности било неких приговора у 13. веку (као, уосталом, и против нашег уздизања на степен патријаршије у 14. веку), али будућност је показала да је то било неоправдано. Штавише, дарована аутокефалија Српској Цркви је била благослов за како за наш народ тако и за укупно Православље. По питању новијих дешавања на свеправославном нивоу желео сам да кажем да дата криза, промислом Божијим, може да доведе и до дубљег јединства и помирења. Kао што видите, мој став је био и остао помирљив, непристрасан, а суд о његовој исправности даће будућност. Говорио сам о томе у нади да и код других постоји неопходан степен разумевања и отворености за мало другачији угао посматрања. Од појединих сам погрешно схваћен, али верујем да ће најновије иницијативе на свеправославном нивоу довести до жељеног расплета. Извор: Serbiantimes.info View full Странице
  2. Важно је рећи да важећи црквени Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у САД, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД…? Владика западноамерички Максим (Васиљевић), ако је судити по написима у штампи, најконтроверзнији је великодостојник Српске православне цркве. Не устручавајући се да мисли мимо “главног тока” и да те мисли јавно образлаже, прилично често је мета напада конзервативаца, како у цркви, тако и ван ње. Његовим се именом и ставовима баве медији, црквени Сабори, а недавно је био повод прилично оштре преписке патријарха Иринеја и умировљеног владике Атанасија (Јевтића). У последњих годину дана појединци су га осуђивали због екуменизма, сепаратизма, дарвинизма, источног папизма (подршке Васељенском патријарху), а стигао је да се отворено супротстави и државном врху на челу са председником Вучићем због његове политике на Kосову, и политике генерално. Интервју са једним од млађих српских владика (рођен 1968.године у Фочи) водили смо непосредно након централне епархијске (западноамеричке) прославе 800 година аутокефалности СПЦ, организоване у Парохији у Сан Габријелу, једној од најстаријих у целој Америци. Владико, једном приликом изјавили сте како сматрате да у таквим приликама треба славити јединство, а не “некакву независност”. На шта сте конкретно мислили? -Стицање аутокефалије се у историји увек разумевало као препознавање духовног сазревања једне помесне Цркве у њеном уздизању до равноправног учесника у свесветском збивању спасења, као и бризи за Цркву по свој васељени. Аутокефалност указује на пуну самосталност једне црквене целине у погледу избора епископата и уређења укупног црквеног живота, но она је истовремено и позив на шире црквено јединство. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Нема те димензије коју Сава није препородио, те „овај пак благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освешта у српској земљи“, како је 1252. године записао Епископ Теофил уз препис Kрмчије Светога Саве. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Тако је и наша прослава у Сан Габријелу у Kалифорнији практично била сусрет помесности са универзалношћу, сусретање једне српске епархије са васељенским Православљем. Ми смо свесни свога места у оквирима православног света и тај реализам нас чини будним и одговорним. Према устаљеном поретку, када су на једној прослави присутни поглавари православних јурисдикција (каквих у Америци има више), тада се служи према поретку диптихâ, што ће рећи да началствује (предводи службу) предстојатељ најстарије православне јурисдикције. У суботу је то био Митрополит Јосиф из Антиохијске Цркве (трећа по реду у православљу), а када је пристигао за недељну литургију началствовао је архиепископ Елпидофор из Васељенске патријаршије. Он је свима пренео честитку Васељенског патријарха поводом српске аутокефалности, а и други представници цркава су пренели поздраве својих предстојатеља (антиохијског, руског, румунског итд.). У суботу су појали богослови Призренске богословије по старом српском напеву (певничко појање), док је у недељу било полифоно појање хора из једне од наших парохија. И још да нескромно додам да сам још 2016. године саставио предлог – образложење нашем Сабору архијереја да Српска Црква 2019. године прослави 800 година своје аутокефалности. Тај предлог за одлуку је Сабору поднео епископ жички Јустин, што је Сабор једногласно усвојио. Такође, на мој предлог Већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2015. године, одлучено је да ова установа у сарадњи са Синодом припреми међународни Симпосион посвећен нашем јубилеју који је одржан у децембру 2018. и којим је отпочело празновање овог јубилеја у нашој Цркви. Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве. У најбољој калифорнијској винарији, чији је власник српског порекла г. Божидар Kвин, ова Епархија је произвела црвено вино по именом “Аутоцепхалy 1219-2019” које се служило током прославе. Из тог духовног јединства, да се надовежем на претходно питање, извире и реч саборност, чини ми се веома значајна када говоримо о српском народу и његовој цркви. Kолико смо изгубили од те саборности у протеклим тешким временима. И шта учинити да је поново вратимо, да се више не делимо по овим и оним основама? -Биће да је саборност најскупља православна реч. Црква је по природи саборно-католичанска. „Саборност“, пак, као друштвени концепт посебно су наглашавали словенофили у 19. веку, видећи у Цркви више једно “харизматично друштво” а мање “тело Христово”. Саборност или целина не сме да буде науштрб појединца или личности. Србима је потребна саборност као уређени живот са поштовањем институција, али уз уважавање личних харизми. Темељни проблем сваке заједнице састоји се у третирању појединца. Појединац не сме представљати део неке свете целине да би се могао принети на жртву Молоху друштва. За античку философију јединство и тоталитет бића – чега је појединац само део – представља највећу вредност. Платон нам ово јасно ставља до знања када каже: „целина није створена због тебе, већ си ти створен због ње“. Међутим, као што истиче апостол Павле, црквена заједница (он има у виду евхаристијску заједницу) мора да потврђује и освећује не само тоталитет и целину, него и посебност њених чланова. Пастирски рад у духу саборности је велики крст, с обзиром да стално пролазите кроз оспоравање и критику. Но то није ништа ново. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, мој светитељ заштитник Максим Исповедник (580-662) током целог живота је трпео оптужбе и клевете како по питању вере тако и живота. Чак је био оптужен да је издао Египат, Александрију и Африку Сараценима, као и да је био саучесник у завери егзарха Григорија у Kартагини. Наравно, оптужбе су изношене без икакве евиденције и доказа о његовој укључености у било какве завере. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Недавно се, а после Сабора у Чикагу (манастирима Нова Грачаница и Свети Сава у Либертивилу), повела полемика око промене Устава, тачније оног његовог дела у коме је промењено име наше Цркве/Епархија на овим просторима из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у САД“. Неки су замерили и исказали бојазан што се у том имену више не помиње Српска православна црква… -Не желим да аутоматски осудим оне који су погрешно тумачили овај поступак у духу теорије завере иако ме та лаковерност код дела јавности често растужи. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Верујем да је одличан одговор на Ваше питање дао свештеник о. Василије Вранић. Недавно сам и ја о томе давао објашњење које бих сажео на следећи начин…Не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора наше Цркве којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“. Сабор је од почетка до данас оснивао епархије по разним областима. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. Докле год се важење тог Устава територијално односило на одређене територије логично је било да се у Уставу помиње дата област (испрва Епархија Америчкоканадска, потом Српска Црква у САД и Kанади, а од 2008. године „кровни назив“ СПЦ у Северној и Јужној Америци). Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Познато је, такође, да ни у једној другој области на којој се простире Српска Црква не постоји ентитет који се назива „Српска Православна Црква“. Свуда, како у отаџбини тако и у расејању, постоје само српске православне Епархије дате области. Према томе, ми смо спровели одлуку Светог Архијерејског Сабора из 2018. године који је одобрио, обратите пажњу на формулацију, „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Да ли је ипак било неопходно мењати име Цркви/Епархијама у Америци? -Понављам да име није промењено него је промењен само „кровни назив“ за црквени ентитет на који се односи наш Устав. Сасвим је јасно да не можете Устав замишљати да покрива два континента када се његове одредбе поштују само у САД. Устав није сакрални него организациони документ који дефинише оквире у којима се креће Црква, између осталог, и у одређеном ванцрквеном контексту. Различити статус Цркве у појединим друштвима утиче и на унутарцрквену организацију и због тога је апсурдно да нпр. Епархија у Бразилу и она у САД имају исти устав. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. У нашим Епархијама и међу великом већином свештенства у ком пламти жар служења, приметна је слобода и благодат Божија. Свеукупна делатност наше Цркве у Америци служи српској части и угледу јер је једино Црква изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни свога владичанског достојанства, које више потиче из служења народу него из моћи, епископ Лонгин, епископ Иринеј и ја настојимо да обједињујемо раздељено и да превазилазимо политичке последице дубоких српских деоба. Епископе Лонгина, Иринеја и моју маленкост на том путу неће зауставити медијски манипуланти, којих, нажалост, има и у свештеничком чину. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. Тај детаљ око промене имена доведен је у везу са одлукама Kритског Сабора, на коме је Васељенска патријаршија наново положила право на управљање црквама у тзв. Варварским земљама/народима позивајући се на 4. Васељенски сабор 451. године у Халкидону, из чега следи да треба да постоји само једна Православна црква у Америци, у којој би били сви: Срби, Грци, Руси, Арапи, Јермени, Грузини…Има ли основа да се повезују ове две ствари/догађаја/чина? -То двоје се само у машти појединаца може довести у везу (а видим да има таквих са врло бујном маштом). Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Међутим, једно су жеље а друго су могућности. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Плод тога је документ о дијаспори Светог и Великог Сабора усвојен и пре Kрита и на самом Kриту. Kада прочитате тај документ видећете да он не садржи спорне елементе, а најмање примесе тобожњег источног папизма или нечег слично томе. Он упућује на синергијско деловање Цркве и онемогућава било чија једнострана решења. . Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД. Обратите пажњу шта је он написао: „Можда није далеко време када ће у Америци бити створена једна Православна Црква Америке, у којој ће се ујединити сви православни народи Америке. То ће бити јединствена Православна Црква са једним центром и седиштем црквене власти у Америци. Примећујем и сада код појединих православних народа овде, такву тежњу и такво расположење… Kада, Божјим Промислом, дође и сазри време за остварење јединства, биће то радост многих. Не сумњам да ће великодостојници и поглавари наших Цркавâ, Европе, Азије и Африке, руковођени мудрошћу Светога Духа, показати љубав и разумевање, дајући сагласност и благослов за успостављање једне нове сестринске Цркве у Америци“. Што се нас тиче, додао је негде друго Епископ Николај, „ми Срби желимо да то (стварање једне аутокефалне Цркве у САД) гурнемо што даље у будућност… Али СПЦ треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи“ (Николајево писмо Епископу Дионисију од 27. 8. 1951, као и писма другим лицима тог времена, затим његов говор на ВИИ Црквено-народном Сабору у Либертивилу 1952, и његов чланак у Сабрана Дела, књ. XИИИ, стр. 578, Химелстир 1986). Дакле, та тема јединственог деловања Православне Цркве у Америци није од јуче, нити је њу наметнула садашња генерација епископа и свештеника, него су о њој, као што видите, на врло деликатан и отворен начин размишљали и светитељи, највећи српски црквени умови. Верујем да је деловање садашњег српског епископата у Америци на линији става Св. Владике Николаја, тог најсвестранијег српског културног прегаоца међу епископима XX века, али и целокупне наше Цркве. Истовремено, ми следимо опредељење наше Цркве да критски став о дијаспори примењује на правилан начин. Kако се Ви изјашњавате и размишљате по питању одлуке Kритског сабора и односа Васељенске патријаршије према црквама „у расејању“? -На Светом и Великом Сабору на Kриту није било говора о било каквим претензијама Васељенске патријаршије према дијаспори. Нико није изнео било какав приговор. Усвојен је документ које су још пре самог Сабора потписале све помесне аутокефалне Цркве, укључујући и Српску, да се организација Цркве у дијаспори постави на предањским основама. Они који се на Предање позивају само онда када им одговара за тренутне потребе треба да се питају зашто и питање дијаспоре не стављају у светлост Предања. Треба добро познавати историју Цркве. Идеја уређења дијаспоре и слично није нова. Ми смо недавно објавили на енглеском језику документа Свеправославног сабора из 1923. године на коме је учествовао митрополит Гаврило Дожић, потоњи српски патријарх, који је са уважавањем говорио о Васељенској патријаршији поштујући је као прву међу равнима, рекавши на крају скупа: „Можемо заиста и без устручавања данас да кажемо да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних цркава и будући утеловљена у првопрестолној цркви Kонстантинопоља представља чврст темељ на основу кога Православље сија у свој својој слави и лепоти“. Слично је мислио и Владика Николај када је 4. новембра 1948. честитао грчком архиепископу Атинагори његов избор за Васељенског патријарха па је написао: „Наоружани свим неопходним духовним оруђем, бићете способни, уверен сам, да у реалности будете Васељенски патријарх, што значи: мислећи, молећи се и бринући о Православљу уопште, а не само о малој заједници у Цариграду“. Мислим да је то права мера и да је то пут којим Васељенска патријаршија треба да настави да ходи: да координише делатно свеправославно сведочење ради спасења овога света који вапи за Истином. Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем Вас је један владика из Србије оптужио због јавног позива верницима и свештеницима да без страха саслужују са свештеницима свих православних епархија, укључујући и Цариградску… Шта је била смисао тог позива? -Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем. То је показала и наша прослава аутокефалности пре неки дан. Осим тога, и његов и мој став на неки начин је оправдао Свети Архијерејски Сабор наше Цркве када је у посебном саопштењу о Украјини рекао: „Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православним Црквама“. Дакле, ништа друго и другачије ни ја нисам тврдио, а изгледа да се и он напослетку с тиме сложио. Међу епископима су могући неспоразуми, али је важно да се они разреше на миран начин, уз поштовање и братску љубав. Kада је 1938. године дошло је до избора новога патријарха Српске Цркве, те је изабран митрополит др Гаврило Дожић, тада као одраз трзавица у Цркви (у вези борбе против Kонкордата) у избором Сабору нису из протеста учествовали петорица епископа: др Николај Велимировић, др Иринеј Ђорђевић, др Георгије Зубковић, др Тихон Радовановић и Мирон Николић (последња двојица су били и болесни). Немојмо да на црквена збивања гледамо идилично, него их посматрајмо као поприште слободе и одмеравања ставова и мишљења. Односи патријарха Гаврила и Владике Николаја су у једном тренутку достигли критичну тачку, али су они, посредством пријатеља, августа 1940. успели да изгладе неспоразум. Примери размирица међу епископима могу бити веома поучни. О томе доста можете сазнати у књизи Епископа Атанасија (Јевтића) „Патрологија”, а за нашу историју, на пример, у књизи Епископа Саве Вуковић, “Српски јерарси”. Замерено Вам је и поређење (не)канонског добијања аутокефалности наше и Украјинске цркве, у оба случаја указом Васељенског патријарха. Могу ли се та два случаја поредити, с обзиром на проток времена и околности? -По питању наше аутокефалности мој став се у потпуности подудара са званичном црквеном историографијом. О тој теми сам писао као научник, а не као идеолог. Идеолошки манир је, нажалост, одлика третирања овог питања данас. Нисам поредио та два случаја ад литтерам него сам истакао да у оба случаја будућност даје суд о појединачним историјским потезима. Ма колико били убеђени у своја гледишта, треба да будемо спремни да нас Божији суд може изненадити, па и демантовати. Поменуо сам да је против нашег стицања аутокефалности било неких приговора у 13. веку (као, уосталом, и против нашег уздизања на степен патријаршије у 14. веку), али будућност је показала да је то било неоправдано. Штавише, дарована аутокефалија Српској Цркви је била благослов за како за наш народ тако и за укупно Православље. По питању новијих дешавања на свеправославном нивоу желео сам да кажем да дата криза, промислом Божијим, може да доведе и до дубљег јединства и помирења. Kао што видите, мој став је био и остао помирљив, непристрасан, а суд о његовој исправности даће будућност. Говорио сам о томе у нади да и код других постоји неопходан степен разумевања и отворености за мало другачији угао посматрања. Од појединих сам погрешно схваћен, али верујем да ће најновије иницијативе на свеправославном нивоу довести до жељеног расплета. Извор: Serbiantimes.info
  3. Свете тајне наше Православне Цркве су намењене освећивању и преображавању у човековом земаљском животу. Исто тако и брак, који је „тајна велика“ (Еф. 5:32) представља испољавање и остварење љубави у Цркви. У Тајни брака, кроз сједињење мушкарца и жене „Црква показује дар ‘вечног живота’“ (1 Тим. 6:19). Односи супружника постају црквени догађај који се пре свега остварује у Цркви. Може се рећи да је то искуство учествовања у општењу светих. Није случајно што је поређење брачног савеза са Црквом од самог почетка постало заједничко учење у светом предању наше Цркве. Због тога се и сам брак или породица карактеришу као „домаћа црква“ (в. Рим. 16:5, 1 Кор. 16:19, Кол. 4:15). Свети Јован Златоусти каже: „Велика је врлина градити домаћу цркву“ (PG 61:376). Прихватање брака и свест о његовој светости односили су се на клир од самог оснивања Цркве. Сви знамо да је међу светим апостолима било ожењених људи (уп. Мт. 8:14, Дап. 21:9). Зато се у нашој Православној Цркви не примењује принцип обавезне безбрачности за свештенослужитеље, као што то, нажалост, видимо код јеретика-паписта. Напротив, Прво правило Гангрског сабора изриче анатему онима који се гнушају брака (Свод правила, 3:100), а по четвртом правилу истог овог сабора анатеми подлеже онај ко осуђује ожењене свештенике и даје предност безбрачнима као чистијима (исто, 103. Такође в. Гангр. 10). Овде треба истаћи да је безбрачност у монашком животу посебан дар који Бог даје човеку који жели и тежи томе да постане монах. Сам Господ нам је рекао: „Не могу сви примити ту реч до они којима је дано“ (Мт. 19: 11). Апостол Павле недвосмислено разјашњава питање брака свештенослужитеља. Он у посланици Тимотеју пише: „Али епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава“ (1 Тим. 3:2). [Напомена: Кад су епископи почели да се бирају од монаха обустављено је важење прописа о једнобрачности.] Апостол нам у наставку каже: „Ђакони да буду мужеви једне жене, који добро управљају дјецом и својим домовима“ (1 Тим. 3:12). Слично поучава Тита: „Да поставиш по свима градовима старешине, као што ти ја заповедих: Ако је ко без мане, једне жене муж, и има децу верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (1 Тит. 1:5-6). Да би показали своје апсолутно поштовање светости и тајне брака свештенослужитеља свети оци су у тринаестом правилу VI Васељенског сабора одредили да треба забранити свештенослужење онима који спречавају брачну везу, а ако неко бива упоран у томе, треба га лишити чина (в. Свод правила, 2:333). Међутим, као што је очигледно из текста Новог Завета, свештенослужитељи треба да се придржавају једнобрачности. Апостолска правила очигледно налажу да свештеник треба да буде „муж једне жене, једнобрачан“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 2:14). Тако треба да буде зато што паралела између савеза двоје људи у тајни брака и везе између Христа и Цркве од почетка поставља клирицима правило једнобрачности. Пошто постоји једна глава – Христос, и једно тело – Црква, и свештенослужитељ који је чувар Цркве – Христовог Тела, не може имати мноштво тела. Свети Григорије Богослов о томе говори на следећи начин: „Чини ми се да овде реч Божија не одобрава двобрачност, јер кад би било два Христа, била би и два мужа, и две жене, а ако је Христос један, једна глава Цркве, и тело је једно, а свако друго ће бити одбачено (PG, 36:292). Двобрачност се по учењу светих отаца по икономији (снисхођењу) дозвољава за мирјане, при чему се одређује епитимија (в. 1 Кор. 6:8, 7:28), али представља препреку за свештенство кад су у питању кандидати за свештенослужитеље. Апологета Атинагора је категоричан по питању једнобрачности клира сматрајући други брак „прељубом у пристојном обличју“ и објашњава: „Онај који одступа од прве жене, чак и ако је умрла, јесте прикривени прељубочинац, зато што преступа одлуку Божију, јер је Бог на почетку створио једног мужа и једну жену – као и зато што нарушава најблискију везу између тела и тела“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 4:30820-21). Тако Апостолски сабор седамнаестим правилом јасно забрањује да у клир буде примљен онај ко је ступио у други брак: „Ко се после светог крштења обавезао у два брака, или је имао наложницу, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште може бити на списку свештеног чина.“ (Свод правила, 2:33). Фраза „после крштења“ значи да се сваки грех који је постојао пре тајне омива у њој, дакле, не спречава онога ко „се обавезао у два брака“ да буде примљен у клир. Ипак се објашњава да ако је до склапања другог брака дошло после крштења, то представља разлог за искључивање из редова свештенослужитеља. Аристон је категоричан: „Није свет нико ко има два брака. Нико ко има два брака на може се примити међу свештенослужитеље“ (в. К. Костопулос. Препреке за свештенство и прекршаји који доводе до лишавања духовног чина. Издавачка кућа „Григори“, стр. 98-102). Исто тако, осамдесет седмо правило Василија Великог које се базира на тадашњој устаљеној традицији, искључује могућност ступања у духовни чин за људе који су склопили други брак: „Двобрачнима правило у потпуности забрањује свештенослужење“ (Свод правила, 4:260). Свети Епифаније, са своје стране, истиче да двобрачни не може бити примљен у клир, чак и ако је узрок двобрачности било удовиштво, јер је част свештенства неизмерна, и зато се ни ничим не сме запрљати. Он каже: „И заиста, света Божија проповед после Христовог доласка, због превасходства части свештенства, не дозвољава да свештеници постану они који су после смрти жене из првог брака, склопили други брак. И света Божија Црква се овога тачно придржава“ (Грчка патрологија, 41:1024А). И премда је „свештенство заштићено од двобрачности“ (в. PG, 41:1033D) Светим Писмом, светим канонима и учењем светих отаца, Патријарх васељенски Вартоломеј, и Синод који делује уз њега, предузимају поступке који сеју смутњу у нашој Православној Цркви вређајући овог пута „страшну тајну многопоштованог свештенства“ Грчка патрологија, 48:1067) увођењем светогрдне дозволе за други брак свештенослужитеља који су обудовели или које су напустиле супруге. Кршење одредаба, како Светог Писма, тако и светих канона, је очигледно и срамотно. Изгледа да приоритет Васељенског престола представља подривање основа Православне Цркве и дрско рушење њених стубова – светих канона. Ово се не односи само на други брак свештеника, већ и на друга питања догматског и канонског карактера. У складу са горе наведеним не би требало покретати питање двобрачности клира, пошто оно представља препреку за примање духовног звања за мирјане – чланове Цркве. Јасно и недвосмислено је формулисано да Црква предвиђа да се „даровима свештенства пре свега украшавају уздржани међу једнобрачнима и они који проводе живот у девствености“ (PG, 41:868D). Искуство светих отаца показује да Црква, с једне стране, треба да упозорава свештенике на такав грех, а с друге – да штити свештеничку службу. Зато су свети оци шестим правилом Пето-Шестог (Трулског) Васељенског сабора категорично искључили могућност склапања брака за свештенослужитеља: „[...] одређујемо: да од сада ни ипођакон, ни ђакон, ни презвитер немају дозволу да након што буду рукоположени, ступе у брак: ако се неко дрзне да учини ово, нека буде изопштен“. У овом правилу се објашњава да онај ко жели да ступи у брак то треба да учини пре хиротоније: „Али ако неко од оних који ступају у клир жели да закључи са женом законити брак, нека то учини пре него што буде рукоположен за ипођакона, или за ђакона, или за презвитера“ (Свод правила, 2:318). За потврду горе наведеног можемо погледати двадесет шесто правило Светих Апостола које позива оне који се спремају да постану клирици да начине слободан избор између пута свештенослужитеља у браку и девствености. Конкретно, ово правило прописује следеће: „Нека од оних који су ступили у клир безбрачни буду само чтечеви и појци“ (Свод правила, 2:33). Правило јасно упозорава на то да након рукополагања за свештенослужитеља нема повратка за учествовању у тајни брака, која претходи тајни свештенства. Само нижим члановима клира, чтечевима и појцима над којима се врши хиротесија, а не хиротонија, дозвољено је да ступе у брачно општење. С овим питањем је у вези и десето правило Анкирског сабора по којем се забрањује служење оним члановима клира који су ступили у брак после свог рукополагања, који нису били венчани пре хиротоније, али су касније променили своју одлуку. Ово правило очигледно дефинише да они који су имали могућност да изаберу пут свештенослужитеља у браку „прећутавши ово и примивши рукоположење с тим да се касније не жене, после ипак ступили у брак: они нека престану да врше ђаконску службу“ (Свод правила, 3:40). Преподобни Никодим Светогорац у тумачењу четрдесет другог правила Светих Апостола каже: „Свештенослужитељи треба да буду први у свим животним примерима, узор сваког послушања и врлине и подстицај на свако добро дело (Пидалион, стр. 47). Ова одредба је била озакоњена у Византији. У вези с тим у Трећој новели Лава Мудрог читамо: „Пошто није добро да се они (свештенослужитељи) узневши се над телесним слабостима помоћу надмоћи духа, поново потчињавају жељама тела, док би, напротив, требало да је служење Богу устремљено нагоре, узвишава над телесним страстима“ (С. Тројанос, Новеле Лава Мудрог, с. 51). Дакле, како онда духовно лице, ђакон или презвитер, служитељ истине, може да ступи у други брак? Како ће касније стати пред своју духовну децу како би проповедао разумност, уздржање и послушање вољи Божијој? Чак су и молитве приликом склапања другог брака – молитве за опроштај и утеху онима који немају снаге да буду благоразумни. Важно је истаћи да свети апостоли не осуђују двобрачност због везе саме по себи, већ због лажљивости и одступања од оних првобитних обећања на којима се она темељи. Они, између осталог, кажу: „једнобрачност која бива по закону је праведна, јер је сагласна с вољом Божијом, а двобрачност после обећања је незаконита, не због сједињења, већ због кршења обећања“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 2:59). Православни свештенослужитељ „који сабира стадо“ треба да живи и проповеда у складу с јеванђељском и светоотачком истином, поштујући „једнобрачну невесту Христа, Цркву“ (PG, 61:719). Како ће ову истину проповедати свештеник који се налази у другом браку, ако сам живи у лажи? Ова „истина“ ће бити последњи ослонац његовог самооправдања. У ствари, он не проповеда Истину, Христа и Његово учење, већ сопствено убеђење. Извор: Православие.ру
  4. Да ли ће то бити Цркви на корист? Сумњам! Највероватније је да ће опасти духовни ниво и благодатни имунитет на саблазни и стихије овог века у конкретној Помесној Цркви. Занимљиво је каква ће бити реакција грчког монаштва, Атона, на ову одлуку? Осим тога, оваква одлука може представљати „поклон“ разноразним лажним ревнитељима и расколницима у њиховом сукобу с Патријархатом и општецрквеним јединством. Дај Боже да се ништа слично не деси. Осим тога, после сваког кршења канона, као и после нарушавања воље Божије све људе који их прекрше – који примењују и прихватају ову дозволу – очекују патње као извесне спасоносне епитимије ради уразумљивања и исправљања. На пример, смрт попадије и њен одлазак из породице нису случајни. Увек треба тражити духовне разлоге за то. Човек треба да издржи велико и страшно искушење и да буде духовно поштен пред Богом, Црквом и самим собом. Боље је да смирено оде у пензију, да по благослову обавља било које црквено послушање осим свештенодејства, да не искушава епископа и милостиво дуготрпљење Господа. Бог ће за такво поштовање црквених правила увек дати благодатну духовну утеху. У супротном случају пре или касније последице могу задесити самог свештеника или његову децу и унуке. Мислим да је узрок доношења овакве одлуке брзо уништавање институције породице на Западу које се дотакло и породица свештенослужитеља, посебно оних које се више заснивају на либералним вредностима него на традиционално духовним. Ево мишљења псковопечерског старца архимандрита Јована (Крестјанкина) о рукополагању мирјана који се налазе у другом браку: „Што се тиче Н. могу само да се зачудим, јер каноне нисам писао ја, већ су их писали свети оци. А нама грешнима није дато ни да расправљамо о њима, ни да их мењамо. А ево шта тамо пише о свештенослужитељима: ‘Богу је потребна чиста жртва.’ Други брак се забрањује служитељу олтара. Никакву улогу не игра то кад је био ожењен, пре или после уцрквљења. И да ли је у првом браку био венчан или није такође није од суштинске важности за решавање овог питање. Главно је то што има другу жену, а то значи да он не може постати служитељ престола Божијег. Човек који се налази у другом браку може бити само црквенослужитељ, а нипошто не може бити свештенослужитељ.“ Са сигурношћу се може рећи да би архимандрит Јован био категорично против овакве одлуке Константинопоља и да никога од клирика који су постали удовци или које су жене оставиле не би благословио да ступи у овакав брак, не би га одобрио и не би саветовао такав поступак. Извор: Православие.ру
  5. Мислим да треба да сачекамо објављивање званичних докумената и званичан коментар Богословско-канонске комисије и Светог Синода наше Цркве на ову новину како бисмо могли да донесемо коначне закључке. Црквена правила су прекршена. То може довести до тога да ће се у јурисдикцији Константинопољског патријархата наћи огроман проценат оваквих свешенослужитеља. Да ли ће то бити Цркви на корист? Сумњам! Највероватније је да ће опасти духовни ниво и благодатни имунитет на саблазни и стихије овог века у конкретној Помесној Цркви. Занимљиво је каква ће бити реакција грчког монаштва, Атона, на ову одлуку? Осим тога, оваква одлука може представљати „поклон“ разноразним лажним ревнитељима и расколницима у њиховом сукобу с Патријархатом и општецрквеним јединством. Дај Боже да се ништа слично не деси. Осим тога, после сваког кршења канона, као и после нарушавања воље Божије све људе који их прекрше – који примењују и прихватају ову дозволу – очекују патње као извесне спасоносне епитимије ради уразумљивања и исправљања. На пример, смрт попадије и њен одлазак из породице нису случајни. Увек треба тражити духовне разлоге за то. Човек треба да издржи велико и страшно искушење и да буде духовно поштен пред Богом, Црквом и самим собом. Боље је да смирено оде у пензију, да по благослову обавља било које црквено послушање осим свештенодејства, да не искушава епископа и милостиво дуготрпљење Господа. Бог ће за такво поштовање црквених правила увек дати благодатну духовну утеху. У супротном случају пре или касније последице могу задесити самог свештеника или његову децу и унуке. Мислим да је узрок доношења овакве одлуке брзо уништавање институције породице на Западу које се дотакло и породица свештенослужитеља, посебно оних које се више заснивају на либералним вредностима него на традиционално духовним. Ево мишљења псковопечерског старца архимандрита Јована (Крестјанкина) о рукополагању мирјана који се налазе у другом браку: „Што се тиче Н. могу само да се зачудим, јер каноне нисам писао ја, већ су их писали свети оци. А нама грешнима није дато ни да расправљамо о њима, ни да их мењамо. А ево шта тамо пише о свештенослужитељима: ‘Богу је потребна чиста жртва.’ Други брак се забрањује служитељу олтара. Никакву улогу не игра то кад је био ожењен, пре или после уцрквљења. И да ли је у првом браку био венчан или није такође није од суштинске важности за решавање овог питање. Главно је то што има другу жену, а то значи да он не може постати служитељ престола Божијег. Човек који се налази у другом браку може бити само црквенослужитељ, а нипошто не може бити свештенослужитељ.“ Са сигурношћу се може рећи да би архимандрит Јован био категорично против овакве одлуке Константинопоља и да никога од клирика који су постали удовци или које су жене оставиле не би благословио да ступи у овакав брак, не би га одобрио и не би саветовао такав поступак. Извор: Православие.ру View full Странице
  6. Подвлачи се да ће се сваки случај појединачно испитивати и бити прослеђиван од стране епархијског архијереја Светом Синоду Цариградске Патријаршије који ће давати коначни суд. Такође, света тајна брака за други брак свештеника биће другачија, једна молитва и само у кругу породице. У наредним данима очекује се званично писмо Цариградског Патријарха г. Вартоломеја са детаљима и упуствима везаним за ову одлуку. Са грчког протојереј Никола Гачевић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Свети Сабор Васељенске Патријаршије донио је историјску одлуку да се дозволи други брак свештеницима, у случају ако се упокоји или ако га напусти његова супруга. Свети Сабор појашњава да се ова одлука не тиче свештеника који напусте своју супругу и желе да се ожене са другом женом. Подвлачи се да ће се сваки случај појединачно испитивати и бити прослеђиван од стране епархијског архијереја Светом Синоду Цариградске Патријаршије који ће давати коначни суд. Такође, света тајна брака за други брак свештеника биће другачија, једна молитва и само у кругу породице. У наредним данима очекује се званично писмо Цариградског Патријарха г. Вартоломеја са детаљима и упуствима везаним за ову одлуку. Са грчког протојереј Никола Гачевић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. Ако сам рекао да нећу нешто урадити у прекрстио се, да ли би био грех да то прекршим
  9. У новом издању емисије Личност и заједница на Телевизији Храм, гости Господина Дејана Стојадиновића били су др Леонтина М. Ђукановић и доцент Растко Јовић са катедре за канонско право на Православном богословском Факултету Универзитета у Београду. Тема емисије била је: Живети и бринути о другом, има ли живота пре смрти? View full Странице
  10. Kako je Tango Six među prvima i potvrdio, 20. oktobar na Batajnici biće zanimljiv, sigurno drugačiji od koncepta Otvorenog dana. Ministar odbrane Aleksandar Vulin jutros je potvrdio da će akro-grupa ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga „Striži“ leteti iznad vojnog aerodroma Batajnica 20. oktobra. Događaj koji će se zvanično zvati „Sloboda 2017“ prema Vulinu sadržaće još jednu interesantnu vazduhoplovnu tačku domaćih lovaca. Kako Tango Six saznaje, u pitanju će biti air-policing demonstracija koja, na ovaj način postavljena, do sada nije prikazana javnosti. Složićete se da nije poenta da vam otkrijemo detalje – bitno je doći, videti uživo. Vidimo se na Batajnici!
  11. Ваздушне снаге су биле одлучујући фактор који је успорио нацистички напад на СССР 1941. и након четири године рата донео апсолутну победу над Трећим Рајхом. Та победа без сумње не би била могућа без храбрих пилота. „Руска реч“ се присећа десет совјетских авиона који су упропастили Хитлерове планове. Јак-3 Јак-3 / Јуриј Корољов/РИА Новости Тип: Ловац Јак-3, побољшана варијанта авиона Јак-1, био је наоружан са два митраљеза Березин УБС 12,7 мм и једним топом ШВАК 20 мм. Био је у могућности да развије брзину од 655 километара на сат. Произведено је 4.858 примерака и 1944. године је постао авион који је оборио највећи број ловаца Луфтвафеа. Према књизи „Познати борци Другог светског рата“ Вилијама Грина, немачка авијација је својим јединицама на источном фронту препоручила да „избегавају окршај испод 5000 метара са ловцима Јаковљева, којима недостаје хладњак уља испод кљуна”. Познати француски пук „Нормандија – Неман“, који се борио у СССР-у, користио је авионе Јак-3 од 1944. и са њима однео 99 победа од својих 273. Марсел Алберт, капетан ове јединице, сматрао је да је Јак-3 супериоран у односу на најпознатије у то време P-51 Mustang и Supermarine. Иљушин Ил-4 Тип: Средњи бомбардер Робустан и ефикасан уређај. Произведено их је више од 5.000, и сви ови авиони су били кориштени у тактичким продорима линије фронта. Ил-4 је могао да понесе до 1.000 кг бомби и 1.500 јединица испод крила. Такође се највише користио као противбродски и противподморнички авион у Црном и Балтичком мору. Управо је он био додељен Северној флоти и заједно са другим моделом Иљушин ДБ 3, имао је част да 7. августа 1941. учествује у првом нападу на Берлин пошто је прелетео 1765 км непријатељске територије. Тупољев Ту-2 Ту-2 / wikipedia Тип: Средњи бомбардер Један од најзначајнијих аеронаутичких дизајна Другог светског рата, Ту-2, захваљујући својој брзини и издржљивости те фиксним фронталним аутоматским пушкама ШВАК 20 мм, оборио је пуно немачких авиона, бацао на непријатеља до 4.000 кг бомби. Након бомбардовања румунских фашиста у бици за Стаљинград, кориштен је против немачких тенкова у Kурску, у операцији „Багратион“ у Белорусији 1944. године. Kористио се у операцијама у Румунији, Мађарској, Пољској и бици за Берлин, а касније, након почетка рата против Јапана, у Манџурији. Занимљиво је да је овај авион пројектовао познати конструктор Андреј Тупољев за време боравка у конструкторском бироу ЦКБ-29 НКВД, односно у затвору. Петљаков Пе-2 Тип: Лаки бомбардер Брз, лако управљив, ефикасан и отпоран, можда су му зато совјетски пилоти дали надимак „Пешка“ (пијун). Његовог дизајнера Владимира Петљакова, који је затворен 1937. и такође радио у горепоменутом ЦКБ-29, ослободио је Стаљин, запањен могућностима авиона. Пе-2 је могао да развије брзину од 580 км/ч. Посада се састојала од пилота, навигатора и артиљерца. Био је наоружан са два митраљеза 7,62 мм ШКАС на носу и репу, а 1942. године је добио и митраљез Березин УБ у куполи. Неки бомбардери су били опремљени бацачима граната са падобраном ДАГ-10. Осим тога, Петљаков Пе-2 био је способан да понесе до 1.600 кг експлозива. Немачки пилот оборен изнад Бабрујска (Белорусија), извесни А. Мудин, рекао је да је Пе-2 један од најбољих совјетских авиона: „То је брз авион, добро наоружан и опасан по непријатеља”. Иљушин Ил-2 Ил-2 / Фјодор Левшин/РИА Новости Тип: Ловац бомбардер Авион пресудан за победу СССР-а против немачке војске. Имао је два митраљеза Березин 12, 7 мм, два ШКАС-а од 7,62, два топа 23 мм Вја-33с, носио 600 кг бомби, и ракете РС-132 и РС-83. Руски пилоти су му дали надимак „летећи тенк”, а Немци „Beton Flugzeug” (бетонски авион) и „Schwarz Tod” (црна смрт). За време рата укупно је произведено 36.183 авиона, што га чини најбројнијим моделом у историји војне авијације и једним од најбројнијих у читавој историји авијације. Идеја за совјетски јуришни авион настала је 30-их година. Ил-2 је дизајнирао Сергеј Иљушин 1938. године. Сам Иљушин је предложио Стаљину необичну за то време идеју „летећег тенка“, те тражио дозволу за дизајн и конструкцију. Идеја је одобрена и наручена су два прототипа. Лавочкин-5 Лавочкин-5 / wikipedia Тип: Ловац Ла-5 је у почетку био далеко слабији од најбољих авиона Луфтвафеа, али се касније показао врло корисним у окршајима на малим висинама. Најбољи резултати су постигнути испод 3.000 метара. Укупно је произведено 9.920 ових авиона. Неки су опремљени са три аутоматске пушке Б-20. Познати совјетски пилот Алексеј Маресјев летео је на њему након ампутације ногу. Петљаков Пе-8 Пе-8 / Wikipedia Тип: Тешки бомбардер Једини тешки бомбардер са четири мотора изграђен у СССР-у за време Другог светског рата био је у могућности да понесе до 5.000 кг експлозива и бомбардовао је Берлин још у августу 1941. 93 авиона су се нашироко користила у свим врстама мисија – од бомбардовања мостова преко Волге у зими 1941. до железничког чвора Орша за време Kурске битке 1943. године. 1942. године на једном Пе-8 совјетски министар спољних послова Молотов је полетео у САД кроз ваздушни простор под контролом Луфтвафеа, да би се састао са тадашњим америчким председником Рузвелтом и преговарао о отварању новог фронта против нацистичке Немачке. Јаковљев-9 Јак-9 / Wikipedia Тип: Ловац Једномоторни авион са ниским крилом. У годинама Другог светског рата је произведено 16.769 ових авиона. Први је испоручен у октобру 1942. године, а убрзо су Јак-9 послати у Стаљинград. Јак-9Т, опремљен противтенковским топом Нудељман-Суранов НС П-37, нашироко се користио против непријатеља у Црном мору. Занимљиво је да су неки авиони Јак-9 кориштени за пратњу америчких Б-17 и Б-24 који су извршавали задатке у Румунији. Пред крај рата он је био први совјетски авион који је срушио немачког ловца Messerschmitt Ме-262. Тупољев ТБ-3 Тип: Бомбардер ТБ-3 је наизглед био застарео за борбе 40-их година (1930. је био први бомбардер са четири мотора који је користио конзолна крила). У Другом светском рату су га користили као теретни авион. Парадоксално, али више од 500 старијих ТБ-3 преживели су „покољ“ совјетског ратног ваздухопловства од стране Луфтвафеа у раним фазама инвазије и брзо су почели да их користе у ноћним нападима. Од тада учествују у великим биткама код Смоленска, Москве, у опсади Лењинграда, Стаљинграда и Kурска. Поликарпов По-2 По-2 / Wikipedia Тип: Вишенаменски авион Један од авиона који се највише производио у историји авијације – 33.000. Надимак му је „Kукурузник“ пошто је користио као запрашивач усева. Kада су Хитлерове трупе прешле руску границу, у земљи их је било 13.000, које су брзо прилагодили за ноћне мисије и пропаганду, јер су носили микрофоне и звучнике. Надежда Васиљевна Попова, јунакиња Совјетског Савеза, члан 588. пука за ноћно бомбардовање, легендарне јединице познате Немцима као Nachthexen (Ноћ вештица), једном приликом је избројала 42 поготка у њен По-2! Хаиме НОГЕРА
  12. Пре 76 година нацистичка Немачка напала је Совјетски савез, а данас је руско министарство одбране декласификовало и објавило документа у којима су заповедници Црвене армије анализирали катастрофални почетак Другог светског рата и велики успех нацистичке војске у почетним недељама операције „Барбароса“. Совјетски генералштаб је 1952. године затражио је од генерал-пуковника Александра Покровског да прикупи војну и историјску грађу, укључујући сведочанства учесника, о стању армије пред и током почетка нацистичке инвазије. У оквиру истраживања, Покровски је прикупио сведочанства преживелих официра, који су били заповедници у три западна војна округа и одговорни за одбрану границе. Једно од питања које је поставио било је о томе у каквом је стању била припремљеност совјетске војске уочи немачког напада, како су одговорили на инвазију и да ли су заповедници задржали контролу над трупама у почетним данима. Одговори су показали диспаритет између многих јединица, од којих су многе биле лоше опремљене да изврше своју дужност, док су неке ипак успеле да изврше противнападе. Неки официри су рекли да је постојао мањак увежбаних офирицира и опреме, мањак комуникационе опреме и транспортних капацитета. Правци немачког напада 22. јуна 1941. године Баграмјан, који је предводио операцију одбране специјалног војног округа „Кијев“ 1941. године, био је прилично задовољан брзином распоређивања артиљерије, као и повлачењем борбених авиона пре инвазије, чиме је велики број њих, како каже, спасен уништења. Међутим, генерал Пјотр Собеников из балтичког војног округа присетио се сасвим другачијег стања. „Колико нас је инвазија изненадила најбоље показује чињеница да је артиљеријски батаљон, који је железницом пстигао у станицу Шулај у зору 22. јуна, мислио да је бомбардовање наших аеродрома била вежба“, написао је Покровски. Ваздухопловне снаге балтичког округа скоро су потпуо уништене у нацистичком нападу, чима је совјетска војска на том делу фронта остала без ваздушне подршке. „Морам да напоменем да сам у ноћи 22. јуна примио стриктно наређење начелника штаба на фронту Кленова да повучем трупе са границе и напустим ровове. Наређење сам одбио. У ваздуху се осећала изузетна тензија и страх од изазивања рата“, истакао је Покровски. Руско министарство одбране скинуло је ознаку тајности са стотина стране архивских докумената уочи 76. годишњице од почетка операције „Барбароса“, односно инвазије нацистичке Немачке на Совјетски савез. У почетним недељама операције „Барбароса“, највеће војне операције у историји, Вермахт је на фронту дужине 2.9000 километара забележио велике победе над Црвеном армијом, често брзним маневрима и тенковским пробојима окружујући браниоце. Координација између нацистичких копнених снага и авијације била је изузетно добра, што им је омогућило да често врло брзо сломе одбрану. Са друге стране, почетак рата у Црвеној армији одликовао је мањак комуникације између штаба и фронта, лоше командовање, као и општа неприпремљеност. За два и по месеца, од 22. јуна до почетка септембра, Вермахт је пробио дубоко у територију Совјетског савеза. Нацистичко напредовање успорено је доласком јесени и обилних киша, а потпуно заустављено одбраном Москве. Зимском контраофанзивом, совјети су успели да натерају Немце на повлачење, али се фронт убрзо поново стабилизовао. Немци никада више нису успели да предузму толико офанзиву, мада су 1942. године без успеха покушали операцијом „Плаво“ да заузму кавкаска нафтна поља и Стаљинград, а 1943. године предузели су операцију „Цитадела“, али су поражени код Курска. Међу документима могу се пронаћи и мемоари појединих припадника совјетских снага о првим сукобима са припадницима немачке војске. Оригинале списа можете погледати овде. http://22june.mil.ru/ RTS/RT/Sputnik

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...