Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'другог'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Угледни француски магазин "Фигаро" објавио је на десет страница репортажу са Косова и Метохије, у којој се констатује да су Срби на тој територији третирани као грађани другог реда. У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове. Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација. http://www.lefigaro.fr/international/au-kosovo-les-serbes-font-de-la-resistance-20190613 Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага. "Званично, циљ је био разбијање мреже корупције и кријумчарења. То ће засмејати било кога ко познаје Косово, имајући у виду да је оно стециште свих могућих превара и зла: од трговине белим робљем и крађе аутомобила, преко опојних дрога, па чак и трговине људским органима", наводи се у тексту. Срби изложени сталној претњи Срби се данас, како описује Фигаро, групишу у енклавама и изложени су сталној претњи изненадног насиља, али успевају да поднесу тешку садашњост угледајући се на богату прошлост. Описујући положај Срба на Косову, репортер Фигароапоставља питање да ли је ту реч о апартхејду, дискриминацији или можда сегрегацији. "На другим местима, међународна заједница, увек спремна на одбрану људских права, не би се либила да овим појмовима означи Приштину. Ипак, осим Русије, нико не брани Србе. Захваљујући некажњености, врло добро свесна одобравања САД и ЕУ, косовска влада врши све јачи притисак", наводи се у тексту. Фигаро подсећа и на низ једностраних потеза Приштине, попут увођења таксе од 100 одсто за производе из Србије, постепеног укидања границе између Косова и Албаније, и на крају формирања професионалне војске, уз консатацију да су Срби на Косову жртве одмеравања снага које не најављује ништа добро. Интервју са Гујоном У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона, који је објаснио зашто му Приштина од 10. септембра прошле године забрањује улазак на Косово и пружање помоћи и подршке српском становништву. "Моје возило су потпуно размонтирали, а мене подвргли апсурдном испитивању два агента безбедносне службе који су дошли специјално из Приштине. Операција је трајала неколико сати, да би ми на крају та два службеника дали забрану уласка и боравка на Косову. У том документу не спомиње се ни разлог ни мотив за тако нешто, пошто нисам починио никакво кривично дело", рекао је Гујон. Он је уверен да је постао непожељан на самопроглашеном Косову зато што чини све да западном јавном мњењу приближи хуманитарну ситуацију и проблеме српског народа. "То ме неће спречити да наставим даље, јер Србима на Косову је потребна подршка. Њихов дух отпора је нетактнут – угледајмо се на њих", казао је Гујон.
  2. На празник Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, у петак 7. јуна 2019, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, са свештенством и вјерним народом, Свету Архијерејску Литургију у спомен-храму Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима, метоху Пивског манастира. Светом Литургијом, празничном Литијом и благосиљем славског колача и жита храм у Долима, који је подигнут у спомен на пивске мученике, пострадале невино у Другом свјетском рату, 7. јуна 1943. на дан Треће обретење главе Светог Јована Крститеља, данас је, такође, прославио храмовну славу. Епископ Јоаникије, у архипастирској бесједи, казао је да је храм Светог Јована Крститеља подигнут на мјесту Пивске голготе у Долима, да је примио освећење од гроба Господњег и од Голготе Христове. „На овом мјесту су пострадали хришћани за име Божје, а, нарочито, спомињемо дјецу. Говори се, још није сигуран број, неко каже 109, неко 111 дјеце, али, жртва дјеце је запечатила пивску жртву у току Другог свјетског рата. Понајвише су страдала дјеца, жене, труднице, старци, нејач, невине жртве које су побили фашисти и нацисти, не само они који су дошли овдје из Њемачке и команда Принц Еуген дивизије, него и многи други од наших комшија, који су се прикључили тим злогласним СС, заиста, злочиначким дивизијама. То није била регуларна војска, која се држи правила и има какав такав морал“, рекао је Владика. Њихово правило је било, навео је Епископ Јоаникије, побити што више и то без икакве самилости према дјеци, женама, нејачи, а правила рата, указао је он, забрањују, убиства нејачи и ненаоружаних. „Сјећамо се овдје тог злочина, али и прослављамо Пивске новомученике, на чијем челу су свештенослужитељи Господњи: игуман пивски Иларион и стари прота Јоко Сочица. Ипак, међу мученицима пивским понајвише се говори о дјевојкама Јаглики Аџић и Софији Кандић. То су чисте жртве, а с њима помињемо и двогодишњег дјечака, младенца Господњег Благоја Васовића који је бачен низ стијене кањона ријеке Пиве и остао у крошњи бора. Остала је црвена струка у коју је био умотан као знак мучеништва цијеле Пиве, као знак распећа и, налазећи се, данас, овдје, на страшном мјесту Пивске голготе, ми се осјећамо као да смо у храму Васкрсења Христовог, јер ово мјесто распећа, већ, добија и освећује се силом Васкрсења Христовог“, казао је Владика будимљанско-никшићки. Подсјетио је да је трећа година од канонизације Пивских мученка, од кад се прослављају као свети. И храм у Долима, истакао је Владика, такође, је слика Васкрсења Христовог, јер је на овом светом мјесту васкрсла Ловћенска капела. „Славу Богу узносимо, клањамо се Христовом распећу, прослављамо Његово Васкрсење и Вазнесење на Небо и вјерујемо да је Цар царева и Господар господара окупио око себе све оне који су пострадали за име Његово на овој земљи, да су мученици Пивски, а нарочито дјеца, сабрани око Престола Божјег, убијељени мученичком крвљу заједно са анђелима небеским, са Светим Јованом Крститељем, Светим великомучеником Георгијем, јер је Божји промисао тако одредио да пивска дјеца, која су овдје пострадала, наставе мучеништво Светог Јована, Светог Георгија, Светог Николе, да ове долинице, гдје су они своју крв проливали, опет, је тако Бог одредио, миришу као мошти Светог Оца нашег Николаја Чудотворца“, бесједио је Његово Преосвештенство. Дола су мјесто страдања, мучеништва, гологоте пивске и српска, али и свето мјесто, које нам, нагласио је Преосвећени Епископ, даје снагу духовну, враћа у памет и једне другима, враћа нашим прецима, оспособљава нас да мислимо о својој будућности и својој дјеци. „Ово је мјесто сабора и ходочашћа; као што је гроб Господњи центар хришћанског ходочашћа тако ће и Пивска голгота, полако, постати мјесто хришћанског ходочашћа у овим крајевима. Ко год је овдје дошао, јесте био ужаснут од сјећања на злочин који је овдје извршен, али је био окриљен заштитом нових Пивских мученика, који су добили силу анђела Божјих да нас штите, да нас руководе и приводе Христу“. „Овдје је врело свете вјере православне, овдје смо се потврдили као хришћани, слично као на Косову, боље рећи као у Јасеновцу, Јадовну и Пребиловцима. То су све мјеста хришћанског ходочашћа данас, мјеста светиње којима притичемо и добијамо очишћење и оснажење вјере. Упућујемо се на тим светим мјестима мучеништва на јеванђељске заповјести, на љубав Божју, да се измиримо над гробовима светих, да овдје превазиђемо разлике“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Владика је захвалио свештеницима, о. Јефтимију, игуману манастира Пива, чији је метох храм у Долима, монахињи Јелени која кади ово свето мјесто и отвара дом, који смо овдје саграђен, вршећи значајну службу на овом мјесту страдања и славе, свештеницима који овдје редовно врше свете службе Божје, дјеци која су, уредила простор комплекса, предсједнику Општине Плужине, који је много учинио да ово мјесто добије на свом значају, онима који су подигли спомен-храм, цркву Ловћенску, и вјерном народу, који се овдје сабира. Након светог богослужења освештан је и преломљен славски колач. Домаћин славе био је Зоран Крунић, који је дио славског колача предао домаћину за следећу годину Костадину Пејовићу. У културно-умјетничком програму учествовали су: црквени хор "Красница" из Чајнича, рецитатор Драгана Мићановић, гуслар Здравко Кнежевић. У Центру за културу у Плужинама, синоћ је, приказан документарни филм у славу Светих новомученка пивских "Кад се Пива селила на небо", аутора проф. Веселина Матовића. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  3. Милош Ковић: Да откријемо ко смо, уместо да се трудимо да личимо на неког другог BY СТАЊЕ СТВАРИ on 4. ЈУНА 2019. • ( 0 ) Потребно је само да останемо оно што већ јесмо. Народ Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара, рекао проф. др Милош Ковић за часопис Стаза Православља Свети Архијерејски Сабор је у свом саопштењу са редовног мајског заседања 2018.г. обзнанио прославу 800-годишњице самосталности (аутокефалије) Српске Православне Цркве, а која ће се обележити током ове и идуће године. Тим поводом разговарали смо са ванредним професором на Филозофском факултету Универзитета у Београду, Милошем Ковићем. Када славимо велики историјски догађај, као што је јубилеј 800 година аутокефалије СПЦ, увек се присећамо тадашњих историјских личности и околности. Можете ли да их опишете? Ми, по природи ствари, на историјске околности и личности гледамо из перспективе сопственог доба и у њима лако препознајемо оно што подсећа на нашу епоху. Ипак, најчешће не схватамо у коликој мери се прошлост разликује од нашег времена. То се понајпре односи на средњи век. Нама данас заиста није лако да проникнемо у смисао догађаја и начин мишљења људи из те давне епохе и да престанемо да у њу учитавамо мерила људи из 21. века. Историчари у прошлости дакле, препознају различитости и дисконтинуитете, али уочавају и сличности и непрекинута кретања. Постоје, наиме, и необично трајне појаве које се, упркос протоку векова, суштински не мењају. Српска црква, чијих 800 година сада обележавамо, представља један од таквих, зачуђујућих примера. Потребно је да намере и деловање Светог Саве пажљиво сагледамо у оквирима тадашњих историјских околности, али и да не занемаримо вишевековну трајност и виталност Српске цркве као његовог дела, као ни култа Светог Саве, који ево траје осам векова. Из претходног оснивања Хиландара, манастира за српске монахе на Светој Гори, из стварања култа Светог Симеона и из потоњег рада на стицању самосталности за Српску цркву, ми видимо јасну намеру да се сачува, уобличи и православним хришћанством испуни посебан, српски идентитет. У наредним вековима Српска црква наставила је његово дело, неговањем култова Светог Саве и Светог Симеона, и прослављањем нових српских светитеља. Водећи српски медиевисти поново су, као у времену пре Другог светског рата, аутокефалну Српску цркву почели да називају „националном“. Они, такође, истичу удео политичких околности, које су омогућиле успех мисије Светог Саве у Никеји 1219. године. Време стицања самосталности било је обележено крсташким освајањем Цариграда 1204. и превлашћу римокатоличког Запада на Балкану и Леванту. У српским земљама то је била много више Венеција, него крсташи. Кроз драму сличну византијској, „Српска земља и Поморска“, како се она тада називала, већ је била прошла у време римокатоличке, угарске и папске окупације (1202-1204/1205), спроведене Вукановим рукама. У Житију Светог Симеона Стефан Првовенчани каже да његов брат “изведе иноплеменике на отачаство своје“. Он тврди да су га, пошто је био свргнут и протеран, „завет и молитве“ оца, Светог Симеона, „повратили опет у отачаство моје“. Стефан Првовенчани је био родољуб, како се јасно види, али и државник, „реалполитичар“, како ми то данас кажемо. Моћ Запада он признаје женидбом Аном Дандоло и стицањем папске краљевске круне. На Истоку се, међутим, државни облик, по угледу на симфонију цара и патријарха, испуњавао аутокефалном црквом. Свети Сава, Српска црква и са њима духовни живот главног дела српског народа окрећу се православном, византијском Истоку, за кога је тада изгледало да је поражен и сасвим пропао. Ова двојност и коначна одлука видљиви су и у двоструком крштењу њиховог оца, Светог Симеона. Осим тога, Никејском царству, које се борило да сачува континуитет са Византијом, била је потребна свака подршка у сукобу са Латинима, али и са супарничком Епирском деспотовином. Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, који ће аутокефалност Српске цркве доживети као угрожавање својих права и оптуживати Светог Саву за претерану „љубав према отаџбини“, деловао је у саставу Епирске државе и није крио непријатељство према никејском цару и патријарху. Свети Сава 1219.г. бива хиротонисан за првог Архиепископа „све српске и поморске земље“ у Никеји, и по повратку несебично ради на организацији цркве и просвећењу српског народа. Плодови његовог апостолског и просветитељског рада су и данас очигледни и видљиви. Реците нам, молим вас, нешто о самој организацији тадашњих епархија и о односу цркве и државе. Необична трајност његовог дела, Српске цркве и са њом духовног усмерења српског народа, заиста подстичу на размишљање. То је још занимљивије када знамо колико се страшних и великих ратова водило, у колико су држава Срби живели и колико се царстава срушило у протеклих осам векова. Савина самостална архиепископија испунила је, дакле, православном вером „Српску земљу и Поморску“ коју је ујединио његов отац, док ју је његов брат одбранио, проширио и учинио краљевином. Западне границе Сирмијумске, Рашке и Призренске епископије у саставу аутокефалне Охридске архиепископије, до тада су биле границе православља. Српска земља била је већ вековима место сусрета и сукоба Цариграда и Рима. Свети Сава је, међутим, успостављањем нових епископија на тлу свога, како је писао, „отечества“, померио границе православља на запад, под зидине римокатоличких приморских градова. Када је основао Зетску и Хумску епископију, римокатолички бискупи повукли су се из Стона на Корчулу и из Требиња у Дубровник, на острво Мркан. Западно од старих охридских епископија, које су се налазиле у Расу, Липљану и Призрену, основао је и Дабарску, Будимљанску и Моравичку епископију. Између старих средишта Раса, Ниша и Призрена основао је Топличку и Хвостанску епископију. Римокатолички свет, са средиштима у Бару и Дубровнику, биће део историје и културе државе Немањића. Династија и држава су, међутим, са Светим Савом одабрале свој пут. Духовни и јавни живот Срба биће уређен Законоправилом Светог Саве, на основу канона Православне цркве и римско-византијског права. Српскословенска редакција старословенског језика, потискивана латинским језиком на западу и толерисана у епархијама Охридске архиепископије, постала је свеопшта норма српске културе и литургијског живота. Ова симфонија цркве и државе, коју су засновали отац светитељ и браћа архиепископ и краљ, потоњи светитељи, обележиће историју Србије у доба Немањића. Када држава постане царство, успоставиће се патријаршија. Време Немањића остаће упамћено као златно доба и идеал у потоњим вековима, када Срби буду изгубили своје државу и када остану да живе у туђим, иноверним царствима. Историјски извори потврђују да су се тада узроци пропасти тражили у добу Душана, Уроша и Мрњавчевића, Лазара и Бранковића, у напуштању завета „светих отаца наших“, Светог Саве и Светог Симеона. Стаза Православља, часопис Епархије западноамеричке Кроз осмовековну историју СПЦ је увек била са народом, јер уствари народ и јесте жива црква – народ Божји. Било је периода када је црква била прогоњена, рушена, ограничавана у свом просветитељском делању, а било је и периода када је уживала слободу. Данас, барем по екстерналним запажањима, црква у Србији, осим на Косову и Метохији и можда и у неким другим деловима бивше Југославије, има слободу и може да врши своју јеванђељску мисију. Да ли је та слобода само површна и да ли ми уствари жртвујемо нашу унутрашњу, тј. духовну слободу за екстерналну? „Српска земља“ је пропала, потом и средњовековна Босна, земља сложеног, али доминантно српског идентитета. Српско племство је истребљено, протерано и преверено. Изумрли су писци и мајстори српскословенског језика. Нестала је симфонија цркве и државе. Црква је, међутим, све преживела. Она је, чврсто сливена с народом, сачувала православну веру, српске култове и предања. Вековима је окупљала православне Србе, поданике другог реда на тлу туђих држава, исламског Османског царства, римокатоличке Хабзбуршке монархије и Венеције. Пећка патријаршија ће, међутим, од 1557. па све до 1766. обнављати и учвршћивати српске култове и предања на широком подручју које је још Константин Порфирогенит у 10. веку називао Србијом. Када је и Пећка патријаршија коначно укинута, када су се појавили јасни знаци посустајања и масовних преверавања, у устанцима и ослободилачким ратовима, обновљене су српске државе, Црна Гора и Србија, у којима је обновљена и слободна српска црква. Све до смрти митрополита Петра II Петровића Његоша Црна Гора ће остати теократија, последњи бљесак Пећке патријаршије. Српска црква ће остати административно издељена, баш као и српски народ, све до уједињења и ослобођења у оквирима југословенске државе. Са српским народом уједињена је Српска православна црква и обновљена патријаршија. У југословенској држави покушано је умањивање последица преверавања, насталих у вековима проведених под туђинском влашћу. У намери да сачувају и учврсте вишенационалну и мултиконфесионалну државу, и укључе је у токове „модерне“, „западне“ културе, српске елите свесно су занемаривале православне, црквене корене српског националног идентитета. У том, сасвим секуларном кључу, историчари су тумачили и националну историју. У комунистичкој Југославији српске елите ће се, са сличним образложењима, у име окренутости „правоверном“ Истоку, па онда, од 1948, „модерном“ Западу, чак окренути против сопствене Цркве и наслеђа. Када је Југославија разорена први пут, Срби су подељени на различите државе и изложени геноциду. То се поновило у нашем времену, са разарањем друге Југославије. Ни етничко чишћење Срба у Крајини на Косову и Метохији нису крај страдања. Срби у Хрватској данас живе под огромним притиском и примери социјалне мимикрије и преверавања све су чешћи. На Косову и Метохији дословно су сведени у гета. У Црној Гори их асимилују у нову, црногорску нацију, успостављену у Титовој диктатури. Слично је и у Македонији. У свим овим земљама са српским народом остала је само Српска православна црква. Чак и у градовима и селима у којима су Срби истребљени, у Крајини и на Косову, храбри ђакони и свештеници живе са својим породицама и врше службу Божију. Она је, због тога, свуда на удару. Сложен је чак и њен однос са државом Србијом. Власти Србије, у овом тренутку, предлажу „разграничење са Албанцима“, којим би највећи део Косова и целу Метохију, са Пећком патријаршијом и свим српским светињама, и целим тамошњим народом, препустили Великој Албанији. Српска црква и са њом највећи део јавности то, наравно, не прихватају. Власт покушава да уцени цркву користећи све облике њене везаности за државу. Све то отвара старо, начелно питање односа између државе и цркве. Српска црква вековима је живела у туђим, понекад отворено непријатељским државама, од Османског царства до Трећег Рајха и НДХ. Она је умела да се супротстави и српским државама. Сетимо се рецимо, сукоба митрополита Михаила са аустрофилским режимом краља Милана Обреновића или отпора патријарха Варнаве нацрту конкордата Југославије са римокатоличком црквом. Колико су данашњи историјски оквири у којима се налазимо битни фактори за наставак Светосавског просветитељског рада у Србији и изван ње? Да ли су они повољни за тај рад и какве нам изазове представљају у односу на оне које је Свети Сава имао у тринаестом веку? Мислим да је у праву митрополит црногорско приморски Амфилохије, када каже да данашње време почиње да личи на свет од пре Миланског едикта. Он је ближи синкретистичком хеленистичком добу и позном римском царству, него побожном средњем веку Светог Саве. У некада хришћанској Европи и Северној Америци не само да је на делу атеизација, него и све присутније антихришћанско расположење. Људи се у медијима поносе оним што би свако пристојан сакривао, али зато прикривају своје хришћанско опредељење као нешто срамотно. Ту се критика хришћанства сматра знаком еманципације и интелектуализма, док се у критици осталих религија види расизам и ксенофобија. У последњих неколико деценија, цркве на Западу убрзано остају без верника, па се изнајмљују за различите врсте културних манифестација. Људи су у грчу стицања материјалних добара и бриге о враћању кредита. Интернет и телевизија их затрпавају гомилама непотребних информација и програмима препуним насиља и скарадних садржаја. Воља им је раслабљена лековима и наркотицима којим их снабдева свемоћна фармацеутска индустрија. Најгоре од свега је систематско разарање традиционалне породице. Нагло се сужава простор за више облике културе, за веру и традиционалне религије. Сваки вид отпора у јавном простору, који је под контролом супер богатих и свемоћних либералних елита, назива се „клерикализмом“, десним или левим „популизмом“, расизмом, хомофобијом…. Ови трендови у Србији се опонашају на често трагикомичне начине. Оно што на Западу већ изазива подсмех и отпор, квази елите у Србији прихватају као последњу реч моде и културе. Конзумеризам, материјализам и хедонизам, увезени са Запада, у Србији имају погубне последице. У њој се више ништа не производи – ни деца, ни велике идеје, ни материјална добра. Најопаснији је њен демографски суноврат, настао нерађањем деце и исељавањем на Запад. Слично је и у Републици Српској. Заветна Српска земља постаје обична колонија – тржиште за другоразредну робу и извор јевтине радне снаге. Верујем да многа решења, укључујући и проблем демографског опадања, могу да се пронађу у обнови традиционалне духовности, која подразумева спремност на жртву, на одбацивање егоизма и живот за друге. За Србе, то значи обнову Светосавског и Косовског завета. Православна вера и начин живота представљају једини алтернативни модел, укорењен дубоко у нашем искуству и култури, који може да понуди одговоре на најтежа питања и да издржи изазове савременог света. Велики број српског становништва данас се налази у дијаспори. Конкретно, ми који живимо у Сједињеним Америчким Државама где се још увек оснивају парохије, граде храмови, негује језик и традиција, а што је најважније чува и шири Светосавље, тј. наша Православна вера како ју је доживео наш народ и учио наш Први Просветитељ Св. Сава. Осврћући се у прошлост, тј. на искуство, доживљај, искушења, страдања, патње, успон и пад, и гледајући у будућност, шта нам је чинити да нам историја остане верна Светосављу а да постанемо нови делатељи ревносни на њиви Господњој у овој новој домовини где нам деца расту и где су неминовно под утицајем других култура и народа? Наша дуга историја нуди много поука. Сеобе и расејања представљају њен интегрални део. У великим, моћним, туђим царствима, какво је било Османско или Хабзбуршко, Срби су се вековима очували без својих држава, захваљујући својој Светосавској цркви. Опстале су само оне српске заједнице које су остале верне цркви и вери. Они који су их напуштали под овим или оним изговором, растварали су се, у првој или у другој генерацији, у водама владајућих религија и помодних идеологија. Други важан услов је српски језик. Деци рођеној у расејању или оној која ту одрастају, знање језика отвара врата високе, националне културе и олакшава непосредно упознавање земље матице. Што је посебно важно, знање језика омогућава сусрете са сународницима и вршњацима, међу којима деца могу да бирају своје животне сапутнике, сличног порекла и вредносне оријентације. Да би се то постигло, потребно је да се са децом проводи више времена; амерички стил живота, који се своди на посао, од јутра до мрака, срачунат је на то да нам децу васпитавају медији, школа и вршњаци. То је веома сложена једначина, али познајем много српских породица у Северној Америци и Западној Европи које су је веома успешно решиле. Изглед текста у штампаном издању часописа Епархије западноамеричке Историјски гледано, шта уствари значи прослава јубилеја 800-годишњице аутокефалије СПЦ? Који су кључни елементи које младе генерације могу да разумеју, прихвате као своје, и да наставе да на њима граде себе и будуће генерације верног Српског народа у дијаспори? Млад човек, који сазрева и живи у САД, а осећа да није рођен само да би прикупљао или згртао материјална добра, гледајући од обала Пацифика до Атлантика храмове посвећене Светом Сави и Светом Симеону, свецима који су живели пре пуних 800 година, нужно ће се запитати: како је могуће да један народ тако дуго чува и негује култове својих светаца? Како то да његова Српска православна црква, постоји 800 година, упркос свим страдањима и тако бурној историји? На страну њена древност, али има ли она шта да каже и поручи данашњем човеку, о смислу његовог живота? Верујем да је постављање ове врсте питања почетак путовања у правом смеру. Оно може да буде подстакнуто и естетским доживљајем духовне музике, икона и фресака. Мислим да би млади људи у Америци за почетак могли да буду привучени делима високе културе, књижевности или музичке уметности православног усмерења, признатим и на Западу, каква су, рецимо, дела Достојевског или Чајковског. Ту су и дела великих, савремених проповедника и духовника, који комуницирају са данашњим животом на Западу, какви су били Александар Шмеман, Ентони Блум (Митрополит Антоније Сурошки) или је данас Тимоти Вер (Митрополит Калистос Диоклијски). Затим бих се враћао ономе што је српско православно наслеђе Америке. Животи Светог Севастијана и Светог Мардарија ближи су њиховом америчком и српском искуству него житија средњовековних српских светитеља иако је, наравно, животно важно читање српске историје и борављење у Српској земљи. Коначно, и Свети Владика Николај, по много чему, припада историји Срба у Америци. Захваљујући његовом западном искуству и широкој, светској перспективи, огромно дело Светог Владике Николаја, које се обраћа српском читаоцу, бави се најважнијим темама данашњег света и умногоме превазилази Шмемана и Блума. У њему су одговори на најдубља питања смисла и трансценденције, која млади људи постављају у најосетљивијим годинама сазревања. И на крају, каже се да је историја народа најбоља учитељица. У том смислу, шта је нас Србе историја научила, и на који начин нам то ‘ученије’ може помоћи у будућности, конкретно прослава јубилеја 800-годишњице аутокефалије СПЦ? Ова прослава би, по мом мишљењу, требало да нам, у времену опште поколебаности, улије самопоуздање и једну врсту нове духовне самосвести. Морамо да познајемо свет и да му се радујемо, али потребно је да се изнова сретнемо са собом, са древношћу сопствених предања, сећања и историје. Да откријемо ко смо, уместо да се трудимо да личимо на неког другог. Нема много народа и цркава који могу да се похвале таквим јубилејима. Често понављам: потребно је само да останемо оно што већ јесмо. Народ Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара. Милош Ковић (Шабац, 1969) је српски историчар, ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Области његових истраживања су Међународни односи (крај 18 – почетак 20. века), Историја политичких идеја (крај 18 – почетак 20. века) Наслов и опрема: Стање ствари Интервју објављен у часопису Епархије западноамеричке Стаза Православља, бр. 54, стр. 12, 2019. https://stanjestvari.com/2019/06/04/staza-pravoslavlja-razgovor-za-prof-dr-milosem-kovicem/?fbclid=IwAR1hfrR0FM1I-O4N5bV7ETfRFazIEIsGjaFKbxzoYFRSOI8jz3bXcCfNhhY
  4. Архиепископ Кипра Хризостом Други који је у мисији превазилажења кризе у Православљу, настале једностраним актом Васељенске патријаршије у Украјини, после посете Атини и Београду, посетио је и Софију. Ту га је примио бугарски патријарх Неофит са пет митрополита, чланова синода БПЦ, и то: пловдивског Николаја, неврокопског Серафима, старозагорског Кипријана, врачанског Григорија и видинског Даникла, а пријему је присуствова и викарни епископ Герасим, главни секретар Синода БПЦ. Детаљи разговора о украјинској кризи нису саопштени. Истакнута је љубав двеју сестринских Цркава и размењени су дарови: архиепископ је патријарху уручио икону Св. Павла и Варнаве, а патријарх архиепископу икону Св. Климента Охридског.
  5. Његова Светост Патријарх српски служио је 3. априла 2019. године Литургију пређеосвећених дарова у храму Светог Василија Острошког на Бањици. Саслуживали су протојереј-ставрофор Драгослав Стикић, протонамесник Бранислав Борота, јереји Игор Лукић и Борјан Антић, протођакони Стеван Рапајић и ђакон Славко Аничић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдског другог исповедали су протојереји-ставрофори Милован Глоговац и Милосав Радојевић. Уследио је братски састанак у Парохијском дому храма Светог Василја на Бањици. Извор: Српска Православна Црква
  6. У четвртак 28. фебруара 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслуживање протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића и јереја Драгише Богичевића. Својим појањем Литургију су улепшали ученици крагујевачке богословије Светог Јована Златоустог. Звучни запис беседе Владика је у својој беседи говорио о љубави као узвратној, двосмерној али правој љубави, подсетивши верне да су још и апостоли говорили да проповедају Онога кога су лично видели и Чија се љубав грана у све оно што је божанско, бесмртно и вечно. “Љубећи Христа Бога, ми Њиме и због Њега, љубимо у другим људима све што је божанско и волимо их као децу Божију, уједно не волећи грех у њима. Имајући љубав, пред нас се увек и изнова поставља изазов када нам неко повреди сујету, јер не љубећи људе, није могуће тврдити да љубимо Бога. Богољубље се развија држањем заповести, где нам Бог узвраћа љубављу, дајући нам силу и истрајност да можемо волети људе, чак и када су у сопственим греховима. Љубав је радост која облива човека. Зато не осуђујмо онога који греши, већ се молимо за њега, јер је осуда пут наш у смрт, а молитва за другога пут у живот”, била је поука Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  7. Своје запажање о књизи „Сенка осмог еона” изложио је и академик Предраг Пипер, истакавши важност молитве која доминира овим песничким делом. Академик Матија Бећковић је скренуо пажњу на феномен речи, те да је реч у данашње време изгубила вредност. Он, међутим, сматра да је сама чињеница, да иза модерног песничког дела стоји предговор Епископа бачког Иринеја, већ сама по себи знак да смо одмакли у односу на стара времена, када су издања била цензурисана у тој мери, да су се под иницијалима скривала имена аутора попут великана наше Цркве - Светог владике Николаја или Његоша. Поздравивши присутне у Студију М, аутор збирке Селимир Радуловић се захвалио Епископу бачком Иринеју и осталим говорницима, који су својим учешћем увеличали ово песничко вече. Друго издање многонаграђиване збирке песама „Сенка осмог еона”, коју је објавила издавачка кућа „Лагуна“, једна је од осам песничких књига поете Селимира Радуловића, директора Библиотеке Матице српске и добитника многих књижевних награда. Извор: Радио Беседа
  8. Друго издање збирке песама под насловом „Сенка осмог еона”, аутора Селимира Радуловића,представљена је 3. октобра 2018. године у новосадском Студију М. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, аутор предговора другог издања, рекао је да свеколику стварност у којој живимо схвата као Божанску поезију њенога Творца. Не треба заборавити - наставио је владика - да Символ Вере садржи реч Творац, која је у грчком језику иста реч и за песника – Поета. Зато, све што постоји заправо је поезија и све што је у знаку и служби лепог, истинитог и аутентичног у нашем животу је поезија али у исто време и молитва, поручио је владика Иринеј. Своје запажање о књизи „Сенка осмог еона” изложио је и академик Предраг Пипер, истакавши важност молитве која доминира овим песничким делом. Академик Матија Бећковић је скренуо пажњу на феномен речи, те да је реч у данашње време изгубила вредност. Он, међутим, сматра да је сама чињеница, да иза модерног песничког дела стоји предговор Епископа бачког Иринеја, већ сама по себи знак да смо одмакли у односу на стара времена, када су издања била цензурисана у тој мери, да су се под иницијалима скривала имена аутора попут великана наше Цркве - Светог владике Николаја или Његоша. Поздравивши присутне у Студију М, аутор збирке Селимир Радуловић се захвалио Епископу бачком Иринеју и осталим говорницима, који су својим учешћем увеличали ово песничко вече. Друго издање многонаграђиване збирке песама „Сенка осмог еона”, коју је објавила издавачка кућа „Лагуна“, једна је од осам песничких књига поете Селимира Радуловића, директора Библиотеке Матице српске и добитника многих књижевних награда. Извор: Радио Беседа View full Странице
  9. Српска и Руска Црква ће 17. јула 2018. године обележити стогодишњицу мученичког страдања Светог цара Николаја Другог Романова. Тога дана ће Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј у храму Подворја Руске цркве на Ташмајдану служити Свету архијерејску Литургију од 9 ч, потом ће кренути Литија у част Свете породице Романов улицама Београда ка споменику Светом цару Николају, који се налази у Улици краља Милана, где ће бити служен молебан и где ће Његова Светост беседити о Светом цару. View full Странице
  10. Масони су 1942. године морали да одгоре на 33 питања која им је поставио Недићев министар полиције Танасије Динић по концепту нацистичких стручњака за антимасонерију и под надзором Гестапоа. Од одговора је зависило да ли ће слободне зидаре послати у логор, избацити из службе, одузети пензије, стрељати као таоце... Око двеста масона из Београда и Србије је одговорило на та питања. На основу одговора др Виктора Новака, Хасана Репца, Јована Алексића, Јована Вељића и Петра Шрепловића, који се чувају у Архиву Југославије, написан је сценарио за серију од седам полусатних епизода "33 одговора". Они су одабрани зато што су рођени у различитим крајевима бивше краљевине Југославије, различитих су националности и религија, 1942. су живели у Београду и Србији и били се на удару нациста и колаборациониста. Њихови одговори су били веома храбри, нису одступили ни од једног принципа слободног зидарства. Избегавање одговора такође је могло имати трагичне последице. У серији играју глумци Младен Андрејевић, Тома Курузовић, Радомир Миљанић, Милан-Цаци Михаиловић, Владислав Михаиловић, Микица Петронијевић, Тома Трифуновић. Њихове одговоре, кључне појмове и догађаје коментаришу Зоран Д. Ненезић, Немања Девић, Драгомир Анђелковић и Бранко Радун. Сценарио су на основу аутентичних докумената написали Драган Коларевић и Милан Јовановић. Уредник серије Драган Коларевић, редитељ Милан Јовановић. После хапшења масона у ноћи између 4. и 5. новембра 1941. године, када су одведени у логор на Бањици, где су држани као таоци до средине јануара 1942, масони су морали да одговоре на 33 питања која им је упутио Танасије Динић, тад већ министар полиције у Недићевој влади. Масоне су, истовремено, у Загребу оптуживали да су створили Југославију, у Београду да су је растурили. Били су национално непоуздани и једнима и другима. Нацистичко-недићевска пропаганда оптуживала је масоне да су искључиви кривици за слом краљевине Југославије уз Јевреје и комунисте. Одабрани су одговори др Виктора Новака, Хасана Репца, Јована Алексића, Јована Вељића и Петра Шрепловића. У првој епизоди масони саопштавају податке из биографије и непознате чињенице које су актуелне и данас. Хасан Ребац објашњава зашто је Србин а не Турчин, зашто је био четник пре Балканских ратова. Ребац је био потпредседник Народне одбране чији члан је био и Виктор Новак, животни циљ му је био превазилажење разлика и предрасуда између Срба православне и мухамеданске вере. Био је у истој ложи са др Виктором Новаком у Београду, а са Јованом Алексићем у скопској ложи "Косово" од 1930. Нажалост његови животни циљеви нису остварени. Уредник Драган Коларевић, сценарио Драган Коларевић и Милан Јовановић, редитељ Милан Јовановић. Глуме: Младен Андрејевић, Тома Курузовић, Радомир Миљанић, Милан-Цаци Михаиловић, Владислав Михаиловић, Тома Трифуновић, Микица Петронијевић.
  11. 5 downloads

    Књига легендарног генерала авијације, опитног пилота и машинског инжењера, доктора наука и дугогодишњег конструктора, начелника ВТИ, предавача аеродинамике и механике лета и аутора многих научних радова и уџбеника из којих се и данас стичу знања.
  12. Његовом Преосвештенству Епископу моравичком Антонију (Пантелићу), викарном епископу патријарха српског, додељено је данас високо одликовање Правословне Цркве чешких земаља и словачке, орден Светог Горазда чешког другог реда. Извор: Подворје СПЦ у Москви View full Странице
×
×
  • Креирај ново...