Претражи Живе Речи Утехе

На велики празник Богојављења, 19. јануара 2020. године, мноштво богољубивих клирика и благочестивог народа Божјег сабрало се у новосадском Саборном храму, како би се поклонили Пресветој Тројици, чија је Тајна потпуно откривена свету на данашњи Празник. Велико повечерје и Јутрење служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење презвитера Бранислава Нијемчевића и ђакона Слободана Ђурђића. У присуству Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на светој архијерејској Литургији је началствовао Епископ мохачки, уз саслужење свештеног братства Светогеоргијевског храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању, владика Исихије је објаснио смисао празника Богојављења. У данашњи дан славимо велики Празник, када се Бог јавио људском роду као Света Тројица. Господ данас долази на реку Јордан да Га Свети Јован крсти водом очишћења – крштењем које се вршило у Старом Завету, и могло се више пута понављати. Као и сви други догађаји у животу Спаситеља света, и овај је прожет Његовим огромним смирењем. Иако без греха, Он долази Светом Јовану да Га крсти, очишћујући његове воде, а преко њих и цео свет, дарујући нама – кроз свету Тајну крштења – потпуно очишћење, спасење и живот вечни, поручио је Епископ мохачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свети српски архиепископ Данило живео је и делао у време српских краљева: Милутина и Стефана Дечанског, и цара Душана. Властелински син, остаде јединац у својих знатних и богатих родитеља, пошто му помреше браћа и сестре још за његова детињства. Као дете, Данило мољаше родитеље да га даду учитељу да се учи књизи, али они, уцвељени смрћу своје деце, нису хтели да њихово јединче изнурава себе учењем. Међутим малишак остаде упорно при својој жељи, и умоли једног рођака свог да га тајно од родитеља одведе к учитељу. Даровит и врло приљежан, Данило убрзо постаде најбољи ученик, и превазиђе све своје вршњаке и другове у школи, тако да му се сви дивљаху. Родитељи пак његови спочетка веома туговаху, но када дознадоше где се налази њихов син и како је напредан у учењу, примирише се и препустише се у свему вољи Божјој. Међутим у дечака Данила, упоредо са чежњом за знањем, стаде се бујно развијати и чежња ка целомудрију, чистоти, посту, бдењу, молитви, к врлинама којима се одликују зрели људи. Подвизавајући се у тим врлинама, он се поче много интересовати подвижничким животом. Волео је да се срета са монасима, указивао им је дужно поштовање, ступао је с њима у разговоре о монашком животу. И ускоро у њему се разгоре жеља да и сам постане монах. И он често мољаше Бога да га удостоји монашког чина. Много слушајући о чудесима у светом граду Јерусалиму и у Светој Гори Атону, он већ у таком узрасту сагореваше од жеље да посети та света места. Али за то још не беше наступило време. Када Данило постаде пунолетан, краљ Милутин га узе на свој двор, пошто беше дознао за његове изврсне особине. Краљ га заволе, и држаше га близу себе, и указиваше му посебну пажњу. Но Данило се не погорди, него се и на двору држаше скромно и смирено, непрекидно чезнући за монашким животом и чекајући од Бога згодну прилику да ту своју чежњу оствари. Благочестиви краљ Милутин често је путовао по својој земљи, обилазећи цркве и манастире, клањајући се светињама и раздајући богату милостињу. На једном од таких путовања у свити благочестивог краља налазио се и Данило. За време боравка у манастиру Свете Тројице, Сопоћанима, Данило се зближи са једним богоугодним старцем монахом, и у разговору с њим откри му чежњу душе своје за монашким животом, и моли га да му помогне да ту чежњу оствари. И када се краљ и његова свита после богослужења повукоше на одмор и починак, христочежњиви млади властелин се тајно, ноћу, искраде из манастира са споменутим старцем, монахом, и вођен овим побеже у манастир светог Николе, у Кончул, на реци Ибру. Ту игуман тога манастира Николај замонаши бегунца са краљевог двора давши му име Данило. Давно жељан монаштва, Данило се свом душом даде на испуњавање монашких завета; ревносно посећујући заједно са другима црквена богослужења и у току дана радећи све манастирске послове, Данило се ноћу насамо предавао бдењу, богоразмишљању и непрестаној молитви. Молитва, сузе умилења и покајања, пост и други подвизи убрзо учинише те Данило постаде образац за друге монахе. Глас о његовим подвизима пронесе се на све стране. Дође тај глас и до ондашњег архиепископа Српског Евстатија. Он га позва к себи, јер му беху потребна просвећена и побожна духовна лица. И много пута архиепископ позиваше к себи Данила, али он никако није хтео да остави омиљено му место свога подвижништва. То примора архиепископа те се обрати краљу Милутину, да он нареди монаху Дајнилу да се одазове захтеву архиепископову. Краљ саветова преподобноме Данилу да испуни вољу преосвећенога, и писаше му овако: "Ти си се свагда одликовао оданошћу и послушношћу мојој вољи; поступи и сада по моме захтеву и жељи. Уосталом, ти сам добро знаш, је ли похвално не слушати архиепископа. Он ме је више пута и оправдано молио о томе". Тада преподобни Данило, у Нади да га Бог неће лишити Своје благодатне помоћи, реши да отиде к архиепископу. Узевши благослов од игумана и опростивши се са братијом свога манастира, он отпутова к архиепископу Евстатију, чији се двор налазио у манастиру Жичи. Архиепископ га прими са великом љубављу и рукоположи за јеромонаха, и задржа на свом двору. Налазећи се поред архиепископа, преподобни Данило продужи свој подвижнички монашки живот, напредујући у врлинама. У исто време он обављаше разне налоге архиепископове и дужности у управним пословима црквеним. Личан и речит, он имађаше "дар од Господа да мудро и паметно говори пред царевима", по речи пророка Исаије. Тако проведе он годину и по дана поред архиепископа. Међутим преподобног Данила не напушташе његова давнашња пламена жеља: да види Свету Гору, и у њој манастир Хилендар, задужбину светог Стефана Немање и сина му Светога Саве, у којој су се они подвизавали, и оставили је своме потомству као небеску драгоценост. Веома волећи и ценећи ову свету задужбину, краљ Милутин је царски обнови и прошири. Усто на молбу ондашњег Хилендарског игумана Киријака, Милутин подиже недалеко од манастира на самој морској обали пирг, утврђену кулу са црквом Светога Спаса, ради заштите манастира од морских разбојника. Но игуман Киријак ускоро умре. Архиепископ Евстатије и краљ Милутин, у бризи да изаберу достојног прејемника, сазваше духовни сабор ради саветовања, и сабор једнодушно изабра јеромонаха Данила за игумана Хилендарског. Избор преподобног Данила за игумана Хилендарског пада у мучно и тешко време не само за Свету Гору Атонску већ и за сву Грчку царевину, Византију. У то време Турци су се већ кретали ка Цариграду; настојавали су да се из Азије морем пребаце и у Европу. Грчки цареви су предузимали све мере за заштиту хришћана од неверника. При томе старали су се и за помоћ са стране. Тако је краљ Милутин помагао грчкоме цару Андронику Старијем против Турака у Азији. Затим грчки цар би принуђен да прибегне стварању најамничке војске; у том циљу он узе Шпанске Каталонце. Но најамничка војска не хте се држати уговора, и ускоро ступи у везу с Турцима, и постаде љути противник православног хришћанског царства. Они су пљачкали, рушили и палили куће по целом Балканском полуострву. По обалама пак грчких мора харали су морски разбојници, особито Венецијански. Ови сувоземни непријатељи, Каталонци, и морски - првенствено Венецијанци, не оставише на миру ни Свету Гору Атонску. Преувеличани гласови о богатствима Светогорских манастира привлачаху разбојнике, који у дивљачким налетима не штеђаху становништво, већ не гледајући ни на звање ни на узраст убијаху, пљачкаху, одвођаху у ропство. Од тих разбојника, иако хришћана - латина, не остаде поштећена ни српска светогорска лавра - Хилендар. Ето, у тако тешко време преподобни Данило би назначен за игумана у Хилендару. Краљ Милутин и архиепископ Евстатије испратише игумана Данила са богатим даровима за свету Хилендарску лавру. Стигавши у Хилендар игуман Данило се предаде још строжијим духовним подвизима, проводећи живот у најдубљем смирењу и испосничком молитвеном подвизавању. При томе он доживљаваше многа искушења и нападе од злих духова, који се на све могуће начине паштаху да га омету у његовим молитвеним подвизима, нарочито ноћним, наводећи на њега разне страшилне и страхотне привиде. Но све то он савлађиваше и побеђиваше свесрдном молитвом, богомудрим пошћењем, трпљењем, ослањањем на Бога, и приморавањем себе на све веће и веће подвиге. Лични пример игумана и његове топле красноречиве поуке подражаваху и шираху међу манастирском братијом једнодушност, слогу, међусобну љубав и ревнитељску радост у подвизима. Тако прође доста времена. Но наступише нове прилике које захтеваху од игумана Данила нове подвиге: заштиту Хилендарске обитељи од споменутих разбојника, који пустошаху и разараху сву Свету Гору. У утврђени и уређени Хилендарски манастир беху се збегли многи мирјани, тражећи ту себи крова, заштите и прехране. Све манастирске залихе беху стављене на расположење гладним људима. Но када залиха нестаде, сви стадоше трпети глад. Најзад, у опседнутом манастиру почеше и људи и стока умирати од глади. Неки због тога решише да беже из опседнутог манастира; али при покушају бекства непријатељи их похваташе, па неке од њих убише а неке у ропство одведоше. Међутим игуман Данило, јак вером и храбар надом у Бога, не падаше духом. Непријатељ је чинио силне напоре да продре у Хилендар: много пута је покушао да развали манастирску капију, или да пробије бедеме; често пута је стрелама засипао манастир, али никако није успевао да се увуче у манастир. Преподобни Данило је храбро бранио манастир и јуначки подносио рат и глад, сав ослоњен на Господа непрестаном молитвом. Тако он издржа три и по године у утврђеном манастиру, опседнутом од непријатеља. А када непријатељ једно време одступи од манастира, брижљиви и далековидни игуман Данило реши да спасе манастирске драгоцености. Зато он најпре осигура даљу заштиту и одбрану манастира са онима што остају, а сам са неколицином братије узе свештене утвари и драгоцености, и крену у Србију да их тамо склони, да их се непријатељ не би дочепао ако му Хилендар падне у руке. На том путу преподобни Данило се пробијао кроз крајеве, заузете и опустошене од непријатеља. Но помоћу Божјом, провлачећи се кроз сваковрсне опасности, он благополучно стиже у ондашњу српску престоницу, град Скопље, предаде краљу све црквене драгоцености, и исприча му све муке и недаће које непријатељи задају Светој Гори. Краљ Милутин с радошћу прими игумана Данила, и дивљаше се како се он са толиким благом пробио посред самих непријатеља и стигао жив, и здрав. Притом краљ свесрдно и с брижном љубављу мољаше преподобнога оца Данила да остане код њега док садашње опасности не мину Свету Гору и пут који води ка њој. Али преподобни никако не пристајаше да борави ван Свете Горе, готов да одмах крене натраг уздајући се у милост и помоћ Божију и опомињући се речи Господње, да се не треба бојати оних који убијају тело а души не могу ништа учинити. Као добар подвижник он беше решен прегрпети све оскудице и беде, па и саму смрт, али не остављати поверену му обитељ. Стога се преподобни са много љубави опрости с краљем и крену натраг у Свету Гору. На том обратном путу он доживе многобројне опасности, али га из свију њих спасаваше нарочито промишљање Божје о њему и богодана му мудрост. Стигавши најзад у Хилендар, преподобни га затече пред падом: јер браниоци манастира дуго већ времена опседнути страдаху од глади и жеђи, и већ беху готови да се предаду непријатељима. Преподобни Данило одмах посла неке своје искусне и вичне људе, те се они некако пробише до мора, купише лађу пшенице, и доставише је манастиру. Затим преподобни најми у околини Свете Горе наоружане војнике за заштиту Хилендара од непријатеља. А непријатељи, чувши да се игуман Данило вратио у Хилендар и сабрао тамо војнике, не усудише се да те године нападну манастир, него се расејаше по свој Светој Гори, свуда харајући и пљачкајући. А када се, по опустошењу Свете Горе, варвари враћаху натраг, и један одред њихов пролажаше у близини Хилендара, војници што се налажаху у Хилендару стадоше молити преподобнога Данила да им допусти да нападну непријатеља. Преподобни беше против тога не желећи их излагати опасности и ранама. Међутим они, уздајући се у Господа и Пречисту Богородицу и у молитве преподобнога, начинише заседу на врло згодном месту за напад, и ту изненада нападоше на пролазеће варваре. Мноштво непријатеља би рањено, побијено, и много их везаних у манастир доведено, и много оружја и драгоцености заплењено. Преподобни Данило виде у томе очигледну помоћ Божју, узнесе пламену благодарност Богу, а заплењене драгоцености посла на поклон краљу Милутину по неколицини верних слугу. После тога преподобни се поново даде у строге монашке подвиге, проводећи сво време у молитви, посту и богоразмишљању. За своје врлине, велике трудове и мудрост он код свију стече велику љубав и поштовање. Након немного времена пронесе се вест по Светој Гори да се варвари поново спремају да изврше напад на Хилендар, са намером да овога пута потпуно сврше са њим. Похлепни на богатство Хилендара, они су жудели да га се ма на који начин докопају. Преподобни Данило, дознавши о томе и очекујући себи смрт од варвара, оде у руски манастир светог Пантелејмона к своме духовном оцу да се види и поразговара с њим. Тамо се он са својим духовним оцем издвоји у високи манастирски пирг (= кулу), и проведе с њим насамо у разговору цео дан и ноћ. Међутим непријатељи нађоше себи помоћнике: поткупише златом два хилендарска служитеља, који, заведени ђаволом, обећаше предати им преподобног Данила у руке. И док преподобни борављаше у Руском манастиру, непријатељи смислише да се заједно са поткупљеним слугама увуку на неки начин у Руски манастир и ухвате преподобнога Данила. Зато они ноћу одоше Руском манастиру. Поткупљене слуге стадоше куцати на манастирску капију, молећи да их пусте унутра ради виђења са преподобним игуманом Данилом поводом неких манастирских послова. Али се оци побојаше, и не пустише их све до јутрења. Преподобни Данило, обавештен о њима, замоли да их пусте к њему. Као повод свог доласка слуге наведоше неки измишљени разлог. Незлобив и простосрдачан, преподобни им поверова. Но у праскозорје, када преподобни, ходећи поред манастирског пирга, читаше Часове, угледа у даљини као неко јато огромних птица. А када се развиде, показа се да су то чете варвара. Халачући, они опколише манастир и свим силама наваљиваху да пробију ма1настирске бедеме. Најзад провалише унутра, и почеше дивљачки пљачкати и уништавати. Притом захтеваху да им предаду игумана Данила, иначе ће манастир до темеља срушити и спалити. И стварно, они запалише храм и келије. Затим наслагаше силна дрва, даске и сламу око пирга у коме се скривао преподобни, па запалише. Пламен се стаде високо дизати; слуге што беху у кули са преподобним, стрелама засипаху с куле варваре, и многе ранише и убише. Тада завереници који беху са тим слугама, почеше наговарати остале слуге да преподобног Данила предаду у руке непријатељима, да би на тај начин спасли своје животе. Но проницљиви и прозорљиви игуман подвижник осети и схвати ту издајничку заверу, и мудро се снађе: на врху куле бејаше црква, кључеве од ње преподобни узе тајно, позва све у цркву да се помоле Богу и да се опросте међу собом пошто су на домаку смрти; сам пак у души својој непрестано призиваше Господа у помоћ. Када уђоше у цркву, онда слуге, верне преподобноме, на уговорени знак изненада разоружаше заверенике, па са преподобним Данилом изађоше из цркве закључавши издајице у њој. Међутим пламен већ досезаше до врата; преподобни наће мало воде и нешто вина, изли их на огањ, те тако умањи силу огња. Утом Господ показа к њима милост Своју: одједном са врха Атона дуну силан прохладни ветар, који стаде разгонити дим и гасити огањ, и својом свежином спасе од неподношљиве врућине оне што се налажаху у кули. Тако то трајаше до подне, када непријатељи изађоше из манастира и распоредише се да ручају. Одједном међу њима настаде нека пометња и узбуна: они дохватише своје оружје, поскакаше на коње, и брзо одјурише од манастира. Преподобни Данило спрва сматраше да је посреди нека њихова нова замка или лукавство, и не напуштајући кулу усрдно вапијаше ка Господу. Међутим прође доста времена а непријатељи се не враћаху. Најзад светитељ дознаде да су главне старешине варвара оставили Свету Гору са својим војницима, па су зато и Они што су харали и зулумили по Руском манастиру и држали у опсади кулу напустили то и побегли. Доживевши све то, преподобни узнесе благодарност Богу за такво чудесно спасење своје. Оставивши Руски манастир, преподобни Данило са својом духовном децом и сапутницима упути се у светогорски Ксиропотамски манастир Светих Четрдесет Мученика, што је на морској обали. Тај манастир је у своје време био много помогнут Светим Савом, првим архиепископом Српским. Ту преподобни Данило уписа себе и своје родитеље у манастирски поменик. И пошто проведе тамо неколико дана у молитви, он се врати у свој манастир Хилендар. После пустошења и пљачкања Свете Горе у току три и по године од стране пљачкашких латинских крсташа, у Светој Гори се стаде постепено васпостављати спокојство и редован монашки живот. На очишћењу Балкана од ових варвара заједно су радили грчки цар Андроник и српски краљ Милутин. Када се на Светој Гори зацари поново тишина и спокојство, преподобни Данило, увек жељан усамљеннчког подвижничког молитвеног тиховања, реши да се повуче са игуманског положаја. Тако, за игумана Хилендарске обитељи би постављен његов ученик Никодим, а о'н се повуче у келију светога Саве на Кареји, где се у своје време подвизавао у молитвеном тиховању сам свети Сава, и оставио властити Типик за живљење у тој његовој молчалници. Преподобни Данило се свом душом предаде подвижничком живљењу по Типику светога Саве: с великим усрђем и љубављу он све време провођаше у молитви, пошћењу, свеноћном стајању, метанијима, песмопјенијима, и осталим светим подвизима, за којима је чезнуо још од ране младости. Велики и неподражљиви беху његови монашки трудови: строгим постом он мораше тело своје; проводећи све ноћи у молитвеном бдењу, појању псалама и метанијима, он до самог расвитка не даваше себи ни најмањег одмора. Таким животом он стече дар обилних суза. Многе нападе и лукавштине приређиваше му ђаво у време тих подвига; али светитељ тада скидаше са себе крст који је увек носио на прсима, ограђиваше њиме себе са вером и молитвом, и тако уништаваше и развејаваше тиме сва лукавства вражија. То беше његово уобичајено оруђе и оружје у искушењима и нападима на њега од стране демона. Преподобни сијаше својим врлинама, тако да многи монаси Свете Горе стадоше долазити к њему ради духовне утехе и савета. У време када се преподобни Данило подвизаваше у Карејској испосници, у његовој отаџбини Србији настаде рат: против краља Милутина устаде његов брат Драгутин, са намером да помоћу Угарскога краља отме престо Милутина и на њега посади свога сина Урошицу. Милутин се нађе у великој опасности. Бојећи се упада непријатеља, он смести драгоцености своје у манастиру Бањска. Али он не имаћаше поверљива човека, коме би поверио чување тих драгоцености. Утом епископ Бањске умре. Тада се мисао краља Милутина задржа на вредном Данилу, бившем игуману Хилендарском. И он стаде слати к њему у Кареју једног изасланика за другим, позивајући га к себи. Сав предан усамљеничким подвизима, преподобни Данило дуго се отказиваше. Али га неодступне молбе краљеве најзад примораше, те он реши да остави омиљено место свога молитвеног подвижничког тиховања и самовања. А зашто га је краљ звао, преподобни није знао. Краљ се неисказано обрадова доласку светога Данила, обасу га великом љубављу, и ускоро му у четири ока подробно исприча своју муку и неопходну потребу да се он, Данило, прими за епископа Бањске и да узме под своју управу манастир светог Стефана у Бањској, где су смештене драгоцености. Овај краљев предлог и молба и захтев силно огорчи преподобног Данила, и он упорно одбијаше то не желећи се растати са омиљеном Светом Гором и тамошњим подвижничким молитвеним тиховањем. Али краљеви разлози и молбе, и стварно тежак положај краљев, принудише најзад преподобнога да пристане, нарочито када му краљ обећа да ће га, ако се помоћу Божјом срећно врати из рата, отпустити у Свету Гору. Тако свети Данило би иосвећен за епископа Бањске и постављен за настојатеља манастира светога Стефана. Тамо краљ тајно од свих уручи преподобноме све драгоцености, и крену са војском против брата, иако то ни најмање желео није. По вољи Божјој рат се срећно сврши по краља Милутина. Свети Данило би посредник - миротворац међу браћом: измири краља Драгутина и Милутина; убеди Драгутина да се насвагда одрекне потхвата, увредљивих за хришћанска осећања. После тога епископ Данило стаде упорно молити краља Милутина да га отпусти у Свету Гору. Мада краљ покушаваше на све могуће (начине убедити преподобнога да остане у отаџбини, овај никако не хте на то пристати, и отпутова у љубљени Хилендар. Тамо се настани у споменутом пиргу, и поново се предаде својим милим пређашњим подвизима монашким са неподражљивом ревношћу. Као свагда, тако особито сада, он се посвећује читању и изучавању књига Светога Писма. А то читање и изучавање Светога Писма беше сво ограђено и прожето молитвом, постом, бдењем, смиреноумљем, радосним самомучењем, и осталим светим подвизима. Кроз све то у светог епископа - подвижника појача се његова давнашња жеља да отпутује у Свету Земљу и поклони се тамошњим хришћанским светињама. Сматрајући да је сада најзгодније време за то, он се стаде спремати за пут. За ту светитељеву намеру сазнаде у Србији краљ Милутин, и веома се ожалости, јер му је епископ Данило и сада, у 1316. години, као и до тада био веома потребан као човек у кога је он имао потпуно поверење и чије је савете високо ценио. И краљ стаде упорно призивати к себи преосвећеног Данила и молити га да одложи своје намеравано путовање у Свету Земљу и дође у Србију, и тако и овом приликом докаже љубав и оданост к њему. Не знајући краљеве намере, свети Данило испуни усрдне краљеве молбе и по трећи пут допутова у Србију. Краљ се веома обрадова доласку епископа Данила и одлучно му изјави да га више неће пустити од себе, пошто му је потребан као наставник и саветник. Преосвећени Данило, видећи да ништа не помажу ни откази ни молбе, са тугом за омиљеном Светом Гором смерно рече: "Нека је за све благословено име Господње". Пошто пак Бањска епископија беше укинута, краљ упути епископа у архиепископију к архиепископу Српском Сави III, који му додели у своме дому келију, као будућем свом прејемнику, јер краљ Милутин, наговарајући епископа Данила да се врати у Србију, обећа му престо светога Саве. Архиепископ Сава III ускоро умре. На архиепископски престо би уздигнут, вероватно по препоруци светога Данила, његов ученик, хилендарски игуман Никодим, који је сијао побожношћу и врлинама, а свети Данило би постављен за епископа Хумског, 1317. године. Најзад, стари краљ Милутин се разболе, и после кратке болести у свом дворцу у Неродимљу, издахну на рукама светога Данила, 20. октобра 1320. године. Свети Данило, као његов бивши духовни отац, узе учешћа у сахрани краља у његовој задужбени, манастиру светог Стефана у Бањској, сагласно давнашњој жељи покојнога краља. После краља Милутина на престо ступи његов син, свети Стефан Дечански. Одмах после свог крунисања он призва и приближи себи епископа Данила, кога је из младости своје заволео и ценио као мудрог саветника његовог оца, а нарочито као свог помоћника и заштитника у тешким невољама. Благодарећи заузимању и посредовању епископа Данила Стефан Дечански је ослобођен из заточења у Цариграду и коначно помирен са оцем, краљем Милутином. Сада, преосвећени Данило постаде новоме краљу први учитељ, саветник и помоћник. У почетку своје владавине Дечански се нађе у многим тешкоћама, како унутрашњим тако и спољашњим. Нови краљ се морао бранити од унутрашњих непријатеља и супарника својих: свога брата од стрица Владислава, сина краља Драгутина, и свога рођеног брата по оцу Константина. Исто тако ваљало је бранити и себе и Србију и од спољашњих непријатеља. Бугарски цар Михаил отера од себе своју жену Неду, сестру Стефана Дечанског, и рађаше на зближењу и савезу са Грцима противу Срба. Стефан Дечански је морао и да се оружјем брани и да прибегава мирним преговорима. За такве пак преговоре не беше тада човека способнијег од епископа Данила. Краљ Дечански повери епископу Данилу вођење тих преговора и са бугарским царем Михаилом и са грчким царем Андроником Млађим. И он обави те преговоре са потпуним успехом. Но вршећи разна краљева посланства и обасипан љубављу и пажњом и почастима од стране краља, епископ Данило није могао заборавити своје омиљено усамљеничко подвизавање и молитвено тиховање у Светој Гори. Зато он, после ових успешно извршених посланстава, отпутова опет у Свету Гору. Но у време тог његовог одсуствовања, у Србији умре архиепископ Никодим, 13. маја 1324. године. Краљ Стефан Дечански одмах стаде позивати из Свете Горе светога Данила, не извештавајући га ништа о својој намери, само га позивајући да му дође ради саветовања. Преподобни Данило се одазва позиву и дође у Србију. Тада Сабор све земље Српске, сазван краљем, једногласно изабра 14. септембра, на Крстовдан, 1324. године епископа Данила "за архиепископа свих Српских и приморских земаља". У то време епископу Данилу беше педесет година. Ступивши на престо светога Саве, архиепископ Данило се свом душом својом предаде раду на добро Цркве своје тако вољене отаџбине. Сам стуб и пример побожности, мудрости и ревности, он богомудро владиковаше: дизаше и украшаваше цркве, просвећиваше паству своју еванђелском просветом, свуда и свиме радећи на томе да душе своје пастве сачува од разних заблуда и утврди у вечној Истини Христовој. Зато је много радио на просвећивању свештенства и ширењу светих и свештених књига. Сав се залагао да се богослужење врши правилно и благољепно. Свети Данило, у својој разноврсној делатности еванђелској, ишао је стопама светога Саве и његових најбољих наследника. Настављао је што су добри и ревносни архиепископи започели, и исправљао што су слаби покварили. Милутинов помагач, он као да се, нехотице, такмичио са својим краљем у множини, лепоти и богатству задужбина. Споменути само најважније, биће доста. Подигао је у Пећи храм Богородице Одигитрије - Путеводитељке, с два мала храма у њој, светом Јовану и светом Арсенију, где је набавио грчке књиге и осигурао службу грчким монасима. Саградио је црквицу светог Николе крај своје велике задужбине. Смислио је и извео испред Пећских храмова красну, иконописану, припрату с патосом. Сазидао је пирг, с црквицом светог Данила на врху и са звонима, с Приморја мучно довезеним. Завршио је прекинуту обнову Жиче, опустелу од Кумана, покрио ју је, дигао је стуб, иконописао трпезарију и подигао једну дрвену зграду. Мудар и речит, имао је дара и вештине за свако земаљско дело. Градитељ и садитељ, свети архиепископ је правио од пустоши и дивљине питому и уљуђену земљу. При сваком послу је неодступно стајао, док га није довршио. Осим великих задужбина, он је још у Магличу обдарио цркву светога Ђорћа, подигао је палате и саградио келије. У Јелшици је подигао цркву светог Михаила и двор. У Лизици је обновио цркву светога Саве. Све своје задужбине опколио је виноградима, воћњацима и вртовима. Где није стигао подићи цркву од камена, градио ју је од дрвета. Свети архиепископ Данило знаменит је не само као побожни подвижник, црквени и државни радник, него и као веома просвећен човек и писац. Његов присни ученик, који је и написао његов Живот, сведочи да је Данило био веома начитан, много волео књигу и бринуо се за ширење књиге у Србији. Као писац он је оставио чувено дело: "Животи краљева и архиепископа српских". Неуморан у служби Богу до краја живота, смирен монах и храбар ратник, дубок мислилац и окретан државник, искрен испосник и "искусан делима... световнога живота"у одушевљен уметник и савестан књижевник, пун мисли о небеском животу и потпуно предан обрађивању земље, сав на небу душом, и сав на земљи са небеском Истином, свети архиепископ Данило мирно се упокојио у Господу у време цара Душана ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године. Велики монах, велики подвижник, велики јерарх, велики трудољубац и велики родољуб, свет душом и умом и срцем, он се још за живота удостојио од Господа дара чудотворства. На престолу светога Саве као архиепископ провео четрнаест година и три месеца. Његовим молитвама, Господе Исусе Христе, помилуј и нас грешне, и удостој нас свом душом служити Теби кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

“О преблаги, тихи учитељу, Слатка ли је света бистра вода С источника твога бесмртнога! Од Твога су св’јетлога погледа Уплашене мраке ишчезнуле, Од твога су хода свештенога Богохулни срушени олтари; Воскресењем смрт си поразио, Небо Твојом хвалом одјекује, Земља слави свога Спаситеља!“ Наведени стихови којима се завршава чувена поема, настала у време Великог поста 1845, указују на Његошево православно разумевање тајне света. Упркос приговорима за неправилности у учењу о космологији, он је показао да Личност Васкрслог Богочовека јесте центар спасења за свеукупну твар. Концепција текста Луче Микрокозме није случајно нашла врхунац у овој Химни. Презвитер Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка

Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, Њихова Преосвештенства епископи бачки Иринеј и сремски Василије присуствовали су свечаној академији под називом Присаједињење – други век, уприличеној 25. новембра 2019. године, у Српском народном позоришту у Новом Саду, поводом обележавања 101. годишњице присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији. Академија је почела приказивањем кратког документарног филма о Светозару Милетићу, а у програму су учествовали хор и оркестар Опере Српског народног позоришта. Награда Михајло Пупин, највише признање АП Војводине, додељено је академику Миру Вуксановићу, управнику Библиотеке Српске академије наука и уметности. Свако слављење Михајла Пупина и осталих, по чијим именима су и друга покрајинска признања, драгоцено је и увек потребно. Када су одликовања под тим и таквим знаковима – то је увек добар посао, а награђени су дужни да такве послове својим деловањем помажу. Хвала што смо добили такву прилику, закључио је г. Вуксановић. Уручене су награде и за допринос важним областима друштвеног живота – признања названа по истакнутим грађанима и историјским личностима који су допринели очувању српске традиције и културе. Свечаности у Српском народном позоришту присуствовали су и представници Владе Републике Србије, Покрајинске владе, Скупштине АП Војводине, Војске Србије, институцијâ културе, као и истакнути појединци из области образовања, науке, привреде, уметности и спорта. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Био је други Aрхиепископ српски, својевремено највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Светог Саве. О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“. Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена. Други архиепископ Српске Цркве У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи. Историја преноса моштију Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“. Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца: Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737. Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол. Историја култа У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца. Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи: „Славна српска Патријаршијо, Од западне стране на реци Бистрици, Ти си мати свој српској земљи, Храм Спасовог Вознесенија, Први ти је ктитор Свети Сава, Сатрудник му би Свети Арсеније…“. (Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853). Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века. У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Петар II Петровић Његош – српски православни владика црногорски и брдски и поглавар (старе) Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године. Један је од највећих српских пјесника и филозофа. Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте. Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом. Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом. Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведн у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља. Извор: Радио Светигора

Kада су Мила Ђукановића 2000-их питали шта чекамо, зашто Црна Гора није независна, рекао је - чекамо себе. Данас каже да је дошло време да се исправи тешка историјска неправда која је нанета Црној Гори на почетку века и да ће радити на обнови црногорске аутокефалне цркве. Kада су га питали зашто баш сада, рекао је - свака тема има своје време. Након говора на конгресу ДПС-а, у свом родном граду Никшићу, Мило Ђукановић разбуктао је расправу о бројним питањима - има ли историјске оправданости и на који начин ће црногорска црква бити створена? О свему томе у Оку говоре: владика Јоаникије, епископ будимљанско-никшићки(СПЦ), Миодраг Вуковић, члан ДПС-а од оснивања и председник скупштинског Одбора за уставна питања, Будимир Алексић, професор Цетињске богословије и посланик опозиционе Нове српске демократије и историчар Шербо Растодер. Извор: РТС

О празнику Усековање главе Светог Јована Крститеља у емисији Пирг говорио је протојереј Бобан Стојковић, професор Богословије "Светог Кирила и Методија" у Нишу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Глас

Празник Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина, саборно и молитвено је прослављен у острошкој светињи у сриједу 28. августа 2019. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је свештеник Драгиша Томић, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакон Роман и свештеници Радмило Чизмовић пјешивачки парох, Бранко Илић из Шабачке епархије и Милосав Јовановић из Будимљаснко-никшићке епархије. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Одговарала је острошка братија, а евхаристијском сабрању присуствовало је бројно монаштво и велики број вјерника. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Драгиша, који је између осталог казао да је празник Успења Пресвете Богородице други Васкрс, велики празник. – Шта ријеч људска и ријеч душа наших може да искаже о Оној која је изнад сила небеских, изнад сила бестјелесних, о Оној која је несмјестивог у утробу своју смјестила и родила Сина Божијег нама за спасење, осим радуј се благодатна Господ је с Тобом, блажена си ти међу женама и блажен је плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душама нашим – казао је о. Драгиша. Подсјетио је да је Пресвета Богородица цијелог живота посјећивала она света мјеста гдје су се збивали велики догађаји. – Мјесто васкрсења Христовог, крштења, вазнесења, преображења, тиха, смирена, кротка, тпрељива, образац вјере и наде у оно вријеме и у сва времена. Свима нама. Показивала нам је како ми треба да живимо, а наш живот треба да буде живот за вјечну радост, вјечну љубав и вјечну истину, тако да боголик вратимо у лице своје, да се охристовимо и свој лик вратимо прволику, кроз све стичући врлине, све оне о којима је Господ проповиједао – казао је о. Драгиша. Сабрани који посте Богородичин пост причестили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа, а пост траје и данас јер велики празник пада у сриједу. На крају богослужења о.Драгиша са саслужитељима благосиљао је и пререзао славски колач који је поводом празника Велике Госпојине који славе као приславу, а у славу Господа Бога припремио Дејан Башић са породицом. Извор: Манастир Острог

Поводом празника Светог славног и свехвалног Пророка Илије, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог. Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо. Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог. Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар) Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква

Катихета Бранислав Илић: О завршетку другог циклуса емисијâ "Светотајинско богословље" СВЕ ЕМИСИЈЕ "СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ" МОЖЕТЕ ДА ПОСЛУШАТЕ ОВДЕ Од фебруара 2018. године програм радија Беседе постао је богатији за једну нову емисију благодарећи којој наши уважени слушаоци могу да се упознају за основама Светотајинског живота у Цркви Христовој. У првом циклусу, у оквиру двадесет емисија, обрађене су следеће теме: О Светим Тајнама уопште (три емисије); Основе Свете Тајне крштења (једна емисија), последовања пре Свете Тајне крштења (једна емисија), припрема за Свету Тајну крштења (четири емисије), тумачење чина Свете Тајне крштења (четири емисије). Основе Света Тајна брака (једна емисија), Тумачење чина Свете Тајне брака (пет емисија), Брачне сметње (једна емисија). Дакле, први циклус емисија „Светотајинско богословље“ био је усмерен на тумачење Свете Тајне крштења, уз посебан нагласак на припрему и тумачење данашњег последовања овог тајинства, али пажња је била исмерена и на све детаље везане за Свету Тајну брака. О чему је било речи у другом циклусу емисија „Светотајинско богословље“, који је почео у септембру прошле година, а закључен је у среду 24. јула, разговарали смо са аутором емисије катихетом Браниславом Илићем. Разговор водила: Драгана Машић Извор: Радио Беседа / Ризница литургијског богословља и живота

Завршен рад Црквене скупштине српских православних епархија у САД. Поднети извештаји о раду више одбора. Хиландарски игуман Методије поздравио чланове Скупштине. Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј служио је 15. јула 2019. године, на празник Полагања ризе Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Новој Грачаници. Јутарња пленарна седница почела је после доручка и била је посвећена безбедносним питањима која се тичу парохије и породице, као и система осигурања. Владика Иринеј је представио г. Михаела Херзака из система осигурања, који је водио дискусију. Закључке из излагања и дискусије објавиће Епархијски савет за њихово остваривање како на епархијском, тако и на парохијском нивоу. Време поподне је било искоришћено за праћење извештаја о раду више одбора. Владика Иринеј је том приликом поздравио архимандрита Методија, игумана манастира Хиландара, који је са своје стране поздравио Скупштину. У свом говору хиландарски игуман је истакао да му је драго видети рад летњег дечјег кампа који се одвијао истовремено са радом Скупштине. Говорио је о настојањима манастира Хиландара који у истом смислу организује кампове у Србији, а које похађају деца из свих српских крајева. У овом тренутку у њима је 400 малишана, подељених у две групе од по 200. Деца потичу из разних области у којима Срби живе у тешкој ситуацији. Током боравка у кампу деца се упознају, виде да нису сама, већ да су чланови веће српске и православне породице. Поред тога, манастир Хиландар планира да оснује православну средњу школу. Протојереј ставрофор Никола Чеко је говорио о раду сталних одбора и о многим подухватима које обављају поједини одбори. После кратког извештаја о здравственом свештеничком програму Лука Ерцег је говорио о раду Свештеничког пензионог програма. Џим Спрингборн је као благајник поднео извештај у име Централног црквеног савета. Презентација је одржана на тему Парохијски рад са омладином и младима, а говорили су Драган Петровић, о. Стево Рокнејџ и специјални гост о. Космас Каљас из Грчке Православне Митрополије у Чикагу. Наравно, дискусија је уследила након сваког извештаја. Поднет је извештај о Богословском факултету Светога Саве, што је довело до даље дискусије о тој богословској установи. Свети Архијерејски Синод у међувремену разматра многе предлоге везане за будућност те богословско-просветне установе. Скупштина је завршила рад четвртог дана, 16. јула 2019. године, расправљајући о административним питањима. Извор: Српска Православна Црква

Гости емисије ”Агапе” аутора Александра Гајшека били су уважени гости протојереј Андреј Ткачов и јеромонах Игњатије (Шестаков). У овој емисији, руски оци су у атмосфери хришћанске љубави испричали глеодацима одакле долазе поштовање и љубав према Србима и Србији, како су велики људи књиге и хришћанске мисли попут Гогоља, Достојевског и светог владике Николаја Велимировића утицали на њихове животе. Говорили су о тражењу и вери у Бога, о животу – чуду као таквом, о књижевности, али и о књигама издавачке куће ”Бернар” која је, међу осталим руским класицима, објавила и десет књига оца Андреја Ткачова. ПРВИ ДЕО:

Послѣ уласка у Обећану земљу, Израилци су се нашли у једној новој ситуацији. Новина је била то што су почели да живе као стално насељени, да се баве пољопривредом и другим занатима. Сѣделачки начин живота је мѣњао унутрашње односе у поређењу са ранијим номадским и полуномадским периодом. Врѣме судија је полако пролазило. Самуило бѣше све старији. Синови које је поставио за наслѣднике нису ишли његовим стопама. На општем политичком плану, ситуација је била узбуркана и изазовна. Велике силе, попут Египта или Асирије, пролазиле су кроз унутрашње кризе, тако да ниједна од њих није била у стању да регион држи под контролом. Слабост великих сила омогућавала је мањим народима да се докопају сопствене државе. Тај дѣо Блиског истока постао је узаврео и нестабилан политички простор. Филистејци, Едомци, Моавци, Амонци, Сирци и други мањи народи, гладни моћи и територије, све чешће су укрштали копља. Притѣшњен са свих страна, Израил се нашао на озбиљној политичкој вѣтрометини. Додатан проблем био је то што је стање унутар самог Израила било је лоше. Све више су узимали маха безакоње и неправда. Такво стање илустративно свѣдочи догађај у Гаваји, у којем су становници тог градића извршили стравичан злочин (уп. Суд 19). Било је то врѣме општег безвлашћа, како сам писац каже: „не бѣше цара у Израилу: сваки чињаше што му бѣјаше драго“ (Суд 17, 6: уп. 18, 1; 19, 1; 21, 25). Стари племенски систем, из којег су се подизале судије, више није био одржив. Нешто се морало мѣњати. Додуше, већ се у приповѣстима о судијама јавља идеја монархије. Гедеону су неки Израилци нудили „ти владај над нама, ти и син твој и син сина твојега“, али је он тај прѣдлог одбацио: „нећу ја владати над вама, нити ће син мој“ (Суд 8, 22-23). Гедеон је, као и већина тадашњих Израилаца, Бога доживљавао као цара: „Господ ће вам бити владар“. Покушај Авимелеха, сина Гедеоновог, да се зацари неславно се завршио (Суд 9). Према библијском извѣштају, у Рами су се сакупили прваци народни, и од Самуила захтѣвали да им „постави цара“. Старцу то, пак, не бѣше по вољи. Међутим, Бог му саопштава: „послушај глас народа у свему што ти говори, јер не одбацише тебе него мене одбацише да им не будем цар“. Тада Самуило одржи говор народним представницима о томе како ће цар владати, и отпусти их кући. Приповѣст се даље усмѣрава на Саула, сина Кисова, из племена Венијаминовог. Саул се први пут помиње у наратолошки занимљивом контексту; са слугом је безуспѣшно тражио залуталу очеву магарад. Обичан младић из народа. Док је тражио магарад, слуга предложи да оду код видѣоца у Раму. Саула тако пут наводи ка Самуилу. Истодобно Бог најављује Самуилу посѣту Саулову: „сутра у ово доба послаћу ти једног човѣка из земље Венијаминове, њега помажи да влада народом мојим Израилом, и он ће избавити народ мој из руку Филистеја. Гле, погледах на народ свој, јер вапај његов дође до мене“. Тако Саул долази код Самуила. Писац га прѣ тога описује рѣчима: „бѣше млад и лѣп да не бѣше лѣпшег од њега међу синовима Израиловим, а бѣше виши од свег народа“. Приликом сусрета Самуило указује посебне почасти изабранику Божијем, а на растанку „узе уљаницу и изли му уље на главу, па га пољуби и рече: ето, није ли те помазао Господ да будеш вођа народу његовом“. Након растанка са Самуилом, Бог даје Саулу „друго срце“, и тако приликом сусрета са пророцима „дође на њега дух Божији, и пророкова међу њима“. Потом Самуило сазива народ у Миспу са циљем да се изабере цар. Сам народ није бирао, него је цара одабирао Бог: „и паде [жрѣб] на Саула сина Кисова“. Упадљиво је да писац наглашава као се Саул бѣше сакрио „иза пртаљага“ – очигледно се нећкао. Убрзо га доводе пред Самуила, који га проглашава царом. Избор владара није био свима по вољи; било је и оних који га нису прихватали: „А људи неваљали рекоше: тај ли ће нас избавити? И презираху га, нити му доносише дара“ (1Цар 10, 27). Саул је на то мудро оћутао. Извѣштаји који говоре о Сауловом помазивању за цара свѣдоче да су Израилци у томе погледу још били идејно неодређени. Наиме, на литерарно-приповѣдачком плану постоји унутрашња напетост у самом наративу. Многи научници издвајају дѣлове текста у којима се говори у прилог монархији и оне који су против, називајући их монархистички (1Цар 9, 1–10, 16; 11, 1-15) и антимонархистички извѣштај (1Цар 8, 1-22; 10, 17-27). Упитно је колико је таква научна подѣла текста оправдана. Писци овим већ на почетку библијског приповѣдања уводе богословску дијалектику, по питању унутрашњег устројства изабраног народа: за и против цара. Поред чињенице да постоје различити погледи на настанак монархије, упадљиво је да се и сам Саул није отимао да постане цар. У оба случаја, Бог је одредио Саула. Извѣсна напетост види се у томе што се на једном мѣсту каже да Бог налаже Самуилу да помаже цара „послушај глас народа“ и „јер погледах народ мој, вика његова дође код мене“, односно Бог прихвата вољу народа који је од Самуила тражио да им помаже цара. На другом мѣсту се, пак, говори „ви данас одбацисте Бога својега, који сам вас избављао од свих зала и невоља, и рекосте му: постави цара над нама“. Стиче се утисак да је Бог снисходио Израилу, али му је истовремено замѣрио што су тражили цара. У стварности је очигледно постојало размимоилажење по питању: за и против цара. Први Саулов подвиг, који је направио као цар, било је ослобађање Јависа Галаског од Наса Амонца. То јуначко дѣло подигло му је популарност и потврдило позицију цара. Великодушно се понео према онима који га нису подржавали. Послѣ тога Самуило напушта судијску службу, и потпуна власт прелази у Саулове руке. У опроштајној бесѣди, последњи судија Израила наглашава своју правичност и поштен начин управљања: „Ево ме, одговорите ми пред Господом и пред помазаником његовим. Коме сам узео вола или коме сам узео магарца? Коме сам учинио насиље? Коме сам учинио криво? Или из чије сам руке узео поклон, да бих стискао очи њега ради?“. Читав контекст одаје утисак да ће тако нешто ишчезнути под царом. Самуило поново укорѣва народ због захтѣва за царом, али истиче разумѣвање и љубав Божију: „Ако се приклоните Господу, њему служите, и чујете глас његов не противећи се заповѣсти Господњој, тада ћете и ви и цар ваш који царује ићи за Господом Богом својим“. Иако се не говори ништа о догађајима послѣ, очигледно је да је првих годину дана Саул био по вољи Божијој. Међутим, ускоро слѣде искушења: „Када Саул би цар годину дана“ десио се озбиљан сукоб са Филистејцима. Саул је требао да сачека Самуила да принесе жртву. Самуило је каснио па је цар у страху принео жртве прѣ него је дошао Самуило. Из текста се не види јасно у шта је био смисао чекања, само се указује да је тиме прекршио „заповести Господа Бога својега“. Самуило је тада већ био предао власт, тако да се не појављује нао носилац неке духовне власти, која контролише цара. Он се појављује као глас Бога. Незадовољан Самуило одлази. Потом слѣди сцена са Јонатаном, у којој је Саул био спреман да дигне руку на сина. Разлог Сауловог конфликта са Самуилом био је недостатак вѣре. Наиме, проблем је то што је Саул не чекајући на Самуила принео жртве. Тиме је у извѣсном смислу хтѣо да ‘присили’ Бога, што је била основна религијска пракса у тадашњем Ханаану, а блиска је човѣковом размишљању по себи. Саул је ишао логиком: жртвом ћу умилостивити (присилити) Бога. Међутим, требао је да сачека Самуила, јер му се тим путем Бог јавио. Бог га од обичног младића, преко Самуила, поставља за цара. Ту и почињу муке Саулове, које се умножавају због његове базичне плаховитости и неразборитости. Затим слѣди једна од најбруталнији сцена у Старом Савезу. Саул је, према налогу Божијем, требао сурово да се освети Амонцима; да их све побије, убије цара Агага и све живо што нађе тамо (1Цар 15, 1-7). Саул одлази у бој и разбија Амаличане. Из неког непознатог разлога заштитио је Агага, покупио најбољу стоку од Амаличана и довео са собом. Бог му је био изричито наредио да све побије. Овај догађај је веома разгневио Самуила, који му због тога најављује пропаст: „…одбацио си рѣч Господњу, и зато је тебе Господ одбацио да не будеш више цар над Израилом“. Отишавши од Саула послѣ овог догађаја, Самуило „више не видѣ Саула до своје смрти, и плакаше Самуило за Саулом, јер се Господ покаја што постави Саула царем Израила“ (1Цар 15, 35). У наставку нарације појављује се лик, којег је Самуило већ најавио, нови изабраник Божији – Давид. Од тога тренутка Саул потпуно губи наклоност Божију, био је то почетак царевог краја. Постао је љубоморан, неповѣрљив, напрасит и нерасположен. Библијски писац констатује: „А дух Господњи отиде од Саула“ (16, 14). Бог му се више није јављао „ни у сну ни преко Урима, ни преко пророка“. Обесхрабрени Саул потом одлази код врачаре у Ен-Дор да му прорекне шта га чека. Тамо му се у једној мучној сцени јавља Самуилов дух и прориче пропаст. Убрзо скончава у бици са Филистејцима на Гелвујској гори. У сцени са Амаличанима опет је показао непоштовање Божије воље. Историчност овог догађа је крајње упитна. Писац је вѣроватно овом литерарном фикцијом хтѣо да нагласи Саулово одступање од Божије воље. Из наше перспективе овај Божији захтев звучи страшно. Међутим, њега треба схватити на другачији начин. Бог је од Саула тражио нешто што је за сваког владара било припродно, да уништи противника. Заповѣст је подразумѣвала да то Саул учини без икаквог користољубља. Међутим, он је подлегао искушењу и посегао за плѣном. Читаву ситуацију треба посматрати из перспективе Саулове подобности да као такав буде цар народа Божијег. Прави цар треба неупитно да испуњава вољу Божију. Поготово ако се упореди са праоцем Авраамом. Саул је требао да буде цар потомству Авраамову. Треба се само присѣтити да је Авраам био спреман да жртвује сина из послушања Богу. У поређивање са Авраамом, добија се профил човѣка који представља супротност Аврамовој вѣри. Саул је због материјалне добити одступио од заповѣсти, док је Авраам био спреман да жртвује сина. У лику Саула није оцртана само једна трагична историјска личност. Саул у себи носи архетипску фигуру човѣка владара, кроз коју је сагледана и идеја царства. Са психолошке тачке, може се рећи да је Саула покварила власт. Од скромног младића прерастао је у љубоморног, подозривог и опаког човѣка. Постао је параноичан и депресиван. Иако то писац нигдѣ посебно не наглашава, из ширег контекста је јасно да је подлегао искушењу власти. Моћ управо носи такву опасност. (Људи који желе или стекну такву моћ и власт, нису ни свесни каква их све искушења вребају). Саул је пример погрешног усмерења. Моћ га је учинила непослушним Богу, а страх да то може изгубити, неповерљивим и злим. С друге стране, царство је захтевало другачије устројење од дотадашњег племенског савеза. Цар је морао да има војску, известан број чиновника и друго особље. Тиме је отворен пут будућем социјалном раслојавњу и његовој легитимизацији. Из ове перспективе разумљивo је Божије негодовање због цара. То се види у сцени када Израилци долазе са захтѣвом за царом. Огорчени Самуило износи слику монарха по себи: „синове ваше узимаће и метати на кола своја и међу коњанике своје, и они ће ходити пред колима његовим. И поставиће да му буду тисућници и педесетници, и да му ору њиве и жању лѣтину, и да му граде ратне справе и што треба за кола његова. Узимаће и кћери ваше да му праве мирисне масти, да му кувају и пеку. И њиве и винограде и маслињаке ваше најбоље узимаће и раздавати слугама својим. Узимаће десетак од усѣва ваших и од винограда ваших, и даваће дворјанима и слугама својим. И слуге и слушкиње и младиће ваше најлѣпше, и магарце ваше узимаће и упрећи у своје послове. Стада ће ваша оплѣнити, и ви ћете му бити слуге“ (1Цар 8, 11-17). Овим Самуило описује психологију владара и логику царства. Моћ се управо заснива на таквим темељима. Међутим, ни Самуилова позиција није била неупитна. Његови синови, Јоил и Авија, нису били достојни да га наслѣде, што је значило да се морало наћи другачије рѣшење. Анархија је водила у пропаст. Доташњи племенски савези, као и дѣловање појединих судија, у организационом и политичком смислу, показали су се недовољно успѣшним. Околни народи су били боље организовани, и тиме имали предност, нарочито војну. Писац на једном мѣсту каже: „у цѣлој земљи Израилској не беше ковача“, што говори о томе да Израилци нису имали ни одговарајуће оружје. Без цара, Израил није могао да издржи историјска искушења. Цар је на неки начин био историјска нужност – нужно зло. Монархија је настала када Израил није имао алтернативу да опстане као народ. Саул због својих склоности није испуњавао визију цара. Ипак, то не значи нужно да је монархија непомирљиво супротстављена идејама библијске вѣре. Иако историјска нужност, цар је могао да добије и позитивну улогу. Пропаст Саула није нужно значила пропаст монархије. Још за Сауловог живота појавио се нови предендент на прѣсто. Био је то Давид, млади пастир из племена Јудина. Извор: Теологија.нет

Другог дана боравка у Богом чуваном граду Дамаску, 2. јуна 2019. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, заједно са Његовом Блаженством Патријархом антиохијским и свега Истока г. Јованом, служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Часног Крста у Дамаску, недалеко од зграде Антиохијске Патријаршије. (фотогалерија 1, фотогалерија 2, фотогалерија 3, фотогалерија 4, фотогалерија 5, видео прилог Информативног центра Антиохијске Патријаршије). Српском и Антиохијском Патријарху саслуживало је осамнаест архијереја, двадесет и четири свештеника и пет ђакона. Као и предходног дана, патријарха Иринеја на платоу испред храма Часног Крста дочекало је више стотина људи. Насмејаних лица и са несвакидашњим одушевљењем, деца су узвикивала речи добродошлице. На самом крају свете архијерејске Литургије бираним речима присутнима се обратио Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован: -Ваша Светости, Брате у Христу, господине Иринеје, Високопреосвећени архијереји и поштована делегацијо, Поздрављамо Вас добродошлицом у своје име и у име Светог Архијерејског Сабора наше Цркве и нашег народа! За нас је ово велики дан, радостан дан што сте данас с нама. Радосни смо што смо заједно одслужили свету Евхаристију и принели бескрвну жртву. Учинили сте радост не само нама него и свима овде присутнима, и целој Антиохији. Као што сте видели, Ваша Светости, сав овде присутни народ очекује Ваш свети бласлослов. Наша љубав према Вама истиче из једне вере, из једног срца. Као што знате, Антиохијска Црква је древна Црква која је међу првима примила науку Господа нашега Исуса Христа од апостола. Такође знамо и то да је Српска Црква мученичка Црква, Црква која је изнедрила многе мученике и светитеље. Наша заједничка Литургија данас је велика порука мира и љубави, порука мира целом свету. Та порука је сам Христос. Православље је велика ствар. Ми га носимо у свом срцу. Добро дошли међу нас с Вашом делегацијом. Примамо Вас у наша срца. У своје име, у име Нашег Сабора, нашег народа, у име целе Антиохијске Цркве овиме изражавамо своју радост што сте данас с нама. Желимо Вам добро здравље на много година. Молимо Вас да пренесете нашу љубав народу и свој Српској Цркви. Видели сте јуче, и данас сте видели, да је наш народ чврст у својој вери и да је даље чува и преноси у свом срцу. Молимо Вас да нас носите у молитвама да Господ подари мир у нашој земљи Сирији и у целом свету. Добро дошли и на многаја љета! Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј заблагодарио је на речима добродошлице и обратио се Његовом Блаженству Патријарху антиохијском и свега Истока г. Јованану рекавши: -Хвала Вам, Ваше Блаженство, на предивним речима братске љубави које сте изразили према мени и делегацији која је са мном у овоме светом граду. Овај долазак и поклоњење овом граду и светињама града и Вашег народа схватамо као велики дар и благослов Божји. Доћи и посетити овај град и ходити стопапа којима и Господ наш ходио и свети апостоли и многи угодници народа овог простора – благослов је Божји. Доћи и помолити се Господу у Вашим дивним храмовима и светињама овога краја, доћи и посетити света места и овај град који је дуго времена био центар хришћанства одакле се ширила реч Божја – благослов је Божји. Овим светим местима ходио је велики апостол Петар и други апостоли, као и потоњи првобитно гонилац Савле који је постао Павле и обратио се и, уместо да гони Цркву Христову и самог Христа, постао је апостол и из овога града светлост Јеванђеље пронео не само по овим местима, него и широм хришћанског света. Наше две Цркве су увек биле блиске једна другој. Ми смо град Дамаск и читав овај простор сматрали местом где су апостоли благовестили и светлост те истине пренели и нама. И наше пријатељство није од јуче, него је од времена када је наш духовни родоначелник Свети Сава посетио овај град и доживео да га приме као хришћанина и у њему виде духовног човека, творца наше духовне заједнице. Ми никад не можемо заборавити јучерашњи дан, као и данашње богослужење, кад нас је многи народ дочекао и изразио велику љубав према нама и у чијим срцима смо опажали да нас сједињује иста љубав и чини истим народом Божјим. Љубав и гостопримство које смо ових дана доживели, својство је хришћанског Истока којим се овај народ представља као народ Божји, који има љубав пре свега међу собом, па и према свима другима. Гостопримство указано нама остаће трајно у нашим срцима и пренећемо га нашем народу да и они гаје љубав према Вашем страдалном народу. Нас спаја иста вера у Господа Христа, исто предање јеванђељско које имамо и по којем живимо, и то је оно што нас чини једним јединственим народом. Али, сродни смо и по страдању, и Ваше народ, Ваше Блаженство, много је пострадао и својим страдањем посведочио је веру коју носимо у Господа Христа. Наш народ је много пострадао у времену у којем сте и ви подосили страдања, но та страдања су само учврстила нашу веру, као и веру Вашег народа. И нека Господ свако страдање зарад његовог Имена. Наш песник је рекао да је страдање крста добродетељ, благослов Крста. Ви сте својом посетом нама прошле године донели велики благослов града Дамаска и других хришћанских места, и толико смо се радовали Вашем доласку и љубави коју сте оставили да то никад не можемо заборавити. У времену у којем живимо потребно је јединство хришћанских народа и хришћанских Цркава. Ми смо релативно мали народи; само нас јединство у Господу чиним великим народом, па се морамо трудити да будемо јединствени у вери и у свему добром по јеванђељској науци. Хвала Вам на братском гостопримству, на указаној великој љубави. Она ће остати као трајна веза наших Цркава и наших народа. У знак нашег братског заједничког хришћанског заједништва дарујемо Вам лик Светог Саве да се, по благослову његовом, приближавамо и сједињујемо и заједнички деламо у Винограду Господњем. Свако добро и благослов Божји! Да истрајемо у ношењу Крста Христовог, да истрајемо у својој светој вери православној да би се то страдање умножило и постало благослов свима нама, у благослов у сва времена. Амин. Одмах после свете Литургије у просторијама Антиохијске Патријаршије патријарх Иринеј је неколико сати провео са народом благосиљајући их док су они у редовима чекали да целивају десницу Српског Патријарха. Убрзо затим делегација је учинила посету гркокатоличком патријарху Јосифу Алабасију. И у овој светињи Патријарх српски Иринеј дочекан је свечано и са великим поштовањем. Његово Блаженство гркокатолички Патријарх Јосиф, искрено и са дубоким поштовањем, обратио се Српском Патријарху Иринеју рекавши: -Поздрављамо Вас и Вашу делегацију у овом дому који је седиште наше Патријаршије, дому која гаји љубав према Вашој Цркви и према Вашем народу. Ова зграда је подигнута на месту које је примило апостола који је мисионарио у целом свету, који је најзад живео и пострадао у Риму. Уз то, понављам речи који је рекао наш брат патријарх Јован на Вашем дочеку јуче, и само желим да додам још неколико ствари: Ваша Црква у Србији, Ваше архипастирске поуке много значе за православни свет. Наша света Црква је очувала своју веру, ма колико да је имала тешкоћа, али њеним верницима никада није било тешко очувати своју веру. Но, та су страдања још више учвршћивала њену веру и она је сведочила о себи, о нашем хришћанству. И Ваша Црква је доказ свима Црквама како сте водили тежак живот кроз историју. Ваша Светости, наш садашњи живот је веома тежак, пошто има много искушења која нас одвајају једне од других, а треба да будемо једно. У овоземаљском животу имамо многа искушења која нам онемогућавају да будемо једно, али увек гледамо у нашег Господа Исуса Христа. Користим прилику да поздравим нашега брата патријарха Јована, који је предвидео у програму Ваше посете да дођете и код нас, браће. Наша Црква и Православна Патријаршија имају братске односе, и зато смо увек заједно да бисмо помогли нашем народу и нашим духовним чедима. Чврсто желимо и волимо да будемо као једна, и гајимо наду да ћемо у будућности бити у једној Цркви и да ћемо се молити заједно. Такође с нашом браћом муслиманима гајимо веома добре који почивају на узајамној љубави. И тако, увек смо спремни да радимо заједно за нашу будућност; морамо делати заједно, морамо очувати у вери наш народ и наша чеда. Ваша Светости, Ваша посета, братска посета, представља за нас велики благослов, и ми молимо Господа нашег да молитвама Светих апостола Петра и Павла и Светих Кирила и Методија Бог чува Вашу Српску Цркву, Ваш народ. Добро дошли! Његова Светост Патријарх српски г. Иринје је отпоздравио: Хвала Вам на лепим речима који сте упутили. То су речи једног хришћанина, али не обичног, већ хришћанина који води једну Цркву. Из Ваших речи видимо оно што сви знамо - да нам је много и много заједничкога довољно да можемо да успоставимо праве хришћанске односе међу нама. Оно што представља темељ наше хришћанске вере јесте Библија, реч Божја, ту су и свети Оци наше заједничке Цркве, и све то нас упућује да ми данас, у нашим приликама, будемо блиски једни другима. Има много, много више онога што нам је заједничко, него оно мало што нас раздваја. А ми се молимо, као што Ви желите, да се ујединимо и да заиста будемо једно у Господу нашем. Време у коме живимо има пуно искушења, невоља и проблема. Много штошта устаје против вере, а то нас све упућује да будемо ближи једни другима и да заједнички водимо Цркву Христову, јер наша снага је у јединству, и то морамо неговати увек, а поготово данас. Од наших односа много чега зависи у животу нашег народа. Народ гледа у своје верске представнике и прихвата реч њихову. Зато смо позвани да упутимо праве Христове јеванђељске речи нашем народу, и да и ми и народ будемо што ближи једни другима. То је воља Божја, а у исто време то налаже потреба Цркве Његове која делује у овом свету. Ми у Србији имамо своју Цркву, не тако велику. Трудимо се и имамо врло добре односе са Католичком и са још другим хришћанским Црквама, а на то смо и позвани да чинимо и треба да чинимо. Даће Господ, ако будемо заслужни, како вели мој претходник патријарх Павле, да ће нам Господ помоћи ако буде имао коме да помогне. Наше је да се трудимо и да заиста будемо браћа у Господу нашем. То и Господ жели од свих нас - да се покажемо као деца Његова и као народ Божји. Хвала Вам на топлом пријему! Затим уприличена је и посета Сиројаковитском Патријарху Мар Игнатију Јефрему Другом. Сиројаковитски Патријарх Игнатије пожелео је срдачну добродошлицу патријарху Иринеју износећи у кратким цртама страдање њиховог народа и историју храма. Затим се бираним речима присутнима обратио патријарх Иринеј: -Хвала на дивним братским речима добродошлице које излазе из Вашега срца и које су дубоко дирнуле наша срца, поготово кад сте говорили о страдању Вашег народа широм света. Радујемо се сви ми који смо дошли из Србије, који смо у храму с Вама, јер смо дошли као своји својима, и што сте нас примили као своје. Ово је мој други сусрет с Вашом Црквом, јер смо се сусрели у Шведској кад сам чуо песму сиријског хора у храму, која се проломила и у овоме храму. Ми смо веома блиски по вери у Господа Христа, по вери у Цркву Његову, по вери у љубав Његову. У једном историјском времену веома дуго смо били јединствени у вери и у Цркви, но удаљили смо се по једном догматском питању, али је то толико мало у односу на оно што нам је заједничко, и мислим да долази време да се поново састанемо и разговарамо и да нека догматска питања коначно разрешимо. Верујем да делите моје мишљење и да Сиријска Јаковитска Црква размишља о сарадњи са својом браћом и да нека ће питања рашчистити и тако коначно успемо да достигнемо пуно јединство наше браће и сестара. Мислим да нас прилике у времену у којем живимо на то воде и упућују. Наша снага је у јединству које је данас толико потребно у многим пољима. Надамо се у Господа да ће услишити наше жеље и да ће благословити да дође до тог жељеног пуног јединства наших Цркава. С обзиром на велика страдања Ваше Цркве, ми пратимо све шта се дешава у Сирији. Ваша страдања су врло велика, и Ваш народ се као наш раселио широм света: оставили су своје свете храмове, домове, своја имања и силом прилика нашли се тамо где сигурно нису желели. То добро разумемо, јер се се налазимо у истом стању. Читава наша историја је страдална, а страдања последњих година и деценија превазилазе сва минула страдања. У Другом светском рату изгубили смо преко милион душа убијених од наших суседа. Цркве су порушене, народу уништени домови, упропашћена имовина, а оно што је било на Западу понавља се на југу Србије, на Косову и Метохији. Надамо се да ће нас Господ услишити. Наше је да сву наду управимо ка Господу нашем. Верујемо да ће правда и истина надвладати свако зло у свету. И нека Господ помогне и Вама и нама и свима који праведно страдају. А наше је да будемо у заједници и помажемо једни другима и опростимо – нека нам Господ подари снаге и моћи – свима онима који зло чине. Велики је подвиг опростити, јер се сви трудимо да то учинимо, али не смемо да заборавимо то што се десило нашим народима. Верујемо да је Господ на страни оних који пате и страдају. Молимо се Господу да веру нашу сачува, а и ми да се трудимо да је сачувамо. Вама и Вашем народу желимо свако добро од Господа – да сачувамо веру и да по њој живимо! И нека страдања ојачају нашу веру и нашу наду у Господа! Вама и Вашим сарадицима и Вашем благочестивом народу желимо благослов Божји! Живели на многаја љета! Свечани банкет поводом посете Антиохији Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја уприличен је истог дана, у недељу 2. јуна 2019. године, у хотелу Уједињених нација у Дамаску. Банкету су присуствовали сви министри сиријске Владе на челу са председником Парламента Сирије г. Хамудом Сабагом, иначе првим хришћанином на тој функцији у историји Владе Сирије; затим, г. Имад Камиши, премијер Сирије; др Бутејна Шабане, саветник председника Сирије за политичка питања, и Врховни Муфтија сиријски Ахмад Хасун. Присутнима, којих је било више од 850 званица, обратио се, као домаћин, Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован који је пожелео добродошлицу Српском Патријарху и истакао значај његове посете која је велика подршка не само православним хришћанима, већ и свима који живе и желе да живе у миру на тим просторима. Сличном поруком обратио се и Врховни Муфтија сиријски Ахмад Хасун. Завршну реч имао је патријарх Иринеј: Ваше Блаженство, Патријарше велике Антиохије, Ваша Светости, предстојатељи хришћанских Цркава, Ваша Екселенцијо, замениче председника Сирије, господо министри, амбасадори и народни посланици, Ваша Високопреосвештенства, Преосвештенства и браћо свештеници, господине муфтијо Сирије, браћо и сестре, пријатељи, Дозволите ми да додам неколико речи које су ме веома најпре веома изненадиле када сам их чуо и од господина муфтије и од других говорника. Оно што сам чуо овде, заиста се данас ретко чује у свету. А све речи изражавају једну велику мисао - да смо сви ми овде на Земљи деца Божја и да је све нас Бог створио, послао у овај свет и усадио у нас лик свој. Људи данас желе да виде Бога, а Бог је невидљив за наше телесне очи, али ако хоћемо да видимо Бога, погледајмо у лик свога ближњег. У свакоме од њих Бог је уградио свој лик, па ми кажемо да је човек икона Божја. Те речи су вечерас доминирале овде. Порука са овога дивнога места јесте да сви заједно поштујемо Бога свога, да се молимо Богу на свој начин, али да у свакоме ближњем видимо лик Божји и лица Божја. Када бисмо знали да тако поштујемо своје ближње, не би било ратова, не би било злочина, не би било проливања крви које човек чини ближњему своме. Зато, нека је благословена ова земља која поштује своју веру, као и друге вере као нешто што је Богу посвећено. У томе се нуждава данашњи свет. У томе незнању је извор свега онога што доживљавамо и на Истоку и у Европи, и у другим крајевима света. Носим велики поруку из свете земље Сирије: да овде живе људи по Божјој вољи и на сваки начин поштују своју веру, као и веру других. Зато, нека све вас благослови Господ благословом и дарује потребан мир и благослови оне које води народ и војску која се бори за слободу свога народа. Живели на многаја љета! Нека нас све Господ благослови својим благословом! За сутра, трећег дана боравка српске црквене делегације у Дамаску планирана је посета председнику Сирије г. Башару ел Асаду, манастиру Свете Текле у Малули и манастиру Седнај, као и Амбасади Републике Србије у Дамаску. Протођакон Дамјан Божић Извор: Српска Православна Црква

Хришћанство и изазови савременог друштва 29. Мај 2019 - 10:31 У Великој сали Универзитета у Нишу 28. маја 2019. године свечано је отворен Други међународни конгрес православних научника у Србији под називом Хришћанство и изазови савременог друштва. У организацији Међународне просветне друштвене организације Обједињење православних научника из Русије (одељење у Нишу) у сарадњи са Универзитетом у Нишу, Центром за византијско-словенске студије и Међународним центром за православне студије из Ниша, отварању скупа присуствало је преко педесет научника из земље и иностранства који учествују у раду конференције, представници инститиција и академске јавности, руско и нишко свештенство. Међународни конгрес православних научника организује се по други пут у Србији, али први пут у организацији учествује један универзиет у нашој земљи, како је у својој беседи истакао проф. др Драгиша Бојовић, управник Центра за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу. На свечаном отварању говорио је и протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу, који је учеснике поздравио у име Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија. Учесницима конгреса се обратио и проф. др Драган Денић, проректор Универзитета у Нишу, који је добродошлицу упутио у име Универзитета у Нишу, ректора Универзитета и у своје име. О значају конгреса који се одржава у Нишу говорили су протојереј Генадиј Заридзе, председник Међународне просветне друштвене организације Обједињење православних научника из Русије и проф. др Драгиша Бојовић. Свечано отварање конгреса је додатно увеличао наступ Нишке црквене певачке дружине Бранко која је поред молитве Оче наш извела и фрагмент из Божанске Литургије Светог Јована Златоустог Свјати Боже Стевана Мокрањца, чувени Светогорски напев по тексту Светог Нектарија Егинског Агни Партене у аранжману Хаџи Јакова Милутиновића. У част гостију из Русије извели су и непорочне тропаре Свеноћног бденија Петра И. Чајковског, композицију Пукни зоро словеначког уметника Роберта Пешута Мањифика, у аранжману Хаџи Андреја Цинцаревића и уз соло деоницу Димитрија Пантића (баритон), и композицију Пећка кандила Жељка Панонца у аранжману Хаџи Јакова Милутиновића. Видовданску беседу Светог владике Николаја (Велимировића) веома сугестивно казивао је проф. др Милош Видаковић. Организатори су за госте приредили поклоничко путовање у преподневним сатима 28. маја 2019. године, у оквиру кога су учесници присуствовали светој Литургији у манастиру Светог Стефана у Липовцу, да би затим обишли и манастир Светог Романа у Ђунису и Руску цркву у Адровцу. Пленарни рад настављен је 29. маја 2019. године, после свете Литургије у храму Светог Пантелејмона у Нишу, којој су присуствовали учесници конгреса. На интернет страници Радија Глас Епархије нишке, који је медији медијски покровитељ конгреса, налази се комплетан програм конгреса, аудио и видео записи беседа на отварању, комплетан снимак свечаног отварања у оквиру кога је и наступ Нишке црквене певачке дружине Бранко. Извор: Радио Глас Православне Епархије нишке

Библија је реч Божија, а Света Литургија представља речи упућене Богу које су потекле из Библије или које су њом инспирисане (Оче наш, библијске песме, псалми). И сама Анафора, поготово Анафора Светог Василија, саткана је од библијских тема и мотива. Дакле, Библија је на обе стране. Црква одговара Божијим речима. Размена речи је слика размене срдаца, живота. У првом делу Реч долази од Бога, а у другом се враћа Богу. У све литургије Православне Цркве и у највећи број Светих Тајни и молитвословља уграђени су променљиви или непроменљиви библијски одломци. О употреби Светог Писма у богослужењу, као и његовом значају, било је речи у педесет трећој емисији "Светотајинско богословље". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - пети део (четрдесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – припрема и молитве узимања времена (четрдесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – вино као евхаристијски принос (четрдесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – вино као евхаристијски принос (четрдесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - први део (четрдесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - други део (четрдесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - трећи део (четрдесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – Почетни возглас „Благословено Царство…ˮ (четрдесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Велика јектенија као усрдно мољење литургијског сабрања - први део (четрдесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Велика јектенија као усрдно мољење литургијског сабрања - други део (четрдесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Антифони (педесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Мали вход и Трисвета песма (педесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - први део (педесет друга емисија) АУДИО