Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'другим'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Поводом храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 24. новембра 2019. године светом архијерејском Литургијом цркве Светог Стефана Дечанског у Железнику. Саслуживали су архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Никола Гаврић, протонамесник Александар Грујић, јереј Милош Виленица и ђакон Марко Станковић. Током богослужења, Патријарх је рукопроизвео г. Стефана Јелића у чин чтеца. Светој тајни причешћа приступили су ученици Основне школе Стефан Дечански из Железника као и многобројни верни народ. Малишани из Железника и Сремчице сабрани на светој Литургији са вероучитељима г. Мирославом Тасићем и г. Михајлом Микићем и богољубивим народом певали су песме хвале и славе Господу уз хор Света Јелена Дечанска који води Тијана Николић. Славски колач Патријарх је преломио са кумом храмовне славе г. Миодрагом Јелићем. После славског обреда, патријарх Иринеј је надахнуто говорио о чудесном и мученичком животу Светог краља Стефана подсетивши да се његово чудотворно и нетљено тело налази у његовој задужбини у манастиру Високим Дечанима у Метохији који је понос српске културе и историје. -Господ ће помоћи нама и у овом тешком времену ако будемо заслужни и достојни и пребивали у непрестаној молитви са Господом, истакао је Патријарх. Црква Светог Стефана Дечанског у Жечезнику слави 114 година постојања. У овој години старешина храма прота Драган Анђелић испунио је четири деценије свештеничке службе. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. У борби против човека или друштва довољно је само да се разврати (или човек, или друштво). Остале ствари које се тичу његовог распада и уништења развраћени субјекат ће учинити сам. Ову генијално просту ствар схватали су непријатељи Јевреја кад је народ предвођен Богом ишао из Египта у Обећану земљу. „Бог је с њима док не греше, – сматрали су. – Научимо их да греше, па ћемо их победити голим рукама.“ Чак не мора бити ни „научимо их да греше“. Сви ми ионако умемо да грешимо. Треба подстаћи, стимулисати људе, учинити грех приступачним, „удобообстојатељним“, како каже Павле (Јевр. 12: 1). У нашим условима ово звучи на следећи начин: „Рећи ћемо да грех не постоји, постоје нове норме које одбацују средњовековни фанатици.“ Сигурно сте и сами много пута чули овакву апологетику. И тада човек (друштво) остају без помоћи Бога Који се повлачи од људи, јер се Бог гнуша греха. И тада је заиста готово. У смислу да наступа крај. Сам ћеш тада за шарену лажу дати развратницима све оно што ти је најдраже. И још ћеш остати без разума, сећања и снаге; живећеш плашећи се и осврћући се; сам себи ћеш бити одвратан, дакле, и бескористан. То је тактика која је описана још у Књизи Бројева и коју нису користили само Медијци. Совјетски морал који је забрањивао човеку да греши, забрањивао му је и да се моли. Ограничавао је приступ изворима благодати (Библији и Тајнама). Дакле, рађао је лицемерје, волео је да греши тајно и морални ниво је одржавао само забранама. Затим је време забрана прошло и наши људи су почели да греше отворено, као да су се откинули с ланца. Постојао је ризик да се саме речи „морал“ или „стид“ претворе у анахронизам, рудимент прошлости попут „свемилостиво је благоволео да изволи“. Да бисмо живели морал нам је потребан исто као и хлеб. Потребни су нам и савест, и страх Божији, и устаљене моралне норме заједничког живота. Извори благодати су већ отворени: више нико не крије Библију, не руши храмове. Међутим, народ који се одвикао од њих осуђен је да још дуго вежба моралну мускулатуру на свом дистрофичном телу како би бело у његовим очима опет постало бело, а црно – црно. Ево, рецимо, такозвани грађански „брак“. Он је у наш живот ушао одавно и чврсто и од времена настанка је већ стигао да се промени нагоре. Од времена Француске револуције овим именом се називало супружништво регистровано у органима локалне власти, али лишено црквеног благослова. Сад се овај назив примењује на обичан саживот без икакве легализације и регистрације, а не брак без венчања. „Да ли би хтела да са мном живиш, спаваш и сл.? Ако би хтела, ни ја немам ништа против. Само хајде да то чинимо без икаквих обавеза, печата, заклетви и потписа. Коме првом буде досадило нека оде, а дуго нека се мирно помири с тим. Слободни смо људи. Наравно, без деце. Иначе нећемо моћи лако да се разиђемо.“ Ако она каже: „Пристајем,“ управо то је „грађански брак“ у модерном паковању. Зар нико није приметио да је то просто завера против жене? Не ради се чак о томе што она генетски, свом утробом и кожом жели породицу, децу, стабилност и огњиште. Колико год да је малтертирају друштвени експериментатори, она то још увек жели налазећи се у оквиру природе коју је створио Бог. Међутим, не ради се чак ни о томе. У сваком случају се ради о томе што она брже стари и губи привлачност. За њу није добро да своје слатке и нежне године троши на грех. Један ће с њом провести пар година (од њене 19. до 22). После ће рећи: „Досадила си ми. Хајде, до виђења.“ Затим ће други с њом живети исто тако (без деце и обавеза). То ће бити већ, рецимо од 22. до 25. Онда ће годину-две дана бити у депресији и наступиће принудни прекид (колико год да си лепа, данас је велики проблем наћи свог пара). Од 26. до 30. ће уследити још неки покушај са истим програмом активности – без деце, без потписивања, у изнајмљеним становима. Да ли треба објашњавати да ће жена из године у годину губити младост и снагу, да ће у различитим постељама трошити своју свежину и лепоту? Да ли треба објашњавати да ће у својој тридесетој години мало личити на себе у својој деветнаестој? И премда њено срце неће престати да жели срећу, шансе за срећу ће се све више и више топити, као Снежана на жарком сунцу. Ова Снежана ће се топити од суза, а не од воде. И будућност ће временом страшно написати на видику реч „старост“ с подједнако страшним додатком: „усамљена, зла и бескорисна“. „Зла“ зато што није могуће да не буде озлојеђена на цео свет оставши на његовој маргини, чак ако се то десило и њеном кривицом. Дакле, девојке, кад вам неко нуди слободне односе, отворено вам нуди да се унесрећите. И то што савремено болесно друштво ово толерише нимало не потире злочиначку природу ове појаве. А шта је са мушкарцем? Њему је лакше. Њега моћни инстинкт не зове да рађа. И ако нема много савести он ће и са 35-40 наћи себи двадесетогодишњу глупачицу која исповеда принципе слободних односа. Нарочито ако има пара. Чак не мора имати много. Биће довољно да има свој стан и да може да одведе госпођицу у ресторан. Можда ћете рећи да тако и треба. А ја нећу то рећи. И нећу рећи да се може украсти туђи муж из породице зато што су даму већ стигле године и што јој није до принципа. И нећу рећи да мушкарац може да живи у две куће дајући повремено љубавници новац за абортус. И нећу рећи да се може спавати с човеком пре него што сазнаш како се зове она (онај) с ким си се пробудио (пробудила) ујутру. И премда се то дешава на све стране велики број случајева ме неће убедити да кажем да је то норма. То су моралне болести осуђене на истребљење у жаркој ватри последњег Суда. Размажена деца која не знају за реч „не“; цинични млади људи који не схватају зашто живе; безумни старци који су решили да надокнаде оно што у младости нису стигли да згреше су из исте области. И за исту ватру. И народ који се помирио са поплавом сличних проблема; народ који је пристао да све ово призна за норму у свету који се променио је врло слаб народ. Можда је некад био јак, али је сада слаб. На смену вредноћи у њему ће неизбежно доћи жеђ за бесплатним задовољствима. Патриотизам ће бити замењен прагматичним цинизмом. Верност ће бити обележена термином „анахронизам“. Чак ће и наука и образовање у њему закржљати зато што развратници нису издржљиви и нису радознали на добар начин. Људи ће се само више разбољевати. Телесна закржљалост је директна последица опште распуштености. С таквим народом не треба ни ратовати. Може се потући за тили час. Полако и бесмислено он ће сићи у историјски гроб и на овом гробу се чак нико неће помолити. Наравно, није све толико лоше да бисмо омрзнули живот, пљунули на све и окренули главу. Али је ипак поприлично озбиљно да бисмо морали да се забринемо за приватне и друштвене ствари. Инвестиције су потребне, технолошки препород је потребан, потребне су достојне пензије, здравство, стамбена изградња итд. Ко би то оспоравао? Али се о томе бар прича. А о томе да ће со обљутавити, да народ ако се разврати до краја неће бити ни зашта, нико чак и не говори. Скромно предлажем да поново прочитамо историју старозаветног Израиља. То је цео Стари Завет. Посебно књиге Царстава и Пророка. Ту су врло очигледно описане везе између снаге, животне способности и праведности, с једне стране, и између краха, срамоте и моралне распуштености, с друге стране. Хришћански народ – нови Израиљ – има шта да научи из ових живих прича. Извор: Православие.ру
  3. О љубави се највише говори тамо гдје је има најмање. Гдје је не опитујемо, вапијемо за њом, анксиозно посежући за разним мање или више блиским јој пројекцијама. О љубави су најузвишеније филозофирали и усмјеравали сав свој стваралачки потенцијал они који су за њом најстраственије трагали и најтрагичније доживљавали њен губитак. Савременост, у свом прагматичном духу, описује је, дефинише и обухвата, истовремено је, или агрeсивно разголићујући или покушавајући иза ње сакрити своје тамно наличје. Не недостаје је ни у црквеним проповиједима, заправо, увијек је има. Она је почетак и крај. Она је Бог. У потрази за њом и хрлимо на Сабрање. Али како то да је онда, тако често, не доживљавамо на тај начин. Шта јој фали? Зашто одслушамо бесједу о некој мистичној бестрасној љубави, крсту, одрицању и трпљењу и потпом похитамо да је тражимо, како наглашава Јулија Кристева, „на психоаналитичким диванима или у маргиналним заједницама које је траже као одпадници од морала“. Која је то љубав о којој нам говоре са амвона и разликује ли се од оног слатког узмнемирујућег динамичног стања које нас најлакше ослобађа окова наше објективне стварности? Има ли сличности између платоновског ероса, који је због своје нужне повезаности са добрим и лијепим тако озлоглашен и хришћанског агапе који нас слободно и неусловљено проналази и силази ка сваком недостојном (непривлачном) грешнику? Николај Берђајев у својој аутобиографији, у којој на један специфично интиман начин сумира своју филозофску мисао, када говори о љубави, најприје одриче да помиње било какво романтично – љубавно искуство. Недостојно је, сматра, откривање, па макар и у нечему тако личном као што је аутобиграфија, било каквог интимног дијела свога живота. Јер, иако ерос, како наглашава, почива на полу, он ипак не припада овоме свијету. Он трансцендентира, он надјачава свијет објективиране стварности и као основни доказ томе, Берђајев износи примат слободе у односу на ерос („Заљубљени је мање завистан од полних задовољења, он лакше може да се уздржава од њих, може чак да постане и аскета“). Оно што унижава и изопачује љубав и зашто је велики мислилац тако бојажљиво крије, јесте покушај инкорпорирања њене узвишености у свијет објеката. То претставља, према Берђајеву, „један од најодбојнијих процеса људске историје“. Социјализована љубав има мало везе са љубављу, а неупоредиво више са привредним уређењем. Љубав коју рекламирамо, о којој поучавамо на терапијским сеансама, па чак и о којој проповиједамо већ одавно нема скоро никакве везе са оним за чиме чезне божанско подобије у човјеу. Стари Завјет, наравно, познаје љубав у њеној изворности. Она је врло недвосмислено и надасве надахнуто описана у Пјесми над пјесмама, са којом се библијска егзегеза рве и до дана данашњег. У свом, како га назива, „онтолошком тумачењу Песме над песмама“ Михаил Епштајн љубав описану у тој, за многе тумаче, збуњујуће надахнутој књизи Старога Завјета, смјешта у Рај, у стање прије пада. Оно што је описано у Пјесми над пјесмама, над чиме је тешко не остати прикован, за Епштајна је нешто што се „у својој отмености и тактилности не може објаснити ни физиолошки, и психолошки, ни алегоријски, зато што превазилази људска мјерила“. Та суптилна страст између мушкарца и жене претставља повратак на почетак, створени свијет у својој непомућеној савршености у чијем центру стоји љубав ослобођена простора и времена тј. удаљености и пролазности. Рајско стање свијета и изворност љубави описане у Пјесми над пјесмама, на сличан начин препознаје још један њен предани тумач. Цистерцитски монах из 12. вијека Бернар из Клевоа у проповиједи о Пјесми над пјесмама говори овако: Какава је љубав, силна, , незасита, необуздана! Она мисли само на себе, и не занима се ни за шта друго. Презире све, задовољава се самом собом. Она мјеша друштвене положаје, пркоси обичајима, не познаје никакву мјеру. Прикладности, разум, стид, опрез, урачуњивост, савладани су и бачени у ропство! Св. Бернар љубав сврстава међу афектe, а афекат је тијесно повезан са жељом или непромишљеним дјеловањем срца. Жеља је жар, она је двиг ка Другоме, који нема ништа са умним или социјалним. Она је похлепна, одаје утисак немогућности и једино као таква бива отворена за Бога. Оно што је прља и искривљује јесте само и искључиво пад. Она је, дакле, првобитна и исконска и никако посљедица палог стања човјека која дјелује у правцу идеолошког укалупљивања. У двадесетом вијеку, филозоф француског говорног подручја и јеврејског поријекла, Емануел Левинас, такође сљедујући библијску традицију на којој заснива своју филозофску мисао, љубав поставља у епицентар своје филозофије посматрајући је као једину могућност избављења човјека од затворености бивствовања на коју је осуђен. Не мирећи се са традиционалном онтологијом која заборавља на Другога, он слободни љубавни однос види као једину могућност аутентичног односа са Другим и избављењем из онога што он назива субјективност или онтолошка самодовољност. Левинасова мисао имала је дугу путању усавршавања управо појма љубави. Она у себи садржи једну привидну еволуцију од чистог ероса до одговорности, са нагласком на „привиду“ јер се суштински ради о истој ствари. И ерос и одговорност су љубав са снажним етичким призвуком од самог почетка и увијек и неизоставно представљају излазак из монизма, затворености у себе и окретање за Другога кога је немогуће обухватити, оробити или разголити промишљањем и разумом. Љубав представља искључиво двиг који нема краја, који увијек остаје недовршен у својој жељи и чежњи, али истовремено и никада исцрпљен. Она је „ужитак трансценденције“ и „очекивање будућности без садржаја“. Ерос потреса мишљење субјекта и чини га вјечито рањивим за Другога, он је трагање без могућности проналажења и однос који задовољавајући потребу буди жељу која не престаје. И у тој тачки настаје асиметрија релације која је темељ Левинасове етичности. Други иде прије мене, Други је приоритет, и та жеља и вапај за њим који је немогуће умирити чине да љубав као темељ познања опстаје. Ерос нема моћ, не жели ништа, нема пројекат план или циљ, он је само обузетост Другим у његовој рањивости недокучивости. Тако је и за Левинаса и за Св. Бернара, љубав једна дијалектика кидања, поприште борбе са собом за Другога. Она устрајава на жељи као приоритетном тјелесном у љубавном искуству, али истовремено наглашавајући да жељети не значи нужно и вољети, јер вољети подразумјева и откидање од себе у корист идеалне идентификације са вољеним. Откидање од себе као примарни постулат аскетског дјеловања подразумјева еросни подстицај. Жеља чини да заборавимо себе. Жеља, која се противи разуму, а самим тим и идеологији и моралу која из њега произилази. У моменту када љубав почнемо да доживљавамо као заповијест у строго легалистичко – моралистичком контексту, она престаје да буде оно што представља рајско стање и оно што једино може да нас избави из пале објективиране стварности. Хришћанство заповијести познаје искључиво кроз љубав и у самом њиховом садржају јасно је да трансцендентирају у односу на закон. Љубити „свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим“, недвосмислено упућује на превазилажење јасних разумских граница који чистотом своје рационалности захтјевају послушност. Љубљење које у себе укључује цјелокупног човјека претендујући првенствено на његово срце и душу, као епицентар његовог бића, претпоставља и све оно што из тог центра заједно са љубављу извире и прати је у стопу као њен неразвојни дио, а то су страст, жеља и чежња као вјечновапијући порив ка Другоме. И љубав према себи, из истог контекста, подразумјева сву ону стрепњу над прволиком у сопственом ја, ону жељу да расвјетлимо то што знамо да се негдје у дубинама крије, страх над оним што може да измигољи и бојазан да смо све угушили. Сопство, како сматра Јулија Кристева, у хришћанству, јесте референтни пол љубави само ако полазимо из позиције да је достојно Божије љубави тј. јер у себи носи Бога. Оно као носилац иконе скида кривицу љубави према себи, не претварајући је ни у нарцизам ни у егоизам. Вољети себе, значи вољети Другога у себи, или како Левинас слободно преводи заповијест – „љуби ближњега свога који је ти сам“ – указујући тако недвосмислено на Библију као књигу приоритета Другога у односу на мене. Љубав је бол. Пјесма над песмама, говори о њеној љепоти и боли коју вапај за том љепотом изазива. Она је тешка услијед подвојености између трансценденције којој припада и свијета који покушава да је разумије, докучи и затвори за себе. Она је слобода, која нас вуче да се са њом поистовјетимо или да је се одрекнемо у моменту када нас обузима у виду грознице. Бог је љубав, а љубав је афекат ка коме човјек недвосмислено тежи. Ego affectus est, каже свети Бернар. Љубав је обузетост, „миловање које иде са ону страну додира“, како је одређује Левинас. Она не напушта онога ко је њоме обузет и кроз огањ агоније те обузетости постаје бестрашће о коме у Главама о љубавиговори Св. Максим Исповједник, наглашавајући га као предуслов истинске љубави тј. односа са Богом. Бестрашће за Св. Максима не претставља одсуство чежње или афекта, већ претпоставља невезаност за свијет, за пролазност, тј. претпоставља исто оно што од љубави захтјева и Берђајев, трансценденцију и окренутост ка вјечности. „Јер ум“ – каже Св Максим Исповједник – „дуговременим заједничарењем у божанском просвјетљењу, поставши сав свјетозаран, и потчинивши себи свој страсни дио, преобраћа га, као што је речено у непроцјењиву Божанску чежњу и у непрестану љубав, свецело га преводећи од земних ствари ка божанском“. Ако је агапе љубав у њеном врхунцу, созерцању Онога који нас чини јединственим и непролазним, обузетост која не познаје ништа осим Љубљеног и бескрајне насладе Његове близине, онда је ерос екстатични слатко-горки трновити пут ка њој на који ступамо и на коме опстајемо дајући смисао цјелокупном постојању у тој кретњи на коју нас он нагони. Размишљајући да ли афекат о коме говори св. Бернар у тијелу чији ум дође до созерцања љубави престаје, или недокучива чежња која се умножава у својој бескрајности са близином вољеног остаје заувијек, како сматра Левинас, склонија сам приклањању Левинасовом ставу. Јер љубав без афекта, без опсједнутости Другим испада из контекста Тајне. Њен мистични садржај који произилази из самог њеног Бића из којега смо настали, њена вишезначност, необјашњивост престају да постоје и она подлеже рационализацији и принуди социјаних концепција. А онај који воли, како наглашава Берђајев, не само да на то не пристаје већ постаје „у највишем смислу те ријечи, непријатељ друштва“. Зато, за њега, као примјер преступне љубав није она Ане према Вронском, већ брачни однос Ане и Карењина. Присила објективиране љубави, тј. лажни однос који себе назива именом узвишености која са њим нема никакве везе. Ми смо вјечно позвани у Заједницу. А Онај који нас призива на наш одговор не чека у самодовољној равнодушности, већ у грозници и агонији надправичне љубави према блудном сину. Имајући то на уму, бива јасније да пакао није и не може бити патња због неузвраћене љубави или двиг ка Другоме који се опире сваком могућем окончању, већ само и искључиво љубав под маском објективности и закона, са својим лажним зовом на који је немогуће одговорити. http://teologija.net/o-ljubavi-i-drugim-andjelima/
  4. О љубави се највише говори тамо гдје је има најмање. Гдје је не опитујемо, вапијемо за њом, анксиозно посежући за разним мање или више блиским јој пројекцијама. О љубави су најузвишеније филозофирали и усмјеравали сав свој стваралачки потенцијал они који су за њом најстраственије трагали и најтрагичније доживљавали њен губитак. Савременост, у свом прагматичном духу, описује је, дефинише и обухвата, истовремено је, или агрeсивно разголићујући или покушавајући иза ње сакрити своје тамно наличје. Не недостаје је ни у црквеним проповиједима, заправо, увијек је има. Она је почетак и крај. Она је Бог. У потрази за њом и хрлимо на Сабрање. Али како то да је онда, тако често, не доживљавамо на тај начин. Шта јој фали? Зашто одслушамо бесједу о некој мистичној бестрасној љубави, крсту, одрицању и трпљењу и потпом похитамо да је тражимо, како наглашава Јулија Кристева, „на психоаналитичким диванима или у маргиналним заједницама које је траже као одпадници од морала“. Која је то љубав о којој нам говоре са амвона и разликује ли се од оног слатког узмнемирујућег динамичног стања које нас најлакше ослобађа окова наше објективне стварности? Има ли сличности између платоновског ероса, који је због своје нужне повезаности са добрим и лијепим тако озлоглашен и хришћанског агапе који нас слободно и неусловљено проналази и силази ка сваком недостојном (непривлачном) грешнику? Николај Берђајев у својој аутобиографији, у којој на један специфично интиман начин сумира своју филозофску мисао, када говори о љубави, најприје одриче да помиње било какво романтично – љубавно искуство. Недостојно је, сматра, откривање, па макар и у нечему тако личном као што је аутобиграфија, било каквог интимног дијела свога живота. Јер, иако ерос, како наглашава, почива на полу, он ипак не припада овоме свијету. Он трансцендентира, он надјачава свијет објективиране стварности и као основни доказ томе, Берђајев износи примат слободе у односу на ерос („Заљубљени је мање завистан од полних задовољења, он лакше може да се уздржава од њих, може чак да постане и аскета“). Оно што унижава и изопачује љубав и зашто је велики мислилац тако бојажљиво крије, јесте покушај инкорпорирања њене узвишености у свијет објеката. То претставља, према Берђајеву, „један од најодбојнијих процеса људске историје“. Социјализована љубав има мало везе са љубављу, а неупоредиво више са привредним уређењем. Љубав коју рекламирамо, о којој поучавамо на терапијским сеансама, па чак и о којој проповиједамо већ одавно нема скоро никакве везе са оним за чиме чезне божанско подобије у човјеу. Стари Завјет, наравно, познаје љубав у њеној изворности. Она је врло недвосмислено и надасве надахнуто описана у Пјесми над пјесмама, са којом се библијска егзегеза рве и до дана данашњег. У свом, како га назива, „онтолошком тумачењу Песме над песмама“ Михаил Епштајн љубав описану у тој, за многе тумаче, збуњујуће надахнутој књизи Старога Завјета, смјешта у Рај, у стање прије пада. Оно што је описано у Пјесми над пјесмама, над чиме је тешко не остати прикован, за Епштајна је нешто што се „у својој отмености и тактилности не може објаснити ни физиолошки, и психолошки, ни алегоријски, зато што превазилази људска мјерила“. Та суптилна страст између мушкарца и жене претставља повратак на почетак, створени свијет у својој непомућеној савршености у чијем центру стоји љубав ослобођена простора и времена тј. удаљености и пролазности. Рајско стање свијета и изворност љубави описане у Пјесми над пјесмама, на сличан начин препознаје још један њен предани тумач. Цистерцитски монах из 12. вијека Бернар из Клевоа у проповиједи о Пјесми над пјесмама говори овако: Какава је љубав, силна, , незасита, необуздана! Она мисли само на себе, и не занима се ни за шта друго. Презире све, задовољава се самом собом. Она мјеша друштвене положаје, пркоси обичајима, не познаје никакву мјеру. Прикладности, разум, стид, опрез, урачуњивост, савладани су и бачени у ропство! Св. Бернар љубав сврстава међу афектe, а афекат је тијесно повезан са жељом или непромишљеним дјеловањем срца. Жеља је жар, она је двиг ка Другоме, који нема ништа са умним или социјалним. Она је похлепна, одаје утисак немогућности и једино као таква бива отворена за Бога. Оно што је прља и искривљује јесте само и искључиво пад. Она је, дакле, првобитна и исконска и никако посљедица палог стања човјека која дјелује у правцу идеолошког укалупљивања. У двадесетом вијеку, филозоф француског говорног подручја и јеврејског поријекла, Емануел Левинас, такође сљедујући библијску традицију на којој заснива своју филозофску мисао, љубав поставља у епицентар своје филозофије посматрајући је као једину могућност избављења човјека од затворености бивствовања на коју је осуђен. Не мирећи се са традиционалном онтологијом која заборавља на Другога, он слободни љубавни однос види као једину могућност аутентичног односа са Другим и избављењем из онога што он назива субјективност или онтолошка самодовољност. Левинасова мисао имала је дугу путању усавршавања управо појма љубави. Она у себи садржи једну привидну еволуцију од чистог ероса до одговорности, са нагласком на „привиду“ јер се суштински ради о истој ствари. И ерос и одговорност су љубав са снажним етичким призвуком од самог почетка и увијек и неизоставно представљају излазак из монизма, затворености у себе и окретање за Другога кога је немогуће обухватити, оробити или разголити промишљањем и разумом. Љубав представља искључиво двиг који нема краја, који увијек остаје недовршен у својој жељи и чежњи, али истовремено и никада исцрпљен. Она је „ужитак трансценденције“ и „очекивање будућности без садржаја“. Ерос потреса мишљење субјекта и чини га вјечито рањивим за Другога, он је трагање без могућности проналажења и однос који задовољавајући потребу буди жељу која не престаје. И у тој тачки настаје асиметрија релације која је темељ Левинасове етичности. Други иде прије мене, Други је приоритет, и та жеља и вапај за њим који је немогуће умирити чине да љубав као темељ познања опстаје. Ерос нема моћ, не жели ништа, нема пројекат план или циљ, он је само обузетост Другим у његовој рањивости недокучивости. Тако је и за Левинаса и за Св. Бернара, љубав једна дијалектика кидања, поприште борбе са собом за Другога. Она устрајава на жељи као приоритетном тјелесном у љубавном искуству, али истовремено наглашавајући да жељети не значи нужно и вољети, јер вољети подразумјева и откидање од себе у корист идеалне идентификације са вољеним. Откидање од себе као примарни постулат аскетског дјеловања подразумјева еросни подстицај. Жеља чини да заборавимо себе. Жеља, која се противи разуму, а самим тим и идеологији и моралу која из њега произилази. У моменту када љубав почнемо да доживљавамо као заповијест у строго легалистичко – моралистичком контексту, она престаје да буде оно што представља рајско стање и оно што једино може да нас избави из пале објективиране стварности. Хришћанство заповијести познаје искључиво кроз љубав и у самом њиховом садржају јасно је да трансцендентирају у односу на закон. Љубити „свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим“, недвосмислено упућује на превазилажење јасних разумских граница који чистотом своје рационалности захтјевају послушност. Љубљење које у себе укључује цјелокупног човјека претендујући првенствено на његово срце и душу, као епицентар његовог бића, претпоставља и све оно што из тог центра заједно са љубављу извире и прати је у стопу као њен неразвојни дио, а то су страст, жеља и чежња као вјечновапијући порив ка Другоме. И љубав према себи, из истог контекста, подразумјева сву ону стрепњу над прволиком у сопственом ја, ону жељу да расвјетлимо то што знамо да се негдје у дубинама крије, страх над оним што може да измигољи и бојазан да смо све угушили. Сопство, како сматра Јулија Кристева, у хришћанству, јесте референтни пол љубави само ако полазимо из позиције да је достојно Божије љубави тј. јер у себи носи Бога. Оно као носилац иконе скида кривицу љубави према себи, не претварајући је ни у нарцизам ни у егоизам. Вољети себе, значи вољети Другога у себи, или како Левинас слободно преводи заповијест – „љуби ближњега свога који је ти сам“ – указујући тако недвосмислено на Библију као књигу приоритета Другога у односу на мене. Љубав је бол. Пјесма над песмама, говори о њеној љепоти и боли коју вапај за том љепотом изазива. Она је тешка услијед подвојености између трансценденције којој припада и свијета који покушава да је разумије, докучи и затвори за себе. Она је слобода, која нас вуче да се са њом поистовјетимо или да је се одрекнемо у моменту када нас обузима у виду грознице. Бог је љубав, а љубав је афекат ка коме човјек недвосмислено тежи. Ego affectus est, каже свети Бернар. Љубав је обузетост, „миловање које иде са ону страну додира“, како је одређује Левинас. Она не напушта онога ко је њоме обузет и кроз огањ агоније те обузетости постаје бестрашће о коме у Главама о љубавиговори Св. Максим Исповједник, наглашавајући га као предуслов истинске љубави тј. односа са Богом. Бестрашће за Св. Максима не претставља одсуство чежње или афекта, већ претпоставља невезаност за свијет, за пролазност, тј. претпоставља исто оно што од љубави захтјева и Берђајев, трансценденцију и окренутост ка вјечности. „Јер ум“ – каже Св Максим Исповједник – „дуговременим заједничарењем у божанском просвјетљењу, поставши сав свјетозаран, и потчинивши себи свој страсни дио, преобраћа га, као што је речено у непроцјењиву Божанску чежњу и у непрестану љубав, свецело га преводећи од земних ствари ка божанском“. Ако је агапе љубав у њеном врхунцу, созерцању Онога који нас чини јединственим и непролазним, обузетост која не познаје ништа осим Љубљеног и бескрајне насладе Његове близине, онда је ерос екстатични слатко-горки трновити пут ка њој на који ступамо и на коме опстајемо дајући смисао цјелокупном постојању у тој кретњи на коју нас он нагони. Размишљајући да ли афекат о коме говори св. Бернар у тијелу чији ум дође до созерцања љубави престаје, или недокучива чежња која се умножава у својој бескрајности са близином вољеног остаје заувијек, како сматра Левинас, склонија сам приклањању Левинасовом ставу. Јер љубав без афекта, без опсједнутости Другим испада из контекста Тајне. Њен мистични садржај који произилази из самог њеног Бића из којега смо настали, њена вишезначност, необјашњивост престају да постоје и она подлеже рационализацији и принуди социјаних концепција. А онај који воли, како наглашава Берђајев, не само да на то не пристаје већ постаје „у највишем смислу те ријечи, непријатељ друштва“. Зато, за њега, као примјер преступне љубав није она Ане према Вронском, већ брачни однос Ане и Карењина. Присила објективиране љубави, тј. лажни однос који себе назива именом узвишености која са њим нема никакве везе. Ми смо вјечно позвани у Заједницу. А Онај који нас призива на наш одговор не чека у самодовољној равнодушности, већ у грозници и агонији надправичне љубави према блудном сину. Имајући то на уму, бива јасније да пакао није и не може бити патња због неузвраћене љубави или двиг ка Другоме који се опире сваком могућем окончању, већ само и искључиво љубав под маском објективности и закона, са својим лажним зовом на који је немогуће одговорити. http://teologija.net/o-ljubavi-i-drugim-andjelima/ View full Странице
  5. Тако су настали „Летописи из Вавилоније и Персије“ књига за децу (они који су је читали кажу и не само за децу) заснована на библијским причама из првих шест поглавља Књиге пророка Данила (тзв. дворске приче) и Књизи о Јестири. Ова библијска основа садржи седам драматичних прича, Првих шест прича су изразито епског карактера, док је седма епска прича прожета предивним лирским моментима. Извор: Радио Светигора
  6. “Мама причај ми причу пре спавања“ – чуло се у соби мог сина пре 3-4 године. Знам, она је уморна, уморан сам и ја али… Чини ми се да сам макар у овом тренутку одморнији. „Ја ћу“ – рекао сам на опште изненађење. Тако је почело, и ево наставља се до данас, наравно овог пута у облику књиге која ће, надам се, наћи пут до 1500 читалаца. Наравно, садржај се временом мењао, развијао, допуњавао, преосмишљавао, редиговао, кориговао, илустровао, лектурисао Моји цењени сарадници су у овај пројекат уложили много енергије, труда и љубави. Звучни запис разговора Тако су настали „Летописи из Вавилоније и Персије“ књига за децу (они који су је читали кажу и не само за децу) заснована на библијским причама из првих шест поглавља Књиге пророка Данила (тзв. дворске приче) и Књизи о Јестири. Ова библијска основа садржи седам драматичних прича, Првих шест прича су изразито епског карактера, док је седма епска прича прожета предивним лирским моментима. Извор: Радио Светигора View full Странице
  7. Збивања повезана са МПЦ, показала су се више него добродошла за домаћу јавност, а тако ће бити и у будућности. Зашто? Полако и стидљиво, ти догађаји почињу да изоштравају критеријуме друштва приликом расуђивања – шта је, а шта није црква! Следствено, да ли је МПЦ црква, или није? Са јуридичког аспекта јесте црква, будући да је као таква записана у судском регистру верских заједница. Истовремено, општепознато је да МПЦ тражи да постане део православне цркве, чињеница, која, сама по себи, сведочи да са теолошког аспекта МПЦ, још увек, у суштини, није православна црква. Уколико, пак, МПЦ подразумева aутокефалност као самодовољну самосталност, онда је она најаутокефалнија од свих! Зато, зачуђује зашто МПЦ тражи аутокефалност, када то значи проницање са другима, будући да призната аутокефалност подразумева међузависност православних цркава. Позната је максима да заједништво није институционални, већ егзистенцијални императив. Речено отвара питање: како се постаје православна црква? Представници МПЦ често пута указују на то да имају храмове, свештенике и организован живот. И друге непризнате или иноверне цркве имају храмове и много образованије свештенике. Али, то није критеријум да их православна црква прими у литургијско и доктринарно јединство, што је, пак, једина јасна потврда да је нека црква православна. Представници МПЦ често су потонути и у прошлост, но представља неартикулисан нагон, потреба: да се 19. веку направи копи-пејст у 21. век. Следствено, упућенима је јасно да је неодрживо тражење литургијског саслуживања и аутокефалије пред, да МПЦ, уопште, постане православна црква. Ултимативно тражење од стране МПЦ је изазвало неке бугарске интелектуалце да је упореде са параполитичком организацијом. То је идентично, као да се нека протестантска црква обрати само једној православној цркви са улитматумом: служите литургију са нама и доделите нам аутокефалију, а потом ћемо вас ми признати за мајку! Ипак, треба бити на броду да би се добила кабина, јер у њу не може да уђе онај, који се налази на копну! Устројство православне цркве је такво да је најпре неопходно да се пребива у литургијском и канонском јединству, па потом све друго долази природно и без ултиматума. МПЦ, нажалост, још увек нема то јединство и затворена је за разговор са онима, који једино могу да јој помогну. У овом контексту, руски писац Захар Прилепин, би рекао: „игра им не иде, постојано у жбуну траже лоптицу, мачка са комшијског улаза гадљиво гледа, а ја пролазим да не бих гледао.“ Полазећи од те чињенице, политичари треба да буду опрезни за ким се поводе за савет по питању цркве, са циљем да не окаљају свој углед и да држава не уништи критеријуме непристрасности при успостављању религијског плурализма, који је суштински за функционисање једне демократије. Власт може до бесвести да подржава МПЦ и да се идентификује са њеном непризнатошћу, но више не сме, као до сада, да то прави на рачун других цркава у земљи. Познато је да је свака агресивност знак немоћи. Зато држава не треба себи лако да дозвољава да се поведе за, са часним изузетцима, варваризираним јавним дискурсом по питању теолошких теми. Многи митрополити БПЦ, међу којима и председник т.з. комисије за посредовање за МПЦ, старозагорски митрополит Кипријан, јавно су истакли да је проблем МПЦ, без сумње „чисто канонско питање“ (БТВ „Тази сутрин“, 29.11.2017). Његовом ставу су се супротставили скопски т.з. експерти, који непризнавање МПЦ представљају као политичко питање. Професор са теолошког факултета у Великом Трнову, Свилен Тутеков, имајући у виду израз аплогета МПЦ, указује да такав говор о цркви садржи све, осим црквених мисли, сазнања и критеријума. При таквом дискурсу, сама реалност цркве више не присуствује. Уместо реалности цркве, према Тутекову, видимо ограниченост само њених епифеномена: социјалних, моралних, политичких. А, истински дијалог је могућ само уколико извире из суштинске одлике цркве, а то је јединство, и само уколико се води црквеним, а не политичким језиком. Дакле, само уколико је битна црква, а не идоли националромантизма, геополитике и аутокефалије. Уколико се БПЦ, уопште, нађе у прилици да посредује за МПЦ, неизбежно ће морати да се сретне са ПОА, будући да су БПЦ и ПОА нераскидљив део једне и исте цркве. Та црква ће помоћи и еклисиолошки неписменом приватном декану из Скопља, да не мантра између соломонских решења и њему непознате путеве. Нико да не потцењује способност мислећих људи да лоцирају жабу. Време је да се коначно испуне речи песника, да људи треба да науче критички да размишљају о цркви, а не да буду учени од т.з. експерата, шта да размишљају! Текст је објављен у дневним новинама „Слободен печат“, (28. децембар 2017.), у рубрици редовних колумни Епископа стобијског. http://www.slobodenpecat.mk/kolumni/nema-tsrkva-bez-edinstvo-drugite-tsrkvi/
  8. Искуство је показало да, када се захвата вода са живописног планинског извора, сасвим је могуће, у лончић, поред бистре воде, да уђе и жаба. Сада, у затишју, пред вероватних будућих дебата, креативно је да се сагледа шта је постигнуто на пољу религијског плурализма, и шта тек треба да се уради. И, да! Између осталог, да се лоцира жаба! Збивања повезана са МПЦ, показала су се више него добродошла за домаћу јавност, а тако ће бити и у будућности. Зашто? Полако и стидљиво, ти догађаји почињу да изоштравају критеријуме друштва приликом расуђивања – шта је, а шта није црква! Следствено, да ли је МПЦ црква, или није? Са јуридичког аспекта јесте црква, будући да је као таква записана у судском регистру верских заједница. Истовремено, општепознато је да МПЦ тражи да постане део православне цркве, чињеница, која, сама по себи, сведочи да са теолошког аспекта МПЦ, још увек, у суштини, није православна црква. Уколико, пак, МПЦ подразумева aутокефалност као самодовољну самосталност, онда је она најаутокефалнија од свих! Зато, зачуђује зашто МПЦ тражи аутокефалност, када то значи проницање са другима, будући да призната аутокефалност подразумева међузависност православних цркава. Позната је максима да заједништво није институционални, већ егзистенцијални императив. Речено отвара питање: како се постаје православна црква? Представници МПЦ често пута указују на то да имају храмове, свештенике и организован живот. И друге непризнате или иноверне цркве имају храмове и много образованије свештенике. Али, то није критеријум да их православна црква прими у литургијско и доктринарно јединство, што је, пак, једина јасна потврда да је нека црква православна. Представници МПЦ често су потонути и у прошлост, но представља неартикулисан нагон, потреба: да се 19. веку направи копи-пејст у 21. век. Следствено, упућенима је јасно да је неодрживо тражење литургијског саслуживања и аутокефалије пред, да МПЦ, уопште, постане православна црква. Ултимативно тражење од стране МПЦ је изазвало неке бугарске интелектуалце да је упореде са параполитичком организацијом. То је идентично, као да се нека протестантска црква обрати само једној православној цркви са улитматумом: служите литургију са нама и доделите нам аутокефалију, а потом ћемо вас ми признати за мајку! Ипак, треба бити на броду да би се добила кабина, јер у њу не може да уђе онај, који се налази на копну! Устројство православне цркве је такво да је најпре неопходно да се пребива у литургијском и канонском јединству, па потом све друго долази природно и без ултиматума. МПЦ, нажалост, још увек нема то јединство и затворена је за разговор са онима, који једино могу да јој помогну. У овом контексту, руски писац Захар Прилепин, би рекао: „игра им не иде, постојано у жбуну траже лоптицу, мачка са комшијског улаза гадљиво гледа, а ја пролазим да не бих гледао.“ Полазећи од те чињенице, политичари треба да буду опрезни за ким се поводе за савет по питању цркве, са циљем да не окаљају свој углед и да држава не уништи критеријуме непристрасности при успостављању религијског плурализма, који је суштински за функционисање једне демократије. Власт може до бесвести да подржава МПЦ и да се идентификује са њеном непризнатошћу, но више не сме, као до сада, да то прави на рачун других цркава у земљи. Познато је да је свака агресивност знак немоћи. Зато држава не треба себи лако да дозвољава да се поведе за, са часним изузетцима, варваризираним јавним дискурсом по питању теолошких теми. Многи митрополити БПЦ, међу којима и председник т.з. комисије за посредовање за МПЦ, старозагорски митрополит Кипријан, јавно су истакли да је проблем МПЦ, без сумње „чисто канонско питање“ (БТВ „Тази сутрин“, 29.11.2017). Његовом ставу су се супротставили скопски т.з. експерти, који непризнавање МПЦ представљају као политичко питање. Професор са теолошког факултета у Великом Трнову, Свилен Тутеков, имајући у виду израз аплогета МПЦ, указује да такав говор о цркви садржи све, осим црквених мисли, сазнања и критеријума. При таквом дискурсу, сама реалност цркве више не присуствује. Уместо реалности цркве, према Тутекову, видимо ограниченост само њених епифеномена: социјалних, моралних, политичких. А, истински дијалог је могућ само уколико извире из суштинске одлике цркве, а то је јединство, и само уколико се води црквеним, а не политичким језиком. Дакле, само уколико је битна црква, а не идоли националромантизма, геополитике и аутокефалије. Уколико се БПЦ, уопште, нађе у прилици да посредује за МПЦ, неизбежно ће морати да се сретне са ПОА, будући да су БПЦ и ПОА нераскидљив део једне и исте цркве. Та црква ће помоћи и еклисиолошки неписменом приватном декану из Скопља, да не мантра између соломонских решења и њему непознате путеве. Нико да не потцењује способност мислећих људи да лоцирају жабу. Време је да се коначно испуне речи песника, да људи треба да науче критички да размишљају о цркви, а не да буду учени од т.з. експерата, шта да размишљају! Текст је објављен у дневним новинама „Слободен печат“, (28. децембар 2017.), у рубрици редовних колумни Епископа стобијског. http://www.slobodenpecat.mk/kolumni/nema-tsrkva-bez-edinstvo-drugite-tsrkvi/ View full Странице
  9. ПОНЕДЕЉАК, 08. ЈАН 2018, 11:56 -> 13:13 ИЗВОР:РТС, ТАНЈУГ Председник Србије Александар Вучић неће коментарисати изјаву митрополита црногорско-приморског Амфилохија до 14. јануара, када ће на Јавном сервису говорити и о тој и о другим оптужбама на његов и рачун тима који води. Танјуг је данас више пута покушао да добије коментар председника Вучића на Амфилохијеву изјаву у којој је изразио бојазан да политика председника "води издаји Србије и Косова", а из Кабинета председника је речено да о томе неће говорити до 14. јануара. Александар Вучић (архивска фотографија) "Тада ће на Јавном сервису говорити и о тој и о свим другим оптужбама на његов и рачун тима људи који води", речено је Танјугу. Раније су државни званичници реаговали на Амфилохијеву изјаву. Генерални секретар председника Републике Никола Селаковић рекао је за РТС да је реч о човеку који је "живом Вучићу двапут одржао опело" и да Вучић неће наставити политику додворавања Амфилохију већ политику која води до повећања броја Срба на КиМ. Министар одбране Александар Вулин је рекао да од клетви Амфилохија Радовића ни један Србин на Косову и Метохији није ојачао, али да је од напора Александра Вучића косовска независност постала много слабија. Потпредседница владе Зорана Михајловић каже да је председник Србије Александар Вучић последњи човек у Србији коме се може рећи да не води рачуна о Космету и нашим грађанима који тамо живе. Навела је да очекује да ће се појачавати напади националниста на Вучића, како се унутрашњи дијалог о Космету буде ближио крају. Историчар др Александар Раковић са Института за новију историју Србије сматра да је Амфилохије изнео став у своје лично име а не у име СПЦ. Подсетио је да је став СПЦ изричит и поновљен у Божићној посланици патријарха Иринеја, коју су потписали сви српски архијереји. Тај став, истиче Раковић, гласи да не долази у обзир нити признавање сецесије, нити подела Косова и Метохије.
  10. ПОНЕДЕЉАК, 08. ЈАН 2018, 11:56 -> 13:13 ИЗВОР:РТС, ТАНЈУГ Председник Србије Александар Вучић неће коментарисати изјаву митрополита црногорско-приморског Амфилохија до 14. јануара, када ће на Јавном сервису говорити и о тој и о другим оптужбама на његов и рачун тима који води. Танјуг је данас више пута покушао да добије коментар председника Вучића на Амфилохијеву изјаву у којој је изразио бојазан да политика председника "води издаји Србије и Косова", а из Кабинета председника је речено да о томе неће говорити до 14. јануара. Александар Вучић (архивска фотографија) "Тада ће на Јавном сервису говорити и о тој и о свим другим оптужбама на његов и рачун тима људи који води", речено је Танјугу. Раније су државни званичници реаговали на Амфилохијеву изјаву. Генерални секретар председника Републике Никола Селаковић рекао је за РТС да је реч о човеку који је "живом Вучићу двапут одржао опело" и да Вучић неће наставити политику додворавања Амфилохију већ политику која води до повећања броја Срба на КиМ. Министар одбране Александар Вулин је рекао да од клетви Амфилохија Радовића ни један Србин на Косову и Метохији није ојачао, али да је од напора Александра Вучића косовска независност постала много слабија. Потпредседница владе Зорана Михајловић каже да је председник Србије Александар Вучић последњи човек у Србији коме се може рећи да не води рачуна о Космету и нашим грађанима који тамо живе. Навела је да очекује да ће се појачавати напади националниста на Вучића, како се унутрашњи дијалог о Космету буде ближио крају. Историчар др Александар Раковић са Института за новију историју Србије сматра да је Амфилохије изнео став у своје лично име а не у име СПЦ. Подсетио је да је став СПЦ изричит и поновљен у Божићној посланици патријарха Иринеја, коју су потписали сви српски архијереји. Тај став, истиче Раковић, гласи да не долази у обзир нити признавање сецесије, нити подела Косова и Метохије. View full Странице
  11. У храму Свете Петке на Чукаричкој падини, који чува честицу моштију Светог Георгија Победоносца, ризу и јастуче Свете Петке из манастира Јаши, Његова Светост Патријарх Иринеј служио је свету архијерејску Литургији са свештенством храма и уз присуство бројних верника. Патријарх је у недељној беседи тумачио прочитано Свето Јеванђеље, причу о васкрсењу Јаирове дванаестогодишње кћерке и исцељењу крвоточиве жене.
  12. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис беседе Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја са данашњег евхаристијског сабрања. Првојерарх наше помесне Цркве подсетио на значај непоколебиве вере која представља основ хришћанског живота, подсетивши да кроз веру као хришћани на смрт гледамо као на један привремени сан који ће бити окончан другим Христовим доласком. У храму Свете Петке на Чукаричкој падини, који чува честицу моштију Светог Георгија Победоносца, ризу и јастуче Свете Петке из манастира Јаши, Његова Светост Патријарх Иринеј служио је свету архијерејску Литургији са свештенством храма и уз присуство бројних верника. Патријарх је у недељној беседи тумачио прочитано Свето Јеванђеље, причу о васкрсењу Јаирове дванаестогодишње кћерке и исцељењу крвоточиве жене. View full Странице
  13. Српска историја је, може се слободно рећи, већа од Србије. Поднебље на којем се налази Србија обиловало је многим историјским догађајима из којих су проистекла велика имена. Имена о којима смо учили и која су нам свима добро позната. Било како било, постоје и она имена која су нам мање позната. Имена која су важна за историје других земља а опет везана за нас. Везана за нас нечим нераскидивим и незамењивим — пореклом. Ово су нека од њих. CC0 / ЈАВНО ВЛАСНИШТВО Шандор Петефи Шандор Петефи, рођен као Александар Петровић (1. јануар 1823. Кишкереш — 31. јул 1849. Шегешвар), био је познати мађарски песник. Рођен је у браку Србина Стевана Петровића и Словакиње Марије Хрузове. Писањем је почео да се бави још као гимназијалац и тада почиње да објављује своје прве песме. Истицао се као велики мађарски националиста који се залагао за отцепљење од Хабзбуршке монархије. Сходно својим ставовима, 1848. године постаје вођа будимпештанске омладине и пропагира самосталност Мађарске. Као револуционар придружује се мађарској војсци против монархије. Погинуо је 1849. године у 26. години живота у месту Шегешвару које се данас налази на територији Румуније. Његова дела су утицала на рад многих песника, међу којима су Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај. Данас, многе културне и образоване установе у Мађарској, као и мост у Будимпешти носе његово име. CC0 / ЈАВНО ВЛАНИСШТВО Јанош Хуњади познат и као Сибињанин Јанко. Јанош Хуњади, (1387. место рођења није познато — 11. август 1456. Земун) у нашем народу познатији под именом Сибињанин Јанко, био је намесник Краљевине Мађарске. Поред тога што је био намесник носио је титуле жупана, бана, војводе Ердеља и капетана Београда. Рођен је као друго дете у браку Србина Војка и Мађарице Ержебет Моржинај. Његова жена Ержебет Силађи, која је код нас позната под именом Маргарета Свилојевић, из племићке је породице. Ипак, то није било довољно да и сам Хуњади једнога дана постане мађарски краљ. Оно што он није могао да буде пошло је за руком његовом сину Матији Корвину, који је био један од најпознатијих мађарских краљева. Своју војну каријеру почео је код жупана Стефана Лазаревића, да би касније прешао у војску краља Жигмунда. Као војсковођа Хуњади се увек борио на страни хришћана, тако да је његово име битно не само за Мађарску већ за цело ово поднебље, а посебно за Румунију и Србију. На територији Србије се борио у неколико битака, међу којима је најзначајнија битка за одбрану Београда у којој је учествовао заједно са својим старијим сином Ласлом. Током рата у Београду је избила куга од које је оболео и сам Хуњади. Преминуо је 11. августа у Земуну, који је тад припадао Краљевини Угарској. Због својих борби против Турака на овим просторима сматра се највећим хришћанским војсковођом, па стога ужива велику популарност. У Мађарској је проглашен за народног хероја, а због својих заслуга то звање носи и у Румунији. У српским народним песмама познат је под именом Сибињанин Јанко, а у литератури и као Јован Хуњади. © FLICKR/ DAVID BAILEY Споменик Ђурађу Кастриоту Скендербегу у Приштини Ђурађ Кастриот, (6. мај 1405. Сина — 7. јануар 1468. Љеш) познатији као Скендербег, био је албански национални херој, а многи у Албанији га сматрају оцем Албаније. Порекло Скендербега води из Зете. Његов отац Јован, који је дошао у Јањину као српски кефалија, називао се принцом Епира, а његова мајка Војислава имала је племићко порекло. Када је Скендербегов отац изгубио битку против Бајазита Првог, Скендербег је заједно са својом браћом одведен у Турску. Током боравка у Турској добија име Скендербег и прима ислам. Сам Скендербег је ипак био велики противник Отоманског царства, што га је довело до тога да покрене борбе против Турака. Свој поход против Отомана започиње у Албанији, а касније се прикључује и биткама у околини Ниша. Због тога га је глорификовала и католичка црква. Истакао се и у другим борбама, међу којима су и рат са Венецијом и Млетачком Републиком. Након опсаде Кроје, Скендербег оболева од маларије и умире у 62. години. Скендербег се у документима среће и под другим именима, а постоје и списи у којима је Скендербег на српској ћирилици уписан под именом Ђурађ. Без обзира на ове чињенице, у Албанији га сматрају етнички чистим Албанцем. CC BY-SA 4.0 / ВАНИЛИЦА Споменик Мехмед паши Соколовићу у Вишеграду. Мехмед паша Соколовић (1506. Соколовићи — 1579. Истанбул) је био познати везир у Отоманском царству. Рођен је као Бајица Ненадић у селу Соколовићи у близини места Рудо. Отац му се звао Димитрије, док име његове мајке није познато. У раном детињству Мехмеда пашу Соколовића одвели су јаничари у Истанбул током данка у крви. Мехмед паша је своју каријеру почео као заповедник царске гарде, а завршио као Велики везир. За време његовог живота у Отоманском царству су се променила три владара (султана): Сулејман, Селим Други и Мурат Трећи. У нашу историју Мехмед паша је ушао као отомански војсковођа који је учествовао у освајању Београда. Управо ова битка га истиче у први план и од тада његова војна каријера креће узлазном путањом. Био је ожењен ћерком Селима Другог, Есмахан, са којом је добио сина Ибрахима. Након смрти Селима Другог на престо долази његов син Мурат који није имао поверење у Соколовића и његова популарност почиње да опада. Ипак, то га није спречило да до краја живота носи звање Велики везир. Соколовић губи живот у атентату, а сахрањен је поред Ејуп џамије у Истанбулу. Мехмед паша Соколовић је био познат као велики задужбинар, а иза себе је оставио џамије, цркве и мостове. Мост у Вишеграду је његова најпознатија задужбина, а поред њега подигао је још три моста, од којих су два у Босни и Херцеговини а један у Црној Гори. CC0 / ЈАВНО ВЛАСНИШТВО Омер-паша Латас Омер паша Латас (24. септембар 1806. Јања Гора — 18. април 1871. Цариград) је био османски паша српског порекла из Војне Крајине. Рођен је као Михајло у Јањој Гори, која је тада била у Аустрији. Школовао се у Госпићу и Задру, где је завршио војну школу. Његов отац је био нижи официр у аустриској војсци. Када је завршио кадетску школу, због породичних проблема, бежи у Гламоч, а одатле у Бањалуку. У Бањалуци, по саветима свог газде муслимана, прелази у ислам. После Бањалуке сели се у Видин, где ради као професор техничког цртања у цариградској војној школи, из које га унапређују и шаљу у Цариград. Радио је као професор код престолонаследника Абдулмеџида, сина султана Махмуда Другог. На подручју Балкана Омер паша Латас је остао запамћен по сламању отпора босанских бегова, који су се противили султановим реформама. За време те акције затворено је више од 1.000 ага и бегова, а око 400 њих је послато за Цариград. Због тога је Омер паша Латас проглашен за најгорег непријатеља у Босни и Херцеговини. Ахмед паша Херцеговић, (1445. Херцег Нови — 1517. Цариград) рођен као Стефан Херцеговић, био је адмирал у Османском царству. Потиче из племићке породице Косача. Његов отац Стефан Вукчић био је четврти гувернер Босне, брат Владислав последњи херцег Светог Саве, а сестра Катарина краљица Босне. Детињство је провео у Захумљу и Дубровнику, где је завршио основну школу. Након доласка Турака у Босну и Херцеговину његов отац одлучује да га пошаље у Истанбул султану Мехмеду Другом. У Истанбулу је научио турски језик и примио ислам. Служио је три турска султана: Мехмеда Другог, Бајазита Другог и Селима Првог Јауза. Учествовао је у многим освајачким походима. Иза себе је оставио много задужбина. Сахрањен је на свом имању у близини Мраморног мора.
  14. Украјинске власти су одлучиле да затворе компанију Антонов, познату по производњи највећег транспортног авиона на свету. Будућност Антонова још увек није јасна, а инжењерима ипак обећана радна места у другим фирмама. „Руска реч“ се присећа највећих достигнућа компаније која је оставила дубок траг у советској историји. Авион Ан-6 на једној од поларних станица на Антарктику 1967. / Извор: Г. Копосов / РИА Новости Легендарни совјетски конструкторски биро основан је у Сибиру 1946. године. Од 1952. до данашњег дана његово је седиште у Кијеву. Олег Антонов, 1974. / Извор: Василиј Малишев / РИА Новости Совјетски конструктор авиона Олег Антонов био је први главни конструктор бироа, који је након његове смрти 1984. назван по њему. Ан-24. / Извор: Сергеј Преображенски / ТАСС Антонов Ан-24 је легендарни турбоелисни двомоторни путнички авион који је почео да се користи 1962. године. Користи се и данас, а лети у Русији и бившим совјетским републикама на релацијама до 1000 км. Укупно је изграђено преко 1.300 авиона Ан-24. Падобрански скокови са Ан-12 1967. / Извор: А. Поликашин / РИА Новости Транспортни авион Антонов Ан-12 је 2017. напунио 60 година. Упркос својим годинама, још увек је у служби. Ан-12 и његов старији колега Lockheed C-130 Hercules су дуго били најчешће коришћени транспортни авиони на свету. Ан-12 је постао први совјетски авион који је олакшавао масовно слетање и падобранаца и војне опреме. Ан-22 „Антеј“ на проби Параде Победе у Москви 2014. / Извор: Александар Вилф / РИА Новости Одлика турбопропелерског транспортног/путничког авиона Ан-22 је његова способност полетања и слетања на неравне писте и неприпремљене аеродроме. Ан-225 „Мрија“ и свемирски брод „Буран“ 2006. године. / Извор: Игор Костин / РИА Новости Изграђен је само један Антонов Ан-225 „Мрија“ („сан“ на украјинском језику), један од највећих транспортних авиона на свету. Поставио је више од 200 светских рекорда, укључујући и превоз највећег терета. У авиону може стати око 50 возила. Ан-225 може да понесе терет и „на леђима“, као што је једном понео свемирски брод „Буран“! Ан-124 гута Сухој Суперџет 100 2014. године. / Извор: Марина Лисцева / ТАСС Антонов Ан-124 „Руслан“, највећи серијски ваздушни носач на свету, користи се и у цивилној и у војној авијацији. Један је од најпознатијих и најпопуларнијих транспортних авиона и може транспортовати 880 војника. Ан-74 / Извор: РИА Новости Грађен да поднесе тешке арктичке услове, транспортни Ан-74 слеће као од шале на снег, лед, неравне писте на температурама испод -60 Целзијусових степени. Авион служи за постављање и сервисирање плутајућих поларних станица. Пробни пилот Владимир Ткаченко у Ан-74, 1986. године / Извор: РИА Новости Војни транспортни Антонов Ан-32 био је једини совјетски авион пројектован и произведен искључиво за извоз. Може летети у екстремно топлим условима (до 50 °С), а користи се у земљама попут Индије, Ирака, Анголе и Колумбије. Укрцавање оваца у Ан-2 у Узбечкој ССР 1967. године. / Извор: Е. Вилчински / РИА Новости Од распада Совјетског Савеза конструкторски биро Антонов је сарађивао са Русијом, а од 2011. до 2015. био је део заједничких подухвата са руском Уједињеном корпорацијом за производњу авиона. Ан-70 на салону Aviasvit-XXI / Извор: Марина Лисцева / ТАСС Међутим, напети односи између Украјине и Русије узели су свој данак и производња транспортног авиона Антонов Ан-70 је заустављена, а планови да уђе у Руско војно ваздухопловство пропали. Ан-225, 1989. / Извор: Игор Костин / РИА Новости Војна сарадња са Русијом је доживела крах, а компанија Антонов запала у кризу. Презентација новог авиона АН-132Д у Кијеву 2016. године / Извор: Vostock-Photo Као резултат тога многи украјински стручњаци и инжењери су се преселили у Русију, али Антонов и даље тражи нове могућности. Говори се да је у плановима компаније да до краја 2017. године нађе замену деловима који су се производили у Русији. Борис Јегоров, Анастасија Карагодина
  15. Пре него што се посветио Богу владика је био научни консултант при Националној ваздухопловној и свемирској администрацији САД (NASA) и био је познат по својим иновационим истраживањима у области астрофизике, механике, медицине и бионжењерије. На челу је првог Центра за биотику и деонтологију у Грчкој и председник је Синодалног комитета за биоетику Јеладске Цркве. - Како бисте прокоментарисали одлуку Министарства образовања Грчке да организује „тематску недељу посвећену превладавању полних стереотипа“ у току које ће, између осталог, дечацима бити понуђено да испробају на себи женску одећу и понашање (а девојчицама да се осете као мушкарци)? - Зар је могуће да мислите да се слажем с њима? Сад се свргавају „полни стереотипи“, а пре тога су већ одбачени божански прототипи. Чини ми се да један за другим покушавају да свргну идеале под изговором да су то стереотипи. Уводе се у оптицај и нове речи, као што је „полни“, које се испуњавају одговарајућим смислом како би се уништило драгоцено благо. Пре него што се организује „тематска недеља“ посвећена телу, волео бих да организују одговарајућу манифестацију посвећену души... Међутим, акценат се ставља искључиво на телесни аспекат и човек се самим тим претвара у једнодимензионално биће. Сад, што се тиче тога да се дечацима нуди да се понашају као девојчице, а девојчицама као дечаци. То је покушај да се негира постојање само два пола – мушког и женског. Човеку се предлаже да постане оно што заправо није. А Црква, напротив, жели да помогне човеку да постане оно што заиста јесте. Парадокс ситуације је у томе што је школски предмет „познавање религије“ реформисан под изговором да он треба да информише, а не да врши катехизацију. А у току „тематске недеље“ се сама држава бави катехизацијом и пропагандом. Ова тема полног васпитања и хомосексуализма је попримила међународне размере у смислу идеологизације. Ту нема деликатности. Постоји безобразлук, дрскост, незрелост, и агресивно, револуционарно и изненадно наметање новог система васпитања у осетљивом школском узрасту. - А систем „сексуалног просвећивања“ … - Не постоји сексуална физиологија, постоји репродуктивна физиологија. Човек има репродуктивне, а не сексуалне органе. То треба да схватимо. Намеће нам се представа о томе да се неки људи рађају [као хомосексуалци]. Можда се и педофили рађају као такви? И клептомани? И други? Зашто се онда кажњавају, јер (полазећи од такве логике) они нису криви? Чини ми се да у томе има претеривања. И сад уместо да говоримо о лепоти и светости хетеросексуалних односа морамо да доказујемо да је хомосексуализам девијација. И неки нас називају мрачњацима и ретрогаднима. Ко би рекао да је то напредак... Постоји огроман и моћан лоби који покушава да наметне [хомосексуализам] кроз законску регулативу и формирање јавног мњења. То је свесна политика. Хоћете ли да наведем пример? Кад је у Србији забрањена геј-парада обустављени су преговори за улазак земље у Европску унију, а кад је дозвољена – преговори су настављени. Ова политика се базира на такозваним „људским правима“. Она се намеће и води људе у катастрофу. Лепо је кад је мушкарац свестан своје природе и кад жели да стекне целовитост са женом, а жена с мушкарцем. Трагично је кад човек губи свест о свом идентитету и вара се телесним нелогичним жељама које му се, поред свега, намећу споља. Црква може да помогне таквим људима, али они то по правилу сами не желе. То је налик на ситуацију с душевним болесницима који не желе да иду код лекара и да узимају лекове. Управо Црква може да помогне таквим људима. Она човеку може да дâ благодат и да га научи да контролише своје помисли и жеље. - Шта је грех? - Чин којим се скрнави наше тело које је храм Духа Светог. Тело је храм душе, оно је свето. Тело није за сладострашће којим се човек заглибљује у своје унутрашње ропство. – Да ли човек може да превлада изопачену зависност? - За Цркву не постоји ниједна неизлечива болест. Постоји универзални лек, а то је покајање. Црква уме да грли. Црква је Црква грешника, Црква болесних, Црква сиромашних, Црква разбојника, Црква блудника, Црква људи који су починили незамисливе злочине, али је истовремено Црква светих. Ако људи буду желели – моћи ће. Жалосно је што савремено друштво усмерава ове људе на то да не верују у свој преображај и да се навикавају на своју несрећу, да се одрекну свог идентитета. - У оквиру „тематске недеље“ коју власт организује много се говори о равноправности полова. Неки Цркву често оптужују за дискриминацију жена... - Ми се у Цркви не трудимо да постанемо први, већ последњи. Не треба тражити власт, већ служење. То је основа њеног учења. Таква треба да буде права Црква. У Цркви нема инсистирања на својим правима. Равноправност у Цркви се састоји у једнаким могућностима за спасење. Где нема ни мушког пола, ни женског, ни роба, ни слободњака, ни варвара, ни Скита, ничега. Митрополит Месогејски и Левреотикијски Николај Са руског Марина Тодић Света Гора православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...