Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дроге'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. „Легализација наркотика представља непријатељство против нашег народа“ Проповед од 5. августа 2018. године Живимо у најтежим временима, када је човеку тешко да разуме шта је добро, а шта лоше. Шта је бело, шта црно. Али, ако је човек верник, ако човек има страх Божији, онда може да разликује добро од зла. Последње године, донеле су Грузији много брига. Ове бриге тичу се легализације наркотика. Конзумирање марихуане је дозвољено законом. То је велика грешка. Треба да имамо на уму, да се конзумација наркотика не ограничава само на једну врсту дроге. Са временом, људски организам тражи све теже наркотике, и напослетку не може да им одоли. Треба да памтимо, да је легализација наркотика непријатељство против нашег народа. Убеђен сам да се људи, који су усвојили пројекат о легализацији марихуане, сами не слажу са тим законом. Али, толико је био јак притисак на њих, да су били приморани да га усвоје. Не смемо да заборавимо, да, уколико дозволимо легализацију наркотика, мораћемо да легализујемо и трговину наркотицима. Мораћемо да легализујемо узгајање наркотика. Али, најважније је што ће резултат бити то што ће почети да нам долази омладина, из суседних земаља, омладина, која је испала из колосека нормалног живота. Појавиће се центри за такву омладину. Зато се обраћам свима вама. Пре свега нашој влади. Нашој интелигенцији. Нашој омладини. Сачувајте нашу Отаџбину! Сачувајте нашу децу! Треба да имамо на уму, да је свако пробање наркотика почетак пада. Још једном се, са молбом, обраћам свима вама: не дајте нашој деци да погину. Немојте допустити то безакоње. Нека вам Господ да снаге. Нека вам Господ да мудрости. Зато сам данас замолио владику, да прочита Божанску мудрост из књиге Проповедника. Свима вама дајем благослов, да свакодневно читате по једну главу из Премудрости Соломонових и по једну главу из Проповедника. Благослов Господњи свима вама. С нами Бог! „Шта ће нам економија, ако изгубимо децу?“ Проповед од 16. септембра 2018. године У име Оца, и Сина, и Светог Духа! С нами Бог! Људски живот је пун искушења. Дочекујемо искушења са вером, трпљењем и надом на то, да ће се искушења завршити лако. Вероватно да су искушења потребна народу. Вероватно да се тако, по Промислу Божијем, човек челичи и утврђује у вери. Али, треба да увек имамо на уму, да се свако искушење завршава радошћу. Борба са искушењима је тешка, али се завршава радошћу. У последње време, људе највише збуњује што ће конзумација наркотика – марихуане, канабиса и других врста дроге – бити легализована. Не треба да се бојимо. Не треба да се плашимо, да нас је Бог оставио! Не треба да мислимо о томе, како само нас боли срце због наше Отаџбине, због нашег народа, због наше омладине, а да су други безосећајни. Желим да кажем, да нашу владу, подједнако боли срце, због наше Отаџбине. Влада носи одговорност, и зато је ово њено бреме. Желим да кажем: наркотици су врло опасни. Док сам био митрополит у Абхазији, пре него што сам постао патријарх, упознао сам једну абхазску госпођу – била је главни хирург. Имала је два сина. Та жена ми је долазила и плакала: „Мој старији син је добро дете, а млађи се навукао на дрогу“. Сећам се и њеног имена: звала се Нури. Како ли је родитељу, чије дете краде ствари из куће, и продаје их, како би купио дрогу?!!! И ево та, толико поштована госпођа, толико се понижавала, звала познанике, и позајмљивала час новац, час наркотике, да би их дала сину. Говорила ми је: „Мој старији син се љути на мене: Зашто му дајеш наркотике?“ А ја знам шта значи наркоманија: ако му не дам дрогу, може да направи неку глупост.“ Потом ми је пришла, и рекла: „Постоји болница у Цхинвали, треба тамо да га одведем.“ У болници је претрпео тешка страдања. Он, болестан, био је везан за кревет, и полако су му смањивали дозу наркотика... Навео сам овај пример, да би показао колико је тежак живот са човеком, чланом породице, који употребљава наркотике. Али, наркоманија је излечива, и ми, попут тог болесника, не смемо да губимо наду. Он не треба да губи наду у оздрављење, наду у то да ће се поправити. Сматрам да треба да радимо све што можемо, како бисмо били поред њих, како бисмо им показали љубав, тим несрећним, младим људима. И да молимо Бога, да их исцели. Мислим, да држава треба да преузме одговорност на себе, и да контролише ситуацију. Та сфера не сме да пређе у приватни сектор. Ако пређе, нећемо моћи да је контролишемо. Сада се поставља задак, да се разради пројекат закона, у коме ће држава да преузме одговорност за тај процес. Треба да схватимо да је то опасно. Опасно је стога што ће наркомани, из других земаља долазити код нас и користиће ту слободу. На тај начин ће наркоманија све више продирати у Грузију. Зато молим нашу владу да приступи томе са великом одговорношћу. Не смемо гледати само економију, мислити само на економски добитак. Шта ће нам економија, ако изгубимо децу? Гајим наду да ћемо се ујединити. Све радимо да би се Црква, народ и држава ујединили. Све ће бити урађено како би се смањио број наркомана. Господ да вам подари благодат! Господ да подари благодат Грузији и сваком човеку који страда од ове беде! Морамо да победимо!! Да сами себе победимо!! Желим још једном да кажем: не треба да мислимо како ми више волимо наш народ и Отаџбину, него што га воли наша влада. Нека би Господ дао да имамо наду у победу над овом болешћу. Нека би Господ благословио Свој народ! С нами Бог! Извор: Православие.ру
  2. Дана, 30. јула 2018. године, Конституциони суд Грузије укинуо је казну за конзумирање марихуане, док за трговину и чување исте још увек постоји казна. На то је уследила реакција Грузијске Православне Цркве. 5. августа, Свјатјејши и Блажењејши Католикос – Патријарх све Грузије Илија II одржао је беседу у вези са том одлуком. 16. септембра Патријарх се поново дотакао ове теме. Предлажемо читаоцима портала „Православие.ру“ превод ове две беседе Предстојатеља Грузијске Цркве. „Легализација наркотика представља непријатељство против нашег народа“ Проповед од 5. августа 2018. године Живимо у најтежим временима, када је човеку тешко да разуме шта је добро, а шта лоше. Шта је бело, шта црно. Али, ако је човек верник, ако човек има страх Божији, онда може да разликује добро од зла. Последње године, донеле су Грузији много брига. Ове бриге тичу се легализације наркотика. Конзумирање марихуане је дозвољено законом. То је велика грешка. Треба да имамо на уму, да се конзумација наркотика не ограничава само на једну врсту дроге. Са временом, људски организам тражи све теже наркотике, и напослетку не може да им одоли. Треба да памтимо, да је легализација наркотика непријатељство против нашег народа. Убеђен сам да се људи, који су усвојили пројекат о легализацији марихуане, сами не слажу са тим законом. Али, толико је био јак притисак на њих, да су били приморани да га усвоје. Не смемо да заборавимо, да, уколико дозволимо легализацију наркотика, мораћемо да легализујемо и трговину наркотицима. Мораћемо да легализујемо узгајање наркотика. Али, најважније је што ће резултат бити то што ће почети да нам долази омладина, из суседних земаља, омладина, која је испала из колосека нормалног живота. Појавиће се центри за такву омладину. Зато се обраћам свима вама. Пре свега нашој влади. Нашој интелигенцији. Нашој омладини. Сачувајте нашу Отаџбину! Сачувајте нашу децу! Треба да имамо на уму, да је свако пробање наркотика почетак пада. Још једном се, са молбом, обраћам свима вама: не дајте нашој деци да погину. Немојте допустити то безакоње. Нека вам Господ да снаге. Нека вам Господ да мудрости. Зато сам данас замолио владику, да прочита Божанску мудрост из књиге Проповедника. Свима вама дајем благослов, да свакодневно читате по једну главу из Премудрости Соломонових и по једну главу из Проповедника. Благослов Господњи свима вама. С нами Бог! „Шта ће нам економија, ако изгубимо децу?“ Проповед од 16. септембра 2018. године У име Оца, и Сина, и Светог Духа! С нами Бог! Људски живот је пун искушења. Дочекујемо искушења са вером, трпљењем и надом на то, да ће се искушења завршити лако. Вероватно да су искушења потребна народу. Вероватно да се тако, по Промислу Божијем, човек челичи и утврђује у вери. Али, треба да увек имамо на уму, да се свако искушење завршава радошћу. Борба са искушењима је тешка, али се завршава радошћу. У последње време, људе највише збуњује што ће конзумација наркотика – марихуане, канабиса и других врста дроге – бити легализована. Не треба да се бојимо. Не треба да се плашимо, да нас је Бог оставио! Не треба да мислимо о томе, како само нас боли срце због наше Отаџбине, због нашег народа, због наше омладине, а да су други безосећајни. Желим да кажем, да нашу владу, подједнако боли срце, због наше Отаџбине. Влада носи одговорност, и зато је ово њено бреме. Желим да кажем: наркотици су врло опасни. Док сам био митрополит у Абхазији, пре него што сам постао патријарх, упознао сам једну абхазску госпођу – била је главни хирург. Имала је два сина. Та жена ми је долазила и плакала: „Мој старији син је добро дете, а млађи се навукао на дрогу“. Сећам се и њеног имена: звала се Нури. Како ли је родитељу, чије дете краде ствари из куће, и продаје их, како би купио дрогу?!!! И ево та, толико поштована госпођа, толико се понижавала, звала познанике, и позајмљивала час новац, час наркотике, да би их дала сину. Говорила ми је: „Мој старији син се љути на мене: Зашто му дајеш наркотике?“ А ја знам шта значи наркоманија: ако му не дам дрогу, може да направи неку глупост.“ Потом ми је пришла, и рекла: „Постоји болница у Цхинвали, треба тамо да га одведем.“ У болници је претрпео тешка страдања. Он, болестан, био је везан за кревет, и полако су му смањивали дозу наркотика... Навео сам овај пример, да би показао колико је тежак живот са човеком, чланом породице, који употребљава наркотике. Али, наркоманија је излечива, и ми, попут тог болесника, не смемо да губимо наду. Он не треба да губи наду у оздрављење, наду у то да ће се поправити. Сматрам да треба да радимо све што можемо, како бисмо били поред њих, како бисмо им показали љубав, тим несрећним, младим људима. И да молимо Бога, да их исцели. Мислим, да држава треба да преузме одговорност на себе, и да контролише ситуацију. Та сфера не сме да пређе у приватни сектор. Ако пређе, нећемо моћи да је контролишемо. Сада се поставља задак, да се разради пројекат закона, у коме ће држава да преузме одговорност за тај процес. Треба да схватимо да је то опасно. Опасно је стога што ће наркомани, из других земаља долазити код нас и користиће ту слободу. На тај начин ће наркоманија све више продирати у Грузију. Зато молим нашу владу да приступи томе са великом одговорношћу. Не смемо гледати само економију, мислити само на економски добитак. Шта ће нам економија, ако изгубимо децу? Гајим наду да ћемо се ујединити. Све радимо да би се Црква, народ и држава ујединили. Све ће бити урађено како би се смањио број наркомана. Господ да вам подари благодат! Господ да подари благодат Грузији и сваком човеку који страда од ове беде! Морамо да победимо!! Да сами себе победимо!! Желим још једном да кажем: не треба да мислимо како ми више волимо наш народ и Отаџбину, него што га воли наша влада. Нека би Господ дао да имамо наду у победу над овом болешћу. Нека би Господ благословио Свој народ! С нами Бог! Извор: Православие.ру View full Странице
  3. Православље је истина. То је једини истинити пут ка спасењу, исповеда oтац Бери. Једном кад схватиш суштину, нема више скривања од истине Отац Мојсеј Бери Не бисте никад претпоставили да је весели православни свештеник који с таквим поштовањем износи златну чашу из олтара цркве иконе Богородице „Неочекивана срећа“ једном био дилер дроге, лутајући хипик и власник кафића са својим андерграунд бендом, а камоли потомак Натанијела Буна, сина легендарног америчког јунака Даниела Буна. Отац Мојсеј Бери (Moses Berry), који је сада у својим шездесетим годинама, још увек је котрљајућа пламена лопта из кога куља спонтана бујност. Он скаче са једне приче на другу док пролази из једног у други део Музеја афро-америчког наслеђа Озарка који је основао у свом родном граду Еш Гроув. Он је човек који одмотава клупко чврсто умотаних прича, једне повезане са другом, и са трећом. Прича Оца Берија, у ствари цео његов живот, укорењен је у мрачној историји америчког робовласништва. Музеј састављен од три просторије који је сам отворио до врха је испуњен предметима наслеђених и одабраних из породичне колекције. Две избледеле сепије у овалном оквиру показују његову прабабу, Марију Бун, Натанијелову љубавницу, и њену ћерку Каролајн Бун Бери, његову бабу. Оне носе круте хаљине са шнировима и шешире широких обода који су били у моди у 19. веку. Он каже да је дете робиње љубавнице рођено на преласку из мрака у дневну светлост, одгојено у земљи сенки, не од овог света. То су деца чије се постојање негира, чије је одсуство у америчкој свести знак њиховог присуства. Колаж црно-белих фотографија, пожутелих историјских докумената, алатки и предмета за свакодневну употребу поређани су дуж зидова у личном музеју Оца Берија, откривајући како интимне личне чињенице породичног живота стварају базличну историјску причу у уџбенику. Он показује избледелу фотографију младе црне девојке у белој хаљини. „Ово је Фани Мари са 13 година 1866. године“, објашњава Бери. „Фани је спасла живот младог човека само тиме што му је прала веш за 10 центи недељно. Због тога је свака мала ствар коју радиш важна. Једноставан чин љубазности, наизглед безначајан гест може имати невероватан утицај“. Млади мушкарац, који је упао у невољу и чија га се породица после тога одрекла, касније је постао професор историје. Испод ње је друга фотографија, у боји овог пута, једне старе жене у роза хаљини и широком раскошном недељном шеширу. „Ово је госпођица Оливија Мари, ћерка од Фани, која је умрла са 93 године 1991. Она се шетала овим улицама у дугим хаљинама са шеширом чак и после 60-их. Била је тип Тетка Џемајме и срамота за младе људе у граду. ’Погледај је’, показивали би и гледали је, али бих им ја рекао да не можеш одбацити људе после само једног погледа. Ми не знамо ко је та особа, ко је она у ствари“. Отац Мојсеј проповеда Пре више од 40 година, афро-амерички тинејџер Карл напушта дом са 15 година након што је чуо да у Калифорнији млади људи испаљују цветове уместо метака. „Калифорнија, човече“, присећа се он у својој црној раси, тамнијој од његове сјајне коже на топлом мајском сунцу, „Кад сам чуо за Калифорнију, владавину цвећа, и како људи живе заједно у љубави, морао сам да одем“. Стопирао је према западу из свог родног града Еш Гроув у Мисурију. У Калифорнији је живео у комуни, научио је како да завија хашиш, и да боји мајице. Вратио се у своју родну државу Мисури и настанио се у граду Колумбија. Тамо се сналазио продајући предмете од коже, нарочито лондонски Латиго, у малој радњи на углу Осме улице и Бродвеја. Ноћу је свирао џез рок са својом групом „Хани Чиле“, која је чак имала и локални хит сингл. Био је активан у комуни Стоуни Брук која се састајала поред мочваре у гранитним брдима. Срећа му се преокренула кад је отворио андерграунд кафић „Компанија дугиног хлеба“ (Rainbow Bread Company). Док је званично то био „кафић“, као што је био случај са већином кафића у то време, већу зараду је имао продајући хашиш и марихуану. То би и даље био уносан илегални бизнис да га градска полиција није запалила. Пошто није успела да обезбеди налог за претрес, полиција је спровела рацију. За време тог насилног упада полиције, који је за последицу имао скоро потпуно уништење кафића, Карл и његови партнери су ухапшени и одведени у притвор. Без одбране, Карл је бачен у самицу. „То је била ћелија од буквално два квадратна метра. Без прозора. Са посудом у коју би убацили парче устајалог хлеба“. Карл није знао колико дуго је био затворен у тој мрачној рупи. Али бојао се најгорег. По закону, његова казна је могла да се продужи до 15 година затвора. „Додирнуо сам дно. То је био крај“, присећа се Отац Бери разбијајући свечаност догађаја грленим смехом који преко срца и душе достиже ђонове његових ципела. „Сећам се дана уочи изрицања пресуде. Спустио сам се на колена у тој мрачној, узаној ћелији и молио сам се први пут у животу. Молио сам се и дозивао Бога као никада до тада. Рекао сам, „Господе, извуци ме из овога, и ако то учиниш, обећавам да ћу ти служити“. Следећег јутра, Мојсеј је чуо како се кључ окреће у брави ћелије. Прво није хтео да изађе. Чуо је како су стражари понекад тукли затворенике и онда их враћали у ћелију. Морен сликама бруталног пребијања затвореника које је видео пре него што је гурнут у самицу, одбио је да изађе. Стражари су морали да га извуку на светлост вичући, „Пуштен си! Излази!“ „Покајао се“, размишља Отац Бери. „Полицајац који је поднео пријаву против мене се покајао. Дошао је у станицу пре поноћи и повукао све оптужбе. Мора да је дошао баш у време моје молитве“. Од тог дана, живот Оца Берија се потпуно променио. Његова душа је чула божански глас. Православна црква иконе Богородице „Неочекивана радост“ Међутим, проћи ће неколико година док пут Мојсеја не одведе до православља. По његовом ослобађању, Мојсеј је отпутовао у Њујорк, где је постао учитељ у Харлему. Тамо је упознао своју жену, либералну јеврејску учитељицу. „Сећам се како смо шетали руку под руку улицама Харлема певајући песме Битлса. Људи су сигурно мислили да смо луди“, присећа се отац Бери. Након спонтане одлуке, прихватили су позив пријатеља да посете Ричмонд у Вирџинији. После осмочасовне вожње, исти пријатељ који је био православац наговорио их је да оду у православну капелу два сата одатле. И поред опирања, на крају су нашли капелу; била је на другом спрату нечије куће саграђене у колонијалном стилу. „То није била црква; то је била нечија дневна соба“, каже Бери. Али када су ушли, и поред импровизованог хора од три или четири жене, он никад није чуо службу попут ове. „Чуо сам речи као Радуј се, снажни Будилниче заспалих савести! Радуј се, мирисна Јабуко, Која си од неплодне произрасла и мила Христу јавила се! Радуј се чашо, којим нас обилно појиш примером! То је била поезија. То је била лепота и мир и љубав. Ту је био миомирис. Ту је било поштовање. Нигде нисам чуо такву литургију. Од тада сам постао православан“. Од тог тренутка, Бери се трудио да испуни своје обећање Богу. Радио је са угроженом омладином, затвореницима и наркоманима. Једно од његових многобројних достигнућа укључује и оснивање седмостепеног програма рехабилитације од зависности у Детроиту заснованог на принципу спасења у православном богословљу. Његова два последња достигнућа су оснивање музеја и цркве у Еш Гроуву у Мисурију. Отац Бери и његова породица су се вратили својим коренима. Иселили су се из удобне троспратне викторијанске куће у предграђу Сент Луиса у 150 година стару сеоску кућу, исту кућу у којој је рођена његова прабаба. „Већина црнаца се иселила из Еш Гроува. Моја породица је остала. Кад су чули да хоћу да отворим музеј у том градићу, рекли су ми „Буди опрезан, белцима се то неће свидети“. Међутим, музеј је доживео успех и постао је понос градића. Афро-амерички музеј Озарка излаже личну колекцију историјских предмета интимно повезаних са „мрачном страном“ породице Бун. Неки од њих су везови које су његова прабава и баба заједно израђивале. Један вез из 1790-те године је био истакнут у Подземној железници. Троугани зелено-смеђи-жути вез постављан је на терасама „сигурних кућа“, и представљао је знак да су у њима добродошли одбегли робови. Изнад врата друге просторије је „тестера две даме“, још један предмет које су две жене користиле. Мањи је, тањи и краћи за барем тридесет сантиметара од уобичајене тестере. Парохијани на служби Још један изложени предмет је ковани новчић који показује линчовање три црнца на Велики петак 1906. године у Озарку, и оригинална ознака за робове Брок из 1858. која је коришћена на аукцијама робова у кућама те компаније по целом Југу. Отац показује „шраф кључ“ (screw lock) који изгледа као застрашујућа гвоздена потковица са дугачким шрафцигером којим се завртао велики шраф на чланцима робова. По Берију, од њега потиче израз „зашрафљен“ јер су робови једни другима јављали „тај и тај је зашрафљен“ (screwed – страдао, награбусио). „Изванредан напредак Афро-американца“ од Ланкастера Вотера из 1898 у кожном повезу, пожутео, а иза њега, у застакљеној кутији, исти наслов али у првобитном повезу из 1852. Слике и фотографије у музеју говоре о робовима који су се борили на страни Севера и касније су захваљујући томе ослобођени, о дванаестогодишњем бегунцу који је умро од смрзавања, брачним паровима који су оснивали цркве, робу побуњенику који је имао визије и организовао службе у шуми, и на крају основао Афричку методисточку англиканску цркву. Још једна занимљивост је ручно рађена афричка Мами лутка, карикатура фигуре карипске размене робова. Лутко стоји сама на сточићу прекривеним зеленом чојом на излазу из музеја. Усне, нос и очи на њеном дрвеном лицу су увећани. Носи зелено-жуту капу испод које штрче црне коврџе. „Мами је матријарх из Западне Африке“. Отац Бери објашњава суптилне нијансе културне историје у свакодневним предметима док окреће лутку у руци. „Она је испод овога воћна плесачица Џозефин Бејкер“, каже он док се лутка преобраћа у прсату егзотичну плесачицу са голим трбухом и типичном тацном са бананама и ананасима на глави. Лутка представља метафору људског преображења, рафинирани симболизам сложености површине и унутрашњости душе. Отац Бери завршава последњом причом која наглашава важност међуљудских односа, једине ствари која може да превазиђе безличност историје, одвојеност раса, неспоразум међу класама. Неколико јарди од куће Берија-Буна је породично гробље. Сиво камење обележава место починка робова који никад нису стигли до своје крајње дестинације у Подземној железници. Један од носача Хариет Тубман је тамо. Такође и гробови Марије Бун и Каролајн Бун Бери. „Можда три месеца пошто смо се доселили у ову кући, ствари су још биле несређене. Враћам се из цркве и одједном видим црвену Корвету са калифорнијским таблицама паркирану поред капије на путу за гробље. Видим троје плаве деце позади. „Шта радите овде?“ питам их. „Извините“, одговоре љубазно. „Нисмо видели да неко овде живи“ (то је рекао високим тоном подражавајући белце“. Ја им кажем осорно „Ту сам да вам кажем да живим овде, и ви сте на мом поседу. Шта радите овде?“ Испало је да је ту децу одгајила црна дадиља која је сахрањена у пољу. „Меми нас је одгојила од седме године кад нам је мајка умрла“, рекли су. Тако да су та деца долазила сваке године на дан њене смрти да поставе цвеће на њен гроб“. Он заврши своју причу као проповед. „Једноставан чин љубазности може достићи бесконачност; може спасти твоје душу поред друге“. Свети Мојсеј Мурин, чије је име отац Мојсеј добио на крштењу „Православље је истина. То је једини истинити пут ка спасењу“, исповеда Отац Бери. „Једном кад схватиш суштину, нема више скривања од истине“. Кад је постао православац, каже да му је безнађе највећи изазов да би остао православан. „Најтежа ствар у православљу је научити да се надаш“. Отац Мојсеј Бери сада пружа наду из златне чаше сваке недеље у 10 преподне у малој, бело-црвеној дрвеној цркви са златном куполом луковицом усред кукурузног поља у руралном Мисурију. „Нема друге наде осим у нашег Господа, Бога и Спаситеља Исуса Христа“, смеје се он. „Ја сам живи пример иманентне Божије љубави према својој деци, чак и према оној који су далеко залутали, очајања које прелази у наду. Никад не смемо изгубити наду“. http://greekamericangirl.com/father-moses-berry-from-hippie-bad-boy-cool-cat-to-humble-rassaphore-orthodox-priest/ Са енглеског посрбио: Светозар Поштић (Стражњи дућан, 19. 5. 2018)
  4. Православље је истина. То је једини истинити пут ка спасењу, исповеда oтац Бери. Једном кад схватиш суштину, нема више скривања од истине Отац Мојсеј Бери Не бисте никад претпоставили да је весели православни свештеник који с таквим поштовањем износи златну чашу из олтара цркве иконе Богородице „Неочекивана срећа“ једном био дилер дроге, лутајући хипик и власник кафића са својим андерграунд бендом, а камоли потомак Натанијела Буна, сина легендарног америчког јунака Даниела Буна. Отац Мојсеј Бери (Moses Berry), који је сада у својим шездесетим годинама, још увек је котрљајућа пламена лопта из кога куља спонтана бујност. Он скаче са једне приче на другу док пролази из једног у други део Музеја афро-америчког наслеђа Озарка који је основао у свом родном граду Еш Гроув. Он је човек који одмотава клупко чврсто умотаних прича, једне повезане са другом, и са трећом. Прича Оца Берија, у ствари цео његов живот, укорењен је у мрачној историји америчког робовласништва. Музеј састављен од три просторије који је сам отворио до врха је испуњен предметима наслеђених и одабраних из породичне колекције. Две избледеле сепије у овалном оквиру показују његову прабабу, Марију Бун, Натанијелову љубавницу, и њену ћерку Каролајн Бун Бери, његову бабу. Оне носе круте хаљине са шнировима и шешире широких обода који су били у моди у 19. веку. Он каже да је дете робиње љубавнице рођено на преласку из мрака у дневну светлост, одгојено у земљи сенки, не од овог света. То су деца чије се постојање негира, чије је одсуство у америчкој свести знак њиховог присуства. Колаж црно-белих фотографија, пожутелих историјских докумената, алатки и предмета за свакодневну употребу поређани су дуж зидова у личном музеју Оца Берија, откривајући како интимне личне чињенице породичног живота стварају базличну историјску причу у уџбенику. Он показује избледелу фотографију младе црне девојке у белој хаљини. „Ово је Фани Мари са 13 година 1866. године“, објашњава Бери. „Фани је спасла живот младог човека само тиме што му је прала веш за 10 центи недељно. Због тога је свака мала ствар коју радиш важна. Једноставан чин љубазности, наизглед безначајан гест може имати невероватан утицај“. Млади мушкарац, који је упао у невољу и чија га се породица после тога одрекла, касније је постао професор историје. Испод ње је друга фотографија, у боји овог пута, једне старе жене у роза хаљини и широком раскошном недељном шеширу. „Ово је госпођица Оливија Мари, ћерка од Фани, која је умрла са 93 године 1991. Она се шетала овим улицама у дугим хаљинама са шеширом чак и после 60-их. Била је тип Тетка Џемајме и срамота за младе људе у граду. ’Погледај је’, показивали би и гледали је, али бих им ја рекао да не можеш одбацити људе после само једног погледа. Ми не знамо ко је та особа, ко је она у ствари“. Отац Мојсеј проповеда Пре више од 40 година, афро-амерички тинејџер Карл напушта дом са 15 година након што је чуо да у Калифорнији млади људи испаљују цветове уместо метака. „Калифорнија, човече“, присећа се он у својој црној раси, тамнијој од његове сјајне коже на топлом мајском сунцу, „Кад сам чуо за Калифорнију, владавину цвећа, и како људи живе заједно у љубави, морао сам да одем“. Стопирао је према западу из свог родног града Еш Гроув у Мисурију. У Калифорнији је живео у комуни, научио је како да завија хашиш, и да боји мајице. Вратио се у своју родну државу Мисури и настанио се у граду Колумбија. Тамо се сналазио продајући предмете од коже, нарочито лондонски Латиго, у малој радњи на углу Осме улице и Бродвеја. Ноћу је свирао џез рок са својом групом „Хани Чиле“, која је чак имала и локални хит сингл. Био је активан у комуни Стоуни Брук која се састајала поред мочваре у гранитним брдима. Срећа му се преокренула кад је отворио андерграунд кафић „Компанија дугиног хлеба“ (Rainbow Bread Company). Док је званично то био „кафић“, као што је био случај са већином кафића у то време, већу зараду је имао продајући хашиш и марихуану. То би и даље био уносан илегални бизнис да га градска полиција није запалила. Пошто није успела да обезбеди налог за претрес, полиција је спровела рацију. За време тог насилног упада полиције, који је за последицу имао скоро потпуно уништење кафића, Карл и његови партнери су ухапшени и одведени у притвор. Без одбране, Карл је бачен у самицу. „То је била ћелија од буквално два квадратна метра. Без прозора. Са посудом у коју би убацили парче устајалог хлеба“. Карл није знао колико дуго је био затворен у тој мрачној рупи. Али бојао се најгорег. По закону, његова казна је могла да се продужи до 15 година затвора. „Додирнуо сам дно. То је био крај“, присећа се Отац Бери разбијајући свечаност догађаја грленим смехом који преко срца и душе достиже ђонове његових ципела. „Сећам се дана уочи изрицања пресуде. Спустио сам се на колена у тој мрачној, узаној ћелији и молио сам се први пут у животу. Молио сам се и дозивао Бога као никада до тада. Рекао сам, „Господе, извуци ме из овога, и ако то учиниш, обећавам да ћу ти служити“. Следећег јутра, Мојсеј је чуо како се кључ окреће у брави ћелије. Прво није хтео да изађе. Чуо је како су стражари понекад тукли затворенике и онда их враћали у ћелију. Морен сликама бруталног пребијања затвореника које је видео пре него што је гурнут у самицу, одбио је да изађе. Стражари су морали да га извуку на светлост вичући, „Пуштен си! Излази!“ „Покајао се“, размишља Отац Бери. „Полицајац који је поднео пријаву против мене се покајао. Дошао је у станицу пре поноћи и повукао све оптужбе. Мора да је дошао баш у време моје молитве“. Од тог дана, живот Оца Берија се потпуно променио. Његова душа је чула божански глас. Православна црква иконе Богородице „Неочекивана радост“ Међутим, проћи ће неколико година док пут Мојсеја не одведе до православља. По његовом ослобађању, Мојсеј је отпутовао у Њујорк, где је постао учитељ у Харлему. Тамо је упознао своју жену, либералну јеврејску учитељицу. „Сећам се како смо шетали руку под руку улицама Харлема певајући песме Битлса. Људи су сигурно мислили да смо луди“, присећа се отац Бери. Након спонтане одлуке, прихватили су позив пријатеља да посете Ричмонд у Вирџинији. После осмочасовне вожње, исти пријатељ који је био православац наговорио их је да оду у православну капелу два сата одатле. И поред опирања, на крају су нашли капелу; била је на другом спрату нечије куће саграђене у колонијалном стилу. „То није била црква; то је била нечија дневна соба“, каже Бери. Али када су ушли, и поред импровизованог хора од три или четири жене, он никад није чуо службу попут ове. „Чуо сам речи као Радуј се, снажни Будилниче заспалих савести! Радуј се, мирисна Јабуко, Која си од неплодне произрасла и мила Христу јавила се! Радуј се чашо, којим нас обилно појиш примером! То је била поезија. То је била лепота и мир и љубав. Ту је био миомирис. Ту је било поштовање. Нигде нисам чуо такву литургију. Од тада сам постао православан“. Од тог тренутка, Бери се трудио да испуни своје обећање Богу. Радио је са угроженом омладином, затвореницима и наркоманима. Једно од његових многобројних достигнућа укључује и оснивање седмостепеног програма рехабилитације од зависности у Детроиту заснованог на принципу спасења у православном богословљу. Његова два последња достигнућа су оснивање музеја и цркве у Еш Гроуву у Мисурију. Отац Бери и његова породица су се вратили својим коренима. Иселили су се из удобне троспратне викторијанске куће у предграђу Сент Луиса у 150 година стару сеоску кућу, исту кућу у којој је рођена његова прабаба. „Већина црнаца се иселила из Еш Гроува. Моја породица је остала. Кад су чули да хоћу да отворим музеј у том градићу, рекли су ми „Буди опрезан, белцима се то неће свидети“. Међутим, музеј је доживео успех и постао је понос градића. Афро-амерички музеј Озарка излаже личну колекцију историјских предмета интимно повезаних са „мрачном страном“ породице Бун. Неки од њих су везови које су његова прабава и баба заједно израђивале. Један вез из 1790-те године је био истакнут у Подземној железници. Троугани зелено-смеђи-жути вез постављан је на терасама „сигурних кућа“, и представљао је знак да су у њима добродошли одбегли робови. Изнад врата друге просторије је „тестера две даме“, још један предмет које су две жене користиле. Мањи је, тањи и краћи за барем тридесет сантиметара од уобичајене тестере. Парохијани на служби Још један изложени предмет је ковани новчић који показује линчовање три црнца на Велики петак 1906. године у Озарку, и оригинална ознака за робове Брок из 1858. која је коришћена на аукцијама робова у кућама те компаније по целом Југу. Отац показује „шраф кључ“ (screw lock) који изгледа као застрашујућа гвоздена потковица са дугачким шрафцигером којим се завртао велики шраф на чланцима робова. По Берију, од њега потиче израз „зашрафљен“ јер су робови једни другима јављали „тај и тај је зашрафљен“ (screwed – страдао, награбусио). „Изванредан напредак Афро-американца“ од Ланкастера Вотера из 1898 у кожном повезу, пожутео, а иза њега, у застакљеној кутији, исти наслов али у првобитном повезу из 1852. Слике и фотографије у музеју говоре о робовима који су се борили на страни Севера и касније су захваљујући томе ослобођени, о дванаестогодишњем бегунцу који је умро од смрзавања, брачним паровима који су оснивали цркве, робу побуњенику који је имао визије и организовао службе у шуми, и на крају основао Афричку методисточку англиканску цркву. Још једна занимљивост је ручно рађена афричка Мами лутка, карикатура фигуре карипске размене робова. Лутко стоји сама на сточићу прекривеним зеленом чојом на излазу из музеја. Усне, нос и очи на њеном дрвеном лицу су увећани. Носи зелено-жуту капу испод које штрче црне коврџе. „Мами је матријарх из Западне Африке“. Отац Бери објашњава суптилне нијансе културне историје у свакодневним предметима док окреће лутку у руци. „Она је испод овога воћна плесачица Џозефин Бејкер“, каже он док се лутка преобраћа у прсату егзотичну плесачицу са голим трбухом и типичном тацном са бананама и ананасима на глави. Лутка представља метафору људског преображења, рафинирани симболизам сложености површине и унутрашњости душе. Отац Бери завршава последњом причом која наглашава важност међуљудских односа, једине ствари која може да превазиђе безличност историје, одвојеност раса, неспоразум међу класама. Неколико јарди од куће Берија-Буна је породично гробље. Сиво камење обележава место починка робова који никад нису стигли до своје крајње дестинације у Подземној железници. Један од носача Хариет Тубман је тамо. Такође и гробови Марије Бун и Каролајн Бун Бери. „Можда три месеца пошто смо се доселили у ову кући, ствари су још биле несређене. Враћам се из цркве и одједном видим црвену Корвету са калифорнијским таблицама паркирану поред капије на путу за гробље. Видим троје плаве деце позади. „Шта радите овде?“ питам их. „Извините“, одговоре љубазно. „Нисмо видели да неко овде живи“ (то је рекао високим тоном подражавајући белце“. Ја им кажем осорно „Ту сам да вам кажем да живим овде, и ви сте на мом поседу. Шта радите овде?“ Испало је да је ту децу одгајила црна дадиља која је сахрањена у пољу. „Меми нас је одгојила од седме године кад нам је мајка умрла“, рекли су. Тако да су та деца долазила сваке године на дан њене смрти да поставе цвеће на њен гроб“. Он заврши своју причу као проповед. „Једноставан чин љубазности може достићи бесконачност; може спасти твоје душу поред друге“. Свети Мојсеј Мурин, чије је име отац Мојсеј добио на крштењу „Православље је истина. То је једини истинити пут ка спасењу“, исповеда Отац Бери. „Једном кад схватиш суштину, нема више скривања од истине“. Кад је постао православац, каже да му је безнађе највећи изазов да би остао православан. „Најтежа ствар у православљу је научити да се надаш“. Отац Мојсеј Бери сада пружа наду из златне чаше сваке недеље у 10 преподне у малој, бело-црвеној дрвеној цркви са златном куполом луковицом усред кукурузног поља у руралном Мисурију. „Нема друге наде осим у нашег Господа, Бога и Спаситеља Исуса Христа“, смеје се он. „Ја сам живи пример иманентне Божије љубави према својој деци, чак и према оној који су далеко залутали, очајања које прелази у наду. Никад не смемо изгубити наду“. http://greekamericangirl.com/father-moses-berry-from-hippie-bad-boy-cool-cat-to-humble-rassaphore-orthodox-priest/ Са енглеског посрбио: Светозар Поштић (Стражњи дућан, 19. 5. 2018) View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...