Претражи Живе Речи Утехе

Ниједна православна и римокатоличка црква, као ни џамија, нису биле државна имовина у независној држави Краљавини Црној Гори до 1918. године. Ово пише у документу о попису државне имовине Митрополије црногорско-приморске из 1919. године, који поседује Јован Маркуш, публициста, истраживач историје наше Цркве и бивши градоначелник Цетиња, а у који су „Новости“ имале увид. Ти папири могли би бити „ноћна мора“ заговорницима најављене отимачине имовине СПЦ у државици под Ловћеном кроз спорни закон о слободи вероисповести или уверења о правном положају верских заједница, што је наговестио и митрополит црногорско-приморски Амфилохије. У разговору за „Новости“, Маркуш каже да корице тог драгоценог документа у овом тренутку чува као очи у глави и не жели да их подели ни са ким јер се плаши да би „друга страна“ могла да злоупотреби документ. – Морате ме разумети, а то је у интересу Митрополије – додаје наш саговорник, дајући нам на увид садржај документа. – Само једна капелица за привремено почивалиште покојника (мртвачница) у болници „Данило I“ на Цетињу је припадала држави – Краљевини Црној Гори, до 1918. године. После Другог светског рата, болничке власти нису користиле ту капелицу за привремено почивалиште покојника већ је тај простор употребљен за друге потребе. У документу се наводи да је са завршетком Првог светског рата 1918. и престанком постојања Краљевине Црне Горе, као независне и међународно признате државе, створена Краљевина СХС, која је стекла свој међународноправни субјективитет, а први устав – Видовдански – добила 21. јуна 1921. Новостворена држава је преименована у Краљевину Југославију 1929. године. У овим списима се подсећа и да је оснивачка повеља Цетињског манастира – издата од стране господара Ивана Црнојевића 1485, коју је потврдио и црногорски владар, књаз и господар Никола Петровић својим указом 1895. године – била поштована у новоствореној држави. О томе, каже Маркуш, говоре тапије из 1930, у којима се потврђује за добра Цетињског манастира „да се око ових парцела не води никакав спор, нити на ове парцеле полаже право својине држава ни општина“, а да се право својине доводи на основу „завештаја Иван-бега Црнојевића“, и да је суд оценио поднете доказе и нашао да је Цетињски манастир „држао имање као своје непрекидно четири стотине година“. Поред тапија и поседовних листова, и многобројни уговори између институција државе, с једне стране, и управе Манастира цетињског, са друге, о закупу дела манастирског замљишта, такође, како нам открива Маркуш, говоре да се у Краљевини СХС и Краљевини Југославији поштовало право својине над имовином Цетињског манастира, које је утемељено оснивачком повељом господара Ивана Црнојевића из 1485. Све то се до детаља налази у поменутом документу. Даље се наводи да је имовина у Црној Гори 1868. године подељена на државну, црквену и личну имовину краља Николе. – Краљ је у тестаменту оставио што је његова имовина. Црква зна своју имовину, а данашња власт треба да покаже списак државне имовине коју је Црна Гора имала 1918. Краљ Никола је настојао и да целокупно културно благо, које је од предака наследио, на најбољи могући начин сачува. То је благо, које се на Цетињу гомилало кроз векове, било вековима и под непосредним надзором господара – говори Маркуш. Историчар Ристо Драгићевић пише да је 1868. извршена важна финансијска реформа у Црној Гори. Тада је први пут после неколико векова извршено раздвајање државне касе и касе црногорских митрополита и каснијих њихових наследника и световних господара, књаза Данила и књаза Николе. Сам књаз Никола пише о томе у својим мемоарима: „Године 1868. почео је прави бујни напредак Црне Горе. Те године на Цвијети сазвао је књаз Никола народну скупштину на Цетињу. Задатак је био, по вољи књажевој, да скупштина одвоји књажевско од народног имања, па да народно имање уреди, јер до тада све што је било народно било је и књажево. Књаз је имао све у својим рукама и са свим је располагао по својој неограниченој вољи.“ Књаз је за ову народну скупштину, указује наш саговорник, саставио списак „свих својих, државних и црквених добара“. На скупштини је одлучено шта ће припадати Николи као владару, што остаје као његово лично имање, шта припада Манастиру и, на крају, шта је власништво државе. Народна скупштина одредила је да манастиру на Цетињу припадају „све земље, горе и васколики метох, куд крисовуља Иванбега пише, изузимајући оно што су коме даровали досадањи поглавари реченог храма“. У државну имовину, поред земљишних добара и малобројних јавних објеката, тада је прешло историјско оружје из ризнице, као и војни архив. СКРАЋУЈУ ПОСТОЈАЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ Јован Маркуш (на слици) додаје да „дукљански Монтенегрини“ чине све да скрате постојање Митрополије црногорско-приморске за 427 година. – Њихов портал је објавио као ударну вест да је Митрополија црногорско-приморска формирана 1931. и да је само седам година старија од митрополита Амфилохија. Видите, када се од 1931. одузме година 1504, време када се некадашњи зетски митрополит именује као владика црногорски и приморски, онда се добије 427 година, за колико желе да скрате живот Митрополији црногорско-приморској. Неспорна чињеница је да први помен о митрополиту црногорском и приморском Роману, који је једно време заузимао цетињску катедру, имамо сачуван у запису Молитвеника из 1504, рукописне књиге која се данас налази у Бечу, тј. Аустријској националној библиотеци под бројем 79, у коме се помиње „Роман владика црногорски и приморски“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У одговорима "Политици" истиче се и да закон не прави разлику између традиционалних цркава и свих осталих које су у складу са њим регистроване, што је била једна од најчешћих замерки такозваних малих верских заједница. Надлежно министарство може да одбије упис у регистар "ако су циљеви, учење, обреди или деловање у супротности Уставу или јавном поретку или ако угрожавају живот, здравље, слободу и права других, права деце, право на лични и породични интегритет и право на имовину". Током ове и прошле године није донето ниједно решење о одбијању уписа у регистар, кажу у Министарству правде. Међутим, одбачена су два захтева (Ничирен будизма и Прве менонитске ромске цркве), због непотпуне документације и непоступања по позиву Министарства да их допуне и исправе. Ничирен будизам поново је поднео захтев за упис под другим називом - Будистичка верска заједница, и тај поступак је у току, објашњавају у Министарству правде. Извор: Радио-телевизија Војводине

Окосница закона требало би да буде члан 52, који прописује да сви вјерски објекти и земљиште које користе вјерске заједнице на територији Црне Горе, а за које се утврди да су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1. децембра 1918. године, као културна баштина Црне Горе, буду државна својина. Вјерски објекти за које се утврди да су изграђени на територији Црне Горе заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918. године, такође, биће државна својина. –Не знам зашто је то питање покренуто, па заустављено, и зашто се баш сад наново отвара. Очигледно се ради о несналажењу државе. Није уобичајено да причу о нечијој имовини, која би у демократском друштву требало да буде светиња, промовише једна невладина организација која се представља као црква. С Црквом, нашом митрополијом, није обављен никакав разговор уочи ових посљедњих најава, каже за “Слободу” ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Он сматра да се тиме отварају два веома битна питања. –Као прво, држава Цркву жели да сведе на државне границе. Свака помјесна црква у свијету простире се ван граница државе. Друго, сама држава Црна Гора, у складу с евроатланским интеграцијама, пребацила је правосуђе на Стразбур, међународну политику на Брисел, одбрану на Вашингтон. Значи, у својој земљи се више не питамо ни за шта. Они који воде ову државу, многа питања пребацују на међународне адресе, а Цркви бране да се и даље простире ван граница Црне Горе, и то на мјестима гдје је вјековима присутна. Сви наши преци кроз историју, црквену везу су имали с васколиким православљем. Ниједан наш владика није хиротонисан у Црној Гори, већ су ишли у Русију. Сви они имали су дубоке везе с православним, црквеним иностранством, објашњава Перовић. Кад је у питању власништво над црквама, Перовић даје примјер Дворске цркве на Ћипуру и Цркве Светог Димитрија на Крушевцу. –Прошле и претпорошле године обављена су два судска процеса, пред институцијама државе Црне Горе. Ради се о Цркви на Ћипуру и Цркви Светог Димитрија на Крушевцу, у Подгорици, за које се сматрало да су, наводно, дворске цркве краља Николе и да припадају држави. У тим процесима, непобитно је утврђено да та два објекта нису лична својина ни краља Николе, ни династије Петровић, него да припадају Цркви. Дакле, ту пресуду није донио инострани суд, него судови државе Црне Горе. Они су утврдили да црквено припада Цркви, а државно држави. Тако је то било увијек. А ако је некад бивало да држава располаже с црквеном имовином, то је било онда кад је краљевина била православна и кад је православље било државна религија. Ако говоримо о држави краља Николе, опште је познато да је била потпуно другачија држава од ове коју данас имамо. Држава се бавила Црквом и с њом била уско повезана. Данашња Црна Гора је секуларна, мултиконфесионална, додаје Перовић. Појашњава да таква ситуација, да је њему познато, није забиљежена ни у једној земљи. –Видим да нам је постала пракса да преписујемо законе из Хрватске, рецимо. Ево, нека погледају како је црквено питање уређено у тој земљи. Постоји ли иједна земља у којој се храмови налазе у власништву државе? Да, постоје стари храмови, споменици у којима се не служи, па данас њихове зграде служе за потребе музеја или као изложбени простор, закључује отац Гојко Перовић. Подсјећамо, нацрт закона о слободи вјероисповијести урађен је још 2015. године, међутим, оцјењујући га као крајње неприхватљив, Митрополија црногорско-приморска тражила је његово повлачење. -Одредбама Нацрта закона, укида се правни субјективитет свих цркава и вјерских заједница, поништавају њихова вјековна стечена права, ограничава и сужава вјерска мисија, спрјечава њихово право да самостално уређују своје унутрашње устројство, омогућава агресивни државни интервенционизам у њихова унутрашња питања, лишавају се законито стечених својинских права над вјерским објектима и десеткованом непокретном имовином, која им је остала послије поратне национализације и других видова одузимања имовине, укида досадашњи систем евиденције и уводи систем регистрације цркава и вјерских заједница, саопштено је тада на округлом столу који је организовала Митрополија. Гојко Перовић напомиње да се ова прича тиче и свакако угрожава Римокатоличку цркву и Исламску заједницу у Црној Гори. –Ако се отвара питање цркава које су изграђене прије 1918. године, истовремено се отвара питање Римокатоличке цркве и Исламске заједнице у Црној Гори. Све то треба поклонити држави? Морам напоменути и сљедеће, толико је цркава од Игала до Сутомора, које нису грађене под државом Црном Гором, које се тад нису налазиле у Црној Гори, већ у оквиру Млетачке републике и да не идемо даље у историју. Увјерен сам да до отимачине имовине вјерских заједница неће доћи, јер свуда у свијету право имовине је светиња. Претходни Приједлог закона повучен је јер су све вјерске заједнице у Црној Гори биле против њега. Надам се да ће тако бити и овај пут, каже Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прво искривљење је аматерски став непризнате МПЦ, да је, као што се сами изражавају, МПЦ била: обновљена светоклиментова Охридска архиепископија и црква! У уџбенику, из којег уче богослови МПЦ, пише: „св. Климент је основоположник данашње Македонске православне цркве“ (Јован Белчовски, „Историските основи за автокефалноста на МПЦ“, стр. 12, Скопје, 1990). Поред многих других, наводим само ову референцу, како би јавност могла ближе да се упозна са тенденциозним фалсификовањем историје и конфликтом, који произилази приликом стручне сарадње са јавношћу код нас и у свету, која не подлеже изопачењима. Епископ стобијски Г. Давид (Нинов) Но, да видимо шта кажу историјске чињенице! Када кнез Борис Михаил шаље св. Климента да учитељствује у Кутмичевици, разуме се, св. Климент још увек није био епископ. Научна истраживања показују да чак и после инсистирања бугарског цара Симеона, на постављању архијереја словенског порекла, Васељенска патријаршија формира нову епископију, под именом: Величка. Тамо као првог епископа поставља св. Климента, који је за време свога живота једино имао титулу – епископ велички (Αγγελική Δεληκάρη, «Η Αρχιεπισκοπή Αχριδών κατά των μεσαίωνα», стр. 82, University Studio Press, Θεσσαλονίκη 2014). Дакле, сва научна истраживања се слажу, да се св. Климент, епископ велички, упокојио 27. јула 916. године. Исто тако, непобитан научни факт је, да је Охридска архиепископија основана 1018. године, од стране византијског императора Василија Другог Бугароубице, и да је ова архиепископија имала своју аутономију у оквиру канонске јурисдикције Васељенске патријаршије (Иван Снегаров, „История на Охридската Архиепископия“, Том 1, стр. 52 – 63, Академично издателство Проф. Марин Дринов, София, 1995). Како је могуће да св. Климент буде основоположник МПЦ, када је на основу датума очигледно, да се он упокојио цео један век и две године пре оснивања Охридске архиепископије, чији су архиепископи, узгред речено, у највећем броју, били Грци! Ако није био епископ Охридске архиепископије, онда, које је цркве био епископ? Несумњиво, св. Климент (916. г.), је био епископ Васељенске патријаршије и не може да се сматра оснивачем Охридске архиепископије (1018. г.), а ни у ком случају оснивачем МПЦ (1967. г.). Св. Климент је назван архиепископом охридским од стране састављача црквене химнографије светитеља, дуго после његовог упокојења. Друго искривљење историјских чињеница, које је у новије време присутно у нашој отаџбини, јесте, да је св. Климент створио ћириличну азбуку. Сагласно важећем систему образовања, деца већ у трећем разреду уче, како се том истом ћирилицом служе и данас (Весна Настоска, Љубица Севдинска, „Македонски јазик за трето одделение, за деветгодишно образование“, стр. 194, Просветно дело, Скопје, 2015), иако је данашња азбука у нашој отаџбини у највећој мери измењена! Наиме, 1945. године, додато је шест потпуно нових слова, а избачено много старих слова аутентичне ћирилице, чији творац је највероватније био Константин Преславски. Као одговор на поменуто извитоперење историјске истине, предочићу да светски познати византолог Димитри Оболенски, уз научну поткрепу, тврди да се св. Климент служио глагољицом! Управо ради Климентове делатности, Охрид је био главни центар глагољичних скрипторија на Балкану, до 12. векa (Димитри Оболенски, „Шест византиски портрети“, стр. 48, Макавеј, Скопје, 2011). Димитри Оболенски пише да св. Климент, који је подједнако говорио грчки и словенски, поред својих учитеља Методија и Кирила, представља једног од главних архитеката византијске, ромејске културне заједнице. Другим речима, целокупно дело св. Климента, нема уске, једнонационалне, већ икуменске размере, и у себи садржи сву ширину ромејства. Завршавам следећим исказом: на дну једног пресахлог бунара, налазила се жаба, која је са дна гледала горе, ка небу. Одједном, горе на бунару је слетео галеб, и рекао јој: колико је прекрасно небо, зар не?! Но, жаба му је недружељубиво и грубо одговорила: каква дрскост, ти ћеш да ми говориш о небу, када га ја одавде где сам и сама много добро видим! Поглед жабе ка небу са дна бунара, је поглед оних који желе да сво небо ставе у њихов ограничен калуп, у њихове тесне националшовинистичке границе. Поглед галеба ка небу, је поглед св. Климента, поглед наднационалног ромејства, тачније, поглед на који је позван сваки човек, који жели да се ослободи од стега националшовинизма и трулежи. Објављено у дневним скопским новинама Слободен Печат, 7. децембра 2017 год. Превод са македонског Поуке.орг