Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'драган'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 58 results

  1. На седму недељу када прослављамо празник Светих отаца Првог васељенског сабора, служена је Света литургија у подгоричкој Цркви Светог Ђорђа. Евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј ставрофор Драган Станишић, уз саслужење браће свештенослужитеља: протојереја ставрофора Милете Кљајевића, протојереја Јована Радовића, јереја Блажа Божовића и ђакона Ивана Црногорчевића; молитвено је учествовао прота у пензији Милун Фемић. На литургијске возгласе одговарао је верни народ Божији, предвођен појцем Луком Павићевићем. Након прочитаног Јеванђељског зачала, поучном беседом присутнима се обратио началствујући свештенослужитељ прота Драган Станишић: “Основно у Цркви је богослужење и зато ми у себи стално понављамо гласно Свети Боже, Свети крепки, Свети бесмртни, помилуј нас! Данас, чули смо јеванђељску ријеч која објављује Свету Тројицу, а сваки пут кад слушамо Јеванђеље ми чујемо и познајемо да је Господ Бог наш, љубав, да је то Света Тројица. И у свакој јеванђелској ријечи ми имамо Духа Светога и благодарећи Њему ми познајемо оно што је Божије, и разликујемо оно што је људско. Никада више нису биле актуелне ове данашње јеванђелске ријечи него овде данас у нашем времену и у нашој средини. Господ каже да је овдје на земљи дошао и да је присутан у све вијекове и да милује човјека, ради тога да би имао живот вјечни. А опет наглашава да је живот вјечни то да се позна Света Тројица, да се позна љубав Божија, и не само да се позна, већ и да се испунимо. Значи Господ дарује живот вјечни, али с друге стране и ми као људи треба то да видимо, да сазнамо и познамо. Први корак нашег познања Свете Тројице и вечнога живота је Тајна крштења у којој Тајни препорода се ми омивамо и чистимо од свих својих сагрешења (јер нико не може постати члан Цркве а имати неки гријех у себи). Зато на Тајни крштења ми добијамо опроштај гријехова и почињемо свој живот чисти и беспрекорни. Јер приступамо Ономе који је сама чистота и сама светлост истинита. Зато је значајно да смо ми Црква, да смо крштени људи. Затим имамо Духа Светога – Миропомазање; запечаћујемо се Духом Светим, миомирисом божанским и то је стварност нашег живота. Значи, ми хришћани имамо мирис непрекидно који потиче од тога акта крштења и ми верујући у Бога удишемо тај миомирис. Једино они који неће да удишу не знају да има тај миомирис. Данас имамо и спомен Светих отаца, у сусрет Педесетници, који су на најљепши и најузвишенији начин исповједили Господа Бога, Свету Тројицу и живот вјечни. Који је то проблем Црква имала у вријеме Васељенског сабора ? У самој заједници Цркве Божије, међу њеним члановима појавио се неко ко је заиста био истакнут и учен. Али, некако наглашавао је то да Бог није сасвим Бог – него да је Бог, некако као, чини се да је Бог. Нешто слично као и данас што имамо у Црној Гори код ових власти – да они неће некога Бога који Је Бог, јер они себе сматрају за богове, него ето да дозволе да ми вјерујемо у некога кобајаги бога. Као да је то сасвим свеједно. Имају намјеру да нас науче и то како да се зовемо. Замислите да долази неко ко је некрштен и каже Цркви Божијој – што се тако зовеш ? Па требало би да се зовеш, овако или онако, како мени дође на памет, тако да се зовеш! И сад би ми требало озбиљно да разматрамо и о томе да преговарамо. Е то је био злочасни Арије. Један учитељ лажни, који је тврдио да Христос није Бог, него да је привидно, да је неко ко се чини да је бог а није бог. И Црква је устала жестоко против тога. У Цркви, свака мисао, свака релација мора да буде савршена и беспрекорна; и зато су хришћани давали живот свој. И зато Црква то сад спомиње, исповиједа и наглашава. Јер ми не бисмо имали такву чистоту живљења да није било тих људи који су богослужили Богу, који су знали да ништа што је Божије не може да се банализује, оспорава и изокреће. Ми се напајамо тим духом и постајемо силни у односу на овај свијет, који се чини да је силан. Али не бојте се, већа је сила у Оцима Првог васељенског сабора него у онима који то негирају.” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Међу седам светиња у Епархији ваљевској које прослављају Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца (22. мај) као своју славу је и манастир Лелић, задужбина Светог Николаја Српског и његовог оца Драгомира. У молитвеном присуству бројних верника, Светом Литургијом је началствовао отац Георгије, игуман лелићке обитељи, уз саслужење ваљевских свештеника и ђакона. Беседио је протојереј-ставрофор Драган Алексић, парох Покровске цркве, који је подсетио на величину и значај Светог Николе за српски народ. „Још за живота њега је Бог прославио. За живота је чудотворио. Своју личност је обогатио хришћанским врлинама, благом које никад не пропада. Он је пример правила вере, кротости, пример најлепших врлина које би требало да красе сваког од нас“, нагласио је отац Драган, додајући да треба да се угледамо на Светог Николу и да се напајамо његовим духовним врлинама. Након причешћа верника, уприличен је трократни опход око манастирске цркве, а затим су освештани жито и славски колач. Домаћин овогодишње прославе је Петар Бојанић са породицом, док се колача за наредну годину прихватио Верољуб Велимировић са породицом. Извор: Радио Источник
  3. У Цркви Св. Ђорђа испод Горице данас је прослављен празник преполовљења Педесетнице. Свету литургију служио је протојереј-ставрофор Драган Станишић који је послије прочитаног Јеванђеља казао да празник Преполовљења собом обједињује Васкрс и Педесетницу те да у богослужбеном смислу, овдје имамо похвалу (химне) и једном и другом догађају. Прота Драган је подсјетио да у данашњем Јеванђељу читамо како Христос свједочи да је послат од Бога Оца, али они који траже да га убију – неће за то да чују, већ настоје да га предају судијама који их слушају. Нијесу могли, како каже Јеванђелист, да га предају све док се вријеме није испунило. “Вријеме страдања и распећа Христовог, у историји, испуњавало се кроз прогоне Цркве на много начина. Прогони се поново и наша Црква. Док је народ заузет молитвом, тужиоци смишљају оптужнице. Епископ Јоаникије и седам свештеника на сам дан Преполовљења примају осуду што су служили молебан Св. Василију Острошком. Силници и болесници овог свијета неће да чују да има Духа Божијег у овом народу. Бране неки модел живота у којем су духовне вриједности сувишне. Зна се да, гдје нема духа нема ни људскости. То показују и ови догађаји – прогони и злостављање цркве у Никшићу”, бесједио је отац Драган Станишић. Истакао је да је васкрсење Христово и Силазак Светог Духа на апостоле откривење саме Свете Тројице – Бога љубави. “Кроз божанска откривења човјек је научио да вјерује у љубав и Црква зна вјечни смисао његовог спасења. Кроз призму вјечног смисла Педесетнице, познајемо колико је хришћанин у једном суровом свијету прикован на крсту, али и препун наде спасења. Молимо се Светој Тројици да нашу браћу, свештенослужитеље, спаси од људи који све више губе дух правде и поштења у ово наше вријеме”, закључио је у својој бесједи протојереј-ставрофор Драган Станишић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА by Nikodim Bogosavljevic · Published август 30, 2017 · Updated август 30, 2017 „Господ је највећи уметник.Он је песник у љубави. Жели да му се потпуно предамо у вери, нади и љубави. Наша брига Га растужује“; с. Р. У недељу 27. 08. 2017. у Манастир Голубац дошла је с. Р. и испричала доле потписаном два виђења: једно, које је имала у ноћ 13. 08. 2016 и друго око 20. 12. 2016. О првом виђењу о равној земљи ником није могла да прича, исповедила се свештенику, који виђење није коментарисао. У првој половини ове године била је у Бања Луки, где јој је пријатељица показала моју књигу Ипак се не окреће. Видећи да књига одговара њеном виђењу, желела је да дође до мене и исприча ми га. Набавила је телефон, најавила се и дошла. Још је рекла да се после виђења молила Богу да нађе неког монаха да напише књигу о равној земљи, како би људи знали истину о Његовој творевини, на шта сам јој узвратио, у шали, да је она кривац што сам књигу написао. Потом смо упоредили датуме: она је имала виђење 13. 08. прошле године, а ја сам први видео клип о равној земљи гледао 08. 08., и затим 15. 08. почео са скупљањем грађе на интернету за писање књиге. С обзиром да обоје верујемо у истинитост тврдњи у мојој књизи и њеног виђења, закључили смо да је очито реч о јединственом делу Божијем, и сматрали смо да је од духовне користи православним Србима да се ова виђења објаве. Друго виђење о звездама на куполи допуњује прво, и зато га заједно с њим и објављујемо. У овом кратком уводу ћемо још рећи о разлици између снова и виђења Божијих. Снове Бог даје појединцу као обавест или упозорење, које се односи на њега лично, или на некога од његових ближњих. Виђења, пак, Бог даје ради духовне користи Цркви, у виду упозорења и(ли) укрепљења. Сматрамо, дакле, да наведено важи и за виђења с. Р. После навођења виђења додаћемо још нека запажања у вези њих: Равна земља Помаже Бог, оче. Ево странице дневника. Датум је 13.08.2016. Легох у постељу, касно беше. Тужна бејах, те се обратих Богу: „Боже, Ти си ми све, и једини кога имам.“ Почех молитву „Господе помилуј“, али сам помислила да не треба само умом да се говори, већ кајање, скрушеност, да срце дише… И тако у исто време осећам да падам у сан, и да ми молитва силази у срце… Обретох се у некој соби. Кревет, чисто бела постељина, осећам да се молим, чујем себе где говорим: „Господе помилуј!“ Осетих силну љубав према Господу. Рекох му: „Господе, Ти си све моје! Не могу Без Тебе! Ти ми све значиш!“, а то сам са таквом силом љубави рекла! Гледала сам у вис из те собе, молећи се: „Велика, силна Љубави, Господе помилуј!“ И нестаје плафон на соби. Сиђе на мене силна љубав Божија. Подиже ме полако горе. Што јача љубав, све више се пењем. Видим изнад себе две планете. Једну ближу, већу, схватам да је Сунце, и изнад ње мало мању планету, такође сија, видим да је Месец. Како се приближавамо њима, згаснуше у нашој близини, идемо још горе. Обрати ми Господ поглед на стаклени омотач око земље – куполу. Схватам да сам окренута према истоку. На стаклу куполе видим цртеж ока. Најједноставнији цртеж. Окрете ми Господ поглед и на остале стране света. На свакој је исти цртеж ока. И на средини – на врху куполе. Још се пењемо у вис, пролазимо изнад Сунца и Месеца. Молитва „Господе помилуј“ са срцем куца, још у неизрецивој љубави. Идемо, идемо и стижемо до врха куполе. Ту је вероватно отвор, нека врата, не видех али пролазимо… Видим: купола се састоји из два слоја стакла. Близу су један другом. Између њих шиба млаз воде невероватном брзином, хиљаде километара на сат. Пролазимо изнад куполе. Стојим близу са спољне стране у мраку. Потпуни мрак. Погледах лево – мрак, десно – мрак. Нема звезда, Сунца, Месеца… Погледах сада у куполу из тог мрака. Стојим тачно изнад њеног улаза. И видех невероватан призор!!! Како дивно сија Божија творевина у овом мраку! Испод куполе Сунце унутра обасјава Земљу. Светлост пробија кроз стаклени омотач. Земља исијава у пуном величанству! Каква лепота! Изгледа као кад би поклопио тањир провидном стакленом полулоптом . Иако сам у мраку, све видим. Осећам влагу на рукама. Притисак велики, од воде у којој стојим. Тако је јак да срце успорава рад. Са њим и молитва. И Господ ме полако спушта назад у собу. Од лепоте коју сам доживела у љубави Божијој, ја поново желим исто. И молим Господа: „Господе помилуј!“ Поново ме Господ узе у љубави неописивој, молитва задиса у мени, и подиже ме поново горе. Сада до врха, али унутар куполе. Видим на средини Земље копно, около мора. Али кратко. Само тренутак. Пажњу ми је привукла планина која је била највиша од свих. Из оне висине видех лепоту какву описати не могу! Све могу да видим: и траву, и цвет неки жути, личи на маслачак, латице му видим. Описати се не може колико је Господу Земља прелепо подножје ногама! Шаренило ливада, пејзажи душу да напоје! Полако ме Господ спушта назад у собу. Молитва полако јењава, чујем срце да полако завршава: „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешну!“ + + + О звездама У сну ме подиже Господ до на пола пута до куполе. Беше ноћ. Погледах горе. Звезде сијају, налепљене на куполу једна до друге начичкане у мноштву и лепоти сјаја. Од јачине Његове деснице, како их је усијане силно бацио у једном потезу, купола је благо изгорела, направио се вар и распршиле су се у ситан прах. То је оно што зову млечни пут. Звезде, неке мање, неке веће. Кад једна јаче засија, она поред ње ослаби у светлости, и то изгледа као титрај. Постоји и један ауто, који је мали и сладак, цео у црвеном штрасу. Он развози звезде по небу. Из њега, видех, излазе звезде према вратима куполе, да се попну и прођу кроз врата на горе. Божија десница се пружа одозго и спушта тик испод отвора унутар куполе. Да их узме и однесе. Једну враћа, сад већ помислих да су то душе, а не звезде. Не знам. Знам да је та једна звезда, коју је Господ вратио, она за коју сам Га молила да је врати. Једна девојка која се пробудила одмах сутрадан из коме. + + + Очито је, да је устројство неба и земље из виђења с. Р. у потпуности сагласно слици коју описује и дочарава текст Књиге Постања: земља је раван диск, на којој је копно окружено морем, а изнад ње стаклена купола, која је састављена из два слоја, испуњена брзом, покретном водим; унутар купола, а изнад земље су сунце и месец; још су на своду куполе окачене звезде, које трепере на небу. Изнад куполе је мрак, и, као што то потврђују записи Светог Писма, горња неба, којих има седам. Св. Ап. Павле се попео, „да ли у телу, да ли ван тела“, не знамо заједно с њим, до трећег неба (2. Кор. 12, 1-4). По истом сведочанству Св. Ап. Павла, изнад нашег неба је Рај. Очито је, дакле, да је ова кућа од земље и неба, коју је Бог створио за човека, ограничена, и да се изван куполе не шири бескрајни космос, већ отпочиње духовни свет у који човек пре општег васкрсења мртвих нема приступ, да не постоје планете сличне земље, па, самим тим, не постоје ни ванземаљци. Хелиоцентрични систем са округлом земљом је, по свом обиму и последицама, највећа лаж оца лажи. Треба обратити пажњу на речи Ст. Гаврила из Бошњана о његовом виђењу ђавола: „На капи му беху написана хулна имена, а у круг капе написано ОКРУГЛА“. Према с. Р., после њеног искуства из виђења, ове речи се односе на облик земље: „А како је ђаво отац лажи, јасно је да је лаж и округла земља“. Наведена виђења с. Р., као и друга која ћемо објављивати, имају апокалиптичко-есхатолошки карактер. Као што смо рекли у уводу, она су упозорења Господња пред духовне опасности које нас чекају. Једна од лажи коју сатана спрема за последња времена јесте лажна инвазија ванземаљаца. Желећи да преко с. Р. објави истину о Својој творевини, а посредно и о Себи Самоме, Творац жели још и да спасе Своје слуге од падања у ову замку лукавога. У вези са овим последњим, виђења с. Р. сагласна су са упозорењем Преп. Гаврила Грузијског: „У време антихриста људи ће очекивати спасење из космоса. То ће и бити највећа замка ђавола: човечанство ће искати помоћ од ванземаљаца, не знајући да су то, заправо, – демони“; „У последња времена не гледајте у небо: можете бити преварени чудесима која ће се тамо догађати, – пасти у прелест и погинути“. Богу нашему, Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, нека је хвала и слава сада, увек и у вечне векове! Амин! Архим. др Никодим (Богосављевић) О-равној-земљи.doc
  5. Народ не прихвата намет „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (7) Протопрезвитер Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (8) Када се у свом крсном ходу литија у Подгорици зауставила испред Цркве Светог Ђорђа, народ је позван да дође у још већем броју, да би зауставио пустош покренуту управо од законика који, наводно брину о добру грађана. Иако је те вечери било у Литији десетине хиљада људи, што је био више него задивљујући отпор, већ свака наредна литија је бивала све већа и већа. На прослави празника Светог Симеона, изашло је народа преко сто хиљада. Таква слика из Црне Горе показала је цијелом свијету да се овдје транзиција почела одвијати у смјеру да се богатство народа сачува и оплоди, а не да се разграби. Под изговором спаса свог државног модела, највиши званичници власти осуђују литије, мислећи да ће народ одустати и пустити да им узимају што год хоће, па чак и оно што се зна да је црквено и Божје. Позивали су на дијалог, али само тако да би јаче истакли свој наум о измјени црквеног статуса и наметања неке своје визије црквеног устројства. Ако су поводом језика и писма могли да преименују назив и озваниче то као закон, противно здравој памети, помислили су да то примијене и на Цркву. Годинама су се у својим партијским форумима извјештили да знају како наметнути народу све што хоће. Преварне ријечи о родољубљу и просперитету све више су звечале као потрошене и неискрене. Настале су литије у којима је народ највише без ријечи ходао и по педесет километара, не желећи да анатемише никога, већ просто да изађе и представи се како нас има и да све знамо. Ко је све шта узео и понио за себе – о томе ће расправљати политичке партије и невладине организације, али душа народна је, охрабрена Светим Василијем, живнула и, просто, сви су стали и казали: Волимо своје светиње и нико нема што да их преименује и одваја од средишта која су свагда, кроз сву историју, Богом благословена! Један умни теолог је рекао да наш народ живи у више држава, али све нас повезује јурисдикција Пећке патријаршије. Када се чинило да је та сила пећког трона сасвим погажена, ова литија у Црној Гори га је истакла у смислу благослова који има велики значај за јединство народа. Има једна литија коју су назвали „Ослобођени Колашин“. Небески заштитник те литије је Свети Димитрије, који помаже да се савлада неки страшни див (дракон). Значај Колашина за литију је тај, што су људи који су долазили из тог града и храма посвећеног Димитрију Солунском свуда и на свакој литији доносили благослов тог светитеља. У књизи „Кроз тамнички прозор”, у свим својим писмима српском народу, владика Николај помиње небеске заштитнике који помажу човјеку кад је у неком подвигу или страда. У логору Дахау, владика Николај се пуно молио Богу и у томе је видио спас и за свој народ. Он каже: „Црква хришћанска је породица Божја која чува стара и додаје нова свједочанства. Та породица је тако порасла у току двије хиљаде година да својим бројем надмаша највећа царства на земљи” (стр. 204). Наше литије су ново свједочанство о томе колико имамо овдје светиња које су драгоцјена ризница хришћанске цивилизације. Без манастира Мораче, Пиве, Студенице, Грачанице и других, како би била сиромашна хришћанска породица коју помиње свети Николај! Видјећемо како ће се тек писати хронике ових литија и настајати књижевна дјела о овом славном догађају. Владика Николај би рекао: „Брате, ходи мудро и не дај свакоме да ти буде Бог! Имаш своје светиње, своју Цркву и душу и ко се усуди да ти то погази – твој је највећи душманин! Њега ће поразити Свемогући Бог и не бој се ако вјерујеш и носиш Христа у срцу!” (КРАЈ) Побједоносна литија из Берана Сада, на крају, да поменем и литију у Беранама, која је једна од првих и по значају сасвим покретачка. Ту литију су назвали по Ђурђевим ступовима побједоносном, јер је њихов заштитник Свети Георгије Побједоносац. Он помаже да избодемо и оборимо сваку аждају која нас дави. Као најстрашије и најопасније авети, јављају се аждаје зване мржња, гордост, лакомост, разврат, злоћудност, лаж и др. Литија у Беранама је великомученички и побједоносно истакла сва своја крсна знамења и одвратила напад оних који би да газе светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Отимају похлепни и лакомислени „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (7) У Бару су литије увијек, послије Подгорице и Никшића, најбројније. Нови храм, посвећен Светом Јовану Владимиру, као да је тек сад засијао у свој својој љепоти, кад га видимо украшеног и окруженог величанственом литијом људи. Зетски краљ, свети мученик Јован Владимир, ојачао је ову литију тиме што његово житије учи како се подноси жртва за спас народа. Он је ради мира и опстанка своје браће пристао да буде сам заробљен и бачен у тамницу. Ослободила га је царева кћерка Косара и узела за свог мужа. Он је послије поново имао да поднесе жртву за своју вјеру. Посјечена му је глава од човјека из најближег рода, који му је после узео сву имовину (земљу). То је било прије хиљаду година, а ево сад опет, у наше вријеме, силна похлепа и лакомост спопале нашу државну власт, хоће да преваре и узму оно што је још Јован Владимир стекао. Скидају главе онима који су се жртвовали да обнове светиње и оживе их. Траже да се монаси и монахиње протјерају као најдаљи странци, јер немају држављанство. Свети Јован Владимир је кажу њихов, јер воде државу која је потекла од њега. Погледајмо парадокс, хришћански мученик је њима све оставио, а за монахе, који носе анђелски лик, заповиједио је прогон и забрану боравка!? Ове литије имају Јована Владимира као светитеља који помаже да се у миру одбрани оно што нам је свето: част, вјера и хришћанско достојанство. Зна се да божији свеци штите монахе и манастире јер се тамо највише чује молитва и похвала Господу Богу. Када нема памети у глави народних старјешина и законика, владика Николај им упућује позив да се врате на пут праведнога Бога, Створитеља и Спаситеља, и онда ће њихов народ живјети у миру и срећи. Он пише у свом 65. Писму: „Какво нам је вјеровање, онакво нам је и владање” (стр.198). Однос државе према Цркви у свим републикама бивше СФРЈ послије свих драматичних супарништава рјешаван је законским актима који су, углавном, били правични. Само у Црној Гори, државне власти су истакле предлог да се Цркви оспори име, средиште и имовина. Склопљен је уговор са римокатолицима и исламском заједницом, само је СПЦ изузета. Усвојен је Закон о слободи вјероисповијести који, наводно, даје највеће вјерске слободе свима, да чак и пет чланова могу регистровати вјерску заједницу. Митрополија би тако, као најстарија установа у Црној Гори, дошла у исту раван са било којом организацијом религиозних егзибициониста и, чак, била приморана да им уступа храмове за извођење њихових ритуала. Очигледно је овдје настојање државе да Цркву претвори у безначајну вјерску заједницу, која би у свему била у функцији владајуће идеологије. Такав примјер имамо у Македонији, гдје је сваки црквени договор условљен свјетовним, а не духовним иницијативама. Када Црква дође у такав положај, онда, служећи сасвим свјетовном, губи духовну димензију која јој је својствена. Свети владика Николај наглашава да је ријеч Божја храна за душу и ко год може – треба да је слуша. Ако се омаловажи духовни значај, а сасвим истакне свјетовна димензија живота, онда се и само економско благостање изокреће у сиромаштво. Приватизација државне имовине у Црној Гори вршена је, замислите, у име стварања државе, а сад, предлог да се црквена имовина учини државном – због опстанка државе. Наравно, проблем опстанка постоји – јер је све узето за приватне сврхе. А сад, да се за државну сврху узме и црквено а послије опет неки процес за приватно. То су ти токови транзиције, када све што народ има, и духовно и материјално, могао би да изгуби и остане сасвим опустошен и поражен. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Божја рука над Црном Гором „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”, владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6) Пуно неосјетљивости за Цркву показују често баш они који највише могу да учине и помогну. Али, данас такви у Црној Гори не само да неће да помогну, већ са позиција власти изналазе неке законске одредбе које паралишу црквени живот. Кажу да Црква не плаћа порез држави, да не испуњава ни друге важне услове поводом разних доприноса. Управо, кад све то објаве, требало би да одговоре – зашто је Митрополија у њиховој држави толико сиромашна да све то нема одакле да плаћа. Нема одакле, јер пуно издваја за помоћ угроженим и осиромашеним, који немају неку перспективу да у овом друштву живе од свога рада. Народне кухиње смо основали јер сама држава нема бригу за толико гладних који им се узалудно обраћају. И сада, ови наши законици толико иду далеко, да хоће тим изгладњелима и ојађенима да ускрате то што добијају од Цркве, да би све уложили у своју приватну државу. Када је недавно заказан молебан у Цетињском манастиру и најављена литија, настале су страшне реакције црногорских националиста и самог државног режима и захтјев да се откаже крсни ход кроз Цетиње. Владика Николај би рекао: „Тако бива кад год залутали људи изгубе пут и вођство и мир и разум” (стр. 170). Ипак, молебани су вршени усрдно и свештенослужитељи су се молили за просвећење и спасење свих. На тој служби пјевала су и дјеца из Богословије. Нигдје им никад није била ускраћена слобода кретања, осим тога дана на Цетињу. Свети Петар Цетињски је заштитник ове дјеце и прати их у свим њиховим подвизима. Данас, широм свијета, имамо свештенике који су стасали управо овдје крај Цетињског манастира и научили да служе Богу и свом народу. И нема ниједног од њих који је то заборавио, већ са свих страна свијета сада дају молитвену подршку литији. Сви су осјетили да се догодило нешто неочекивано, да је Бог пружио своју руку на Црну Гору и, кад се чинило да је сасвим надвладала неправда, подигао се народ да брани своје светиње. Владика Николај у књизи „Кроз тамнички прозор” каже да кад неко отпадне од Христа то је најстрашније зло. Због охолих и грабљивих долазе невоље. Све своје силе човјек може искористити на добро, али и на зло. Отимања, убиства и богохулства настају кад се помути човјеков разум и умртви савјест. То се дешава када настану зла времена невјеровања и отпадништва од вјере. Црква објављује да је сваки дан добар, ако се благодари и служи Богу. Сва наша заштита и одбрана од непријатеља кроз вјекове ослањала се на Божију помоћ. Основна мисао Николајева је да од Бога зависи свако добро дјело. Неки просветитељи су тврдили да све зависи од човјековог подвига, и то су назвали хуманизам. Такав покрет је имао своју енергију, али без Премудрости Божије човјек, ма колико истицао своју улогу, на крају се и сам окренуо против себе и против другог. Човјек је постао човјеку вук, у смислу да је постао као нека звијер која нема друге димензије живота, осим пуког опстанка у своме станишту. Он наводи ријечи пророка да Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће (Дан. Гл. 4) и каже, тешко човјеку који се одриче Христа пред људима због ништавних ствари богатства и власти. Треба се трудити свим дјелима, мислима, ријечима и молитвом да имамо Бога уза се. Када су кренуле литије по свим градовима Боке которске, свештеници су у својим бесједама највише наглашавали то да је сила Божија уз нас, јер смјело и слободно идемо у литијама, не стидећи се да покажемо како смо Црква Христова. Иако је бивало пребројавања – ко и зашто иде у литију, нигдје као на Приморју није било толико упорности и одважности да литије сви морају поштовати. С поносом су ишли пред манастире – Савину, Ластву Грбаљску и др. и слали поруке да не дају своје светиње. Програм који је извођен био је увијек богат музичким прилозима, а највише на тему одбране Косова и Метохије. Подршку литији дали су и представници других вјеросповијести. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Воља сложног народа је воља Божја „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”, владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) У свом 36. писму владика Николај поставља питање: „Шта значи бојати се Бога? Значи бојати се да се закон Божји не погази” (стр. 113). Он каже да ко презре родитеље своје, ко свједочи лажно, ко отима и граби од другога – гази заповијести Божије. „Наши свеци и мученици, витезови и подвижници, имали су страх од Бога, вјеровали су да Бог све види и нијесу хтјели да се срамоте и губе душу и образ ни пред Богом, ни пред својим прецима. Ако хоћемо да имамо живот обасјан љубаву Христовом, онда ћемо гледати да све кроз светост и чистоту чинимо. И онда ћемо се наћи да смо синови свјетлости. А, ако будемо радили супротно, наћи ће се да смо синови таме. Наш народ се у добра времена држао скута Божјега и није могао говорити, ни писати без спомена имена Господа и Творца својега”(стр. 117). Томе га је учила Света Црква, која је вјековима чувала живу и велику душу српског народа. Од Цркве је потекла и наша историја. Од Свете Горе имамо монашку традицију. Симеон и Сава су установили Манастир Хиландар, центар који нас вјековима обједињује и надахњује. Када данашњи властодршци у Црној Гори хоће да оспоре српску цркву, они доводе у питање сва древна и освештана средишта ван граница Црне Горе. Желе да имају Цркву која ће имати једино средиште у тој новонасталој држави. Када би Николај ово оцјењивао гледајући кроз свој тамнички прозор у Дахау, он би рекао: „У чије име чините то што чините (стр. 126)?” Гдје може бити Цркве ако нема центре у Светој Гори и Светој Земљи? Када би питали народ зашто су се подигле толике литије у Црној Гори, они би рекли исто што и Николај. Његов дух је управо сасвим близак духу овог светог хода за одбрану светиња. Када Николај тумачи ријеч слога, он пита: Каква слога, да ли апостолска или фарисејска, да ли слога добротвора или слога злотвора? „Слога у добру за којом наш народ одувијек тежи значи вјера у једнога доброга Бога. Који тако вјерују, готови су да се сложе са свима осталим људима који такву слогу желе, тј. слогу у име Бога добра, који је извор сваког добра” (стр. 133). Током ових окупљања на литијама било је видно да народ тежи за оваквом слогом какву је описао Свети Николај Охридски. Имали смо и једну литију која је кренула из Манастира Острог и спојивши се са литијом из Богетића, од Цркве Светог Ђорђа, кренули су на молебан у Храм Светог Василија Острошког у Никшићу. Тај крсни ход одавао је утисак као да се сами Светац изнад свих диже као небески анђео и посматра како смо ревносни на овом Путу љубави према светињи. Када је острошка литија прелазила преко Царевог моста, то је било као да видите долазак много браће која ће ослободити неки град или читаву област. И кад су се ријеке народа спојиле у исту литију на Тргу Шака Петровића, то је већ било ослобођење Никшића од свих страхова да ће ко забранити литију. Баш тих дана било је пријетњи да се литија заустави и отпочне са примјеном закона, али, све је то отпало када су те вечери сви на крају чули и свог митрополита Амфилохија, који им се обратио ријечима да је воља народа воља Божја, поготово када је овако сложан у смислу апостолском и братском. Никшићка литија те вечери била је радост и понос свег Православља. Свети Василије је свакога обдарио да има пуно срце и ревност за наставак учешћа у даљим литијама. У стара времена, каже Николај, римски ћесари су гонили народ да њих сматра за богове. Гоњен је и овај народ и тражили су многи да му буду бог и батина. Сада је дошло вријеме, током ових литија, да сви ти силници буду постиђени. Иако би жељели да префарбају све што се исписује овом литијом, насупрот томе – видимо да је, у ствари, народ њих прекрижио. Цар Давид каже: „Једни се хвале коњима а други колима, а ми се хвалимо именом Господа Бога својега”. Владика Николај пророчки упозорава: „Тешко вама слијепи вође породи аспидини, будале слијепе и лицемјери гдје је једно зло ту су одмах многа зла. Спасоносни пут је тијесан пут: давати милостињу и имати пост и молитву. Шта помаже човјеку да сав свијет задобије, а душу своју изгуби? Николај ове ријечи узима из народне пјесме знајући да оне дјелују чак и на оне најнеосјетљивије. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Пут који се издваја светошћу „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Владика Николај у својој књизи „Кроз тамнички прозор“ велику пажњу посветио је и просвјети. Он каже: „Ево вам, браћо, основне читанке хришћанске вјере; прво, немати злобе у срцу и, друго, немати лажи на језику” (стр. 63). „Злоба у срцу и лаж на језику”, каже он, „постало је коб човјечанства, и то су двије паликуће које су произвеле и пожар два свјетска рата. Злоба и лаж изазиваће и нове ратове свуда у свијету ако се не сузбије тај опаки дух. А може се сузбити, најприје, ако почнемо од себе; то је опробани метод, који помаже да и други, кад виде, и сами против своје гордости устану.“ Николајева мисао о васпитању и просвећењу настала је под утицајем Светог Јован Лествичника, истакнутог аскетског писца из 6. вијека. Св. Лествичник каже у поуци бр. 9 да је злопамћење „мржња на праведност, непријатно осјећање у коме се са горком насладом ужива, то је трајна злоба, мрачна и мрска страст”. Лицемјерство и лаж су страсти које Лествичник описује као мржњу на искреност. Он каже да мало дијете не зна за лаж, нити душа која нема лукавства у себи. Владика Николај наводи ријечи пророка Исаије да „ко узиде светим путем ни луд неће залутати” (Ис. гл.35). Појава великих и бројних литија изазвала је негодовање и самог предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. Он је назвао лудацима оне који шетају у литијама, не знајући да је то похвала путу који се својом светошћу издваја као једини пут у односу на стотине несветих путева којим иду они који мисле да су паметни. „Ако смо и луди, ако нас рука Господња милује”, каже Николај, „са Христом смо на светом путу. Тим путевима пошли су сви најбољи преци ваши, од прије Светога Саве и од Светога Саве. Не смијете рећи – не знамо тај пут. На светом путу Бог благосиља свој народ. Правим путем људи не могу да пођу не зато што немају путовођу, него зато што их имају сувише” (стр.70,71). Он наводи и ријечи премудрог Соломона који каже: „Пут неки чини се човјеку прав, али на крају показује се као пут к смрти” (Приче 14,12). Свети Николај Жички каже да никад није било више лажних путовођа но у овом 20. вијеку. Пут истине и живота је сами Спаситељ, бесмртни Бог, који је за нас умро и васкрсао и подиже нас из мртвих. Николај жали што све ово неће да чују и познају многи владаоци у свијету. А, на крају крајева, кад се све гнусне рекламе заморе и све лажи промукну, он каже, „само ће се чути тихи глас Светог Саве, да је прави избор пута Света Тројица, којим иду већ толика покољења послије Светог Саве све до ових данашњих литија”. Николај је оштро критиковао српски народ, али је и вјеровао да ће се одржати и прославити. Када се покренула литија из Куча, тај народ је кренуо у толиком броју да су се могли видјети као велика сила људи који иду ка храму Христовог Васкрсења да ојачају ход народа из других крајева и када су се сви спојили то је био величанствен збор са којег је до самог неба одјекивала пјесма о Косову и Марку Миљанову. „Прошла покољења”, каже Николај, „нама се чине као неки изабрани народ који је далеко одмакао од нас и да их никад не можемо досегнути, али често се деси да они за које мислимо да су стигли у Обећану земљу, ето их, вратили се и подигли нас до неба чак и више неголи сами себе. Вјера је оно знање до кога људи никад не би могли сами доћи да им Бог није јавио и повјерио. Никакви напори људски не би могли скинути вео са најважнијих тајни живота. Права вјера, хришћанска вјера, то је Богом откривено знање људима о најважнијим предметима: о једном Богу, о души, о путу живота, о оном свијету и Суду Божјем” (стр 101,102). У књизи „Кроз тамнички прозор”, кроз 82 писма или записа, имамо честе похвале чудесних јављања самога Христа Светом Николају. Он као неки пророк говорећи о вјери и знању, откривењу и предању, све то помиње како би дао оријентацију савременом човјеку који не може да се снађе, поготову у свијету пренатрпаном разним идолима лажне просвјете и културе. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Лицемјерје потиче од лажних учитеља „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Ми данас оживљавамо уз знамења која су побједоносна, у смислу духовног препорода и заједништва у Христовој побједи над смрћу. Народ хоће, свима који разумију, да овим литијама каже да има поуздање у Бога живога више него ли у немоћне и смртне људе који немају духа разума и премудрости. Дан у којем ће Господ бити узвишен овдје je већ свануо – кроз предивне и величанствене литије. Слика литије на Жабљаку, када се народ кроз снијежну олују креће пут свог храма, обишла је и задивила сав европски свијет. Када пише о Европи, владика Николај је позива да види како српски народ зна да исповиједа Христа и колико је близак Његовом голготском распећу, али и васкрсењу. Европа се, по њему, загледала у Понтија Пилата, па окреће главу и пере руке кад неко невин страда. „Лицемјерје и поквареност друштва потичу од лажних учитеља и погрешних ријечи”, каже Николај. „У културним народима нашег вијека јавили су се безбројни учитељи. Они су потиснули и одгурнули правог учитеља Христа. И како су кога уши сврбјележ, тако су му они ријечима својим чешали уши, за паре, за част, за власт, за сласт. Непрестано су се учили но никако нијесу могли докучити шта је истина” (стр. 48). Овдје он подсјећа на јеванђелску слику – када је Пилат питао Христа шта је истина, а Он ћутао. Ћутао је – јер је питање било погрешно постављено. До правог смисла истине долази се кроз питање: Ко је истина? – Исус, оваплоћена љубав, Син Божији објављује да је највиша истина Бог, као вјечна љубав прикована на крсту. Оно што је новозавјетни човјек имао као најдрагоцјенији домет вјере је – да истински смисао има персонално својство и да ми у том смислу партиципирамо у животу Цркве, афирмишући и своју личност до стицања вијенца вјечне славе у Христу. Свака слава мимо Христа је пролазна. Хиљаде књига и новина радије пишу о пролазној слави земаљских силника, него ли о вјечној слави својих светитеља и добротвора. Ево, поводом ових литија, имамо да сви медији преносе похвале које народ кличе својим светитељима и учитељима који су се узвисили до Небеског царства Христовог. Николај је у Дахау, молећи се Христу, вјеровао да ће се у будућности једног дана догодити и то да на све четири стране свијета одјекне глас радовања његовог народа, који брани своје светиње. У том смислу, појавила се на друштвеним мрежама и једна порука која преноси пророштво једног од највећих монаха у Православљу, оца из Грчке, старца Порфирија: „Живот Цркве у српским земљама ће се обновити и православна побожност у српском народу поново ће процветати, упркос дуготрајном духовном пустошењу током 20. вијека. Видим Христа како ходи Српском земљом и одабира оне који су његови”. Када неки кажу да је мало оних који су у литијама, они, у ствари, дају подстицај који је истакао и Порфирије – да се увећа број оних који ће се наћи да су Христови. Сви говорници испред храмова, обраћајући се учесницима литије, истакли су жељу да се сви заједно нађемо као Христови. Свети Николај каже: „Христово бреме је трпљење што води крајњој побједи, грешничко је бреме нестрпљење што води очајању” (стр. 57). Пиперска литија задивила Подгорицу Једна од литија, која је кренула из Пипера, од Манастира Ћелија Пиперска, мјеста гдје је недавно постављен споменик страдалом Душку Јовановићу, имала је подршку и учешће монахиња, сестара из манастира, које су пјевале током цијелог пута до Храма Христовог Васкрсења црквене пјесме и молиле се за благослов и спасење свих. Узор највишег трпљења и смирености, љубави и жртве, наш народ је увијек имао у обитељима својих манастира. Сам Свети Василије градио је свој манастир и помагао другим манастирима. Острог је током три вијека помагао да се многи манастири и цркве, не само у данашњој Црној Гори већ и све до Хиландара и Јерусалима, обнове што више. Свети Стефан Пиперски, који је следбеник Светог Василија, бранио је православну вјеру од кривотворења и у свој манастир стално привлачио нове подвижнике и монахе – да славе истинитог Бога и утичу на препород народа. Пиперска литија задивила је Подгорицу бројношћу и љепотом кротости и побожности. протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић (наставиће се) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Народ поништио надменост власти „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу” – владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Владика Николај је за хришћанске народе рекао да сви имају молитву „Оче наш”, али, да они често не просе том молитвом оно што је у сагласности са логиком Божијом. Наглашава, „да се свети име Божије” – а не хули, „да дође Царство Божије” – а не тиранско и звјерско, да буде воља Оца нашега Који нам даје хљеб насушни и да нас сачува од лукавога, тј. од халапљивости и саможивости итд. Молитву „Оче наш” сав народ углас изговара сваки пут на крају, када литија дође до храма, прије него се народ разиђе. Испред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици ову молитву обично изговара неко дијете (које изговара стих по стих, а народ за њим понавља) и то буде прелијепо чути и видјети. Многи говорници на литијама помињали су да је овим покретом народа побијеђен страх који се нагомилао у људима због сурових оспоравања Цркве и вјере током претходних деценија, када су, махом, владали атеисти. У једном од својих писама из логора у Дахау, Николај пише: „Плашљива вера, никаква вера. Плашљива реч, празан звук” (стр. 36). Он наглашава ријеч јеванђелску: „Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се”. Боље је, каже, да тражимо од Бога, него да отимамо једни од другога. Боље да куцамо на врата милостивог Оца небеског, него да обијамо врата својих сусједа. Господњи је наук: „Све што хоћете да вам чине људи, чините и ви њима”. Када би овако људи радили, мање би било плашљиве вјере и празних ријечи. Када је један од организатора поводом литија рекао народу да је свако од њих редар и да свакога ко чини неред упозоре они најближи – у ствари је истакао ово јеванђелско слово о нечињењу зла другом. Захваљујући примјени оваквог начела, ове литије су се прославиле по свом мирном и достојанственом карактеру. Свети владика Николај у својој књизи „Кроз тамнички прозор” често наводи визије малих и великих пророка из Старог завјета. Каже како је славни пророк Исаија прорекао: „Кад устане Господ да потре земљу, тада ће поноситост људска угнути, а висина свељудска понизити и Господ ће сам бити узвишен у онај дан” (Ис.2,11). Десило се то заиста овим литијама: вјештачку узвишеност људи и њихову надменост, поготову оних на власти, народ је поништио и истакао своја крсна знамења и литијске заставе, носећи их радосно и објављујући да знају шта им је свето. „Они којима ништа од тога није свето”, рекао би Николај, „посадили су Христа Господа на последње мјесто, а себе и своје финансијере на прво и најважније мјесто. Овоме је морао следовати устанак против безаконих људи и догодило се да су се све обожаване величине људске показале погашеним ватрама, на којима нико више није покушавао да се огрије” (стр. 42). Заиста, и у наше вријеме, током ових литија, ове Николајеве ријечи сасвим су адекватне нашој стварности. Ко још вјерује и очекује да ће лажни богови, моћници и узурпатори народних добара посадити Христа и Светог Василија на прво мјесто?! По пророку Исаији, великани људски који неће да знају за Бога су као кртице и слијепи мишеви који се у мраку овога свијета, презасићени земаљским, очајно плаше дана када би на видјело изашла сва њихова неваљалства. На једној литији која је ишла кроз град Будву, а, дешавало се то и у другим мјестима, највише је истицана застава тробојка са четири оцила. Када је неко на друштвеним мрежама због тога негодовао и гунђао да то поништава државну заставу, поводом тога се појавио одговор – коментар који је у духу владике Николаја: „Ове литије заиста имају заставе и крстове са четири слова „С” и то је једно од најранијих знамења хришћанства и означава позив да се устане из мртвих, васкрсне. Када су једном положили мртваца на Крст Христов, умрли је оживио и то је имало одјека на све четири стране свијета. Заставе са крунама и орловима су често биле драматични позив против непријатеља да се пролије крв, положи живот и умре.” (наставиће се) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Ми видимо да је већ на самом почетку, кад су кренуле ове литије по свим градовима у Црној Гори, настао дан Господњи, у којем је народ показао љубав према својим светињама, а настао је страшни дан Господњи за оне који су се усудили да омаловаже и оспоре те светиње. Литија је показала да не можемо живјети у спокојству када нам нијесу заштићени свети олтари и завјети предака од златољубаца и човјекомрзаца. По владици Николају, бићемо моћни, срећни и живјећемо у миру онда кад научимо цијенити човјека више него злато, више него богатство и славу, власти и силу земаљску. Када је литија кренула из Mанастира Косијерево до храма Светог Василија Острошког у Никшићу (преко 50 км хода), људи су свједочили да никад нијесу осјетили такву радост и заједништво у духу – као тога дана. То је било као да су примили благослов због молитве коју изговара сами Николај: „Помози нам, Господе, помози нам, да се поправимо и да чисто послужимо и даруј нам силу Твоје свете благодати, да можемо по Твоме закону сваки дан величати и славити јединога истинитога Господа Бога нашега” (стр. 23). У књизи „Кроз тамнички прозор”, Свети владика Николај каже да треба довести у склад логику нашу са логиком Божјом. Кротки, благи, уздржљиви мисле по божанском, а охоли, сурови и отмичари су као вуци грамзиви. Логика људска код непобожних људи није у складу са логиком Божјом. Док шетамо у литији и слушамо преко разгласа пјесму: „Спаси, Боже, народ свој и благослови наслеђе своје”, постајемо свјесни да смо наслеђе самога Бога, јер бранимо светиње, настављајући логику коју си имали наши племенити преци и која је у складу са Богом. Један политичар који је подругљиво коментарисао Литију да је минијатурна, иако је достигла број преко двјеста хиљада – изгубио је склад са народом. Он има логику оспоравања и поништавања, која се не може ускладити са логиком Божјом. Покрет као што су ове литије, наравно, има и своје противнике, које наш митрополит Амфилохије упоређује са проклетим царем Дукљанином. То је по народном вјеровању био див кога су сваке године о Ђурђеву дне закивали за Везиров мост. Потомци цара Дукљанина су они који погрешно рачунају колико има народа који вјерује у Бога. А то је и данашња власт која у глуво доба ноћи, уз хапшење народних посланика, доноси Закон о слободи вјероисповијести и каже да ће храмове давати на коришћење било коме. А, управо, храмови су зато и светиње – што их не може користити било ко. Кад народ каже: „Не дамо светиње!” – то значи да их не користи било ко и било како, већ да их користе они који желе да своју логику ускладе са логиком Божијом, како то наглашава Св. Николај Охридски. Овај покрет народа у литијама тумачен је и као неко чудо Божје, настало послије доласка моштију Светог Василија Острошког у град Никшић. Молили су се свештеници и народ да Светац помогне и одврати несавјесне властодршце од самовоље насилништва. Међутим, нико од њих није схватио озбиљно шта хоће Св. Василије. Чак су говорили да његов долазак и наше молитве немају ефекта. Онај ко је добро схватио и повјеровао у моћ Свеца – био је благочестиви и христољубиви народ. Подигао се народ свих градова у Црној Гори и шире и кренуо да слуша Св. Василија. По владици Николају, то би се могло назвати – Дан Господњи. Народ је пјевао пјесму: „Василије свети… поборниче мудри светог православља… твој лик нам се јавља ко јутарња звијезда”… итд. Св. Николај каже: „Права вјера, хришћанска вјера, то је Богом откривено знање људима о најважнијим предметима: о једном Богу, о души, о путу живота, о оном свету и Суду Божијем” (стр 102). (НАСТАВИЋЕ СЕ) Допринос Пљевљака литијама Велики значај за јачање литија имао је покрет народа у Пљевљима. Тамо је одмах било евидентно да ће литије тећи све док се не отклони спорна уредба државе према Цркви. Владика милешевски Атанасије са својим свештенством успио је да на свим литијама истакне поруке које иду у прилог миру и поштовању припадника исламске вјере који подржавају литију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Књига „Кроз тамнички прозор” владике Николаја Велимировића је настала у вријеме његовог заточеништва у логору Дахау у Њемачкој, гдје је провео три мјесеца, заједно са патријархом Гаврилом Дожићем. У виду писама или порука српском народу, он је изнио узроке који су довели до страдања и разарања у оба свјетска рата. Владика Николај је имао јасну поруку да се народ једино може избавити тако што ће се повратити вјери и својим светињама. Та порука, очигледно, допире и данас до ових наших литија. Књига владике Николаја „Кроз тамнички прозор” је порука да не гријешимо, да не бисмо испаштали падајући у окове злотвора. Он помиње два свјетска рата у којима смо били погажени јер смо хтјели школу без вјере, политику без поштења, војску без родољубља и државу без Божјег благослова. Николај упозорава да је гажење светиња својих предака највеће неваљалство. Зато ће народ испаштати и кроз страдање прати грехове својом крвљу и сузама. Своје звање православног хришћанина могуће је потврдити силама вјере, љубави, истине, милости, мудрости, чистоте – силама које су од Христа Господа. Мрачне силе пакла: гордост, незнање, лењост и кукавичлук – господаре онима који су одвојени од Бога. У сваком времену имамо одступништво од Бога и то је разлог језиве таме и страшних ратова у земаљском царству. Мрачним силама ћемо одољети, по Николају, једино наоружани силом небеском. Данас, када читамо овакве поруке, ми препознајемо, управо, нове преступе наших властодржаца. Ето нам опет школе без вјере, политике без поштења и многих установа без Божјег благослова. Ето нам писма и језика који настају наново, против онога што се зове српски. Ето нам нације која је против оног националног које је заједничко свим нашим нараштајима, а то је ћирилица и косовски божур. Ето нам и закона о одузимању црквених задужбина. Имамо народ који не воли да му све то буде погажено и устао је да иде у литије и брани своје светиње. Као што је владика Николај док је био у логору писао свом народу како да се бори против врага, тако и данас овај народ иде у литије и не дозвољава да се оспоравају његове светиње. Писаће се књиге и књиге једног дана о томе како су ове литије биле похвала народној прошлости, мудрости, поштењу и свакој народној светињи. Народ је упро поглед у живога Господа Бога молитвено тражећи спасење од мајке Цркве. У том смислу, владика Николај каже: „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу” (Владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019, стр. 17). Док посматрамо ове литије, питамо се шта би рекао владика Николај овом народу и налазимо једно пророштво које он наводи: Учинићу да ће човјек више вриједјети од злата (Исаија гл. 13) (стр.18). Кад човјек, т.ј. народ, има неки наступ као што је ова Крсна литија у Црној Гори – то он назива даном Господњим; када Бог долази до израза, кад се људи враћају Богу, признају власт Божију, распитују за Цркву, одају почаст свештеницима, траже свете књиге да читају, кају се за своје гријехе, посте, причешћују се. Такав дан је радосни, благи и свијетли. Човјек више вриједи него чисто злато. Кад се злато почне цијенити више од човјека – онда земља бива погођена буром супарништва и рата, то је онда страшни дан Господњи. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Житије владике Николаја Николај Велимировић је рођен 5. јануара 1881. године у Лелићу, гдје данас постоји манастир који је и његова задужбина. Образовањe je почео у Манастиру Ћелије, а наставио у Ваљевској гимназији. Затим је уписао Београдску богословију, и по завршетку уписао се и на Старокатолички факултет у Берну. У 28. години је на том факултету одбранио докторат из теологије под насловом „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске цркве”. Потом је на Оксфорду пријавио докторат из филозофије и у Женеви одбранио на француском језику рад на тему „Филосовија Барклија”. За епископа жичког изабран је 1919., а 1920. постављен је на епископску катедру у Охриду. Као епископ охридски и жички развија пастирску дјелатност, и постиже велике резултате у мисионарству и просвјети. Драматични догађаји Другог свјетског рата ће пред њим постати изазови, а он ће увијек реаговати за спас свог народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Велики пост или Велика Четрдесестница није увек трајао 40 дана, али јесте најстарији вишедневни пост и најзначајнији је због празника који је циљ поста – Васкрсења Христовог. Ђакон Драган Станојевић из ваљевског Покровског храма говори о пореклу и историјату поста који је по много чему специфичан и особен. Подвлачи да је покајни карактер овог поста веома изражен, као и да овај пост има припрему и тематске недеље које нису карактеристичне за друге постове. „Васкршњи пост је по речима оца Александра Шмемана духовно путовање чији је циљ Васкрс“, подсећа ђакон Драган који додаје да се начин поста прилагођава и времену и околностима у којима живимо. „Богослужења прате ток поста и то немамо ни у једном другом посту“, подвлачи ђакон Драган који наглашава да свој ум и срце прилагодимо Господу, а најбољи начин за то је Молитва Светог Јефрема Сирина. „У тој молитви је суштина поста, а то је да својом личношћу и карактером победимо страсти и све оно што је лоше“, каже ђакон Драган који је закључио да је питање поста питање наше философије живота, питање нашег односа према Богу. Извор: Радио Источник
  15. Припремајући се за вечерашњи молебан и Литију имамо потребу и одговорност пред Богом и светињом Божијом као и пред десетинама хиљада људи и дјеце да се огласимо и подсјетимо све на циљ и смисао наших сабрања. Молитва, вјера и љубав према Цркви, као никад до сада, објединила нас је и Црну Гору учунила да личи на Свету Гору. Као такве, наше Литије су препознате у цијелом свијету и допринијеле да добијемо молитвену подршку свих Православних помјесних Црквама. На томе смо благодарни Богу и огромном броју вјерника и оних који то нијесу а који су на прави начин схватили благослов и поруку Цркве и са нама заједно ходе у достојанствене молитвене литије. Са жаљењем морамо констатовати да се последњих дана дешава оно што није добро и благословено, а чега смо се прибојавали, што може угрозити ова благословена сабрања. Подсјећамо да су Литије молитвена сабрања у којима не би требало да има мјеста никаквим политичким, националним кореографијама, као што их није било ни на Тројчинданском и Световасилијевском Сабору у Подгорици и Никшићу на чијим благословима су ове Литије и настале. Нажалост, у претходној Литији, на моменте, смо имали ситуацију да од скандирања и навијања није се могла чути молитва и Свето Јеванђеље. Схватајући бројна незадовољства која су изазвана доношењем Закона којим се отимају светиње и скрнави вјера православна и урушава људско вјечно достојанство, не можемо а да не уочимо да је такав вид протеста веома подложан злоуботреби и да се искрена и добронамјерна енергија, нарочито код младих, лако може изманипулисати како би величанствене Црквене Литије добиле политичке димензије. Као такве оне би биле претворене у снажно оружје против Цркве, што сигурни смо нико добртонамјеран не жели. Изјаве највиших државника и сазнања која имамо наговјештавају да ће таквих злоупотреба бити све више. То нас обавезује да будемо мудри, опрезни и јединствени. Јер наша сабрања су у име Бога љубави и као таква призивају на братску љубав и слогу а не против било кога. Очекујући да ћемо се и вечерас сабрати у великом броју још једном апелујемо, слушајмо глас Цркве и наших Епископа који нас са пуно мудрости и благослова Божијег воде у овој праведној борби против безакоња. протојереј – ставрофор Драган Митровић Архијерејски протопрезвитер подгоричко-даниловградски и старјешина храма Христовог Васкрења Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Свето јеванђеље по Матеју, зачало 6 (Мт 3, 13-17), описује крштење Господа Христа на реци Јордан, које обавља последњи међу старозаветним и први новозаветни пророк Свети Јован Крститељ. О смислу и порукама овог великог догађаја у хришћанској историји и прослављању празника Богојављења, у емисији „Сведочења“ говорио је ђакон Драган Станојевић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ у ОШ „Владика Николај Велимировић“. Звучни запис разговора Извор: Радио Источник
  17. Сабор свештенства и монаштва Митрополије Црногорско-приморске, Улцињ уочи Рождества Христовог 2019. г. Бесједа протопрезвитера-ставрофора Драгана Станишића: Служба доброчинства светима. Ваше Високопреосвештенство, часни оци, драга браћо и сестре, Овај велики сабор свештенства и монаштва пред Рождество Христово, сваке године је имао један свечани карактер. Данас, због најновијих дешавања у Црној Гори, радост нашег сусрета не може проћи без горчине. Суровост и дрскост државе према Цркви и народу је очигледна. Законици у Влади Црне Горе постали су безаконици и немилосрдне судије према људима који су оправдано устали против њихове самовоље. Народ је блокирао путеве по Црној Гори и изјаснио се да оно што у Скупштини пролази, противно свакој словесности – неће проћи нигдје у овој средини. Према Исламској заједници и другим вјерским заједницама, ова Влада је изражавала дужно поштовање, а према православнима омаловажавање.Траже од народа да вјерује и клања се онако како они хоће или како било ко затражи. Годинама је Црква била кукавна сирота, вршила је мисију, и не знајући колико јој се у свему противи сама држава. Сада, ова дешавања (блокаде) на улицама и раскршћима открили су колико се неприродно држава опходила према Цркви. На молбеном канону Пресветој Богородици у препуном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, готово у хору, једна група младића питали су владику Амфилохија да им каже – шта сад да раде. Значај овог питања тек ће се видјети. Наше данашње сабрање, поводом тога, има већ истакнут одговор – на оном транспаренту који су носиле наше сестре монахиње, ријечи Светог Петра Цетињског: У имену Божијем је суд и правда. Нашем данашњем сабрању нека управо те ријечи дају свечани карактер . Моја данашња тема – Служба доброчинства светима – самим поменом нека буде један прилог вашем добром расположењу. Добар аргумент о доброчинству нашао сам код апостола Павла у Посланици другој Коринћанима. Он каже: Бог је кадар да нас обогати у сваком добром дјелу и они који Јеванђеље проповиједају од Јеванђеља да живе. И наша пастирска дјелатност, данас, овдје, јесте служба јеванђелског доброчинства (добродјетељи). Доброчинство је служба апостолска од које се јеванђелски живи. По Апостолу, ова служба је јело (храна) и живот светих. Служба доброчинства има и својство проповиједи која је Тројица Јединосушна. Ова ријеч доброчинство настала је у новозавјетном изражавању; као ријеч о невјероватном догађају, чуду доброчинства, када Господ са пет хљебова и двије рибе нахрани пет хиљада људи. Доброчинство има и карактер благослова сиромашнима и вјернима. Служба доброчинства је блаженство кроткима који ће наслиједити земљу, блаженство чистима срцем који ће Бога видјети и свима чије је Царство Небеско. То је доброчинство – у смислу божанског откривења. Доброчинство је служба светима у једномислију и чистоти живљења у вјери и љубави. Живот у Христу, почиње у бањи крштења и онога трена кад се крстимо, душа очишћена Духом Светим, заблиста јаче од Сунца (Н. Кавасила, Мој живот у Христу, стр. 97, Беседа Нови Сад 2002). Човечанској природи Бог није предао неко мало добро задржавајући већи дио за себе, већ је у њу положио сву пуноћу Божанства каже Нил Кавасила. Доброчинство у пастирском смислу помиње и апостол Јаков и каже: Онај, дакле, који зна добро чинити а не чини гријех му је (глава 4). Заједничарење онога који даје и који прима бива, по Апостолу, у простодушности искуства које је хвала Јеванђељу Христовом. Апостол хвали Коринћане како у служењу светима преко могућности и добровољно даваху са усрђем (2Кор. 8,4). Павле говори да Бог љуби онога који драговољно даје; да ко шкрто сије шкрто ће и жњети, а ко са благословом сије, са благословима ће и жњети. У Старом Завјету, на примјер, Мелхиседек Авраму драговољно даје у смислу добре воље која превазилази очекивања примаоца. Такво доброчинсто је било праслика Христовог давања себе за живот свијета (А. Шмеман) . Савремени човјек готово да је сасвим изгубио наду да може нешто да добије преко својих очекивања. Он добија што заради и купује много тога и што му не треба. Плодови његовог рада (праведности) се слабо умножавају. Доброчинство има исцјелитељни смисао; као освећени јелеј, освећује оне који се њиме помазују. Јелеј доброчинства, Јелеј милосрђа, Јелеј обрадованости – то је сами Господ Исус Христос. Апостол у свакој посланици исказује уважавање и похвалу за доброчинство. Који давају благодаре онима којима су удијелили. Онима у Ефесу Павле се обраћа као светима, онима у Коринту као вјернима,Тимотеју као љубљеноме, Филимону као страдалноме итд. Код њега су ријечи: свети, вјерни, освећени, страдални и љубљени – синоними. Узвишеност пастирске службе је бити одушевљен за доброчинство светима или љубљенима, а и страдалнима. Служба доброчинства је да дијелимо од онога што се има. У Првој посланици Коринћанима се наводи: Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно. Тако и Господ заповиједа да они који Јеванђеље проповиједају од Јеванђеља живе (1Кор. 9, 1 1 и 15). Апостол овдје још наводи и све оно што имамо у Мојсијевом закону: да који жртвенику служе – са жртвеником дијеле. Умногиме данас све више блиједи ова оријентација у доброчинству спрам Жртвеника. Настају форме и установе које су аутономне и надређене жртвоприношењу. Који жртвенику служе, тражи се, са жртвеником да не дијеле. Због поремећаја службе доброчинства јављају се удари и од стране световних владара. Свети Жртвеник може се разрушити и изокренути и преврнути, али они који Јеванђеље проповиједају могу га усправити и окадити миомирисом доброчинства. Везу између оног који даје и који прима Апостол исказује ријечима: Нико нека не тражи што је његово него сваки оно што је другога (1Кор. 10, 24). Спомен таквога односа имамо у пасхалној вечери Господњој, када Он узе хљеб и захваливши преломи и рече: Узмите и једите ово је тијело моје; и чашу по вечери говорећи: Ова је чаша Нови Завјет и који једе овај хљеб и пије чашу недостојно биће крив тијелу и крви Господњој (1Кор. 11, 24-30). Хљебом се називала и мана (храна) коју је Бог јеврејском народу послао у пустињи док су лутали. Они су ману примали од Другога, којега нијесу ни знали, мистериозно и мимо очекивања. Са своје стране, јеврејски народ је то примао, али је тражио и јаребице (месо) – храну од које се умирало. На Пасхалној вечери у Сионској горњици, Онај који је слао ману у пустињи и сада чини доброчинство – даје храну која је Живот вјечни. Заједништво у Тијелу и Крви Христовој, апостол Павле је у својим посланицама нагласио као основу службе доброчинства. Он каже: Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове. Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова (1Кор. 10,16). Христос је Цркву, тј. нас, учинио својим Тијелом, наводи Св. Златоуст; а Кипријан Керн каже да Црква има евхаристијску природу и да ван Евхаристије нема Цркве, а да ван Цркве нема Евхаристије. У посланици Ефесцима, Павле говори о Цркви као Тијелу Христовом и о нама као удовима тога Тијела; говори о односу Христа и Цркве као Женика и Невјесте. Владика Атанасије Јевтић истиче да се Црква и Евхаристија поистовјећују у Христу. Он каже: Света Евхаристија је највеће, најстарије и најсуштинскије предање Цркве, сама срж Светог Предања (А. Јевтић, Еклисиологија апостола Павла,Требиње 2006, стр.148), а Апостол Павле пише: Темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1Кор. 3,11). Кипријан Керн у својој визији пастира истинско доброчинство види када свештеник прије сједињења дарова, пред причешће, каже: Ломи се и раздробљује се Јагње Божје, Које се ломи а не раздељује, Које се увек једе и никад не нестаје, но Које освећује оне који се причешћују (Литургија Св. Јована Златоуста, Манастир Ћелије 1978, стр.129). Оријентацију за доброчинство, свештенослужитељ, по њему, има благодарећи првенствено Евхаристији. Митрополит Амфилохије у свом чланку Литургија и подвижништво каже, да литургијски призив Светиње Светима потврђује узајамност и сличност Божијег и људског подвига у Цркви. Сусрети Бога и човјека морају бити лични и саборни, истиче он. Саборни – то значи бити присутан тамо гдје је добро, гдје су дарови и милост Божија. Хришћанима је првобитно све било заједничко и примали су и давали једни другима све што су имали. Супротно томе је када нема милости, кад завлада саможивост и гордост. Среброљубље и властољубље по Јефрему Сирину разорно утичу на саборност. Зато припрема оних који улазе у Цркву обухвата и одрицање од оваквих склоности. Крштење има свој индивидални аспект, али и изузетни значај за црквену саборност. Цијели Велики Пост до Велике Суботе посвећен је том акту воље да се постане или, пак, остане члан Цркве. Одјећа Крштења и печат (залог) Духа Светога су таланти које је Господ дао и током живота треба их умножити. Крштење, које се вршило на Велику Суботу, врло брзо се пренијело и на дан Богојављења и Божића, а, касније, и свакодневно. У наше вријеме у Подгорици крштења се у једном дану врше више пута у истом храму. Да ли је то добра пракса питање је. У једном дану у истом храму не можемо два пута служити Литургија, а Крштење које је првобитно вршено у току Литургије, имало је исто карактер изузетностити.То је био чин који се тицао цијелог евхаристијског сабрања. Новокрштени требало би да настави свој живот како савјетује Св. Кирило Јерусалимски; Храни душу своју читањима Божанских писама, јер припремио ти је Господ духовну трпезу (Св. Кирило Јерусалимски, Катихезе, Острог 2оо9, стр. 39, превод митр. Амфилохије 94). Катихумени за Цркву увијек су били драгоцјен подстицај. Због њих је много ствари усклађивано и развијано у Цркви. Усавршавана је настава и стварани услови за учење. Служба доброчинства светима има и свој празнични (свечани) карактер. Пастир чим се појави међу вјерне, побуђује ли свечано расположење пита се Кипријан Керн. Он каже: Заиста, свештеник треба најпре сам да се приближи Богу да би могао друге да му приводи (Пастирско богословље, Врњачка Бања 2003) Као изврсни канон Пастирског богословља он наводи и Апостолске посланице. У том смислу, он је вјеран предању које се односи на припрему катихумена за крштење. Доброчинство, ако није служба светима, више је блуђење, расплињавање, које је наспрам, поред, негдје изнад, и свагда нестаје и никад не остаје, ма колико се даје. Апостол говори Коринћанима: жалост која је по Богу доноси покајање а жалост овога свијета доноси смрт ( 2Кор. 7, 8-119). Жалост овога свијета описана је кроз примјер коринтског блудника који жену оца свога узе, а Коринћани га не одстранише из своје средине. Прекор апостола је строг – каже се да нездрави удове могу цијело тијело убољети. Неправда и нечистота за које се чуло у Коринту, по апостолу, су мрски и зли чинови. У сваком времену мрски и зли чинови па и данас узрокују жалост. Коринтски блудник је нечасан не само у оном поступку који помиње Апостол, његова безакоња се настављају кроз вјекове и допиру до нас на овим просторима. Св. Петар Дамаскин помиње стотине злих стихија против доброчинства. Наш Митрополит за зле и мрске чинове користи ријечи тугомора и брозомора. Тугомора је дух Коритског блудника а брозомора шта је то! Дијадох Фотички каже да загађеним органима сазнања није могуће познати добро. Закони који се усвајау помућеним умом не користе никоме. Брозомора то је ваљда то кад у једном друштву царују такви закони. Владика Николај тврди да човјек може живјети без имања, али без душе не може. По њему српски народ личи на многострадалног Јова, много пута је падала и пропадала његова имовина и велико је чудо да још постоји српски народ и да се још чује српска ријеч. (Кроз тамнички прозор, стр. 121. Косови Луг 2019.) Јов се прославио у служби јеванђелског довброчинства упркос свему што га је снашло. Гледајући његово трпљење и ми се кријепимо да у вјери стојимо пред Богом. Наше народно предње препуно је умотворина које говоре о жртви за другога, у смислу доброте која се увећава. Напримјер: Баци добро у воду оно ће испливати; Лијепа ријеч и гвоздена врата отвара; Боље с миром него ли са чиром ; Ко тебе каменом ти њега хљебом… Ово је мудрост у смислу доброчинства (љубави) и према непријатељима. Јеванђеље Христово је добит (давање) преко свих наших очекивања. Данас, у нашем друштву, доброчинство, у смислу новозавјетном и богојављенском, као да је замрло. Расплинутост у размишљању појављује се, сигурно, због недовољне поуке (катихезе), недостатка вјеронауке и представе светости. Ваља размислити изнова о бољој припреми за крштење. Ми тај институт тешко можемо повратити неким административним мјерама, централизацијом и контролом свега што се догађа на парохији и у храму. Служба доброчинства, коју помиње апостол Павле, попуњава недостатке светих наглашавајући мандат свих да дају и добијају , одлучују и слушају, пророкују и договарају. Недостатак новопросвећиваних се не попуњава акоослаби црквена саборност. Наш Митрополит увијек подстиче заједништво и надахњује нас да једни друге чашћу већим чинимо. У таквом доброчинству, сва очекивања превазилазе баш они које честосматрамо незнатним и неутицајним. У чину Крштења, у једној молитви се каже: Благо човјеку који се узда у Господа и у чијем духу нема лукавства. Доброчинство са примјесама лукавства нема у себи узајамност и сличност Божијег и људског подвига. Хуманитарна активност у свијету није имуна од лукавства; под видом наводног доброчинства, неки хуманитарци прикупљали су и податке за војне сврхе. Хришћанско доброчинство има у својој основи тројични смисао, празнични – литургијски, пастирски, исцелитељни, одбрамбени, црквени и натприродни, има својство откривења и предања. Доброчинство има и својство Хљеба и Трпезе. Доброчинство је и служба светима и спомен сваког добра. Ово моје саопштење данас дотиче се и једног спомена који пада ове године, а то је 120. годишњица од рођења архимандрита Кипријана Керна, теолога који је као руски емигрант 1920. г. дошао у Београд, гдје је завршио Правни и Богословски факултет. У Битољу је послије био професор Литургике, Апологетике и Грчког језика све до 1936. године, када прелази у Париз, гдје на Институту Св. Сергија предаје Литургику, Патрологију и Пастирско богословље. Најважнија дјела су му: Антропологија Св.Григорија Паламе, Епиклеза у првим хришћанским Литургијама, Пастирско богословље, Патрологија и др. Упокојио се 1960. г. Данас, на свим факултетима који имају катедру за Пастирско богословље, не само код православних, већ и код римокатолика, дјело овог писца уврштено је у примарну литературу. Истраживања архимандрита Кипријана Керна на теме: Пастирско призвање и настројење, Рукоположење, Идеолошке основе пастирства, Породични живот свештеника, Спољни изглед пастира, Материјална обезбијеђеност свештеника, Душеводитељство – осим сазнајног домена, имају практични значај. Његово дјело поучно је за пастире, свештенослужитеље и богослове. Овим јубилејем стодвадесете годишњице од његовог рођења, схватамо да су сви ти списи и сада популарни – јер се односе и на проблеме нашег времена. Он је опомињао пастире да не запостављају своје усавршавање, да имају високу свијест о свом позиву. Дивио се љепоти свештеничке службе и цијенио поредак у богослужењу. Ово слово завршио бих ријечима Светог Кирила Јерусалимског: Моје је да кажем, твоје да допуниш, а Божије да усаврши! или возгласом: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима нама. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Бесједа протојереја-ставрофора Драгана Ристића, архијерејског намјесника беранског изговорена током свете Литургије коју је, на 28. недјељу по Духовима и празник Материце, 29. децембра 2019, служио у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе У обраћању вјерном народу, началствујући, отац Драган је пренио одлуку Епископског савјета Српске православне Цркве у Црној Гори, који је синоћ засиједао у Подгорици, поводом изгласавања дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести у Скупштини Црне Горе. Он је казао да се вјерници позивају на молитвена сабрања, а да нам једино оружје буде молитва и пост. „Зато вас молим, у 16 часова у манастиру Ђурђеви Ступови, је вечерња служба, послије Молебан Пресветој Богородици, зато искористите ово вријеме, иако је хладно, али гдје је топлота Божја Христова, гдје је топлота и истина Мајке Божје ту је истинска топлота и љубав према човјеку. Немојмо да се молимо за помоћ само кад је тешко, него морамо да смо стално прибрани и на тај начин себи да кажемо на којој смо страни, којим путем ходимо. Увијек будите на страни Христа, на страни Богородице, на страни правде и истине“, поручио је између осталог прота Дараган Ристић, архијерејски намјесник берански. Извор: Радио Светигора
  19. У уводном дијелу емисије отац Драган је тумачио Свето Јеванђеље на 14. недјељу по празнику Педесетнице о свадби Царевог сина и шта у ствари представља свадбено рухо које се помиње у овој јеванђелској причи. Звучни запис емисије Он је потом говорио и о празницима Рођења Пресвете Богородице, кога смо прославили 21. септембра, и Воздвижења Часног Крста кога ћемо прославити 27. септембра. Свештеник Драган Станишић је, одговарајући на питања наших слушалаца, између осталог говорио и о значају паљења свијећа за живе и упокојене. Одговоре и на остала питања која сте поставили у току протекле седмице сазнаћете ако одслушате ову емисију. Извор: Радио Светигора
  20. „Много је званих, али мало изабраних“, порука којом се завршава Свето јеванђеље по Матеју зачало 89, једна је од најпознатијих и најцитиранијих новозаветних мисли. Свадба царевог сина централни је догађај ове приче, која је била тема емисије „Сведочења“. Чему нас све она учи, слушаоцима Радија Источник објаснио је ђакон Драган Станојевић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ у ОШ „Владика Николај Велимировић“. Извор: Радио Источник
  21. На празник Усјековање главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра, у цркви Светог Ђорђа под Горицом служена је Света литургија. У литургијској бесједи протојереј-ставрофор Драган Станишић је указао на актуелност јеванђелске приче о страшном страдању праведника – Претече и Крститеља Господњег Светог Јована, кроз данашње страдање српског народа на Косову и Метохији. Он је поручио да је Свети Јован претеча свих тих наших мученика. „Спомен страшног чина, одсјечена глава Јована Крститеља на тањиру у рукама Иродијаде, а у царском дворцу, око ње, сви пијани. Сами цар Ирод жали Јована, али игра и плес Иродијадине кћерке засјењују све што је поштовао код пророка и каткад слушао. Јован му је говорио да не може имати жену брата својега и Иродијада је била бијесна због тога“, подсјетио је прота Драган. Појаснио је да данашње Јеванђеље цијелу причу обзнањује поводом Иродове недоумице и томе ко је Исус – да није Јован којег је посјекао!? „Кроз ову помисао несрећног цара, пројављује се страх сваког злочинца, кроз све епохе, у свим крајевима, да ће крв проливену на правди Бога платити најстрашнијом цијеном, како се то десило и Ироду и Иродијади.“ Слушајући ову причу, истакао је свештеник Драган, не можемо, а да не споменемо и злочинце који су у новије вријеме из удобних свјетских палата тражили да се у Жутој кући у Албанији сијеку главе Србима и „на тањиру“ доносе органи – како би своја болесна тијела из самртног ропца усправили. „Свети Јован је претеча свих тих наших мученика, који се сада појављују као младенци Христови, за које се џелати се питају: да није то онај чије срце, бубрег, јетру носих и главу му посјекох. Свети Јован Крститељ са својом посјеченом главом нас подсјећа да у овом свијету гдје се све више истичу изопачености, треба неко да каже: Шта то радите, не можете узимати све што хоћете и уништавати! Наша вјера је вјера Јована Крститеља и Црква се не боји да свједочи и брани оно што је Божије, што је Христово“, поручио је на крају пастирског слова протојереј-ставрофор Драган Станишић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 7. септембра у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић на тему: ”Свети Василије Острошки тврђава народа свог”. Извор: Манастир Острог
  23. У 11. недјељу по Духовима, 1. септембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог мученика Андреја Стратилата, саборно и молитвено било је у острошком манастиру. Светом Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је протојереј-ставрофор Драган Станишић подгорички парох, а саслуживао му је бројно свештенство, уз молитвено учешће више стотина вјерника. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Непрекидна колона поклоника и током Божије службе приступала је на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Након читања зачала из Светог Јеванђеља које говори о томе како је један дужник молио господара да му се смилује и он му опростио, а исти он није показао милост према свом другу за много мањи дуг, сабране је бесједећи поучавао о.Драган. – Ова прича нам говори да треба да водимо рачуна да у себи увијек имамо на уму молитву Оче наш коју ова јеванђељска прича тумачи. Имајући ово у себи ако будемо радили онако како се каже у молитви Оче наш, задобићемо Царство Божије, а то је сам Господ Исус Христос који свакоме од нас дарује милост, избавља нас од сваке биједе и опасности, а посебно када се овдје саберемо молитвама Светог Василија – казао је о. Драган. Извор: Манастир Острог
  24. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 14 јула у 19:00 часова предавање је одржао протојереј Драган Пешикан на тему ”Спасење као светотајински живот у Цркви” Извор: Манастир Острог
  25. „Данас у овом нашем поколењу, поготово они који су власт и који треба да воде свој народ правим стазама, хоће да узимају, отимају, чине своје, а не оно што је Божије. Већ смо свједоци тога како је прошло покољење, а већ и ово покољење, упропастило, распродало и покрало све оно што је било заједничко, што било друштвено, државно. Сада оно што је црквено, што је вјековно, хоће опет да претворе у државно. Па шта послије тога има да буде? Само пљачка, отимачина и уништење“, казао је протојереј-ставрофор Драган Станишић, професор Цетињске богословије, осврћући се на намјеру власти да подржави црквену имовину. Отац Драган је ово рекао у бесједи на Литургији коју је служио јуче, 3. јула, на празник Светог Наума Охридског у Цркви Светог Ђорђа под Горицом. Подсјетио је на живот великога подвижника, Светог Наума Охридског и помолио се Господу Богу да наш народ и наше покољење ствагда вјерују у Бога и поштују светитеље, какав је био овај Божији угодник: „Да се ово наше покољење просвети, не лута и не гријеши о Цркву. Нека би Бог дао молитвама Светог Наума да и ми имамо увијек у себи срце које непрекидно куца и воли оно што је узвишено и добро у Христу Господу. Свети Науме Охридски, моли Господа Бога из свога средишта Охрида да и ово средиште свето овдје у овим странама, не буде разорено, и помућено и поремећено, него својим благим духом помози и спаси народ свој“, поручио је протојереј-ставрофор Драган Станишић, парох подгорички. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...