Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дом'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 27 results

  1. "У Крипти Храма Светог Саве у Београду, 24. јуна, одржано је представљање дела руског свештеника, оца Андреја Ткачова. Његова дела која би се можда најваљаније могла сврстати у област пастирског богословља издала је у десет томова издавачка кућа Бернар. Крипта је врвела од људи. Тешко је призвати у сећање неки догађај ове врсте који је окупио толико света. Промоцији су присуствовали и епископ далматински Никодим, епископ ремезијански Стефан, игуман Иларион из манастира Драганац, ректор Богословије у Сремским Карловцима протојереј Јован Милановић и многобројни свештеници и монаси Српске православне цркве." На једну страну о. Андреј и његове књиге. Све је то лепо и похвално. Али оно што боде очи, то је да се храм у крипти (посвећен св. цару Лазару) константно користи и као ДОМ КУЛТУРЕ: ту се одржавају промоције књига, изложбе фотографија и уметничких дела, пројекције филмова, разноразни културно-уметнички садржаји. На пример: https://hramsvetogsave.rs/Aktuelno/Otvorena-izlozhba-slika-inspirisana-Kosovom-OD-OGNJISHTA-DO-NOVOG-SVITANJA https://hramsvetogsave.rs/Aktuelno/Promocija-knjige-Kad-govori-mrtav-kralj https://hramsvetogsave.rs/Aktuelno/VASKRSHNJI-KONCERT-nesvakidashnja-proslava-najradosnijeg-hrishcanskog-praznika Ово је само примера ради. А тога има колико год хоћете. И не само у крипти храма Светог Саве, неги и у неким другим храмовима СПЦ. У Русији се дешавају исте ове, па и горе ствари. У многим храмовима тамо се приређују и концерти озбиљне музике, дечје приредбе, разни скечеви, чак и акробатске тачке! Усред храма! А за Ускрс су у неком храму посадили столове и столице и направили закуску! Људи седе у цркви и ручају! Шта је поента у томе да се у храму све ово ради? Да ли се то икада раније дешавало – да храмови буду домови културе и ресторани!? Зашто? Не може то да се ради у сали парохијског дома или у другом небогослужбеном простору? Можете ли, с друге стране, да замислите нпр. у сали где заседа скупштина (не у скупштинском холу) да се одржи нешто од овога горе - изложба или концерт или промоција књиге? Или у згради Врховног суда? А у храму, који је Небо на земљи - то може?
  2. У суботу 6. јула 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Свету мученицу Агрипину и спомен иконе Пресвете Богородице Владимирске, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом цару Константину и царици Јелени у селу Влашка. Нашем Архијереју саслуживали су: јеромонах Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј Александар Марковић и ђакони Небојша Поповић и Урош Костић. Литургијско сабрање увеличали су појањем “Српски православни појци” из Београда. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Своју Богонадахнуту беседу Епископ Јован је посветио тумачењу јеванђељског одломка о слушању и извршавању Речи Господње и упоређивањем Богу послушног човека са мудрим који дом свој сагради на чврстим темељима. Епископ је подсетио да Бог својом моћном и силном Речју све ствара и чини. Личност која нема темеља нестаје када и он нестане са земље. Са друге стране, сваки који чини Богоугодна дела остаје запамћен и после свог живота, јер ће дела остати да живе и сећају на њега. “Ми морамо живети и хранити се Речју Господњом. Јеванђеља нам је остављено не да бисмо га само помињали и истраживали, већ превасходно да бисмо Јеванђељем живели. Човек је са својом Боголиком душом позван да узраста, а узрастање је могуће једино када човек своје биће гради на једином чврстом темељу, на истини која је само једна, на Христу! Када дође до човековог пада услед гордости и лажи, лажи у које сам себе убеди да су темељи, тај пад је велики. Нема изграђивања без слушања и извршавања Речи Божије”, подучио је Епископ Јован. “Када човек реши, браћо и сестре, да гради кућу, он прво копа и утврђује темеље. И, што има намеру да већу кућу прави, он све дубље и јаче темеље гради да би се кућа могла одржати када је подигне јер, ако не буду темељи добри узалуд је цела грађевина за коју ће се он трудити. Тако бива у обичном животу а тако је и у духовном животу. Највећа грађевина коју човек гради у своме животу јесте дом душе његове, јесте спасење душе. Пошто је то толико значајно дело и за Бога и за човека, потребни су добри темељи да се поставе тој грађевини. И Бог је са своје стране, заиста, учинио све да та грађевина буде и складна и чврста и вечита, да је ништа не може ни порушити ни поткопати. Јер рекао је Господ: “Сваки онај који гради кућу на камену он је мудар човек”, јер, када дуну ветрови и наиђу воде и ударе кише та кућа опстаје јер је на камену утврђена, а ако се зида кућа на песку, то јест без добрих темеља, онда, када дуну ветрови, надођу воде та кућа бива поткопана и сруши се. Тако је Господ то објашњавао. Пошто је дело спасења душе наше најважније дело у нашем животу и Света Црква нам помаже и брине о томе и цело Небо ради на тој грађевини нашој, онда смо и ми дужни, браћо и сестре, да се потрудимо и да поставимо добре темеље.”, истакао је наш Владика. Након Свете Литургије заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је надлежни парох протојереј Бранислав Јеремић припремио. У наставку дана Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обишао је, у пратњи настојатеља манастира Павловац монаха Гаврила (Гардаша) и председника Градске општине Младеновац господина Владана Глишића, земљане радове који претходе изградњи темеља новог конака поменутог манастира и дао упутства за наставак радова. Након манастира Павловац наш Владика је посетио храм Светих апостола Петра и Павла у селу Јагњилу и обишао радове на изградњи монашког дома. Надлежни парох јереј Бојан Вићовац упознао је Епископа Јована са наставком радова на конаку, али и плановима у вези са обновом ове древне цркве. Извор: Епархија шумадијска
  3. У други четвртак по Духовима, 27. јуна 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Грошници. Владики Јовану саслуживали су: архијерејски намесник лепенички протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић, протојереј Владимир Ћировић, презвитери Дејан Марковић и Стефан Дамјановић, као и протођакони Иван Гашић и Мирослав Василијевић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Литургију су својим појањем улепшали пароси грошнички: старешина храма Св. апостола Петра и Павла протојереј Душан Илић и јереј Ненад Милојевић, под водством протојереја Драгослав Милована. Чтецирали су студент теологије Никола Љубисављевић, ученик осмог разреда основне школе Милош Ћировић и ђак генерације крагујевачке Богословије “Светог Јована Златоустa” Лазар Марјановић. Владика Јован је у својој беседи вернима рекао: “Све што је Бог створио је добро. Чак и треперење лишћа на гранама подсећа човека да и његова душа треба да трепери и да се диви свему што је Бог створио. Време је Бог створио да бисмо га употребили на своје спасење. У прилог томе говори апостол Павле: “Ево дана спасења”. Не губимо наду и не трошимо ниједан дан, а да не мислимо о свом спасењу. Ако смо икона Христова, онда нам је спасење важно и задобијамо га уз помоћ вере, која нас освећује. Поучимо се примером Закхеја, који се као низак човек попео на дрво не би ли видео Христа. Зато и ми треба да га тражимо са жељом, најпре у нашем срцу. Ако га не нађемо у нашем срцу, нећемо га наћи ни на Небу. Бога можемо видети свакога дана и можемо га видети само ако имамо духовног вида. Духовни вид имамо када имамо чисто срце. Када пожелимо да видимо Христа, Он ће доћи у наше срце, у дом наше душе и рећи ће нам као Закхеју: “Сиђи, јер данас дође дан спасења дому твоме”, поучио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  4. Реалност у Хрватској. Знам ја да је тако, ал ово качим овде само због нас, тј наших којима је све то случајно, изоловани инцидент.... Не нажалост није. Хрватска је дубоко инфицирана усташким злом којим трује и своју децу. Исто толико се покрива лицемерним изјавама после сваког оваквог "изолованог случајног инцидента". Не знам шта је црње, ово тровање сопствене деце од стране усташа или став многих Срба "па ја сам се много лепо провео тамо".
  5. Дом Кола српских сестара у Неготину обновљен је након скоро век постојања донацијом организације „Наши Срби“ из Чикага. У суботу 22. јуна 2019. године Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион освештао је просторије обновљеног Дома Кола српских сестара у Неготину. Саслуживали су архимандрит Козма игуман манастира Буково, протојереј-ставрофор Радивоје Панић свештеник храма Светог Саве у Београду, неготински свештеници протојереј-ставрофор Ранко Јовић, протојереј Милан Радовић, јереј Марко Пајчин, ђакон Урош Памучар секретар ЕУО и јерођакон Илија (Јовановић). Почасни гост била је председница хуманитарне организације „Наши Срби“ из Чикага г. Кети Фенслоу, која се бави хуманитарним радом дуги низ година и учествује у многим акцијама широм Србије, а посебно на Косову и Метохији. Она је дошла са својим блиским сарадницима г.Миром и г.Зораном Гушићем и американком г. Лином Свилар. У Неготин су стигли са оцем Радивојем Панићем управо након посете Косовским енклавама. Поред многобројних гостију, свечаности су присуствовали г. Владимир Величковић, председник општине Неготин и његови сарадници Мерлина Селенић, заменица председника општине и Татјана Панић, члан општинског већа. Владика је у свом обраћању изразио захвалност свим чланицама Кола и председници Александри Петровић, које су и у тешким временима смогле снаге да организују бројне хуманитарне акције протеклих година, иако нису имале своје просторије. Посебну захвалност упутио је г. Кети Фенслоу и њеном тиму хуманитараца, без чије помоћи Дом Кола не би био обновљен. Захвалио је и представницима локалне самоуправе, који су примерено својим могућностима помагали рад овог хуманитарног удружења. Благословио је даљи успешан рад и пожелео да се Колу придружи још више нових чланица како би се предвиђене активности успешно оствариле у будућем периоду. Председница Кола г. Александра Петровић уручила је захвалнице донаторима и пријатељима који су помагали рад чланица Кола и захвалила свима који су својим доласком увеличали данашњу прославу. У просторијама Дома уприличена је изложба фотографија, која је подсетник како је текао пут реновирања зграде Дома у протеклом периоду до данас. Приређен је и концерт поводом данашње прославе који су извели хор Саборног храма Свете Тројице, дечији хорови „Вивак“ и „Класје“. Чланице Кола верују да ће Дом Кола српских сестара постати истински дом за све оне којима је помоћ потребна. Извор: Епархија тимочка
  6. Дана 9. јуна по новом, а 27. маја по старом календару 2019. године, а на празник Св. свештеномученика Терапонта, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован освештао је храм Ваведења Пресвете Богородице у Главинцима. Your browser does not support the HTML5 audio tag. На освећењу храма, Владика је положио у Часни престо мошти Св. Кнеза Лазара Косовског. Саслуживали су: архимандрит Евтимије, игуман јошанички, протојереј-ставрофор Радосав Станковић, пензионисани парох јагодински, Александар Гајић протојереј, Миломир Тодоровић, протојереј, Срђан Кандић протојереј, протођакон Иван Гашић, протођакон Нинослав Дирак и ђакон Далибор Нићифоровић. Лепоти богослужења допринели су чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. По завршетку свете Литургије, Владика је уз пуно љубави и радости према верном народу, одржао пригоду беседу. “Данас смо осветили овај ваш мали храм, мали по простору, по квадратури, али за Духа Светога и Бога у Тројици, нема ни малог ни великог храма, већ је битно да се граде из љубави према Богу, и у спомен свих светих. Ми храмове подижемо и за оне који су живели пре нас, они се данас радују што овде постоји храм Божји, Дом Божји”. Владика је у наставку беседе додао: “Добро се сећам када сте ме ваш свештеник Срђан и ви позвали да по први пут дођем овде, где сте ми казали да постоји место где су се ваши преци молили Богу, и заиста осетио сам молитве ваших предака. Никад нећу заборавити радост ваших лица, када сте се обрадовали што ћете имати овај храм. Ставите у срца ваша овај храм и долазите у њега, да учествујете у богослужењу, да се радују ваши преци на небу што нисте изневерили њихову веру. Кажите Богу шта вас тишти, Бог је свуда присутан, а поготово у храму”. Владика је упутио захвалност свима који су допринели изградњи овог храма, и тим поводом одликовао архијерејском граматом признања господина Зорана Глигоријевића, а архијерејске захвалнице добили су и господин Мирољуб Милић, господин Животије Благојевић, господин Живорад Благојевић. Такође, постхумно, архијерејска захвалница је и додељена Милораду Лукићу. Достојанством протојереја Владика је произвео старешину храма Срђана Кандића, који је својим залагањем, а уз неизмерну помоћ верног народа изградио овај храм. Извор: Епархија шумадијска
  7. Митрополит запорошки и мелитопољски Лука упутио је жалостиво писмо бившем митрополиту Винице Симеону Шостачком, који се удаљио од Цркве Христове кад је присуствовао саблажњивом „сабору уједињења“ 15. децембра 2018. и придружио се расколничком телу. Подсећајући на јеванђељкој причи о блудном сину, Митрополит позива заблуделог архијереја да дође себи и врати се у очев дом. Он, између осталог, пише: „Отац Вас стално чека у дому Цркве Христове. Отац Вас стално чека – предстојатељ канонске Украјинске Православне Цркве – Његово Блаженство митрополит Онуфрије, који и на видан начин пројављује љубав и опроштај Небеског Оца. Слуге дома такође стално чекају Ваш повратак, повратак Ваших саслужитеља, спремни да Вас дочекају са угојеним телетом у изобиљу Вашег родног дома. Нико се неће понашати као старији брат у јеванђељској причи који је био уверен да је био исправан и није био спреман да види свога брата у грешнику који се повратио. Сви ми, житељи нашег заједничког дома, надамо се да ћете се вратити у великодушну пунину Господа „који испуњава све у свему“ (Еф, 1:23), да заједнички проповедамо спасоносно дело епископског „назидања Тела Христовог“ (Еф. 4:12)“. Па кад је и напустио Цркву, Симеон Шостачки тражио је судом да се врати за епархијског архијереја Виницке епархије и да се спречи постављење новога архијереја, мада је Апелациони суд у Виници почетком фебруара донео пресуду на ползу Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  8. Гост Радија Светигоре била је преводилац Светлана Луганска из Москве, аутор књиге “Људи српске цркве“ која је 2017. године постала бестселер у Русији, а од ове године имамо и српско издање овог дјела које носи назив “Духовни огањ Српске цркве“. Звучни запис разговора Светлана је рођена у Подољску, у Подмосковљу. Завршила англистику на престоничком Филолошком факултету, потом и Светотихоновски богословски институт (данас универзитет). Први српски аутор којег је превела био је митрополит Амфилохије и тај пут, боготражитељски, траје до данас. Скоро четврт века. Године 2008. одликована је Орденом Светом Саве. Што се планова тиче, Светлана планира да преведе филм који је у Русији снимљен о нашем Митрополиту Амфилохију. Извор: Радио Светигора
  9. У сусрет највећем хришћанском празнику Божићу и Новој години, Спутњик је посјетио манастир Дајбабе крај Подгорице, једно од највећих православних светилишта у Црној Гори, а јереј Златко Васић открио нам је неке појединости из живота светог старца Симеона, чудотворца и великог угодника Божијег, по којем је ово мјесто надалеко познато. Јереја Златка затекли смо у порти манастирске цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице, који на почетку разговора за наш портал открива да је свети старац Симеон ову цркву волио да зове „подземни дом Царице небеске“. „Подземни дом“ — зато што је црква у суштини пећина под земљом у облику крста, а „Царице небеске“ — зато што је црква, односно, сам манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице. Почињући бесједу о необичној историји манастира Дајбабе, за нашег саговорника нема дилеме да је он „настао правим чудом Божијим“. „Један дјечак је 1890. године овдје чувао овце. Звао се Петко Ивезић, и био је из села Дајбабе, по коме и манастир носи назив. Док је чувао овце, јавио му се светитељ, сав у злату, и рекао му да помјери стадо оваца јер је то свето мјесто и да ту сагради цркву. Дјечак је казао да је сироче и да нема ни оца ни мајке и да није у могућности да направи цркву“, прича отац Златко. Према ријечима овог свештеника, светитељ након тога позива пастира да му „нешто покаже“, уводи га у једну пећину на Дајбабској гори, показујући му „своје мошти, шест звона, нешто богослужбених књига и тамјан“, да би му на крају открио како је и сам ту доспио. „Тај светитељ је био ученик Светог Саве и епископ на овом простору. Када се упокојио, његове мошти су се налазиле на југу Црне Горе. Међутим у 16. вијеку Турци су напали то подручје, после чега вјерни народ узима мошти као своју највећу драгоцјеност, и одлучује да их сакрију и похране у једну пећину на Дајбабској гори.“ „За светитеља се сматра да је то био Свети Иларион, први епископ ког је Свети Сава поставио на овом подручју. Тај дјечак Петко Ивезић је дуго година силазио у ту пећину, и по ријечима старијих мјештана, износио тамјан и богослужбене књиге из пећине“, прича отац Васић. Оно у шта се током кратког боравка могао увјерити и новинар Спутњика јесте да се чуда, иако нису видљива, код истинских вјерника који посјећују ову светињу свакодневно дешавају, па осим ходочасника и знатижељних туриста, манастир данас често посјећују особе са различитим душевним и тјелесним тегобама. Такође, у питању су људи из свих крајева свијета, од Аустралије, Канаде, Америке, Новог Зеланда и Русије… како православни, тако и они који то нису… Посебан доживљај и фасцинацију код посјетилаца буди необична љепота и мир подземне цркве чија се врата налазе у порти манастира, а начињена су тако да без напора само дјеца могу ући у цркву, док се одрасла особа мора сагнути како би то учинила. Унутрашњост цркве чији су зидови заправо стијене ствара уникатан амбијент, па ја најчешћи коментар посјетилаца да — „Овако нешто нисам никада видио у животу!“. Велика благодет која се осјећа унутар цркве, према ријечима Васића, потиче и од чињенице да је иконе унутар цркве Свети старац Симеон лично осликао. „Овдје, цијелу цркву је осликао Свети Симеон Дајбабски, иако по ријечима неких конзерватора, он је почетком 20. вијека нацртао ликове, а касније их је дорадио јер се бавио умносрдачном молитвом, додајући светитељима крупне очи и широк нос, што је карактеристика људи који се баве том врстом молитве“, појашњава Васић. Враћајући се на историјат манастира, наш саговорник каже да у причу дјечака Петра нико у Црној Гори није вјеровао, док није дошла до манастира Острог. „У манастиру Острог у том периоду био је јеромонах Симеон Поповић, један од најобразованијих људи тога времена. Био је завршио духовну академију у Кијеву, а касније одлази на Сорбону у Париз, и Швајцарску, гдје изучава филозофију. Међутим, дух запада и моде га не привлачи, и он се враћа у Кијевско-печерску лавру и тамо се монаши 1887. године, да би се те исте године вратио у Црну Гору“, каже Весић. По благослову краља Николе, јеромонах Симеон првобитно одлази у манастир Врањина на Скадарском језеру, али како му услови тамо нису одговарали, убрзо одлази у манастир Острог, гдје ће провести наредних девет година, док ће остатак свог овоземаљског живота провести у манастиру Дајбабе. „Када је чуо за причу дјечака Ивезића, он овдје долази у љето 1896. године, и почиње да копа на мјесту гдје му је јављено да је та огромна светиња“, наставља отац Златко. „Када је дошао овдје, Симеон је направио једну колибу од штица и цијеле ноће се молио Богу. Ујутру пред зору јавили су му се анђели Божији и рекли: ’То што тражиш, то је ту гдје је оно црно камење‘. Он почиње да минира и да копа, али јавио му се онај светитељ који се јавио и дјечаку и рекао му да не минира јер ће оштетити унутрашњост пећине“, приповиједа наш саговорник. Јеромонах Симеон ће, према његовим ријечима, након тога „наставити да копа, и тако копајући направити пећину под земљом и цркву у облику крста“. Данас се у пећинском манастиру, поред ковчега с моштима светог старца, налази и читав низ икона, а пада у очи плаштаница из 18-19. вијека, која је, како с поносом истиче наш саговорник, била власништво руске царске породице Романов, а свети старац ју је добио на рукоположењу у Кијевско-печерској лаври од свог духовника монаха Николаја и од ње се није раздвајао цијели свој живот. Прва литургија у цркви је служена 4. јануара 1897. године, а свети старац Симеон ће остати овдје да се подвизава наредних 45 година, у посту и молитви. Отац Златко подсјећа на ријечи митрополита Амфилохија да је свети старац Симеон један од највећих подвижника 20. вијека, „ако не и највећи“, те да је својим подвижничким животом „задобио много дарова од Господа“. „Један од тих дарова је и дар прозорљивости. Значи, могао је да види душу човјека и све његове гријехе, прошле и будуће догађаје. Пошто је тим духовним очима видио и братоубилачки рат и велико страдање на овом простору, јеромонах Симеон се молио Господу да се упокоји прије него што тај рат и то страдање почне. Господ га је тога удостојио, и 1. априла 1941. године Свети старац Симеон је предао душу Господу, а пет дана након тога почео је Други свјетски, уједно и братоубилачки рат на овом простору“. Мошти Светог старца Симеона Дајбабског извађене су из земље 1996. године на педесетпетогодишњицу од упокојења, а канонизован је у ред светитеља 2010. године заједно са авом Јустином Ћелијским. Сусрет светог старца Симеона и Јустина Ћелијског Један од занимљивих догађаја, према ријечима нашег домаћина јереја Васића, збио се 1937. године када је ава (отац) Јустин дошао у манастир Дајбабе како би од Светог старца Симеона затражио благослов. „Ава Јустин је био предложен за епископа у Моравској, и он је хтио да провјери да ли је то воља Божија. У том периоду, Свети старац Симеон је у црквеним круговима важио за човјека као из првих вјекова хришћанства, за светог човјека иако је био жив. Ава Јустин дође овдје 1937. и када га је угледао Свети старац Симеон, почео је да набраја гријехе аве Јустина у трећем лицу“, каже Васић. Отац Јустин је након тог сусрета, према његовим ријечима, написао „нешто најљепше што је ико икада написао о Светом старцу Симеону Дајбабском чудотворцу“: „Убројао га је у четири стуба православља у Црној Гори иако је он био жив, а остала три стуба су били Свети Петар Цетињски, Свети Стефан Пиперски, и Свети Василије Острошки. Ава Јустин је још написао да га је обасјала лучезарна светлост када је угледао Светог старца Симеона“, прича Васић. Он такође додаје да је повезаност аве Јустина и Светог старца Симеона вишеструка: „И један и други били предложени за епископа, али су одбили, и један и другу су се презивали Поповић, а такође, и један и други су били архимандрити и заједно су 2010. године канонизовани“, појашњава Васић. Сусрет Светог старца са краљем Александром Карађорђевићем и Николајем Велимировићем Док обилазимо манастир и његове светиње, отац Златко нам прича и анегдоту о догађају који се збио 1925. године када је Подгорицу посјетио краљ Александар Карађорђевић у пратњи Николаја Велимировића. Том су од тадашњег митрополита и будућег српског патријарха Гаврила Дожића затражили да упознају најдуховнију особу на овом простору. „Тадашњи митрополит Дожић је рекао да то није неки проблем, и да се на само пет километара од Подгорице налази светитељ, човјек који је као из првих вјекова хришћанства. То је заинтригирало краља, и он је тражио да доведу старца Симеона.“ Према ријечима Васића, осим што се тада упознао са краљем, Свети старац Симеон се сусрео и са Николајем Велимировићем, са којим ће дуго година остати у духовној преписци. На том догађају, краљ Александар је преподобног старца Симеона одликовао орденом Светог Саве. На крају разговора за Спутњик, јереј Васић нам је испричао да се у манастиру Дајбабе налазе још једне мошти, а ријеч је о проти Душану Радовићу. „Душан Радовић је био дугогодишњи настојатељ манастира Дајбабе. Његове мошти су овдје у порти манастира, а занимљива је прича да је Душан Радовић био врлински свештеник. Међутим, имао је један порок. Пушио је цигарете, и то преко шездесет година“, каже наш саговорник. Према његовим ријечима, „свети Василије Острошки се јавио једном човјеку у Црној Гори и рекао му да пође код проте Душана, и да му каже да остави цигарете како би у царство небеско“. „Дође тај човјек код њега кући, каже зашто је дошао и шта му је Свети Василије поручио. Уз много негодовања стари прота остави цигарете, и то тако што је на наткасни свога дома оставио цигарете и рекао: ’Душане, или ти или цигарете!‘“. „Три мјесеца након тога прота Душан Радовић се упокојио, и био је сахрањен на градском гробљу у Подгорици. Девет година касније, умре његова снаха, и људи који су отварали гробнице нађу цијело нетрулежно тијело старога проте, као да је тог дана стављен у гробницу. По благослову митрополита Амфилохија, његове мошти се налазе овдје, у порти манастира“, закључује Васић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Ноћ када су католички верници прослављали Божић, у Осијеку је обијен парохијски дом за време када је свештеник Александар Ђурановић са својом породицом био на путу. Непознати починилац, или више њих, обили су врата и прозоре и испретурали ствари у потрази за нечим вредним што би могли украсти. Како је саопштила Епархија осечкопољска и барањска, овом приликом није нанесена већа материјална штета јер се у кући нису налазиле никакве драгоцености. – Међутим, штета која је настала на психолошком нивоу је ненадокнадива. На месту провале живи свештеник са својом супругом и четворо деце, тако да се после ове провале тешко могу осећати безбедним и спокојним у своме дому. Искрено се надамо да ће државне службе безбедности учинити све у својој моћи да пронађу провалнике, као и то да спрече даља недела насиља која се врше над нашим светим објектима и над нашим благочестивим православним народом – наводи се на званичној страници епархије. У кратком разговору за наш портал, архијерејски намесник осјечки, протојереј Александар Ђурановић потврдио нам је да је провалу одмах пријавио полицији која је о свему обавештена. – Одмах ујутро је дошла полиција и направила извештај. Једна врата су разваљена, док су друга врата покушали да развале, али нису успели. Разбијен је један прозор и ствари су испретуране и то је једина штета. На сву срећу парохијски дом је осигуран па ће осигурање покрити насталу штету. Ово је први пут да се овако нешто десило до када сам ја у Осијеку, али знам да је пре тога било напада и на саму цркву и на црквене објекте – каже свештеник Ђурановић. На званичном сајту полицијске управе Осјечко-барањске нема вести о овој провали, а да напади на верске објекте нису изузети ни у време празника потврђује и вест да је у вечерњим сатима 24. децембра непознати починилац провалио и у просторије жупне канцеларије на подручју Чепина и том приликом украо накит, новац и разне друге предмете начинивши материјалну штету од више стотина куна. линк
  11. Ноћ када су католички верници прослављали Божић, у Осијеку је обијен парохијски дом за време када је свештеник Александар Ђурановић са својом породицом био на путу. Непознати починилац, или више њих, обили су врата и прозоре и испретурали ствари у потрази за нечим вредним што би могли украсти. Како је саопштила Епархија осечкопољска и барањска, овом приликом није нанесена већа материјална штета јер се у кући нису налазиле никакве драгоцености. – Међутим, штета која је настала на психолошком нивоу је ненадокнадива. На месту провале живи свештеник са својом супругом и четворо деце, тако да се после ове провале тешко могу осећати безбедним и спокојним у своме дому. Искрено се надамо да ће државне службе безбедности учинити све у својој моћи да пронађу провалнике, као и то да спрече даља недела насиља која се врше над нашим светим објектима и над нашим благочестивим православним народом – наводи се на званичној страници епархије. У кратком разговору за наш портал, архијерејски намесник осјечки, протојереј Александар Ђурановић потврдио нам је да је провалу одмах пријавио полицији која је о свему обавештена. – Одмах ујутро је дошла полиција и направила извештај. Једна врата су разваљена, док су друга врата покушали да развале, али нису успели. Разбијен је један прозор и ствари су испретуране и то је једина штета. На сву срећу парохијски дом је осигуран па ће осигурање покрити насталу штету. Ово је први пут да се овако нешто десило до када сам ја у Осијеку, али знам да је пре тога било напада и на саму цркву и на црквене објекте – каже свештеник Ђурановић. На званичном сајту полицијске управе Осјечко-барањске нема вести о овој провали, а да напади на верске објекте нису изузети ни у време празника потврђује и вест да је у вечерњим сатима 24. децембра непознати починилац провалио и у просторије жупне канцеларије на подручју Чепина и том приликом украо накит, новац и разне друге предмете начинивши материјалну штету од више стотина куна. линк View full Странице
  12. Велика је благодат и промисао Божији што овај храм, поред свих својих недаћа у овом времену и овако лошем стању прославља данас свога заштитника Светог Великомученика Георгија. Муке које је Свети Георгије за веру носио, а тако исто и овај храм, сведочи једну крстоносну историју коју је имао кроз све своје трајање и постојање на овим просторима, наглашава Владика. У петак, дана 16. новембра 2018. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Обновљења храма Светог великомученика Георгија у Лиди, где су му и положене Свете мошти, Епископ Херувим је принео бескрвну жртву у храму који је посвећен овом догађају у Опатовцу. Архијереју су саслуживали: протојереји Миладин Спасојевић, свештеник из Сотина и Љубенко Јовић из Бршадина. После заамвоне молитве су освећена славска обележја, које је приредио овогодишњи кум г. Милош Ганић, а кумства се за следећу годину примио г. Гојко Ганић. По литургијском отпусту Епископ се обратио сабрању: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни Оци, драги народе Божији, нек је данас Богом благословен дан и крсна слава овог нашега храма овде у Опатовцу, који је посвећен Светом Великомученику и Победоносцу Георгију. Велика је благодат и промисао Божији што овај храм, поред свих својих недаћа у овом времену и овако лошем стању прославља данас свога заштитника Светог Великомученика Георгија. Муке које је Свети Георгије за веру носио, а тако исто и овај храм, сведочи једну крстоносну историју коју је имао кроз све своје трајање и постојање на овим просторима. Нажалост, данас се он налази у јако лошем стању, али свакако богатством које је овај храм носио са собом и иконостасом који нажалост не може бити враћен у овај храм, сведочи о духовној историји овога места, о људима који су живели овде, који живе и данас и проносе управо веру и благочестивост тих људи који су га градили и украшавали, али нажалост ток времена и све историјске околности учиниле су да данас изгледа доста другачије од оне лепоте коју је имао. -Међутим, драга браћо и сестре, и поред овога што видимо, храм Божији је свако место где се служи служба Божија и он је испуњен благодаћу Духа Светога. Без обзира на све, он носи ту дубину храма Божијега, коју и ми као народ треба да носимо у срцима својим. Да долазимо и посећујемо своје цркве, и ми као свештеници да служимо у њима, да проповедамо реч Јеванђеља, и да пропведамо тога Васкрслога Христа Страдалнога, који је ради нас, ради нашега спасења претрпео страшна страдања и страшне муке. И овај храм, управо у тој нади, на Страдање и Васкрсење, верујемо дубоко у срцу своме да ће доживети обнову, а онда ће Боже здравља, кад почнемо доживети своје Васкрсење и пуни сјај који је имао током целе своје историје на овим нашим просторима, проносећи Крст Страдања и Васкрсења, као основне елементе сваког Хришћанског живота. -Нека би Господ дао ова наша заједница у Опатовцу остане и опстане у овом тешком времену, јер ниједно време у којем је наш народ живео није било лако, као и ово, али ми морамо да једни другима носимо бреме и јарам, да једни са другима имамо добре односе и једино у тој заједници мира и љубави можемо да опстанемо и да се сачувамо у овоме времену, које свакако са собом носи тежину коју ми можда очима не можемо видети, али у духовном смислу свакако је велика тежина, јер нас све животне околности увек одвајају од оних основних вредности а то су вредности Цркве, вредности Јеванђеља, и вредности које проповеда наше Свето Православље. Нека би Господ дао да ви останете овде и опстанете, а Црква Божија вас сигурно неће заборавити, она је ту увек са вама и уз вас, она је утеха која ће непрестано крепити душе ваше, и бити вам на помоћи. Живели, нека сте благословени од сада и кроз сву вечност. Амин! Трпеза љубави су уприличили кумови данашње славе у своме породичном дому у Опатовцу. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  13. Свет и целокупна творевина на челу са свештеником твари, човеком, створени су да постану Црква. Бог Отац нас може препзнати као своје и дати нам вечни живот једино ако смо део Тела Христовог, односно Цркве. У том контексту, 1. септембра 2018. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог мученика Андреја Стратилата, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим благоизволео је осветити и троносати средњевековну цркву Рођења Пресвете Богородице у Копривни, најстарију на просторима Епархије осечкопољске и барањске. По доласку Епископа уследио је трократни опход око цркве са моштима Светог кнеза Лазара, које су положене у Часну Трпезу, на којој ће се узносити служба Богу. У наставку је служена Божанствена Евхаристија, након које је освећен Часни крст у порти храма. На литургијске возгласе и прозбе одговарао је Камерни хор под диригентском палицом г. Слободана Јелића. Архијереју су саслуживали: протојереји – ставрофори Михајло Маријанац, парох у пензији и Добривоје Филиповић из Маркушице, протојереј Александар Ђурановић из Осијека, протосинђел Пајсије (Епархија сремска) и ђакони Бранимир Михајловић из Маркушице и Предраг Јелић из Даља. По литургијском отпусту Владика се обратио сабрању: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, часни оци, поштовани представници политичког и друштвеног живота, желим на првом месту да заблагодарим Господу, да узвикнем: Благословен јеси Боже, благословен јеси народе Божији! Велики је данас благослов бити у овоме најстаријем храму и цркви Божијој у нашој Епархији, која је проживела једну тешку историју, али ево, Богу хвала, она је данас овим освећењем доживела пуноћу, доживела је да буде обновљена и да се поново народ Божији сабира у њој на Светој Евхаристији. Управо благослов Пресветога Духа нас је сабрао данас овде и довео до овога Светога места, до ове Свете цркве, да принесемо бескрвну жртву од свих и за све. Велика је љубав Божија која се данас излила овде, јер овај храм је био срушен, разорен, али милошћу Божијом и добротом свих људи који су помогли да се обнови, он је данас заблистао светлошћу којом треба да зрачи и светли сваки Свети храм. Храм је дом Божији, дом молитве и место нашега преображења. Једино у храму Божијем можемо стећи преображај душе, можемо се сусрести са Богом и то на најлепши и најбољи начин, онако како су нам то оставили наши Свети преци у наслеђе. Кад год су зидали, градили и обнављали Свете храмове, они су знали да се једино у храму Божијем може остварити најприснији однос човека са Богом. То је тај личносни однос, који ми треба да градимо са самим Богом, али и пре свега једни са другима. То је живи однос, однос који нас треба изграђивати у љубави, који нам треба подарити печат страдања и печат Васкрсења, јер једино страдањем ми знамо да смо на том уском путу Христовом, путу који води у Царство Божије. Управо се у храму Божијем остварује пуноћа Царства Божијега, овде на Светој Литургији. Она је заправо пуноћа нашег односа са Богом, нашег односа са ближњима. -Бог нам оставља две највеће Божије заповести, прво да љубимо Бога, а онда да љубимо једни друге. Ако будемо имали љубави међу собом, ако будемо носили бреме једни другима, онда ћемо знати да смо народ Божији, да смо народ који ходи путевима Светог Саве, Арсенија Чарнојевића и осталих наших дивних предака, који су нам сведочили живога Христа. На њих треба да се угледамо, да они буду огледала ка Царству Божијем. Њихов живот је увек био у складу са Јеванђељем, са свим добротама које Бог даје својим угодницима, и ми треба, драга браћо и сестре, да творимо и чинимо тако у овоме свету. Да носимо јарам једни другима, јер бреме је Христово лагано уколико једни другима помажемо. Управо је изградња и обнова храмова плод делатне љубави Божије, где се сви уграђујемо, свако даје свој прилог, свако је дао своју лепту и постао део Светога храма, да би данас могли бити овде сабрани, да би принели жртву Богу. Уколико смо сложни и имамо љубави једни према другима, познаће нас Бог у Царству своме. Никако се другачије не можемо спасити сем изграђивањем љубави према другима, јер је то предуслов и љубави према Богу. Једино на тај начин можемо имати благослов Божији и носити тај благи јарам који нам је свима дат у овоземаљскоме животу. Овај свет нас води једном другом философијом живота која нас удаљава од Бога, али Црква је увек ту да нас враћа, подсећа, исправља, и усмери на прави пут. -Данас се излила милост Божија на овом месту где смо принели жртву Богу и обновио се овај средњовековни Свети храм, који као најстарији у нашој Епархији сведочи Свету светлост Јеванђеља. Он је крајем 14. века овде сазидан муком и знојем наших предака, да би сведочио свету вечнога Христа који нас увек сабира, свакога часа, свакога дана, сваке недеље. Кад год смо овде Он нас позива да обновимо заједницу са Њим, са живим и делатним Христом. Тако треба да живимо, томе нас учи наша Света Црква. -Радујем се данас што сам овде, у овоме Светоме храму, у овој заједници, што се овај храм успео обновити благодаћу и залагањем Министарства културе Републике Хрватске, залагњем целокупне Општине Шодоловци на челу са начелником г. Милетом Злокапом, Управе за верске заједнице Републике Србије, који су помогли да се Свети храм заврши и заблиста у овоме сјају, а свакако и свима вама, народе Божији, децо Божија, јер сте долазили, помагали, одвајали од својих уста и давали колико је ко могао овоме Светоме храму. -Пресвета Богородица, која је увек чувала и штитила овај Свети храм, нека га чува и штити и од сада и кроз сву вечност. Амин! Целокупни догађај је изазвао и велико интересовање код представника политичког и друштвеног живота како из Републике Хрватске, тако и из Републике Србије. Тако да су свечаности, између осталих, присуствовали: г – ђа Драгана Јецков,народни посланик у Сабору Р. Хрватске, г. Мирољуб Радосављевић Ригец из Министарства правде Републике Србије – Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама, председник Заједничког Већа Општина г. Срђан Јеремић, конзул Републике Србије у Вуковару г – ђа Људмила Остојић, конзул Републике Србије у Ријеци, Владимир Марјановић, дожупани: вуковарско – сремски г. Ћурчић и осјечко - барањски г. Чварковић, начелници Општина Шодоловци, Трпиња и Ердут: г. Миле Злокапа, г. Мирослав Палић и г. Југослав Весић. По завршетку светог богослужења, Камерни хор је са неколико изабраних нумера одушевио сабрани народ Божији. Потом су, такође, неколико песама извели представници етно – ансамбла Ђурђевак из Боботе. Чин освећења и троносања цркве, Свету Литургију, као и сва дешавања после, забележили су камермани телевизије Храм из Београда и телевизијe Заједничог већа општина из Вуковара. Свечаност је настаљена за Трпезом љубави у Дому културе у Петровој Слатини, за време које је, у знак благодарности, Општина Шодоловци поклонила Епископу Херувиму владичанску панагију, да их се са радошћу молитвено сећа када год је буде носио. Извор: Епархија осечкопољска и барањска Видео: Телевизија Храм
  14. -Освећење и троносање обновљене средњевековне цркве у Копривни- Храм је дом Божији, дом молитве и место нашега преображења. Једино у храму Божијем можемо стећи преображај душе, можемо се сусрести са Богом и то на најлепши и најбољи начин, онако како су нам то оставили наши Свети преци у наслеђе. Кад год су зидали, градили и обнављали Свете храмове, они су знали да се једино у храму Божијем на Светој Литургији може остварити најприснији однос човека са Богом, истакао је Владика Херувим. Свет и целокупна творевина на челу са свештеником твари, човеком, створени су да постану Црква. Бог Отац нас може препзнати као своје и дати нам вечни живот једино ако смо део Тела Христовог, односно Цркве. У том контексту, 1. септембра 2018. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог мученика Андреја Стратилата, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим благоизволео је осветити и троносати средњевековну цркву Рођења Пресвете Богородице у Копривни, најстарију на просторима Епархије осечкопољске и барањске. По доласку Епископа уследио је трократни опход око цркве са моштима Светог кнеза Лазара, које су положене у Часну Трпезу, на којој ће се узносити служба Богу. У наставку је служена Божанствена Евхаристија, након које је освећен Часни крст у порти храма. На литургијске возгласе и прозбе одговарао је Камерни хор под диригентском палицом г. Слободана Јелића. Архијереју су саслуживали: протојереји – ставрофори Михајло Маријанац, парох у пензији и Добривоје Филиповић из Маркушице, протојереј Александар Ђурановић из Осијека, протосинђел Пајсије (Епархија сремска) и ђакони Бранимир Михајловић из Маркушице и Предраг Јелић из Даља. По литургијском отпусту Владика се обратио сабрању: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, часни оци, поштовани представници политичког и друштвеног живота, желим на првом месту да заблагодарим Господу, да узвикнем: Благословен јеси Боже, благословен јеси народе Божији! Велики је данас благослов бити у овоме најстаријем храму и цркви Божијој у нашој Епархији, која је проживела једну тешку историју, али ево, Богу хвала, она је данас овим освећењем доживела пуноћу, доживела је да буде обновљена и да се поново народ Божији сабира у њој на Светој Евхаристији. Управо благослов Пресветога Духа нас је сабрао данас овде и довео до овога Светога места, до ове Свете цркве, да принесемо бескрвну жртву од свих и за све. Велика је љубав Божија која се данас излила овде, јер овај храм је био срушен, разорен, али милошћу Божијом и добротом свих људи који су помогли да се обнови, он је данас заблистао светлошћу којом треба да зрачи и светли сваки Свети храм. Храм је дом Божији, дом молитве и место нашега преображења. Једино у храму Божијем можемо стећи преображај душе, можемо се сусрести са Богом и то на најлепши и најбољи начин, онако како су нам то оставили наши Свети преци у наслеђе. Кад год су зидали, градили и обнављали Свете храмове, они су знали да се једино у храму Божијем може остварити најприснији однос човека са Богом. То је тај личносни однос, који ми треба да градимо са самим Богом, али и пре свега једни са другима. То је живи однос, однос који нас треба изграђивати у љубави, који нам треба подарити печат страдања и печат Васкрсења, јер једино страдањем ми знамо да смо на том уском путу Христовом, путу који води у Царство Божије. Управо се у храму Божијем остварује пуноћа Царства Божијега, овде на Светој Литургији. Она је заправо пуноћа нашег односа са Богом, нашег односа са ближњима. -Бог нам оставља две највеће Божије заповести, прво да љубимо Бога, а онда да љубимо једни друге. Ако будемо имали љубави међу собом, ако будемо носили бреме једни другима, онда ћемо знати да смо народ Божији, да смо народ који ходи путевима Светог Саве, Арсенија Чарнојевића и осталих наших дивних предака, који су нам сведочили живога Христа. На њих треба да се угледамо, да они буду огледала ка Царству Божијем. Њихов живот је увек био у складу са Јеванђељем, са свим добротама које Бог даје својим угодницима, и ми треба, драга браћо и сестре, да творимо и чинимо тако у овоме свету. Да носимо јарам једни другима, јер бреме је Христово лагано уколико једни другима помажемо. Управо је изградња и обнова храмова плод делатне љубави Божије, где се сви уграђујемо, свако даје свој прилог, свако је дао своју лепту и постао део Светога храма, да би данас могли бити овде сабрани, да би принели жртву Богу. Уколико смо сложни и имамо љубави једни према другима, познаће нас Бог у Царству своме. Никако се другачије не можемо спасити сем изграђивањем љубави према другима, јер је то предуслов и љубави према Богу. Једино на тај начин можемо имати благослов Божији и носити тај благи јарам који нам је свима дат у овоземаљскоме животу. Овај свет нас води једном другом философијом живота која нас удаљава од Бога, али Црква је увек ту да нас враћа, подсећа, исправља, и усмери на прави пут. -Данас се излила милост Божија на овом месту где смо принели жртву Богу и обновио се овај средњовековни Свети храм, који као најстарији у нашој Епархији сведочи Свету светлост Јеванђеља. Он је крајем 14. века овде сазидан муком и знојем наших предака, да би сведочио свету вечнога Христа који нас увек сабира, свакога часа, свакога дана, сваке недеље. Кад год смо овде Он нас позива да обновимо заједницу са Њим, са живим и делатним Христом. Тако треба да живимо, томе нас учи наша Света Црква. -Радујем се данас што сам овде, у овоме Светоме храму, у овој заједници, што се овај храм успео обновити благодаћу и залагањем Министарства културе Републике Хрватске, залагњем целокупне Општине Шодоловци на челу са начелником г. Милетом Злокапом, Управе за верске заједнице Републике Србије, који су помогли да се Свети храм заврши и заблиста у овоме сјају, а свакако и свима вама, народе Божији, децо Божија, јер сте долазили, помагали, одвајали од својих уста и давали колико је ко могао овоме Светоме храму. -Пресвета Богородица, која је увек чувала и штитила овај Свети храм, нека га чува и штити и од сада и кроз сву вечност. Амин! Целокупни догађај је изазвао и велико интересовање код представника политичког и друштвеног живота како из Републике Хрватске, тако и из Републике Србије. Тако да су свечаности, између осталих, присуствовали: г – ђа Драгана Јецков,народни посланик у Сабору Р. Хрватске, г. Мирољуб Радосављевић Ригец из Министарства правде Републике Србије – Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама, председник Заједничког Већа Општина г. Срђан Јеремић, конзул Републике Србије у Вуковару г – ђа Људмила Остојић, конзул Републике Србије у Ријеци, Владимир Марјановић, дожупани: вуковарско – сремски г. Ћурчић и осјечко - барањски г. Чварковић, начелници Општина Шодоловци, Трпиња и Ердут: г. Миле Злокапа, г. Мирослав Палић и г. Југослав Весић. По завршетку светог богослужења, Камерни хор је са неколико изабраних нумера одушевио сабрани народ Божији. Потом су, такође, неколико песама извели представници етно – ансамбла Ђурђевак из Боботе. Чин освећења и троносања цркве, Свету Литургију, као и сва дешавања после, забележили су камермани телевизије Храм из Београда и телевизијe Заједничог већа општина из Вуковара. Свечаност је настаљена за Трпезом љубави у Дому културе у Петровој Слатини, за време које је, у знак благодарности, Општина Шодоловци поклонила Епископу Херувиму владичанску панагију, да их се са радошћу молитвено сећа када год је буде носио. Извор: Епархија осечкопољска и барањска Видео: Телевизија Храм View full Странице
  15. АТС је организација хришћанских и јеврејских семинара и других теолошких школа са више од 270 учлањених високих школских институција. Примајући сертификат на двогодишњем састанку АТС-а у Денверу 20. јуна, АХОС стаје у ред са Православном богословском семинаријом Светог Тихона, Православном Богословиском Академијом Светог Владимира и Грчком Православном богословском школом Часног крста. АХОС је покренуо процес акредитације код Удружења теолошких школа у Сједињеним Америчким Државама и Канади (АТС) 1. септембра 2017. године, а додељивање сертификата о придруженом чланству означава први корак у петогодишњем процесу ка пуном чланству у АТС. „Наша намера је да допринесемо теолошком пејзажу овог великог континента сведочењем библијског и патристичког етоса Православне Цркве“, нагласио је др Христофер Венијамин, професор Патристичке теологије и догматике, декан и главни административни функционмер АХОС. Према вебсајту АХОС-а, његове Мастер дипломе додељују се у сарадњи са Богословском академијом Светог Јована Дамаског при Баламандском универзитету у Либану, а међународно су акредитовани преко Комисије за високо образовање у Либану. АХОС је најавио и оснивање програма докторских студија још у новембру 2015. године. „Уверени смо да ће докторски програм православних студија највише допринети даљем разумевању критичких изазова нашег времена. Ово дубоко обогаћивање интелектуалног живота Цркве побољшаће пастирски рад свих наших свештеника и просветних радника, катихета. Наши дипломци ће најзад донети непроцењиву духовну корист свим православним хришћанима, што ће омогућити верницима да сведоче о православној вери својим дубоким интелектуалним и критичким културним ангажовањем на свим нивоима,“ рекао је високопречасни др Мишел Најим, директор програма докторских студија. Извор: orthochristian.com
  16. Антиохијска богословска академија, тзв. Антиохијски дом студија (The Antiochian House of Studies - AHOS) добио је сведочанство о придруженом чланству у Удружењу теолошких школа (the Association of Theological Schools - ATS) у Сједињеним Америчким Државама и Канади, извештава сајт Антиохијске православне архиепископије Северне Америке. АТС је организација хришћанских и јеврејских семинара и других теолошких школа са више од 270 учлањених високих школских институција. Примајући сертификат на двогодишњем састанку АТС-а у Денверу 20. јуна, АХОС стаје у ред са Православном богословском семинаријом Светог Тихона, Православном Богословиском Академијом Светог Владимира и Грчком Православном богословском школом Часног крста. АХОС је покренуо процес акредитације код Удружења теолошких школа у Сједињеним Америчким Државама и Канади (АТС) 1. септембра 2017. године, а додељивање сертификата о придруженом чланству означава први корак у петогодишњем процесу ка пуном чланству у АТС. „Наша намера је да допринесемо теолошком пејзажу овог великог континента сведочењем библијског и патристичког етоса Православне Цркве“, нагласио је др Христофер Венијамин, професор Патристичке теологије и догматике, декан и главни административни функционмер АХОС. Према вебсајту АХОС-а, његове Мастер дипломе додељују се у сарадњи са Богословском академијом Светог Јована Дамаског при Баламандском универзитету у Либану, а међународно су акредитовани преко Комисије за високо образовање у Либану. АХОС је најавио и оснивање програма докторских студија још у новембру 2015. године. „Уверени смо да ће докторски програм православних студија највише допринети даљем разумевању критичких изазова нашег времена. Ово дубоко обогаћивање интелектуалног живота Цркве побољшаће пастирски рад свих наших свештеника и просветних радника, катихета. Наши дипломци ће најзад донети непроцењиву духовну корист свим православним хришћанима, што ће омогућити верницима да сведоче о православној вери својим дубоким интелектуалним и критичким културним ангажовањем на свим нивоима,“ рекао је високопречасни др Мишел Најим, директор програма докторских студија. Извор: orthochristian.com View full Странице
  17. Како преноси Танјуг, а објављује данашња Политика, јуче је у Манастиру Свете Петке у Извору код Параћина (епархија браничевска) извршена примопредаја и освећење Дома штићеника овог јединственог места у Србији. Захваљујући помоћи Цементаре из Параћина и Центра за социјални рад из истог града завршена је потпуна обнава Дома, штићеницима је сада на располагању велелепно двориште, али и сензорна соба. Редакција Поука са великом радошчу преноси ову вест, са жаљењем примећујући да није довољно пренета у нашим медијима. Свима у Српској Цркви заједничко је осећање топле благодарности Блаженог Спомена епископу + Хризостому, што је својевремено вратио овај Дом у старање предивног сестринства, као и према садашњем епископу браничевском Господину Игнатију, који особиту пажњу поклања овом манастиру. За нове чланове Цркве и све читаоце који нису упознати са радом Манастира Свете Петке преносимо историјат Дома са манастирског сајта. Ипак, препоручујемо да никако не заобиђете овај манастир у молитвама, а ако сте у прилици бићете радо дочекани, а осим социјалног служења, упознаћете и велику духовност свакидашњу овога места. Осим тога, иако се у свим нашим женским манастирима праве најлепше торте, најлепше од најлепших су у Манастиру Свете Петке Изворске, јер за децу и људе са посебним благословом и благослов израде слаткиша је највећи. Очекујемо нове фотографије реновираног Дома и дворишта, порте манастира. Дом за децу ометену у развоју при манастиру Свете Петкеhttp://www.svetapetkaizvor.com/dom/ Доласком Игуманије Јефимије са сестринством у манастир Св. Петке 1942. Комесаријат за избеглице додељује манастиру тридесеторо избегличке деце на чување, која су боравила у манастиру све до ослобођења 1945. године. Сву бригу о деци водиле су монахиње, које су и саме биле у великој оскудици тих ратних година. По завршетку рата игуманија Јефимија, после много молитва и расуђивања, одлучује да прихвати децу ометену у развоју, на трајну негу и чување. (То је потврђено и актом Министарства за социјалну политику Владе Србије бр. 24970 од 21. 12. 1945.) Првих двадесет година Дом је био смештен у манастирском конаку. Премда је материјалну страну издржавања Дома преузела Држава тј. Савет за социјално старање НР Србије, повремено обилазећи и вршећи надзор, ипак су услови смештаја били оскудни, а и услови рада веома тешки. У конаку је било смештено тридесет штићеница, искључиво женског пола, са најтежим умним, психичким и физичким поремећајима. Здравствену заштиту деце је обављао Дом народног здравља у Параћину. Сву дакле бригу о штићеницама водиле су монахиње, од којих су по 4 стално биле дежурне. Због специфичности и одговорности посла Мати је сестре слала у болнице на медицинске курсеве или су долазили доктори у манастир да сестре упуте у основна медицинска знања, тако да су монахиње деци пружале основну медицниску помоћ. То су биле најтеже године. Вешернице није било, сестре су ручно прале веш, а често су по целу ноћ ложиле пећ, да би што више веша осушиле. Собе за смештај болесница су биле претесне. Али ипак је владала беспрекорна чистоћа. Полагала се велика пажња о физичкој нези деце, о њиховом здравственом стању, као и о васпитачком раду са појединим девојчицама лакше ометеним у развоју, које су од монахиња училе неке лакше кућне послове, што им је дало осећај да су потребне и корисне. Од првих дана се изграђивао узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни однос једноставне, најискреније љубави. Имајући заједничку покровитељку и заштитницу Свету Петку, много пута у искушењима и невољама уверивши се да се Светитељка налази на челу овог Дома и да о њему непрестано брине. И монахиње и штићенице осећају, често људима необјашњиву, радост што су баш ту, заједно, пружајући једне другима безрезервну љубав, бригу и духовну утеху... После блаженог упокојења игуманије Јефимије, актом Министарства постављена је за управницу Дома настојатељица манастира Раванице и Свете Петке, игуманије Гаврила, која је поред мати Јефимије водила сву администрацију Дома. Преломна година била је 1966. када манастир уступа Републичком секретаријату за социјалну политику СР Србије 0,41 хектар земље, на којој Секретаријат подиже нову зграду са приземљем и спратом, опремљену најсавременијим уређајима тог времена. Тако се број повећава на 92 штићенице. У прво време радила је, поред монахиња, само једна медицинска сестра, затим три, а данас ради пет медицинских сестара. Лекар опште праксе долази три пута недељно, а неуропсихијатрија једном недељно. Године 2006. обележена је четрдесетогодишњица од оснивања Дома у новој згради, тј. шездесетогодишњица од оснивања првог Дома при манастиру. Поред сестара монахиња на челу са игуманијом Маријом, међу којима још има оних који су радили са мати Јефимијом на самом заснивању Дома па све до младих монахиња, које тек неколико година пожртвовано раде са децом, били су присутни представници из надлежног Министарства за рад и социјалну политику и из Центра за социјални рад из Параћина. У последњих неколико година Дом је значајно обновљен и унапређен, јер је поред домаћинског чувања и одржавања од стране монахиња, ипак се после свих ових година на њему осетио зуб времена. Покретачи те обнове су наравно монахиње, али средствима које обезбеђује надлежно Министарство, као и многи донатори из црквених кругова или хуманитарних организација у периоду од 2005. до 2008. године. На згради Дома промењена је целокупна столарија, спољна и унутрашња. У склопу зграде дозидан је теретни лифт и уз њега две помоћне просторије. Двориште Дома већим делом поплочано је бехатоном, сазидана је гаража, обновљен је стари велики летњиковац. Половина дворишта, пак, претворена је у прави парк, са травњацима, фонтаном, цвећем, кућицама за одмор и клупама, где штићенице проводе доста времена у току пролећа и лета. Просторије за дневни боравак деце потпуно су прилагођене потребама штићеница које их користе, тј. тапацирани су и зидови и подови да не би долазило до могућих повреда. Постављене су тапациране клупице, а горње зоне зидова осликане су ликовима из цртаних филмова, као и природним мотивима. Дечја трпезарија обновљена је новим столовима и столицама, а кревети су замењени новим, разнобојним. Постављено је и озвучење у целом Дому тако да одговарајућа духовна или дечја музика делује као умирујућа терапија. На самом уласку у Дом осликана је фреска на којој је приказана Спаситељка како благосиља болесну децу и теши их... На фресци стоје натписи: "Пустите децу нека долазе к мени јер је таквих царство небеско". Настоји се да све штићенице буду крштене. Зависи од здравственог и умног стања штићеница, оне се укључују у богослужбени живот манастира. Неке од њих чешће посећују богослужења, чак поједине знају да поју неке од богослужбених песама и да на Светој Литургији примају Свете тајне. А за све друге које не могу присуствовати богослужењу свештеник носи Свете Тајне у Дом и тамо их причешћује. На њиховим чистим лицима сија тада неземаљска радост... Дешавало се да родитељи донесу децу у Дом, и више се за њих не интересују. После упокојења неких штићеница у манастиру се служи опело, читају помени, а помињу се и на Литургији. Уколико штићеница нема никога од родбине сахрањује се на сеоском гробљу. Сестре повремено доведу децу на излет до манастира Раванице или неког другог манастира у околини или негде у природу или пак до зоолошког врта, што је њима посебно занимљиво. Највише воле да иду у Раваницу да виде сестре које те године нису са њима и да посете гробове умрлих сестара са којима су провеле много година. То доказује да оне умеју да осете љубав и да је узврате; да се за некога вежу и да га памте чак и када га више нема. Само један уздах њихов пред Богом за неког кога воле има непроцењиву вредност... Чување овакве деце за монахиње представља нешто посебно, што можда и није у манастиру уобичајено, а што овом манастиру даје посебно и значајно место у Српској Православној Цркви и у држави уопште. Овом Дому, што се налази при манастиру и што се деца остављају на бригу монахињама даје посебан и незамислив углед међу домовима у Србији. Многи су родитељи изјавили да своју децу никоме не би могли поверити на чување осим монахињама...
  18. Како преноси Танјуг, а објављује данашња Политика, јуче је у Манастиру Свете Петке у Извору код Параћина (епархија браничевска) извршена примопредаја и освећење Дома штићеника овог јединственог места у Србији. Захваљујући помоћи Цементаре из Параћина и Центра за социјални рад из истог града завршена је потпуна обнава Дома, штићеницима је сада на располагању велелепно двориште, али и сензорна соба. Редакција Поука са великом радошчу преноси ову вест, са жаљењем примећујући да није довољно пренета у нашим медијима. Свима у Српској Цркви заједничко је осећање топле благодарности Блаженог Спомена епископу + Хризостому, што је својевремено вратио овај Дом у старање предивног сестринства, као и према садашњем епископу браничевском Господину Игнатију, који особиту пажњу поклања овом манастиру. За нове чланове Цркве и све читаоце који нису упознати са радом Манастира Свете Петке преносимо историјат Дома са манастирског сајта. Ипак, препоручујемо да никако не заобиђете овај манастир у молитвама, а ако сте у прилици бићете радо дочекани, а осим социјалног служења, упознаћете и велику духовност свакидашњу овога места. Осим тога, иако се у свим нашим женским манастирима праве најлепше торте, најлепше од најлепших су у Манастиру Свете Петке Изворске, јер за децу и људе са посебним благословом и благослов израде слаткиша је највећи. Очекујемо нове фотографије реновираног Дома и дворишта, порте манастира. Дом за децу ометену у развоју при манастиру Свете Петкеhttp://www.svetapetkaizvor.com/dom/ Доласком Игуманије Јефимије са сестринством у манастир Св. Петке 1942. Комесаријат за избеглице додељује манастиру тридесеторо избегличке деце на чување, која су боравила у манастиру све до ослобођења 1945. године. Сву бригу о деци водиле су монахиње, које су и саме биле у великој оскудици тих ратних година. По завршетку рата игуманија Јефимија, после много молитва и расуђивања, одлучује да прихвати децу ометену у развоју, на трајну негу и чување. (То је потврђено и актом Министарства за социјалну политику Владе Србије бр. 24970 од 21. 12. 1945.) Првих двадесет година Дом је био смештен у манастирском конаку. Премда је материјалну страну издржавања Дома преузела Држава тј. Савет за социјално старање НР Србије, повремено обилазећи и вршећи надзор, ипак су услови смештаја били оскудни, а и услови рада веома тешки. У конаку је било смештено тридесет штићеница, искључиво женског пола, са најтежим умним, психичким и физичким поремећајима. Здравствену заштиту деце је обављао Дом народног здравља у Параћину. Сву дакле бригу о штићеницама водиле су монахиње, од којих су по 4 стално биле дежурне. Због специфичности и одговорности посла Мати је сестре слала у болнице на медицинске курсеве или су долазили доктори у манастир да сестре упуте у основна медицинска знања, тако да су монахиње деци пружале основну медицниску помоћ. То су биле најтеже године. Вешернице није било, сестре су ручно прале веш, а често су по целу ноћ ложиле пећ, да би што више веша осушиле. Собе за смештај болесница су биле претесне. Али ипак је владала беспрекорна чистоћа. Полагала се велика пажња о физичкој нези деце, о њиховом здравственом стању, као и о васпитачком раду са појединим девојчицама лакше ометеним у развоју, које су од монахиња училе неке лакше кућне послове, што им је дало осећај да су потребне и корисне. Од првих дана се изграђивао узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни однос једноставне, најискреније љубави. Имајући заједничку покровитељку и заштитницу Свету Петку, много пута у искушењима и невољама уверивши се да се Светитељка налази на челу овог Дома и да о њему непрестано брине. И монахиње и штићенице осећају, често људима необјашњиву, радост што су баш ту, заједно, пружајући једне другима безрезервну љубав, бригу и духовну утеху... После блаженог упокојења игуманије Јефимије, актом Министарства постављена је за управницу Дома настојатељица манастира Раванице и Свете Петке, игуманије Гаврила, која је поред мати Јефимије водила сву администрацију Дома. Преломна година била је 1966. када манастир уступа Републичком секретаријату за социјалну политику СР Србије 0,41 хектар земље, на којој Секретаријат подиже нову зграду са приземљем и спратом, опремљену најсавременијим уређајима тог времена. Тако се број повећава на 92 штићенице. У прво време радила је, поред монахиња, само једна медицинска сестра, затим три, а данас ради пет медицинских сестара. Лекар опште праксе долази три пута недељно, а неуропсихијатрија једном недељно. Године 2006. обележена је четрдесетогодишњица од оснивања Дома у новој згради, тј. шездесетогодишњица од оснивања првог Дома при манастиру. Поред сестара монахиња на челу са игуманијом Маријом, међу којима још има оних који су радили са мати Јефимијом на самом заснивању Дома па све до младих монахиња, које тек неколико година пожртвовано раде са децом, били су присутни представници из надлежног Министарства за рад и социјалну политику и из Центра за социјални рад из Параћина. У последњих неколико година Дом је значајно обновљен и унапређен, јер је поред домаћинског чувања и одржавања од стране монахиња, ипак се после свих ових година на њему осетио зуб времена. Покретачи те обнове су наравно монахиње, али средствима које обезбеђује надлежно Министарство, као и многи донатори из црквених кругова или хуманитарних организација у периоду од 2005. до 2008. године. На згради Дома промењена је целокупна столарија, спољна и унутрашња. У склопу зграде дозидан је теретни лифт и уз њега две помоћне просторије. Двориште Дома већим делом поплочано је бехатоном, сазидана је гаража, обновљен је стари велики летњиковац. Половина дворишта, пак, претворена је у прави парк, са травњацима, фонтаном, цвећем, кућицама за одмор и клупама, где штићенице проводе доста времена у току пролећа и лета. Просторије за дневни боравак деце потпуно су прилагођене потребама штићеница које их користе, тј. тапацирани су и зидови и подови да не би долазило до могућих повреда. Постављене су тапациране клупице, а горње зоне зидова осликане су ликовима из цртаних филмова, као и природним мотивима. Дечја трпезарија обновљена је новим столовима и столицама, а кревети су замењени новим, разнобојним. Постављено је и озвучење у целом Дому тако да одговарајућа духовна или дечја музика делује као умирујућа терапија. На самом уласку у Дом осликана је фреска на којој је приказана Спаситељка како благосиља болесну децу и теши их... На фресци стоје натписи: "Пустите децу нека долазе к мени јер је таквих царство небеско". Настоји се да све штићенице буду крштене. Зависи од здравственог и умног стања штићеница, оне се укључују у богослужбени живот манастира. Неке од њих чешће посећују богослужења, чак поједине знају да поју неке од богослужбених песама и да на Светој Литургији примају Свете тајне. А за све друге које не могу присуствовати богослужењу свештеник носи Свете Тајне у Дом и тамо их причешћује. На њиховим чистим лицима сија тада неземаљска радост... Дешавало се да родитељи донесу децу у Дом, и више се за њих не интересују. После упокојења неких штићеница у манастиру се служи опело, читају помени, а помињу се и на Литургији. Уколико штићеница нема никога од родбине сахрањује се на сеоском гробљу. Сестре повремено доведу децу на излет до манастира Раванице или неког другог манастира у околини или негде у природу или пак до зоолошког врта, што је њима посебно занимљиво. Највише воле да иду у Раваницу да виде сестре које те године нису са њима и да посете гробове умрлих сестара са којима су провеле много година. То доказује да оне умеју да осете љубав и да је узврате; да се за некога вежу и да га памте чак и када га више нема. Само један уздах њихов пред Богом за неког кога воле има непроцењиву вредност... Чување овакве деце за монахиње представља нешто посебно, што можда и није у манастиру уобичајено, а што овом манастиру даје посебно и значајно место у Српској Православној Цркви и у држави уопште. Овом Дому, што се налази при манастиру и што се деца остављају на бригу монахињама даје посебан и незамислив углед међу домовима у Србији. Многи су родитељи изјавили да своју децу никоме не би могли поверити на чување осим монахињама... View full Странице
  19. Филм се завршава заједничком поруком да Албанци и Срби могу да раде заједно и да његови јунаци желе коначно решавање ситуације на Kосову – што се очигледно није допало Заветницима Током пројекције филма „Kосово… Наздрављ! Гезуар!“, која је одржана вечерас у Дому омладине, у салу је улетело неколико припадника организације Заветници и покушало да прекине пројекцију филма. Узвикивали су:“Kосово је Србија, срам вас било“, обраћајући се публици. А викали су и да желе да им се врате паре (вероватно за карту коју су платили да би гледали филм). На самом излазу су певали песму о Грачаници. Прича филма прати сусрет Арија Абдуљија, ратног ветерана Ослободилачке војске Kосова, и Исака Воргучића, некадашњег оца Нектарија, бившег монаха Српске православне цркве, који сматрају да је мултиетничко Kосово „пропала идеја“ и да је суживот Срба и Албанаца немогућ. Али, са друге стране, у филму имамо Србина и Албанца који их демантују јер Славиша Стојановић и Ментор Гаши у истој српској енклави држе азил за уличне псе. Заветницима се очигледно овај део није свидео. Филм се завршава заједничком поруком да Албанци и Срби могу да раде заједно и да његови јунаци желе коначно решавање ситуације на Kосову. С обзиром на то да је полиције било на улазу у Дом омладине, јасно је да су очекивали нереде, с обзиром на тематику филма. Других инцидената осим овог није било. Након што је обезбеђење „Заветнике“ избацило, пројекција филма је настављена, да би се на крају салом заорио и аплауз. http://patriot.rs/zavetnici-upali-u-dom-omladine-i-prekinuli-projekciju-filma-o-srbima-i-albancima/ Цео филм на доњем линку:
  20. JESSY

    Црква – дом заједничке молитве

    Ја призивам из најдубљих својих сјећања успомене на најраније дјетињство, како се, у оно доба, већ у суботу поподне почела осјећати недјељна, празнична, атмосфера; како су се послови – ма колико да их је било и ма како да су важни били – полако почели приводити крају; а жене би пролазиле поред наше куће, на свом путу према гробљу, одакле би се, потом, чуло њихово ритуално запомагање и запијевање, да би на крају дана, када је све свом концу приведено било, мајка припремила кадионицу и цијелу кућу кадила мрмљајући у себи само њој знане молитве и ми сви, с татом на челу, одстојали редовну кућну молитву, прије но што се за софру сјело и вечерало. И то све у неком свечаном и побожном реду. У мојим данашњим сјећањима, наша парохијска црква, са прастарим попом Бранком, који је крстио наше родитеље и све нас, дјецу, редом, долази као да је са самих небеса спуштена била Сада, са ужасом, посматрам стравичну небригу већине Срба, од најстаријих до најмлађих, који никако, ни у најмањи ћошак свога бића, не могу да удјену своју Цркву и да за духовну страну свога постојања бар мало времена изнађу. Тако, без Цркве и Бога, стасале су и, за увијек, изгубљене многе генерације. С каквом се небригом према Цркви односимо сви су жалосни изгледи да ни у будућности ништа боље неће бити „Хтео бих да се молим али – немам времена – вели једна пјесма. Хтео бих да вам помогнем али – немам времена. Дете се игра – нема времена. Ђак учи – нема времена. Студент има предавање – нема времена.“ И све тако пјесма ређа док не дођу, и пјесма и живот, свом неминовном завршетку, па се каже: „Болесник треба да се лечи – нема времена. Смртник – нема … Доцкан је – више заиста нема времена. Тако трчећи пролазимо кроз живот, журно, нервозно, нестрпљиво. Не молим Те, Господе, да ми даш времена да учиним ово или оно. Молим Те да ми помогнеш да савесно извршим, у времену које си ми дао, Оно што очекујеш од мене.“ (Православни мисионар, 2. 79. Неко је израчунао, што није тешко израчунати, да „у току дана и ноћи, за 24 часа, прође 1440 минута. Запитајмо се и искрено одговоримо колико од тих 1440 минута дневно посветимо молитви – разговору душе са Богом?“ (Исто) При томе имајмо у виду да је за Молитву Господу, Оченаш, потребна само једна једина минута. Православље је заједница, сабор дјеце Божије, окупљене истом вјером. Света Црква је и установљена у заједници. Дјела апостолска свједоче да рани хришћани „сваки дан бијаху истрајно у храму“. ( Дап. 2, 46-47) Прави хришћанин живи своју вјеру заједно са људима међу које га је Бог поставио ”Богу се можемо молити свуда и на сваком мјесту али Он нам сам, својим примјером, показује да је храм, ипак, то одабрано и посвећено мјесто гдје се сила Божије благодати најјаче излива. Заједничка молитва у храму има већа преимућства над посебном. На ова преимућства Господ је мислио када је рекао: „Гдје су два или три сабрани у име моје, онда сам ја међу њима.“ (Мт. 18, 20) „Разуме се – вели прота Живан Маринковић – Бог је присутан свуда и на сваком месту, али његово присуство особито се осећа у храму, за време заједничке молитве. Зато се ту у највећој мери осећа благодат Божја и изливају њени дарови на учеснике у заједничкој молитви. Зато су заједничке молитве снажније од појединачних. То нарочито истиче свети Јован Златоусти: „Ја могу, веле неки, да се молим и код куће… Вараш се ти, човече, разуме се, моли се и код куће, али да се молиш тако, као у цркви, где се једнодушно уздиже песма Богу, код куће није могуће. Ти нећеш тако брзо бити успешан, молећи се Господу код куће сам, као молећи се са својом браћом. Овде је нешто више: једнодушност и сагласност, савез љубави и молитве свештеника. Зато и предстоје свештеници, да би се молитве народа, као слабије, сјединиле са њиховим, јачим, молитвама и заједно са њима узлазиле на небо… Молитва са народом има више смелости него молитва која се врши код куће у осами.“ У потврду реченог светитељ као примјер наводи светог апостола Петра, кога су топле и силне молитве јерусалимске цркве избавиле из окова и тамнице, (Дап. 12, 5-17) и светог апостола Павла, који је у својим посланицама молио Цркве да се моле за њега Богу. (Рим. 15, 30; 2. Кор. 1, 10-11; Ефес. 6, 18-19) А он је то тражио зато што је знао моћ заједничке молитве. „Ако је Петру помогла молитва Цркве и извела га из тамнице, како онда ти, реци ми, пренебрегаваш њену моћ и какво оправдање можеш имати?“ пита свети Златоусти. Он затим наводи да је заједничка молитва становника Ниневеје спасила њихов град од казне којом је Бог запријетио преко пророка Јоне Заједничке молитве у храму, по ријечима светог оца Јована Кронштатског, подстичу узајамну љубав међу хришћанима тиме што им указују да су они дијелови једног тијела у Господу, па треба да живе у јединству и међусобној љубави, какво јединство и љубав постоји између лица Божанске Тројице, (Јн. 17, 21) да помажу једни друге; имућнији – сиромашног, мудрији – простијег, школовани – необразоване, моћнији – слабијег. Посебна молитва, ако се хришћанин само на њу ограничи, издваја га од заједнице и потхрањује у њему себичност, поред тога што га лишава оних благодатних дарова, које Бог излива на верне приликом њихове заједничке молитве. Издвајање од заједнице у молитви води у духовну смрт, као што би у сигурну смрт одвело руку или ногу, која би се одвојила од тела и престала да се храни крвљу, од које живе сви делови и ћелије тела. Оно што је крв за наше тело, то је благодат Духа Светога за тело Цркве. Као што рука или нога не могу физички живети ван тела, тако ни хришћанин не може живети духовно ван црквене заједнице, сам за свој рачун“, закључује прота Маринковић „Господе, кушала сам моћ храма Твога – пјева Исидора Секулић. Гле, кућица је то као и свака друга кућица крај друма, између неколико дрвета. Улазила сам у тај храм када сам била горка и мргодна и измучена као сиротињски коњ који хоће да угине. Улазила сам у њега када сам била беспомоћна и уморна као далеко терана овца, која четири своје ноге не уме да расплете, и једва одвоји две предње да падне на њих на колена, и спусти главу на свежу земљу, и жели смрт, смрт, смрт. Боже, излазила сам из храма права и одморена, бистра погледа, знајући шта ћу и куда ћу тога дана, и још и сутрашњег дана. Кушајмо и ми, чешће и приљежније, моћ храма Божијега и хранимо се благодатним даровима Духа светога, у заједници браће и сестара, вјерних, на спасење наше. https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3743
  21. Чућете често неке да кажу да у цркву, на заједничку молитву не долазе, јер се они, веле, моле сами, у својој кући. Ту и свијеће пале и кандила прислужују. У своје оправдање, или похвалу, рећи ће да је Бог свуда и на сваком мјесту па да је тако свеједно гдје се човјек молио Заиста, Бог је свуда и на сваком мјесту, али из светог јеванђеља видимо да је Он Сам испуњавао црквене заповијести свога доба и, попут свију, у прописано вријеме, у дом молитвени долазио. „И учаше у једној синагоги суботом“, (Лк. 13, 10) вели свети јеванђелист Лука. На другом мјесту јеванђелист наводи да је одлазак у храм, на молитву, Господу нашем био редовни и уобичајени посао. „И дође у Назарет, гдје бјеше одгојен, и уђе, по обичају своме, у дан суботњи у синагогу и стаде да чита.“ (Лк. 4, 16 Нама, у овом хектичавом и брзолетећем времену, много што шта се изобичајило. Нема више некадашњег природног циклуса смјењивања радних и празничних дана, посних и мрсних времена. Ја призивам из најдубљих својих сјећања успомене на најраније дјетињство, како се, у оно доба, већ у суботу поподне почела осјећати недјељна, празнична, атмосфера; како су се послови – ма колико да их је било и ма како да су важни били – полако почели приводити крају; а жене би пролазиле поред наше куће, на свом путу према гробљу, одакле би се, потом, чуло њихово ритуално запомагање и запијевање, да би на крају дана, када је све свом концу приведено било, мајка припремила кадионицу и цијелу кућу кадила мрмљајући у себи само њој знане молитве и ми сви, с татом на челу, одстојали редовну кућну молитву, прије но што се за софру сјело и вечерало. И то све у неком свечаном и побожном реду. У мојим данашњим сјећањима, наша парохијска црква, са прастарим попом Бранком, који је крстио наше родитеље и све нас, дјецу, редом, долази као да је са самих небеса спуштена била Сада, са ужасом, посматрам стравичну небригу већине Срба, од најстаријих до најмлађих, који никако, ни у најмањи ћошак свога бића, не могу да удјену своју Цркву и да за духовну страну свога постојања бар мало времена изнађу. Тако, без Цркве и Бога, стасале су и, за увијек, изгубљене многе генерације. С каквом се небригом према Цркви односимо сви су жалосни изгледи да ни у будућности ништа боље неће бити „Хтео бих да се молим али – немам времена – вели једна пјесма. Хтео бих да вам помогнем али – немам времена. Дете се игра – нема времена. Ђак учи – нема времена. Студент има предавање – нема времена.“ И све тако пјесма ређа док не дођу, и пјесма и живот, свом неминовном завршетку, па се каже: „Болесник треба да се лечи – нема времена. Смртник – нема … Доцкан је – више заиста нема времена. Тако трчећи пролазимо кроз живот, журно, нервозно, нестрпљиво. Не молим Те, Господе, да ми даш времена да учиним ово или оно. Молим Те да ми помогнеш да савесно извршим, у времену које си ми дао, Оно што очекујеш од мене.“ (Православни мисионар, 2. 79. Неко је израчунао, што није тешко израчунати, да „у току дана и ноћи, за 24 часа, прође 1440 минута. Запитајмо се и искрено одговоримо колико од тих 1440 минута дневно посветимо молитви – разговору душе са Богом?“ (Исто) При томе имајмо у виду да је за Молитву Господу, Оченаш, потребна само једна једина минута. Православље је заједница, сабор дјеце Божије, окупљене истом вјером. Света Црква је и установљена у заједници. Дјела апостолска свједоче да рани хришћани „сваки дан бијаху истрајно у храму“. ( Дап. 2, 46-47) Прави хришћанин живи своју вјеру заједно са људима међу које га је Бог поставио ”Богу се можемо молити свуда и на сваком мјесту али Он нам сам, својим примјером, показује да је храм, ипак, то одабрано и посвећено мјесто гдје се сила Божије благодати најјаче излива. Заједничка молитва у храму има већа преимућства над посебном. На ова преимућства Господ је мислио када је рекао: „Гдје су два или три сабрани у име моје, онда сам ја међу њима.“ (Мт. 18, 20) „Разуме се – вели прота Живан Маринковић – Бог је присутан свуда и на сваком месту, али његово присуство особито се осећа у храму, за време заједничке молитве. Зато се ту у највећој мери осећа благодат Божја и изливају њени дарови на учеснике у заједничкој молитви. Зато су заједничке молитве снажније од појединачних. То нарочито истиче свети Јован Златоусти: „Ја могу, веле неки, да се молим и код куће… Вараш се ти, човече, разуме се, моли се и код куће, али да се молиш тако, као у цркви, где се једнодушно уздиже песма Богу, код куће није могуће. Ти нећеш тако брзо бити успешан, молећи се Господу код куће сам, као молећи се са својом браћом. Овде је нешто више: једнодушност и сагласност, савез љубави и молитве свештеника. Зато и предстоје свештеници, да би се молитве народа, као слабије, сјединиле са њиховим, јачим, молитвама и заједно са њима узлазиле на небо… Молитва са народом има више смелости него молитва која се врши код куће у осами.“ У потврду реченог светитељ као примјер наводи светог апостола Петра, кога су топле и силне молитве јерусалимске цркве избавиле из окова и тамнице, (Дап. 12, 5-17) и светог апостола Павла, који је у својим посланицама молио Цркве да се моле за њега Богу. (Рим. 15, 30; 2. Кор. 1, 10-11; Ефес. 6, 18-19) А он је то тражио зато што је знао моћ заједничке молитве. „Ако је Петру помогла молитва Цркве и извела га из тамнице, како онда ти, реци ми, пренебрегаваш њену моћ и какво оправдање можеш имати?“ пита свети Златоусти. Он затим наводи да је заједничка молитва становника Ниневеје спасила њихов град од казне којом је Бог запријетио преко пророка Јоне Заједничке молитве у храму, по ријечима светог оца Јована Кронштатског, подстичу узајамну љубав међу хришћанима тиме што им указују да су они дијелови једног тијела у Господу, па треба да живе у јединству и међусобној љубави, какво јединство и љубав постоји између лица Божанске Тројице, (Јн. 17, 21) да помажу једни друге; имућнији – сиромашног, мудрији – простијег, школовани – необразоване, моћнији – слабијег. Посебна молитва, ако се хришћанин само на њу ограничи, издваја га од заједнице и потхрањује у њему себичност, поред тога што га лишава оних благодатних дарова, које Бог излива на верне приликом њихове заједничке молитве. Издвајање од заједнице у молитви води у духовну смрт, као што би у сигурну смрт одвело руку или ногу, која би се одвојила од тела и престала да се храни крвљу, од које живе сви делови и ћелије тела. Оно што је крв за наше тело, то је благодат Духа Светога за тело Цркве. Као што рука или нога не могу физички живети ван тела, тако ни хришћанин не може живети духовно ван црквене заједнице, сам за свој рачун“, закључује прота Маринковић „Господе, кушала сам моћ храма Твога – пјева Исидора Секулић. Гле, кућица је то као и свака друга кућица крај друма, између неколико дрвета. Улазила сам у тај храм када сам била горка и мргодна и измучена као сиротињски коњ који хоће да угине. Улазила сам у њега када сам била беспомоћна и уморна као далеко терана овца, која четири своје ноге не уме да расплете, и једва одвоји две предње да падне на њих на колена, и спусти главу на свежу земљу, и жели смрт, смрт, смрт. Боже, излазила сам из храма права и одморена, бистра погледа, знајући шта ћу и куда ћу тога дана, и још и сутрашњег дана. Кушајмо и ми, чешће и приљежније, моћ храма Божијега и хранимо се благодатним даровима Духа светога, у заједници браће и сестара, вјерних, на спасење наше. https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3743 View full Странице
  22. ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ Цркве Уб, организоване су под покровитељством ПНХЗ "Светог Макарија Великог" у Убу. Тема: ДОМ СПАСОВ - ОПШТИ И НАШ ЦРКВА БОЖЈА Предавач: Владика Атанасије (Јевтић) Снимила: ЦРКВА УБ Припремили: Милутин Рафаиловић Милош Рафаиловић Посетите сајт Цркве Уб ( http://www.crkvaub.rs ) Погледајте видео овог предавања из јуна 2017. у дну чланка. Спасов Дом или Црква Божја, каква је и Црква Христа Спаситеља у Убу, место како нашег тако и општег спасења у којем (Дому Спасовом) сабирајући се у заједници постајемо једно са Њим у једном догађају, Литургији! Владика Атанасије Јевтић, Епископ захумско-херцеговачки и приморски, забележио је свој коментар у Књигу утисака цркве Христа Спаситеља у Убу.
  23. ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ Цркве Уб, организоване су под покровитељством ПНХЗ "Светог Макарија Великог" у Убу. Тема: ДОМ СПАСОВ - ОПШТИ И НАШ ЦРКВА БОЖЈА Предавач: Владика Атанасије (Јевтић) Снимила: ЦРКВА УБ Припремили: Милутин Рафаиловић Милош Рафаиловић Посетите сајт Цркве Уб ( http://www.crkvaub.rs ) Погледајте видео овог предавања из јуна 2017. у дну чланка. Спасов Дом или Црква Божја, каква је и Црква Христа Спаситеља у Убу, место како нашег тако и општег спасења у којем (Дому Спасовом) сабирајући се у заједници постајемо једно са Њим у једном догађају, Литургији! Владика Атанасије Јевтић, Епископ захумско-херцеговачки и приморски, забележио је свој коментар у Књигу утисака цркве Христа Спаситеља у Убу. View full Странице
  24. Родно место СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ добија нови парохијски дом и конак 11. септембра 2017. у 19:08 У Мркоњићима код Требиња, родном месту Светог Василија Острошког, у току је реконструкција и доградња некадашње основне школе у парохијски дом и конак, а све радове обављају добровољно, без накнаде, мештани овог и других требињских села, рекао је Срни председник Црквено-општинског одбора Мркоњића Раде Бошковић. Фото: Trebinje.com Бошковић је истакао да су радовима приступили уз благослов Његовог преосвештенства владике захумско-херцеговачког и приморског Григорија, са великом радошћу и љубављу жељно ишчекујући да објекат буде изграђен и да краси ово свето место. „Са здравом идејом до циља је лако доћи. Весели нас што нам помоћ стиже са свих страна и то не само од Срба, но и од народа других вера. Намера нам је да ово остане место саборности, надахнућа и истинске радости, као и одредиште на које ће долазити сви они који у срцу носе живога Бога“, нагласио је Бошковић. Он је додао да су у овај пројекат ушли са намером да уграде још један камен у темељ духовног и биолошког опстанка српског народа. Радови су почели средином јуна, а очекује се да ће прва плоча бити завршена до Божића, док ће радови на конаку, како кажу у Црквеном одбору, потрајати. Бошковић је рекао да не зна колико треба средстава ни колико је до сада уложено јер то раде и финансирају људи добре воље, приложници, од којих многи не желе ни име да им се помиње, а који су из свих крајева света. „Мркоњићи нису само место Поповог поља, града Требиња ни Херцеговине, него васколиког српског народа, ма где он живео“, нагласио је Бошковић. Он је додао да у Црквено-општинском одбору имају обећања и од града Требиња да ће са одређеним средствима учествовати у градњи парохијског дома и конака, односно у преуређењу школе која је затворена 1981. године и која, у стању у каквом је била, није приличила да се налази у свечевом родном месту. У Мркоњићима се стално повећава број посетилаца, тако да је урађено много и на саобраћајној инфраструктури и њеном уређењу, а на предлог мештана урађено је још пет пројеката који су делимично реализовани или треба да буду завршени. Бошковић је навео да је реч о рестаурацији и околном уређењу Цркве Светог Василија, где се већ раде фреске, затим на рестаурацији и околном уређењу Цркве Светог Николе, где је по предању крштен светитељ, а поред Цркве налази се место упокојења мајке светитеља. „У Цркви је већ урађено 90 одсто радова, али црква никада не може бити довољно улепшана, јер треба увек да изгледа молитвено лепше“, истакао је Бошковић. Пројекат је урађен и за путну раскрсницу кроз Мркоњиће, као и за водоснабдевање. Мркоњићи се налазе на тридесетом километру од Требиња на путу према Љубињу. Велики број ходочасника свих националности походи ово село 12. маја, на дан када Српска православна црква прославља Светог Василија Острошког, али и другим данима у години. Уколико људи добре воље желе да помогну изградњу парохијског дома и конака, те да учествују у уређењу свечевог родног места, средства могу уплатити на жиро рачун Црквено-општинског одбора „МРKОЊИЋИ“, место Мркоњићи, број: 5559000024661236 код „Нове банке“ АД Бањалука – Филијала Требиње. Из Црквеног одбора напомињу да се помоћ може уручити и у грађевинском материјалу. СРНА
  25. Поводом обележавања 200 година од рођења Анастаса Јовановића, првог српског фотографа и литографа, који је оставио јединствено и незаменљиво сведочанство о животу, уметности и култури 19. века у Србији, данас је, у Великој галерији Дома Војске Србије, отворена изложба „Слика грађанског друштва – Портрети Анастаса Јовановића, из Збирке Народног музеја у Београду“, ауторке Евгеније Блануше. Професор Факултета ликовних уметности у Београду Чедомир Васић, пре него што је изложбу прогласио отвореном, истакао је да Анастас Јовановић заузима веома истакнуто место у српској уметности. – Он није највећи сликар, али је дао највећи допринос ономе што се назива визуелни медиј у уметности 19. века, а данашња изложба је значајан допринос проучавању тог уметника који је покренуо озбиљне промене, пре свега на пољу графичког дизајна, литографије и, на крају, фотографије, и на тај начин обележио актуелну епоху, рекао је Васић и додао да је реч о промотеру савремених вредности и локомотиви развоја визуелног изражавања у Србији. Професор је додао да се Јовановићева историјска и уметничка вредност „успоставља“ у 20 веку, када су, осим Вељка Петровића, о њему писали разни значајни аутори, међу којима и Павле Васић, док у веку у коме данас живимо говоримо о интерпретацији дела тог аутора и схватамо у којој мери је његов допринос фотографији, литографији, укрштању медија и трансмедијском повезивању – визионарски приступ ономе што ће се догађати. Да је Анастас Јовановић оставио иза себе дела трајне вредности, која се и данас препознају као савремена, потврдила је Бојана Борић Брешковић, директорка Народног музеја у Београду. – Као један од првих уметника фотографије код нас, показао је да је не само успешно овладао тим новим медијем, већ је доказао да се у њему може бити креативан, и остварио галерију литографисаних портрета истакнутих личности друштвеног, политичког и културног живота Србије 19. века, рекла је директорка Народног музеја. Заменик начелника Управе за односе са јавношћу Министарства одбране, доцент др Михаило Зоговић, истакао је да је за 85 година, пре колико је Ратнички дом саграђен, та кућа постала истински центар културе, који успешно окупља људе од звања и знања. – Велика галерија је бисер Дома Војске и, у времену када су многа врата институција културе затворена, или су капацитети који се приказују незнатни, у Галерију се годишње сјати више од 60 хиљада посетилаца. Од 2011. године применили смо нови концепт у реновираном простору и отворили своја врата за сродне институције широм Србије, омогућивши им да представе своје програме, те с правом тврдим да се Галерија Дома Војске нашла на бранику уметности – рекао је пуковник Зоговић и додао да у мисији афирмације културе и грађанског друштва „нису усамљени“, и у том контексту споменуо успешну сарадњу с Народним музејом, започету 2015. године, чија су круна биле заједничке изложбе које су бележиле само успехе. Он је подсетио да су изложбу слика Надежде Петровић, пре две године, виделе 23 хиљаде посетилаца, а да је прошлогодишњу изложбу „Када су женскиње постале грађанке“, Друштво историчара уметности Србије прогласило најбољом у сезони, а да поставка „Скулптура у служби историје“, спада у најпосећеније изложбе у првој половини ове године. Изложба „Слика грађанског друштва – Портрети Анастаса Јовановића, из Збирке Народног музеја у Београду“, трајаће до 21. октобра.
×
×
  • Create New...