Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'долазе'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. ОБИЧАЈИ У БАНАТУ ЈЕДИНСТВЕНИ У СРБИЈИ: На Бадње вече долазе нам деца коринђаши Божићни обичаји у Банату јединствени су у Србији. На вратима домаћина певају кратке, шаљиве песме САВРЕМЕНИ начин живота у градским срединама јесте изменио начин обележавања најрадоснијег празника, али није потпуно избрисао старе народне обичаје у северном и средњем Банату. Тамо још увек деца на Бадње вече долазе на врата домаћина и певајући им кратке, често врло шаљиве песме, налик бећарцима, најављују сутрашњи Божић. Овај ритуални обилазак најмлађих по комшилуку назива се коринђање. За коринђање су карактеристичне две ствари, певање и даривање. Деци се дају воће, разни ситни слаткиши, бомбоне и чоколадице, а у новије време и ситан новац. - Обичај је да деца на врата домаћина увек долазе у групама, обавезно питају да ли је слободно коринђати и тек када добију потврдан одговор, почињу да певају, заједно или појединачно или само једно од њих. Певају кратке, лако памтљиве и певљиве песмице, а често и шаљиве, налик бећарцима. Домаћин или домаћица се мало шале са њима, а онда их дарују. Обавезно се дарује свако дете, јер свако од њих има своју кесу или торбицу за поклоне. Никог не треба изоставити. Сваки коринђаш из групе треба да добије нешто, па макар то била једна јабука или две бомбонице - објашњава етнолог Славица Гајић из Народног музеја Кикинда. Сваки дар има посебну симболику, па је јабука симбол здравља, орах симболише претке, а слаткиш сладак и леп живот. У коринђање иду само деца узраста од три - четири године, па до раног пубертета. Некада је коринђање било карактеристично само за православце, али су и мађарска деца ишла с православном да коринђају, тако да у новије време мали коринђаши иду по комшилуку и пред католички и пред православни Божић. Уколико коринђаши уочи католичког Божића, дакле 24. децембра, покуцају или позвоне на врата домаћина који Божић слави 7. јануара, он ће их љубазно замолити да дођу у јануару. Деца се неће наљутити ако их неко врати. - Домаћини који желе да приме коринђаше, а живе у кућама, на Бадње вече требало би да откључају капије како би коринђаши могли да дођу до врата. Деца су се некада давно маскирала и гаравила лице, али се одавно више не маскирају. Коринђање се задржало још само у северном и средњем Банату - каже етнолог Славица Гајић. Коринђаши у комшилук одлазе са првим сумраком, а када оду групе деце у кућама се служи вечера, која је на Бадње вече обавезно посна. На столу су традиционално пасуљ на уљу, риба, "насуво с маком", односно резанци с маком, ораси, суве шљиве, смокве и друго воће. ЧАВРЉАЊЕ Стари назив коринђање употребљава се у Банату када неко нешто понавља више пута, односно чаврља. Најчешћа коринђашка песмица је: "Ја сам мали Ива, трчим преко њива, њива се зелени, газда се весели, дај газда ораха и ракије, ево Божић код капије". Некада коринђаши само кажу: "Ја сам мали коринђаш, дај ми газда шта имаш". http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:770231-ОБИЧАЈИ-У-БАНАТУ-ЈЕДИНСТВЕНИ-У-СРБИЈИ-На-Бадње-вече-долазе-нам-деца-коринђаши
  2. За РВ и ПВО, а посебно за 1. Корпус и 204. ловачки авијацијски пук (ЛАП), 1987. година је била изузетно важна, јер је поред редовних задатака, било предвиђено пренаоружавање једне ескадриле ловцима четврте генерације, где је избор пао на МиГ-29 из СССР-а. МиГ-29 РВ и ПВО ЈНА, извор за фото: http://2.bp.blogspot.com/-TQzdDCDL5jA/Tt3No_fr6dI/AAAAAAAABew/eQRcBnPpLFU/s1600/MiG_29_YU_m.jpg Прва ескадрила која је изабрана да буде наоружана у то време најсавременијим ловачким авионима са Истока, била је 127. ловачка авијацијска ескадрила (лае), у саставу 204. ЛАП 1. Корпуса РВ и ПВО (1.Ко). Крајем децембра месеца 1987. године, на аеродром Батајница су стигли први авиони МиГ-29, од укупно 16 колико их је било предвиђено по формацији ескадриле, односно по међудржавном уговору. Долазак тих авиона и тај догађај је остао дубоко урезан у сећање нас неколицине официра 1. Корпуса РВ и ПВО… Популарне „двадесетдеветке“ су стигле још 15. децембра те 1987. године на аеродром у близини Будимпеште, одакле су по плану требале да након попуне горивом и прегледа, прелете на батајнички аеродром. Одмах по њиховом слетању у мађарску престоницу, читав регион је захватила децембарска магла, тако да је аеродром Батајница више дана био испод сваког минимума за слетање. У строју за Дан ЈНА, извор за фото: http://www.mycity-military.com/imgs2/2705_46603269_STROJ2.jpg Двадесет други децембар, Дан ЈНА, у бившој држави се прослављао веома свечано и тада су се, између осталог, одржавали стројеви јединица испред којих су додељивана разна признања и унапређења. Свечаност се завршавала пригодним коктелима и заједничким војничким ручком. Брдо Стражевица. Извор за фото: http://static.panoramio.com/photos/large/38214881.jpg Тог 22. децембра 1987. године, био сам на празничном дежурству као начелник ГБК (групе за борбено командовање) на КМ (командном месту) 1. Корпуса РВ и ПВО (1. Ко), које се налазило у утроби брда Стражевица изнад београдског насеља Раковица. Око 13.30 сати, добио сам извештаје од потчињених јединица да су свечаности (поводом Дана ЈНА) завршене и да су се старешине и војници разишли, те да нема ванредних догађаја. У подземном објекту где је било КМ 1. Ко, постојали су врло добри услови за рад и одмор дежурних смена. Ситуација у ваздушном простору је била једноставна и мирна, без војног летења, те су праћени само прелети цивилних авиона по већ утврђеним коридорима. Око 14 сати, упознао сам свог помоћника са ситуацијом, те сам отишао у просторију за одмор. Није прошло ни петнаест минута, када се на вратима моје собе за одмор појавио мајор Благоје Пешић, иначе мој помоћник, који је тада једва чујним гласом прозборио: - Имамо „икс“ (Х)… Командна соба. Извор за фото: http://www.mycity-military.com/thumbs/26096_tmb_140340248_26096_597063052_AS-84%2520OC1.jpg Одмах сам појурио у командну собу и уз велико запрепашћење видео на ВСП (вертикална ситуациона плоча) „икс“… Ђачки речено „к`о врата“, и што је најгоре, већ је био на Дунаву-источно од Новог Сада… А долази из правца Мађарске… На сав глас, у очају, повикао сам на екипу: - Па шта сте до сада чекали проклетиње једне!? Истог тренутка сам отпочео са поступцима за активирање дежурних снага у ПВО… Невероватно је којом брзином надолазе црне мисли-све црње од црње. У први мах, учинило ми се да је непознати „икс“ заузео правац према престоници и да би убрзо могло доћи до удара из ваздуха, можда терористичког напада, па све до агресије оних снага које су спремале проглашење победе у „хладном“ рату. Ако су хтели изненађење, без сумње су га имали! Избор времена за удар је био логичан, чак идеалан, јер се користи празнична опуштеност и одсуство старешина из јединица и команди. Шта рећи сутра када буду питали зашто је заказао ситем ПВО? Све се ово догађа у времену мерено секундама, док наш непознати „икс“ граби према нама. Да бих скратио време реакције, „прескачем“ командно место 204. ЛАП и успостављам директну везу са дежурним ловачким паром МиГ-21, који су у сваком тренутку били у приправности за полетање у сусрет непознатој летелици. Дежурна "пара". Извор за фото: http://www.mycity-military.com/imgs3/26096_694607758_agresori.jpg Дежурни вођа пара, коме сам без поздрава и увода наредио: - Обојица у ваздух одмах! почео је нешто да говори у шаљивом тону, али је брзо схватио да је „враг однео шалу“, када сам повишеним тоном изговорио: - Овде Ртањ 1! Обојица у ваздух најхитније! Тај момак, кога никада нисам касније имао прилику да сретнем, само је рекао: - Разумео! МиГ-21 у полетању. Извор за фото: http://vazduhoplovstvo.files.wordpress.com/2013/07/mig-21-1.jpg И након два, можда и два и по минута био је у ваздуху са својим МиГ-21. Он је заправо мој јунак ове стресне приче, јер је први дошао у контакт са „непријатељском“ формацијом и извршио идентификацију уз успешно навођење са земље-што се подразумева. Други дежурни пилот из ловачког пара, такође је био у фази полетања, али је заустављен због измене ситуације… У међувремену, дежурна ракетна јединица је стављена у готовост за дејство. ПВО систем С-125 „Нева“. Извор за фото: http://img839.imageshack.us/img839/184/5p73serbiajakovomirosla.jpg Ситуација у ваздушном простору убрзо је била разрешена идентификацијом „икс“ формације од стране пилота-ловца из дежурног пара. Сви смо се вратили у живот информацијом да се ради о прва 4 МиГ-29 из испоруке који су чекали неколико дана на аеродрому код Будимпеште на подизање магле, што се и десило управо 22. децембра 1984. године око 14 часова, на несрећу нас дежурних органа. Ти моћни и силни никада нису много марили за обичаје, навике и правила нас слабијих, па су тако и наши „пријатељи“ Руси, не хајући за наше празничне активности, одлучили да без најаве крену у прелет. Њихов долазак се иначе очекивао и примопредаја је требала да буде свечаност, али је замало испало сасвим супротно-инцидент на небу! Почео сам одмах преко средстава везе да тражим старешине по аеродрому Батајница, како би „скрпио“ неки одбор или екипу за дочек. Имао сам у том тренутку пуно среће, јер сам пронашао најбољу особу за тај посао - Љубишу Величковића, тада команданта 204. ЛАП, који је као генерал страдао у агресији НАТО пакта на нашу земљу. Брзо смо се разумели као класићи и он се одмах бацио на посао, а ја сам пронашао још неке старешине који су још увек били на аеродрому и упућивао их према стајанци, где се очекиавао долазак руских посада после слетања. Љубиша Величковић За сам крај чудесних поступака и одлука, оставио сам обавезу да пронађем и обавестим мог првопретпостављеног, команданта 1. Ко РВ и ПВО, генерала Божидара Стевановића. Знао сам шта ме чека, па сам намерно одлучио да га известим када се ствари избистре и ставе под контролу. Из првог покушаја пронашао сам команданта у његовом кабинету на Бањици, где нам је иначе била команда Корпуса. Касније сам сазнао да је он у том тренутку ушао био у кабинет, вративши се управо са батајничког аеродрома, где је била централна војна свечаност поводом Дана ЈНА. Божидар Стевановић Одмах је побеснео и повишеним тоном, када сам му рекао да су слетели Руси са „двадесетдеветкама“, почео да грди, прети и пита: - Какви Руси, јесте ли ви нормални!? Шта причаш ти!? Ни он није могао да верује да је тако нешто могуће. Ипак, истог тренутка је аутомобилом одјурио на аеродром у Батајницу и тамо затекао потпуковника Величковића и више других старешина и војника који су се нешто организовано, а нешто спонтано окупили испред пристиглих авиона МиГ-29. Импровизација је успела. Командант Стевановић јавља се са лица места и у сасвим другом „тону“ ми каже: - Рођени, па ово је одлично што сте урадили! Види још пропрати ове транспортне што превозе екипу и опрему и биће добро! МиГ-29 на стајанци батајничког аеродрома. Извор за фото: http://www.mycity-military.com/slika.php?slika=143552_70699212_jrvipvo_mig-29_104.jpg Помислио сам у том тренутку, како су ми потребније неке таблете за срце, него његове похвале до којих ми је било најмање стало. Сутрадан на јутарњем реферисању, био је видно задовољан, посебно чињеницом да су долазећи авиони били пресретнути, а након тога су по слетању посаде авиона сасвим пристојно прихваћене. У извештају сам написао истину, да је систем опасно подбацио, да је реакција катастрофално закаснила, скоро да је изостала, и све то због несналажења појединаца, којима по струци није било место у тако сложеном систему, где се далекосежне одлуке доносе у делићу времена. По прикупљеним подацима, пресретање је изведено на линији Сурдук-Нови Карловци. То је већ непосредна близина аеродрома и града Београда. МиГ-29 РВ и ПВО ЈНА. Извор за фото: http://www.acig.info/UserFiles/File/Europe/Yugoslav_and_Serbian_MiG_29s/jrvipvo_mig-29_114.jpg За оне којима ова област није позната напомињем да при самом наговештају да „икс“ формација може угрозити зону за коју смо одговорни, борбени део система ПВО се ставља у пуну приправност, а ловачки пар полеће чим „непознати“ окрзне ваздушни простор зоне, па и пре… Део мог тима се правдао ставом да су мислили да се ради о електронској симулацији и радарским сметњама. Неко је у шали рекао да су „браћа Руси“ хтели да увеличају наше славље прелетом баш на Дан ЈНА, без најаве, журећи да не пропусте наздрављања поводом празника. Тако се у смирај тог 22. децембра 1987. године, догодило прво историјско слетање 29-ки на батајнички аеродром, које су дванаест година касније у славном покушају нашиих момака авијатичара да одбране наш део неба, у већем броју уништене од многобројнијег и опремљенијег агресора са Запада. МиГ-29 РВ и ПВО ЈНА. Извор за фото: http://www.acig.info/UserFiles/File/Europe/Yugoslav_and_Serbian_MiG_29s/jrvipvo_mig-29_101_rolling.jpg О пропустима које смо направили 22. децембра нико више није говорио захваљујући импресијама створеним појавом борбеног средства какав је био МиГ-29. Посматрајући из садашње позиције и стања, сви који смо учествовали у том историјском догађају, осећамо се поносно и срећно. Драгослав Спасојевић аутор и актер ове приче, рођен је у Рушњу 12. децембра 1945. године. За време дугогодишње летачке каријере, летео је на више типова летелица и службовао у многим летачким јединицама нашег РВ. У периоду од 1981-86, био је Командир 525. тае, из које је касније настала чувена 252. ескадрила -„Курјаци са Ушћа“. Остварио је преко 2000 сати налета. Носилац је Златног летачког знака. Пензионисан је у чину пуковника авијације 2000. године.
  3. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије оценио је да су мањинске заједнице на нашим просторима обично биле жртве трагичних тренутака и да нису имале подршку већинске заједнице. "Данас закони у државама, у којима сам ја епископ, гарантују религјиски плурализам, а то значи да има више религија и да су оне једнаке пред законом, што је претпоствака за реализовање верске слободе и црквеног живота", рекао је митрополит и додао да је осим закона, често потребна и добра воља. Муфтија србијански Абдулах Нуман рекао је да народи на простору бивше Југославије, не уче из своје историје и да понављају исте грешке. "Волео бих да убрзамо помирење и повезивање свих религија на овим просторима, треба да будемо отворени једни према другима, без међусобног надметања", указао је муфтија. Он је додао да немамо право да гурамо једни другима "легитимитет на нос" јер нас, како каже, то нигде неће довести. "Треба да практично живимо нашу религију, а не да се кријемо иза ње, када се нешто деси. Када бисмо тако радили, не би било сукоба и не би се дешавали злочини међу људима", сматра Нуман. Према његовим речима, политичке партије и политичари долазе и одлазе, а константан фактор историје је постојање вере. На дан примирја у Првом светском рату, муфтија се запитао да ли ћемо бити злопамтила или ћемо радити на заједничком зближавњу. "У нашим верама постоји "љуби ближењег свог", то се мора поштовати и живети у складу са тим, а не ставити у витрине, да стоји као лепа ваза", закључио је муфтија. Београдски надбискуп Станислав Хочевар сматра да су цркве много учиниле за повезаност међу народима бивше Југославије. "Нико други у Европи, као народи у Југославији није искусио како је живети са различитим религијским заједницама. Морамо да учинимо све да по томе будемо први, а не последњи у Европи", рекао је Хочевар. Поручио је да не треба да се враћамо у прошлост да би потенцирали ране и виктимизам, већ да будемо отворени у религијском дијалогу и да такви, како је навео, идемо у будућност.
  4. Догађаји из историје не треба да буду тачка раздвајања међу религијама на Балкану, јер ако се народи на простору бивше Југославије "замрзну" у прошлости, неће изградити међуљудске односе, оценили су представници верских заједница на панел дискусији "Религија на Балкану - тачка спајања или раздора?". Митрополит загребачко-љубљански Порфирије оценио је да су мањинске заједнице на нашим просторима обично биле жртве трагичних тренутака и да нису имале подршку већинске заједнице. "Данас закони у државама, у којима сам ја епископ, гарантују религјиски плурализам, а то значи да има више религија и да су оне једнаке пред законом, што је претпоствака за реализовање верске слободе и црквеног живота", рекао је митрополит и додао да је осим закона, често потребна и добра воља. Муфтија србијански Абдулах Нуман рекао је да народи на простору бивше Југославије, не уче из своје историје и да понављају исте грешке. "Волео бих да убрзамо помирење и повезивање свих религија на овим просторима, треба да будемо отворени једни према другима, без међусобног надметања", указао је муфтија. Он је додао да немамо право да гурамо једни другима "легитимитет на нос" јер нас, како каже, то нигде неће довести. "Треба да практично живимо нашу религију, а не да се кријемо иза ње, када се нешто деси. Када бисмо тако радили, не би било сукоба и не би се дешавали злочини међу људима", сматра Нуман. Према његовим речима, политичке партије и политичари долазе и одлазе, а константан фактор историје је постојање вере. На дан примирја у Првом светском рату, муфтија се запитао да ли ћемо бити злопамтила или ћемо радити на заједничком зближавњу. "У нашим верама постоји "љуби ближењег свог", то се мора поштовати и живети у складу са тим, а не ставити у витрине, да стоји као лепа ваза", закључио је муфтија. Београдски надбискуп Станислав Хочевар сматра да су цркве много учиниле за повезаност међу народима бивше Југославије. "Нико други у Европи, као народи у Југославији није искусио како је живети са различитим религијским заједницама. Морамо да учинимо све да по томе будемо први, а не последњи у Европи", рекао је Хочевар. Поручио је да не треба да се враћамо у прошлост да би потенцирали ране и виктимизам, већ да будемо отворени у религијском дијалогу и да такви, како је навео, идемо у будућност. View full Странице
  5. PROMJENE U VATIKANU Tko je mons. Luis Ladaria Ferrer – novi prefekt Kongregacije za nauk vjere? “Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život”, riječi su novog prefekta Kongregacije za nauk vjere, španjolskog isusovca mons. Luisa Ladariu Ferrera. Foto: alfayomega.es Nakon pet godina službe, njemačkog kardinala Gerharda Ludwiga Müllera na čelu Kongregacije za nauk vjere naslijedit će španjolski isusovac, 73- godišnji nadbiskup Luis Francisco Ladaria Ferrer. Ovaj “ljubazni” i “pouzdani” isusovac, kako su ga okarakterizirali njegovi studenti i kolege profesori s Papinskog sveučilišta Gregoriana, rođen je 1944. godine u španjolskom gradu Manacoru (Majorca). Nakon studija prava na Madridskom sveučilištu 1966. godine, mons. Ladaria ulazi u Družbu Isusovu, te odlazi u Frankfurt gdje na isusovačkoj filozofsko-teološkoj školi svetog Jurja završava studij teologije. Doktorirao je na Papinskom sveučilištu Gregorijana 1975. godine s disertacijom “Duh Sveti kod sv. Hillarija iz Poitiersa”, a ljubav prema crkvenim ocima zahvaljuje svojim profesorima, izvrsnom poznavatelju patrologije i mentoru ocu Antoniu Orbeu, te o. Juanu Alfaru i Zoltanu Alszeghyju.  Važnost crkvenih Otaca za njega je neizreciva budući da je riječ o “izvoru koji izvire odmah nakon apostolskog razdoblja”, a njihovo proučavanje pomaže nam pristupiti svježini evanđeoske poruke, Isusu Kristu. Po povratku u rodnu Španjolsku o. Ladaria predaje povijest dogmi na Papinskom sveučilištu Comillas. Godine 1984. postaje profesor na Gregorijani, a od 1986. do 1994. godine obnaša i službu vicerektora Sveučilišta. Od 1992. godine sudjeluje u radu Međunarodne teološke komisije, a tri godine kasnije, odlukom pape Ivana Pavla II., postaje savjetnik Kongregacije za nauk vjere. U ožujku 2004. godine o. Ladaria imenovan je generalnim tajnikom Međunarodne teološke komisije, a u srpnju 2009. papa Benedikt XVI. imenuje ga tajnikom Kongregacije za nauk vjere i naslovnim nadbiskupom Tibike. Odlazak jednoga od svojih najomiljenijih profesora studenti Gregorijane dočekali su s tugom, a za oca Ladariu profesorska služba na ovom glasovitom isusovačkom sveučilištu bila je od neizmjerne važnosti jer je, kako kaže, “životom u međunarodnom okruženju, sa studentima iz stotine različitih zemalja, različitih jezika, rasa i kultura”, iskusio “zajedništvo u ljubavi prema studiju, ali iznad svega u ljubavi prema Gospodinu i Njegovoj Crkvi”. Tijekom svoje službe u Kongregaciji za nauk vjere, mons. Ladaria bio je savjetnik u Kongregaciji za biskupe, te Papinskom vijeću za promicanje jedinstva kršćana, a od 2009. godine sudjeluje i u razgovorima s Društvom svetog Pija X. Papa Franjo imenovao ga je predsjednikom Povjerenstva koje bi trebalo proučiti pitanje đakonisa u Crkvi. Teološki opus ovog izvrsnog teologa i vrsnog poznavatelja otačke teologije uključuje preko 20 knjiga i oko 90 znanstvenih članaka. Njegov teološki profil možda najbolje ocrtava odgovor koji je dao u razgovoru za magazin 30 Giorni, a u kojemu je na pitanje smatra li se umjereno konzervativnim teologom centra, kako ga mnogi opisuju, odgovorio: “Moram reći kako ne volim ekstremizme – bilo progresivne, bilo tradicionalističke. Vjerujem kako postoji via media (srednji put), kojim ide većina profesora teologije – kako rimskih tako i u Crkvi općenito – što smatram ispravnim, premda svatko od nas ima svoje posebnosti, jer, Bogu hvala, ne kopiramo (ponavljamo), nismo klonovi.” U istom razgovoru mons. Ladaria naglasio je kako je zadaća Kongregacije za nauk vjere “promicanje i zaštita katoličke vjere”, ali najprije promicanje, a potom, ako je neophodno, njezina zaštita. Osobito vrijedno pozornosti je njegovo razmišljanje o krizi koju Crkva prolazi u vremenu snažne sekularizacije, a čiji je glavni uzrok nedostatak molitve  Crkvi. “Živimo u vremenu sekularizacije u kojem se čini da je molitva beskorisna, i to je veliki problem. Potrebno je vratiti se temeljima, razumjeti što je molitva i što znači naš odnos s Bogom… Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život. “Pravednik će od vjere živjeti”, kaže sveti Pavao citirajući Habakuka, a ta vjera izražava se u molitvi”, kazao je u razgovoru za španjolski portal Alfa y Omega. Komentirajući skandale koji potresaju Crkvu, mons. Ladaria rekao je kako oni imaju veliki utjecaj na kršćanski život jer predstavljaju negativan primjer. “Svi znamo važnost primjera. Dobrog puta i lošeg puta. Moramo nastojati ostaviti dobar primjer… Moramo moliti Gospodina da nam pomogne svjedočiti… a promjena započinje našom promjenom. Bog kroz molitvu mijenja ljude, a time i svijet”, kazao je mons. Ladaria. Molimo Gospodina da blagoslovi našeg novog pročelnika Kongregacije za nauk vjere i podari mu mudrost, ustrajnost i odvažnost u njegovu radu! Miodrag Vojvodić | Bitno.net
  6. Наш драги брат, форумаш-католик @kopitar, скренуо нам је пажњу на значајну промјену у изузетно важној ватиканској Конгрегацији за доктрину (наук вјере): подсјетимо се кардинал Рацингер потоњи папа ју је водио за вријеме Јована Павла II. Поуке новог "чувара учења" католика, мислимо да су значајне и за нас православне и зато их радо преносимо и на дан молитвеног спомена Светог угодника Јована Битољског, Шангајског и Сан-Франциског. PROMJENE U VATIKANU Tko je mons. Luis Ladaria Ferrer – novi prefekt Kongregacije za nauk vjere? “Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život”, riječi su novog prefekta Kongregacije za nauk vjere, španjolskog isusovca mons. Luisa Ladariu Ferrera. Foto: alfayomega.es Nakon pet godina službe, njemačkog kardinala Gerharda Ludwiga Müllera na čelu Kongregacije za nauk vjere naslijedit će španjolski isusovac, 73- godišnji nadbiskup Luis Francisco Ladaria Ferrer. Ovaj “ljubazni” i “pouzdani” isusovac, kako su ga okarakterizirali njegovi studenti i kolege profesori s Papinskog sveučilišta Gregoriana, rođen je 1944. godine u španjolskom gradu Manacoru (Majorca). Nakon studija prava na Madridskom sveučilištu 1966. godine, mons. Ladaria ulazi u Družbu Isusovu, te odlazi u Frankfurt gdje na isusovačkoj filozofsko-teološkoj školi svetog Jurja završava studij teologije. Doktorirao je na Papinskom sveučilištu Gregorijana 1975. godine s disertacijom “Duh Sveti kod sv. Hillarija iz Poitiersa”, a ljubav prema crkvenim ocima zahvaljuje svojim profesorima, izvrsnom poznavatelju patrologije i mentoru ocu Antoniu Orbeu, te o. Juanu Alfaru i Zoltanu Alszeghyju. Važnost crkvenih Otaca za njega je neizreciva budući da je riječ o “izvoru koji izvire odmah nakon apostolskog razdoblja”, a njihovo proučavanje pomaže nam pristupiti svježini evanđeoske poruke, Isusu Kristu. Po povratku u rodnu Španjolsku o. Ladaria predaje povijest dogmi na Papinskom sveučilištu Comillas. Godine 1984. postaje profesor na Gregorijani, a od 1986. do 1994. godine obnaša i službu vicerektora Sveučilišta. Od 1992. godine sudjeluje u radu Međunarodne teološke komisije, a tri godine kasnije, odlukom pape Ivana Pavla II., postaje savjetnik Kongregacije za nauk vjere. U ožujku 2004. godine o. Ladaria imenovan je generalnim tajnikom Međunarodne teološke komisije, a u srpnju 2009. papa Benedikt XVI. imenuje ga tajnikom Kongregacije za nauk vjere i naslovnim nadbiskupom Tibike. Odlazak jednoga od svojih najomiljenijih profesora studenti Gregorijane dočekali su s tugom, a za oca Ladariu profesorska služba na ovom glasovitom isusovačkom sveučilištu bila je od neizmjerne važnosti jer je, kako kaže, “životom u međunarodnom okruženju, sa studentima iz stotine različitih zemalja, različitih jezika, rasa i kultura”, iskusio “zajedništvo u ljubavi prema studiju, ali iznad svega u ljubavi prema Gospodinu i Njegovoj Crkvi”. Tijekom svoje službe u Kongregaciji za nauk vjere, mons. Ladaria bio je savjetnik u Kongregaciji za biskupe, te Papinskom vijeću za promicanje jedinstva kršćana, a od 2009. godine sudjeluje i u razgovorima s Društvom svetog Pija X. Papa Franjo imenovao ga je predsjednikom Povjerenstva koje bi trebalo proučiti pitanje đakonisa u Crkvi. Teološki opus ovog izvrsnog teologa i vrsnog poznavatelja otačke teologije uključuje preko 20 knjiga i oko 90 znanstvenih članaka. Njegov teološki profil možda najbolje ocrtava odgovor koji je dao u razgovoru za magazin 30 Giorni, a u kojemu je na pitanje smatra li se umjereno konzervativnim teologom centra, kako ga mnogi opisuju, odgovorio: “Moram reći kako ne volim ekstremizme – bilo progresivne, bilo tradicionalističke. Vjerujem kako postoji via media (srednji put), kojim ide većina profesora teologije – kako rimskih tako i u Crkvi općenito – što smatram ispravnim, premda svatko od nas ima svoje posebnosti, jer, Bogu hvala, ne kopiramo (ponavljamo), nismo klonovi.” U istom razgovoru mons. Ladaria naglasio je kako je zadaća Kongregacije za nauk vjere “promicanje i zaštita katoličke vjere”, ali najprije promicanje, a potom, ako je neophodno, njezina zaštita. Osobito vrijedno pozornosti je njegovo razmišljanje o krizi koju Crkva prolazi u vremenu snažne sekularizacije, a čiji je glavni uzrok nedostatak molitve Crkvi. “Živimo u vremenu sekularizacije u kojem se čini da je molitva beskorisna, i to je veliki problem. Potrebno je vratiti se temeljima, razumjeti što je molitva i što znači naš odnos s Bogom… Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život. “Pravednik će od vjere živjeti”, kaže sveti Pavao citirajući Habakuka, a ta vjera izražava se u molitvi”, kazao je u razgovoru za španjolski portal Alfa y Omega. Komentirajući skandale koji potresaju Crkvu, mons. Ladaria rekao je kako oni imaju veliki utjecaj na kršćanski život jer predstavljaju negativan primjer. “Svi znamo važnost primjera. Dobrog puta i lošeg puta. Moramo nastojati ostaviti dobar primjer… Moramo moliti Gospodina da nam pomogne svjedočiti… a promjena započinje našom promjenom. Bog kroz molitvu mijenja ljude, a time i svijet”, kazao je mons. Ladaria. Molimo Gospodina da blagoslovi našeg novog pročelnika Kongregacije za nauk vjere i podari mu mudrost, ustrajnost i odvažnost u njegovu radu! Miodrag Vojvodić | Bitno.net View full Странице
  7. Свашта с нама, и мука одсвуда. А најгора је кад те спопадне откуд се не надаш. Већ неколико пута зове ме моја кћерка и жали се на чуда која јој се, у земљи Србији, збивају. Прије но што вам кажем на што ми се кћерка жали, да вам испричам откуд ми се дијете у земљи Србији обрело. Биће скоро година дана како се мој зет и кћерка, с петоро њихове дјеце, Бакиних и Декиних преслатких анђелчића, спаковаше се и преселише се у Отаџбину. Канадски школски систем је ужасан, безбожан и настран, и они неће – савјест им – веле – не дозвољава – да у таквом друштву њихова дјеца расту и формирају се. Србија им је благословена земља, оаза у пустињи свјетској, гдје дјеца могу да расту и образују се у здравој и природној средини. Тамо, још увијек, није продро педерлук и остале настраности морбидног Запада. Нисмо се слагали с њима, јер, нажалост, вјетрови глобализације ковитлају прашину погубну и на све стране очи и душе загађују. Тешко је игдје наћи заклон од њих, па ни у земљи Србији. Колико сам у Србији бивао, ужасавао сам се да је она, несрећна, постала смјетлиште свијета. Кроз своје ауспухе, да не кажем, дебела цријева, Запад издувава у ту нашу мајчицу Србију најгоре своје издувне гасове. Срби, клети, упијају то без свијести и памети. Глупости се брзо закопите а оно што је паметно са Запада: рад, приљежност, истрајност, итд. никако да им се приме. Да ће то наши зет и кћерка схватити, ствар је времена, како се ми надамо. У међувремену, остављам шире муке и несреће, да вам се изјадам што родитеље наших пет анђелчића, у овом моменту, и на првом мјесту, мучи и тишти. Велим, жали ми се кћерка, већ неколико пута – а задњи пут прилично алармантно – присиљена је да своју дјецу више не води ну српску цркву. Разлог? Пође она са дјецом у цркву; дјеца, ко дјеца: једно потрчи тамо, друго овамо; треће нешто зацвркуће; оно прво заплаче… И да вам не набрајам. А онда, бабе и деде, накостријешене вране и гаврани, сјате се на јадну дјецу и направе лом. Оставе и Бога и службу па нагрну лекције да држе. Усред цркве и насред богослужења. На све то поп, из олтара, пријекорно, очима стријеља. Моја кћерка, куд ће, шта ће, покупи дјецу па напоље.Тамо се придружи и другим мајкама које су се исто провеле. Тако једном, тако други, и трећи пут и моје се дијете пита: Која је сврха дјецу у цркву водити кад их из те цркве редовно истјерују? Збивања садашња, са мојом унучади, приводе ми у сјећање времена, ондашња, кад су моја дјеца раног дјечјег узраста била. Ова иста моја кћерка, кад би у Маркову цркву крочила, и свога оца у олтару спазила, дрекнула би из свег дјечјег гласића: Тата! Тата! А бабе ондашње – изгледа све су бабе свуда и свакад исте – божје мољке и црквени цајкани, скоче на дијете као на каквог разбојника. То моје, лично, искуство, учинило је да сам у цркви, у којој сам, доскора, био служио, одредио свима, и у побожне главе утувио, да је дјеци у цркви, у којој сам ја поп и старјешина – апсолутно, све дозвољено. Дођите, видите и увјерите се: не могу замислити пријатнију, духовнију, побожнију атмосферу него што је у тој слаткој црквици. Та природна, спонтана, да кажем, породична атмосфера, подстакла је и самог нашег Патријарха, кад нас је, прошле године, посјетио, да истакне своје дивљење. Направо је Свјатјејши поређење са огромним, и хладним, катедралама и рекао да зидови не чине богомољу него топла, молитвена, срца. У тој, дакле, црквици, дјечица мала, анђелчићи слатки, ћукоре, цвркућу; нешто међу собом се домунђавају; своје мале аутиће по патосу гурају и никоме то не смета. У своје вријеме, донесе једна мајка свога синчића. А он, завришта из свег гласа, и никакои да га смире. Мајка, јадна, потрча напоље. Кад смотрих, зауставих службу и наредих јој да се врати. А народу рекох: Ако ми, који толико о љубави словимо, нисмо у стању једно мало дијете љубављу да обгрлимо, о чему ми то, онда, причамо. Сад је тај дјечак миљеник наше Цркве, ”стари” чтец и упућује нову дјецу како да се у олтару понашају. Прошле недјеље синчић мога наслиједника, доскакута до олтара, промрмља нешто са тутором, скокну са солеје и оде у наручје својој мајци. Замишљам шта би било да су двије-три бабе дрекнуле, скочиле, уши му заврнуле. А на малој дјечици, великим дијелом, установљена је и заживјела та нова парохија Епархије канадске. Јер, чуло се: у тој и тој цркви дјеца су, заиста, добродошла. Ту је дјеци дозвољено да буду – дјеца. И шта се дешава? Дјеца брзо расту. Двогодишње дијете постане трогодишње, па четворогодишње, и ускоро стане уз своје родитеље; дође у олтар да прислужује, а на његово мјесто доскакуће неки нови јунак којег је мајка, до прије неки дан, чини нам се, у стомаку у цркву доносила. И тако редом, ваљда до њихове дјеце, ако Бог да. За своју душу, и из знатижеље, драги моји жандари црквени, прелиставао сам матичне књиге торонтске црквене заједнице. Откако је основана, крштено је на хиљаде дјеце. Од овог, од оног Србина, с именом и презименом. Од хиљеда и хиљада те дјеце, од којих би она најстарија сад већ у поодмаклом пензионерском добу била, нигдје ни једног. Друга генерација торонтских ”врлих Срба, ”челик јунака”, ”бораца за Крст Часни” и других, може да се преброји на прсте двије-три руке, који било какву везу са својом Црквом одржавају. Ја их све знам и могао бих, по именима и презименима, све пребројати. Гдје су? Раздувао их је вјетар на све стране. И у муслиманима их има. А можда су многима од њих нека баба, жандарка, и поп накостријешени, за сва времена њихову Цркву обнемилили. Како да се омили дјетету та његова Црква из које сваки пут понесе ружне успомене на дреку и пријекорне погледе. Намргођеним поповима србијанским, ако би ме саслушали, поручио бих слиједеће: Јесте, Богу хвала, пуне су вам цркве. (Мада, не варајте се, то је тек неки сићушни проценат народа српског.) Али, браћо моја, један по један, од мирних и укочених, одлазиће својим путем. Црква ће све мирнија и пространија бити. Не буду ли ова дјечица, коју, сад, тако олако, из цркава изгоните, дошла на мјесто баба и дједова њихових, ви нећете имати коме да служите и кога из цркава да изгоните; као што ни ја, овдје гдје сам, не бих имао коме: Мир свима, да кажем да не бијаде несрећних олуја, претходних деценија, које су, на ове стране, нанијеле народ у празне српске цркве Канаде. Ми знамо за Христову наредбу да му пустимо дјецу и не бранимо им да му долазе. (Мт. 19, 14) Многе су лијепе проповједи на ту тему исписане. Па је речено, толико пута, како је Христос апостолима својим добру ”буквицу” очитао кад су се они, у ревности својој за мир и тишину, између њега и дјеце били испријечили. Па, онда, словимо Христове ријечи да, ако се не обратимо и не будемо као дјеца – злоћом да дјетињимо (1. Кор. 14, 20) – нећемо ући у Царство небеско. (Мт. 18, 3) Да се куцнемо у чела и увидимо да ми, свим силама, неразумно, и Богу противно, чинимо управо супротно. Запријечили смо се змеђу њих и Господа и још настојимо да дјеца постану – ми. Да ли неки од жандара црквених не мисли можда да је Христос тражио да му пусте само мирну и стерилну дјецу? Мојима: кћерки и зету, поручујем, као што видите, јавно: Ако наставе, и даље, да вас из цркава изгоне, брже овамо гдје вас, још увијек, ваша мала, слатка црквица чека. Протојереј Василије Томић http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3476
×