Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'добро'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 27 results

  1. Архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани данас је у разговору за Радио-Светигору позвао вјерни народ да вечерас и сјутра дођe у манастир и заједно са дечанском братијом прослави ктиторску славу ове светиње – празник Светог краља Стефана Дечанског. ,,Имамо ових дана мало нестабилнију ситуацију, али то је овдје уобичајено и надамо се да се неће нимало одразити на нашу прославу“, каже отац Сава. Прилог радија Светигоре ,,Политику треба пустити политичарима, али ми када говоримо о неким политичким питањима, ми говоримо искључиво с позиције очувања нашега народа, јер кад год видимо да се то одражава на наш народ мислимо да имамо моралну обавезу да дигнемо свој глас и да кажемо шта није у реду и да упозоримо. Још јуче смо упозорили да може доћи до проблема, јер су неки наши свештеници били свједоци да се крећу јаке полицијске снаге према Митровици и да је било јасно да ће нешто да се деси. Чак су провоцирали наше свештенике. Полицајац му је показивао гестикулацијом да ће да га закоље. То су класичне провокације на које смо ми, нажалост, навикли“, казао је игуман Високих Дечана. Свечано празнично бденије у манастиру Дечани почеће вечерас у 17 часова, а Свету архијерејску литургију сјутра ће, са почетком у 9 часова, служити Митрополит дабробосански г. Хризостом и Владика рашко-призренски г. Теодосије, уз саслужење свештенства наше Свете Цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. “Позвани смо да будемо царско свештенство“- рекао је, између осталог, отац Синиша тумачећи Свето Јеванђеље које се чита на 23 недјељу по Духовима, у којој се на Светим богослужењима чита прича о гадаринском бјесомучнику. Звучни запис емисије Отац Синиша каже да до ђавоиманости највише долази због гријехова, како наших, тако и наследних, али и због одласка код врачара гдје се директно сусрећемо са демонским силама. Циљ нечастивог је да човјека потпуно уништи, подсјећа отац Синиша. Отац Синиша је говорио и о предстојећем празнику Светог великомученика Димитрија, кога ћемо прославити 8. новембра, испричавши и једно чудо Светог Димитрија које се догодило за вријеме рата у Босни. Одговарајући на питање слушаоца шта мисли о вјежбама јоге, отац Синиша каже нас она временом само дубље увлачи у лажне облике духовног живота. Да ли је хомосексуализам болест или гријех и може ли се сврстати у исти кош са наркоманијом, алкохолизмом и осталим болестима зависности? Зашто се породица назива “Малом црквом“?. Шта је подвиг, шта исповједништво а шта мучеништво?- питања су на која одговоре даје отац Синиша ако до краја одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  3. “Позвани смо да будемо царско свештенство“- рекао је, између осталог, отац Синиша тумачећи Свето Јеванђеље које се чита на 23 недјељу по Духовима, у којој се на Светим богослужењима чита прича о гадаринском бјесомучнику. Звучни запис емисије Отац Синиша каже да до ђавоиманости највише долази због гријехова, како наших, тако и наследних, али и због одласка код врачара гдје се директно сусрећемо са демонским силама. Циљ нечастивог је да човјека потпуно уништи, подсјећа отац Синиша. Отац Синиша је говорио и о предстојећем празнику Светог великомученика Димитрија, кога ћемо прославити 8. новембра, испричавши и једно чудо Светог Димитрија које се догодило за вријеме рата у Босни. Одговарајући на питање слушаоца шта мисли о вјежбама јоге, отац Синиша каже нас она временом само дубље увлачи у лажне облике духовног живота. Да ли је хомосексуализам болест или гријех и може ли се сврстати у исти кош са наркоманијом, алкохолизмом и осталим болестима зависности? Зашто се породица назива “Малом црквом“?. Шта је подвиг, шта исповједништво а шта мучеништво?- питања су на која одговоре даје отац Синиша ако до краја одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора View full Странице
  4. Мој осврт ограничићу само на последњи текст др Никодима који је објављен на његовом сајту, под називом „позив на покајање“. Овај текст изабрао сам не као његов најгори (има он далеко и тужнијих и смешнијих остварења) него као најпримитивније и најбезобразније срочен. Није ми заиста проблем да неки пут увече, уместо неког забавног програма или читања бајке, прочитам приче др Никодима о „јављањима из пакла“ или о „земљи као равној плочи“. Међутим, када осетим да било ко приликом писања поред незнања демонстрира и безобразлук (вређајући притом здраву памет сваког потенцијалног читаоца), онда већ не могу да останем без одговора. Јер када се неукост и безобразлук удруже, а притом се заките неким „др“, добијемо ово најновије писање др Никодима. Но, кренимо редом: 1.У тексту који носи назив „Позив на покајање“ др Никодим даје свој коментар на писмо које му је упутио надлежни епископ Милутин. Одмах након приложеног позива др Никодим износи свој први бисер. Наиме он објашњава како „не може“ да одговори на овај позив јер би тиме „прекинуо објављени прекид општења и помињања“ (прекинуо прекид? Могло је то мало лепше да се каже, докторе). Није ми јасно како неко раније овом доктору богословских наука није објаснио да „прекид општења и помињања“ не значи то да „не можеш“ неком да се обратиш или да неком одговориш. У овом смислу „општење“ се односи на евхаристијско а „помињање“ на молитвено (упрошћавам ствари, знам, али треба ово и доктор да разуме). Ако би прекид општења значио да са неким прекидаш скаку врсту комуникације (као што тврди наш доктор) онда би прекид помињања значио да не смеш тог неког ни да поменеш. А сам др Никодим у више наврата помиње имана оних којима је објавио прекид помињања. Нисте ми нешто овде добро разумели докоре. Идемо даље. 2.У другом свом „виђењу“ наш доктор налази замерку самом писму у коме „недостаје име особе којој је оно упућено“. Ипак у следећој реченици сазнајемо да се не ради о изостављању имена, већ презимена. И то презимена смештеног у заграду „(Богосављевић)“. Из тог разлога, наш доктор налази генијално решење и сам себе проглажава „правно непостојећом особом“. Аферим докторе. Ако то већ нисте, ја вас проглашавам не само „правно непостојећом особом“ већ и „доктором непостојећег права“. Примера ради, подсетићу само како се правно прецизно и хришћански др Никодим обраћа појединим Црвеним лицима у свом званичном саопштењу: „лажни митрополит Амфилохије“, „Еп. (оцеубица) Теодосије (Шибалић)“, итд... Следствено томе, сигурно је грешка епископа Милутина што му се није обратио са нпр. „лажном доктору Никодиму (Богосављевићу)“ или „равноземљашу тзв. доктору Никодиму (Богосављевићу)“. Ово би сигурно било, не само правно постојеће, већ и суштински тачније. 3.Треће „виђење“ доктора Никодима посебно је занимљиво. Наиме он сам износи нешто што је, морам признати, и мени скренуло пажњу. То је да се у позиву на покајање не наводи име манастира који је он напустио. Као критику на тај пропуст наш доктор износи сазнање да то није учињено јер „нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу“. Архимандрит и доктор није живео у манастиру већ у конаку при парохијској Цркви? Испрва нисам поверовао у ову тврдњу, али сам убрзо сазнао да је то тачно. Наиме, наш доктор је био игуман у манастиру Рибница код Мионице неколико година. Успео је да за веома кратко време упропасти све што се упропастити дало, а највећи проблем имао је са парохијанима и посетиоцима манастира. Покренуо је неколико судских спорова које је изгубио тужећи се са људима (око имовине, пута...) и када више није имао излаза, молио је владику Милутина да оде одатле било где. Будући да за његов висок чин, за његово докторско звање и набусит став у Епархији ваљевској није било манастира достојног његовој величини, он је заиста неко време боравио у једном забаченом селу на обронцима Сувобора. На моје питање саговорнику да ми није јасно да један архимандрит и доктор теологије борави као недоношче у једној парохијском стану, мој саговорник је једноставно одговорио: према свецу и тропар... Идемо даље. 4. Следеће виђење нашег доктора крије се у једном неуравнотеженом начину говора којим се обраћа Епископу. Не знам заиста шта се десило између епископа Милутина и докторовог „духовног чада“, али према писању самог Никодима ствар изгледа овако: епископ Милутин је рекао да му је архимандрит Никодим тражио да га предложи за епископа и да он то није учинио. Због овог поступка доктор карактерише епископа као неког ко се „свети мојим диховним чадима“ и као неког ко покушава да „погуби његову душу“ (сочнији и сликовитији приказ видети у самом тексту). Ако је и од др Никодима много је. Овде он развија читаву једну погрдну тираду на рачун Епископа која открива најмање две ствари. Прво да је др Никодим једна крајње неуравнотежена личност способна да се заигра у вртлогу сопствене мржње и да према својој слици прави карикатуру од других. Али то је мање важно. Оно важније, по мом суду и најжалосније, јесте откриће да др Никодим пише све ово само из разлога јер је неко рекао нешто његовом „духовном чаду“. То пажљивом читаоцу није тешко приметити, а и чињеница је да се он наканио да одговори на сам позив на покајање дванаест дана касније (позив је послат 5. а одговор објављен 19. октобра). Јасно је да иза одговора на позив не стоји потреба самог доктора да се огласи по овом питању, већ чињеница да је неко покушао да „погуби душу“ његовог „духовног чеда“. Није тајна да код нас постоји једна озбиљна криза духовништва, нити многи проблеми који се рађају из погрешног односа духовника и његових следбеника, али овај пример сведочи да је др Никодим доктор и на овом плану. Доктор духовник који је спреман на све, чак и на најпогрдије речи и бесмислене погрде упути сваком, само уколико се осети угорженим код неког свог самозваног „духовног чада“. 5. Издвојио бих овај пут и још једну занимљиву тврдњу доктора Никодима. Наиме, крајње лицемерно, за мој укус и прилично љигаво, наш доктор говори о чињеници да у позиву на покајање не стоје преступи које је овај врли доктор направио. Сазнао сам да је непосредно након објављивања прекида општења и помињања од стране др Никодима, епископ Милутин донео одлуку о стављању под забрану свештенодејства архимандрита Никодима. У овој одлуци се налазе тачно наведени канони, чланови устава СПЦ, као и уредбе за спољашњи и унутрашњи манастирски живот, које је цењени доктор прекршио. Међутим, као невешт манипулатор (ипак није довољно бити само доктор да би могао службовати са „оцем лажи“) доктор Никодим и овог пута сам показује своје фарисејство и приземни формализам до кога му је наводно стало. 6. Ипак, мора се признати да постоји нешто оригинално и ново у богословском смислу што у тексту износи др Никодим. Мислим на тумачење које др Никодим даје добропознатом појму „симонија“. Нема потребе да овде објашњавам шта овај појам означава, већ користим прилику да изразим своје изненађење његовим тумачењем од стране др Никодима. Он наиме говори о тзв. „духовној симонији“. Врло интересантно! Не знам где је ово тумачење пронашао и како је дошао до њега. Чуо сам да је управо на тему „духовна симонија кроз истрију“ поменути и докторирао, мада мислим да је то мало вероватно. Ипак, са нашим доктором се никад не зна. 7. Гомилу нелогичности и неписмености којима овај текст обилује не бих се усудио да анализирам. Мишљења сам да грешке и глупости које је у стању да напише овај доктор теологије, може и мора да исправи само доктор српског језика. А ја то нисам. Само ћу поменути синтагму „немарни најамник“ коју користи наш доктор (која је сама по себи бесмислена) одакле се логички закључује да епископи треба да буду насупрот томе „марљиви најамници“. Такође смо се упознали и са једном кованицом у новоговору нашег доктора која гласи „најамничко-непастирски“(оксиморон, илити оштроумна лудост), која је опет супротност од, ваљда, оног по Никодиму пожељног „најамничко-пастирски“. У тексту сусрећемо и оптужбе попут „фарисеји и лицемери“, што је у својој суштини чист плеоназам....итд...и томе слично. Иако овај осврт садржи дозу ироније и искреног подсмеха др Никодиму, желео бих за крај да кажем нешто крајње озбиљно, да кажем оно због чега сам све ово и писао. Срочићу свој основни то у једно поучно слово и директно обраћање др Никодиму: Докторе, верујем да Вас све ово дубоко погађа, али пазите да не заборавите једну важну ствар и да се превише не заносите. Свако мало обавештенији у нашој Цркви зна да епископ Милутин није доктор Богословских наука већ вишедеценијски калуђер и народни владика, а Ви јесте доктор Богословских наука. Ако Владика (или било ко из његовог окружења) формално или правно и погреши, дешава се, њима ће се то опростити. Вама се, докторе Богословских наука, овакве погрдне речи и приземна фразеологија, не праштају. Не знам како ће се завршити процес Црквеног суда до којег ће неминовно доћи, Бог зна! Искрено ми је жао што не постоји (можда и постоји, али ја не знам) неки академски суд који би Вама судио не за ваш чин и статус у Цркви, већ за ваше звање доктора. Тај суд би Вама требало да суди по Вашем знању, писању и части. Тај процес, знам како би се завршио.
  5. Ова култна реченица Драгана Марковића Палме прва ми је дошла на ум након прочитаног најновијег текста лица које се представља и потписује као архимандрит др Никодим Богосављевић. Утисак је да му писање не иде баш од руке и зато је требало макар да покуша са отварањем неке ординације. Имам тужну вест за све оне „неверне томе“ који су, као и ја, сматрали да је овај лик потпуно измишљен и да се иза његовог имена и чина крије неки неостварени богослов, који је у трећем разреду богословије избачен из школе због лошег владања и који се сада успешно бавио молерајем. Не људи, овај “доктор“ заиста постоји. Разговарао сам са пријатељима и у Епархији ваљевкој, затим у Митрополији црногорској, као и у Шабачкој епархији (сазнао сам да је једно време и тамо боравио). Људи са којима сам разговарао и којима нема разлога да не верујем су ме убедили: да, он постоји и све ово што се на интернету појављује под његовим именом лично сачињава. Мој осврт ограничићу само на последњи текст др Никодима који је објављен на његовом сајту, под називом „позив на покајање“. Овај текст изабрао сам не као његов најгори (има он далеко и тужнијих и смешнијих остварења) него као најпримитивније и најбезобразније срочен. Није ми заиста проблем да неки пут увече, уместо неког забавног програма или читања бајке, прочитам приче др Никодима о „јављањима из пакла“ или о „земљи као равној плочи“. Међутим, када осетим да било ко приликом писања поред незнања демонстрира и безобразлук (вређајући притом здраву памет сваког потенцијалног читаоца), онда већ не могу да останем без одговора. Јер када се неукост и безобразлук удруже, а притом се заките неким „др“, добијемо ово најновије писање др Никодима. Но, кренимо редом: 1.У тексту који носи назив „Позив на покајање“ др Никодим даје свој коментар на писмо које му је упутио надлежни епископ Милутин. Одмах након приложеног позива др Никодим износи свој први бисер. Наиме он објашњава како „не може“ да одговори на овај позив јер би тиме „прекинуо објављени прекид општења и помињања“ (прекинуо прекид? Могло је то мало лепше да се каже, докторе). Није ми јасно како неко раније овом доктору богословских наука није објаснио да „прекид општења и помињања“ не значи то да „не можеш“ неком да се обратиш или да неком одговориш. У овом смислу „општење“ се односи на евхаристијско а „помињање“ на молитвено (упрошћавам ствари, знам, али треба ово и доктор да разуме). Ако би прекид општења значио да са неким прекидаш скаку врсту комуникације (као што тврди наш доктор) онда би прекид помињања значио да не смеш тог неког ни да поменеш. А сам др Никодим у више наврата помиње имана оних којима је објавио прекид помињања. Нисте ми нешто овде добро разумели докоре. Идемо даље. 2.У другом свом „виђењу“ наш доктор налази замерку самом писму у коме „недостаје име особе којој је оно упућено“. Ипак у следећој реченици сазнајемо да се не ради о изостављању имена, већ презимена. И то презимена смештеног у заграду „(Богосављевић)“. Из тог разлога, наш доктор налази генијално решење и сам себе проглажава „правно непостојећом особом“. Аферим докторе. Ако то већ нисте, ја вас проглашавам не само „правно непостојећом особом“ већ и „доктором непостојећег права“. Примера ради, подсетићу само како се правно прецизно и хришћански др Никодим обраћа појединим Црвеним лицима у свом званичном саопштењу: „лажни митрополит Амфилохије“, „Еп. (оцеубица) Теодосије (Шибалић)“, итд... Следствено томе, сигурно је грешка епископа Милутина што му се није обратио са нпр. „лажном доктору Никодиму (Богосављевићу)“ или „равноземљашу тзв. доктору Никодиму (Богосављевићу)“. Ово би сигурно било, не само правно постојеће, већ и суштински тачније. 3.Треће „виђење“ доктора Никодима посебно је занимљиво. Наиме он сам износи нешто што је, морам признати, и мени скренуло пажњу. То је да се у позиву на покајање не наводи име манастира који је он напустио. Као критику на тај пропуст наш доктор износи сазнање да то није учињено јер „нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу“. Архимандрит и доктор није живео у манастиру већ у конаку при парохијској Цркви? Испрва нисам поверовао у ову тврдњу, али сам убрзо сазнао да је то тачно. Наиме, наш доктор је био игуман у манастиру Рибница код Мионице неколико година. Успео је да за веома кратко време упропасти све што се упропастити дало, а највећи проблем имао је са парохијанима и посетиоцима манастира. Покренуо је неколико судских спорова које је изгубио тужећи се са људима (око имовине, пута...) и када више није имао излаза, молио је владику Милутина да оде одатле било где. Будући да за његов висок чин, за његово докторско звање и набусит став у Епархији ваљевској није било манастира достојног његовој величини, он је заиста неко време боравио у једном забаченом селу на обронцима Сувобора. На моје питање саговорнику да ми није јасно да један архимандрит и доктор теологије борави као недоношче у једној парохијском стану, мој саговорник је једноставно одговорио: према свецу и тропар... Идемо даље. 4. Следеће виђење нашег доктора крије се у једном неуравнотеженом начину говора којим се обраћа Епископу. Не знам заиста шта се десило између епископа Милутина и докторовог „духовног чада“, али према писању самог Никодима ствар изгледа овако: епископ Милутин је рекао да му је архимандрит Никодим тражио да га предложи за епископа и да он то није учинио. Због овог поступка доктор карактерише епископа као неког ко се „свети мојим диховним чадима“ и као неког ко покушава да „погуби његову душу“ (сочнији и сликовитији приказ видети у самом тексту). Ако је и од др Никодима много је. Овде он развија читаву једну погрдну тираду на рачун Епископа која открива најмање две ствари. Прво да је др Никодим једна крајње неуравнотежена личност способна да се заигра у вртлогу сопствене мржње и да према својој слици прави карикатуру од других. Али то је мање важно. Оно важније, по мом суду и најжалосније, јесте откриће да др Никодим пише све ово само из разлога јер је неко рекао нешто његовом „духовном чаду“. То пажљивом читаоцу није тешко приметити, а и чињеница је да се он наканио да одговори на сам позив на покајање дванаест дана касније (позив је послат 5. а одговор објављен 19. октобра). Јасно је да иза одговора на позив не стоји потреба самог доктора да се огласи по овом питању, већ чињеница да је неко покушао да „погуби душу“ његовог „духовног чеда“. Није тајна да код нас постоји једна озбиљна криза духовништва, нити многи проблеми који се рађају из погрешног односа духовника и његових следбеника, али овај пример сведочи да је др Никодим доктор и на овом плану. Доктор духовник који је спреман на све, чак и на најпогрдије речи и бесмислене погрде упути сваком, само уколико се осети угорженим код неког свог самозваног „духовног чада“. 5. Издвојио бих овај пут и још једну занимљиву тврдњу доктора Никодима. Наиме, крајње лицемерно, за мој укус и прилично љигаво, наш доктор говори о чињеници да у позиву на покајање не стоје преступи које је овај врли доктор направио. Сазнао сам да је непосредно након објављивања прекида општења и помињања од стране др Никодима, епископ Милутин донео одлуку о стављању под забрану свештенодејства архимандрита Никодима. У овој одлуци се налазе тачно наведени канони, чланови устава СПЦ, као и уредбе за спољашњи и унутрашњи манастирски живот, које је цењени доктор прекршио. Међутим, као невешт манипулатор (ипак није довољно бити само доктор да би могао службовати са „оцем лажи“) доктор Никодим и овог пута сам показује своје фарисејство и приземни формализам до кога му је наводно стало. 6. Ипак, мора се признати да постоји нешто оригинално и ново у богословском смислу што у тексту износи др Никодим. Мислим на тумачење које др Никодим даје добропознатом појму „симонија“. Нема потребе да овде објашњавам шта овај појам означава, већ користим прилику да изразим своје изненађење његовим тумачењем од стране др Никодима. Он наиме говори о тзв. „духовној симонији“. Врло интересантно! Не знам где је ово тумачење пронашао и како је дошао до њега. Чуо сам да је управо на тему „духовна симонија кроз истрију“ поменути и докторирао, мада мислим да је то мало вероватно. Ипак, са нашим доктором се никад не зна. 7. Гомилу нелогичности и неписмености којима овај текст обилује не бих се усудио да анализирам. Мишљења сам да грешке и глупости које је у стању да напише овај доктор теологије, може и мора да исправи само доктор српског језика. А ја то нисам. Само ћу поменути синтагму „немарни најамник“ коју користи наш доктор (која је сама по себи бесмислена) одакле се логички закључује да епископи треба да буду насупрот томе „марљиви најамници“. Такође смо се упознали и са једном кованицом у новоговору нашег доктора која гласи „најамничко-непастирски“(оксиморон, илити оштроумна лудост), која је опет супротност од, ваљда, оног по Никодиму пожељног „најамничко-пастирски“. У тексту сусрећемо и оптужбе попут „фарисеји и лицемери“, што је у својој суштини чист плеоназам....итд...и томе слично. Иако овај осврт садржи дозу ироније и искреног подсмеха др Никодиму, желео бих за крај да кажем нешто крајње озбиљно, да кажем оно због чега сам све ово и писао. Срочићу свој основни то у једно поучно слово и директно обраћање др Никодиму: Докторе, верујем да Вас све ово дубоко погађа, али пазите да не заборавите једну важну ствар и да се превише не заносите. Свако мало обавештенији у нашој Цркви зна да епископ Милутин није доктор Богословских наука већ вишедеценијски калуђер и народни владика, а Ви јесте доктор Богословских наука. Ако Владика (или било ко из његовог окружења) формално или правно и погреши, дешава се, њима ће се то опростити. Вама се, докторе Богословских наука, овакве погрдне речи и приземна фразеологија, не праштају. Не знам како ће се завршити процес Црквеног суда до којег ће неминовно доћи, Бог зна! Искрено ми је жао што не постоји (можда и постоји, али ја не знам) неки академски суд који би Вама судио не за ваш чин и статус у Цркви, већ за ваше звање доктора. Тај суд би Вама требало да суди по Вашем знању, писању и части. Тај процес, знам како би се завршио. View full Странице
  6. Девојчице и дечаци можда и не знају да ружни коментар вршњака или примамљив позив непознате одрасле особе на „Фејсбуку” представља насиље, а родитељи их морају од тога заштитити појачаним надзором, макар то значило и ухођење Аутор: Андријана Цветићанинсубота, 13.10.2018. у 13:35 Ружни коментари на друштвеним мрежама које вршњаци остављају испод слика другара из разреда, улице или краја нису само безазлени несташлуци. Могу да изазову озбиљне последице по танане дечије душе. Још је опасније предаторство одраслих преступника и педофила у виртуелном свету. Зато сви савети који се тичу васпитања деце, рецимо да на улици не разговарају са непознатима особама нити да прихватају да са њима некуда оду, важе и за свет екрана. У времену када деца у просеку проводе више од пет сати дневно испред рачунара, са таблетом или паметним телефоном у рукама, мајке и очеви морају да их пазе баш као и када су ван дома. Интернет уз своје предности и олакшице које је унео, нарочито последњих година, није имун на криминал и зло које може да нашкоди нарочито најмлађима. Колико су родитељи и тинејџери у Србији упознати са тамним странама онлајн света, да ли у Србији постоје службе и програми које се баве безбедношћу и заштитом деце на интернету питали смо Татјану Матић, државну секретарку у Министарству трговине, туризма и телекомуникација.
  7. Јеванђелист казује да је Господ повео ученике на гору у осми дан послије казивања о предстојећем страдању које се имало збити. Осми дан јесте невечерњи дан будућег вијека у којем ће Христос сијати као сунце, и сијаће они који се удостоје да буду сa Њим. Овај свијет у којем влада пропадљивост и смрт ће се преобразити, пројавити се у другом обличју, засијаће оном свјетлошћу којом Син Божији сија од вјечности и којом је Син Човјечији засијао на Тавору. Преображење Господа на Тавору било је док се мољаше (Лк. 9, 29). То значи да је молитва тај пут који, праћен врлинским, јеванђелским животом, узводи из пролазности житејског мора на гору, пред Господа Славе. Нестворену Божанску свјетлост могуће је видјети само у преображеном стању – стању духа. Господ ученицима на гори открива Ко је Он и Чији је Он Син (Св. Јефрем Сирин). Они су Га до тада знали као човјека, сина Марије и Јосифа дрводјеље, као човјека који живи са њима у свијету, који се умара, једе и пије, радује се и тугује. На гори Га, пак, виде и упознају као Бога, Сина Божијег. Због тога их Он и изводи на гору да би Га Отац прогласио Сином и показао им да је Он уистину Син Божији и Бог (Св. Јефрем Сирин). Преображење Господње је и наше преображење, Господ нам на Тавору открива не само Ко је Он већ и то ко смо ми, тј. какви можемо и треба да будемо. Зато на Голготи не заборавимо Тавор, и на Тавору се сјетимо Голготе. Аутор је парох црмнички и дипломирани теолог Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У свјетлу празника Преображења Господњег открива се смисао Његовог јављања у тијелу и доласка у овај свијет. На Тавору се Христос појављује и објављује као Син Божији, Цар Славе и ту објаву испуњава у Свом човјечијем тијелу. Бити Христов значи бити у сталном покрету између Голготе и Тавора. Обремењени гријехом и искушењима овог свијета понекад осјећамо страшне тренутке богоостављености и са Христом дијелимо искуство Голготе. Насупрот томе, очишћујући свој ум и срце, живјећи јеванђелски, успињемо се ка гори високој на којој нас чека Преображени. Заједно са Петром, Јованом и Јаковом Господ нас изводи на гору, изнад ништавности наше природе (Св. Григорије Палама), гдје је довољно да нас обасја један зрак божанске славе, да бисмо заједно са Петром узвикнули: Добро нам је овдје бити (Лк. 9,33). Ове ријечи, толико једноставне а толико дубоке, јесу једина природна реакција онога ко је осјетио присуство Божије, коме се Бог јавио. Јер, гдје би другдје човјек који једном осјети близину Божију пожелио да буде него у присуству Божијем. Такав човјек жели да начини сјенице у којима би вјечно обитавао са Богом и Пророцима Божијим. Но, човјек је у стању да начини само пролазну, пропадљиву сјеницу, а једино Бог гради непролазну, вјечну сјеницу – Цркву и отвара човјеку њена врата. Јеванђелист казује да је Господ повео ученике на гору у осми дан послије казивања о предстојећем страдању које се имало збити. Осми дан јесте невечерњи дан будућег вијека у којем ће Христос сијати као сунце, и сијаће они који се удостоје да буду сa Њим. Овај свијет у којем влада пропадљивост и смрт ће се преобразити, пројавити се у другом обличју, засијаће оном свјетлошћу којом Син Божији сија од вјечности и којом је Син Човјечији засијао на Тавору. Преображење Господа на Тавору било је док се мољаше (Лк. 9, 29). То значи да је молитва тај пут који, праћен врлинским, јеванђелским животом, узводи из пролазности житејског мора на гору, пред Господа Славе. Нестворену Божанску свјетлост могуће је видјети само у преображеном стању – стању духа. Господ ученицима на гори открива Ко је Он и Чији је Он Син (Св. Јефрем Сирин). Они су Га до тада знали као човјека, сина Марије и Јосифа дрводјеље, као човјека који живи са њима у свијету, који се умара, једе и пије, радује се и тугује. На гори Га, пак, виде и упознају као Бога, Сина Божијег. Због тога их Он и изводи на гору да би Га Отац прогласио Сином и показао им да је Он уистину Син Божији и Бог (Св. Јефрем Сирин). Преображење Господње је и наше преображење, Господ нам на Тавору открива не само Ко је Он већ и то ко смо ми, тј. какви можемо и треба да будемо. Зато на Голготи не заборавимо Тавор, и на Тавору се сјетимо Голготе. Аутор је парох црмнички и дипломирани теолог Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Честитајући присутнима данашњи празник великога Божјег човека - Светог пророка Илије Тесвићанина, отац Бранко је истакао да ми често нисмо свесни шта поседујемо док то не изгубимо. Тако се десило и са Божјим пророком Илијом у његово време, он је много страдао од своје породице и Бог то није могао више да трпи и узео га је са земље. Свети Илија је жив узнет на небо. Задобио је велику милост пред Богом, тако да ће он, како нам то сведочи Свето Писмо, доћи на земљу да припреми народ пред Други долазак Христов, навео је настојатељ Световазнесењског храма и додао да је Илиндан дан када је почела градња храма на Клиси. Од тада, осамнаести пут обележавамо овај велики празник, саборујемо и молимо се Богу за слогу, здравље и напредак наших насељâ овде, земље и нашег народа. Да Бог дâ да једни друге увек подржавамо и да нам добро буде начело живљења. Добро мислимо, добро желимо и добро ће нам бити, поручио је протопрезвитер Бранко Ћурчин. Литургији је присуствовао градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, који се после богослужења обратио новинарима на платоу испред храма. Овај храм је центар духовног живота грађана Клисе, Слане баре и Видовданског насеља. Једна од инвестиција Града Новог Сада јесте уређење платоа испред храма Вазнесења Господњег, данас то изгледа далеко пристојније, али смо свесни да има и даље посла, казао је г. Вучевић. У духу данашњег празника Илиндана, одржано је више значајних дешавања. У дворани Спортског центра Слана бара отворена је изложба Револуција 1848-1849. у Новом Саду. Господин Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада рекао је да је пре сто седамдесет година Нови Сад доживео једно од највећих историјских искушења. Тада је читаву Европу запљуснуо плам револуције 1848. године, која ће у Новом Саду резултирати у оружане сукобе, а на крају и његовим уништењем 12. јуна 1849. године. Кроз изложбу смо желели да прикажемо једно другачије виђење ствари, превасходно кроз личне изборе људи који су били актери тих важних историјских догађаја, оних који су носили и спроводили политичке одлуке, оних који су дефинисали и пружили своју несебичну жртву и рад током Мајске скупштине и на организовању народног живота, и кроз непосредна сведочанства људи који су били сведоци тих дешавања, објаснио је г. Ђурђев. У наставку прослављања Илиндана на Клиси, од 19 часова биће служено вечерње богослужење у храму Вазнесења Господњег, а одмах после ће бити обављено и благосиљање славског колача и кољива на бини поред храма. Како је најавило братство Световазнесењског храма, уследиће културно-уметнички програм. Извор: Радио Беседа
  10. -Нови Сад: Илиндански сабор на Клиси- Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, храм Вазнесења Господњег за Клису, Слану бару и Видовданско насеље, у четвртак, 2. августа 2018. године, организовао је Илиндански црквено-народни Сабор. Свету Литургију служио је протопрезвитер Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесењског храма, а саслуживали су протопрезвитери Боро Видовић и Милан Малинић, као и презвитер Селимир Вагић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Честитајући присутнима данашњи празник великога Божјег човека - Светог пророка Илије Тесвићанина, отац Бранко је истакао да ми често нисмо свесни шта поседујемо док то не изгубимо. Тако се десило и са Божјим пророком Илијом у његово време, он је много страдао од своје породице и Бог то није могао више да трпи и узео га је са земље. Свети Илија је жив узнет на небо. Задобио је велику милост пред Богом, тако да ће он, како нам то сведочи Свето Писмо, доћи на земљу да припреми народ пред Други долазак Христов, навео је настојатељ Световазнесењског храма и додао да је Илиндан дан када је почела градња храма на Клиси. Од тада, осамнаести пут обележавамо овај велики празник, саборујемо и молимо се Богу за слогу, здравље и напредак наших насељâ овде, земље и нашег народа. Да Бог дâ да једни друге увек подржавамо и да нам добро буде начело живљења. Добро мислимо, добро желимо и добро ће нам бити, поручио је протопрезвитер Бранко Ћурчин. Литургији је присуствовао градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, који се после богослужења обратио новинарима на платоу испред храма. Овај храм је центар духовног живота грађана Клисе, Слане баре и Видовданског насеља. Једна од инвестиција Града Новог Сада јесте уређење платоа испред храма Вазнесења Господњег, данас то изгледа далеко пристојније, али смо свесни да има и даље посла, казао је г. Вучевић. У духу данашњег празника Илиндана, одржано је више значајних дешавања. У дворани Спортског центра Слана бара отворена је изложба Револуција 1848-1849. у Новом Саду. Господин Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада рекао је да је пре сто седамдесет година Нови Сад доживео једно од највећих историјских искушења. Тада је читаву Европу запљуснуо плам револуције 1848. године, која ће у Новом Саду резултирати у оружане сукобе, а на крају и његовим уништењем 12. јуна 1849. године. Кроз изложбу смо желели да прикажемо једно другачије виђење ствари, превасходно кроз личне изборе људи који су били актери тих важних историјских догађаја, оних који су носили и спроводили политичке одлуке, оних који су дефинисали и пружили своју несебичну жртву и рад током Мајске скупштине и на организовању народног живота, и кроз непосредна сведочанства људи који су били сведоци тих дешавања, објаснио је г. Ђурђев. У наставку прослављања Илиндана на Клиси, од 19 часова биће служено вечерње богослужење у храму Вазнесења Господњег, а одмах после ће бити обављено и благосиљање славског колача и кољива на бини поред храма. Како је најавило братство Световазнесењског храма, уследиће културно-уметнички програм. Извор: Радио Беседа View full Странице
  11. Врло често смо у прилици да чујемо како није важно какве је ко вере или којој религији припада, већ је важно да је добар човек. Ипак, оно што је јако тешко схватити јесте ни свако добро није добро! Оно што разликује и добра дела, јесте оно чиме су она инспирисана и покренута, као и шта стоји као њихов крајњи циљ. Људи који не схватају духовне основе живота и онога што се дешава у свету суде о људским делима површно, они делатност човекову деле на очигледно злу, са једне, и на добру и похвалну, са друге стране, само по њеном спољашњем испољавању, користећи се, притом, веома неодређеним и непостојаним - световним мерилима за разликовање добра и зла. Свет, пак, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари, јер само један једини закон даје јасно одређење тога шта је грех, а шта је добро. То је јеванђељски закон. Закони овог света понекад, у неким својим аспектима, могу да личе на хришћански закон, али то је само наизглед: они се, уствари, потпуно разликују. Иако се човек после свог пада у потпуности потчинио греху и постао изопачен, болестан и озлобљен, ипак су се у њему још сачувала семена природног добра која је у њега приликом стварања засејао Творац, премда она више немају ону првобитну чистоту и светост, него су оскврњена отровом греха. Међутим, оваква природна људска "истина", која је оскврњена нечистотом греха, не може човека да научи истинском добру, не може да оживи и исцели душу његову... Неверујући људи чине много лепих, наизглед похвалних дела, чине многа добра дела, подвиге милосрђа, љубави, самопожртвовања, понекад чак дају и свој живот за свој народ или за свог ближњег, дају последњи комад хлеба гладном, помажу један другом у невољи, жртвују своју имовину на разна добра дела, чине зачуђујућа, чак и херојска дела - и за ово има много потресних примера. Но, сва ова добра дела уколико нису заснована на Јеванђељу, уколико не израстају из дубине верујуће хришћанске душе, сва она иако су хвале вредна, у суштини су нечиста и оскврњена падом, и немају пред Богом ону вредност коју му приписују људи. Ову важну истину многи људи данас никако не могу да прихвате. Чувши ово што је речено, многи су у недоумици, многи се вређају, многи се гневе. И стварно, чудно звучи, човек чини узвишени подвиг, жртвује свој живот ради ближњег, умире због тога да би други могао срећно да живи, и зар је за душу таквог хероја уопште могуће сумњати да је спасена? Зар овакав чин човеков не спира све његове грехове? Звучи сурово, међутим, погледајмо читаву ствар са друге стране: ако овај јунак није био јунак Христа ради, ако није живео по учењу Јеванђеља, ако није из хришћанске вере црпео снагу за своје подвиге, ако се ово саможртвовање није вршило Христовом силом и не у Име Божије, онда би испало да човек може да се спаси и без искупљења које је савршио Христос, онда то би значило да се у самом палом човеку сачувала она сила и чистота које су довољне да он сам себе оживи, да он сам себе ишчупа из ланаца греха. Онда - зашто је била потребна страшна Голготска Жртва, чему онда учење Христово, Јеванђеље и Црква? Чему тајне молитве, хришћански подвизи? Тада би била довољна само наша жеља и напор воље, чак ни вера онда не би била потребна. Ствар је у томе што није исто чинити добра, прекрасна и похвална дела, и чинити дела вере ради! Добра дела која се чине без вере, без Бога, посвећена су овом свету од овог света и добијају плату: славу, част и поштовање. Она су туђа вечној небеској слави. А дела вере имају унутрашњу посвећеност Богу, чине се са молитвом, са обраћањем Богу, у што већој тајности, да их зна само Бог, таква дела остављају мањи спољашњи утисак, али их зато прима Господ и дароваће за њих славу у будућем животу. И уопште, неправилно је сматрати да спасење душе и наслеђивање Царства Небеског директно зависи од наших добрих дела. Бог милује човека и спасава га не због његових добрих дела, него због његовог верног, скрушеног и смиреног срца. Наравно, ова вера не сме бити без дела, а она то ни не може бити, она ће се обавезно оваплотити у конкретна дела, и ова дела ће обавезно бити веома добра и света, јер тим делима верника учи Сам Господ. Због тога је неправилно проповедати људима апстрактно добро, учити их да воле ближњег, да буду милосрдни и добри, не говорећи им притом о томе да они то никако не могу да учине правилно, свето и богоугодно без јеванђељског учења, без Цркве, без благодати Светог Духа, коју могу да добију само у храму кроз Свете Тајне. Ако се то не говори, људи ће мислити да уколико то пожеле могу сами одлично да реше своје проблеме без Цркве, без Светих Тајни, без благодати Светог Духа, без Христа. У свету се често чине добри поступци, међутим, лоши још чешће. И греси света често су истанчанији и разноврснији него добра дела у њему. Световни греси су тако близу световног добра да међу њима као да и нема суштинске противречности. Један исти човек којег сви хвале за његова добра дела у истом тренутку чини мноштво одвратних дела на која нико не обраћа пажњу. Световни јунак у једном тренутку чини неки задивљујући саможртвени поступак, а пре и после њега чини нешто врло подло и ниско. Такве су врлине овога света: овде су љубав и мржња једно поред другог: самопожртвовање, јунаштво и милостиња, одмах поред егоизма, самољубља и охолости. У ствари и једно и друго се заснива на погубним страстима. Добро тамо као да постоји ради тога да би давало сенку и већу сласт греху, изоштравало укус за њега. Световно добро својим коренима црпе прљаву воду, горде и сујетне помисли истог тренутка заглушују свако искрено и, у извесној мери, узвишено стремљење душе. Св. Игњатије говори: "Делатељ људске правде је пун умишљености, уображености и самообмане; он проповеда и труби и о себи и о својим делима, не обраћајући никакву пажњу на заповест Господњу која то забрањује (Мт. 6, 118). Мржњом и осветом плаћа онима који би се усудили да отворе уста ради основаног и добронамерног противречења његовој истини, сматра себе достојним и предостојним земаљских и небеских награда. Насупрот томе, делатељ Јеванђељских заповести је увек погружен у смирење: поредећи своје испуњење свесветих заповести са њиховом узвишеношћу и чистотом, он стално признаје да је ово извршење крајње недовољно и недостојно Бога, он види да заслужује пролазне и вечне казне за своје грехе, за нераскинуто општење са сатаном, за пад, који је заједнички свим људима, и, на крају, за недовољно и, често, неправилно испуњавање заповести" (9, т. 5, стр. 36). "Дође ли ти нека блага мисао, ти причекај, никако се немој устремити да је испуниш брзо и непромишљено. Осетиш ли у свом срцу неку благу склоност, причекај; немој да те то обузме. Упореди је са Јеванђељем. Размотри, да ли су твоја добра мисао и твоја добра склоност срца у складу са свесветим учењем Господњим. Убрзо ћеш увидети да нема никакве сагласности између јеванђељског добра и добра пале природе. Добро пале природе је помешано са злом, и зато је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отров када се помеша са отровом. Чувај се да не чиниш добро пале природе! Чинећи ово добро продубићеш свој пад, развићеш у себи умишљеност и гордост, достићи ћеш највећу сличност са демонима. Насупрот томе, чинећи јеванђељско добро, као истинит и веран ученик Богочовеков постаћеш сличан Богочовеку" (9, 7, 5, стр. 35). У сваком делу је важно погледати у дубину срца, у тајне одаје наших скривених помисли. Свако дело, пре него што се решимо на њега, треба да буде одмерено и оцењено нашим унутрашњим мерилом: у нама се свагда збива оно што личи на некакво тајно саветовање - срце говори своје "за" и "против", ум говори своје "за" и "против", осећања, тело, наше страсти, навике и слабости, све овде даје своју реч "за" и "против", и ако се на овом унутарњем саветовању донесе праведан суд, човек ће дело учинити по Христовом закону, на спас своје душе. Ако, пак, човек буде поступио по лукавости неке страсти, са тајном помишљу да се нахрани нека страст, онда ће дело које учини, без обзира на то како оно споља изгледало лепо, души нанети штету и неће јој донети никакву корист. Сваки, и најмањи поступак или корак наш, увек чинимо изнутра га посвећујући у нечије име, чинимо га или ради земаљског или ради небеског, или ради Божијег или ради људског. И често само ово посвећење, ова намера има већи значај него спољашње дело које се чини, јер су у тој намери и посвећењу у њему се садржи и сва вредност онога што чинимо пред Богом. Архимандрит Лазар Абашидзе линк
  12. Врло често смо у прилици да чујемо како није важно какве је ко вере или којој религији припада, већ је важно да је добар човек. Ипак, оно што је јако тешко схватити јесте ни свако добро није добро! Оно што разликује и добра дела, јесте оно чиме су она инспирисана и покренута, као и шта стоји као њихов крајњи циљ. Људи који не схватају духовне основе живота и онога што се дешава у свету суде о људским делима површно, они делатност човекову деле на очигледно злу, са једне, и на добру и похвалну, са друге стране, само по њеном спољашњем испољавању, користећи се, притом, веома неодређеним и непостојаним - световним мерилима за разликовање добра и зла. Свет, пак, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари, јер само један једини закон даје јасно одређење тога шта је грех, а шта је добро. То је јеванђељски закон. Закони овог света понекад, у неким својим аспектима, могу да личе на хришћански закон, али то је само наизглед: они се, уствари, потпуно разликују. Иако се човек после свог пада у потпуности потчинио греху и постао изопачен, болестан и озлобљен, ипак су се у њему још сачувала семена природног добра која је у њега приликом стварања засејао Творац, премда она више немају ону првобитну чистоту и светост, него су оскврњена отровом греха. Међутим, оваква природна људска "истина", која је оскврњена нечистотом греха, не може човека да научи истинском добру, не може да оживи и исцели душу његову... Неверујући људи чине много лепих, наизглед похвалних дела, чине многа добра дела, подвиге милосрђа, љубави, самопожртвовања, понекад чак дају и свој живот за свој народ или за свог ближњег, дају последњи комад хлеба гладном, помажу један другом у невољи, жртвују своју имовину на разна добра дела, чине зачуђујућа, чак и херојска дела - и за ово има много потресних примера. Но, сва ова добра дела уколико нису заснована на Јеванђељу, уколико не израстају из дубине верујуће хришћанске душе, сва она иако су хвале вредна, у суштини су нечиста и оскврњена падом, и немају пред Богом ону вредност коју му приписују људи. Ову важну истину многи људи данас никако не могу да прихвате. Чувши ово што је речено, многи су у недоумици, многи се вређају, многи се гневе. И стварно, чудно звучи, човек чини узвишени подвиг, жртвује свој живот ради ближњег, умире због тога да би други могао срећно да живи, и зар је за душу таквог хероја уопште могуће сумњати да је спасена? Зар овакав чин човеков не спира све његове грехове? Звучи сурово, међутим, погледајмо читаву ствар са друге стране: ако овај јунак није био јунак Христа ради, ако није живео по учењу Јеванђеља, ако није из хришћанске вере црпео снагу за своје подвиге, ако се ово саможртвовање није вршило Христовом силом и не у Име Божије, онда би испало да човек може да се спаси и без искупљења које је савршио Христос, онда то би значило да се у самом палом човеку сачувала она сила и чистота које су довољне да он сам себе оживи, да он сам себе ишчупа из ланаца греха. Онда - зашто је била потребна страшна Голготска Жртва, чему онда учење Христово, Јеванђеље и Црква? Чему тајне молитве, хришћански подвизи? Тада би била довољна само наша жеља и напор воље, чак ни вера онда не би била потребна. Ствар је у томе што није исто чинити добра, прекрасна и похвална дела, и чинити дела вере ради! Добра дела која се чине без вере, без Бога, посвећена су овом свету од овог света и добијају плату: славу, част и поштовање. Она су туђа вечној небеској слави. А дела вере имају унутрашњу посвећеност Богу, чине се са молитвом, са обраћањем Богу, у што већој тајности, да их зна само Бог, таква дела остављају мањи спољашњи утисак, али их зато прима Господ и дароваће за њих славу у будућем животу. И уопште, неправилно је сматрати да спасење душе и наслеђивање Царства Небеског директно зависи од наших добрих дела. Бог милује човека и спасава га не због његових добрих дела, него због његовог верног, скрушеног и смиреног срца. Наравно, ова вера не сме бити без дела, а она то ни не може бити, она ће се обавезно оваплотити у конкретна дела, и ова дела ће обавезно бити веома добра и света, јер тим делима верника учи Сам Господ. Због тога је неправилно проповедати људима апстрактно добро, учити их да воле ближњег, да буду милосрдни и добри, не говорећи им притом о томе да они то никако не могу да учине правилно, свето и богоугодно без јеванђељског учења, без Цркве, без благодати Светог Духа, коју могу да добију само у храму кроз Свете Тајне. Ако се то не говори, људи ће мислити да уколико то пожеле могу сами одлично да реше своје проблеме без Цркве, без Светих Тајни, без благодати Светог Духа, без Христа. У свету се често чине добри поступци, међутим, лоши још чешће. И греси света често су истанчанији и разноврснији него добра дела у њему. Световни греси су тако близу световног добра да међу њима као да и нема суштинске противречности. Један исти човек којег сви хвале за његова добра дела у истом тренутку чини мноштво одвратних дела на која нико не обраћа пажњу. Световни јунак у једном тренутку чини неки задивљујући саможртвени поступак, а пре и после њега чини нешто врло подло и ниско. Такве су врлине овога света: овде су љубав и мржња једно поред другог: самопожртвовање, јунаштво и милостиња, одмах поред егоизма, самољубља и охолости. У ствари и једно и друго се заснива на погубним страстима. Добро тамо као да постоји ради тога да би давало сенку и већу сласт греху, изоштравало укус за њега. Световно добро својим коренима црпе прљаву воду, горде и сујетне помисли истог тренутка заглушују свако искрено и, у извесној мери, узвишено стремљење душе. Св. Игњатије говори: "Делатељ људске правде је пун умишљености, уображености и самообмане; он проповеда и труби и о себи и о својим делима, не обраћајући никакву пажњу на заповест Господњу која то забрањује (Мт. 6, 118). Мржњом и осветом плаћа онима који би се усудили да отворе уста ради основаног и добронамерног противречења његовој истини, сматра себе достојним и предостојним земаљских и небеских награда. Насупрот томе, делатељ Јеванђељских заповести је увек погружен у смирење: поредећи своје испуњење свесветих заповести са њиховом узвишеношћу и чистотом, он стално признаје да је ово извршење крајње недовољно и недостојно Бога, он види да заслужује пролазне и вечне казне за своје грехе, за нераскинуто општење са сатаном, за пад, који је заједнички свим људима, и, на крају, за недовољно и, често, неправилно испуњавање заповести" (9, т. 5, стр. 36). "Дође ли ти нека блага мисао, ти причекај, никако се немој устремити да је испуниш брзо и непромишљено. Осетиш ли у свом срцу неку благу склоност, причекај; немој да те то обузме. Упореди је са Јеванђељем. Размотри, да ли су твоја добра мисао и твоја добра склоност срца у складу са свесветим учењем Господњим. Убрзо ћеш увидети да нема никакве сагласности између јеванђељског добра и добра пале природе. Добро пале природе је помешано са злом, и зато је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отров када се помеша са отровом. Чувај се да не чиниш добро пале природе! Чинећи ово добро продубићеш свој пад, развићеш у себи умишљеност и гордост, достићи ћеш највећу сличност са демонима. Насупрот томе, чинећи јеванђељско добро, као истинит и веран ученик Богочовеков постаћеш сличан Богочовеку" (9, 7, 5, стр. 35). У сваком делу је важно погледати у дубину срца, у тајне одаје наших скривених помисли. Свако дело, пре него што се решимо на њега, треба да буде одмерено и оцењено нашим унутрашњим мерилом: у нама се свагда збива оно што личи на некакво тајно саветовање - срце говори своје "за" и "против", ум говори своје "за" и "против", осећања, тело, наше страсти, навике и слабости, све овде даје своју реч "за" и "против", и ако се на овом унутарњем саветовању донесе праведан суд, човек ће дело учинити по Христовом закону, на спас своје душе. Ако, пак, човек буде поступио по лукавости неке страсти, са тајном помишљу да се нахрани нека страст, онда ће дело које учини, без обзира на то како оно споља изгледало лепо, души нанети штету и неће јој донети никакву корист. Сваки, и најмањи поступак или корак наш, увек чинимо изнутра га посвећујући у нечије име, чинимо га или ради земаљског или ради небеског, или ради Божијег или ради људског. И често само ово посвећење, ова намера има већи значај него спољашње дело које се чини, јер су у тој намери и посвећењу у њему се садржи и сва вредност онога што чинимо пред Богом. Архимандрит Лазар Абашидзе линк View full Странице
  13. У недељу, пре празника Рождества Христовог Патријарх је служио Литургију са београдским намесницима протојерејом Бранком Митровићем и протојерејом Божидаром Бакајлићем, протојерејом - ставрофором Стојадином Павловићем, протојерејом – ставрофором др Саво Јовићем и свештенослужитељима храма, и том приликом у чин ђакона рукоположио вероучитеља Дарка Радовановића, а у чин свештеника Игора Грацуна. Пред великим бројем верника Патријарх је у празничном слову говорио о прочитаним зачалима Светог Јеванђеља, о припремама за велики празник Рођења Господа и како да сачувамо пост у дане празника: „Добро је мало се почастити, али никако то не сме бити главни циљ празника, и да о празнику не знамо ништа, да не знамо ко су наши свети које прослављамо, шта су учинили и зашто их је Црква уврстила у календар.“ Рукоположеним свештенослужитељима Његова Светост Патријарх је пожелео да наставе мисију наше Цркве и да, пре свега, Богу приведу себе, а онда и народ да би били прави мисионари и наследници апостола. Извор: Радио Слово љубве
  14. „Највећа новост, највећа љубав Божија и милосрђе према роду људском јесте долазак у свет Господа Исуса Христа Сина Божијег, другог Лица Свете Тројице. Да је Господ дошао у својој светлости божанској ко би могао поднети близину Његову, зато је нашао начин и дошао нам као човек“, поручио је Његова Светост Патријарх Иринеј на светој архијерејској Литургији у Храму Св. Василија Острошког на Бежанијској коси. Звучни запис патријархове беседе У недељу, пре празника Рождества Христовог Патријарх је служио Литургију са београдским намесницима протојерејом Бранком Митровићем и протојерејом Божидаром Бакајлићем, протојерејом - ставрофором Стојадином Павловићем, протојерејом – ставрофором др Саво Јовићем и свештенослужитељима храма, и том приликом у чин ђакона рукоположио вероучитеља Дарка Радовановића, а у чин свештеника Игора Грацуна. Пред великим бројем верника Патријарх је у празничном слову говорио о прочитаним зачалима Светог Јеванђеља, о припремама за велики празник Рођења Господа и како да сачувамо пост у дане празника: „Добро је мало се почастити, али никако то не сме бити главни циљ празника, и да о празнику не знамо ништа, да не знамо ко су наши свети које прослављамо, шта су учинили и зашто их је Црква уврстила у календар.“ Рукоположеним свештенослужитељима Његова Светост Патријарх је пожелео да наставе мисију наше Цркве и да, пре свега, Богу приведу себе, а онда и народ да би били прави мисионари и наследници апостола. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  15. "Нека је моје дете добро, оно ће се постарати за моју душу“ - поучна прича светог Козме Етолског - Један богати властелин накупио се много блага, али никада није хтео ни да се исповеди, нити да пружи милостињу. А имао је једнога сина од десет година. Дође час и властелин се разболе. Његови му говораху да се исповеди, да учини штогод за своју душу, а он говораше: „Нека је моје дете добро, оно ће се постарати за моју душу“. Сав је био са ђаволом и мишљење није променио. У томе крају живљаше један врли духовник. Он отиде и обрија своју браду, обуче се у светске хаљине и пође у богаташев дом. Лупа он на врата, излазе и питају га шта тражи. Он им одговори да је странац и да се задесио у њиховом крају, да је сазнао да је господар болестан и да је дошао да га види, јер је лекар. Одмах га примише и заокупише. И он их упита: „Како је болесник?“ А болесник му одговори: „Никако, господару.“ Лекар ће: „Шта ти кажу ваши лекари?“ „Кажу ми да сам спреман за смрт.“ А духовни лекар га ухвати за руку и рече: „И ја ти кажем да умиреш. Али ако би се нашао један лек за који знам, не би умро.“ „А који је то лек, па да га потражимо?“ Духовник се направи невешт, па упита: „Имаш ли деце?“ Одговори му да има само једно. И овај рече: „Не тугуј. Нађен ти је лек. Обећавам ти да нећеш умрети.“ Он затражи да му дају шољу воде и брашна, промеша их и направи се да је унутра ставио и неки лек, па рече: „Готов ти је лек, сада само треба да дође твоје дете да му прободем мали прст иглом и да му потеку три капи крви, па да ти дам да то попијеш и одмах ће ти бити добро.“ Дете се играше са другом децом. Послаше по њега и рекоше: „Ходи, чедо моје, дошао је један лекар да ти помогне оцу.“ Дете је хтело да се игра и даље, али су га довели. Како га виде, лекар му рече: „Дођи, чедо, да ти прободем мали прст иглом и да помешам три капи крви са овим леком који имам овде и да дам то твоме оцу да попије, јер ће му одмах бити боље.“ А дечак ће: „Зар мислите да сам сишао с ума да повредим сопствени прст?“ Лекар му рече: „Од тебе, дете, зависи хоће ли ти отац живети или умрети. Зар не видиш колико је сакупио да теби остави?“ „Живео, не живео, ја не дам своју руку.“ И оде. Рече лекар властелину: „Ја сам духовник из овога краја и дошао сам да ти покажем да се не уздаш у своје дете да ће ишта учинити за твоју душу.“ Болесник тада устаде и рече: „Ја сам изгубио душу зарад овога детета да му оставим што више, а он је имао срца да одбије да да три капи крви за мој живот. Право кажеш, духовниче.“ И одмах потражи своју последњу вољу и поцепа је. Раздели све што има и ништа не остави, а дете му постаде пука сирота, па стече рај да се у њему увек радује. Тако и ви, који имате децу, не надајте се и не говорите да вам је дете добро и да ће се оно постарати за ваше душе. Само оно што човек сам учини налази и у другом животу. Прича још носи и назив "МУДРИ ДУХОВНИК" и преузета је из пребогате духовне ризнице сајта svetosavlje.org Ако вам се прича допала, целу књигу Поуке и пророчанства светог Козме Етолског, можете прочитати на ОВОМ линку. Пријатно Вам читање и поучавање!
  16. Пре неки дан сам отишао код Зане Нимани, другарице из основне, уствари она се зове Иванка и нема појма да је зову Зана Нимани. Одувек је захтевала да је зову Ивана, Иванка јој је оно демоде, безвезе. Била је зацопана у неког лика који је био чувени шмекер у граду, кретен, сломи јој срце и шутне је. Говорка се да још увек тугује и да је у некој депри. Искрено је улетела а овај само аферу, само мења везе. Иако она још увек сјајно изгледа ипак сам отишао код ње на позив да јој помогнем око некаквог намештаја. Пошто је била моја симпатија из основне, мислим, како да не одем, брука... Међутим ја нисам уоппште намештајац ја сам само дебео, нисам јак. Оно, погрешно ме проценила. Црно сам се намучио али смо били задовољни, питала ме, да одморимо? - О да, свакако пуфффф.... Ху, пффф баш ме премори овај орман З..овај Ивана! - Стварно ти хвала што си дошао, ово не бих могла сама. Уфффф... - Ама то није ништа за мене, хе хе... А зашто си одлучила да померамо ову скаламерију, кад имаш тамо довољно простора, ам? - Тај ормар ми је од баке, подсећа ме на њу, желим да окренем нови лист у животу, ово ми веома значи. - Ахаа… Па могли смо само лист да окренемо а не орманчину да вучемо. - Помислих, ма како је баба могла оволику орманчину да дигне на пети спрат није ми јасно... Избацивањем ове скаламерије би се ослободио жешћи простор овде, јесте да је лак на њему оргиналан, ал огроман је братее.. ово само чекић и... - Хах баш си смешан...Да пустим неку зикуму? Прекину ме у размишљању... - Ам? Аа, ма може... - Да ли ти одговара Зана Нимани? - Акхх, ШТАаа!? Моооолим!? Кх, кх, закашљах се, извини.. од сендвича ми кх..кх. - Пааааа, Зану Нимани!!? - Ах ону групу, да да да да даа, па наравно, наравно, наравно.. о-оодлично.. –замуцах. Истог момента пустила је ЦеДе и музика је почела да смара, жешће. Покушавао сам да се смешкам и да одајем утисак пријатности. Такав несклад, свега... пу... Настојао сам да се више концентришем на сендвич и претварам се у опуштање. Какав сам лажов, не могу да верујем, ово је неподношљиво, борио сам се у себи. Док је она певушила речи наизуст и видно уживала као да је далеко одавде ..хм.. врло емотивно и љубавно... дође ми помисао, није ли због тога да је зову Заном? Ма гарант! - Е Ивана, могу те питам нешто? - Питај..мњам, мњам...успут.. јеси за још један сендвич или смоки биг пак? - Уу паа, може обоје хм, хам,њам...еј ти ми онако делујеш као емотиван тип, јесилил ти емотивко? - Ма јооок, откуд ти то? - Настављајући да цупка ритам песме.. - Онако – Ова 'Зана' ми доста звучи емотивно и љубавно..па помислих.. - Можда, немам појма... - Застиди се и погледала доле у под.. Кажу да је била луда за њим и да јој није било добро после раскида, могу да мислим какав је то био лом! Деловала ми је задовољно што смо испомерали намештај, поготово слушајући Занину музику. Размишљајући о њој више нисам обраћао пажњу на музику, некако сам осетио да је она још увек дубоко рањена, повређена. Човече. Овај намештај и ова збрка је сигурно покушај да превазиђе ту фрку. Не знам зашто, одлучих да јој кажем... - Еј Ивана, знаш шта? - Шта!? -Упита ме погледавши искреним погледом, дубоко, нагнувши благо главу, гледала ме озбиљно плавим очима, мистично, некако тужно, бледим лицем као да ћу кажњеноме изрећи судску пресуду.. - Допада ми се ова твоја музика и допад ми се овај твој орман! Ето!! - Ивана ме тада загрли јако, готово снажно да сам мислио да ћу да проспем смоки, тихо јој кренуше сузе, спустила је главу а ја сам дошао до ваздуха....зашмрца и рече ми тихо бришући сузе.. - Хвала ти Моси, друг си! - Богу хвала!! - Узвратих јој онако изненађен. - Кажееш, Богу !? - Да... Е а имам и ново име за тебе, Зана, Зана Нимани! - Ха ха ха ха...... -Насмеја се - Предивно...- Кренушмо да се смејемо обоје, ооо тако се пријатно насмејасмо, кренуше и мени сузе од смеха, нисам могао да јој кажем да већ има тај надимак... ха ха хах. Пошто сам појео два сендвича и цео смоки, морао сам кући на вечеру па сам јој рекао.. - Еј Занчи, морам да палим кући док ме није ухватила упала мишића, онда ћеш хитну морати да зовеш... то они без утоварача неће моћи да подигну, хех! - Ха ха, нисам знала да си толико комичан, улепшао си ми дан хихихих, важи. - Сад морам кући, видимо се ускоро.. - Важи, ћаоо..... Сутрадан сам отишао до кафића да гледам пренос утакмице, тамо имају широку плазму, код мене се кући екран већ мути. Упала мишић ме снашла као никад, Шмеки и Дени кренуше да ме зезају.. - Јао види дебелог, ојео се, једва хода ..хаха - Ама, људи, упала мишића! - Значи, лик се упалио, лудило... Моси ти се увек ложиш ха ха пхахффф ! Зипа види ово, Зана Нимани иде равно овамо према нама.. Док сам се мучио да се утиснем у ону столицу, нисам успео да намонтирам кез да ми не сконта упалу мишића и да не провали како ме ови локалне позери зезају, она улете у журби.. - Еј Моси ћао, цмок! Ушла сам само да те поздравим... журим, одох ћааооо.... Повиках за њом, - Еееј Зана, како си? - Она застаде, окрену се са осмехом и рече, - Богу Хвала, добро!! - Махнувши руком отиде..Шмеки и Дени ме зблануто, бледо, тупо, прегажено погледаше.. - Људи, шта ме гледате? Који је резултат??
  17. Севернокорејско становништво већ шест деценија одраста са мржњом према САД. Пропаганда функционише зато што је још живо сећање на Корејски рат, Северна Кореја се ментално још увек налази у педесетим годинама прошлог века. У Северној Кореји много тога недостаје, али једно сигурно не: ефикасна пропагандна машинерија, још у вртићу и у школским уџбеницима подстиче се мржња према САД, повезана са страхом од „империјалног агресора“ из Вашингтона, пише „Дојче веле“. Пропаганди иде наруку и то што се може позивати на колективно искуство из Корејског рата. Наиме, тај рат је и данас присутан у животу људи у Северној Кореји — можда и зато што још увек није завршен јер мировни споразум никада није склопљен, па на граници на 38. паралели већ више од шест деценија влада само примирје. Немачки радио наводи да је тај рат започео Север, чије су трупе 25. јуна 1950. прешле 38. паралелу. Пјонгјанг је хтео оружјем да изнуди поновно уједињење полуострва које је после Другог светског рата подељено на север и југ. Последице су биле катастрофалне. Ипак, сада, када амерички председник Доналд Трамп прети ватром, бесом и необузданом силом и још додаје да ће се Северној Кореји „догодити ствари које је сматрала немогућим“, то се уклапа како у наратив Пјонгјанга тако и у историјска искуства. Када амерички министар обране Џејмс Матис севернокорејско вођство упозорава на опасност од „уништења сопственог народа“, онда се пропагандистички оживљава национална траума, јер Северна Кореја је већ доживела уништење — између 1950. и 1953. године. Три године су амерички авиони масовно бомбардовали Северну Кореју — и то без обзира према цивилима, пише амерички историчар Брус Камингс. То тепих бомбардовање Северне Кореје он је окарактерисао као ратни злочин. На Северну Кореју је бачено више бомби и напалма него током целог Другог светског рата на Јапан. Током те три године у Северној Кореји је погинуло 20 одсто становништва, то је процена америчког генерала Кертиса Лемаја који је у Корејском рату командовао авијацијом. У једном интервјуу из 1984. године он је рекао: „Ми смо спалили сваки град, на овај или онај начин. Неке и у Јужној Кореји. Уништили смо грешком чак и јужнокорејски Пусан“. Бивши амерички министар спољних послова Дин Раск, који је за време Корејског рата био задужен за Источну Азију, каже: „Између 38. паралеле и кинеске границе бомбардовали смо сваку циглу, ако је још стајала једна на другој, све што се кретало. Ми смо били потпуно надмоћни у ваздуху и Северну Кореју смо сравнили са земљом“. И претње атомском бомбом је Северна Кореја већ чула, од америчког генерала Дагласа Макартура. У једном интервјуу из 1954. године он је изразио разочарање јер му није било допуштено да спроведе план за окончање рата у року од 10 дана. Тај његов план је предвиђао бацање „између 30 и 50 атомских бомби“. Он је такође предлагао да се дугорочно онемогући прелазак границе између Северне Кореје и Кине — стављањем радиоактивног кобалта у појасу од пет километара дуж граничне реке Јалу. Тиме је требало да се прекине кинеска подршка Северној Кореји. Но, те планове су онемогућили америчко Министарство спољних послова и Уједињене нације. У непријатне историјске истине — које је Запад заборавио, а које Северна Кореја и те како памти — спадају и масакри. „Дојче веле“ наводи примере: Јавност на Западу је тек 1999. године сазнала да су амерички војници под мостом Но Гун Ри убили стотине цивила који су покушали да се спасу бекством. Још горе су биле антикомунистичке чистке у јужнокорејској војсци, непосредно након избијања Корејског рата, на Југу су били стрељани наводни комунисти и симпатизери Севера — уз знање и пред очима америчких официра. Извештаји и фотографије тих злочина су деценијама држани у тајности, објављени су тек 2008. године. Комисија за истину и помирење, основана за време јужнокорејског председника Роха Мо Хјуна, који је претходно био активиста за људска права, проценила да је у таквим чисткама убијено 100.000 људи. Реч је о врло конзервативној процени, каже се у комисији, наводи немачки државни радио и додаје да је за многе од тих масакра неправедно била окривљена Северна Кореја, која је такође вршила крваве чистке. DW/ТАНЈУГ/СПУТНИК
  18. Autoritet - dobro ili loše? U društvu koje je već predugo u krizi vrednosti nastaje i kriza autoriteta. Zato danas više nismo sigurni da li reč "autoritet" označava nešto što je dobro ili što je loše. Da bi život u ljudskoj zajednici bio moguć, ona mora biti organizovana, u njoj mora postojati izvestan red. Sebičnost i sloboda svakog pojedinca mora biti ograničena u meri u kojoj on ugrožava slobodu i prava drugih ljudi. Zato u zajednici mora postojati vertikalni red - hijerarhija. Red je koren raznih reči kao što su: nadređeni, podređeni, naredba i poredak. U društvu koje je već predugo u krizi vrednosti nastaje i kriza autoriteta. Zato danas više nismo sigurni da li reč "autoritet" označava nešto što je dobro ili što je loše. Kako je postojanje i priznavanje autoriteta potreba svake funkcionalne zajednice ova zbunjenost nije dobra. Nerazlikovanje stvarnih od lažnih autoriteta, trpanje svih u isti koš, čini krizu vrednosti. Zbog našeg ambivalentnog - i pozitivnog i negativnog odnosa prema autoritetima, dobro je da se podsetimo na izvorno značenje ove reči. Reč autoritet je izvedena od latinskog glagola augere koji označava uvećavanje, hranjenje, gojenje. Kako što je porodica arhetip ljudske zajednice, tako je i roditelj koji hrani dete podstičući njegov rast i razvoj, arhetip autoriteta. Na isto to ukazuju i naše reči kao što su vaspitanje i odgajanje. Vaspitanje dolazi od pitanja, hranjenja, glagola koji se danas koristi za nasilno hranjenje gusaka kukuruzom kako bi dobile na težini. Na uvećavanje se odnosi i odgajanje, koje dolazi od gojiti, odnosno gajiti. Arhetipski, pravi autoritet je onaj koji doprinosi uvećavanju opšteg dobra. Da bi se pravila razlika između negativnog i pozitivnog odnosa, razlikuju se autoritarnost i autoritativnost. Autoritarnost je nezdrav odnos prema autoritetima koji podrazumeva nekritičko i apsolutno podređivanje, slepu pokornost i negaciju slobode. Autoritarni mentalitet obuhvata i osobu koja je nadređena i onu koja je podređena, tako da je znak totalitarnog društva. Zajednice sa atoritarnim mentalitetom čine veoma dobro organizovane i funkcionalne grupe koje njihove vođe mogu povesti u veliku destrukciju. Najbolje je proučen primer Adolfa Hitlera i tadašnjeg nemačkog društva. Za razliku od autoritarnosti, autoritativnost je zdravo podređivanje autoritetu. I nadređeni i podređeni znaju da su oni samo u društvenim ulogama iz kojih ne proističe da je onaj gore bolji od onoga dole. Odnos prema autoritetu izgrađuje se u porodici. Detetu treba pružiti ljubav, ali treba zahtevati da odustane od nekih svojih želja i da se podredi volji odraslih. Taj proces se spontano odvijao u porodicama sa više dece, gde se formirala hijerarhija starijih i mlađih. Izgradnja zdravog odnosa prema autoritetima je važna za školu, preduzeće i život, za status aktivnog građanina civilnog društva http://mondo.rs/a593861/Magazin/Lifestyle/Autoritet-dobro-ili-lose.html
  19. Сат је откуцао тренутак који је читава нација ишчекивала. На националној телевизији појављује се лик водитељке Оље, новинара провјереног квалитета, која изјављује да дебата два предсједничка кандидата управо почиње. Правила дебате су једноставна - водитељка ће, као модератор, поставити питање или затражити мишљење кандидата о одређеној теми и сваки ће од њих говорити стриктно о постављеном питању. Свакакве непотребне и превелике дигресије су забрањене, као и прекидање супарника. У супротном, прекршиоцу ће бити одузета ријеч искључењем микрофона. Камера се удаљава од њеног лица и приказује дугачки сто на чијим крајевима сједе кандидати, иначе пријатељи из дјетињства, Слободан и Стефан, док је у средини водитељка са руком на дугмадима за контролу микрофона. "Господо, ви сте кандидати за вођу наше земље. Али имајте на уму ово - у овој соби, за овим столом, ја сам апсолутни диктатор. Кршење правила које обезбјеђују квалитетну и јасну дебату не толеришем ни секунде.", рече Оља војнички озбиљно. Кандидати, као два дјечака које је мајка изгрдила јер су се испрљали у блату играјући се, тихо су потврдно климнули главама. Били су више пута Ољини гости. Знали су колико она озбиљно схвата своју емисију, а жељели су што више гласова освојити наступом, но морали су сачекати још пар минута да се заврше уводне монтаже којима се представљају кандидати. Први је кренуо Слободанов уводник. "Кандидат је Либералне странке као човјек са дугогодишњим искуством у јавном животу, бројним академским достигнућима, пар књига у којима излаже своја политичка и филозофска виђења и јавно признатом постојаношћу и дослиједношћу у политици. Представља свјеже лице које је изњедрила либерална и грађанска опција, након уједињења у једну политичку странку. Својом упорношћу и харизмом успјео је саградити подршку унутар странке и скинути са њеног врха стару гарду која је безуспјешно годинама лутала у потрази за новим начином да дођу на власт. Слободанова критика својих "политичких отаца и мајки" како и даље живе у старим данима славе, када су били у првим редовима борбе против диктатора и његових апаратчика, те како због тога не могу да увиде ни да схвате нове друштвене токове ударила је у саму срж њиховог бирачког тијела. Успјео је у свом првом циљу - смјена генерација је дошла. Створена је нова опција која је старим идејама удахнула свјеж дух и пријеко потребну снагу. На предизборним скуповима одзвањале су највише двије ријечи - слобода и правда. Кратак инсерт са посљедњег митинга приказује га како узаврелој маси говори:"Нашој земљи диктирају са стране шта смије а шта не смије. Нашу земљу комшије покушавају понизити користећи тренутне и краткотрајне предности које имају, само да би што више својих оваца превели на своју страну. Нашу земљу гуше ухљеби, хохштаплери, лезиљебовићи и паразити само како би убирали плате за свој нерад. Нашу земљу сатиру велики и моћни који могу платити да им се снизе порези или дају неки посебни уступци. Нашу земљу даве тако што даве њен народ, не дајући му да дише, да ради, да се лијечи, да се образује. Нашу земљу дијеле и мрцваре они који само вичу "ми против њих". А све то само да би остали још пар годиница на власти не би ли узели још који динар, док народу просипају шупљоглаве приче о свом наводном родољубљу. Газе слободу, газе правду, само да би себи трпали у џеп!". Уз наочиглед мало напора, читава либерална страна се сјатила око оваквих ријечи. Гледали су како недостојни долазе на највише положаје, добијају највеће почасти, док они који су радили и трудили се за свој хљеб и свој статус труну или у непознаници или у немаштини. Некад чак и у оба стања. Жељели су промјене, жељели су да скину такве са власти и са својих леђа. Жељели су да се људи поштују и награђују по ономе што заслужују. Жељели су слободу и правду.". Накратко, камера се враћа у студио гдје уживо хвата тренутак када Стефан преврће очима на Слободанов уводник. "А добро, мора се мало драматургије увести.", узврати Слободан, не знајући да је све ухваћено и пренијето на телевизији. Стефанов уводник поче одмах након тога. "Кандидат је Народне странке. Човјек из народа, за народ. Служио је обавезни војни рок док је још постојао, а потом је и добровољно служио у Војсци. Упоредо је завршавао своје студије права и временом је дошао до официрских вода, до мајорског чина. Пар година након пада диктатора напустио је војни позив и уљкучио се у политички живот јер није могао гледати стално понижавање државе и народа којима је са поносом читавога живота служио. Домаћи људи, умни и паметни интелектуалци продали су своју земљу, уништили је, унизили и поклонили се страном диктату. Нису били спремни ни за одбрану сопственог народа одмах преко границе, а усуђивали су се носити патриотска одијела са времена на вријеме. Предали су обичног човјека на милост израбљивачима, скрећући поглед када су понижавани, отпуштани и одбацивани без ичега за живот. "Све је то за ваше добро, али ви то не знате!", стално су говорили бројни буржујчићи који ван центра главнога града нису изашли на дуже од пар сати. Држава, народ, традиција, образ, ништа им то није значило. Због тога је земља данас посрнула, због тога је нико не поштује. Због њих и таквих више немамо ни војску достојну тог имена. Све је срушено, све је распродато, а народ сиромашан, понижен и исмијаван. Све се то мора исправити. Све се то може исправити. На таквом јаком осјећају националног јединства, народњаци су зајахали и изњедрили Стефана, строгог, спартански васпитаног бившег официра који је повео широк талас обичног народа који је највише испаштао током великих промјена, као и велики дио градске интелигенције која је жељела доста промјена у политици зарад повратка националног престижа. Слабе и неодлучне политике морају престати. Вријеме је да ова земља покаже како има кичму у здравом, јаком и уједињеном народу и да се бори за себе.". Два кандидата су се гледала благо се смијешећи. Знају се читавог живота и знају колико су слике у уводницима претјеране. Али разлике у идејама нису нимало преувеличане. Оља одмах потом отвори прву рунду:"Добро... Видно је да полазите од изузетно различитих ставова по неким основним питањима. Почнимо прво од смјене Диктатора, јер тај тренутак је некако битан мотив за ваше политичке ангажмане. Слободане, како ви гледате на тај догађај?". "Као на нужно зло, Оља. Демократске снаге су читаву деценију водиле легалну и парламентарну и надасве демократску борбу против његовог режима. Увукао нас је у непотребне и унапријед изгубљене и лоше промишљене ратове, гушио је основне људске слободе у самој земљи и контролисао је агенције које су крале, шпијунирале и убијале његове противнике. Да не спомињем како нас је успјео довести на међународном плану у статус изопштеника и одметника од читавог нормалног свијета, како је под његовом владом дошло до свеопштих санкција које су осакатиле читаву државу и како је народ живио у потпуној биједи и несигурности. И поврх свега, када је коначно изгубио изборе, након што је навукао пола свијета да нас поштено избомбардује, није хтјео да сиђе са власти јер је знао да ће одмах отићи пред суд. Био је спреман ићи против воље народа за којег се клео да штити. У таквој ситуацији, он је једноставно морао пасти." Стефан се одмах надовеза на њега:"То што сте назвали "легалном и надасве демократском" борбом против њега је проста лаж. Како можете то тврдити, када је читав тај ангажман плаћала држава која нас је на крају бјесомучно напала, само јер јој се тако могло? Како можете уопште да говорите о било каквом легитимитету када сте својом вољом допустили да будете оруђа и оружја друге државе, стране силе, унутар своје сопствене? Разумијем у потпуности борбу за слободу, људска права и сву ту папазјанију, али не разумијем како су вође Ваше странке имале образа да воде ову земљу након што су вршљали по њој у име и за рачун друге државе. И послије се чуде што су их многи називали издајницима и страним плаћеницима?". "Ах, враћамо се на старе етикете? Пазите, могу сада играти к'о киша око Крагујевца гледе овога, али да будем искрен. Па шта ако јесу? Не кажем да јесу издајници, у том смислу да су их плаћали странци. Само да Вас питам - па шта ако и јесу примали те паре? Тај новац су користили за борбу против човјека који је угњетавао сопствени народ и слао га у бесмислене ратове које је сам помогао да букну. Убијао је невине људе само јер су били против њега, прислушкивао је све и свакога, држао је читаву земљу биједном, изолованом и у сталном стању узбуне. Да ли је зло узети новац од странаца како би се срушио диктатор који уништава сопствену земљу? Или, боље да преформулишем - да ли је то веће зло? Наравно да није. Интереси наше земље и интереси стране силе су се поклопили у том сценарију. Зато је смијешно да људе који су се борили за напредак називају издајницима управо они људи који су је уништавали. То је много већа издаја." "Све сводите на пуки интерес и хладну рачуницу. Гдје је ту поштовање сопствене земље, ко год њом владао? Гдје је ту стајање уз своју нацију и свој народ без обзира на околности? Гдје је ту национални понос и поштовање своје нације? Нема их. Ви нисте вјеровали, а ни сада са новом гарнитуром не вјерујете, да обичан човјек може сам промијенити своју земљу, без ичије помоћи и вршљања против националних интереса. Ви не вјерујете у основно поштовање своје земље нити у неке више принципе, него све сводите на просту рачуницу. Без обзира на диктатуру која је владала, сигурност и част државе је и даље постојала. Без обзира ко њом влада, ова земља је наша и њене проблемо рјешавамо ми, а не неко преко океана." Слободан се накратко убаци:"Хоћете рећи да такво дјеловање није прихватљиво само из принципа, без обзира на грозоте које је Диктатор радио?" "Да. Такво дјеловање је требало бити аутентично, легитимно." "Па зар није легитимно борити се против репресије сопственог народа?" "Јесте, легитимним средствима и легитимним новцем који није дошао од страних влада и страних обавјештајних служби." "Али Диктатор није уопште користио легитимна средства у тој борби. Чак штавише, оно што је његова власт радила било је милион пута горе него што је то радила демократска опозиција." "Ах, тај утилитаризам. Схватите да туђе зло не оправдава сопствено зло. Ако се нећемо придржавати неких општих принципа у земљи, свеједно је ко је на власти. Ионако то неће ваљати. Но добро, очигледно је да о овоме можемо у недоглед. Ви, либерали, оправдавате себе тиме да сте чинили мање зло. Нама, зло је зло, а служба и вјерност држави, народу и нацији је неприкосновена. Оно што се можемо сложити јесте да је до промјена морало доћи. Само није то требало вршити револуцијом, јер нисте више могли чекати да се попнете у фотеље које сте годинама мјеркали. Погледајте само шта је дошлог након тог преврата." Слободан се убаци:"Па, како саме чињенице показују, вратили смо се у ред нормалних држава у свијету, поправили смо економију, реформисали институције колико смо реформисали, напредовали смо све више у скоро свим пољима..." "Па како је онда народ разочаран у те Реформе?", упита Оља. "Прво зависи на шта мислите када питате у шта је народ разочаран. Ако мислите на успостављање мира, смјену диткатуре, економски развој, то нам нико не спори. Али ако говорите о очекивањима грађана након преврата... Нажалост нисмо постигли ни пола онога што се очекивало. Због ситничавог политиканства и паразитирања на државној каси, приватизовано је и што је требало и што није требало приватизовати, углавном на начин који није био исправан. Све је то истина, али за утјеху бољег од тога није било у понуди. Многе структуре су се оприале, а и данас се опиру, разним промјенама јер не желе да остану без моћи, заштите или сигурности. Многи злочинци су и даље у структурама власти и док год они имају моћи да утичу на ствари, тај отпор ће постојати и успоравати било какав напредак који пријети њиховој сигурности." Оља се окрену Стефану у знак да може дати реплику:"И тако умјесто корумпираних комуњара добили смо корумпиране либерале. Комуњаре су држале народ сиромашним, а либерали су га онда оставили на улици без пребијене паре. Хајде, можемо рећи да је напредак остварен у свим пољима од свргавања Диктатора, али тај напредак је мали, у неким секторима безначајан или непостојећи. Земља је подвргнута страном диктату, проглашени смо за најгоре злочинце након нациста, допустили смо да нам дио територије отцијепе, да нам смање и унизе војску као да сама није способна да обавља своје дужности... А о економском неразвитку да и не говорим. Толико народа је остало без посла јер власт није обезбиједила основну социјалну сигурност, нити се трудила да сачува радна мјеста, јер је ММФ тако диктирао. И онда као шлаг на торту, кренула је фамозна "политика регионалног помирења" која је била само испразни его пројекат предсједника. Извињавао се за све, и што јесмо и што нисмо урадили, док су и њега и нас сви пљували без обзира на та извињења. И искрено, није ни чудо јер то извињавање није ни било искрено ( додуше нема ту шта да се ико извињава ), јер је Љепотан само желио да уђе у историјске књиге као Велики помиритељ. Месија! А резултат свега тога? Национално понижење, отцјепљење дијела територије, погоршање односа са комшијама..." "Стефане, ако ћемо искрено... Покрајина се отцијепила још док је Диктатор био на власти. Због њега су нас бомбардовали, због њега су стране војске ушле у Покрајину и због њега је демократска власт била у позицији у којој је била. Но, да Вас питам баш гледе Покрајине... Зашто се буните за њено отцијепљење?" "Због пар ситних, али заиста ситних и небитних ствари... Ту је САМО историјска колијевка нашег народа и наше државе. Ту је САМО највеће наше духовоно и културно наслијеђе. То је САМО земља која је била наша одвајкада. Ту је САМО избјегло и поубијано море наших. И за крај, њено отцјепљење је било САМО силеџијско иживљавање великих сила над малом државом." "Па могуће је да историјска колијевка постоји чак и ако је ту нека друга држава. Ето, Русија је зачета у Кијеву, па опет нема проблема што се Кијевљани уопште не сматрају данас Русима. Исто важи и за духовно и културно наслијеђе, за које морам додати да је неопходно да га сам његов народ одржава. Док је нас, биће и наше културе и духовности и историје. Ту територија не игра неку пресудну или значајну улогу, колико год дуго она била под било чијом влашћу. Злочине додуше не негирам, али подсјећам Вас да су злочини чињени и са наше стране. То није црно-бијела слика гдје су се Покрајинци из чиста мира иживљавали над нашима. Вијекови историјске мржње су ту у питању, а све је експлодирало када је Диктатор почео и Покрајинце да угњетава. Они то нису гледали попут нас, као просту диктатуру једног човјека, него као угњетавање једног народа од стране другог. То заборављате за Покрајину, али то савршено памтите и истичете ( сасвим праведно и оправдано ) за сецесију нашег народа у Лијепој Кроасанији и у Међедистану. Како можемо очекивати да нас други поштују и буду коректни према нама, када ми сами нисмо коректни према другима? И још сами себе лажемо како смо невини, или мање криви или исто криви као остали. То исто насилно отцијепљење територије које вама толико смета код Покрајине сте исто покушавали радити и у Кроасанији и у Међедистану на потпуно исти начин, а онда се позивате на принципе поштења." "Све то апсолутно стоји. Али пазите, ако је наш народ угњетаван у тим земљама, ми имамо дужност да га заштитимо и помогнемо му како можемо. У једној смо успјели изборити се за колику-толику независност, док у другој нисмо. Жалосно је и што су Покрајинци угњетавани, али то не оправдава нимало ни акције великих сила ни држање либерала у свему томе. Не можете говорити да смо ми радили исто што су нашима радили преко границе. Пријећено им је да постану грађани другог реда, да се њихова воља не поштује, да се асимилују у туђе нације. У Покрајини је била другачија прича. Поркајинци су угњетавани не из етничких или националних побуда Диктатора, него из његове хладне рачунице да је боље да навади један народ на други како би остао на власти. Био је комуњарски политичар моћи, док сте у Кроасанији и Међедистану имали на власти људе који су као суштину својих идеологија имали национално уништење нашег народа. Невјероватно је да сте слијепи на ту чињеницу." Оља се убаци одмах након Стефана:"Господо, скрећемо већ са основне теме. Питање су реформе." Слободан настави:"Да, опростите. Природа је оваквих дискусија да одлутају на неку педесету стазу. Елем, реформе нису испуниле очекивања, али су поставиле земљу на прави пут. Сада је питање само да нови људи, који су у току са савременим свијетом, исправе грешке старих и наставе њихово дјело. Економски требамо растеретити привреднике прије свега. Без прихода које они стварају, не можемо финансирати државне услуге. Морамо рационализовати јавну управу и отпустити неоптребне и нестручне кадрове. Морамо више сарађивати са комшијама. И на крају морамо ријешити питање Покрајине у догледно вријеме." Стефан дода:"Реформе не да нису испуниле очекивања, него нису испуниле ни основне функције које су требале остварити. Економски трпимо штету јер повлашћујемо странце док гушимо домаће. За јавну управу се слажем, но то је много компликованије питање од просте пропаганде коју просипате са тим отпуштањем ухљеба. Као да се то може тек тако урадити. Будимо реални... ти људи одмах прелете у владајућу странку која их се потом не жели одрећи јер... глас је глас. Ту је потребна стабилна и дугорочна политика која ће након пар деценија очистити систем и #блато, како то Слободанове лутке воле да твитују. Комшије морају испунити пар услова и престати са својим провокацијама и подапињањима. Тек онда можемо причати као партнери. Поготово то важи за Међедистан гдје наш први услов мора бити поштовање слободе нашег народа. Ако наставе са оваквим гурањима ка унитаризму, отцијепљење постаје све реалнија опција. И наравно морамо бранити наш суверенитет у Покрајини." Оља се убаци прије него се потеже поновна историјска анализа Покрајине:"Добро, хајде онда да поставим веома једноставно питање. Да ли подржавате признање Покрајине као независне државе? И зашто да, зашто не? Укратко, без дигресија стотинама година уназад до инвазије Кебаба, молим... Стефане?". "Апсолутно против, из већ наведених разлога. То је наше, увијек било и остаће." "Да, подржавам признање Покрајине. Након спроведеног референдума о измјени Устава, наравно, који би био у суштини референдум о признању Покрајине. Погледајмо то са прагматичне стране. Да лиимамо реалне шансе да је вратимо под наш пуни суверенитет? Немамо. Нашег народа доље скоро више и да нема. Једино што можемо извући из свега јесте да будемо покровитељи и заштитници нашег народа доље, као што смо у Међедистану и у Ђетићији, специјалан статус за све наше светиње и културне споменике и аутономију за наше. Размјена територија такође не звучи лоше у неким тренуцима, али то је већ питање конкретних околности." Стефан се наслони на сто рукама и уз дубок уздах поче:"Пазите, разумљиво је све то са практичне стране. Али, Покрајинци неће ништа од тога дати. Ако и пристану дати, све ће опструирати док год могу... јер им се може. Наивно је тек тако дати им понуду за признање без неких гаранција да ћемо добити што ми желимо. Али опет осврнимо се и на неке принципе. Покрајина је нелегално и нелегитимно прогласила независност, под страном окупацијом. Да ли желимо легитимизовати такву праксу? Наравно да не желимо. И опет, поврх свега тога, то је наше, да не понављам сад опет све оне разлоге. Сви их ионако знају." "Али, Стефане, искрено да Вас питам... Да ли желите Покрајинце да утичу на структуру власти у нашој земљи? Да ли заиста желите да у Скупштину улазе представници људи који не желе да буду дио ове државе и који ће увијек радити да дестабилизују државу зарад својих интереса? Они ће то моћи. То већ раде на југу, у Ајварској републици. Они одлучују ко ће водити државу. Да ли заиста желите такву ситуацију код нас, поготово са нашим политичким системом који ће увијек моћи тако да искористе зарад интереса који су често противни нашим националним? Нико то не жели. Шта ће нам? Нека иду, само нека испуне неке услове. А док их не испуне, пружимо им пакао на сваком кораку гдје можемо." Оља упита:"А да ли би се евентуално признање могло одразити на Међедистан?". Слободан одговори:"Итекако. Тиме бисмо добили одријешене руке и слободније маневрисање у свему томе. Сецесија одједном би постала реалнија опасност и то и могло допринијети смиривању страсти код Међедистанаца. Увидјели би да морају ублажити и промијенити свој приступ како им се држава не би распала. Имали бисмо донекле јачу позицију, као народ, у свему томе." Стефан се сложи:"Да, уколико би дошло до признања, могли бисмо се преоријентисати на наше национално питање у Међедистану. Ако не бисмо могли извући сецесију и припајање, могли бисмо макар осигурати слободу унутар Међедистана и опирање унитаризацији управо због свега што Слободан рече. Али, то уједно значи и дестабилизацију региона, па је питање да ли је то у овом тренутку пожељно, јер ратна опасност увијек постоји. А то нам најмање треба." Оља закључи:"Значи ако послушамо либерале за Покрајину, можда ријешимо национално питање у Међедистану. Али ако послушамо народњаке, можда се одржимо у Покрајини, али не добијемо земље преко границе. Па ово је прави парадокс!" Стефан се убаци:"Да, али не мора бити. Можемо тражити пун суверенитет на оба поља." Слободан подругљиво примјети:"Опет дупли аршини. То није баш... принципијелно." Стефан узврати:"Принцип је наш национални интерес, који уједно значи јаку и поштовану државу, повратак наших територија и нашег народа. Нема ту дуплих аршина." Слободан:"Има. Политика "ми изнад свих" је просто приступ силе. Узми шта можеш док можеш, само да теби буде боље. Друге ко хебе. Ми смо себи најбитнији! А онда када неко са нама тако поступа, вичемо како је то највећа неправда икад. Иронично." "То се може исто рећи и за вас. Најважнији је напредак државе, али у реду је ако тој држави отму земљу, ако јој други диктирају шта да ради, ако не води рачуна о свом народу. То није напредак. Иронично." Оља се усправи у столици како би дала сигнал да је вријеме за нову тему:"Доообро, сљедеће на реду је, природно, спољња политика. Ту имамо три сегмента - односи са комшијама, улазак у ЕУ и улазак у НАТО. Хајде прво укратко, који су ваши ставови и зашто?" Слободан поче:"Са комшијама морамо више да сарађујемо и да не бацамо националистичке приче иако то неки од њих стално раде. Морамо имати на уму да од тога немамо ништа и да нам је прије свега у интересу да нешто постигнемо, а не да се препуцавамо метафоричким националним... палијама само ради прављења циркуса. Улазак у ЕУ нам је свакако потребан и пожељан, јер добијамо приступ јединственом тржишту гдје можемо искористити наше могућности много боље. Поред тога, постоје многи европски помоћни фондови који су свакако добродошли, а слобода кретања и слобода рада су велика прилика за наше раднике и послодавце. Са друге стране, не смијемо мислити да благостање долази само по себи. ЕУ је само оквир унутар којег нам се нуде многе могућности, а не готово рјешење. Улазак у НАТО... у неком тренутку, зашто да не? Мада не видим неку претјерану корист нити штету од уласка и од неуласка." Стефан диже руке у ваздух:"Па, изгледа да се овдје не слажемо баш. Комшијама морамо ставити до знања да нисмо само ми неке црне овце на овом брдовитом полуострву. И даље стоји много отворених питања оо ратних злочина који се стављају само нама на терет. Морамо инсистирати на истини. И они су чинили злочине и наше жртве заслужују правду. Морају проћи кроз друштвену катарзу да није било добрих и лоших током ратова, већ да је свако свкаога убијао, сразмјерно војној моћи коју је ко посједовао. И друго, понављам, да не допуштамо понижавање наше земље сао како би њихови налицкани манекени освајали пар политичких поена код својих оваца који се буде пјевајући бојне пјесме. Како они нама, тако ми њима, одмах, јасно и гласно. Ако им попуштамо или их игноришемо, само ће се више окуражити. ЕУ нам није неопходна, јер нуди више штете него користи. Да, трговина је добра, али и овако имамо доста трговине са земљама ЕУ. Али чим уђемо у тај систем, потпашћемо под контролу институција ЕУ, банке ЕУ, судова ЕУ, а све њих контролише Њемачка којој је у интересу само да извози у сиромашније земље. Субвенционишу своје компаније, а нама ће забранити да подржавамо своје предузетнике. Увешће нам бројне забране, контроле и стандарде на које нећемо бити спремни, тежиће да нас монетарно контролишу и поробе као што је то случај са Шпанијом, Италијом и прије свега Грчком. И ту примарни циљ ЕУ бирократа неће бити шта је најбоље за нашу земљу. Боље слободни и мало сиромашнији, него привидно богатији и поробљени. А НАТО.. ни под разно. Ем су нас напали, ем су нам отели дио територије, ем би нас то удаљило од Русије сасвим. Неутралност и сарадња са свима је најбоља опција. А да не спомињем како би чланство у НАТО алијанси нас натјерало да усклађујемо нашу опрему са њиховим стандардима, што ће нас коштати енормно и то без потребе, јер наша војска уз довољно модернизације може задовољавајуће обављати своју функцију." "Па, нажалост вријеме је истекло за први дио дебате.", рече Оља:"Било је заиста освјежавајуће слушати овакву расправу, са јасним аргументима без било каквог политиканства. Нажалост, ниједан од вас неће добити изборе, већ ће то бити неки урбани просвјетитељ који је превише напредан и просвијетљен за убоги плебс којег из своје милости жели да одвуче у Европу како би му показао свјетлост на крају тунела, или неки буздован који воли арлаукати о својем патриотизму, или нека трећа врста малоумника.". Слободан и Стефан само слегнуше раменима и испарише као да их није ни било. Дрека аларма пробуди Ољу из сна и врати у стварност. У подне модерира предсједничку дебату, само што умјесто Слободана и Стефана гостује пар уобичајених кловнова. Лупила се шаком о чело и уздахнула:"Ај, Боже...".
  20. Живот Предрага Мијатовића није један гол или једна погођена пречка. Има тема о којима до сада није много говорио. Сада је одлучио да отвори душу. У интервјуу за „Недељник“ на констатацију да је играо у великим клубовима и освојио много трофеја, бивши фудбалер Партизана, Валенсије, Партизана, репрезентативац Југославије, почео је емотивну исповест: "У време моје највеће фудбалске славе, од 1994. до 1999. године, све је на професионалном плану ишло одлично. Истовремено, болест мог сина ме је стално враћала на земљу, у нормалу. Ишло је кроз главу: "Вау, како ти то добро радиш и како ти дајеш голове, па где је теби крај, друже?" Знаш, кад ти крене, помислиш: "Сад да се попнем на зграду, можда бих могао и да летим." Толико се добро и моћно осећаш. Кад год би почела да ми кроз главу пролази та еуфорија и и лудило навијача, мој син, покојни Андреј, имао је неку кризу. Често је завршавао у болници и то су биле опомене. Опомене у смислу: "Све је то супер, бато. Све ти, друже, добро радиш, али живот је нешто потпуно друго. И мислим да ми је син био баланс да схватим шта је живот. Да живот није само сегмент неке каријере. Та немоћ да помогнеш свом детету, а помоћи нема." Смрћу мог сина отишла је једна страховито важна карика у мом животу. Имам сада још четири снажна мотора а то су: Лука, Нађа, Нина и Лола, и два пилота – моја супруга и ја. И наш авион и даље супер лети, иако смо остали без једног много важног мотора", рекао је Мијатовић. Он додаје и да су му неке чудне ситуације много помогле у каријери, као на пример прва конференција за новинаре у Валенсији. "Тада сам схватио да морам да кренем од нуле. На првој конференцији за новинаре у Валенсији питају ме на којој позицији играм (?!). А, већ сам имао статус у Југославији, био капитен Партизана... Питао сам се где сам ја то дошао, ја овде не могу да прођем. Знао сма колико морам да радим. Касније у Реалу ме нису питали на којој позицији играм, већ који ћу тропфеј да освојим". На гол у финалу Лиге шампиона, којим је донео трофеј Реалу после 32 године, из садашње перспективе гледа овако: "У каријери, живиту, имаш један добар или лош моменат. Веровао сам да баш ја могу да одлучим финале. Те године сам ревидирао и уговор. И ставио екстра бонус за Лигу шамопиона. Председник ми је рекао: "Ти то стварно?" Питали су ме колики бонус хоћу, а у себи мислили: "Е, будало, можемо да ставимо колико хоћеш." Веровао сам да једном морамо да је освојимо. Затим је на ред дошла и чувена пречка из Тулуза са Светског првенства 1998. године: "Само месец дана од гола у Лиги шампиона постао сам највећи трагичар. Прихватио сам тај пенал као део живота. Сваки пут кад дођем у земљу неко каже: „Е, како га промаши" или "Е, да си дао онај пенал". Али, шта могу, може да промаши само онај који шутира. Извор
  21. OБРАТИТЕ ПАЖЊУ, МЕЂУ БРОЈНИМ БИСЕРИМА ДУХА У ОВОЈ ЕМИСИЈИ, НА ОНАЈ: "КАД ВЕЋ МОРАМО И МОЖЕМО БЕЗ ТИТА, МОЖЕМО И БЕЗ СВАКОГ ДРУГОГ. КО МИСЛИ ДРУКЧИЈЕ НЕКА КАЖЕ".
  22. Ovo je snimak poslednje emisije "Beograde, dobro jutro". Njega je bilo tesko pronaći, ali nekim spletom okolnosti pronađen je kao snimak sa radija na jednoj (sada vec dosta staroj) audio kaseti. Ono što se zna je da je tokom 1983. došlo do ukidanja emisije. U nizu izvora koji su dostupni, nigde se ne pominje datum niti bilo koja približna vremenska odrednica. Smatra se da je pravi povod za ukidanje emisije (iniciran iz Predsednistva SR Srbije tj. licno od strane Nikole Ljubičića) bio dan ranije. Tada je Duško čitao ovo: "Kad više ne bude ni vas, ni vaše slave i privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je nekad bilo." Kako zabrana nije bila stigla odmah, Duško Radović je svoju emisiju uradio i narednog jutra. Tada je nastao ovaj snimak koji je postavljen. Nakon njega sve je bilo samo istorija i sećanje. Ovde treba napomenuti da su i pre zabrane u više navrata emisija i Duško bili na tapetu raznih (kako su se tada zvale) "društveno-političkih organizacija". Iz nekih izvora se moze još i saznati da je krajem 1983. održan sastanak na kome su se našli odgovorni ljudi iz Studija B, sam Duško Radović i Ivan Stambolić koji je ponudio da Duško može ponovo da započne svoju emisiju. Tu ponudu, Duško je odbio na sebi svojstven nacin "Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme." Ako neko možda zna datum kada je emitovana ova emisija, dobrodosao je sa informacijom. Neke moje pretspostavke svele su vremensku odrednicu na 13.10.1983. ili mozda 22.12.1983. Na jednom blogu pominje se novembar 1982. dok u nekim biografskim clancima pominju i 1984. Nedostatak tacnog podatka je ocigledan. ______ Ako krenemo od toga da je bila 1983. i ako uzmemo da se ovo odnosilo na reprezentaciju SFRJ: "Juče nam je elektrodistribucija poklonila malo struje da vidimo pobedu naših fudbalera. Rizik je bio veliki, ali se sve dobro završilo. Danas smo srećni i zahvalni svima koji su bili tako dobri prema nama, iako to nismo zaslužili." ostaju dve mogućnosti: 12.11.1983. Jugoslavija - Norveška 2:1 21.12.1983. Jugoslavija - Bugarska 3:2 Onda bi to značilo da je emisija išla 13.11. ili 22.12.1983. OБРАТИТЕ ПАЖЊУ, МЕЂУ БРОЈНИМ БИСЕРИМА ДУХА У ОВОЈ ЕМИСИЈИ, НА ОНАЈ: "КАД ВЕЋ МОРАМО И МОЖЕМО БЕЗ ТИТА, МОЖЕМО И БЕЗ СВАКОГ ДРУГОГ. КО МИСЛИ ДРУКЧИЈЕ НЕКА КАЖЕ". View full Странице
  23. „Тада ће рећи и онима што му стоје с леве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладнех, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме; странац бејах, и не примисте ме; наг бејах, и не оденусте ме; болестан и у тамници бејах, и не посетисте ме“ (Мт 25, 41–43). Данас на литургији, током читања јеванђелске приче о страшном суду, размишљао сам о речима које Христос упућује осуђенима. Пресуда за то што нису пружили помоћ страдалницима гласи: „Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим“. Ако ће због нечињења људи зачути такве речи, шта ли ће тек онда зачути злочинци због учињеног зла – они који не само што нису чинили добро, него су и чинили зло? Речи Судије упућене онима који не само да нису чинили добро, него су чинили зло, гласиле би овако: Био сам СИТ, али ви сте учинили да постанем гладан. Нисам био ЖЕДАН, али ви сте ме учинили жедним. Имао сам КРОВ над главом, али ви сте ме учинили бескућником. Био сам ОБУЧЕН, али ви сте ми одузели одећу. Био сам ЗДРАВ, али ви сте од мене направили богаља. Био сам СЛОБОДАН, али ви сте ограничили моју слободу. свештеник Виктор Пасечњук са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић извор: https://www.facebook.com/notes/виктор-пасечнюк/не-делающие-добра-и-делающие-зло/1085215494923398 View full Странице
  24. Сат је откуцао тренутак који је читава нација ишчекивала. На националној телевизији појављује се лик водитељке Оље, новинара провјереног квалитета, која изјављује да дебата два предсједничка кандидата управо почиње. Правила дебате су једноставна - водитељка ће, као модератор, поставити питање или затражити мишљење кандидата о одређеној теми и сваки ће од њих говорити стриктно о постављеном питању. Свакакве непотребне и превелике дигресије су забрањене, као и прекидање супарника. У супротном, прекршиоцу ће бити одузета ријеч искључењем микрофона. Камера се удаљава од њеног лица и приказује дугачки сто на чијим крајевима сједе кандидати, иначе пријатељи из дјетињства, Слободан и Стефан, док је у средини водитељка са руком на дугмадима за контролу микрофона. "Господо, ви сте кандидати за вођу наше земље. Али имајте на уму ово - у овој соби, за овим столом, ја сам апсолутни диктатор. Кршење правила које обезбјеђују квалитетну и јасну дебату не толеришем ни секунде.", рече Оља војнички озбиљно. Кандидати, као два дјечака које је мајка изгрдила јер су се испрљали у блату играјући се, тихо су потврдно климнули главама. Били су више пута Ољини гости. Знали су колико она озбиљно схвата своју емисију, а жељели су што више гласова освојити наступом, но морали су сачекати још пар минута да се заврше уводне монтаже којима се представљају кандидати. Први је кренуо Слободанов уводник. "Кандидат је Либералне странке као човјек са дугогодишњим искуством у јавном животу, бројним академским достигнућима, пар књига у којима излаже своја политичка и филозофска виђења и јавно признатом постојаношћу и дослиједношћу у политици. Представља свјеже лице које је изњедрила либерална и грађанска опција, након уједињења у једну политичку странку. Својом упорношћу и харизмом успјео је саградити подршку унутар странке и скинути са њеног врха стару гарду која је безуспјешно годинама лутала у потрази за новим начином да дођу на власт. Слободанова критика својих "политичких отаца и мајки" како и даље живе у старим данима славе, када су били у првим редовима борбе против диктатора и његових апаратчика, те како због тога не могу да увиде ни да схвате нове друштвене токове ударила је у саму срж њиховог бирачког тијела. Успјео је у свом првом циљу - смјена генерација је дошла. Створена је нова опција која је старим идејама удахнула свјеж дух и пријеко потребну снагу. На предизборним скуповима одзвањале су највише двије ријечи - слобода и правда. Кратак инсерт са посљедњег митинга приказује га како узаврелој маси говори:"Нашој земљи диктирају са стране шта смије а шта не смије. Нашу земљу комшије покушавају понизити користећи тренутне и краткотрајне предности које имају, само да би што више својих оваца превели на своју страну. Нашу земљу гуше ухљеби, хохштаплери, лезиљебовићи и паразити само како би убирали плате за свој нерад. Нашу земљу сатиру велики и моћни који могу платити да им се снизе порези или дају неки посебни уступци. Нашу земљу даве тако што даве њен народ, не дајући му да дише, да ради, да се лијечи, да се образује. Нашу земљу дијеле и мрцваре они који само вичу "ми против њих". А све то само да би остали још пар годиница на власти не би ли узели још који динар, док народу просипају шупљоглаве приче о свом наводном родољубљу. Газе слободу, газе правду, само да би себи трпали у џеп!". Уз наочиглед мало напора, читава либерална страна се сјатила око оваквих ријечи. Гледали су како недостојни долазе на највише положаје, добијају највеће почасти, док они који су радили и трудили се за свој хљеб и свој статус труну или у непознаници или у немаштини. Некад чак и у оба стања. Жељели су промјене, жељели су да скину такве са власти и са својих леђа. Жељели су да се људи поштују и награђују по ономе што заслужују. Жељели су слободу и правду.". Накратко, камера се враћа у студио гдје уживо хвата тренутак када Стефан преврће очима на Слободанов уводник. "А добро, мора се мало драматургије увести.", узврати Слободан, не знајући да је све ухваћено и пренијето на телевизији. Стефанов уводник поче одмах након тога. "Кандидат је Народне странке. Човјек из народа, за народ. Служио је обавезни војни рок док је још постојао, а потом је и добровољно служио у Војсци. Упоредо је завршавао своје студије права и временом је дошао до официрских вода, до мајорског чина. Пар година након пада диктатора напустио је војни позив и уљкучио се у политички живот јер није могао гледати стално понижавање државе и народа којима је са поносом читавога живота служио. Домаћи људи, умни и паметни интелектуалци продали су своју земљу, уништили је, унизили и поклонили се страном диктату. Нису били спремни ни за одбрану сопственог народа одмах преко границе, а усуђивали су се носити патриотска одијела са времена на вријеме. Предали су обичног човјека на милост израбљивачима, скрећући поглед када су понижавани, отпуштани и одбацивани без ичега за живот. "Све је то за ваше добро, али ви то не знате!", стално су говорили бројни буржујчићи који ван центра главнога града нису изашли на дуже од пар сати. Држава, народ, традиција, образ, ништа им то није значило. Због тога је земља данас посрнула, због тога је нико не поштује. Због њих и таквих више немамо ни војску достојну тог имена. Све је срушено, све је распродато, а народ сиромашан, понижен и исмијаван. Све се то мора исправити. Све се то може исправити. На таквом јаком осјећају националног јединства, народњаци су зајахали и изњедрили Стефана, строгог, спартански васпитаног бившег официра који је повео широк талас обичног народа који је највише испаштао током великих промјена, као и велики дио градске интелигенције која је жељела доста промјена у политици зарад повратка националног престижа. Слабе и неодлучне политике морају престати. Вријеме је да ова земља покаже како има кичму у здравом, јаком и уједињеном народу и да се бори за себе.". Два кандидата су се гледала благо се смијешећи. Знају се читавог живота и знају колико су слике у уводницима претјеране. Али разлике у идејама нису нимало преувеличане. Оља одмах потом отвори прву рунду:"Добро... Видно је да полазите од изузетно различитих ставова по неким основним питањима. Почнимо прво од смјене Диктатора, јер тај тренутак је некако битан мотив за ваше политичке ангажмане. Слободане, како ви гледате на тај догађај?". "Као на нужно зло, Оља. Демократске снаге су читаву деценију водиле легалну и парламентарну и надасве демократску борбу против његовог режима. Увукао нас је у непотребне и унапријед изгубљене и лоше промишљене ратове, гушио је основне људске слободе у самој земљи и контролисао је агенције које су крале, шпијунирале и убијале његове противнике. Да не спомињем како нас је успјео довести на међународном плану у статус изопштеника и одметника од читавог нормалног свијета, како је под његовом владом дошло до свеопштих санкција које су осакатиле читаву државу и како је народ живио у потпуној биједи и несигурности. И поврх свега, када је коначно изгубио изборе, након што је навукао пола свијета да нас поштено избомбардује, није хтјео да сиђе са власти јер је знао да ће одмах отићи пред суд. Био је спреман ићи против воље народа за којег се клео да штити. У таквој ситуацији, он је једноставно морао пасти." Стефан се одмах надовеза на њега:"То што сте назвали "легалном и надасве демократском" борбом против њега је проста лаж. Како можете то тврдити, када је читав тај ангажман плаћала држава која нас је на крају бјесомучно напала, само јер јој се тако могло? Како можете уопште да говорите о било каквом легитимитету када сте својом вољом допустили да будете оруђа и оружја друге државе, стране силе, унутар своје сопствене? Разумијем у потпуности борбу за слободу, људска права и сву ту папазјанију, али не разумијем како су вође Ваше странке имале образа да воде ову земљу након што су вршљали по њој у име и за рачун друге државе. И послије се чуде што су их многи називали издајницима и страним плаћеницима?". "Ах, враћамо се на старе етикете? Пазите, могу сада играти к'о киша око Крагујевца гледе овога, али да будем искрен. Па шта ако јесу? Не кажем да јесу издајници, у том смислу да су их плаћали странци. Само да Вас питам - па шта ако и јесу примали те паре? Тај новац су користили за борбу против човјека који је угњетавао сопствени народ и слао га у бесмислене ратове које је сам помогао да букну. Убијао је невине људе само јер су били против њега, прислушкивао је све и свакога, држао је читаву земљу биједном, изолованом и у сталном стању узбуне. Да ли је зло узети новац од странаца како би се срушио диктатор који уништава сопствену земљу? Или, боље да преформулишем - да ли је то веће зло? Наравно да није. Интереси наше земље и интереси стране силе су се поклопили у том сценарију. Зато је смијешно да људе који су се борили за напредак називају издајницима управо они људи који су је уништавали. То је много већа издаја." "Све сводите на пуки интерес и хладну рачуницу. Гдје је ту поштовање сопствене земље, ко год њом владао? Гдје је ту стајање уз своју нацију и свој народ без обзира на околности? Гдје је ту национални понос и поштовање своје нације? Нема их. Ви нисте вјеровали, а ни сада са новом гарнитуром не вјерујете, да обичан човјек може сам промијенити своју земљу, без ичије помоћи и вршљања против националних интереса. Ви не вјерујете у основно поштовање своје земље нити у неке више принципе, него све сводите на просту рачуницу. Без обзира на диктатуру која је владала, сигурност и част државе је и даље постојала. Без обзира ко њом влада, ова земља је наша и њене проблемо рјешавамо ми, а не неко преко океана." Слободан се накратко убаци:"Хоћете рећи да такво дјеловање није прихватљиво само из принципа, без обзира на грозоте које је Диктатор радио?" "Да. Такво дјеловање је требало бити аутентично, легитимно." "Па зар није легитимно борити се против репресије сопственог народа?" "Јесте, легитимним средствима и легитимним новцем који није дошао од страних влада и страних обавјештајних служби." "Али Диктатор није уопште користио легитимна средства у тој борби. Чак штавише, оно што је његова власт радила било је милион пута горе него што је то радила демократска опозиција." "Ах, тај утилитаризам. Схватите да туђе зло не оправдава сопствено зло. Ако се нећемо придржавати неких општих принципа у земљи, свеједно је ко је на власти. Ионако то неће ваљати. Но добро, очигледно је да о овоме можемо у недоглед. Ви, либерали, оправдавате себе тиме да сте чинили мање зло. Нама, зло је зло, а служба и вјерност држави, народу и нацији је неприкосновена. Оно што се можемо сложити јесте да је до промјена морало доћи. Само није то требало вршити револуцијом, јер нисте више могли чекати да се попнете у фотеље које сте годинама мјеркали. Погледајте само шта је дошлог након тог преврата." Слободан се убаци:"Па, како саме чињенице показују, вратили смо се у ред нормалних држава у свијету, поправили смо економију, реформисали институције колико смо реформисали, напредовали смо све више у скоро свим пољима..." "Па како је онда народ разочаран у те Реформе?", упита Оља. "Прво зависи на шта мислите када питате у шта је народ разочаран. Ако мислите на успостављање мира, смјену диткатуре, економски развој, то нам нико не спори. Али ако говорите о очекивањима грађана након преврата... Нажалост нисмо постигли ни пола онога што се очекивало. Због ситничавог политиканства и паразитирања на државној каси, приватизовано је и што је требало и што није требало приватизовати, углавном на начин који није био исправан. Све је то истина, али за утјеху бољег од тога није било у понуди. Многе структуре су се оприале, а и данас се опиру, разним промјенама јер не желе да остану без моћи, заштите или сигурности. Многи злочинци су и даље у структурама власти и док год они имају моћи да утичу на ствари, тај отпор ће постојати и успоравати било какав напредак који пријети њиховој сигурности." Оља се окрену Стефану у знак да може дати реплику:"И тако умјесто корумпираних комуњара добили смо корумпиране либерале. Комуњаре су држале народ сиромашним, а либерали су га онда оставили на улици без пребијене паре. Хајде, можемо рећи да је напредак остварен у свим пољима од свргавања Диктатора, али тај напредак је мали, у неким секторима безначајан или непостојећи. Земља је подвргнута страном диктату, проглашени смо за најгоре злочинце након нациста, допустили смо да нам дио територије отцијепе, да нам смање и унизе војску као да сама није способна да обавља своје дужности... А о економском неразвитку да и не говорим. Толико народа је остало без посла јер власт није обезбиједила основну социјалну сигурност, нити се трудила да сачува радна мјеста, јер је ММФ тако диктирао. И онда као шлаг на торту, кренула је фамозна "политика регионалног помирења" која је била само испразни его пројекат предсједника. Извињавао се за све, и што јесмо и што нисмо урадили, док су и њега и нас сви пљували без обзира на та извињења. И искрено, није ни чудо јер то извињавање није ни било искрено ( додуше нема ту шта да се ико извињава ), јер је Љепотан само желио да уђе у историјске књиге као Велики помиритељ. Месија! А резултат свега тога? Национално понижење, отцјепљење дијела територије, погоршање односа са комшијама..." "Стефане, ако ћемо искрено... Покрајина се отцијепила још док је Диктатор био на власти. Због њега су нас бомбардовали, због њега су стране војске ушле у Покрајину и због њега је демократска власт била у позицији у којој је била. Но, да Вас питам баш гледе Покрајине... Зашто се буните за њено отцијепљење?" "Због пар ситних, али заиста ситних и небитних ствари... Ту је САМО историјска колијевка нашег народа и наше државе. Ту је САМО највеће наше духовоно и културно наслијеђе. То је САМО земља која је била наша одвајкада. Ту је САМО избјегло и поубијано море наших. И за крај, њено отцјепљење је било САМО силеџијско иживљавање великих сила над малом државом." "Па могуће је да историјска колијевка постоји чак и ако је ту нека друга држава. Ето, Русија је зачета у Кијеву, па опет нема проблема што се Кијевљани уопште не сматрају данас Русима. Исто важи и за духовно и културно наслијеђе, за које морам додати да је неопходно да га сам његов народ одржава. Док је нас, биће и наше културе и духовности и историје. Ту територија не игра неку пресудну или значајну улогу, колико год дуго она била под било чијом влашћу. Злочине додуше не негирам, али подсјећам Вас да су злочини чињени и са наше стране. То није црно-бијела слика гдје су се Покрајинци из чиста мира иживљавали над нашима. Вијекови историјске мржње су ту у питању, а све је експлодирало када је Диктатор почео и Покрајинце да угњетава. Они то нису гледали попут нас, као просту диктатуру једног човјека, него као угњетавање једног народа од стране другог. То заборављате за Покрајину, али то савршено памтите и истичете ( сасвим праведно и оправдано ) за сецесију нашег народа у Лијепој Кроасанији и у Међедистану. Како можемо очекивати да нас други поштују и буду коректни према нама, када ми сами нисмо коректни према другима? И још сами себе лажемо како смо невини, или мање криви или исто криви као остали. То исто насилно отцијепљење територије које вама толико смета код Покрајине сте исто покушавали радити и у Кроасанији и у Међедистану на потпуно исти начин, а онда се позивате на принципе поштења." "Све то апсолутно стоји. Али пазите, ако је наш народ угњетаван у тим земљама, ми имамо дужност да га заштитимо и помогнемо му како можемо. У једној смо успјели изборити се за колику-толику независност, док у другој нисмо. Жалосно је и што су Покрајинци угњетавани, али то не оправдава нимало ни акције великих сила ни држање либерала у свему томе. Не можете говорити да смо ми радили исто што су нашима радили преко границе. Пријећено им је да постану грађани другог реда, да се њихова воља не поштује, да се асимилују у туђе нације. У Покрајини је била другачија прича. Поркајинци су угњетавани не из етничких или националних побуда Диктатора, него из његове хладне рачунице да је боље да навади један народ на други како би остао на власти. Био је комуњарски политичар моћи, док сте у Кроасанији и Међедистану имали на власти људе који су као суштину својих идеологија имали национално уништење нашег народа. Невјероватно је да сте слијепи на ту чињеницу." Оља се убаци одмах након Стефана:"Господо, скрећемо већ са основне теме. Питање су реформе." Слободан настави:"Да, опростите. Природа је оваквих дискусија да одлутају на неку педесету стазу. Елем, реформе нису испуниле очекивања, али су поставиле земљу на прави пут. Сада је питање само да нови људи, који су у току са савременим свијетом, исправе грешке старих и наставе њихово дјело. Економски требамо растеретити привреднике прије свега. Без прихода које они стварају, не можемо финансирати државне услуге. Морамо рационализовати јавну управу и отпустити неоптребне и нестручне кадрове. Морамо више сарађивати са комшијама. И на крају морамо ријешити питање Покрајине у догледно вријеме." Стефан дода:"Реформе не да нису испуниле очекивања, него нису испуниле ни основне функције које су требале остварити. Економски трпимо штету јер повлашћујемо странце док гушимо домаће. За јавну управу се слажем, но то је много компликованије питање од просте пропаганде коју просипате са тим отпуштањем ухљеба. Као да се то може тек тако урадити. Будимо реални... ти људи одмах прелете у владајућу странку која их се потом не жели одрећи јер... глас је глас. Ту је потребна стабилна и дугорочна политика која ће након пар деценија очистити систем и #блато, како то Слободанове лутке воле да твитују. Комшије морају испунити пар услова и престати са својим провокацијама и подапињањима. Тек онда можемо причати као партнери. Поготово то важи за Међедистан гдје наш први услов мора бити поштовање слободе нашег народа. Ако наставе са оваквим гурањима ка унитаризму, отцијепљење постаје све реалнија опција. И наравно морамо бранити наш суверенитет у Покрајини." Оља се убаци прије него се потеже поновна историјска анализа Покрајине:"Добро, хајде онда да поставим веома једноставно питање. Да ли подржавате признање Покрајине као независне државе? И зашто да, зашто не? Укратко, без дигресија стотинама година уназад до инвазије Кебаба, молим... Стефане?". "Апсолутно против, из већ наведених разлога. То је наше, увијек било и остаће." "Да, подржавам признање Покрајине. Након спроведеног референдума о измјени Устава, наравно, који би био у суштини референдум о признању Покрајине. Погледајмо то са прагматичне стране. Да лиимамо реалне шансе да је вратимо под наш пуни суверенитет? Немамо. Нашег народа доље скоро више и да нема. Једино што можемо извући из свега јесте да будемо покровитељи и заштитници нашег народа доље, као што смо у Међедистану и у Ђетићији, специјалан статус за све наше светиње и културне споменике и аутономију за наше. Размјена територија такође не звучи лоше у неким тренуцима, али то је већ питање конкретних околности." Стефан се наслони на сто рукама и уз дубок уздах поче:"Пазите, разумљиво је све то са практичне стране. Али, Покрајинци неће ништа од тога дати. Ако и пристану дати, све ће опструирати док год могу... јер им се може. Наивно је тек тако дати им понуду за признање без неких гаранција да ћемо добити што ми желимо. Али опет осврнимо се и на неке принципе. Покрајина је нелегално и нелегитимно прогласила независност, под страном окупацијом. Да ли желимо легитимизовати такву праксу? Наравно да не желимо. И опет, поврх свега тога, то је наше, да не понављам сад опет све оне разлоге. Сви их ионако знају." "Али, Стефане, искрено да Вас питам... Да ли желите Покрајинце да утичу на структуру власти у нашој земљи? Да ли заиста желите да у Скупштину улазе представници људи који не желе да буду дио ове државе и који ће увијек радити да дестабилизују државу зарад својих интереса? Они ће то моћи. То већ раде на југу, у Ајварској републици. Они одлучују ко ће водити државу. Да ли заиста желите такву ситуацију код нас, поготово са нашим политичким системом који ће увијек моћи тако да искористе зарад интереса који су често противни нашим националним? Нико то не жели. Шта ће нам? Нека иду, само нека испуне неке услове. А док их не испуне, пружимо им пакао на сваком кораку гдје можемо." Оља упита:"А да ли би се евентуално признање могло одразити на Међедистан?". Слободан одговори:"Итекако. Тиме бисмо добили одријешене руке и слободније маневрисање у свему томе. Сецесија одједном би постала реалнија опасност и то и могло допринијети смиривању страсти код Међедистанаца. Увидјели би да морају ублажити и промијенити свој приступ како им се држава не би распала. Имали бисмо донекле јачу позицију, као народ, у свему томе." Стефан се сложи:"Да, уколико би дошло до признања, могли бисмо се преоријентисати на наше национално питање у Међедистану. Ако не бисмо могли извући сецесију и припајање, могли бисмо макар осигурати слободу унутар Међедистана и опирање унитаризацији управо због свега што Слободан рече. Али, то уједно значи и дестабилизацију региона, па је питање да ли је то у овом тренутку пожељно, јер ратна опасност увијек постоји. А то нам најмање треба." Оља закључи:"Значи ако послушамо либерале за Покрајину, можда ријешимо национално питање у Међедистану. Али ако послушамо народњаке, можда се одржимо у Покрајини, али не добијемо земље преко границе. Па ово је прави парадокс!" Стефан се убаци:"Да, али не мора бити. Можемо тражити пун суверенитет на оба поља." Слободан подругљиво примјети:"Опет дупли аршини. То није баш... принципијелно." Стефан узврати:"Принцип је наш национални интерес, који уједно значи јаку и поштовану државу, повратак наших територија и нашег народа. Нема ту дуплих аршина." Слободан:"Има. Политика "ми изнад свих" је просто приступ силе. Узми шта можеш док можеш, само да теби буде боље. Друге ко хебе. Ми смо себи најбитнији! А онда када неко са нама тако поступа, вичемо како је то највећа неправда икад. Иронично." "То се може исто рећи и за вас. Најважнији је напредак државе, али у реду је ако тој држави отму земљу, ако јој други диктирају шта да ради, ако не води рачуна о свом народу. То није напредак. Иронично." Оља се усправи у столици како би дала сигнал да је вријеме за нову тему:"Доообро, сљедеће на реду је, природно, спољња политика. Ту имамо три сегмента - односи са комшијама, улазак у ЕУ и улазак у НАТО. Хајде прво укратко, који су ваши ставови и зашто?" Слободан поче:"Са комшијама морамо више да сарађујемо и да не бацамо националистичке приче иако то неки од њих стално раде. Морамо имати на уму да од тога немамо ништа и да нам је прије свега у интересу да нешто постигнемо, а не да се препуцавамо метафоричким националним... палијама само ради прављења циркуса. Улазак у ЕУ нам је свакако потребан и пожељан, јер добијамо приступ јединственом тржишту гдје можемо искористити наше могућности много боље. Поред тога, постоје многи европски помоћни фондови који су свакако добродошли, а слобода кретања и слобода рада су велика прилика за наше раднике и послодавце. Са друге стране, не смијемо мислити да благостање долази само по себи. ЕУ је само оквир унутар којег нам се нуде многе могућности, а не готово рјешење. Улазак у НАТО... у неком тренутку, зашто да не? Мада не видим неку претјерану корист нити штету од уласка и од неуласка." Стефан диже руке у ваздух:"Па, изгледа да се овдје не слажемо баш. Комшијама морамо ставити до знања да нисмо само ми неке црне овце на овом брдовитом полуострву. И даље стоји много отворених питања оо ратних злочина који се стављају само нама на терет. Морамо инсистирати на истини. И они су чинили злочине и наше жртве заслужују правду. Морају проћи кроз друштвену катарзу да није било добрих и лоших током ратова, већ да је свако свкаога убијао, сразмјерно војној моћи коју је ко посједовао. И друго, понављам, да не допуштамо понижавање наше земље сао како би њихови налицкани манекени освајали пар политичких поена код својих оваца који се буде пјевајући бојне пјесме. Како они нама, тако ми њима, одмах, јасно и гласно. Ако им попуштамо или их игноришемо, само ће се више окуражити. ЕУ нам није неопходна, јер нуди више штете него користи. Да, трговина је добра, али и овако имамо доста трговине са земљама ЕУ. Али чим уђемо у тај систем, потпашћемо под контролу институција ЕУ, банке ЕУ, судова ЕУ, а све њих контролише Њемачка којој је у интересу само да извози у сиромашније земље. Субвенционишу своје компаније, а нама ће забранити да подржавамо своје предузетнике. Увешће нам бројне забране, контроле и стандарде на које нећемо бити спремни, тежиће да нас монетарно контролишу и поробе као што је то случај са Шпанијом, Италијом и прије свега Грчком. И ту примарни циљ ЕУ бирократа неће бити шта је најбоље за нашу земљу. Боље слободни и мало сиромашнији, него привидно богатији и поробљени. А НАТО.. ни под разно. Ем су нас напали, ем су нам отели дио територије, ем би нас то удаљило од Русије сасвим. Неутралност и сарадња са свима је најбоља опција. А да не спомињем како би чланство у НАТО алијанси нас натјерало да усклађујемо нашу опрему са њиховим стандардима, што ће нас коштати енормно и то без потребе, јер наша војска уз довољно модернизације може задовољавајуће обављати своју функцију." "Па, нажалост вријеме је истекло за први дио дебате.", рече Оља:"Било је заиста освјежавајуће слушати овакву расправу, са јасним аргументима без било каквог политиканства. Нажалост, ниједан од вас неће добити изборе, већ ће то бити неки урбани просвјетитељ који је превише напредан и просвијетљен за убоги плебс којег из своје милости жели да одвуче у Европу како би му показао свјетлост на крају тунела, или неки буздован који воли арлаукати о својем патриотизму, или нека трећа врста малоумника.". Слободан и Стефан само слегнуше раменима и испарише као да их није ни било. Дрека аларма пробуди Ољу из сна и врати у стварност. У подне модерира предсједничку дебату, само што умјесто Слободана и Стефана гостује пар уобичајених кловнова. Лупила се шаком о чело и уздахнула:"Ај, Боже...".
×
×
  • Create New...