Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'добро'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 33 results

  1. Кад се носе мошти Божјег угодника, с њима иду и небески анђели, небеске силе и то је за све благослов Божји, ако знају тај благослов да приме. Друго је за оне који тај благослов не знају да приме, противе се и само навлаче оно што није добро на своју душу. Није се добро противити светињи, а посебно Светом Василију Острошком, казао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије у емисији ТВ Нови „У жижи“, одговарајући на новинарско питање како коментарише противљење ДПС-а изношењу светитељевих моштију из Острога и њиховом доласку у Никшић, 21. децембра. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Ми имамо озбиљну архивску грађу, документацију и не плашимо се доказивања, али оно што је опасно то су једнострани потези који могу да изазову озбиљне проблеме, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске у емисији Голи живот на ТВ Хепи говорећи о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, којим се, уколико би био усвојен у Скупштини Црне Горе, доводи у питање достојанство и имовина Цркве. Он је казао да само доносиоци одлука могу да знају у ком правцу ће да се крене са Предлогом закона, али да је он непримјењив и да је јасно да може да изазове озбиљне друштвене последице. Дуг је пут од Предлога закона до закона и још дужи и сложенији од доношења и ступања закона и његове примјене, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, и нагласио да је императив да свака црква, манастир и све што је црквено мора бити брањено као олтар манастира Острога, у правном и вјерничком смислу. „Наши епископи, владика Јоаникије и Митрополит Амфилохије, воде рачуна о томе да се чува јединство Цркве и у томе је смисао поруке која је прочитана на Тројичиндан, на Сабору у Подгорици. То је најважнија ствар, а ми ћемо, како је говорио Патријарх Павле, да чинимо што до нас стоји. Они могу брутално, насилно и противправно да спроведу, ако би остао такав члан о катастру, а ми морамо да нападнемо тужбама све то, друга путања је да одмах покренемо процедуру за оцјену уставности закона, има много могућности. Најбоља је ствар да се доносе закони који ће да буду поштовани с љубављу од свих. Истичући да Бог силу не воли, отац је казао да „се он не би играо са ћивотом Светог Василија и Светог Петра Цетињског, завјештањем и проклетством које је дао Иван Црнојевић за Цетињски манастир и Свети Василије за манастир Острог….Ако се неко дрзне и крене тим путем, ја могу само да кажем нек је Бог на помоћ“. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је нагласио да треба да се сједне и разговара и како би се направио озбиљан закон. „Сви сматрамо да треба да се донесе нови закон и нико не спори држави Црној Гори да треба и има право да донесе закон, ниједна традиционална Црква не тражи забране неких других, и сви сматрамо да треба да постоји дијалог. Свега тога до сада није било. И умјесто да градимо кућу на тим здравим темељима, ми смо дошли обрнуто до једног лошег текста. Надам се да ће људи да схвате да није Црна Гора једина држава на свијету која има цркве и вјерске заједнице и у којој треба да се поштује право на слободу вјероисповијести, и у индивидуалном и колективном аспекту.“ Нагласио је да су готово све одредбе Предлога закона грубо супростављене међународним стандардима и апеловао да се ствар врати на здраве основе, јер то не би био једини случај да се неки предлог закона врати на дораду. Мишљења је да тим путем треба ићи ако желимо добро свеукупној друштвеној заједници. „Оно што су стандарди и у Смјерницама ОЕБС-а из 2004. и 2014. године, оно што су пресуде Суда у Стразбуру по питању члана 9 Европске конвенције о људским правима, оно што су најбољи моменти тумачења чл. 9 Конвенције, то примјенити и неће бити проблема, а свака друга интервенција те врсте, бојим се да ће да нас удаљи више него што само данас удаљени једни од других“, поручио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске. Голи живот – Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске – (ТВ Хепи 20.06.2019):
  3. Поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, у суботу, 15. јуна у Подгорици ће се одржати свенародни Тројичиндански сабор за одбрану вјере и светиња Божијих. Сабор ће почети у 9 часова Светом архијерејском литургијом коју ће у Саборном храму Христовог Васкрсења саборно са свештенством и вјерним народом служити више архијереја наше Цркве. Након Свете литургије у 11 часова са платоа Саборног храма биће упућена заједничка порука свим вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира, љубави и узајамног поштовања. Усвајање у Скупштини Црне Горе у облику недавно усвојеном од стране Владе Црне Горе Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, довело би у озбиљна искушења нашу Митрополију, све православне епархије у Црној Гори, али и све вјерске заједнице, угрожавајући им име, достојанство, предање и имовину. Тројичиндански сабор организује Митрополија црногорско-приморска у сагласју са осталим епископијама из Црне Горе: будимљанско-никшићком, милешевском и захумско-херцеговачком. Нека би овај Сабор био залог за братско помирење и умножење љубави: Добро дошли! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Девојчице и дечаци можда и не знају да ружни коментар вршњака или примамљив позив непознате одрасле особе на „Фејсбуку” представља насиље, а родитељи их морају од тога заштитити појачаним надзором, макар то значило и ухођење Аутор: Андријана Цветићанинсубота, 13.10.2018. у 13:35 Ружни коментари на друштвеним мрежама које вршњаци остављају испод слика другара из разреда, улице или краја нису само безазлени несташлуци. Могу да изазову озбиљне последице по танане дечије душе. Још је опасније предаторство одраслих преступника и педофила у виртуелном свету. Зато сви савети који се тичу васпитања деце, рецимо да на улици не разговарају са непознатима особама нити да прихватају да са њима некуда оду, важе и за свет екрана. У времену када деца у просеку проводе више од пет сати дневно испред рачунара, са таблетом или паметним телефоном у рукама, мајке и очеви морају да их пазе баш као и када су ван дома. Интернет уз своје предности и олакшице које је унео, нарочито последњих година, није имун на криминал и зло које може да нашкоди нарочито најмлађима. Колико су родитељи и тинејџери у Србији упознати са тамним странама онлајн света, да ли у Србији постоје службе и програми које се баве безбедношћу и заштитом деце на интернету питали смо Татјану Матић, државну секретарку у Министарству трговине, туризма и телекомуникација.
  5. “У једнога богатог човјека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; И казаћу души својој: Душо имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се. А Бог му рече: Безумниче ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.“ (Лк 12, 16-21). Богатство као резултат стваралачког истрајавања, труда и рада, увек је благослов Божији човеку и показатељ човекове успешности да овлада светом онако како га је Бог благословио у моменту стварања. У самом корену речи богатство налази се Бог, зато је увек потребно промишљати о човеку и његовом богатству, кроз Божији поглед на човека и његова дела, како бисмо дошли до истинског смисла живота и постојања. То никако није могуће, ако живот поистоветимо са данашњим примерима неразумног богаћења у безобразном присвајању туђег рада и иметка. Због тога је веома важно препознавати и разликовати једно од другога како би се о свему трезвено расуђивало. Колико је данашње време уткало презира према онима који имају мало или немају ништа, колико им је неправди учињено, колико им је врата затворено, колико им је могућности ускраћено? Колико су се пута сиромашни осетили одбаченим, презреним и непожељним? Колико су се пута богати осетили надмено, бахато и силно? Одговор је свима јасан, али ја верујем да ћемо пажљивим разматрањем видети да су, хвала Богу, чешћи добри примери у вези са овим, али они лоши су некако приметнији нашем оку и као да понекад радије причамо о њима. Разлог томе је један нови проблем, људска завист у безбожној занесености и лењости, па једино што видимо јесте обиље другога, без претходног промишљања о његовом стваралаштву. То стање треба препознавати и преображавати на боље тако што ћемо уочавати и истицати на увид јавности добре примере неоптерећеног богатства и несебичног давања богатих свима којима је то потребно. Један у низу добрих примера те врсте јесте један богати човек у сваком погледу, који живи у Канади, а иметак који ствара, у близини водопада Нијагаре, несебично дели са мештанима свог родног села у близини Јошаничке Бање, као и са другима којима је помоћ неопходна, јер у њима види самога Христа. Помажући потребитима, он Божије враћа Богу са пуно уважавања и љубави, јер је открио истинско значење речи богат и богатство. То је један добар пример који опомиње и подстиче на добро. Овде не помињем име доброчинитеља, знајући да то њему није потребно, него у први план стављам Бога и добро дело, како бих себе и све нас покренуо на слично чињење. Не истичем ни цифре, како бих растеретио мање имућне од бројки, јер права доброта је немерива тим мерама. У том смислу размишљам и препоручујем свима који то желе да промисле о новим могућностима, како би улепшали живот и себи и другима.
  6. Архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани данас је у разговору за Радио-Светигору позвао вјерни народ да вечерас и сјутра дођe у манастир и заједно са дечанском братијом прослави ктиторску славу ове светиње – празник Светог краља Стефана Дечанског. ,,Имамо ових дана мало нестабилнију ситуацију, али то је овдје уобичајено и надамо се да се неће нимало одразити на нашу прославу“, каже отац Сава. Прилог радија Светигоре ,,Политику треба пустити политичарима, али ми када говоримо о неким политичким питањима, ми говоримо искључиво с позиције очувања нашега народа, јер кад год видимо да се то одражава на наш народ мислимо да имамо моралну обавезу да дигнемо свој глас и да кажемо шта није у реду и да упозоримо. Још јуче смо упозорили да може доћи до проблема, јер су неки наши свештеници били свједоци да се крећу јаке полицијске снаге према Митровици и да је било јасно да ће нешто да се деси. Чак су провоцирали наше свештенике. Полицајац му је показивао гестикулацијом да ће да га закоље. То су класичне провокације на које смо ми, нажалост, навикли“, казао је игуман Високих Дечана. Свечано празнично бденије у манастиру Дечани почеће вечерас у 17 часова, а Свету архијерејску литургију сјутра ће, са почетком у 9 часова, служити Митрополит дабробосански г. Хризостом и Владика рашко-призренски г. Теодосије, уз саслужење свештенства наше Свете Цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. “Позвани смо да будемо царско свештенство“- рекао је, између осталог, отац Синиша тумачећи Свето Јеванђеље које се чита на 23 недјељу по Духовима, у којој се на Светим богослужењима чита прича о гадаринском бјесомучнику. Звучни запис емисије Отац Синиша каже да до ђавоиманости највише долази због гријехова, како наших, тако и наследних, али и због одласка код врачара гдје се директно сусрећемо са демонским силама. Циљ нечастивог је да човјека потпуно уништи, подсјећа отац Синиша. Отац Синиша је говорио и о предстојећем празнику Светог великомученика Димитрија, кога ћемо прославити 8. новембра, испричавши и једно чудо Светог Димитрија које се догодило за вријеме рата у Босни. Одговарајући на питање слушаоца шта мисли о вјежбама јоге, отац Синиша каже нас она временом само дубље увлачи у лажне облике духовног живота. Да ли је хомосексуализам болест или гријех и може ли се сврстати у исти кош са наркоманијом, алкохолизмом и осталим болестима зависности? Зашто се породица назива “Малом црквом“?. Шта је подвиг, шта исповједништво а шта мучеништво?- питања су на која одговоре даје отац Синиша ако до краја одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  8. “Позвани смо да будемо царско свештенство“- рекао је, између осталог, отац Синиша тумачећи Свето Јеванђеље које се чита на 23 недјељу по Духовима, у којој се на Светим богослужењима чита прича о гадаринском бјесомучнику. Звучни запис емисије Отац Синиша каже да до ђавоиманости највише долази због гријехова, како наших, тако и наследних, али и због одласка код врачара гдје се директно сусрећемо са демонским силама. Циљ нечастивог је да човјека потпуно уништи, подсјећа отац Синиша. Отац Синиша је говорио и о предстојећем празнику Светог великомученика Димитрија, кога ћемо прославити 8. новембра, испричавши и једно чудо Светог Димитрија које се догодило за вријеме рата у Босни. Одговарајући на питање слушаоца шта мисли о вјежбама јоге, отац Синиша каже нас она временом само дубље увлачи у лажне облике духовног живота. Да ли је хомосексуализам болест или гријех и може ли се сврстати у исти кош са наркоманијом, алкохолизмом и осталим болестима зависности? Зашто се породица назива “Малом црквом“?. Шта је подвиг, шта исповједништво а шта мучеништво?- питања су на која одговоре даје отац Синиша ако до краја одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора View full Странице
  9. Мој осврт ограничићу само на последњи текст др Никодима који је објављен на његовом сајту, под називом „позив на покајање“. Овај текст изабрао сам не као његов најгори (има он далеко и тужнијих и смешнијих остварења) него као најпримитивније и најбезобразније срочен. Није ми заиста проблем да неки пут увече, уместо неког забавног програма или читања бајке, прочитам приче др Никодима о „јављањима из пакла“ или о „земљи као равној плочи“. Међутим, када осетим да било ко приликом писања поред незнања демонстрира и безобразлук (вређајући притом здраву памет сваког потенцијалног читаоца), онда већ не могу да останем без одговора. Јер када се неукост и безобразлук удруже, а притом се заките неким „др“, добијемо ово најновије писање др Никодима. Но, кренимо редом: 1.У тексту који носи назив „Позив на покајање“ др Никодим даје свој коментар на писмо које му је упутио надлежни епископ Милутин. Одмах након приложеног позива др Никодим износи свој први бисер. Наиме он објашњава како „не може“ да одговори на овај позив јер би тиме „прекинуо објављени прекид општења и помињања“ (прекинуо прекид? Могло је то мало лепше да се каже, докторе). Није ми јасно како неко раније овом доктору богословских наука није објаснио да „прекид општења и помињања“ не значи то да „не можеш“ неком да се обратиш или да неком одговориш. У овом смислу „општење“ се односи на евхаристијско а „помињање“ на молитвено (упрошћавам ствари, знам, али треба ово и доктор да разуме). Ако би прекид општења значио да са неким прекидаш скаку врсту комуникације (као што тврди наш доктор) онда би прекид помињања значио да не смеш тог неког ни да поменеш. А сам др Никодим у више наврата помиње имана оних којима је објавио прекид помињања. Нисте ми нешто овде добро разумели докоре. Идемо даље. 2.У другом свом „виђењу“ наш доктор налази замерку самом писму у коме „недостаје име особе којој је оно упућено“. Ипак у следећој реченици сазнајемо да се не ради о изостављању имена, већ презимена. И то презимена смештеног у заграду „(Богосављевић)“. Из тог разлога, наш доктор налази генијално решење и сам себе проглажава „правно непостојећом особом“. Аферим докторе. Ако то већ нисте, ја вас проглашавам не само „правно непостојећом особом“ већ и „доктором непостојећег права“. Примера ради, подсетићу само како се правно прецизно и хришћански др Никодим обраћа појединим Црвеним лицима у свом званичном саопштењу: „лажни митрополит Амфилохије“, „Еп. (оцеубица) Теодосије (Шибалић)“, итд... Следствено томе, сигурно је грешка епископа Милутина што му се није обратио са нпр. „лажном доктору Никодиму (Богосављевићу)“ или „равноземљашу тзв. доктору Никодиму (Богосављевићу)“. Ово би сигурно било, не само правно постојеће, већ и суштински тачније. 3.Треће „виђење“ доктора Никодима посебно је занимљиво. Наиме он сам износи нешто што је, морам признати, и мени скренуло пажњу. То је да се у позиву на покајање не наводи име манастира који је он напустио. Као критику на тај пропуст наш доктор износи сазнање да то није учињено јер „нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу“. Архимандрит и доктор није живео у манастиру већ у конаку при парохијској Цркви? Испрва нисам поверовао у ову тврдњу, али сам убрзо сазнао да је то тачно. Наиме, наш доктор је био игуман у манастиру Рибница код Мионице неколико година. Успео је да за веома кратко време упропасти све што се упропастити дало, а највећи проблем имао је са парохијанима и посетиоцима манастира. Покренуо је неколико судских спорова које је изгубио тужећи се са људима (око имовине, пута...) и када више није имао излаза, молио је владику Милутина да оде одатле било где. Будући да за његов висок чин, за његово докторско звање и набусит став у Епархији ваљевској није било манастира достојног његовој величини, он је заиста неко време боравио у једном забаченом селу на обронцима Сувобора. На моје питање саговорнику да ми није јасно да један архимандрит и доктор теологије борави као недоношче у једној парохијском стану, мој саговорник је једноставно одговорио: према свецу и тропар... Идемо даље. 4. Следеће виђење нашег доктора крије се у једном неуравнотеженом начину говора којим се обраћа Епископу. Не знам заиста шта се десило између епископа Милутина и докторовог „духовног чада“, али према писању самог Никодима ствар изгледа овако: епископ Милутин је рекао да му је архимандрит Никодим тражио да га предложи за епископа и да он то није учинио. Због овог поступка доктор карактерише епископа као неког ко се „свети мојим диховним чадима“ и као неког ко покушава да „погуби његову душу“ (сочнији и сликовитији приказ видети у самом тексту). Ако је и од др Никодима много је. Овде он развија читаву једну погрдну тираду на рачун Епископа која открива најмање две ствари. Прво да је др Никодим једна крајње неуравнотежена личност способна да се заигра у вртлогу сопствене мржње и да према својој слици прави карикатуру од других. Али то је мање важно. Оно важније, по мом суду и најжалосније, јесте откриће да др Никодим пише све ово само из разлога јер је неко рекао нешто његовом „духовном чаду“. То пажљивом читаоцу није тешко приметити, а и чињеница је да се он наканио да одговори на сам позив на покајање дванаест дана касније (позив је послат 5. а одговор објављен 19. октобра). Јасно је да иза одговора на позив не стоји потреба самог доктора да се огласи по овом питању, већ чињеница да је неко покушао да „погуби душу“ његовог „духовног чеда“. Није тајна да код нас постоји једна озбиљна криза духовништва, нити многи проблеми који се рађају из погрешног односа духовника и његових следбеника, али овај пример сведочи да је др Никодим доктор и на овом плану. Доктор духовник који је спреман на све, чак и на најпогрдије речи и бесмислене погрде упути сваком, само уколико се осети угорженим код неког свог самозваног „духовног чада“. 5. Издвојио бих овај пут и још једну занимљиву тврдњу доктора Никодима. Наиме, крајње лицемерно, за мој укус и прилично љигаво, наш доктор говори о чињеници да у позиву на покајање не стоје преступи које је овај врли доктор направио. Сазнао сам да је непосредно након објављивања прекида општења и помињања од стране др Никодима, епископ Милутин донео одлуку о стављању под забрану свештенодејства архимандрита Никодима. У овој одлуци се налазе тачно наведени канони, чланови устава СПЦ, као и уредбе за спољашњи и унутрашњи манастирски живот, које је цењени доктор прекршио. Међутим, као невешт манипулатор (ипак није довољно бити само доктор да би могао службовати са „оцем лажи“) доктор Никодим и овог пута сам показује своје фарисејство и приземни формализам до кога му је наводно стало. 6. Ипак, мора се признати да постоји нешто оригинално и ново у богословском смислу што у тексту износи др Никодим. Мислим на тумачење које др Никодим даје добропознатом појму „симонија“. Нема потребе да овде објашњавам шта овај појам означава, већ користим прилику да изразим своје изненађење његовим тумачењем од стране др Никодима. Он наиме говори о тзв. „духовној симонији“. Врло интересантно! Не знам где је ово тумачење пронашао и како је дошао до њега. Чуо сам да је управо на тему „духовна симонија кроз истрију“ поменути и докторирао, мада мислим да је то мало вероватно. Ипак, са нашим доктором се никад не зна. 7. Гомилу нелогичности и неписмености којима овај текст обилује не бих се усудио да анализирам. Мишљења сам да грешке и глупости које је у стању да напише овај доктор теологије, може и мора да исправи само доктор српског језика. А ја то нисам. Само ћу поменути синтагму „немарни најамник“ коју користи наш доктор (која је сама по себи бесмислена) одакле се логички закључује да епископи треба да буду насупрот томе „марљиви најамници“. Такође смо се упознали и са једном кованицом у новоговору нашег доктора која гласи „најамничко-непастирски“(оксиморон, илити оштроумна лудост), која је опет супротност од, ваљда, оног по Никодиму пожељног „најамничко-пастирски“. У тексту сусрећемо и оптужбе попут „фарисеји и лицемери“, што је у својој суштини чист плеоназам....итд...и томе слично. Иако овај осврт садржи дозу ироније и искреног подсмеха др Никодиму, желео бих за крај да кажем нешто крајње озбиљно, да кажем оно због чега сам све ово и писао. Срочићу свој основни то у једно поучно слово и директно обраћање др Никодиму: Докторе, верујем да Вас све ово дубоко погађа, али пазите да не заборавите једну важну ствар и да се превише не заносите. Свако мало обавештенији у нашој Цркви зна да епископ Милутин није доктор Богословских наука већ вишедеценијски калуђер и народни владика, а Ви јесте доктор Богословских наука. Ако Владика (или било ко из његовог окружења) формално или правно и погреши, дешава се, њима ће се то опростити. Вама се, докторе Богословских наука, овакве погрдне речи и приземна фразеологија, не праштају. Не знам како ће се завршити процес Црквеног суда до којег ће неминовно доћи, Бог зна! Искрено ми је жао што не постоји (можда и постоји, али ја не знам) неки академски суд који би Вама судио не за ваш чин и статус у Цркви, већ за ваше звање доктора. Тај суд би Вама требало да суди по Вашем знању, писању и части. Тај процес, знам како би се завршио.
  10. Ова култна реченица Драгана Марковића Палме прва ми је дошла на ум након прочитаног најновијег текста лица које се представља и потписује као архимандрит др Никодим Богосављевић. Утисак је да му писање не иде баш од руке и зато је требало макар да покуша са отварањем неке ординације. Имам тужну вест за све оне „неверне томе“ који су, као и ја, сматрали да је овај лик потпуно измишљен и да се иза његовог имена и чина крије неки неостварени богослов, који је у трећем разреду богословије избачен из школе због лошег владања и који се сада успешно бавио молерајем. Не људи, овај “доктор“ заиста постоји. Разговарао сам са пријатељима и у Епархији ваљевкој, затим у Митрополији црногорској, као и у Шабачкој епархији (сазнао сам да је једно време и тамо боравио). Људи са којима сам разговарао и којима нема разлога да не верујем су ме убедили: да, он постоји и све ово што се на интернету појављује под његовим именом лично сачињава. Мој осврт ограничићу само на последњи текст др Никодима који је објављен на његовом сајту, под називом „позив на покајање“. Овај текст изабрао сам не као његов најгори (има он далеко и тужнијих и смешнијих остварења) него као најпримитивније и најбезобразније срочен. Није ми заиста проблем да неки пут увече, уместо неког забавног програма или читања бајке, прочитам приче др Никодима о „јављањима из пакла“ или о „земљи као равној плочи“. Међутим, када осетим да било ко приликом писања поред незнања демонстрира и безобразлук (вређајући притом здраву памет сваког потенцијалног читаоца), онда већ не могу да останем без одговора. Јер када се неукост и безобразлук удруже, а притом се заките неким „др“, добијемо ово најновије писање др Никодима. Но, кренимо редом: 1.У тексту који носи назив „Позив на покајање“ др Никодим даје свој коментар на писмо које му је упутио надлежни епископ Милутин. Одмах након приложеног позива др Никодим износи свој први бисер. Наиме он објашњава како „не може“ да одговори на овај позив јер би тиме „прекинуо објављени прекид општења и помињања“ (прекинуо прекид? Могло је то мало лепше да се каже, докторе). Није ми јасно како неко раније овом доктору богословских наука није објаснио да „прекид општења и помињања“ не значи то да „не можеш“ неком да се обратиш или да неком одговориш. У овом смислу „општење“ се односи на евхаристијско а „помињање“ на молитвено (упрошћавам ствари, знам, али треба ово и доктор да разуме). Ако би прекид општења значио да са неким прекидаш скаку врсту комуникације (као што тврди наш доктор) онда би прекид помињања значио да не смеш тог неког ни да поменеш. А сам др Никодим у више наврата помиње имана оних којима је објавио прекид помињања. Нисте ми нешто овде добро разумели докоре. Идемо даље. 2.У другом свом „виђењу“ наш доктор налази замерку самом писму у коме „недостаје име особе којој је оно упућено“. Ипак у следећој реченици сазнајемо да се не ради о изостављању имена, већ презимена. И то презимена смештеног у заграду „(Богосављевић)“. Из тог разлога, наш доктор налази генијално решење и сам себе проглажава „правно непостојећом особом“. Аферим докторе. Ако то већ нисте, ја вас проглашавам не само „правно непостојећом особом“ већ и „доктором непостојећег права“. Примера ради, подсетићу само како се правно прецизно и хришћански др Никодим обраћа појединим Црвеним лицима у свом званичном саопштењу: „лажни митрополит Амфилохије“, „Еп. (оцеубица) Теодосије (Шибалић)“, итд... Следствено томе, сигурно је грешка епископа Милутина што му се није обратио са нпр. „лажном доктору Никодиму (Богосављевићу)“ или „равноземљашу тзв. доктору Никодиму (Богосављевићу)“. Ово би сигурно било, не само правно постојеће, већ и суштински тачније. 3.Треће „виђење“ доктора Никодима посебно је занимљиво. Наиме он сам износи нешто што је, морам признати, и мени скренуло пажњу. То је да се у позиву на покајање не наводи име манастира који је он напустио. Као критику на тај пропуст наш доктор износи сазнање да то није учињено јер „нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу“. Архимандрит и доктор није живео у манастиру већ у конаку при парохијској Цркви? Испрва нисам поверовао у ову тврдњу, али сам убрзо сазнао да је то тачно. Наиме, наш доктор је био игуман у манастиру Рибница код Мионице неколико година. Успео је да за веома кратко време упропасти све што се упропастити дало, а највећи проблем имао је са парохијанима и посетиоцима манастира. Покренуо је неколико судских спорова које је изгубио тужећи се са људима (око имовине, пута...) и када више није имао излаза, молио је владику Милутина да оде одатле било где. Будући да за његов висок чин, за његово докторско звање и набусит став у Епархији ваљевској није било манастира достојног његовој величини, он је заиста неко време боравио у једном забаченом селу на обронцима Сувобора. На моје питање саговорнику да ми није јасно да један архимандрит и доктор теологије борави као недоношче у једној парохијском стану, мој саговорник је једноставно одговорио: према свецу и тропар... Идемо даље. 4. Следеће виђење нашег доктора крије се у једном неуравнотеженом начину говора којим се обраћа Епископу. Не знам заиста шта се десило између епископа Милутина и докторовог „духовног чада“, али према писању самог Никодима ствар изгледа овако: епископ Милутин је рекао да му је архимандрит Никодим тражио да га предложи за епископа и да он то није учинио. Због овог поступка доктор карактерише епископа као неког ко се „свети мојим диховним чадима“ и као неког ко покушава да „погуби његову душу“ (сочнији и сликовитији приказ видети у самом тексту). Ако је и од др Никодима много је. Овде он развија читаву једну погрдну тираду на рачун Епископа која открива најмање две ствари. Прво да је др Никодим једна крајње неуравнотежена личност способна да се заигра у вртлогу сопствене мржње и да према својој слици прави карикатуру од других. Али то је мање важно. Оно важније, по мом суду и најжалосније, јесте откриће да др Никодим пише све ово само из разлога јер је неко рекао нешто његовом „духовном чаду“. То пажљивом читаоцу није тешко приметити, а и чињеница је да се он наканио да одговори на сам позив на покајање дванаест дана касније (позив је послат 5. а одговор објављен 19. октобра). Јасно је да иза одговора на позив не стоји потреба самог доктора да се огласи по овом питању, већ чињеница да је неко покушао да „погуби душу“ његовог „духовног чеда“. Није тајна да код нас постоји једна озбиљна криза духовништва, нити многи проблеми који се рађају из погрешног односа духовника и његових следбеника, али овај пример сведочи да је др Никодим доктор и на овом плану. Доктор духовник који је спреман на све, чак и на најпогрдије речи и бесмислене погрде упути сваком, само уколико се осети угорженим код неког свог самозваног „духовног чада“. 5. Издвојио бих овај пут и још једну занимљиву тврдњу доктора Никодима. Наиме, крајње лицемерно, за мој укус и прилично љигаво, наш доктор говори о чињеници да у позиву на покајање не стоје преступи које је овај врли доктор направио. Сазнао сам да је непосредно након објављивања прекида општења и помињања од стране др Никодима, епископ Милутин донео одлуку о стављању под забрану свештенодејства архимандрита Никодима. У овој одлуци се налазе тачно наведени канони, чланови устава СПЦ, као и уредбе за спољашњи и унутрашњи манастирски живот, које је цењени доктор прекршио. Међутим, као невешт манипулатор (ипак није довољно бити само доктор да би могао службовати са „оцем лажи“) доктор Никодим и овог пута сам показује своје фарисејство и приземни формализам до кога му је наводно стало. 6. Ипак, мора се признати да постоји нешто оригинално и ново у богословском смислу што у тексту износи др Никодим. Мислим на тумачење које др Никодим даје добропознатом појму „симонија“. Нема потребе да овде објашњавам шта овај појам означава, већ користим прилику да изразим своје изненађење његовим тумачењем од стране др Никодима. Он наиме говори о тзв. „духовној симонији“. Врло интересантно! Не знам где је ово тумачење пронашао и како је дошао до њега. Чуо сам да је управо на тему „духовна симонија кроз истрију“ поменути и докторирао, мада мислим да је то мало вероватно. Ипак, са нашим доктором се никад не зна. 7. Гомилу нелогичности и неписмености којима овај текст обилује не бих се усудио да анализирам. Мишљења сам да грешке и глупости које је у стању да напише овај доктор теологије, може и мора да исправи само доктор српског језика. А ја то нисам. Само ћу поменути синтагму „немарни најамник“ коју користи наш доктор (која је сама по себи бесмислена) одакле се логички закључује да епископи треба да буду насупрот томе „марљиви најамници“. Такође смо се упознали и са једном кованицом у новоговору нашег доктора која гласи „најамничко-непастирски“(оксиморон, илити оштроумна лудост), која је опет супротност од, ваљда, оног по Никодиму пожељног „најамничко-пастирски“. У тексту сусрећемо и оптужбе попут „фарисеји и лицемери“, што је у својој суштини чист плеоназам....итд...и томе слично. Иако овај осврт садржи дозу ироније и искреног подсмеха др Никодиму, желео бих за крај да кажем нешто крајње озбиљно, да кажем оно због чега сам све ово и писао. Срочићу свој основни то у једно поучно слово и директно обраћање др Никодиму: Докторе, верујем да Вас све ово дубоко погађа, али пазите да не заборавите једну важну ствар и да се превише не заносите. Свако мало обавештенији у нашој Цркви зна да епископ Милутин није доктор Богословских наука већ вишедеценијски калуђер и народни владика, а Ви јесте доктор Богословских наука. Ако Владика (или било ко из његовог окружења) формално или правно и погреши, дешава се, њима ће се то опростити. Вама се, докторе Богословских наука, овакве погрдне речи и приземна фразеологија, не праштају. Не знам како ће се завршити процес Црквеног суда до којег ће неминовно доћи, Бог зна! Искрено ми је жао што не постоји (можда и постоји, али ја не знам) неки академски суд који би Вама судио не за ваш чин и статус у Цркви, већ за ваше звање доктора. Тај суд би Вама требало да суди по Вашем знању, писању и части. Тај процес, знам како би се завршио. View full Странице
  11. Јеванђелист казује да је Господ повео ученике на гору у осми дан послије казивања о предстојећем страдању које се имало збити. Осми дан јесте невечерњи дан будућег вијека у којем ће Христос сијати као сунце, и сијаће они који се удостоје да буду сa Њим. Овај свијет у којем влада пропадљивост и смрт ће се преобразити, пројавити се у другом обличју, засијаће оном свјетлошћу којом Син Божији сија од вјечности и којом је Син Човјечији засијао на Тавору. Преображење Господа на Тавору било је док се мољаше (Лк. 9, 29). То значи да је молитва тај пут који, праћен врлинским, јеванђелским животом, узводи из пролазности житејског мора на гору, пред Господа Славе. Нестворену Божанску свјетлост могуће је видјети само у преображеном стању – стању духа. Господ ученицима на гори открива Ко је Он и Чији је Он Син (Св. Јефрем Сирин). Они су Га до тада знали као човјека, сина Марије и Јосифа дрводјеље, као човјека који живи са њима у свијету, који се умара, једе и пије, радује се и тугује. На гори Га, пак, виде и упознају као Бога, Сина Божијег. Због тога их Он и изводи на гору да би Га Отац прогласио Сином и показао им да је Он уистину Син Божији и Бог (Св. Јефрем Сирин). Преображење Господње је и наше преображење, Господ нам на Тавору открива не само Ко је Он већ и то ко смо ми, тј. какви можемо и треба да будемо. Зато на Голготи не заборавимо Тавор, и на Тавору се сјетимо Голготе. Аутор је парох црмнички и дипломирани теолог Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У свјетлу празника Преображења Господњег открива се смисао Његовог јављања у тијелу и доласка у овај свијет. На Тавору се Христос појављује и објављује као Син Божији, Цар Славе и ту објаву испуњава у Свом човјечијем тијелу. Бити Христов значи бити у сталном покрету између Голготе и Тавора. Обремењени гријехом и искушењима овог свијета понекад осјећамо страшне тренутке богоостављености и са Христом дијелимо искуство Голготе. Насупрот томе, очишћујући свој ум и срце, живјећи јеванђелски, успињемо се ка гори високој на којој нас чека Преображени. Заједно са Петром, Јованом и Јаковом Господ нас изводи на гору, изнад ништавности наше природе (Св. Григорије Палама), гдје је довољно да нас обасја један зрак божанске славе, да бисмо заједно са Петром узвикнули: Добро нам је овдје бити (Лк. 9,33). Ове ријечи, толико једноставне а толико дубоке, јесу једина природна реакција онога ко је осјетио присуство Божије, коме се Бог јавио. Јер, гдје би другдје човјек који једном осјети близину Божију пожелио да буде него у присуству Божијем. Такав човјек жели да начини сјенице у којима би вјечно обитавао са Богом и Пророцима Божијим. Но, човјек је у стању да начини само пролазну, пропадљиву сјеницу, а једино Бог гради непролазну, вјечну сјеницу – Цркву и отвара човјеку њена врата. Јеванђелист казује да је Господ повео ученике на гору у осми дан послије казивања о предстојећем страдању које се имало збити. Осми дан јесте невечерњи дан будућег вијека у којем ће Христос сијати као сунце, и сијаће они који се удостоје да буду сa Њим. Овај свијет у којем влада пропадљивост и смрт ће се преобразити, пројавити се у другом обличју, засијаће оном свјетлошћу којом Син Божији сија од вјечности и којом је Син Човјечији засијао на Тавору. Преображење Господа на Тавору било је док се мољаше (Лк. 9, 29). То значи да је молитва тај пут који, праћен врлинским, јеванђелским животом, узводи из пролазности житејског мора на гору, пред Господа Славе. Нестворену Божанску свјетлост могуће је видјети само у преображеном стању – стању духа. Господ ученицима на гори открива Ко је Он и Чији је Он Син (Св. Јефрем Сирин). Они су Га до тада знали као човјека, сина Марије и Јосифа дрводјеље, као човјека који живи са њима у свијету, који се умара, једе и пије, радује се и тугује. На гори Га, пак, виде и упознају као Бога, Сина Божијег. Због тога их Он и изводи на гору да би Га Отац прогласио Сином и показао им да је Он уистину Син Божији и Бог (Св. Јефрем Сирин). Преображење Господње је и наше преображење, Господ нам на Тавору открива не само Ко је Он већ и то ко смо ми, тј. какви можемо и треба да будемо. Зато на Голготи не заборавимо Тавор, и на Тавору се сјетимо Голготе. Аутор је парох црмнички и дипломирани теолог Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Честитајући присутнима данашњи празник великога Божјег човека - Светог пророка Илије Тесвићанина, отац Бранко је истакао да ми често нисмо свесни шта поседујемо док то не изгубимо. Тако се десило и са Божјим пророком Илијом у његово време, он је много страдао од своје породице и Бог то није могао више да трпи и узео га је са земље. Свети Илија је жив узнет на небо. Задобио је велику милост пред Богом, тако да ће он, како нам то сведочи Свето Писмо, доћи на земљу да припреми народ пред Други долазак Христов, навео је настојатељ Световазнесењског храма и додао да је Илиндан дан када је почела градња храма на Клиси. Од тада, осамнаести пут обележавамо овај велики празник, саборујемо и молимо се Богу за слогу, здравље и напредак наших насељâ овде, земље и нашег народа. Да Бог дâ да једни друге увек подржавамо и да нам добро буде начело живљења. Добро мислимо, добро желимо и добро ће нам бити, поручио је протопрезвитер Бранко Ћурчин. Литургији је присуствовао градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, који се после богослужења обратио новинарима на платоу испред храма. Овај храм је центар духовног живота грађана Клисе, Слане баре и Видовданског насеља. Једна од инвестиција Града Новог Сада јесте уређење платоа испред храма Вазнесења Господњег, данас то изгледа далеко пристојније, али смо свесни да има и даље посла, казао је г. Вучевић. У духу данашњег празника Илиндана, одржано је више значајних дешавања. У дворани Спортског центра Слана бара отворена је изложба Револуција 1848-1849. у Новом Саду. Господин Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада рекао је да је пре сто седамдесет година Нови Сад доживео једно од највећих историјских искушења. Тада је читаву Европу запљуснуо плам револуције 1848. године, која ће у Новом Саду резултирати у оружане сукобе, а на крају и његовим уништењем 12. јуна 1849. године. Кроз изложбу смо желели да прикажемо једно другачије виђење ствари, превасходно кроз личне изборе људи који су били актери тих важних историјских догађаја, оних који су носили и спроводили политичке одлуке, оних који су дефинисали и пружили своју несебичну жртву и рад током Мајске скупштине и на организовању народног живота, и кроз непосредна сведочанства људи који су били сведоци тих дешавања, објаснио је г. Ђурђев. У наставку прослављања Илиндана на Клиси, од 19 часова биће служено вечерње богослужење у храму Вазнесења Господњег, а одмах после ће бити обављено и благосиљање славског колача и кољива на бини поред храма. Како је најавило братство Световазнесењског храма, уследиће културно-уметнички програм. Извор: Радио Беседа
  14. -Нови Сад: Илиндански сабор на Клиси- Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, храм Вазнесења Господњег за Клису, Слану бару и Видовданско насеље, у четвртак, 2. августа 2018. године, организовао је Илиндански црквено-народни Сабор. Свету Литургију служио је протопрезвитер Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесењског храма, а саслуживали су протопрезвитери Боро Видовић и Милан Малинић, као и презвитер Селимир Вагић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Честитајући присутнима данашњи празник великога Божјег човека - Светог пророка Илије Тесвићанина, отац Бранко је истакао да ми често нисмо свесни шта поседујемо док то не изгубимо. Тако се десило и са Божјим пророком Илијом у његово време, он је много страдао од своје породице и Бог то није могао више да трпи и узео га је са земље. Свети Илија је жив узнет на небо. Задобио је велику милост пред Богом, тако да ће он, како нам то сведочи Свето Писмо, доћи на земљу да припреми народ пред Други долазак Христов, навео је настојатељ Световазнесењског храма и додао да је Илиндан дан када је почела градња храма на Клиси. Од тада, осамнаести пут обележавамо овај велики празник, саборујемо и молимо се Богу за слогу, здравље и напредак наших насељâ овде, земље и нашег народа. Да Бог дâ да једни друге увек подржавамо и да нам добро буде начело живљења. Добро мислимо, добро желимо и добро ће нам бити, поручио је протопрезвитер Бранко Ћурчин. Литургији је присуствовао градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, који се после богослужења обратио новинарима на платоу испред храма. Овај храм је центар духовног живота грађана Клисе, Слане баре и Видовданског насеља. Једна од инвестиција Града Новог Сада јесте уређење платоа испред храма Вазнесења Господњег, данас то изгледа далеко пристојније, али смо свесни да има и даље посла, казао је г. Вучевић. У духу данашњег празника Илиндана, одржано је више значајних дешавања. У дворани Спортског центра Слана бара отворена је изложба Револуција 1848-1849. у Новом Саду. Господин Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада рекао је да је пре сто седамдесет година Нови Сад доживео једно од највећих историјских искушења. Тада је читаву Европу запљуснуо плам револуције 1848. године, која ће у Новом Саду резултирати у оружане сукобе, а на крају и његовим уништењем 12. јуна 1849. године. Кроз изложбу смо желели да прикажемо једно другачије виђење ствари, превасходно кроз личне изборе људи који су били актери тих важних историјских догађаја, оних који су носили и спроводили политичке одлуке, оних који су дефинисали и пружили своју несебичну жртву и рад током Мајске скупштине и на организовању народног живота, и кроз непосредна сведочанства људи који су били сведоци тих дешавања, објаснио је г. Ђурђев. У наставку прослављања Илиндана на Клиси, од 19 часова биће служено вечерње богослужење у храму Вазнесења Господњег, а одмах после ће бити обављено и благосиљање славског колача и кољива на бини поред храма. Како је најавило братство Световазнесењског храма, уследиће културно-уметнички програм. Извор: Радио Беседа View full Странице
  15. Врло често смо у прилици да чујемо како није важно какве је ко вере или којој религији припада, већ је важно да је добар човек. Ипак, оно што је јако тешко схватити јесте ни свако добро није добро! Оно што разликује и добра дела, јесте оно чиме су она инспирисана и покренута, као и шта стоји као њихов крајњи циљ. Људи који не схватају духовне основе живота и онога што се дешава у свету суде о људским делима површно, они делатност човекову деле на очигледно злу, са једне, и на добру и похвалну, са друге стране, само по њеном спољашњем испољавању, користећи се, притом, веома неодређеним и непостојаним - световним мерилима за разликовање добра и зла. Свет, пак, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари, јер само један једини закон даје јасно одређење тога шта је грех, а шта је добро. То је јеванђељски закон. Закони овог света понекад, у неким својим аспектима, могу да личе на хришћански закон, али то је само наизглед: они се, уствари, потпуно разликују. Иако се човек после свог пада у потпуности потчинио греху и постао изопачен, болестан и озлобљен, ипак су се у њему још сачувала семена природног добра која је у њега приликом стварања засејао Творац, премда она више немају ону првобитну чистоту и светост, него су оскврњена отровом греха. Међутим, оваква природна људска "истина", која је оскврњена нечистотом греха, не може човека да научи истинском добру, не може да оживи и исцели душу његову... Неверујући људи чине много лепих, наизглед похвалних дела, чине многа добра дела, подвиге милосрђа, љубави, самопожртвовања, понекад чак дају и свој живот за свој народ или за свог ближњег, дају последњи комад хлеба гладном, помажу један другом у невољи, жртвују своју имовину на разна добра дела, чине зачуђујућа, чак и херојска дела - и за ово има много потресних примера. Но, сва ова добра дела уколико нису заснована на Јеванђељу, уколико не израстају из дубине верујуће хришћанске душе, сва она иако су хвале вредна, у суштини су нечиста и оскврњена падом, и немају пред Богом ону вредност коју му приписују људи. Ову важну истину многи људи данас никако не могу да прихвате. Чувши ово што је речено, многи су у недоумици, многи се вређају, многи се гневе. И стварно, чудно звучи, човек чини узвишени подвиг, жртвује свој живот ради ближњег, умире због тога да би други могао срећно да живи, и зар је за душу таквог хероја уопште могуће сумњати да је спасена? Зар овакав чин човеков не спира све његове грехове? Звучи сурово, међутим, погледајмо читаву ствар са друге стране: ако овај јунак није био јунак Христа ради, ако није живео по учењу Јеванђеља, ако није из хришћанске вере црпео снагу за своје подвиге, ако се ово саможртвовање није вршило Христовом силом и не у Име Божије, онда би испало да човек може да се спаси и без искупљења које је савршио Христос, онда то би значило да се у самом палом човеку сачувала она сила и чистота које су довољне да он сам себе оживи, да он сам себе ишчупа из ланаца греха. Онда - зашто је била потребна страшна Голготска Жртва, чему онда учење Христово, Јеванђеље и Црква? Чему тајне молитве, хришћански подвизи? Тада би била довољна само наша жеља и напор воље, чак ни вера онда не би била потребна. Ствар је у томе што није исто чинити добра, прекрасна и похвална дела, и чинити дела вере ради! Добра дела која се чине без вере, без Бога, посвећена су овом свету од овог света и добијају плату: славу, част и поштовање. Она су туђа вечној небеској слави. А дела вере имају унутрашњу посвећеност Богу, чине се са молитвом, са обраћањем Богу, у што већој тајности, да их зна само Бог, таква дела остављају мањи спољашњи утисак, али их зато прима Господ и дароваће за њих славу у будућем животу. И уопште, неправилно је сматрати да спасење душе и наслеђивање Царства Небеског директно зависи од наших добрих дела. Бог милује човека и спасава га не због његових добрих дела, него због његовог верног, скрушеног и смиреног срца. Наравно, ова вера не сме бити без дела, а она то ни не може бити, она ће се обавезно оваплотити у конкретна дела, и ова дела ће обавезно бити веома добра и света, јер тим делима верника учи Сам Господ. Због тога је неправилно проповедати људима апстрактно добро, учити их да воле ближњег, да буду милосрдни и добри, не говорећи им притом о томе да они то никако не могу да учине правилно, свето и богоугодно без јеванђељског учења, без Цркве, без благодати Светог Духа, коју могу да добију само у храму кроз Свете Тајне. Ако се то не говори, људи ће мислити да уколико то пожеле могу сами одлично да реше своје проблеме без Цркве, без Светих Тајни, без благодати Светог Духа, без Христа. У свету се често чине добри поступци, међутим, лоши још чешће. И греси света често су истанчанији и разноврснији него добра дела у њему. Световни греси су тако близу световног добра да међу њима као да и нема суштинске противречности. Један исти човек којег сви хвале за његова добра дела у истом тренутку чини мноштво одвратних дела на која нико не обраћа пажњу. Световни јунак у једном тренутку чини неки задивљујући саможртвени поступак, а пре и после њега чини нешто врло подло и ниско. Такве су врлине овога света: овде су љубав и мржња једно поред другог: самопожртвовање, јунаштво и милостиња, одмах поред егоизма, самољубља и охолости. У ствари и једно и друго се заснива на погубним страстима. Добро тамо као да постоји ради тога да би давало сенку и већу сласт греху, изоштравало укус за њега. Световно добро својим коренима црпе прљаву воду, горде и сујетне помисли истог тренутка заглушују свако искрено и, у извесној мери, узвишено стремљење душе. Св. Игњатије говори: "Делатељ људске правде је пун умишљености, уображености и самообмане; он проповеда и труби и о себи и о својим делима, не обраћајући никакву пажњу на заповест Господњу која то забрањује (Мт. 6, 118). Мржњом и осветом плаћа онима који би се усудили да отворе уста ради основаног и добронамерног противречења његовој истини, сматра себе достојним и предостојним земаљских и небеских награда. Насупрот томе, делатељ Јеванђељских заповести је увек погружен у смирење: поредећи своје испуњење свесветих заповести са њиховом узвишеношћу и чистотом, он стално признаје да је ово извршење крајње недовољно и недостојно Бога, он види да заслужује пролазне и вечне казне за своје грехе, за нераскинуто општење са сатаном, за пад, који је заједнички свим људима, и, на крају, за недовољно и, често, неправилно испуњавање заповести" (9, т. 5, стр. 36). "Дође ли ти нека блага мисао, ти причекај, никако се немој устремити да је испуниш брзо и непромишљено. Осетиш ли у свом срцу неку благу склоност, причекај; немој да те то обузме. Упореди је са Јеванђељем. Размотри, да ли су твоја добра мисао и твоја добра склоност срца у складу са свесветим учењем Господњим. Убрзо ћеш увидети да нема никакве сагласности између јеванђељског добра и добра пале природе. Добро пале природе је помешано са злом, и зато је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отров када се помеша са отровом. Чувај се да не чиниш добро пале природе! Чинећи ово добро продубићеш свој пад, развићеш у себи умишљеност и гордост, достићи ћеш највећу сличност са демонима. Насупрот томе, чинећи јеванђељско добро, као истинит и веран ученик Богочовеков постаћеш сличан Богочовеку" (9, 7, 5, стр. 35). У сваком делу је важно погледати у дубину срца, у тајне одаје наших скривених помисли. Свако дело, пре него што се решимо на њега, треба да буде одмерено и оцењено нашим унутрашњим мерилом: у нама се свагда збива оно што личи на некакво тајно саветовање - срце говори своје "за" и "против", ум говори своје "за" и "против", осећања, тело, наше страсти, навике и слабости, све овде даје своју реч "за" и "против", и ако се на овом унутарњем саветовању донесе праведан суд, човек ће дело учинити по Христовом закону, на спас своје душе. Ако, пак, човек буде поступио по лукавости неке страсти, са тајном помишљу да се нахрани нека страст, онда ће дело које учини, без обзира на то како оно споља изгледало лепо, души нанети штету и неће јој донети никакву корист. Сваки, и најмањи поступак или корак наш, увек чинимо изнутра га посвећујући у нечије име, чинимо га или ради земаљског или ради небеског, или ради Божијег или ради људског. И често само ово посвећење, ова намера има већи значај него спољашње дело које се чини, јер су у тој намери и посвећењу у њему се садржи и сва вредност онога што чинимо пред Богом. Архимандрит Лазар Абашидзе линк
  16. Врло често смо у прилици да чујемо како није важно какве је ко вере или којој религији припада, већ је важно да је добар човек. Ипак, оно што је јако тешко схватити јесте ни свако добро није добро! Оно што разликује и добра дела, јесте оно чиме су она инспирисана и покренута, као и шта стоји као њихов крајњи циљ. Људи који не схватају духовне основе живота и онога што се дешава у свету суде о људским делима површно, они делатност човекову деле на очигледно злу, са једне, и на добру и похвалну, са друге стране, само по њеном спољашњем испољавању, користећи се, притом, веома неодређеним и непостојаним - световним мерилима за разликовање добра и зла. Свет, пак, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари, јер само један једини закон даје јасно одређење тога шта је грех, а шта је добро. То је јеванђељски закон. Закони овог света понекад, у неким својим аспектима, могу да личе на хришћански закон, али то је само наизглед: они се, уствари, потпуно разликују. Иако се човек после свог пада у потпуности потчинио греху и постао изопачен, болестан и озлобљен, ипак су се у њему још сачувала семена природног добра која је у њега приликом стварања засејао Творац, премда она више немају ону првобитну чистоту и светост, него су оскврњена отровом греха. Међутим, оваква природна људска "истина", која је оскврњена нечистотом греха, не може човека да научи истинском добру, не може да оживи и исцели душу његову... Неверујући људи чине много лепих, наизглед похвалних дела, чине многа добра дела, подвиге милосрђа, љубави, самопожртвовања, понекад чак дају и свој живот за свој народ или за свог ближњег, дају последњи комад хлеба гладном, помажу један другом у невољи, жртвују своју имовину на разна добра дела, чине зачуђујућа, чак и херојска дела - и за ово има много потресних примера. Но, сва ова добра дела уколико нису заснована на Јеванђељу, уколико не израстају из дубине верујуће хришћанске душе, сва она иако су хвале вредна, у суштини су нечиста и оскврњена падом, и немају пред Богом ону вредност коју му приписују људи. Ову важну истину многи људи данас никако не могу да прихвате. Чувши ово што је речено, многи су у недоумици, многи се вређају, многи се гневе. И стварно, чудно звучи, човек чини узвишени подвиг, жртвује свој живот ради ближњег, умире због тога да би други могао срећно да живи, и зар је за душу таквог хероја уопште могуће сумњати да је спасена? Зар овакав чин човеков не спира све његове грехове? Звучи сурово, међутим, погледајмо читаву ствар са друге стране: ако овај јунак није био јунак Христа ради, ако није живео по учењу Јеванђеља, ако није из хришћанске вере црпео снагу за своје подвиге, ако се ово саможртвовање није вршило Христовом силом и не у Име Божије, онда би испало да човек може да се спаси и без искупљења које је савршио Христос, онда то би значило да се у самом палом човеку сачувала она сила и чистота које су довољне да он сам себе оживи, да он сам себе ишчупа из ланаца греха. Онда - зашто је била потребна страшна Голготска Жртва, чему онда учење Христово, Јеванђеље и Црква? Чему тајне молитве, хришћански подвизи? Тада би била довољна само наша жеља и напор воље, чак ни вера онда не би била потребна. Ствар је у томе што није исто чинити добра, прекрасна и похвална дела, и чинити дела вере ради! Добра дела која се чине без вере, без Бога, посвећена су овом свету од овог света и добијају плату: славу, част и поштовање. Она су туђа вечној небеској слави. А дела вере имају унутрашњу посвећеност Богу, чине се са молитвом, са обраћањем Богу, у што већој тајности, да их зна само Бог, таква дела остављају мањи спољашњи утисак, али их зато прима Господ и дароваће за њих славу у будућем животу. И уопште, неправилно је сматрати да спасење душе и наслеђивање Царства Небеског директно зависи од наших добрих дела. Бог милује човека и спасава га не због његових добрих дела, него због његовог верног, скрушеног и смиреног срца. Наравно, ова вера не сме бити без дела, а она то ни не може бити, она ће се обавезно оваплотити у конкретна дела, и ова дела ће обавезно бити веома добра и света, јер тим делима верника учи Сам Господ. Због тога је неправилно проповедати људима апстрактно добро, учити их да воле ближњег, да буду милосрдни и добри, не говорећи им притом о томе да они то никако не могу да учине правилно, свето и богоугодно без јеванђељског учења, без Цркве, без благодати Светог Духа, коју могу да добију само у храму кроз Свете Тајне. Ако се то не говори, људи ће мислити да уколико то пожеле могу сами одлично да реше своје проблеме без Цркве, без Светих Тајни, без благодати Светог Духа, без Христа. У свету се често чине добри поступци, међутим, лоши још чешће. И греси света често су истанчанији и разноврснији него добра дела у њему. Световни греси су тако близу световног добра да међу њима као да и нема суштинске противречности. Један исти човек којег сви хвале за његова добра дела у истом тренутку чини мноштво одвратних дела на која нико не обраћа пажњу. Световни јунак у једном тренутку чини неки задивљујући саможртвени поступак, а пре и после њега чини нешто врло подло и ниско. Такве су врлине овога света: овде су љубав и мржња једно поред другог: самопожртвовање, јунаштво и милостиња, одмах поред егоизма, самољубља и охолости. У ствари и једно и друго се заснива на погубним страстима. Добро тамо као да постоји ради тога да би давало сенку и већу сласт греху, изоштравало укус за њега. Световно добро својим коренима црпе прљаву воду, горде и сујетне помисли истог тренутка заглушују свако искрено и, у извесној мери, узвишено стремљење душе. Св. Игњатије говори: "Делатељ људске правде је пун умишљености, уображености и самообмане; он проповеда и труби и о себи и о својим делима, не обраћајући никакву пажњу на заповест Господњу која то забрањује (Мт. 6, 118). Мржњом и осветом плаћа онима који би се усудили да отворе уста ради основаног и добронамерног противречења његовој истини, сматра себе достојним и предостојним земаљских и небеских награда. Насупрот томе, делатељ Јеванђељских заповести је увек погружен у смирење: поредећи своје испуњење свесветих заповести са њиховом узвишеношћу и чистотом, он стално признаје да је ово извршење крајње недовољно и недостојно Бога, он види да заслужује пролазне и вечне казне за своје грехе, за нераскинуто општење са сатаном, за пад, који је заједнички свим људима, и, на крају, за недовољно и, често, неправилно испуњавање заповести" (9, т. 5, стр. 36). "Дође ли ти нека блага мисао, ти причекај, никако се немој устремити да је испуниш брзо и непромишљено. Осетиш ли у свом срцу неку благу склоност, причекај; немој да те то обузме. Упореди је са Јеванђељем. Размотри, да ли су твоја добра мисао и твоја добра склоност срца у складу са свесветим учењем Господњим. Убрзо ћеш увидети да нема никакве сагласности између јеванђељског добра и добра пале природе. Добро пале природе је помешано са злом, и зато је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отров када се помеша са отровом. Чувај се да не чиниш добро пале природе! Чинећи ово добро продубићеш свој пад, развићеш у себи умишљеност и гордост, достићи ћеш највећу сличност са демонима. Насупрот томе, чинећи јеванђељско добро, као истинит и веран ученик Богочовеков постаћеш сличан Богочовеку" (9, 7, 5, стр. 35). У сваком делу је важно погледати у дубину срца, у тајне одаје наших скривених помисли. Свако дело, пре него што се решимо на њега, треба да буде одмерено и оцењено нашим унутрашњим мерилом: у нама се свагда збива оно што личи на некакво тајно саветовање - срце говори своје "за" и "против", ум говори своје "за" и "против", осећања, тело, наше страсти, навике и слабости, све овде даје своју реч "за" и "против", и ако се на овом унутарњем саветовању донесе праведан суд, човек ће дело учинити по Христовом закону, на спас своје душе. Ако, пак, човек буде поступио по лукавости неке страсти, са тајном помишљу да се нахрани нека страст, онда ће дело које учини, без обзира на то како оно споља изгледало лепо, души нанети штету и неће јој донети никакву корист. Сваки, и најмањи поступак или корак наш, увек чинимо изнутра га посвећујући у нечије име, чинимо га или ради земаљског или ради небеског, или ради Божијег или ради људског. И често само ово посвећење, ова намера има већи значај него спољашње дело које се чини, јер су у тој намери и посвећењу у њему се садржи и сва вредност онога што чинимо пред Богом. Архимандрит Лазар Абашидзе линк View full Странице
  17. У недељу, пре празника Рождества Христовог Патријарх је служио Литургију са београдским намесницима протојерејом Бранком Митровићем и протојерејом Божидаром Бакајлићем, протојерејом - ставрофором Стојадином Павловићем, протојерејом – ставрофором др Саво Јовићем и свештенослужитељима храма, и том приликом у чин ђакона рукоположио вероучитеља Дарка Радовановића, а у чин свештеника Игора Грацуна. Пред великим бројем верника Патријарх је у празничном слову говорио о прочитаним зачалима Светог Јеванђеља, о припремама за велики празник Рођења Господа и како да сачувамо пост у дане празника: „Добро је мало се почастити, али никако то не сме бити главни циљ празника, и да о празнику не знамо ништа, да не знамо ко су наши свети које прослављамо, шта су учинили и зашто их је Црква уврстила у календар.“ Рукоположеним свештенослужитељима Његова Светост Патријарх је пожелео да наставе мисију наше Цркве и да, пре свега, Богу приведу себе, а онда и народ да би били прави мисионари и наследници апостола. Извор: Радио Слово љубве
  18. „Највећа новост, највећа љубав Божија и милосрђе према роду људском јесте долазак у свет Господа Исуса Христа Сина Божијег, другог Лица Свете Тројице. Да је Господ дошао у својој светлости божанској ко би могао поднети близину Његову, зато је нашао начин и дошао нам као човек“, поручио је Његова Светост Патријарх Иринеј на светој архијерејској Литургији у Храму Св. Василија Острошког на Бежанијској коси. Звучни запис патријархове беседе У недељу, пре празника Рождества Христовог Патријарх је служио Литургију са београдским намесницима протојерејом Бранком Митровићем и протојерејом Божидаром Бакајлићем, протојерејом - ставрофором Стојадином Павловићем, протојерејом – ставрофором др Саво Јовићем и свештенослужитељима храма, и том приликом у чин ђакона рукоположио вероучитеља Дарка Радовановића, а у чин свештеника Игора Грацуна. Пред великим бројем верника Патријарх је у празничном слову говорио о прочитаним зачалима Светог Јеванђеља, о припремама за велики празник Рођења Господа и како да сачувамо пост у дане празника: „Добро је мало се почастити, али никако то не сме бити главни циљ празника, и да о празнику не знамо ништа, да не знамо ко су наши свети које прослављамо, шта су учинили и зашто их је Црква уврстила у календар.“ Рукоположеним свештенослужитељима Његова Светост Патријарх је пожелео да наставе мисију наше Цркве и да, пре свега, Богу приведу себе, а онда и народ да би били прави мисионари и наследници апостола. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  19. "Нека је моје дете добро, оно ће се постарати за моју душу“ - поучна прича светог Козме Етолског - Један богати властелин накупио се много блага, али никада није хтео ни да се исповеди, нити да пружи милостињу. А имао је једнога сина од десет година. Дође час и властелин се разболе. Његови му говораху да се исповеди, да учини штогод за своју душу, а он говораше: „Нека је моје дете добро, оно ће се постарати за моју душу“. Сав је био са ђаволом и мишљење није променио. У томе крају живљаше један врли духовник. Он отиде и обрија своју браду, обуче се у светске хаљине и пође у богаташев дом. Лупа он на врата, излазе и питају га шта тражи. Он им одговори да је странац и да се задесио у њиховом крају, да је сазнао да је господар болестан и да је дошао да га види, јер је лекар. Одмах га примише и заокупише. И он их упита: „Како је болесник?“ А болесник му одговори: „Никако, господару.“ Лекар ће: „Шта ти кажу ваши лекари?“ „Кажу ми да сам спреман за смрт.“ А духовни лекар га ухвати за руку и рече: „И ја ти кажем да умиреш. Али ако би се нашао један лек за који знам, не би умро.“ „А који је то лек, па да га потражимо?“ Духовник се направи невешт, па упита: „Имаш ли деце?“ Одговори му да има само једно. И овај рече: „Не тугуј. Нађен ти је лек. Обећавам ти да нећеш умрети.“ Он затражи да му дају шољу воде и брашна, промеша их и направи се да је унутра ставио и неки лек, па рече: „Готов ти је лек, сада само треба да дође твоје дете да му прободем мали прст иглом и да му потеку три капи крви, па да ти дам да то попијеш и одмах ће ти бити добро.“ Дете се играше са другом децом. Послаше по њега и рекоше: „Ходи, чедо моје, дошао је један лекар да ти помогне оцу.“ Дете је хтело да се игра и даље, али су га довели. Како га виде, лекар му рече: „Дођи, чедо, да ти прободем мали прст иглом и да помешам три капи крви са овим леком који имам овде и да дам то твоме оцу да попије, јер ће му одмах бити боље.“ А дечак ће: „Зар мислите да сам сишао с ума да повредим сопствени прст?“ Лекар му рече: „Од тебе, дете, зависи хоће ли ти отац живети или умрети. Зар не видиш колико је сакупио да теби остави?“ „Живео, не живео, ја не дам своју руку.“ И оде. Рече лекар властелину: „Ја сам духовник из овога краја и дошао сам да ти покажем да се не уздаш у своје дете да ће ишта учинити за твоју душу.“ Болесник тада устаде и рече: „Ја сам изгубио душу зарад овога детета да му оставим што више, а он је имао срца да одбије да да три капи крви за мој живот. Право кажеш, духовниче.“ И одмах потражи своју последњу вољу и поцепа је. Раздели све што има и ништа не остави, а дете му постаде пука сирота, па стече рај да се у њему увек радује. Тако и ви, који имате децу, не надајте се и не говорите да вам је дете добро и да ће се оно постарати за ваше душе. Само оно што човек сам учини налази и у другом животу. Прича још носи и назив "МУДРИ ДУХОВНИК" и преузета је из пребогате духовне ризнице сајта svetosavlje.org Ако вам се прича допала, целу књигу Поуке и пророчанства светог Козме Етолског, можете прочитати на ОВОМ линку. Пријатно Вам читање и поучавање!
  20. Пре неки дан сам отишао код Зане Нимани, другарице из основне, уствари она се зове Иванка и нема појма да је зову Зана Нимани. Одувек је захтевала да је зову Ивана, Иванка јој је оно демоде, безвезе. Била је зацопана у неког лика који је био чувени шмекер у граду, кретен, сломи јој срце и шутне је. Говорка се да још увек тугује и да је у некој депри. Искрено је улетела а овај само аферу, само мења везе. Иако она још увек сјајно изгледа ипак сам отишао код ње на позив да јој помогнем око некаквог намештаја. Пошто је била моја симпатија из основне, мислим, како да не одем, брука... Међутим ја нисам уоппште намештајац ја сам само дебео, нисам јак. Оно, погрешно ме проценила. Црно сам се намучио али смо били задовољни, питала ме, да одморимо? - О да, свакако пуфффф.... Ху, пффф баш ме премори овај орман З..овај Ивана! - Стварно ти хвала што си дошао, ово не бих могла сама. Уфффф... - Ама то није ништа за мене, хе хе... А зашто си одлучила да померамо ову скаламерију, кад имаш тамо довољно простора, ам? - Тај ормар ми је од баке, подсећа ме на њу, желим да окренем нови лист у животу, ово ми веома значи. - Ахаа… Па могли смо само лист да окренемо а не орманчину да вучемо. - Помислих, ма како је баба могла оволику орманчину да дигне на пети спрат није ми јасно... Избацивањем ове скаламерије би се ослободио жешћи простор овде, јесте да је лак на њему оргиналан, ал огроман је братее.. ово само чекић и... - Хах баш си смешан...Да пустим неку зикуму? Прекину ме у размишљању... - Ам? Аа, ма може... - Да ли ти одговара Зана Нимани? - Акхх, ШТАаа!? Моооолим!? Кх, кх, закашљах се, извини.. од сендвича ми кх..кх. - Пааааа, Зану Нимани!!? - Ах ону групу, да да да да даа, па наравно, наравно, наравно.. о-оодлично.. –замуцах. Истог момента пустила је ЦеДе и музика је почела да смара, жешће. Покушавао сам да се смешкам и да одајем утисак пријатности. Такав несклад, свега... пу... Настојао сам да се више концентришем на сендвич и претварам се у опуштање. Какав сам лажов, не могу да верујем, ово је неподношљиво, борио сам се у себи. Док је она певушила речи наизуст и видно уживала као да је далеко одавде ..хм.. врло емотивно и љубавно... дође ми помисао, није ли због тога да је зову Заном? Ма гарант! - Е Ивана, могу те питам нешто? - Питај..мњам, мњам...успут.. јеси за још један сендвич или смоки биг пак? - Уу паа, може обоје хм, хам,њам...еј ти ми онако делујеш као емотиван тип, јесилил ти емотивко? - Ма јооок, откуд ти то? - Настављајући да цупка ритам песме.. - Онако – Ова 'Зана' ми доста звучи емотивно и љубавно..па помислих.. - Можда, немам појма... - Застиди се и погледала доле у под.. Кажу да је била луда за њим и да јој није било добро после раскида, могу да мислим какав је то био лом! Деловала ми је задовољно што смо испомерали намештај, поготово слушајући Занину музику. Размишљајући о њој више нисам обраћао пажњу на музику, некако сам осетио да је она још увек дубоко рањена, повређена. Човече. Овај намештај и ова збрка је сигурно покушај да превазиђе ту фрку. Не знам зашто, одлучих да јој кажем... - Еј Ивана, знаш шта? - Шта!? -Упита ме погледавши искреним погледом, дубоко, нагнувши благо главу, гледала ме озбиљно плавим очима, мистично, некако тужно, бледим лицем као да ћу кажњеноме изрећи судску пресуду.. - Допада ми се ова твоја музика и допад ми се овај твој орман! Ето!! - Ивана ме тада загрли јако, готово снажно да сам мислио да ћу да проспем смоки, тихо јој кренуше сузе, спустила је главу а ја сам дошао до ваздуха....зашмрца и рече ми тихо бришући сузе.. - Хвала ти Моси, друг си! - Богу хвала!! - Узвратих јој онако изненађен. - Кажееш, Богу !? - Да... Е а имам и ново име за тебе, Зана, Зана Нимани! - Ха ха ха ха...... -Насмеја се - Предивно...- Кренушмо да се смејемо обоје, ооо тако се пријатно насмејасмо, кренуше и мени сузе од смеха, нисам могао да јој кажем да већ има тај надимак... ха ха хах. Пошто сам појео два сендвича и цео смоки, морао сам кући на вечеру па сам јој рекао.. - Еј Занчи, морам да палим кући док ме није ухватила упала мишића, онда ћеш хитну морати да зовеш... то они без утоварача неће моћи да подигну, хех! - Ха ха, нисам знала да си толико комичан, улепшао си ми дан хихихих, важи. - Сад морам кући, видимо се ускоро.. - Важи, ћаоо..... Сутрадан сам отишао до кафића да гледам пренос утакмице, тамо имају широку плазму, код мене се кући екран већ мути. Упала мишић ме снашла као никад, Шмеки и Дени кренуше да ме зезају.. - Јао види дебелог, ојео се, једва хода ..хаха - Ама, људи, упала мишића! - Значи, лик се упалио, лудило... Моси ти се увек ложиш ха ха пхахффф ! Зипа види ово, Зана Нимани иде равно овамо према нама.. Док сам се мучио да се утиснем у ону столицу, нисам успео да намонтирам кез да ми не сконта упалу мишића и да не провали како ме ови локалне позери зезају, она улете у журби.. - Еј Моси ћао, цмок! Ушла сам само да те поздравим... журим, одох ћааооо.... Повиках за њом, - Еееј Зана, како си? - Она застаде, окрену се са осмехом и рече, - Богу Хвала, добро!! - Махнувши руком отиде..Шмеки и Дени ме зблануто, бледо, тупо, прегажено погледаше.. - Људи, шта ме гледате? Који је резултат??
  21. Севернокорејско становништво већ шест деценија одраста са мржњом према САД. Пропаганда функционише зато што је још живо сећање на Корејски рат, Северна Кореја се ментално још увек налази у педесетим годинама прошлог века. У Северној Кореји много тога недостаје, али једно сигурно не: ефикасна пропагандна машинерија, још у вртићу и у школским уџбеницима подстиче се мржња према САД, повезана са страхом од „империјалног агресора“ из Вашингтона, пише „Дојче веле“. Пропаганди иде наруку и то што се може позивати на колективно искуство из Корејског рата. Наиме, тај рат је и данас присутан у животу људи у Северној Кореји — можда и зато што још увек није завршен јер мировни споразум никада није склопљен, па на граници на 38. паралели већ више од шест деценија влада само примирје. Немачки радио наводи да је тај рат започео Север, чије су трупе 25. јуна 1950. прешле 38. паралелу. Пјонгјанг је хтео оружјем да изнуди поновно уједињење полуострва које је после Другог светског рата подељено на север и југ. Последице су биле катастрофалне. Ипак, сада, када амерички председник Доналд Трамп прети ватром, бесом и необузданом силом и још додаје да ће се Северној Кореји „догодити ствари које је сматрала немогућим“, то се уклапа како у наратив Пјонгјанга тако и у историјска искуства. Када амерички министар обране Џејмс Матис севернокорејско вођство упозорава на опасност од „уништења сопственог народа“, онда се пропагандистички оживљава национална траума, јер Северна Кореја је већ доживела уништење — између 1950. и 1953. године. Три године су амерички авиони масовно бомбардовали Северну Кореју — и то без обзира према цивилима, пише амерички историчар Брус Камингс. То тепих бомбардовање Северне Кореје он је окарактерисао као ратни злочин. На Северну Кореју је бачено више бомби и напалма него током целог Другог светског рата на Јапан. Током те три године у Северној Кореји је погинуло 20 одсто становништва, то је процена америчког генерала Кертиса Лемаја који је у Корејском рату командовао авијацијом. У једном интервјуу из 1984. године он је рекао: „Ми смо спалили сваки град, на овај или онај начин. Неке и у Јужној Кореји. Уништили смо грешком чак и јужнокорејски Пусан“. Бивши амерички министар спољних послова Дин Раск, који је за време Корејског рата био задужен за Источну Азију, каже: „Између 38. паралеле и кинеске границе бомбардовали смо сваку циглу, ако је још стајала једна на другој, све што се кретало. Ми смо били потпуно надмоћни у ваздуху и Северну Кореју смо сравнили са земљом“. И претње атомском бомбом је Северна Кореја већ чула, од америчког генерала Дагласа Макартура. У једном интервјуу из 1954. године он је изразио разочарање јер му није било допуштено да спроведе план за окончање рата у року од 10 дана. Тај његов план је предвиђао бацање „између 30 и 50 атомских бомби“. Он је такође предлагао да се дугорочно онемогући прелазак границе између Северне Кореје и Кине — стављањем радиоактивног кобалта у појасу од пет километара дуж граничне реке Јалу. Тиме је требало да се прекине кинеска подршка Северној Кореји. Но, те планове су онемогућили америчко Министарство спољних послова и Уједињене нације. У непријатне историјске истине — које је Запад заборавио, а које Северна Кореја и те како памти — спадају и масакри. „Дојче веле“ наводи примере: Јавност на Западу је тек 1999. године сазнала да су амерички војници под мостом Но Гун Ри убили стотине цивила који су покушали да се спасу бекством. Још горе су биле антикомунистичке чистке у јужнокорејској војсци, непосредно након избијања Корејског рата, на Југу су били стрељани наводни комунисти и симпатизери Севера — уз знање и пред очима америчких официра. Извештаји и фотографије тих злочина су деценијама држани у тајности, објављени су тек 2008. године. Комисија за истину и помирење, основана за време јужнокорејског председника Роха Мо Хјуна, који је претходно био активиста за људска права, проценила да је у таквим чисткама убијено 100.000 људи. Реч је о врло конзервативној процени, каже се у комисији, наводи немачки државни радио и додаје да је за многе од тих масакра неправедно била окривљена Северна Кореја, која је такође вршила крваве чистке. DW/ТАНЈУГ/СПУТНИК
  22. Autoritet - dobro ili loše? U društvu koje je već predugo u krizi vrednosti nastaje i kriza autoriteta. Zato danas više nismo sigurni da li reč "autoritet" označava nešto što je dobro ili što je loše. Da bi život u ljudskoj zajednici bio moguć, ona mora biti organizovana, u njoj mora postojati izvestan red. Sebičnost i sloboda svakog pojedinca mora biti ograničena u meri u kojoj on ugrožava slobodu i prava drugih ljudi. Zato u zajednici mora postojati vertikalni red - hijerarhija. Red je koren raznih reči kao što su: nadređeni, podređeni, naredba i poredak. U društvu koje je već predugo u krizi vrednosti nastaje i kriza autoriteta. Zato danas više nismo sigurni da li reč "autoritet" označava nešto što je dobro ili što je loše. Kako je postojanje i priznavanje autoriteta potreba svake funkcionalne zajednice ova zbunjenost nije dobra. Nerazlikovanje stvarnih od lažnih autoriteta, trpanje svih u isti koš, čini krizu vrednosti. Zbog našeg ambivalentnog - i pozitivnog i negativnog odnosa prema autoritetima, dobro je da se podsetimo na izvorno značenje ove reči. Reč autoritet je izvedena od latinskog glagola augere koji označava uvećavanje, hranjenje, gojenje. Kako što je porodica arhetip ljudske zajednice, tako je i roditelj koji hrani dete podstičući njegov rast i razvoj, arhetip autoriteta. Na isto to ukazuju i naše reči kao što su vaspitanje i odgajanje. Vaspitanje dolazi od pitanja, hranjenja, glagola koji se danas koristi za nasilno hranjenje gusaka kukuruzom kako bi dobile na težini. Na uvećavanje se odnosi i odgajanje, koje dolazi od gojiti, odnosno gajiti. Arhetipski, pravi autoritet je onaj koji doprinosi uvećavanju opšteg dobra. Da bi se pravila razlika između negativnog i pozitivnog odnosa, razlikuju se autoritarnost i autoritativnost. Autoritarnost je nezdrav odnos prema autoritetima koji podrazumeva nekritičko i apsolutno podređivanje, slepu pokornost i negaciju slobode. Autoritarni mentalitet obuhvata i osobu koja je nadređena i onu koja je podređena, tako da je znak totalitarnog društva. Zajednice sa atoritarnim mentalitetom čine veoma dobro organizovane i funkcionalne grupe koje njihove vođe mogu povesti u veliku destrukciju. Najbolje je proučen primer Adolfa Hitlera i tadašnjeg nemačkog društva. Za razliku od autoritarnosti, autoritativnost je zdravo podređivanje autoritetu. I nadređeni i podređeni znaju da su oni samo u društvenim ulogama iz kojih ne proističe da je onaj gore bolji od onoga dole. Odnos prema autoritetu izgrađuje se u porodici. Detetu treba pružiti ljubav, ali treba zahtevati da odustane od nekih svojih želja i da se podredi volji odraslih. Taj proces se spontano odvijao u porodicama sa više dece, gde se formirala hijerarhija starijih i mlađih. Izgradnja zdravog odnosa prema autoritetima je važna za školu, preduzeće i život, za status aktivnog građanina civilnog društva http://mondo.rs/a593861/Magazin/Lifestyle/Autoritet-dobro-ili-lose.html

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...