Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'доба'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. A o празнику Света Три јерарха данас смо разговарали са професором ПБФ-а Вукашином Милићевићем који је за наше слушаоце говорио о значају који данашњи празника има за наше покољење. Хришћанска вјера неодвојива је од културе истакао је отац Вукашин рекавши да животи ова три светитеља потврђују управо то. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  2. Центар за истраживање православног монархизма је објавио још један значајан наслов поводом великог и значајног јубилеја – стоте годишњице од завршетка Првог светског рата и формирања југословенске државе, као и уочи јубилеја – осам стотина година од установљавања автокефалне Српске Цркве, али и као увод у обележавање стоте годишњице уједињења српских црквених области у оквиру обновљене Српске Патријаршије. Реч је о књизи историчара и дугогодишњег сарадница Центра за истраживање православног монархизма, г-дина Бојана М. Митића из Ниша: ''Српска Црква у југословенској Краљевини: патријарх Варнава и његово доба'', која је публикована као четврта књига оквиру серије капиталних издања, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, духовног покровитеља Центра за истраживање православног монархизма. Уреднички савет овог значајног издања сачињавају протонамесник мр Немања С. Мрђеновић, јереј Бошко Р. Маринков и Часни ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, који је и аутор предговора овој књизи. Аутор визуелног идентитета овог издања јесте дугогодишњи сарадник Центра г. Срећко М. Никитовић, док се посла лектуре и коректуре латила г-ђа Ивана Јовановић. У својој уводној речи у ово значајно историографско издање, ђакон Хаџи Ненад је, између осталог, прибележио: ''Рекло би се да је период наше црквене историје од конца Првог до почетка Другог светског рата један од оних којим се наша црквена историографија, сразмерно, мање и несистематичније бавила у односу на остале повесне периоде осамстогодишње историје наше Свете Цркве. Чини нам се да је то због тога што се, након ослобођења оних наших крајева, који су до Првог светског рата били под аустро-угарском влашћу и уједињења Српске Православне Цркве 3. августа (12. септембра) 1920. године Господње, чинило да је, напокон, обновљено редовно стање у Пећској Архиепископији и Српској Патријаршији, као и да је тешко иго ропства спало са нашег народа и његове Цркве једном за свагда. Међутим, рекло би се да је ново време и природа новоустановљене државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 20. септембра (3. октобра) 1929. године Господње – Краљевине Југославије) пред Српску Цркву поставило сасвим нове изазове и искушења, који су од изванредне важности за нашу црквену повест, те нам се та досадашња несразмера, у систематичном бављењу овим повесним периодом историје наше Цркве, чини сасвим неоправданом. У томе препознајемо и нарочиту вредност овога дела, особито када узмемо у обзир да се оно појављује у години великог и значајног јубилеја – стоте годишњице од победоносног свршетка Првог светског рата и формирања југословенске државе, као и уочи године још већег и важнијег јубилеја – осам стотина година од установљавања автокефалне Српске Цркве, али и као увод у обележавање стоте годишњице поменутог уједињења дотадашњих српских црквених области у оквиру обновљене Српске Патријаршије. […] У овом делу које се темељно бави стањем Српске Православне Цркве у југословенској Краљевини издваја се и једно свеже виђење односа кључних чланова Дома Карађорђевића према Вери својих отаца и према Цркви у то доба. Тај се однос често неумерено идеализује или неумерено куди, те се показала реална потреба за једним трезвеним и аргументованим погледом на ово питање, што је посебан и додатни квалитет овог вредног историографског штива''. Иначе, поред књиге коју овде представљамо, Центар за истраживање православног монархизма је објавио и следеће наслове: Свети Филарет Московски – ''Православна монархиja''; Свети Свештеномученик Јован Восторгов – ''Шта је монархија''; Епископ жички Сава Дечанац - ''Владалац и народ''; Иван Лукјанович Солоњевич - ''Народна монархија''; др Христо Јанарас – ''Црква у посткомунистичкој Европи''; протонамесник мр Немања С. Мрђеновић - ''Збориште''; јереј Бошко Р. Маринков – ''Заточене земље слободан грумен''; протонамесник мр Немања С. Мрђеновић – ''Конзервативна (р)евoлуција'' и јереј Бошко Р. Маринков – ''Србикон'', од којих је већину могуће набавити и књижарама при Православном богословском факултету Университета у Београду (ул. Мије Ковачевића 11Б, Београд) и при Високој школи Академија Српске Православне Цркве за уметност и консервацију (ул. Краља Петра 2, Београд). Извор: Српска Православна Црква
  3. Свест о технологији је механизам који омогућава разуман, свестан и здрав однос према изазовима. То је превентива и прва линија одбране. Породица са технолошком свешћу је супротност и тежи раслојавању. Подложна је најразличитијим утицајима зависности. У тим породицама су приметни непожељни ставови у васпитању, а здраворазумни однос код свих њених чланова је одсутан. Уколико се као такав гаји, годинама прераста о озбиљан проблем изазивајући незадовољства и неспремност за изазове. Извор: Телевизија Храм
  4. На последњем заседању Генералне скупштине Уједињних нација, пажњу су, као и увек, привукли многи политички ставови и изјаве, али и интриге. Но оно што овогодишње заседање у сваком смислу издваја јесте то што је апсолутну пажњу медија освојила једна тромесечна беба, чија је мајка, на њену срећу или несрећу, тренутно премијер Новог Зеланда, и то најмлађи у историји те државе. А пошто као добар део мајки на овом свету доји, решила је да у Њујорк поведе и ћеркицу. Међутим, чињеница да је овај догађај изазвао толику пажњу, као уосталом и читава трудноћа и порођај премијерке, указује на то да је трудна жена и породиља на некој водећој функцији, још увек велики табу. Једина жена која се пре Џасинде Ардерн породила током премијерског мандата, била је Беназир Буто. И не само то. Њен политички противник је циљано организовао изборе у тренутку када је била трудна, надајући се да ће је то спречити да учествује у предизборној трци. Наравно, не само да је није спречило, него је однела и победу, два месеца после рођења првог детета. Током првог манадата је родила и друго дете, као актуелни премијер Пакистана. Као што знамо, и друге жене су биле активне на политичком плану, а пре свих се истиче „челична Лејди“, Маргарет Тачер, која је од 1979. до 1990. била за кормилом британске владе, што је уједно и најдужи период континуиране владавине у Великој Британији у 20. веку. Међутим, политичку каријеру је изградила тек пошто је мало одгајила своје двоје деце. Поменимо још једну пионирку, Кетрин Грејам, која је после смрти свог мужа преузела управу над кућом Washington post и од ње начинила новинарског гиганта. Када се стицајем животних околности упустила у борбу са мизогином средином тадашњег света „озбиљне журналистике“, њених четворо деце је већ било поодрасло. Начелно, материнство и изградња каријере се стављају у противан положај. Сматра се да једна жена не може да се бори на та два фронта и да буде подједнако успешна на оба. Како време пролази, животно искуство показује да овај став ипак није тачан, али и даље стоји као ограничавајући фактор. Постоје жене које граде светску каријеру, упоредо гајећи децу. На пример, водећи топ модели, веома високо котирани на Форбсовој листи најплаћенијих, попут Жизел Бундшен и Кејт Мос, су уз малу помоћ тренера, нутриционисте, па и хирурга, најнормалније наставиле своју каријеру. Њихова подједнако успешна колегиница Хајди Клум се чак четири пута остварила као мајка. Војвоткиња од Кембриџа која је, ево, поносна мајка троје мале деце, одговара на све обавезе које јој њен положај намеће. Али… жене су лепе, као нека врста украса овог света. Лепе су и пре и после порођаја, тако да, као што видимо, беба и манекенство нису контрадикторни. Исто важи и за принцезе. Штавише, од њих се очекује да рађају престолонаследнике. Али да се жена бави „озбиљним стварима“ као што је политика, док јој пажњу скреће њена нејач, то већ не бива. Или уопште жена да се бави „озбиљним наукама“, попут физике, исто не бива. Недавно је из Европске организације за нуклеарну физику (CERN) суспендован научник због изјава да бављење физиком није за жене и не одговара женском сензибилитету. Као да Марија Кири, прва жена добитник Нобелове награде за физику, истовремено и добитник аналогне награде за хемију, и све жене које су наставиле њеним стопама, ниакда нису ни постојале. Професор Струмија није први који је јавно изнео овакво мишљење. Наведимо само законодавца из доба Француске револуције, бившег бискупа Тајерана, који у свом извештају за Народну скупштину каже: „Није ли очигледно да их њихова крхка конституција, њихове тихе наклоности, дужности материнства, непрестано удаљавају од тешких одговорности и позивају их на племенита занимања и бригу о домаћинству?“[1] Чини се да је исто мишљење кроз историју имао и Одбор за доделу Нобелове награде, који је углавном признавао старије, и то беле мушкарце, док су жене просто бивале изостављане. Лиза Мајтнер је заједно са Отом Ханом открила нуклеарну фисију. Док је њен колега адекватно награђен, Лизин допринос је занемарен. Асторфизичарка Џослин Бел Бернел, која је поред бављења науком дуго радила и додатне послове да би отхранила свог сина, такође је изостављена из избора за Нобелову награду. Иста ситуација је и у другим научним областима, где се такође могу навести бројни примери жена чије дело није адекватно признато. Све речено нам указује на то да је током развоја феминизма дошло до неких грешака у корацима. Феминизам је имао своје успоне и падове и тешко га је свести на просту дефиницију. Уопштено говорећи, обухвата систем идеја, као и покрет за друштвено-политичке промене, који се баве неравнотежом моћи између полова која је на штету жена[2]. Исто тако је тешко рећи који његов вид је имао већи успех. Али у сваком случају, постигнућа феминистичког покрета су немерљива. Просветитељска реформа 18. века је умањила утицај религије на свет, капитализам је изменио дотадашње облике производње, а две револуције, Америчка и Француска, промениле су свет у политичком смислу, изводећи на сцену права човека и грађанина. У таквом цивилизацијском миљеу, где су сви мушкарци учињени законски једнаким и слободним, док су истовремено жене, заједно са религијом, потиснуте из јавне и ограничене само на приватну сферу, зачињу се феминизам и борба за права жена. Током 19. века се та борба одвија превасходно на економско-политичком плану, кроз захтеве жена за радничким правима и правом гласа. После Другог светског рата и новог великог поглавља у развоју људских права, запечаћеног доношењем значајних релевантних повеља, и жене кроз феминистички покрет траже веће слободе. Тако је жена постепено из позиције објекта, економски и у сваком другом смислу зависног од некoг лица мушког пола, добила могућност да постане субјекат, самосталан и самосвојан. Добила је могућност да не зависи ни од кога, да не мора да ступа у брак уколико то не жели, да не мора поново да се удаје ако остане удовица, да би могла да се прехрани. Добила је могућност да се образује, да се запосли, да одлучује о себи и о општим друштвеним питањима, да рађа онолико деце колико сматра да може да одгаји, или да не рађа уопште ако не жели да се оствари као мајка. Теоретски, у развијеном капиталистичком свету, жена ужива сва људска права, међутим знамо да у пракси није тако. Пре свега, у многим друштвима још важе неписана правила која су остаци патријархалног друштвеног уређења. У српским селима се жене и даље одричу наследног права у корист мушких сродника, не зато што им закон то налаже, него зато што се то од њих очекује. Посебно забрињавајућа је чињеница да се патријрахална природа институције брака не мења, и да је нажалост, често у спрези са проблемом насиља према женама и породичног насиља уопште. Даље, жене немају једнак приступ тржишту рада. Иако званично и законски сви имају иста права на рад, послодавци углавном не запошљавају младе жене које су у стабилној вези или браку, јер постоји објективна опасност да ће ускоро тражити породиљско одсуство. Оне жене које имају срећу да се запосле, најчешће су за исти посао плаћене мање него мушкарци. Као да се карактеристика жена као „слабијег пола“ преиначила у „слабије плаћање“. Недавно су у Швајцарској штрајковале жене чије су плате још увек 20% ниже од плата њихових колега на истим радним местима, тражећи укидање те дискриминације. А о женама и женским правима у Африци или на Блиском Истоку, излишно је говорити. Оне су још увек далеко од војевања за слободу. Имамо утисак да је грешка у томе што су жене тражиле за себе обезбеђивање људских права „на мушки начин“. И добиле су право да раде као мушкарци, али пошто нису обезбедиле своја „женска права“, плаћене су као жене. Добиле су право да гласањем учествују у политичком животу, али се професионало могу бавити политиком само ако су растерећене од „женских обавеза“, попут рађања. Чак су у многим протестантским заједницама жене добиле могућност да постану свештенице и епископи. Но оне неретко немају ништа аутентично женско на себи, него су само копије својих мушких колега. Чини се да је жена стекла људска права, али не на исправан начин, или се барем у пракси она не остварују онако како би требало. Као да је у борби да докаже да је једнако вредна као и мушкарац, изгубила саму себе. На крају, ослободила се рађања као обавезе, али је услед неадекватног начина интеграције у капиталистичко друштво, чијем је виђењу продуктивности материнство само сметња, неформално изгубила право да рађа[3]. Одавно се Кристина Хоф Сомерс, заступница класичног правичног феминизма, запитала када је и како савремени феминизам кренуо у погрешном правцу? Окривила је „родни“ феминизам за ирационално непријатељство према мушкарцима, а његове присталице да су неспремне да узму у обзир могућност да су полови једнаки, али другачији. По њој је контрапродуктивно уверавати свет и жене саме да нису способне бити слободне особе ако не престану бити жене [4]. Управо у овоме другачији лежи кључ правичног феминизма. Мушкарца не треба посматрати као Pennywise-а који вреба из мрачних кутака животног лавиринта. Напротив, он је силно потребан, не само у квази-хришћанским прогласима потребе за репродукцијом, него управо у својој различитости и другости. Често се постављају питања шта жене хоће, и да ли желе да реформишу постојеће мушко друштво, или да остваре друштво без мушкараца. Међутим, једино што је у суштини потребно, као што и правични феминизам сугерише, јесте реформа постојећег друштвеног поимања једнакости и истости, и тога шта се тачно подразумева под једнакошћу, а шта, пак, под различитошћу. Разлика међу половима постоји од настанка света и човека. Али када је искључивање жена из појма грађанина било легитимисано упућивањем на различите биолошке структуре жене и мушкарца, полна разлика није више представљала само природну чињеницу, него је установљена као онтолошка основа друштвене и политичке диференцијације. Феминизам је у том смислу зачет као протест против политичког искључивања жена, односно као борба за њена грађанска права. Међутим, у мери у којој је представљао жене, сам феминизам је интензивирао полну разлику коју је покушавао да уклони[5]. У послератном периоду се захтевало препознавање неких битно женских одлика и потреба, на темељу којих ће се организовати друштвена заједница, тако да би жене и мушкарци могли имати равноправан статус у „неравноправном“ друштву. Међутим, вишесмисленост појмова једнакости и разлике уносила је збрку. Различитост између мушкараца и жена се углавном пренаглашавала, док се једнакост пречесто подразумевала као истост, што је особито усложњавало ствари у контексту равноправности као правног концепта. Та појмовна амбивалентност остављала је широк простор за најразноврснија тумачења. Једнакост се могла примењивати на било шта, од најумереније либералне реформе, до најрадикалнијег свођења рода на нешто потпуно неважно[6]. Жене су можда морале да постигну бар неки степен једнакости са мушкарцима, да би уопште могле истицати сопствену различитост у односу на њих, као нешто што има позитивну вредност. Али као што видимо, разлика, полна или родна, и даље стаје на пут једнакости, по нашем мишљењу зато што се једнакост разумева као истост. Наиме, једнакост нема великог одјека у пракси уколико се схвата као истост, као „једнакост у томе да смо мушкарци“. Чак и када врше исту функционалну улогу, жене и мушкарци су исти колико су исти чекић и штикла женске ципеле којом се закуцава ексер у зид, како сликовито објашњава Хана Арент[7]. Не постоје два иста људска бића, али су сви без разлике једнаки у слободи, која се пројављује и у могућности да се остваре на начин на који то желе, у складу са својим биолошким одређењем, уколико то желе. Прећутна позивања на оно што је још крајем 18. века изнео Тајеран, наиме, да ће човечанство бити срећније ако се жене искључе из јавног живота и врате својим домаћинствима, не може да стоји. То не потврђују само пракса и историја, него и најновија истраживања. Према скорашњем извештају McKinsey Global Institute[8], равноправно увођење жена на тржиште рада, као и опште унапређење њихових права, не само да не иде на штету економији због претпостављеног материнства, него напротив, може у великој мери да увећа бруто домаће производе и да развије локалне економије. Исто тако, економско унапређење положаја жена доприноси и самом материнству. Ако жена има економску сигурност и стабилност, лакше се и квалитетније остварује и као мајка. Дакле, аутентично бивање женом и мајком може имати само позитивне ефекте на савремено друштво. Истовремено не треба занемарити ни аутентично бивање мушкарцем које такође подразумева слободно и одговорно остваривање свих људских потенцијала у оквиру друштвене заједнице. Само таква поставка ствари, која је у својој бити хришћанска, може кориговати постојеће међуљудске и међуполне односе. Црквена проповед данас често ускраћује женама слободу коју мушкарац има, намећући мушку сублимацију. Међутим, и жена и мушкарац могу бити мотивисани једино љубављу. Она (жена) не треба да је понизна, него праведна и јака, она треба равноправно да парира мушкарцу. Женска нежност и суптилност не сме да се изгуби у сталном доказивању сопствене вредности, као што ни мушкарац не сме изгубити своју снагу. Пригрлити несавршенство, бивати узбуђен и инспирисан талентима које онај други носи, и упућивати на заједнички раст, следити људе, борце, који су били већи и пунији живота од ових данашњих, једина је проповед. Потребно нам је исцељење, исцељење од нас самих, у ком ћемо јасно своје ребро поставити наспрам себе, и тако истражити како другост, тако и сопство. У супротном ћемо бити поништени. Ови наведени проблеми нису проблеми само жена, већ друштва уопште. У Еванђељима је Христов став о женама јасно изнет. За разлику од својих савременика, посматрао их је као људска бића, подједнако као и мушкарце. Ниједан пол није фаворизовао, као што ниједан није ни понижавао. Истина је да у кругу дванаесторице није било жена, али су оне у ширем кругу ученика, проповедника и служитеља и те како присутне и активне. Знамо да су сви људи једнаки по икони Божјој коју имају у себи, и по подобију на које су призвани. А то подобије свако остварује на посебан начин, вршећи посебну службу која му је од Бога поверена, уз потпуно уважавање свих његових особености, укључујући и биолошке, а пре свега уз уважавање људске слободе. Стога није случајно књижевни критичар Р. Б. Мартин 1966. године изјавио да је Џејн Ејр први велики феминистички роман. Заиста јесте, јер као што смо из одломка с почетка видели, инсистира се на оној суштинској – једнакости пред Богом, „с оне стране гроба“, у Есхатону. Јер душе су нам исте, а живот и смрт се само по души мере. [1] Charles-Maurice de Talleyrand-Perigord, Rapport sur l’instruction publique, fait au nom du Comité de constitution, a l’Assemblée nationale, les 10, 11, et 19 septembre 1791 [Projet de decrets sur l’instruction publique], Paris, 1791, 115–120. [2] Karen Offen, „Feminism“, Encyclopedia of Social History, ed. Peter N. Stearns, Garland Publishing, INC., New York – London 1994, 356–358. [3] Упућујемо на зборник радова Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma, Ana Vilenica (ur.), Uz)bu))na))), Beograd 2016, који садржи доста интересантних погледа на ову тему. [4] Christina Hoff Sommers, Who Stole Feminism? How Women Have Betrayed Women, New York: Simon & Schuster, 1995. [5] Joan W. Scott (1999), „The Conundrum of Equality“, 6–7. [6] Adriana Zaharijević, Kratka istorija sporova: šta je feminizam?, u: Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka, pr. A. Zaharijević, Heinrich Boell Stiftund, Beograd 2008, 388. [7] Hannah Arendt, Essays in Understanding, 1930–1954: Formation, Exile, and Totalitarianism, Schocken books, New York 2005, 386. [8] The power of parity: How advancing women’s equality can add $12 trillion to global growth, https://www.mckinsey.com/featured-insights/employment-and-growth/how-advancing-womens-equality-can-add-12-trillion-to-global-growth Јелена Петровић и Драгица Тадић Папаниколау теологија.нет
  5. На последњем заседању Генералне скупштине Уједињних нација, пажњу су, као и увек, привукли многи политички ставови и изјаве, али и интриге. Но оно што овогодишње заседање у сваком смислу издваја јесте то што је апсолутну пажњу медија освојила једна тромесечна беба, чија је мајка, на њену срећу или несрећу, тренутно премијер Новог Зеланда, и то најмлађи у историји те државе. А пошто као добар део мајки на овом свету доји, решила је да у Њујорк поведе и ћеркицу. Међутим, чињеница да је овај догађај изазвао толику пажњу, као уосталом и читава трудноћа и порођај премијерке, указује на то да је трудна жена и породиља на некој водећој функцији, још увек велики табу. Једина жена која се пре Џасинде Ардерн породила током премијерског мандата, била је Беназир Буто. И не само то. Њен политички противник је циљано организовао изборе у тренутку када је била трудна, надајући се да ће је то спречити да учествује у предизборној трци. Наравно, не само да је није спречило, него је однела и победу, два месеца после рођења првог детета. Током првог манадата је родила и друго дете, као актуелни премијер Пакистана. Као што знамо, и друге жене су биле активне на политичком плану, а пре свих се истиче „челична Лејди“, Маргарет Тачер, која је од 1979. до 1990. била за кормилом британске владе, што је уједно и најдужи период континуиране владавине у Великој Британији у 20. веку. Међутим, политичку каријеру је изградила тек пошто је мало одгајила своје двоје деце. Поменимо још једну пионирку, Кетрин Грејам, која је после смрти свог мужа преузела управу над кућом Washington post и од ње начинила новинарског гиганта. Када се стицајем животних околности упустила у борбу са мизогином средином тадашњег света „озбиљне журналистике“, њених четворо деце је већ било поодрасло. Начелно, материнство и изградња каријере се стављају у противан положај. Сматра се да једна жена не може да се бори на та два фронта и да буде подједнако успешна на оба. Како време пролази, животно искуство показује да овај став ипак није тачан, али и даље стоји као ограничавајући фактор. Постоје жене које граде светску каријеру, упоредо гајећи децу. На пример, водећи топ модели, веома високо котирани на Форбсовој листи најплаћенијих, попут Жизел Бундшен и Кејт Мос, су уз малу помоћ тренера, нутриционисте, па и хирурга, најнормалније наставиле своју каријеру. Њихова подједнако успешна колегиница Хајди Клум се чак четири пута остварила као мајка. Војвоткиња од Кембриџа која је, ево, поносна мајка троје мале деце, одговара на све обавезе које јој њен положај намеће. Али… жене су лепе, као нека врста украса овог света. Лепе су и пре и после порођаја, тако да, као што видимо, беба и манекенство нису контрадикторни. Исто важи и за принцезе. Штавише, од њих се очекује да рађају престолонаследнике. Али да се жена бави „озбиљним стварима“ као што је политика, док јој пажњу скреће њена нејач, то већ не бива. Или уопште жена да се бави „озбиљним наукама“, попут физике, исто не бива. Недавно је из Европске организације за нуклеарну физику (CERN) суспендован научник због изјава да бављење физиком није за жене и не одговара женском сензибилитету. Као да Марија Кири, прва жена добитник Нобелове награде за физику, истовремено и добитник аналогне награде за хемију, и све жене које су наставиле њеним стопама, ниакда нису ни постојале. Професор Струмија није први који је јавно изнео овакво мишљење. Наведимо само законодавца из доба Француске револуције, бившег бискупа Тајерана, који у свом извештају за Народну скупштину каже: „Није ли очигледно да их њихова крхка конституција, њихове тихе наклоности, дужности материнства, непрестано удаљавају од тешких одговорности и позивају их на племенита занимања и бригу о домаћинству?“[1] Чини се да је исто мишљење кроз историју имао и Одбор за доделу Нобелове награде, који је углавном признавао старије, и то беле мушкарце, док су жене просто бивале изостављане. Лиза Мајтнер је заједно са Отом Ханом открила нуклеарну фисију. Док је њен колега адекватно награђен, Лизин допринос је занемарен. Асторфизичарка Џослин Бел Бернел, која је поред бављења науком дуго радила и додатне послове да би отхранила свог сина, такође је изостављена из избора за Нобелову награду. Иста ситуација је и у другим научним областима, где се такође могу навести бројни примери жена чије дело није адекватно признато. Све речено нам указује на то да је током развоја феминизма дошло до неких грешака у корацима. Феминизам је имао своје успоне и падове и тешко га је свести на просту дефиницију. Уопштено говорећи, обухвата систем идеја, као и покрет за друштвено-политичке промене, који се баве неравнотежом моћи између полова која је на штету жена[2]. Исто тако је тешко рећи који његов вид је имао већи успех. Али у сваком случају, постигнућа феминистичког покрета су немерљива. Просветитељска реформа 18. века је умањила утицај религије на свет, капитализам је изменио дотадашње облике производње, а две револуције, Америчка и Француска, промениле су свет у политичком смислу, изводећи на сцену права човека и грађанина. У таквом цивилизацијском миљеу, где су сви мушкарци учињени законски једнаким и слободним, док су истовремено жене, заједно са религијом, потиснуте из јавне и ограничене само на приватну сферу, зачињу се феминизам и борба за права жена. Током 19. века се та борба одвија превасходно на економско-политичком плану, кроз захтеве жена за радничким правима и правом гласа. После Другог светског рата и новог великог поглавља у развоју људских права, запечаћеног доношењем значајних релевантних повеља, и жене кроз феминистички покрет траже веће слободе. Тако је жена постепено из позиције објекта, економски и у сваком другом смислу зависног од некoг лица мушког пола, добила могућност да постане субјекат, самосталан и самосвојан. Добила је могућност да не зависи ни од кога, да не мора да ступа у брак уколико то не жели, да не мора поново да се удаје ако остане удовица, да би могла да се прехрани. Добила је могућност да се образује, да се запосли, да одлучује о себи и о општим друштвеним питањима, да рађа онолико деце колико сматра да може да одгаји, или да не рађа уопште ако не жели да се оствари као мајка. Теоретски, у развијеном капиталистичком свету, жена ужива сва људска права, међутим знамо да у пракси није тако. Пре свега, у многим друштвима још важе неписана правила која су остаци патријархалног друштвеног уређења. У српским селима се жене и даље одричу наследног права у корист мушких сродника, не зато што им закон то налаже, него зато што се то од њих очекује. Посебно забрињавајућа је чињеница да се патријрахална природа институције брака не мења, и да је нажалост, често у спрези са проблемом насиља према женама и породичног насиља уопште. Даље, жене немају једнак приступ тржишту рада. Иако званично и законски сви имају иста права на рад, послодавци углавном не запошљавају младе жене које су у стабилној вези или браку, јер постоји објективна опасност да ће ускоро тражити породиљско одсуство. Оне жене које имају срећу да се запосле, најчешће су за исти посао плаћене мање него мушкарци. Као да се карактеристика жена као „слабијег пола“ преиначила у „слабије плаћање“. Недавно су у Швајцарској штрајковале жене чије су плате још увек 20% ниже од плата њихових колега на истим радним местима, тражећи укидање те дискриминације. А о женама и женским правима у Африци или на Блиском Истоку, излишно је говорити. Оне су још увек далеко од војевања за слободу. Имамо утисак да је грешка у томе што су жене тражиле за себе обезбеђивање људских права „на мушки начин“. И добиле су право да раде као мушкарци, али пошто нису обезбедиле своја „женска права“, плаћене су као жене. Добиле су право да гласањем учествују у политичком животу, али се професионало могу бавити политиком само ако су растерећене од „женских обавеза“, попут рађања. Чак су у многим протестантским заједницама жене добиле могућност да постану свештенице и епископи. Но оне неретко немају ништа аутентично женско на себи, него су само копије својих мушких колега. Чини се да је жена стекла људска права, али не на исправан начин, или се барем у пракси она не остварују онако како би требало. Као да је у борби да докаже да је једнако вредна као и мушкарац, изгубила саму себе. На крају, ослободила се рађања као обавезе, али је услед неадекватног начина интеграције у капиталистичко друштво, чијем је виђењу продуктивности материнство само сметња, неформално изгубила право да рађа[3]. Одавно се Кристина Хоф Сомерс, заступница класичног правичног феминизма, запитала када је и како савремени феминизам кренуо у погрешном правцу? Окривила је „родни“ феминизам за ирационално непријатељство према мушкарцима, а његове присталице да су неспремне да узму у обзир могућност да су полови једнаки, али другачији. По њој је контрапродуктивно уверавати свет и жене саме да нису способне бити слободне особе ако не престану бити жене [4]. Управо у овоме другачији лежи кључ правичног феминизма. Мушкарца не треба посматрати као Pennywise-а који вреба из мрачних кутака животног лавиринта. Напротив, он је силно потребан, не само у квази-хришћанским прогласима потребе за репродукцијом, него управо у својој различитости и другости. Често се постављају питања шта жене хоће, и да ли желе да реформишу постојеће мушко друштво, или да остваре друштво без мушкараца. Међутим, једино што је у суштини потребно, као што и правични феминизам сугерише, јесте реформа постојећег друштвеног поимања једнакости и истости, и тога шта се тачно подразумева под једнакошћу, а шта, пак, под различитошћу. Разлика међу половима постоји од настанка света и човека. Али када је искључивање жена из појма грађанина било легитимисано упућивањем на различите биолошке структуре жене и мушкарца, полна разлика није више представљала само природну чињеницу, него је установљена као онтолошка основа друштвене и политичке диференцијације. Феминизам је у том смислу зачет као протест против политичког искључивања жена, односно као борба за њена грађанска права. Међутим, у мери у којој је представљао жене, сам феминизам је интензивирао полну разлику коју је покушавао да уклони[5]. У послератном периоду се захтевало препознавање неких битно женских одлика и потреба, на темељу којих ће се организовати друштвена заједница, тако да би жене и мушкарци могли имати равноправан статус у „неравноправном“ друштву. Међутим, вишесмисленост појмова једнакости и разлике уносила је збрку. Различитост између мушкараца и жена се углавном пренаглашавала, док се једнакост пречесто подразумевала као истост, што је особито усложњавало ствари у контексту равноправности као правног концепта. Та појмовна амбивалентност остављала је широк простор за најразноврснија тумачења. Једнакост се могла примењивати на било шта, од најумереније либералне реформе, до најрадикалнијег свођења рода на нешто потпуно неважно[6]. Жене су можда морале да постигну бар неки степен једнакости са мушкарцима, да би уопште могле истицати сопствену различитост у односу на њих, као нешто што има позитивну вредност. Али као што видимо, разлика, полна или родна, и даље стаје на пут једнакости, по нашем мишљењу зато што се једнакост разумева као истост. Наиме, једнакост нема великог одјека у пракси уколико се схвата као истост, као „једнакост у томе да смо мушкарци“. Чак и када врше исту функционалну улогу, жене и мушкарци су исти колико су исти чекић и штикла женске ципеле којом се закуцава ексер у зид, како сликовито објашњава Хана Арент[7]. Не постоје два иста људска бића, али су сви без разлике једнаки у слободи, која се пројављује и у могућности да се остваре на начин на који то желе, у складу са својим биолошким одређењем, уколико то желе. Прећутна позивања на оно што је још крајем 18. века изнео Тајеран, наиме, да ће човечанство бити срећније ако се жене искључе из јавног живота и врате својим домаћинствима, не може да стоји. То не потврђују само пракса и историја, него и најновија истраживања. Према скорашњем извештају McKinsey Global Institute[8], равноправно увођење жена на тржиште рада, као и опште унапређење њихових права, не само да не иде на штету економији због претпостављеног материнства, него напротив, може у великој мери да увећа бруто домаће производе и да развије локалне економије. Исто тако, економско унапређење положаја жена доприноси и самом материнству. Ако жена има економску сигурност и стабилност, лакше се и квалитетније остварује и као мајка. Дакле, аутентично бивање женом и мајком може имати само позитивне ефекте на савремено друштво. Истовремено не треба занемарити ни аутентично бивање мушкарцем које такође подразумева слободно и одговорно остваривање свих људских потенцијала у оквиру друштвене заједнице. Само таква поставка ствари, која је у својој бити хришћанска, може кориговати постојеће међуљудске и међуполне односе. Црквена проповед данас често ускраћује женама слободу коју мушкарац има, намећући мушку сублимацију. Међутим, и жена и мушкарац могу бити мотивисани једино љубављу. Она (жена) не треба да је понизна, него праведна и јака, она треба равноправно да парира мушкарцу. Женска нежност и суптилност не сме да се изгуби у сталном доказивању сопствене вредности, као што ни мушкарац не сме изгубити своју снагу. Пригрлити несавршенство, бивати узбуђен и инспирисан талентима које онај други носи, и упућивати на заједнички раст, следити људе, борце, који су били већи и пунији живота од ових данашњих, једина је проповед. Потребно нам је исцељење, исцељење од нас самих, у ком ћемо јасно своје ребро поставити наспрам себе, и тако истражити како другост, тако и сопство. У супротном ћемо бити поништени. Ови наведени проблеми нису проблеми само жена, већ друштва уопште. У Еванђељима је Христов став о женама јасно изнет. За разлику од својих савременика, посматрао их је као људска бића, подједнако као и мушкарце. Ниједан пол није фаворизовао, као што ниједан није ни понижавао. Истина је да у кругу дванаесторице није било жена, али су оне у ширем кругу ученика, проповедника и служитеља и те како присутне и активне. Знамо да су сви људи једнаки по икони Божјој коју имају у себи, и по подобију на које су призвани. А то подобије свако остварује на посебан начин, вршећи посебну службу која му је од Бога поверена, уз потпуно уважавање свих његових особености, укључујући и биолошке, а пре свега уз уважавање људске слободе. Стога није случајно књижевни критичар Р. Б. Мартин 1966. године изјавио да је Џејн Ејр први велики феминистички роман. Заиста јесте, јер као што смо из одломка с почетка видели, инсистира се на оној суштинској – једнакости пред Богом, „с оне стране гроба“, у Есхатону. Јер душе су нам исте, а живот и смрт се само по души мере. [1] Charles-Maurice de Talleyrand-Perigord, Rapport sur l’instruction publique, fait au nom du Comité de constitution, a l’Assemblée nationale, les 10, 11, et 19 septembre 1791 [Projet de decrets sur l’instruction publique], Paris, 1791, 115–120. [2] Karen Offen, „Feminism“, Encyclopedia of Social History, ed. Peter N. Stearns, Garland Publishing, INC., New York – London 1994, 356–358. [3] Упућујемо на зборник радова Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma, Ana Vilenica (ur.), Uz)bu))na))), Beograd 2016, који садржи доста интересантних погледа на ову тему. [4] Christina Hoff Sommers, Who Stole Feminism? How Women Have Betrayed Women, New York: Simon & Schuster, 1995. [5] Joan W. Scott (1999), „The Conundrum of Equality“, 6–7. [6] Adriana Zaharijević, Kratka istorija sporova: šta je feminizam?, u: Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka, pr. A. Zaharijević, Heinrich Boell Stiftund, Beograd 2008, 388. [7] Hannah Arendt, Essays in Understanding, 1930–1954: Formation, Exile, and Totalitarianism, Schocken books, New York 2005, 386. [8] The power of parity: How advancing women’s equality can add $12 trillion to global growth, https://www.mckinsey.com/featured-insights/employment-and-growth/how-advancing-womens-equality-can-add-12-trillion-to-global-growth Јелена Петровић и Драгица Тадић Папаниколау теологија.нет View full Странице
  6. JESSY

    Трибина на тему "Религија у доба ријалитија - судар култура"

    Библијски институт Православног богословског факултета Универзитета у Београду и Дом омладине Београда организују Циклус трибина "Разговори...", а у оквиру тог циклуса, у среду, 10. октобра од 19 часова, на трибини у Дому омладине, на тему "Рeлигија у доба ријалитија - судар култура" говориће презвитер др Вукашин Милићевић. Улаз је слободан. Опширније о трибини и предавачу у наставку. Тема трибине: Сведоци смо праве помаме за реалитy програмима и њихове међусобне борбе за јавни простор. Једине жртве су гледаоци. Свакодневно бивамо затрпавани огромном количином неквалитетног садржаја преко свих могућих медија. На који начин изаћи на крај са тим? Да ли религија има улогу у животу савременог човека и каква је она? На који начин она може помоћи у осмишљавању човековог живота у целини? Као нужно, намеће се питање да ли религија сме и може да заузима вредносне ставове у сфери културе и на тај начин да утиче на масовну, односно субкултуре? Може ли религија да пружи одговор на нове изазове? Или она мора да понуди одговор на њих? Какав може бити однос религије и културе? О предавачу: О. Вукашин Милићевић је рођен у Београду 1982. године где је завршио основну школу и гимназију. На Православном богословском факултету дипломирао је јула 2005. Мастер студије на групи за Историју Филозофског факултета (ментор: проф. др Радивој Радић) у Београду завршио је септембра 2010. одбраном рада са темом „Преговори монаха Јоасафа (Јована) Кантакузина и папског изасланика Павла о сазивању Васељенског сабора“. Након завршених докторских студија на Православном богословском факултету, маја 2016. му је одобрено писање дисертације на тему Аспекти проблема времена код Св. Максима Исповедника под менторством проф. др Игнатија Мидића. Докторску дисертацију је одбранио у априлу 2018. године. Запослен је као асистент Групе за систематско богословље од априла 2012, а након стицања звања доктора теолошких наука бива изабран за доцента на Православном богословском факултету. Обављао је више служби у установама Архиепископије београдско-карловачке, међу којима је и место главног уредника Радија Слово љубве АЕМ СПЦ од 2009. до 2017. године. Извор: Радио Слово љубве; Дом омладине
  7. -Пред којим се изазовима глобализације налазе чланови Православне Цркве у савременом свету и каква решења постоје за мисију Цркве? Глобализација је у ужем смислу процес који настаје после Другог светског рата под утицајем формирања великих војно-политичких блокова, економских савеза, широком употребом интерконтиненталних транспортних средстава и развојем информационо-комуникационих технологија. Сматрам да је кључни глобализациони изазов за Цркву временско-просторна компресија, која се односи на превазилажење просторних дистанци и изражена мобилност људи, као и свеопште учешће у сфери глобалних комуникација. И други изазови, попут културне хомогенизације, транстериторијалности и слабљења суверенитета националних држава су важни, али су у неком виду постојали и у претходним историјским епохама, док је временско просторна компресија par excellence глобализациони феномен. Ови феномени несумњиво отварају нове могућности за мисију Цркве, али упоредо стварају и нове проблеме. -Како се дефинише црквени однос према аспектима глобализације који су неспојиви са подвижничко-литургијским етосом Цркве? Претпостављам да сте мислили на феномене вредносног релативизма, хедонизма и нехуманог израбљивања сиромашних земаља од стране мултинационалних компанија? У том погледу нема потребе тражити неко посебно решење већ треба дати јасан и недвосмислен негативан став, по могућству у званичној социјалној концепцији. Велики проблем представља и глобални потрошачки етос, који је само споља гледано вредносно неутралан. Тај етос покушава да под своју логику сведе чак и духовни живот – колико само верника данас долази у храмове да би „задовољили духовне потребе“, а не да би остварили свој идентитет у Христу? Или се срећу са свештеником само за „водице“ и сличне требе? А то је ништа друго до верна пројекција потрошачког менталитета на црквени живот који на тај начин поприма сервисни карактер. Такво стање на дужи рок је веома штетно и захтева озбиљну критичку опсервацију. -На који начин се СПЦ одупире моделу тоталне културне унификације? Она то чини самим својим бићем. Сетимо се да у историјском смислу Источна Црква никада није имала искушење културне унификације унутар свог организма, што се поготово види у погледу језика богослужења и културних особености сваке помесне Цркве. Наше крсне славе и хришћански обичаји су још једна потврда културне особености једне помесне Православне Цркве. Једино што је међу помесним Црквама на глобалном нивоу у неку руку „унификовано“ јесте исповедање вере – један Господ, једна вера (Еф. 4, 5). -Може ли се литургијски доживљај поделити и у интернет простору, под условом да поуздано знамо да припада Цркви? Литургијски доживљај се у виртуелном простору може само делимично пренети из једног једноставног разлога: човек се не може „виртуелно“ причестити. Интернет може помоћи да људе информишемо о литургијском животу, али искуство тог живота се стиче непосредно. Стога виртуелни простор треба јасно одвојити од реалног живота конкретне литургијске заједнице којој одређени хришћанин припада. Форсирање концепта тзв. „електронске Цркве“ који пропагирају неки модернистички кругови да би задобили што више младих је огроман промашај јер заводи људе од основног циља који је сједињење са Христом и активно учешће у животу Цркве. -Колико је примамљив електронски дневник, блог за хришћански ритам живота? Лично поседујем електронску презентацију организовану у виду блога (на адреси www.covekitehnologija.com) на којој повремено објављујем своје чланке, предавања, мишљења о одређеним темама. У том смислу сматрам да форма блога може бити веома корисна за православне теологе који повремено треба да објављују своје мисионарске текстове. Свакако да се блог може искористити и за опсервације актуелних тема хришћанског живота које би биле поучне за друге хришћане. -Да ли Црква треба да користи Фејсбук социјалну мрежу и да ли је она погодна за пренос црквених порука и међуцрквену комуникацију? Лично нисам склон овој нити сличним социјалним мрежама, из више разлога. Први је чињеница да је реч о пројекту који је у рукама једне корпорације, што ће рећи да она одређује не само садашњи изглед, правила, концепт… већ и будући развој. Да ли ћемо већ сутра поред Фејсбук профила имати, рецимо, рекламне банере на чији садржај не можемо утицати? То нико не може гарантовати. Друго, постоји и проблем креативности и површности комуникације с обзиром да се спроводи на уско конципиран начин који је творац мреже предефинисао. Треће, постоји проблем аутентичности – свако може под произвољним именом да отвори налог на Фејсбуку. Посебан проблем је парадокс повећања асоцијалности чланова социјалних мрежа, који се односи на истовремено приближавање људи који су просторно удаљени, а фактичко отуђење од оних који су у најнепосреднијој близини. Видећемо шта ће време показати у том погледу, али ми се чини да концепт социјалних мрежа већ сада има много недостатака. -Како апеловати на хришћанску одговорност младих који се све више одлучују да буду отуђени актери виртуелних интернет сабрања, него активни литургијски чланови Цркве? Једино развијањем здраве литургијске свести. Свештеници су прва и најважнија карика – Христос је тај који призива људе, а ми свештеници морамо да им пружимо све од себе да у подвижничко-литургијском животу своје Цркве осете „Очев дом“ и пронађу свој идентитет. Ту имам и лично искуство – Господу сам благодаран што ми је у почетку хришћанског живота послао изузетног духовника у личности о. Бранка (данас архимандрита Нектарија) Татарина. Друга важна карика су вероучитељи који имају огромну мисију да својим ученицима не преносе само знање већ и један здрав однос према литургијском животу. Веронаука је велика шанса за нашу Цркву да младима пренесе аутентичан хришћански доживљај. Зато је важно да вероучитељ са ученицима, поред радна на часу, заједно буде у храму на молитви и на причешћу. А тек потом да оствари и неки вид електронске комуникације са њима, тиме се посредно даје до знања да је непосредан физички контакт незаменљив. И трећа важна карика јесу академске богословске установе које формирају свештенике и вероучитеље. Овде опет имам лично искуство у погледу огромног значаја Православног богословског факултета у Београду за сопствено теолошко образовање. -Можете ли нам изнети податке колико грађана Србије учествује у интернет комуникацији, а колико верника активно приступа савременим информационим технологијама? Према прошлогодишњим истраживањима употребе информационо-комуникационих технологија које је спровео Републички завод за статистику, само половина домаћинстава Србије је поседовало рачунар, а четрдесет посто интернет прикључак. Свакако да је тако мали проценат условљен факторима различите врсте: вишегодишњом тешком економском ситуацијом у нашој земљи, старошћу нације (највећи број корисника интернета увек су млади људи), неадекватном институционалном подршком информатичком сектору. А што се тиче броја православних хришћана који су активни на интернету, субјективан утисак је да он у потпуности зависи од старосне доби: млади су потпуно активни, а старији готово неактивни. -СПЦ је аргументовано критиковала тзв. „чиповање Србије“, односно пројекат увођења биометријских система идентификације за све грађане, што је наишло и на подршку светских организација које се боре за право на приватност уз нескривено одушевљење што се српски народ, толико медијски оцрњен задњих година, бори са својом Црквом за своја електронска права. Зашто је опасан тзв. „информациони тоталитаризам“? Не можемо говорити о тоталитаризму у историјском, правно-политичком смислу који је дефинисан помоћу тачно одређених друштвених параматера, али можемо у смислу тоталног покривања информационог спектра у једном друштву, било да је реч о тоталном електронском надзору популације, контроли над мас-медијском сфером или њиховој комбинацији. Биометријски системи које сте поменули су само једна карика у сложеном ланцу. Друштво под надзором не рађа слободне људе, већ конформисте и ту је основна опасност која се тиче слободе и дигнитета личности и могућности њене спонтане делатности у друштву. -Познато је да је СПЦ Жичким апелом актуелизовала питање заштите приватности и дигнитета грађана Србије у контексту биометријских система идентификације. Да ли су ови закључци и данас актуелни и колико су утицали на недоумице верника и осталих грађана? Закључци који су пре шест година донети у Жичи су и дан-данас актуелни уколико се контекстуализују. Велика Британија је, рецимо, пре неколико месеци после вишегодишњих дебата, притиска једног дела академске заједнице и невладиног сектора потпуно укинула биометријске личне карте и централну базу биометријских података, иако је то био пројекат који је лабуристичка влада годинама здушно пропагирала. Немачка је такође укинула обавезно узимање биометрије од грађана још пре три године. У Србији је стање у том погледу неодређено – СПЦ јесте извојевала једну важну битку на пољу приватности, али је свест о значају приватности међу нашим грађанима на веома ниском нивоу. Мишљења међу верницима се, нажалост, често крећу између два екстремна пола: један је површна релативизација значаја борбе за приватност, а други је подизање претеране панике без трезвеног промишљања. -Може ли се подвући јасна граница када „електронска демократија“ престаје да буде један од саставних концепата информационог друштва, а када угрожава слободу и критичку мисао у технолошкој цивилизацији? Мера је положај човека – уколико је он скрајнут, подређен неком безличном циљу или му се намеће неко технолошко решење, онда се налазимо на клизавом терену, ма чиме се исти правдао. Информационо друштво данашњице у великој мери постаје информационо-контролисано друштво под утицајем некритичког модернизма, процеса релативизације приватности, наметањем културе безбедности у императивном смислу, дехуманизоване рационализације и оним што неки аутори називају доктрином „фискалног детерминизма“, која се ослања искључиво на смањење трошкова. Потребно је вратити човеку место које му припада, а то није једноставан задатак, захтева мобилизацију свих мислених капацитета једног друштва. -Црква је преузела цивилизацијску одговорност и покренула питање друштвене одговорности осталих институција и академске заједнице. Да ли је за проширивање базе података у Србији потребна масовна сагласност грађана, отварање јавне дебате и дискусија, обзиром да се планирају масовне централизоване базе података у будућности? Јавна дебата у погледу питања која сте навели је свакако потребна и логично је да постоји у свим савременим друштвима која негују права и слободе грађана. У Србији та јавна дебата још увек није на задовољавајућем нивоу, али је приметно да се појављује све више припадника академске заједнице који препознају важност ове проблематике. Није наодмет поменути и огроман значај формирања Покрета за електронску приватност, који води познати информатички стручњак Александар Арсенин. Та грађанска иницијатива је покренула нека важна питања у широј јавности. Проблематиком афирмације и заштите приватности примарно и треба да се баве таква удружења и академска заједница, док је Црква ту да пружи подршку. -При Архиепископији београдско-карловачкој постоји Центар за проучавање и употребу савремених технологија, који је јединствен у православном свету. Које су досадашње заслуге овог Центра? Многи су били затечени авангардним покретањем овог питања. Чланови поменутог Центра су у протекле три године били активни на више поља. Поменућу само најважније: учешће у великом броју стручних скупова на тему употребе информационо-комуникационих технологија, стратегија сигурности и безбедности информација у савременом друштву, ангажовање у Радној групи за ћирилични интернет домен Србије, израде критичких опсервација у погледу предлога неких законских решења. Посебан куриозитет је што су наши стручни сарадници ангажовани на потпуно добровољној основи. -На који начин Црква може да утиче на почетак преображаја Србије у институционалном погледу подсећајући на етос жртве за другог који је вечити одговор хришћанина на изазове времена? Како у потрошачкој цивилизацији крајњег индивидуализма афирмисати видовдански етос? О томе сам говорио пре две године на отварању Видовданског сабора на Љубићу. Глобално потрошачко друштво нас моделује као људе са својим потребама, материјалним и духовним, које је потребно задовољити, док се наш ближњи у тој поставци слабо примећује. Хришћанство, са друге стране, говори о ближњем као кључној шанси за спасење. Конкретан пример: свако од нас ће током седмице наићи на макар једног човека у оскудици, материјалној или духовној. Потрошачка свест ће поћи од тога да је то његов проблем, или у најбољем случају, да има неко други ко брине за социјално угрожене слојеве становништва. За хришћанску свест, међутим, тај човек је онај за кога ће се дати одговор на Страшном Суду и одмах се поставља питање шта смо учинили да га нахранимо, оденемо, заштитимо или макар утешимо. Заборавите велике институционалне „пројекте“ ако на микросоцијалном плану не изведемо ову кључну трансформацију на плану свести српског народа који себе у највећем проценту сматра православним. То је видовдански етос у времену глобализације – етос пожртвованости за ближњег у свакој животној ситуацији. Тај етос је гарант нашег опстанка овде, али и путоказ за живот вечни.
  8. Са интернет странице Човек и технологија доносимо интервју са презвитером др Оливером Суботићем, који је објављен у Православљу - новинама Срспке Патријаршије (бр. 1055/2011). -Пред којим се изазовима глобализације налазе чланови Православне Цркве у савременом свету и каква решења постоје за мисију Цркве? Глобализација је у ужем смислу процес који настаје после Другог светског рата под утицајем формирања великих војно-политичких блокова, економских савеза, широком употребом интерконтиненталних транспортних средстава и развојем информационо-комуникационих технологија. Сматрам да је кључни глобализациони изазов за Цркву временско-просторна компресија, која се односи на превазилажење просторних дистанци и изражена мобилност људи, као и свеопште учешће у сфери глобалних комуникација. И други изазови, попут културне хомогенизације, транстериторијалности и слабљења суверенитета националних држава су важни, али су у неком виду постојали и у претходним историјским епохама, док је временско просторна компресија par excellence глобализациони феномен. Ови феномени несумњиво отварају нове могућности за мисију Цркве, али упоредо стварају и нове проблеме. -Како се дефинише црквени однос према аспектима глобализације који су неспојиви са подвижничко-литургијским етосом Цркве? Претпостављам да сте мислили на феномене вредносног релативизма, хедонизма и нехуманог израбљивања сиромашних земаља од стране мултинационалних компанија? У том погледу нема потребе тражити неко посебно решење већ треба дати јасан и недвосмислен негативан став, по могућству у званичној социјалној концепцији. Велики проблем представља и глобални потрошачки етос, који је само споља гледано вредносно неутралан. Тај етос покушава да под своју логику сведе чак и духовни живот – колико само верника данас долази у храмове да би „задовољили духовне потребе“, а не да би остварили свој идентитет у Христу? Или се срећу са свештеником само за „водице“ и сличне требе? А то је ништа друго до верна пројекција потрошачког менталитета на црквени живот који на тај начин поприма сервисни карактер. Такво стање на дужи рок је веома штетно и захтева озбиљну критичку опсервацију. -На који начин се СПЦ одупире моделу тоталне културне унификације? Она то чини самим својим бићем. Сетимо се да у историјском смислу Источна Црква никада није имала искушење културне унификације унутар свог организма, што се поготово види у погледу језика богослужења и културних особености сваке помесне Цркве. Наше крсне славе и хришћански обичаји су још једна потврда културне особености једне помесне Православне Цркве. Једино што је међу помесним Црквама на глобалном нивоу у неку руку „унификовано“ јесте исповедање вере – један Господ, једна вера (Еф. 4, 5). -Може ли се литургијски доживљај поделити и у интернет простору, под условом да поуздано знамо да припада Цркви? Литургијски доживљај се у виртуелном простору може само делимично пренети из једног једноставног разлога: човек се не може „виртуелно“ причестити. Интернет може помоћи да људе информишемо о литургијском животу, али искуство тог живота се стиче непосредно. Стога виртуелни простор треба јасно одвојити од реалног живота конкретне литургијске заједнице којој одређени хришћанин припада. Форсирање концепта тзв. „електронске Цркве“ који пропагирају неки модернистички кругови да би задобили што више младих је огроман промашај јер заводи људе од основног циља који је сједињење са Христом и активно учешће у животу Цркве. -Колико је примамљив електронски дневник, блог за хришћански ритам живота? Лично поседујем електронску презентацију организовану у виду блога (на адреси www.covekitehnologija.com) на којој повремено објављујем своје чланке, предавања, мишљења о одређеним темама. У том смислу сматрам да форма блога може бити веома корисна за православне теологе који повремено треба да објављују своје мисионарске текстове. Свакако да се блог може искористити и за опсервације актуелних тема хришћанског живота које би биле поучне за друге хришћане. -Да ли Црква треба да користи Фејсбук социјалну мрежу и да ли је она погодна за пренос црквених порука и међуцрквену комуникацију? Лично нисам склон овој нити сличним социјалним мрежама, из више разлога. Први је чињеница да је реч о пројекту који је у рукама једне корпорације, што ће рећи да она одређује не само садашњи изглед, правила, концепт… већ и будући развој. Да ли ћемо већ сутра поред Фејсбук профила имати, рецимо, рекламне банере на чији садржај не можемо утицати? То нико не може гарантовати. Друго, постоји и проблем креативности и површности комуникације с обзиром да се спроводи на уско конципиран начин који је творац мреже предефинисао. Треће, постоји проблем аутентичности – свако може под произвољним именом да отвори налог на Фејсбуку. Посебан проблем је парадокс повећања асоцијалности чланова социјалних мрежа, који се односи на истовремено приближавање људи који су просторно удаљени, а фактичко отуђење од оних који су у најнепосреднијој близини. Видећемо шта ће време показати у том погледу, али ми се чини да концепт социјалних мрежа већ сада има много недостатака. -Како апеловати на хришћанску одговорност младих који се све више одлучују да буду отуђени актери виртуелних интернет сабрања, него активни литургијски чланови Цркве? Једино развијањем здраве литургијске свести. Свештеници су прва и најважнија карика – Христос је тај који призива људе, а ми свештеници морамо да им пружимо све од себе да у подвижничко-литургијском животу своје Цркве осете „Очев дом“ и пронађу свој идентитет. Ту имам и лично искуство – Господу сам благодаран што ми је у почетку хришћанског живота послао изузетног духовника у личности о. Бранка (данас архимандрита Нектарија) Татарина. Друга важна карика су вероучитељи који имају огромну мисију да својим ученицима не преносе само знање већ и један здрав однос према литургијском животу. Веронаука је велика шанса за нашу Цркву да младима пренесе аутентичан хришћански доживљај. Зато је важно да вероучитељ са ученицима, поред радна на часу, заједно буде у храму на молитви и на причешћу. А тек потом да оствари и неки вид електронске комуникације са њима, тиме се посредно даје до знања да је непосредан физички контакт незаменљив. И трећа важна карика јесу академске богословске установе које формирају свештенике и вероучитеље. Овде опет имам лично искуство у погледу огромног значаја Православног богословског факултета у Београду за сопствено теолошко образовање. -Можете ли нам изнети податке колико грађана Србије учествује у интернет комуникацији, а колико верника активно приступа савременим информационим технологијама? Према прошлогодишњим истраживањима употребе информационо-комуникационих технологија које је спровео Републички завод за статистику, само половина домаћинстава Србије је поседовало рачунар, а четрдесет посто интернет прикључак. Свакако да је тако мали проценат условљен факторима различите врсте: вишегодишњом тешком економском ситуацијом у нашој земљи, старошћу нације (највећи број корисника интернета увек су млади људи), неадекватном институционалном подршком информатичком сектору. А што се тиче броја православних хришћана који су активни на интернету, субјективан утисак је да он у потпуности зависи од старосне доби: млади су потпуно активни, а старији готово неактивни. -СПЦ је аргументовано критиковала тзв. „чиповање Србије“, односно пројекат увођења биометријских система идентификације за све грађане, што је наишло и на подршку светских организација које се боре за право на приватност уз нескривено одушевљење што се српски народ, толико медијски оцрњен задњих година, бори са својом Црквом за своја електронска права. Зашто је опасан тзв. „информациони тоталитаризам“? Не можемо говорити о тоталитаризму у историјском, правно-политичком смислу који је дефинисан помоћу тачно одређених друштвених параматера, али можемо у смислу тоталног покривања информационог спектра у једном друштву, било да је реч о тоталном електронском надзору популације, контроли над мас-медијском сфером или њиховој комбинацији. Биометријски системи које сте поменули су само једна карика у сложеном ланцу. Друштво под надзором не рађа слободне људе, већ конформисте и ту је основна опасност која се тиче слободе и дигнитета личности и могућности њене спонтане делатности у друштву. -Познато је да је СПЦ Жичким апелом актуелизовала питање заштите приватности и дигнитета грађана Србије у контексту биометријских система идентификације. Да ли су ови закључци и данас актуелни и колико су утицали на недоумице верника и осталих грађана? Закључци који су пре шест година донети у Жичи су и дан-данас актуелни уколико се контекстуализују. Велика Британија је, рецимо, пре неколико месеци после вишегодишњих дебата, притиска једног дела академске заједнице и невладиног сектора потпуно укинула биометријске личне карте и централну базу биометријских података, иако је то био пројекат који је лабуристичка влада годинама здушно пропагирала. Немачка је такође укинула обавезно узимање биометрије од грађана још пре три године. У Србији је стање у том погледу неодређено – СПЦ јесте извојевала једну важну битку на пољу приватности, али је свест о значају приватности међу нашим грађанима на веома ниском нивоу. Мишљења међу верницима се, нажалост, често крећу између два екстремна пола: један је површна релативизација значаја борбе за приватност, а други је подизање претеране панике без трезвеног промишљања. -Може ли се подвући јасна граница када „електронска демократија“ престаје да буде један од саставних концепата информационог друштва, а када угрожава слободу и критичку мисао у технолошкој цивилизацији? Мера је положај човека – уколико је он скрајнут, подређен неком безличном циљу или му се намеће неко технолошко решење, онда се налазимо на клизавом терену, ма чиме се исти правдао. Информационо друштво данашњице у великој мери постаје информационо-контролисано друштво под утицајем некритичког модернизма, процеса релативизације приватности, наметањем културе безбедности у императивном смислу, дехуманизоване рационализације и оним што неки аутори називају доктрином „фискалног детерминизма“, која се ослања искључиво на смањење трошкова. Потребно је вратити човеку место које му припада, а то није једноставан задатак, захтева мобилизацију свих мислених капацитета једног друштва. -Црква је преузела цивилизацијску одговорност и покренула питање друштвене одговорности осталих институција и академске заједнице. Да ли је за проширивање базе података у Србији потребна масовна сагласност грађана, отварање јавне дебате и дискусија, обзиром да се планирају масовне централизоване базе података у будућности? Јавна дебата у погледу питања која сте навели је свакако потребна и логично је да постоји у свим савременим друштвима која негују права и слободе грађана. У Србији та јавна дебата још увек није на задовољавајућем нивоу, али је приметно да се појављује све више припадника академске заједнице који препознају важност ове проблематике. Није наодмет поменути и огроман значај формирања Покрета за електронску приватност, који води познати информатички стручњак Александар Арсенин. Та грађанска иницијатива је покренула нека важна питања у широј јавности. Проблематиком афирмације и заштите приватности примарно и треба да се баве таква удружења и академска заједница, док је Црква ту да пружи подршку. -При Архиепископији београдско-карловачкој постоји Центар за проучавање и употребу савремених технологија, који је јединствен у православном свету. Које су досадашње заслуге овог Центра? Многи су били затечени авангардним покретањем овог питања. Чланови поменутог Центра су у протекле три године били активни на више поља. Поменућу само најважније: учешће у великом броју стручних скупова на тему употребе информационо-комуникационих технологија, стратегија сигурности и безбедности информација у савременом друштву, ангажовање у Радној групи за ћирилични интернет домен Србије, израде критичких опсервација у погледу предлога неких законских решења. Посебан куриозитет је што су наши стручни сарадници ангажовани на потпуно добровољној основи. -На који начин Црква може да утиче на почетак преображаја Србије у институционалном погледу подсећајући на етос жртве за другог који је вечити одговор хришћанина на изазове времена? Како у потрошачкој цивилизацији крајњег индивидуализма афирмисати видовдански етос? О томе сам говорио пре две године на отварању Видовданског сабора на Љубићу. Глобално потрошачко друштво нас моделује као људе са својим потребама, материјалним и духовним, које је потребно задовољити, док се наш ближњи у тој поставци слабо примећује. Хришћанство, са друге стране, говори о ближњем као кључној шанси за спасење. Конкретан пример: свако од нас ће током седмице наићи на макар једног човека у оскудици, материјалној или духовној. Потрошачка свест ће поћи од тога да је то његов проблем, или у најбољем случају, да има неко други ко брине за социјално угрожене слојеве становништва. За хришћанску свест, међутим, тај човек је онај за кога ће се дати одговор на Страшном Суду и одмах се поставља питање шта смо учинили да га нахранимо, оденемо, заштитимо или макар утешимо. Заборавите велике институционалне „пројекте“ ако на микросоцијалном плану не изведемо ову кључну трансформацију на плану свести српског народа који себе у највећем проценту сматра православним. То је видовдански етос у времену глобализације – етос пожртвованости за ближњег у свакој животној ситуацији. Тај етос је гарант нашег опстанка овде, али и путоказ за живот вечни. View full Странице
  9. – Шта кажу лекари? – Дете се налази на граници између живота и смрти. Све се десило изненада. Симптоми нису јасни. Нема дијагнозе. Његова судбина је у Божијим рукама. – Има ли цркве у вашем селу? Посећујете ли је? – Цркве има, али ја у њу не идем. Мене цело село познаје. Нарочито жене. Дешавало се да зађем у наш храм, а све жене крену да ме прате: те какву сам свећу узела, те коме ћу је запалити. Живцирам се. Идем у другу цркву. У граду. – Дуго радите у дому здравља? – Дуго, почела сам одмах после факултета. Познајем скоро све овдашње породице. Знам која има каквог мужа, децу, са каквим се проблемима сусреће, колико је абортуса извршила. – А да ли сте сами спроводили абортусе? – питао сам директно. – Не. Има већ три године како сам престала. Доста је било. Ја то више не радим, али сам принуђена да их шаљем у градску болницу, – поникла је главом и окренула се ка прозору. – Ни лекове у том циљу не преписујете? – Ни њих. Ту сам се ја помало осоколио. Та жена је једини гинеколог у целом округу са неколико хиљада насеља, која је сакупила храбрости да престане да ради абортусе. Цена те одлуке је висока. Нећеш добити ни диплому, нити проћи стажирање ако не направиш ниједан абортус. Стога се сваки медицински радник у области гинекологије неизбежно суочава са гласом своје савести. Апсолутна већина њих – дезавуираних на медицинском факултету од стране њихових професора који су поникли у комунизму где је све врвело од абортуса – просто ућуткују тај глас у себи када својим очима угледају абортирано дете током операције. Како године пролазе, њихове душе се покривају леденом опном цинизма и срца таквих гинеколога, која су некад осећала живот у мајчинским утробама, постају безосећајна попут камена. Моја сапутница је била изузетак од тог општег правила. Она је одлучно, упркос мишљењу колега и медицинске јавности, пробудила у себи остатке савести и ослободила се из те ђавољске замке. Такви, као она, су узели подвиг на себе. Они су хероји нашег доба. Хтео сам да се исправим у став мирно и затегнем горње дугме на оковратнику. – А хормоналну контрацепцију такође не преписујете? – То преписујем. А шта је у томе лоше? Она спутава овулацију. До зачећа не долази. То је и у упутству за лек написано, – уверено је одговорила. Нажалост, на читавом свету не постоји хормонална контрацепција која би могла у потпуности да заустави овулацију. То је апсурд. Како би жена елиминисала овулацију и обманула своју Богом даровану природу, она треба да прими огромну количину хормона, што би изазвало озбиљне проблеме у њеном организму. На пример, увелико би почеле да јој расту длаке на лицу, као код мушкараца, и друго. Не постоји хормонална контрацепција без абортивног ефекта. Иако чак и на кутијама лекова може писати супротно. То је лаж и маркетинг глобалних фармацеутских компанија. Цела истина о хормоналној контрацепцији се може наћи на медицинском сајту: http://contracepcia.com/, са којим сам упознао несрећног гинеколога. Бедна жена је седела погнуте главе у шоку од тих података. У души се мучи савест, у очима сузе покајања, а речи пуне разочарања. Ћутали смо. – Каквим именом ћемо крстити дете? – упитао сам, разумевајући да је неопходно да пожуримо у ургентни центар. – Молим?.. Име? – ослободила се својих тешких мисли и оживела. – Оче, сами изаберите. «Ето, опет… – помислио сам. – Опет на мене пребацују одговорност». Већ сам једанпут изабрао име за крштење детета у ургентном. – Не, ја то не могу, ви сте мајка, – рекао сам одлучно. – Оче, инсистирам, – рекла је докторка још одлучније и њен сурови поглед ми је ставио до знања да би било бескорисно спорити даље. Претпостављам да је тиме што је препустила свештенику да изабере име детету хтела да покаже скрушење пред Богом и да на свој начин посвети свог малишана Свевишњем. – У реду. Хајде онда да га назовему по свецу. Кога данас Црква прославља? – ушао сам у православни календар на телефону. – Аха. Ето, на пример, Великомученик Теодор Стратилат. Слажете се? – Да, слажем се, – потврдила је тужна мајка, док смо се пели на спрат где се налази интензивна нега. Потом су уследиле честе исповести, сузе и причешћивање Светим Тајнама, усрдно посећивање богослужења у нашој болничкој капели, стални записи за проскомидију о тешко болесном дечаку Теодору, њено усредсређено молитвено лице. Она је свог дечака измолила од Бога. До тог тренутка су Феђу већ превели из интензивне неге у болничку собу. Истини за вољу, дијагнозу још нису поставили. Посећивао сам их неколико пута, причешћивао дечака. Очекивало се дуго лечење, али опасности по живот више није било. Почели су да се опорављају. А потом су нестали. «Слава Господу! Значи пустили су их из болнице», – схватио сам и изнова се порадовао великом човекољубљу Божијем! Извор: Православие.ру
  10. Свакодневица. Колотечина. Све је као и обично. Телефонски позив. Молба да дођем на одељење интензивне неге. Крштење детета. Мама – акушер-гинеколог у невеликом селу једног из округа наше области. Разговор је кренуо у колима. – Шта кажу лекари? – Дете се налази на граници између живота и смрти. Све се десило изненада. Симптоми нису јасни. Нема дијагнозе. Његова судбина је у Божијим рукама. – Има ли цркве у вашем селу? Посећујете ли је? – Цркве има, али ја у њу не идем. Мене цело село познаје. Нарочито жене. Дешавало се да зађем у наш храм, а све жене крену да ме прате: те какву сам свећу узела, те коме ћу је запалити. Живцирам се. Идем у другу цркву. У граду. – Дуго радите у дому здравља? – Дуго, почела сам одмах после факултета. Познајем скоро све овдашње породице. Знам која има каквог мужа, децу, са каквим се проблемима сусреће, колико је абортуса извршила. – А да ли сте сами спроводили абортусе? – питао сам директно. – Не. Има већ три године како сам престала. Доста је било. Ја то више не радим, али сам принуђена да их шаљем у градску болницу, – поникла је главом и окренула се ка прозору. – Ни лекове у том циљу не преписујете? – Ни њих. Ту сам се ја помало осоколио. Та жена је једини гинеколог у целом округу са неколико хиљада насеља, која је сакупила храбрости да престане да ради абортусе. Цена те одлуке је висока. Нећеш добити ни диплому, нити проћи стажирање ако не направиш ниједан абортус. Стога се сваки медицински радник у области гинекологије неизбежно суочава са гласом своје савести. Апсолутна већина њих – дезавуираних на медицинском факултету од стране њихових професора који су поникли у комунизму где је све врвело од абортуса – просто ућуткују тај глас у себи када својим очима угледају абортирано дете током операције. Како године пролазе, њихове душе се покривају леденом опном цинизма и срца таквих гинеколога, која су некад осећала живот у мајчинским утробама, постају безосећајна попут камена. Моја сапутница је била изузетак од тог општег правила. Она је одлучно, упркос мишљењу колега и медицинске јавности, пробудила у себи остатке савести и ослободила се из те ђавољске замке. Такви, као она, су узели подвиг на себе. Они су хероји нашег доба. Хтео сам да се исправим у став мирно и затегнем горње дугме на оковратнику. – А хормоналну контрацепцију такође не преписујете? – То преписујем. А шта је у томе лоше? Она спутава овулацију. До зачећа не долази. То је и у упутству за лек написано, – уверено је одговорила. Нажалост, на читавом свету не постоји хормонална контрацепција која би могла у потпуности да заустави овулацију. То је апсурд. Како би жена елиминисала овулацију и обманула своју Богом даровану природу, она треба да прими огромну количину хормона, што би изазвало озбиљне проблеме у њеном организму. На пример, увелико би почеле да јој расту длаке на лицу, као код мушкараца, и друго. Не постоји хормонална контрацепција без абортивног ефекта. Иако чак и на кутијама лекова може писати супротно. То је лаж и маркетинг глобалних фармацеутских компанија. Цела истина о хормоналној контрацепцији се може наћи на медицинском сајту: http://contracepcia.com/, са којим сам упознао несрећног гинеколога. Бедна жена је седела погнуте главе у шоку од тих података. У души се мучи савест, у очима сузе покајања, а речи пуне разочарања. Ћутали смо. – Каквим именом ћемо крстити дете? – упитао сам, разумевајући да је неопходно да пожуримо у ургентни центар. – Молим?.. Име? – ослободила се својих тешких мисли и оживела. – Оче, сами изаберите. «Ето, опет… – помислио сам. – Опет на мене пребацују одговорност». Већ сам једанпут изабрао име за крштење детета у ургентном. – Не, ја то не могу, ви сте мајка, – рекао сам одлучно. – Оче, инсистирам, – рекла је докторка још одлучније и њен сурови поглед ми је ставио до знања да би било бескорисно спорити даље. Претпостављам да је тиме што је препустила свештенику да изабере име детету хтела да покаже скрушење пред Богом и да на свој начин посвети свог малишана Свевишњем. – У реду. Хајде онда да га назовему по свецу. Кога данас Црква прославља? – ушао сам у православни календар на телефону. – Аха. Ето, на пример, Великомученик Теодор Стратилат. Слажете се? – Да, слажем се, – потврдила је тужна мајка, док смо се пели на спрат где се налази интензивна нега. Потом су уследиле честе исповести, сузе и причешћивање Светим Тајнама, усрдно посећивање богослужења у нашој болничкој капели, стални записи за проскомидију о тешко болесном дечаку Теодору, њено усредсређено молитвено лице. Она је свог дечака измолила од Бога. До тог тренутка су Феђу већ превели из интензивне неге у болничку собу. Истини за вољу, дијагнозу још нису поставили. Посећивао сам их неколико пута, причешћивао дечака. Очекивало се дуго лечење, али опасности по живот више није било. Почели су да се опорављају. А потом су нестали. «Слава Господу! Значи пустили су их из болнице», – схватио сам и изнова се порадовао великом човекољубљу Божијем! Извор: Православие.ру View full Странице
  11. У порти цркве Светих Апостола Петра и Павла, а у организацији Црквене општине стопањске, Епископ крушевачки Господин Давид одржао је у суботу 28. јула 2012. године предавање на тему “Проблеми савременог доба“. Становници овог села крај Трстеника имали су прилику да од свог Епископа чују о оним изазовима савременог друштва на које свакодневно наилазимо. Звучни запис предавања View full Странице
  12. Смрт и патња су универзално искуство са којим се сусреће сваки човек. Оне намећу значајна питања која су постављали људи од најранијих времена. Древни списи попут Епа о Гилгамешу, Књиге о Јову, Књиге прор. Авакума или појединих псалама суочавају се са овим питањем на снажан начин, али коначни одговор изостаје, баш као и што изостастаје одговор на Христово питање узвикнуто на крсту. Многи религијски мислиоци и философи покушали су, углавном неуспешно, да одговоре на ова питања. Аутор видеа који је пред вама не претендује на то да ће својим излагањем дати коначан одговор на ова питања. Насупрот тога, полазећи од прихватања недостатности сваког одговора и стога неопходности извесног агностицизма, аутор указује на то да се одговор на ова питања може наћи искључиво у личном суочавању са њима. Зато је овај видао посвећен храбрим, углавном младим, људима који су одлучили да се суоче са овим проблемима на најзахтевнији могући начин, радећи са пацијентима који су терминално оболели. Овај видео је посвећен волонтерима Белхосписа.
  13. О херојима из историје често учимо, причамо и размишљамо. Ова тема посвећена је нашим савременицима који се боре и дају животе против зла у свету. Да почнем са једним херојем који је неустрашиво дао живот у борби против варварских хорди у цивилизованом свету познатих као ИСИС. Поручник Александар Прохоренко 22. јун 1990 - 17. март 2016. Александар је био руски официр, припадник чувене јединице Спецназ. Извршавајући задатак извиђања непријатељских положаја током борби за сиријски град Палмиру, откривен је и опкољен непријатељским снагама. Видевши да му нема излаза, позвао је ваздушни напад, тј. бомбардовање, сопственог положаја. Тиме је у смрт са собом повео мноштво непријатељских војника. Иза себе оставио је супругу Екатерину са којом је чекао прво дете. Ћерка Виолета родила се крајем јула 2016. За овај подвиг постхумно је награђен највишим орденом за храброст Руске Федерације. https://ru.wikipedia.org/wiki/Прохоренко,_Александр_Александрович
  14. Београд је недавно добио нову музејску атракцију, која привлачи све генерације, а посебно најмлађе. Реч је о Музеју илузија, смештеном у центру престонице, у којем посетиоци могу да истражују домете и ограничења сопствене перцепције. © SPUTNIK / МАША РАДОВИЋ Новинар Спутњика у разговору с представницом Музеја илузија Дејаном Димов Да ли је нешто заиста удаљено од нас онолико колико нам се чини? Да ли предмет који гледамо из непосредне близине заиста има три димензије, да ли је реч о слици, или о објекту? Како је могуће да особе које стоје пред нама одједном постају сићушне, или огромне, само захваљујући оптичкој варки? На који начин светлост и предмети који се нађу у нашем видном пољу могу да поремете наш осећај за равнотежу? Та питања заинтригирала су групу ентузијаста из Европе, у којој су били дизајнери, архитекте и научници жељни да осмисле забавни садржај другачији од класичног музеја, али и од класичне играонице. Тако је настао Музеј илузија, у чијим примамљивим варкама, поред Београђана, већ уживају посетиоци у Загребу, Љубљани и Задру, као и у Бечу и Оману. © SPUTNIK / МАША РАДОВИЋ Музеј илузија — „клонови“ У поређењу с музејским просторима на које смо навикли, овај музеј је специфичан по томе што је сваки његов посетилац уједно и креатор самих илузија. Музеј је интерактиван и у њему се подразумева да посетилац опипава експонате, да се фотографише и да сам учествује у стварању илузије, каже у разговору за Спутњик представница Музеја илузија у Београду Дејана Димов. Према њеним речима, деци је најзанимљивији „Вортекс тунел“, у којем посетилац, под утицајем игре светлости и таме, губи осећај за равнотежу и способност да пређе веома кратку путању без посртања. Деца су тим експонатом одушевљена и спремна да кроз њега прођу безброј пута, за разлику од одраслих који се често плаше да експериментишу, каже наша саговорница. © SPUTNIK / ВАЛЕНТИНА БУЛАТОВИЋ Музеј илузија у Београду „Тинејџери, наравно, воле да се фотографишу, а то им омогућава велики број огледала који постоји у музеју. Најпопуларнија је просторија бесконачних огледала ’Инфинити рум‘, где посетиоци могу да се сликају из безброј углова. Позивамо све да дођу с мобилним телефонима и фото-апаратима, јер код нас илузије добијају пун смисао тек на фотографијама“, каже Дејана Димов. © SPUTNIK / Музеј илузија — просторна илузија Посетиоци могу и да „играју карте“ са својим „клоновима“, да се „изокрену наглавачке“, да ходају по кривој соби, али и да разгледају холограмске ликове деце и животиња који изгледају толико стварно да изазивају жмарце. Најстарији посетиоци радо се упуштају у решавање разних мозгалица и дидактичких тестова. Многе од тих игара су прилично захтевне. Врло често се дешава, напомиње Дејана Димов, да деца много брже и лакше решавају задатке ове врсте од својих родитеља. © SPUTNIK / ВАЛЕНТИНА БУЛАТОВИЋ Музеј илузија — изокренута соба „То је зато што деца размишљају неометано, једноставно покушавају док не успеју, док родитељи имају неку своју, уобичајену логику која их наводи на погрешан пут, тако да се увек муче око тих мозгалица. Наше очи нешто виде, мозак то не разуме, и онда смо потпуно збуњени“, објашњава Дејана Димов. Улазнице за Музеј илузија, који се налази у Нушићевој улици број 11, коштају 600 динара за одрасле, 400 динара за децу и 1.500 динара за целу породицу. Музеј је отворен сваког дана од 9 сати до 22 сата. До краја године планирано је отварање још неколико таквих музеја у градовима САД, Дубаију и другим деловима света. Валентина БУЛАТОВИЋ
  15. Деца од предшколског до средњошколског узраста из Републике Србије, Републике Српске и расејања су писала, цртала и сликала на тему Завештање Светог Симеона. Свечаност је отворио и присутне поздравио, у име Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, презвитер Лео Малешевић, заменик координатора Катихетског одбора Епархије бачке. После његових речи поздрава, присутнима су се у име Кола српских сестара, обратиле госпођа Милена Гавриловић и госпођа Маја Сабадош, а затим су додељене награде ученицима и наставницима чије радове је жири прогласио најбољима. Прочитани су првонаграђени литерарни радови у свим категоријама. Цео програм завршне свечаности улепшао је својим певањем хор Основне школе Иво Лола Рибар из Новог Сада, у пратњи наставнице музичког васпитања Марије Пејчић-Влаовић. Програм су обогатили и ђаци освновне школе Никола Тесла из Новог Сада богатим и садржајним рециталом. Посебну радост донели су нам ученици и њихови наставници који су дошли из даљих градова и из расејања. Конкурс Светосавље и наше доба je уврштен у Календар смотри и такмичења Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а подржала га је и Управа за културу Града Новог Сада. Као и претходних, тако и ове године, Конкурс су заједнички организовали Коло српских сестара Епархије бачке, Одбор за верску наставу Епархије бачке, Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине и Удружење војвођанских учитеља. Надамо се да ће конкурс Светосавље и наше доба и у наредним годинама и деценијама очувати и развијати културно-просветну улогу, да ће ученици и њихови наставници наставити да својим радовима и талентима сведоче лепоту и јединственост наше православне вере и националне историје, истовремено подстичући и друге да се укључе у рад Конкурса. Овде можете видети резултате конкурса: http://www.eparhija-backa.rs/sr/novosti/xxvi-konkurs-svetosavle-i-nase-doba-rezultati Свети Оче Саво, моли Бога за нас! Извор: Епархија бачка
  16. У суботу, 19. маја 2018. године, у Техничкој школи Милева Марић-Ајнштајн у Новом Саду, одржана је завршна свечаност XXVI конкурса Светосавље и наше доба, на сам празник Преноса моштију Светог Саве из Бугарског града Трнова у Србију. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Деца од предшколског до средњошколског узраста из Републике Србије, Републике Српске и расејања су писала, цртала и сликала на тему Завештање Светог Симеона. Свечаност је отворио и присутне поздравио, у име Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, презвитер Лео Малешевић, заменик координатора Катихетског одбора Епархије бачке. После његових речи поздрава, присутнима су се у име Кола српских сестара, обратиле госпођа Милена Гавриловић и госпођа Маја Сабадош, а затим су додељене награде ученицима и наставницима чије радове је жири прогласио најбољима. Прочитани су првонаграђени литерарни радови у свим категоријама. Цео програм завршне свечаности улепшао је својим певањем хор Основне школе Иво Лола Рибар из Новог Сада, у пратњи наставнице музичког васпитања Марије Пејчић-Влаовић. Програм су обогатили и ђаци освновне школе Никола Тесла из Новог Сада богатим и садржајним рециталом. Посебну радост донели су нам ученици и њихови наставници који су дошли из даљих градова и из расејања. Конкурс Светосавље и наше доба je уврштен у Календар смотри и такмичења Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а подржала га је и Управа за културу Града Новог Сада. Као и претходних, тако и ове године, Конкурс су заједнички организовали Коло српских сестара Епархије бачке, Одбор за верску наставу Епархије бачке, Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине и Удружење војвођанских учитеља. Надамо се да ће конкурс Светосавље и наше доба и у наредним годинама и деценијама очувати и развијати културно-просветну улогу, да ће ученици и њихови наставници наставити да својим радовима и талентима сведоче лепоту и јединственост наше православне вере и националне историје, истовремено подстичући и друге да се укључе у рад Конкурса. Овде можете видети резултате конкурса: http://www.eparhija-backa.rs/sr/novosti/xxvi-konkurs-svetosavle-i-nase-doba-rezultati Свети Оче Саво, моли Бога за нас! Извор: Епархија бачка View full Странице
  17. ПРОБЛЕМ ПОСТА У САВРЕМЕНО ДОБА 1. УВОД Након смрти Вука Караџића у његовим списима пронађени су материјали које је годинама скупљао, те је постхумно изашла књига „О животу и обичајима народа српскога“. У тој књизи међу стотинама страница који описују све друштвене и вјерске појаве ондашњих Срба, о посту су издавачи пронашли тек један и то празан лист папира на коме је био написан само наслов, без и једне реченице.[1] Но, без обзира што Вук који је много путовао и добро познавао народ о коме је писао, из неког разлога није имао ништа да забиљежи о посту код Срба, Срби су, на своју срећу, имали теологе који су написали стотине књига и студија о томе како и зашто треба постити, па је сама тема данас и више него исцрпљена. Већина тих књига су хвалоспјеви о посту, који га ките божанским и анђелским титулама као ни једну другу институцију у Цркви. Но, опет и поред свега написаног, чини се да се ни данас тај празан лист папира нема чиме посебно попунити. Тако док једни као нојеви забијају главе у пијесак не желећи да се сусретну са реалношћу, други огорчено и брзоплето позивају на укидање поста, будући да је цијела ствар доведена до апсурда. Сам пост је чак и једна од централних тема будућег Светог и великог сабора. 2. БОГОУСТАНОВЉЕНОСТ ПОСТА У свим православним књигама које се баве постом налази се реченица да је пост богоустановљен још у рају, заповјешћу Адаму и Еви да не једу са дрвета познања добра и зла. (Пост 2:17) Та славна реченица је заправо преписане и парафразиране мисли Василија Великог[2] и Григорија Богослова.[3] Ови свети Кападокијци су имали и других идеја, које ни близу нису тако популарне као ова о посту. Но, пажљиво читајући сам библијски текст, Божје ријечи једи од сваког, а не једи од (једног) се тешко могу разумјети са не једи ништа, што, како ћемо видјети, пост сам по себи заправо и значи. Уосталом да је пост на било који директан начин Божја заповјест из раја, Јевреји, који су крајње ревносно испуњавали свих 613 Божјих наредби, би постили. Напротив, код Јевреја пост није био општа и обавезна ствар, него је увијек био спонтана реакција појединца или народа на неку невољу.[4] Појединци (Мојсије, Јоиљ, Давид), али и сав Израел, су самоиницијативно приступали посту, и то, сасвим јасно, без икакве Божје наредбе, напротив као лични корак ка Богу, труд, знак покајања, жалости, или као успомену на одређене догађаје прогоне и страдања.[5] (трагичну смрт цара Саула, прогон у доба Јестире 4:16). Тек након повратка из Вавилона уводе се обавезни једнодневни постови, као горка сјећања на трагичну прошлост. Тада се и у води се пост на Јом Кипур тј на празник очишћења на основу јасне Божје наредбе, који је заиста био богоустановљен,[6] те се појављују и други једнодневни постови - сјећања на разрушење Храма, на дан устанка, почетак прогонства итд. Но, након повратка из ропства и кад је Храм био обновљен, народ је самоиницијативно од свештеника затражио укидање поста, јер пост више није имао смисла.[7] Поред апсолутног уздржања од хране и пића, јеврејски пост је подразумијевао и покајање за гријехе, те јавно понижење и лишавање од сваке удобности (неудобна одјећа, спавање на поду, ходање без ципела итд), те је укључивао и забрану рада. Пост код Јевреја Христовог периода је трајао од поподнева до вечери, или само неколико првих часова дана, обично до поднева. У Христово доба било је уобичајено, углавном међу фарисејима,[8] да се пости понедељком и четвртком,[9] а неки су постили и суботом.[10] Чланови Синедриона су постили и на дан када би неког осудили на смрт. Већина Јевреја је постила јутро након кошмара, а обичај је био и да младенци посте пред вјенчање, или да се пости на годишњице смрти родитеља, блиских сродника, пријатеља те духовног лидера, учитеља. Постови су били модерним језиком речено факултативни и индивидуални, па је свештенство, чувајући ведрину и радост Јевреја, специјалним прописима контролисало да се та веселом јудаизму страна аскетика не распламса и не прошири. Тако је направљена листа дана, када се постити не смије![11] Тако је било у Старом завјету. Са друге стране ни за Бога који нам се преко Христа открио у Новом завјету се не може рећи да је на било који начин установио обавезан пост. У осталом, да је пост на било који начин директно установљен у Новом завјету, не би се свети Василије нити пак свети Григорије Богослов позивали на Стари завјет. Апостоли, као Јевреји, нису постили ондашње јудејске обичајне постове, и то Свето писмо не крије. Сва три синоптичара наводе оптужбе да апостоли не посте (Мт.9:14, Мр. 2:18, Лк. 5:33) и Христов одговор који их оправдава. Насупрот томе, сам Христос јесте постио, добровољно. Но то је било једном у његовом животу 40 дана, од срца, као и сви старозавјетни пророци и праоци прије њега, неједући и непијући ништа односно, не на начин на који ми данас постимо. Чињеницу да је Бог није установио пост, који је ипак и несумњиво пракса Цркве, најбоље свједочи и потреба побожног хришћанског преписивача из 3. вијека да Христов одговор ученицима који нису могли истјерати демоне из бјесомучнога да је довољно имати вјере као зрно горушичино да бисмо помјерали горе, употпуни и сопственим духовним искуством, те накнадно допише у Јеванђеље, да се демони „изгоне само (постом и) молитвом“.[12] 3. УСТАНОВЉЕЊЕ ПОСТА Међутим, иако пост није јасно и недвосмислено богоустановљен, нити је Црква сматрала за потребно да га експлицитно угради у Свето Писмо као општу и обавезну установу, пост ипак представља неодвојиви дио новог живота у Христу. Стога и апостоли, који, како нам свједочи Свето писмо, нису баш били претјерано сколни посту, након догађаја Педесетнице и сами почињу да посте.[13] Чини се заправо да су управо апостоли и установили пост код хришћана. Созомен наводећи разлике у дужини поста и врсти хране које су се хришћани одрицали, јасно наводи да су и једни и други и трећи своје обичаје примили од апостола, те према томе, сви су обичаји и начини легитимни.[14] Идеја да пост потиче апостола ненаметљиво се протеже кроз Свето предање у отачким дјелима и хришћанској литератури, па се тако заповјести о посту се налазе у Апостолским правилима, а сам пост се сасвим јасно и детаљно елаборира у Апостолским установама.[15] Исто тако, управо је Апостолски пост најстарији хришћански пост. Иако је јасно да Апостлска правила, Апостолске установе и остали апостолски документи који говоре о посту нису директно написани од Дванаесторице, ни најрадикалнији критичари не поричу њихову повезаност с апостолском поуком и науком. За апостоле пост је представљао најприродније стање испуњавања Христових заповјести и спонтани израз хришћанске вјере и љубави, зато су и поучавали нове хришћане да требају да посте. Апостолска установа поста је неодвојива од цјелокупног хришћанског учења. Тако, Христови савјети о посту (Мт 6:16), које неки криптооригенисти изоловано посматрају као божанско установљење поста,[16] су саставни дио његове поуке о праштању, искреној молитви и прије свега милостињи, те скупљања блага на небу кроз чињење добрих дијела, односно најјаснијим изразима хришћанског живота. Пост тако више није лични подвиг, сјећање на прошлост, покајање те умилостивљење љутога Бога него почива на служењу Христу, који је у Светом Писму и Цркви ријечима самога Бога (дакле богоустановљено) идентификован са потребитим (болесним, притвореним, сиромашним), који „стоји на мјесту Христовом.“ (Мт 25 глава) Управо ова христоцентричност поста разликује хришћански пост од постова других вјера, а прије свега у односу на фарисјејске постове. У новој ситуацији хришћански пост се морао драматично разликовати од фарисејских, како обликом, тако и суштином. Стога су и фарисјејски дани понедељка и четвртка замијењени новим данима сриједе и петка.[17] Сриједа и петак указују више него било шта друго на пасхални - евхаристијски карактер поста, и представљају везу нашег новог живота у Христу с Литургијом односно Васкрсењем. Пасхална радост код хришћана траје током цијеле године, не само недељним богослужењем, него и учешћем вјерника у догађајима из Христовог живота, његовом заточењу и страдању, у посним данима сриједе и петка. Цјелокупна православна еклисиологија је евхаристијска па тако давање сиротима и дијељење представљају најдраматичнији и аутентични израз Цркве и Евхаристије.[18] Због овога пост није самоумишљена обавеза или дужност човјека према Богу тиранину, нити пак манихејска аскеза, која умртвљује материју ради побједе духа, него посебно христолико одрицање усмјерено ка Човјеку јер је добробит другог човјека, као узрока нашег ипостасног постојања, сврха и циљ нашег одрицања. У том смислу Пастир Јермин јасно даје упуте шта значи хришћански постити и који је прави смисао и сврха поста код хришћана. У том ранохришћанском спису, прекоривши! онога који је дан провео постећи - ништа неједући, Бог установљује и наређује : „Ти у онај дан у који постиш, не окуси ништа сем хљеба и воде, а од јела које си имао јести тог дана, сабери збир трошка тог дана, кад си то имао чинити, и одвојивши на страну подај удовици, сироти и ономе који нема!“[19] Слична свједочанства налазимо и код каснијих светих отаца и учитеља, па тако Аристид, хришћански писац из 2. вијека, пише цару Адријану да хришћани посте два или три дана током седмице како би обезбиједили храну онима који су немоћни.[20] Једнако и Ориген цитира тзв. Логиа тј. незабиљежене Христове рјечи: „Блажен је онај који пости зарад тога да би нахранио сиромашне.“[21] У осталом, чак и да немамо сачувано ни једно свједочанство наведених раних отаца, сама Црква богослужбеним текстовима на Сирну недељу, пред почетак јединог заједничког, канонског и у богослужењу видљивог поста, јасно ставља пост у сврху служења Христу, односно онима који стоје на његовом мјесту.[22] Свједочанства таквог христоцентричног поста налазимо како у Светом Писму,[23] тако и у отачком Предању. Заправо, силне похвале посту, као и строгост одредби према онима који крше пост, нам не могу ни бити јасне, уколико немамо христоцентрично - каритативно схватање поста. Управо су зато и казне за оне немилосрдне и социјално неосјетљиве који крше пост једнаке казнама за најтеже гријехе, попут убица.[24] У овом свијетлу дијељења са сиромашним нам постаје јасно, зашто чак ни дјеца нису ослобођена од поста, као ни они који су на смртној постељи,[25] али једнако је јасно да се под термином пост дефинитивно не подразумијева оно што ми данас подразумијевамо. Овакав првобитни хришћански пост се суштински разликује од јеретичких постова, којима изнурују тијело, у егоцентричном менталном самозадовољавању ниподаштавајући материју и природу. Свети оци су чак и са гнушањем презирали бесмислен и самодовољан подвиг, гладовање које нема циљ у помоћи другом. Позната је реченица светог Јефрема Сиријског да „Маркион пости као змија!“[26] Дакле, пост који није у Христу и у Цркви, нема смисла. Чак штавише, он је змијски - демонски. 4. ЦРКВЕНЕ ОДРЕДБЕ О ПОСТУ Иако скоро сви свети оци од самих почетака помињу пост да општепознати дио хришћанског живота, изненађујуће је да та важна установа поста коју је изниједрила сама Црква још од апостола, није детљано и посебно елаборирана у свештеним канонима Православне цркве. Изузев Трулског сабора, чија је васељенскост најблаже речено натегнута, једино Први васељенски сабор (пети канон) тек помиње пост Четрдесетнице, али просто као временску одредницу за друге догађаје. Црква из неког разлога, а ништа у Цркви није случајно, није сматрала за потребно да једном за свагда недвосмислено пропише и наметне једнообразан пост. Ипак, Трулски сабор, који у Православљу ужива углед васељенског, не само да се са своја два канона бави питањем поста, него на сцену уводи и читав низ помјесних Сабора, одржаних на Истоку, који сваки за себе и посебно регулишу поједина питања поста, у складу са захтјевима и потребама ондашњег времена. Овдје вриједи напоменути да је Трулски сабор био просто локални сабор унутар Ромејског царства, који је у циљу унификације духовног живота унутар државе искоментарисао читав низ обичаја других Цркава Божјих, прије свега у Риму и Јерменији, које тада бијаху ван граница Царства. Један од тих обичаја јесте и начин поста у тамошњим Црквама. (канони 55 и 56 ) Не треба посебно напомињати да на Трулском сабору нису били представници Цркава Рима и Јерменије, као ни то да поменути сабор, као и већина његових одлука никада нису ни били прихваћени ван Ромејског царства. Напротив, Трулски сабор, који је био одржан у традиционално јеретичкој и новотарској престоници, је изнио низ критика против старих римских обичаја и тиме изазвао огорчење и запрепаштење у православном Риму. Папа Сергије, и сâм источњак, Сиријац, коме су акти сабора послани у Рим је рекао да би прије умро, него novatatum erroribus consentire[27] тј сложио се са новаторским заблудама (трулског сабора). Међутим, у коначници, након скоро 60 година Рим је прихватио само оне каноне који се не противе истинитој вјери и добрим обичајима Римске цркве, и то само зато да би Трулском сабору дао легитимитет васељенскости, која је била више него неопходна и потребна у тешким временима иконоборства. Наиме, Трулски 82. канон био кључни аргумент у тврдњама православних о исправности и предањскости поштовања светих икона, те је на канонском пољу, борба са иконоборцима била борба око васељенскости Трулског сабора.[28] Величина тадашњег Папског пријестола и широкогрудост ондашњег хришћанског и православног етоса најбоље се огледа у томе да је упркос чињеници да су Трулски оци тим каноном забранили приказивање Христа у облику јагњета, што је било посебно популарно и практиковано на Западу, Римљани смогли снаге да се смире, унизе и сопствене интересе подреде општем интересу Цркве Божје. Овде се сад налазимо пред питањем која би помјесна Црква то данас била у стању учинити? Али то је тема неког другог излагања. Ова кратка дигресија о васељенскости помјесног Трулског сабора, који је увео читав низ других помјесних сабора само има за циљ да покаже локалност, ограниченост и привременост трулских канона о посту, који напомињемо никад нису били општеприхваћени нити примјењивани у Католичанској и Васељенској Цркви, а не да сумња и преиспитује мјесто и значај Светог Петошестог сабора и његових одлука у животу и предању Источне православне католичанске цркве. Дакле, поред своја два канона о посту Трулски сабор доноси и каноне неколико помјесних сабора из 4. вијека.[29] Па тако, Трулски сабор својим 55. и 56. каноном забрањује пост суботама и недељама, те критикује Јермене који су јели сир и јаја у току поста. Осим тога, од Сабора у Трулу одлуке локалних источњачких сабора у Лаодикији и Гангри, као и већ поменута збирка канонских правила помјесне Сиријске цркве са краја 4. вијека, нама позната као „Апостолска правила“, доносе читав низ прописа који регулишу пост као општеобавезну црквену дисциплину. У суштини, сиријска Апостолска правила (69. канон)[30] уводе као обавезан пост Велике четрдесетнице, сриједе и петка, док други помјесни сабори својим канонима само разјашњавају неке нејасноће односно исправљају заблуде и погрешке. Данас познати вишеседмични „постови“ пред Божић, празнике светих Апостола, Преображења Господњег и Уснућа Богородице нису никада канонски регулисани јер су се појавили доста касније и под утицајем неправославних хришћанских заједница, углавном монофизита.[31] Ти постови нису сматрани обавезнима чак ни за монахе, па тако нпр свети Сава Српски пишући Типике (Карејски, Студенички, Хиландарски) за манастире које је оснивао детљано прописује прехрамбена и молитвена правила за постове (уље, вино, јело једном дневно итд) и мирне савјести „пропушта“ да одреди пост монасима пред празнике Преображења и Успења Богоматере.[32] При томе не треба сметнути са ума да је свети Сава сигурно добро познавао теолошке дилеме свог доба: прије свега усамљену одлуку Ендимуса сабора из 1166. да се горепоменути неканонски постови требају поштовати, јер су дио обичаја, као и потпуно другачије мишљење тада највећег каноничара Теодора Валсамона да се пред ове велике празнике (Божић, Петровдан, Преображење) треба постити по 7 дана, и то само ради причешћа. Но, и поред јасне канонске недоречености, пост је неодвојив дио духовног развоја, без кога је хришћански живот незамислив. Стога су помјесне цркве током историје ту хришћанску врлину практиковале у складу са социјалним, историјским и климатским и свим другим датостима сваке епохе и поднебља у којем су странствовале. Мноштво различитих обичаја, начина поста, врста дозвољене хране које налазимо по манастирским типицима, али што је још важније у животној пракси и свакодневици хришћана нам заправо свједоче шта је оно суштинско у посту. То свакако није храна, чак напротив! Ову велику црквену истину најбоље је изразио Никола Берђајев једноставним ријечима: „Хљеб за мене, то је материјално питање, а хљеб за мог ближњег је духовно питање“.[33] Од првобитног потпуног одрицања од свакодневне хране с циљем прехрањивања сиромашних, које је трајало свега пар дана, хришћанско милосрђе у Средњем вијеку је у циљу усавршавања христоцентричности поста прилагодило пост схваћен као нејело, у пост као вишеседмично, па и више мјесечно, једење јефтине и лако доступне хране, како би се практичније и више уштедио новац, који се даје сиромашнима. У том смислу, најранију црквену праксу апсолутног поста Апостолски канони су замјенили прво четрдесетодневним сухоједењем (што значи јело једном дневно, обично у касно послијеподне).[34] У богослужбеном животу Цркве ова пракса је остала до данас, стога се према типицима литургије у посне дане служе тек иза деветог часа. Сухоједење је, дакле, подразумијевало јело на крају дана, било које хране која би се нашла у кући. Познат је примјер светог Спиридона, за којег Сократ наводи да је свакодневно своје оброке дијелио са сиромашнима те због тога често остајао гладан, а који је мирне савијести, као сухоједење, постио уз печену прасетину. Једном приликом усред Четредесетнице му је дошао гост, који је негодовао због меса у посту, а Светац га је прекорио славном библијском истином: чистима је све чисто.[35] Каснији хришћани на другим климатским подручјима су детаљније и практичније разрадили различите обичаје и типике који регулишу штедњу тј прехрану. Тако неки типици избегавају скупо маслиново уље, други у недостатку морских плодова прописују јефтино поврће, неки типици дозвољавају употребу рибе и сличне хране итд. Не треба заборавити да је и перад (прије свега пилетина и слично) дуго времена сматрана посном храном, а било је и хришћана који су воће и поврће сматрали мрсном, односно недозвољеном храном.[36] Сократ Схоластик у својој Црквеној историји детаљено описује врсте хране од којих се уздржавају хришћани, и из његовог описа се јасно види да не постоји јединствен образац, нити било каква теолошка логика.[37] Свако се нечега обавезно одрицао, јер циљ није био у храни, него у помоћи другом. Управо зато ове разлике не треба да схватимо као икономију или попуштање раслабљеним хришћанима, него као пастирски одговорно непрестано бдијење односно усавршавање, кроз континуирано прилагођавање конкретној клими, времену и простору. Имајући ово у виду јасније је зашто је црквена пракса и свијест медитеранских хришћана, чије су обичаје и Срби преузели, процијенила да је исплативије одрицати се скупог меса и мијењати га јефтиним воћем и поврћем те (њима) доступним морским плодовима, док хришћани у брдској и хладној Јерменији месо мијењају јајима и сиром. И једни и други су ште јели, тј. постили управо и једино зато да би могли дати онима који немају. 5. ПОСТ КОЈИ ИМА СМИСЛА Према томе, као што смо видјели, нити је Бог установио пост као обавезан, нити је Католичанска Црква, која је установила пост, одредила некакав општи, јединствени и универзални вјечни начин практиковања поста, него је то оставила колико помјесним Црквама, толико и слободи и резоновању сваког појединца, да свако у свом времену и свом поднебљу пронађе и одреди најсловеснији начин практиковања хришћанскога поста. У осталом, према закључку предприпремне комисије Светог и Великог сабора, који треба да се одржи у Православној цркви, остављено је помјесним црквама да саме одреде дужину и строгост великих тзв. неканонских постова.[38] Ова црквена слобода по питању поста код маловјерних ствара значајне аномалије у духовном животу, па тако често пост „почиње“ недељом или празником, а „завршава“ сриједом или петком. Тиме се директно обесмишљава литургијски живот црквеног тијела, а најдревније хришћанско правило lex orandi – lex credendi отворено потире. Осим тога, због несавршености јулијанског календара, Српска црква конкретно Апостолски пост покушава да отпости две недеље дуже него друге све помјесне цркве нашег поднебља и региона. Тиме се више уподобљава пустињској монофизитској аскетици, која је шампион изнуравању људске природе, него халкидонском Православљу. Поштовање коптског календара Јулија Цезара се оправдава пастирском бригом за црквеним јединством заједнице, док се разбијање свеправославног јединства и игнорисање чињенице да већина вјерника тада иде на море и не може да пости, никада није нашла као тема интересовања јерархије, која се иначе два пута годишње бави разним црквеним, али и нецрквеним, темама. Па тако, док се сваких пар година СПЦ сјети да позове народ на пост и појачану молитву због суше или других неприлика, Јерархији никада није пало на памет да скрати Апостолски пост, који се све чешће неприродно продужава (чак по 6 или 7 недеља) због мањкавости календара. И прво и друго су апсолутно право и дужност! наше Јерархије. Оно што је свакако неспорно јесте да је пост још увијек моћно духовно оружје - средство самоконтроле, али нажалост често и најперфидније контроле. Већина вјерника живи по Божијим законима, мање или више поштују родитеље, ријетки су они који су неког убили, још је мање оних који ће учествовати у отвореној идолатрији, није много ни оних који ће данас отети вола ближњег свог. Друштво је уредило да они који краду, или претјерано лажу заврше у затвору, па ни њих није много. Једино на шта су вјерни људи „слаби“ су храна и секс. Но, чак и на тим плотским пољима, већина људи је умјерена. Ипак, збуњени неоплатонистичким и оригенистичким бесједама „угледних“ духовника осјећају притисак и кривицу због својих природних потреба. Парадоксално, и готово комично, све оне људске потребе (љубав, праштање, заједница), које се допадају „великим“ духовницима су проглашене природним и пожељним, док су друге (потпуно једнаке) људске и природне потребе, које се не допадају „великим“ духовницима (секс, храна, пиће) проглашене слабошћу и палом природом. Тако се са проповједаоница пречесто чује о злоупотреби слободе, хране и тијела, док ријетко ко говори о злоупотреби повјерења, злоупотреби заједнице или злоупотреби власти. Будући да је духовништво у потпуности напустило реално духовно руковођење и изградњу црквеног бића једне личности, квазидуховништво се свело на контролу и забрану физиолошких потреба човјека, те је у том смислу данашњи облик поста у Православној цркви, који генерише осјећање кривице, најмоћније оружје у контроли психе једне личности. Управо зато поједини и воле да наглашавају да је пост богоустановљен, јер се било каква критика начина и смисла поста, тиме аутоматски одбацује будући да је адресирана на небо. У том смислу, савремени хришћани стоје пред великим изазовом смисленог практиковања поста у модерном свијету. Од некадашњег свијетлог оружја и духовног мача, пост је постао мазохистички камен око врата који свој циљ има у самом себи. Пост није више одрицање од скупе хране, да би се уштедио новац који дајемо онима којима треба. Напротив, пост је данас куповање скупе хране, од које не само да не остаје вишак, него дугорочно чак и средњи слој претвара у сиротињу. Просјечна српска породица, са својим примањима би требало да подигне кредит само да би „канонски“ и по некаквом блискоисточном типику испоштовала потпуно превазиђене прописе о врсти дозвољене хране током вишенедељног Божићног поста, који се уопште не помиње у светим канонима. О некаквој уштеди новца који би помогао бар једној породици од хиљада избјеглих или пенизонера који су свуда око нас, нема ни говора. Модернизација и глобализација је у потпуности изокренула прехрамбене навике човјека. Данас је чак и у приморској Грчкој јефтиније месо, него риба, јефтинији је сир, него трешње. Нажалост, православни хришћани, иако много пута и на различите начине упозорени, нису се сачували од квасца фарисејског. Чини се да смо сви упали у колективну самообману и хистерију према којој је обични крављи сир српског сељака, нечист и недозољен, док је некакав тофу од соје смјешан од канцерогених прахова у некој фабрици на Тајланду, напросто благословен и побожан. У таквој атмосфери није ни чудо што се поједини понашају као да су „млијеко у праху и сурутка у траговима“ највећи непријатељи Српске православне цркве. Укратко, пост у облику какав је био вијековима мануелне домаће пољоприврeде једноставно више нема смисла. Напротив, истрајавање у таквом облику поста је не само нехришћанско, него јудеистичко и муслиманско. Заборавили смо да хришћани храну не дијеле на чисту и нечисту, или на харам и халал, као њихова браћа у Авраму, него на ону која помаже сиромашнима и ону која не помаже. 6. ЗАКЉУЧАК Из свега наведеног јасно је да пост, није de iure divinum него de iure humanum, али да свакако предстваља неодвојиви дио хришћанског и црквеног живота, као да заиста и јесте био богоустановљен. Стога сви они који позивају на укидање поста су у дубокој заблуди. Оно у чему су ти људи у праву и што их искрено и с правом саблажњава, јесте чињеница да је данашњи облик поста потпуно нехришћански и богопротиван. Смисао поста, као и свега у Цркви, јесте уподобљавање Христу. У том смислу пост јесте најбољи начин да постанемо слични Христу, како би нас препознао као своје. За наш духовни развој, а у коначници и за вјечно спасење, од највеће важности је питање на који начин смо слични Христу кад постимо? Да ли би Христос постио овако како ми данас постимо? Да ли је сличнији Христу физички радник, који у краткој паузи једе паризер, да би уштедио за своју породицу, или они који испод његове скеле пролазе и улазе у ресторан у коме једу егозотичне морске плодве у сред Београда? Ко од њих заиста пости? Црква мора у средиште поста поново вратити социјалну димензију и социјалну осјетљивост, а драстично сузбити и дислоцирати фокус и опсесију на врсту хране. Црквена историја и свети оци, на које се многи тако горљиво позивају, нам својим храбрим дјелима свједоче и да се искрено постити може и без поврћа, а са месом и јајима, као и обрнуто. Црква може скратити пост, премјестити га у неко друго прикладније вријеме те може и мора учини све да вјерном народу олакша и омогући усавршавање у мјери раста Христовог. Данас је сасвим јасно да се антиномија посна – мрсна храна се мора поново распоредити. Стари обрасци једноставно више не вриједе. Хришћанска вјера је вјечито нова и вјечито динамична, и свако вријеме захтјева свој одговор. У противном, кад изађемо пред Господа није искључено да чујемо најстрашније ријечи – Не познајем вас! Abstract Although not founded directly by God, the fast consists the very essence of Christian life. First Christians were fasting in order to gather the food for poor and widows, the ascetics came later. Our modern understanding of ancient rules of fasting are overcame, because we are missing the point. Modern Christians do not help anyone with their fasting and long Lent, but rather provoke misunderstanding and judgment. In that manner the fast as a spiritual weapon and tool became a heavy burden. The true Christian life oblige us to fast, and any reduction of old rules could be dangerous. However, our modern epoch demands a new regulation and a new interpretation of fast, so that the faithful could benefit of the blessing and a God’s gift of the fast, and not to be condemned. Кључне ријечи пост, апостоли, Црква, типик, модерно доба, мрсно, посно САЖЕТАК Пост је једна од најстаријих институција Цркве у савремено доба доживљава велику кризу. Иако пост није богоустановљен, нити је Црква посебно и детаљно канонски регулисала дуге периоде поста (изузев Четрдесетнице) хришћански пост ипак представља неодвојиви дио новог живота у Христу, којег започињемо Крштењем, будући да представља најприродније стање испуњавања Христових заповјести. Према томе, пост је у својој суштини христоцентричан, односно циљ му је изван „ега“ палог човјека, него почива у служењу Христу, који је у Светом писму и Цркви идентификован са потребитим (болесним, притвореним, сиромашним), који „стоји на мјесту Христовом.“ Услијед историјских неприлика, прије свега исламског јарма, али и других догађаја, реализација христоцентричности поста је отежана, али и замагљена егоцентрићношћу појединца, тако да је пост временом постао лична и приватна работа индивидуе која га шири и сужава у скаладу са личним мазохистичким или пак хедонистичким апетитима и пратктикује у сразмјеру страха од небеских сила. Пост као најплеменитији израз хришћанског живота је у савремено доба понижен и обесмишљен те доведен до апсурда будући да је схваћен, тумачен и практикован искључиво кроз забране секса и хране. Овај рад има намјеру да дјеломично расвјетли пост у његовом пуном значењу, и укаже на праве намјере и смисао поста. [1] КАРАЏИЋ, Вук Стефановић, наведено дјело, Беч, 1867, 23. [2] Наредба - не једите од њега - заповјест је која се тиче поста и уздржања. И због тога пост није само исте старости као и човјечанство него и закон који је проглашен у рају. Јер да је Ева постила уздржавајући се од плода дрвета, ми не бисмо имали потребе да сад постимо. (О посту 1.3, PG 31,165-168). [3] Сад постимо, јер нисмо постили, опирући се плоду дрвета живота. Јер је та заповјест већ постојала, јер нам ју је Бог дао на почетку нашег постанка, као неку врсту педагошке вјежбе за нашу душу. (Омилија 45, На свету Пасху, 28. PG 36,661). [4] Encyclopedia Judaica, vol 6, Thomson Gale, USA, 2007, 722. [5] Суд 20:26, 1.Сам 31:13, Јл 1:14, Јест 4:16 итд. [6] Лев 23: 27- 32. [7] Види Зах 7:3, занимљиво је и шта им је Бог одговорио: Нити сте мени постили, нити мени мрсите! [8] Према свједочанству Јосифа Флавија у његово доба од 500 000 становника у провинцији Палестини, фарисеја је било око 6000. Види више код SIMON Marcele, Jewish Sects at the Time of Jesus, Fortrespress, Philadelfia, 1967,15. [9] NELSON Wilton M,.Diccionario ilustrado de la Biblia, 2001, 62. [10] Већина научника сматра да су фарисеји постили понедељком и четвртком, али има и оних који тврде да су фарисеји заправо постили само у суботу. На основу неколико старијих јеванђељских рукописа постоји могућност да је фарисеј из Лк 18:10 рекао: Постим дупло у суботу, а не Постим два пута у седмици у зависности да ли је преписивач користио дативни или генитивни облик τώ σάβατω или τού Σαββάτου, јер у преписиваним рукописима се налазе обе верзије. Gilat, Yitzhak D. "On Fasting on the Sabbath," Tarbiz 52, no. 1 (1982): 1-15. Тврдања да су фарисеји постили суботом има упоришта и у неким небиблијским документима, но модерни јудаизам, који је проистекао из фарисејске школе, најстроже забрањује пост суботом. [11] Мегилат Танит (Свитак о посту) доноси списак од 35 дана када Јевреји не смију да посте. Види више у Encyclopedia Judaica, vol 6 , Thomson Gale, USA, 2007, 723. [12] Види NESTLE-ALAND, Novum Testamentum Graece, 27.издање, Штутгарт 1995., 48. [13] Види Дап 13.2. [14] Созимен, Црквена историја, 5,22. [15] Види Апостолске установе 5, 14. [16] У истом библијском одломку је и нимало случајно позната заповјест о одсјецању уда који саблажњава. [17] Дидахи 8,1. [18] ЕВДОКИМОВ Павле, In the World of the Church: A Paul Evdokimov Reader, пр. Michael Plekon and Alexis Vinogradov, (2001), 73, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood. [19] ПАСТИР ЈЕРМИН, Приче 5,7, у преводу Атанасија Јевтића, Дела апостолских ученика, Врњачка Бања – Требиње 1999, 361. [20] Aristides, Apology 15 on Early Christian Practice Martin Hengel: Property and Riches the Early Church, Fortress Press, Philadelphia, (1974), 42-43. [21] Homily on Leviticus 10.2. [22] На Сирну недељу чита се следећи одломак из јеванђеља: А кад дође Син човечији у слави својој и сви свети анђели с Њиме, онда ће сести на престолу славе своје. И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца. И поставиће овце с десне стране себи, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима што Му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени. [23] Дап 13:2, 14:23; 1 Кор 7:5, 2Кор 6:5 итд. [24] Патријарх Српски Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998, 321. [25] Патријарх Српски Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998, 338. [26] Јефрем Сиријски, Мадраш(Пјесме) 1:12. [27] HEFELE Karl Joseph, A History of the Councils of the Church, vol 5, T&T Clarck 1894,239. [28] Више о овоме погледати код ФИДАС Власиос, L’oecumenicite du concile quinisexte in Trullo, Episkepsis 496, 31. 12. 1992, 10-23. [29] Трулски сабор, 29, 52, 55, 56, 89; 69. апостолски канон; Лаодикијски сабор 49, 50, 51, 52; Сабор у Гангри 18, правила Дионисија Александријског I, Петра Александријског, 15, Тимотеја Александријског 8, 9. итд. [30] Види подробније код ΜΕΝΕΒΙΣΟΓΛΟΥ Παυλος, Ιστορική είσαγωγη είς τους κανόνας της Ορθοδόξου Εκκλησίας, Штокхолм, 1990, 33 Заправо, канони представаљају збирку правила локалне цркве и то првих педесет су вјероватно са Антиохијског сабора 341. Године, док су других 35. Канона касније додани (по некима чак и почетком 5. вијека) те као такви непознати у латинским рукописима и црквеној пракси. Латини и данас признају само „првих“ педесет канона. [31] ФИДАС Власиос, Пост, Атина, 1986, 14. [32] СВЕТИ САВА, Сабрани списи, Карејски типик (1199.). [33] (Берђајев): In the World of the Church: A Paul Evdokimov Reader, пр. Michael Plekon and Alexis Vinogradov, (2001), 63, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood. [34] НИКОДИМ АГИОРИТ, Пидалион, Aтина, 2003, ек Пападимитрију,94. [35] СОЗИМЕН, Црквена историја, 11 y Nicene and Post-Nicene fathers, Second series Volume II Sozemen and Socraties, Church histories, New York 2007. [36] СОКРАТ СХОЛАСТИК, Црквена историја 5, 22 „Неки се у потпуности уздржавају од свега што је живо,неки једу рибу, а неки поред рибе једу и кокошке,... неки не једу јаја, а неки се уздржавају и од свих врста поврћа, неки једу сув хљеб, а неки неједући ништа до 9. часа, послије тога узимају сваку храну, без разликовања. И међу другим народима постоје различити обичаји, узроковани бројним разлозима. Будући да нико не може да писмено докаже ову заповјест, јасно је да су апостоли оставили свакоме на његову слободну вољу ово питање, како би на крају свако могао да чини оно што је добро, али не по наредби и нужности.“ [37] Исто. [38] ФИДАС Власиос, Пост, Атина, 1986, 53. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  18. Доминација Гугла, Фејсбука и Амазона је лоша за потрошаче и конкуренцију Илустрација: Дејвид Паркинс/The Economist (The Economist, 18. 1. 2018) Не тако давно, бити шеф велике западне информатичке фирме био је посао из снова. Како су се сливале милијарде, тако су пристизали хвалоспеви: Гугл, Фејсбук, Амазон и друге компаније чиниле су свет бољим местом. Данас ове компаније оптужују да су БААДД – акроним од енглеских речи за велике, против конкуренције, зависне од раста и рушилачке по демократију.[1] Регулациона тела их глобе, политичари их решетају пропитивањем а некадашњи подржаваоци опомињу на њихову моћ да праве штету. Добар део овог „технозазора[2]“ је погрешно постављен. Претпоставка да велики бизниси нужно морају да буду злокобни је једноставно погрешна. Епл се цени као највреднија светска компанија из једноставног разлога што прави ствари које људи хоће да купе, чак иако се суочава са жестоком конкуренцијом. Многи онлајн сервиси би били гори ако би компаније које их обезбеђују били мањи. Докази који поткрепљују везу између смартфона и незадовољства су слаби. Лажне вести (fake news) нису само феномен са интернета. Но, велике информатичке компаније, посебно Фејсбук, Гугл и Амазон, изазивају забринутост у вези са поштеним тржишним надметањем. Ово је делимично зато што се оне користе изузимањем од неких закона. За разлику од издавача, Фејсбук и Гугл се сматрају законски одговорним за оно што корисници раде на овим сервисима; током година највећи део америчких купаца на Амазону нису плаћали тржишне таксе. Нити се ови титани једноставно такмиче на тржишту. Они су све више тржиште само, тако што обезбеђују инфраструктуру (или „платформе“) за највећи део дигиталне привреде. Многе од њихових услуга наизглед су бесплатне, али корисници их „плаћају“ тако што дају сопствене податке. Моћне, што су већ сада, њихове џиновске процене берзанске вредности сугеришу да инвеститори рачунају да ће се оне удвостручити или чак утростручити по обиму у наредној деценији. Стога, постоји оправдано страховање да ће информатички титани користити своју моћ да заштите и прошире своју доминацију, на штету потрошача (видети чланак). Осетљив задатак за доносиоце политичких одлука је да их некако обуздају али да притом безразложно не спутају иновације. Марк Цукерберг, оснивач Фејсбука (Фото: Ројтерс) Мање жестоко такмичење Ове платформе су постале толико доминантне зато што имају користи од такозваног „мрежног ефекта“ (network effects). Величина ствара величину: што више продаваца, на пример Амазон, може да привуче то ће више купаца куповати ту, што опет привлачи више продаваца и тако у круг. По неким проценама, Амазон обухвата преко 40% онлајн трговине у Сједињеним Америчким Државама. Са преко две милијарде корисника месечно, Фејсбук доминира медијском индустријом. Фирме не могу да раде без Гугла, на који у неким земљама отпада 90% претрага интернета. Фејсбук и Гугл контролишу две трећине прихода од интернет рекламирања у САД. Амерички борци против картела дали су информатичким гигантима претпоставку невиности. Они надгледају штету по потрошаче, коју је тешко установити када цене падају и када су услуге „бесплатне“. Саме компаније указују да је „стартап“ који може да скрши гиганта удаљен само један клик и да њих могу да смене нове технологије, као што је блокчејн (blockchain). Пре Гугла и Фејсбука, Алтависта и Мајспејс су били фаце. Ко их се сада сећа? Међутим, препреке за улазак у игру су све више. Фејсбук не само да поседује највећу светску базу личних података, већ такође њихов највећи „социјални граф“ – приказ свих својих чланова и како су они повезани. Амазон располаже са више података о ценама него било које друго предузеће. Виртуални помоћници, као што су Амазонов Алекса или Гугл Асистент, пружиће овим компанијама додатну контролу над тиме како људи доживљавају интернет. Кинеска информатичка предузећа имају силу за такмичење, но неће добити неспутани приступ западним потрошачима. Ако се настави овакав тренд, потрошачи ће трпети штету како информатичка индустрија буде постајала све мање динамична. Мање новца ће бити улагано у почетничке послове, велики део добрих идеја ће купити титани и, на овај или онај начин, профит ће припасти џиновима. Рани знаци су већ видљиви. Европска комисија је оптужила Гугл да се користи контролом Андроида, оперативним системом за мобилне уређаје, како би дао предност сопственим апликацијама. Фејсбук наставља да купује фирме које једног дана могу да одмаме кориснике[3]: прво Инстаграм, онда Вотсап и у најскорије време „Tbh“, апликацију која омогућава тинејџерима да једни другима шаљу анонимно комплименте. Иако Амазон у целини и даље увећава конкуренцију, као што показују послови од трговине намирницама до телевизије, он такође може да уочи конкурента и да га истисне са тржишта. Лек за ривалство Шта чинити? У прошлости друштва су се носила са монополима или тако што су их делила, као што је учињено са Стандард ојлом 1911. године, или тако што су их регулисала као јавне сервисе као АТ&Т 1913. године. Данас, оба ова приступа имају велике недостатке. Традиционални механизми за регулисање услуга, као што су контрола цена или ограничавање профита, тешко су примењиви, с обзиром да је већина производа бесплатна и да би ове мере дошле по високој цени одустајања од инвестиција и иновација. Слично томе, потпуно дељење би обогаљило „економију величине“ ових платформи, што би погоршало услуге које оне нуде потрошачима. И чак и тада би, по свој прилици неки од Гуглића или Фејсбеба на крају почистио све пред собом, што би била последица неумитне логике поновног успостављања мрежног ефекта. Непостојање једноставног решења лишава политичаре лаких слогана, но не чини борце против картела немоћним. Две велике промене у мишљењу би начиниле велики корак напред у разборитом обуздавању титана. Први је да се боље користе постојећи закони о конкуренцији. Антикартелска тела треба да надгледају спајања како би одмерили да ли постигнути договор вероватно неутралише потенцијалну дугорочну претњу, чак иако је мета мала у том тренутку. Овакве процене могле су можда да онемогуће Фејсбукову аквизицију Инстаграма и Гуглову Вејза (Waze), произвођача навигационог софтвера. Како би се осигурало да платформе не дају предност својим производима, могла би се оформити надзорна тела која би процењивала жалбе ривалских фирми – нешто као независни „технички комитет“ кога је оформила антикартелска истрага против Мајкрософта 2001. године. Такође се мора одустати од неодговорности за садржаје. Саслушање оснивача Мајкрософта Била Гејтса пред антимонополском комисијом (Фото: Викимедија) Друго, борци против картела треба да размишљају иновативно о томе како информатичка тржишта раде. Средишњи увид, о коме све више расправљају економисти и намештеници у регулационим телима, јесте да су лични подаци валута којом купци заправо купују услуге. Посматрано из овог угла, информатички титани добијају вредне информације – о понашању својих корисника, пријатељима и потрошачким навикама – у замену за своје производе. Кaо што је Америка донела софистицирана правила о интелектуалној својини у 19, веку, тако је сада потребна нова скупина закона која би одредила питање власништва и размене података, са циљем да се обезбеде чврста права појединцима. У суштини ово значи дати људима више контроле над њиховим подацима. Ако корисник то жели, кључни подаци треба да постану доступни другим фирмама у реалном времену –као што сада захтевају банке у Европи да се чини са подацима о рачуну клијента. Регулатори могу да обавежу фирме које пружају платформе за услуге да базе анонимних података дају на увид својим конкурентима у замену за накнаду, што донекле личи на обавезно лиценцирање патента. Ови захтеви о размени података треба да се подесе у складу са величином фирме: што је платформа већа, то више мора да дели. Ови механизми треба да претворе податке од нечега што титани ризниче, да би потиснули такмаце, у нешто што корисници деле, како би подстицали новитете. Ништа од овога неће бити лако изведено, али то може да обузда титане без да упропасти добро које су они донели. Корисницима ће бити лакше да прелазе са сервиса на сервис. Продорни такмаци би имали приступ неким подацима којима располажу велике фирме и тако би били боље опремљени да се развију а да не буду прогутани. И деоничари више не би могли да претпоставе монополске профите за деценије које долазе. Овај чланак објављен је у одељку Лидери штампаног издања Економиста под насловом „Обуздавање титана“ (енглески Taming the titans) 18. јануара 2018. године Посрбио са енглеског и напомене написао: Милош Милојевић [1] BAADD –Big, Anti-competitive, Addictive and destructive to democracy. [2] Термин „techlash“ је неологизам који је увео у употребу лист The Economist а који означава зазор, неповерење или непријатељство према великим информатичким компанијама. [3] Већина досадашњих аквизиција које је обавио Фејсбук биле су усмерене на „врбовање талената“ из ових компанија. Према речима генералног директора ове компаније Марка Цукерберга из 2010. године: „Ми не купујемо компанију ради компаније. Ми купујемо компанију како бисмо добили сјајне људе… Како бисмо заиста имали предузетничку културу једна од кључних ствари је да се постарамо да ангажујемо најбоље људе. Један од начина да се то постигне је да се фокусирамо на куповину сјајних компанија које имају сјајне осниваче.“ (Why Facebook buys startups, Youtube, 18. октобар 2010; приступљено 4. фебруара 2018). Овај тренд је донекле измењен када је објављена аквизиција Инстаграма 9. априла 2012. године. Прочитатје још Economist: Самоостварено богатство у Америци – барони пљачкаши и силицијумски султани
  19. Version 1.0.0

    3 downloads

    Научно-популарна литература.
  20. Породица је данас на великом и тешком испиту. Наглашена је тенденција жене да преузима главнокомандујућу улогу у браку, жени се чини како она све породичне односе држи под контролом. Али, да ли је то веома опасна заблуда, јер грешке у изградњи породичне конструкције, обремењене су претњом изненадних урушавања? На ову тему, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе. Емисија је емитована 2. новембра 2017. године. Благодарећи Радију Беседа доносимо звучни запис ове поучне емисије! View full Странице
  21. Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница.
  22. Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница. Уметност као облик духовног стваралаштва развила се из култа и стога је својеврстан продужетак религијског доживљаја света, који се развио у раном периоду људске цивилизације. О томе нам говоре цртежи – фигурације, на пример риба или јелена из доба Лепенског вира, оно што је тадашњи човек симболички уписивао у своје постојање. Религијска подлога у уметничком стваралаштву постоји и у хеленско доба, што је уочљиво у делима грчких трагичара. Питање вере узбуђивало је ствараоце, јер управо у њему тражена је могућност надрастања сопствене егзистенције. То у уметности оставља печат. Српска култура настала је на сусрету двеју различитих традиција – хеленске и јудеохришћанске, а обликована Хришћанством, истакао је проф. др Мило Ломпар. У 14. веку, имамо фреске са најсуптилнијим тоновима једног продуховљеног доживљаја у манастирима Грачаница, Дечани... Након Маричке битке, којом је запечаћена судбина Балканског полуострва, наш свет се суочава са постојањем у другачијим условима, узрокованим падом у турско ропство. У исто време, Европа је закорачила у доба „модерне“, чији почетак многи историчари везују за откриће Америке. - Било је оних који су је везивали за ренесансу, када теоцентризам средњевековља – схватање да је Бог у центру, бива постепено замењен антропоцентризмом, схватањем према ком је човек у средишту. Али, прави импулс „модерне“ долази са просветитељством, са 18. веком, када долази до изражаја дубока сумња најпре у институцију Цркве, а потом и у постојање Бога. Модерна, дакле, означава сумњу која траје два и по века. Та сумња припада човековом природно – научном расту, али и једном снажном и драматичном облику борбе против Цркве и против Бога – рекао је др Мило Ломпар. У српској култури у 18. веку „модерна“ се везује са открићем барока у пределима северно од Саве. Имамо трагове црквеног просветитељства код Јована Рајића, односно грађанског просветитељства код Захарија Орфелина, да би се „модерна“ у пуном смислу код нас појавила у делима веома сложене личности Доситеја Обрадовића. Просветитељи нису били атеисти, објашњава др Ломпар, већ су тврдили да верују на посебан начин, а неки од њих били су пантеисти. Модеран човек сумња, осцилира... Најдраматичније песничко искуство у категорији вере које обележава драму модерног човека налазимо код Његоша, посебно у спеву „Луча микрокозма“. Епоха модерне завршава се открићем нихилизма и атеизма. Ми данас, констатује др Мило Ломпар, живимо у доба секуларизма, илити доба „постмодерне“, које почиње од друге половине 20. века. За „модерну“ је карактеристична сумња, док „постмодерну“ одликује равнодушност или могућност веровања у све. Проблематика вере у њој постала је неприсутна, не само код нас, већ и у светској књижевности. Да ли је човек више повезан са моћи, уколико је лишен осећања вере, питање је пред којим постмодеран човек склања поглед и осећа се нелагодно, указује др Мило Ломпар. Питању сумње, закључује предавач, морамо се вратити. Али не питању сумње у постојање Бога, већ нам ваља почети да сумњамо у овај свет. Ј. Ј. Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница. View full Странице
  23. моје је дефинитивно сутон...најлепше ствари се дешавају у сутон...
×
×
  • Create New...