Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дијалог'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 25 results

  1. Институт завршава пролећни циклус трибина предавањем др Богдана Лубардића Међународна комисија за англиканско-православни теолошки дијалог: историјат, структура, циљеви Др Лубардић је професор Богословског факултета Универзитета у Београду и члан Међународне англиканско-православне комисије. На предавању је посебно говорио о стању дијалога о биоетичким питањима и изазовима. Предавање је одржано 31. јула 2018. у библиотеци Института.
  2. Институт завршава пролећни циклус трибина предавањем др Богдана Лубардића Међународна комисија за англиканско-православни теолошки дијалог: историјат, структура, циљеви Др Лубардић је професор Богословског факултета Универзитета у Београду и члан Међународне англиканско-православне комисије. На предавању је посебно говорио о стању дијалога о биоетичким питањима и изазовима. Предавање је одржано 31. јула 2018. у библиотеци Института. View full Странице
  3. (ВИДЕО) прота Александар Михаиловић: Дијалог Бога и човека кроз Господа Исуса Христа, предавање одржано у парохијском дому цркве светог Александра Невског у Београду. Продукција ТВ ХРАМ View full Странице
  4. Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије. Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији. Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3] Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе. Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7] Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена. Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14] Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба. Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20] Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије. Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23] У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28] Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова). Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово. Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије. Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године. После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33] Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије. Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији. Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква. Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37] Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године. Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије. Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте. Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији? У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије. Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово. Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве. С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46] Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава. Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана. Подсећања ради, специјалне заштићене зоне су уведене кроз Анекс V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини, а потом су преписане у т
  5. Тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији је 24. јула 2017. године обзнањен и покренут од председника Републике Србије Александра Вучића уз најаву да неће дуго трајати. Од тог догађаја је прошло више од годину дана, а у овом моменту се не може тврдити ни да ли тај процес још увек траје или је, пак, завршен. У току тзв. унутрашњег дијалога је паралелно вођен, иначе раније започети, и тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније. Тешко се може наћи смислен одговор на питање покретања и вођења тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији после потписивања тзв. Бриселског споразума 19. априла 2013. године. Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије. Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији. Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3] Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе. Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7] Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена. Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14] Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба. Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20] Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије. Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23] У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28] Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова). Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово. Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије. Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године. После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33] Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије. Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији. Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква. Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37] Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године. Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије. Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте. Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији? У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије. Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово. Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве. С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46] Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава. Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана. Подсећања ради, специјалне заштићене зоне су уведене кроз Анекс V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини, а потом су преписане у т View full Странице
  6. У Петрограду је од 23. до 27. октобра 2018. одржано треће заседање комисије за дијалог Руске Цркве и Асирске Цркве од Истока. Са руске стране у разговорима су учествовали епископ краснослободски и темниковски Климент – сапредседавајући Комисијом; архимандрит Стефан (Садо), управник Библиотеке Петроградске духовне академије; јеромонах Стефан и други. Асирску Цркву од Истока су представљали епископ калифорнијски Мар Ава Ројел, секретар Свештеног Синода Асирске Цркве од Истока – сапредседавајући Комисијом, и други. Епископ мар Ава Ројел је одржао предавање на тему „Историја међусобних односа Асирске Цркве од Истока и Руске Православне Цркве“, а хорепископ Џорџ Тома „Тајна свете евхаристије у Асирској Цркви од Истока“; свештеник Јефрем Ал Ахас, „Мар Бабај Велики и преподобни Максим Исповедник: христологија у византијској и источносиријској традицији“, Роланд Биџамов, „Асирска Црква од Истока у Русији у данашње доба“. После прочитаних реферата вођена је дискусија кад је одлучено да се шире пише о христологији и сакраментологији међу теолозима Асирске и Руске Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  7. У Петрограду је од 23. до 27. октобра 2018. одржано треће заседање комисије за дијалог Руске Цркве и Асирске Цркве од Истока. Са руске стране у разговорима су учествовали епископ краснослободски и темниковски Климент – сапредседавајући Комисијом; архимандрит Стефан (Садо), управник Библиотеке Петроградске духовне академије; јеромонах Стефан и други. Асирску Цркву од Истока су представљали епископ калифорнијски Мар Ава Ројел, секретар Свештеног Синода Асирске Цркве од Истока – сапредседавајући Комисијом, и други. Епископ мар Ава Ројел је одржао предавање на тему „Историја међусобних односа Асирске Цркве од Истока и Руске Православне Цркве“, а хорепископ Џорџ Тома „Тајна свете евхаристије у Асирској Цркви од Истока“; свештеник Јефрем Ал Ахас, „Мар Бабај Велики и преподобни Максим Исповедник: христологија у византијској и источносиријској традицији“, Роланд Биџамов, „Асирска Црква од Истока у Русији у данашње доба“. После прочитаних реферата вођена је дискусија кад је одлучено да се шире пише о христологији и сакраментологији међу теолозима Асирске и Руске Цркве. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Дана 13.11.2018. у Свето-Успенској Кијево Печорској лаври одржано је заседање Архијерејског Сабора Украјинске православне цркве. Сабору је председавао митополит кијевски и све Украјине г. Онфурије, а у његовом раду учествовала су 83 епархијска и викарна архијереја УПЦ, од њих укупно 90. Сабор је донео посебне Одлуке и Изјаву. У одлукама Сабора констатује се да је Украјинска православна црква једина која делује на целој територији земље и да располаже свом независношчу и слободом у раду која јој је потребна. Украјинска Црква се увек залагала за превазилажење раскола, али не по цену да се Црква претвори у пропагандно средство политичара. Осуђује се неканонско мешање Константинопољске патријаршије на територији друге Помесне цркве. Одлуке Цариградског Синода од 11.10. о.г. су антиканонске и као такве неважеће. Проширење јурисдикциције Константинопољске цркве на Украјину је засновано на спекулацији црквено - историјским фактима. Прихватање расколника у архијерејском сану је незабележено у црквеној историји. Ниједан раскол није превазиђен његовом простом легализацијом. Константинопољ је прихватањем оваквих група сам отишао у раскол и Украјинска православна црква прекида општење с њим. Даље је, ипак, упућен позив, Констанопољском патријархату, да се у саборном сагласју свих помесних цркава укључи у дијалог са Украјинском православном црквом. Посебно је наглашено да ће УПЦ бранити своје регистровано име, будући да постоје бројне изјаве државних званичника да ће јој, по обједињавању расколника, бити наметнуто октроисано име "Руска православна црква у Украјини". У посебној Изјави се истиче да је сусрет са председником Украјине Пјотром Порошенком, који је био планиран за данас, могућ само на црквеној територији, а не у световним просторима, због очигледног сврставања украјинских власти на расколничку страну. Председник Украјине Порошенко није прихватио да дође у Кијевско Печорску лавру, саопштено је на крају. Извор:https://pravoslavie.ru/117229.html
  9. Дана 13.11.2018. у Свето-Успенској Кијево Печорској лаври одржано је заседање Архијерејског Сабора Украјинске православне цркве. Сабору је председавао митополит кијевски и све Украјине г. Онфурије, а у његовом раду учествовала су 83 епархијска и викарна архијереја УПЦ, од њих укупно 90. Сабор је донео посебне Одлуке и Изјаву. У одлукама Сабора констатује се да је Украјинска православна црква једина која делује на целој територији земље и да располаже свом независношчу и слободом у раду која јој је потребна. Украјинска Црква се увек залагала за превазилажење раскола, али не по цену да се Црква претвори у пропагандно средство политичара. Осуђује се неканонско мешање Константинопољске патријаршије на територији друге Помесне цркве. Одлуке Цариградског Синода од 11.10. о.г. су антиканонске и као такве неважеће. Проширење јурисдикциције Константинопољске цркве на Украјину је засновано на спекулацији црквено - историјским фактима. Прихватање расколника у архијерејском сану је незабележено у црквеној историји. Ниједан раскол није превазиђен његовом простом легализацијом. Константинопољ је прихватањем оваквих група сам отишао у раскол и Украјинска православна црква прекида општење с њим. Даље је, ипак, упућен позив, Констанопољском патријархату, да се у саборном сагласју свих помесних цркава укључи у дијалог са Украјинском православном црквом. Посебно је наглашено да ће УПЦ бранити своје регистровано име, будући да постоје бројне изјаве државних званичника да ће јој, по обједињавању расколника, бити наметнуто октроисано име "Руска православна црква у Украјини". У посебној Изјави се истиче да је сусрет са председником Украјине Пјотром Порошенком, који је био планиран за данас, могућ само на црквеној територији, а не у световним просторима, због очигледног сврставања украјинских власти на расколничку страну. Председник Украјине Порошенко није прихватио да дође у Кијевско Печорску лавру, саопштено је на крају. Извор:https://pravoslavie.ru/117229.html View full Странице
  10. У име Тројединог Бога, по благослову и уз руковођење наших Цркава, Међународна комисија за англиканско-православни богословски дијалог састала се у Ларнаки, на Кипару, од 13. до 20. октобра 2018. године како би наставила разматрања везана за екологију и за питања о крају и окончању живота. У име Кипарске Цркве домаћин скупа био је Његово Високопреосвештенство митрополит китионски Хризостом. Комисија изражава дубоку благодарност Високопреосвећеном на широкогрудој дарежљивости и топлом гостопримству. Као и увек, рад Комисије је праћен свакодневним молитвама и богослужењима. Комисија је присуствовала недељној евхаристијској служби у англиканској катедрали Светог Павла у Никозији, Божанској Литургији у саборном храму Светог Лазара у Ларнаки, и свечаном вечерњем богослужењу у храму Светог Луке, небеског покровитеља места Арадипу. Комисија је имала духовну радост приликом посете светим местима и поклоњења чесним моштима, као што су храм Ангелоктисти у Китиу код Ларнаке, Византијски музеј Архиепископа Макарија III у Никозији, и храм Часног Крста у Пано Лефкари. Комисија је наставила да разрађује богословско разумевање људске личности сходно начелима која су постављена у њеној Договореној изјави Према обличју и подобију Божјем: надом испуњена антропологија, Бафало 2015 (In the Image and Likeness of God: A Hope-Filled Anthropology, Buffalo 2015). Ове године фокус рада је био усмерен на извођење практичких импликација Договорене изјаве у Бафалоу: тачније, на горућа питања повезана са природном средином и екологијом, као и на питања везана за крај људског живота. Према договору на Малти 2017. године, прве нацрте двеју нових договорених изјава, која се односе на управо поменута питања, на основу раније приложених саопштења чланова Комисије, припремили су двојица чланова Комисије. Те нацрте потом је размотрила и ревидовала група за припрему нацрта заједно са њихопвим састављачима. У јуну 2018. године ова група се ради тога састала у Богословској академији на свештеном острву Халки, у Турској. Прерађени нацрт изјаве о природној околини: Чувари творевине: надом испуњена екологија (Stewards of Creation: A Hope-filled Ecology) размотрен је на нашим пленарним заседањима, којом приликом су на конструктиван начин изнети критички осврти. Комисија је имала задовољство да установи дубоко слагање у нашим гледиштима, како у вези са старањем о творевини, тако и у вези са стварањем прилика за заједничко деловање. Прелиминарно је разматран и нацрт изјаве о питањима у вези са крајем и окончањем људског живота: [Богдан Лубардић] Еутаназија: хришћански приступ животу и смрти (Euthanasia: the Christian approach to Life and Death). Комисија је са жаљењем слушала о томе да и надаље људи доживљавају бол и страдања услед окупације севера Кипра, те се стога молила за брзо, праведно и мирно разрешење те ситуације. Чланови Комисије су се такође помолили за здравље Његовог Блаженства Архиепископа кипарског Хризостома који се налазио у болници ради хируршке интервенције током недеље у којој се одржавани радни састанци Комисије. Чланови Комисије су осетили доброту локалних хришћана, већ према њиховом традиционалном гостопримству. Чланови су посетили Скупштину и Народни музеј места Арадипу, да би уследила свечана вечера коју је приредио градоначелник. Комисија је после вечерње службе у храму Светог Луке присуствовала и фестивалу културе у Арадипу, најзад, уприличена је и посета селу Пано Лефкара. Његово Високопреосвештенство Митрополит Хризостом приредио је свечану вечеру у Дому културе „Свети Георгије“. Комисија ће наставити свој рад у октобру 2019. године у Кентерберију. Домаћин скупа биће Англиканска заједница. Сапредседавајући са англиканске стране: Aрхиепископ армашки др Ричард Кларк, (Црква Ирске) Сапредседавајући с православне стране: Митрополит белгијски, Атинагора, (Цариградска Патријаршија) Представници Православне Цркве: Митрополит Зимбабвеа Серафим (Александријска Патријаршија), Протојереј Џонатан Хемингс (Антиохијска Патријаршија), Протојереј професор др Георгије Д. Драгаш (Јерусалимска Патријаршија), Професор др Богдан Лубардић (Српска Патријаршија), Митрополит трговиштански Нифон (Румунска Патријаршија), Протојереј професор др Георгије Звиададзе (Грузијска Патријаршија), Професор Натан Хоуп (Албанска Црква), Митрополит китионски Хризостом (Кипарска Црква), Професор др Милтијадис Константину (Грчка Црква) и Протојереј др Христос Христакис (сасекретар) Чланови Комисије који нису присуствовали скупу: Протојереј професор др Валентин Васечко (Московска Патријаршија) и Епископ филомелионски Илија (Албанска Црква). Представници Англиканске Цркве: др Филип Аспинал (Англиканска Црква Аустралије), Умберто Маиздегу Гонклавес (Епископална Англиканска Црква Бразила), Грејем Ашер (Црква Енглеске), Каноник Алисон Џојс (Црква Енглеске), Каноник др Сара Роуланд Џонс (Црква у Велсу), Каноник Филип Хобсон OGS (Англиканска Црква Канаде), Мајкл Луис (Епископална Црква у Јерусалиму и Средњем истоку), Каноник Хосам Наум (Епископална Црква у Јерусалиму и Средњем истоку), Каноник др Џон Жибо (сасекретар) и Нил Вајгерс (Канцеларија Англиканске заједнице [АСО]). Чланови Комисије који нису присуствовали скупу: Преузишени др Роуен Вилијамс (Црква Енглеске), Пречасни отац Марк Билимориа (Црква Цејлона) и Пречасна Гчебиле Фумзиле Џина (Англиканска Црква Јужне Африке). Превод са енглеског: професор др Богдан Лубардић Извор: Српска Православна Црква
  11. У име Тројединог Бога, по благослову и уз руковођење наших Цркава, Међународна комисија за англиканско-православни богословски дијалог састала се у Ларнаки, на Кипару, од 13. до 20. октобра 2018. године како би наставила разматрања везана за екологију и за питања о крају и окончању живота. У име Кипарске Цркве домаћин скупа био је Његово Високопреосвештенство митрополит китионски Хризостом. Комисија изражава дубоку благодарност Високопреосвећеном на широкогрудој дарежљивости и топлом гостопримству. Као и увек, рад Комисије је праћен свакодневним молитвама и богослужењима. Комисија је присуствовала недељној евхаристијској служби у англиканској катедрали Светог Павла у Никозији, Божанској Литургији у саборном храму Светог Лазара у Ларнаки, и свечаном вечерњем богослужењу у храму Светог Луке, небеског покровитеља места Арадипу. Комисија је имала духовну радост приликом посете светим местима и поклоњења чесним моштима, као што су храм Ангелоктисти у Китиу код Ларнаке, Византијски музеј Архиепископа Макарија III у Никозији, и храм Часног Крста у Пано Лефкари. Комисија је наставила да разрађује богословско разумевање људске личности сходно начелима која су постављена у њеној Договореној изјави Према обличју и подобију Божјем: надом испуњена антропологија, Бафало 2015 (In the Image and Likeness of God: A Hope-Filled Anthropology, Buffalo 2015). Ове године фокус рада је био усмерен на извођење практичких импликација Договорене изјаве у Бафалоу: тачније, на горућа питања повезана са природном средином и екологијом, као и на питања везана за крај људског живота. Према договору на Малти 2017. године, прве нацрте двеју нових договорених изјава, која се односе на управо поменута питања, на основу раније приложених саопштења чланова Комисије, припремили су двојица чланова Комисије. Те нацрте потом је размотрила и ревидовала група за припрему нацрта заједно са њихопвим састављачима. У јуну 2018. године ова група се ради тога састала у Богословској академији на свештеном острву Халки, у Турској. Прерађени нацрт изјаве о природној околини: Чувари творевине: надом испуњена екологија (Stewards of Creation: A Hope-filled Ecology) размотрен је на нашим пленарним заседањима, којом приликом су на конструктиван начин изнети критички осврти. Комисија је имала задовољство да установи дубоко слагање у нашим гледиштима, како у вези са старањем о творевини, тако и у вези са стварањем прилика за заједничко деловање. Прелиминарно је разматран и нацрт изјаве о питањима у вези са крајем и окончањем људског живота: [Богдан Лубардић] Еутаназија: хришћански приступ животу и смрти (Euthanasia: the Christian approach to Life and Death). Комисија је са жаљењем слушала о томе да и надаље људи доживљавају бол и страдања услед окупације севера Кипра, те се стога молила за брзо, праведно и мирно разрешење те ситуације. Чланови Комисије су се такође помолили за здравље Његовог Блаженства Архиепископа кипарског Хризостома који се налазио у болници ради хируршке интервенције током недеље у којој се одржавани радни састанци Комисије. Чланови Комисије су осетили доброту локалних хришћана, већ према њиховом традиционалном гостопримству. Чланови су посетили Скупштину и Народни музеј места Арадипу, да би уследила свечана вечера коју је приредио градоначелник. Комисија је после вечерње службе у храму Светог Луке присуствовала и фестивалу културе у Арадипу, најзад, уприличена је и посета селу Пано Лефкара. Његово Високопреосвештенство Митрополит Хризостом приредио је свечану вечеру у Дому културе „Свети Георгије“. Комисија ће наставити свој рад у октобру 2019. године у Кентерберију. Домаћин скупа биће Англиканска заједница. Сапредседавајући са англиканске стране: Aрхиепископ армашки др Ричард Кларк, (Црква Ирске) Сапредседавајући с православне стране: Митрополит белгијски, Атинагора, (Цариградска Патријаршија) Представници Православне Цркве: Митрополит Зимбабвеа Серафим (Александријска Патријаршија), Протојереј Џонатан Хемингс (Антиохијска Патријаршија), Протојереј професор др Георгије Д. Драгаш (Јерусалимска Патријаршија), Професор др Богдан Лубардић (Српска Патријаршија), Митрополит трговиштански Нифон (Румунска Патријаршија), Протојереј професор др Георгије Звиададзе (Грузијска Патријаршија), Професор Натан Хоуп (Албанска Црква), Митрополит китионски Хризостом (Кипарска Црква), Професор др Милтијадис Константину (Грчка Црква) и Протојереј др Христос Христакис (сасекретар) Чланови Комисије који нису присуствовали скупу: Протојереј професор др Валентин Васечко (Московска Патријаршија) и Епископ филомелионски Илија (Албанска Црква). Представници Англиканске Цркве: др Филип Аспинал (Англиканска Црква Аустралије), Умберто Маиздегу Гонклавес (Епископална Англиканска Црква Бразила), Грејем Ашер (Црква Енглеске), Каноник Алисон Џојс (Црква Енглеске), Каноник др Сара Роуланд Џонс (Црква у Велсу), Каноник Филип Хобсон OGS (Англиканска Црква Канаде), Мајкл Луис (Епископална Црква у Јерусалиму и Средњем истоку), Каноник Хосам Наум (Епископална Црква у Јерусалиму и Средњем истоку), Каноник др Џон Жибо (сасекретар) и Нил Вајгерс (Канцеларија Англиканске заједнице [АСО]). Чланови Комисије који нису присуствовали скупу: Преузишени др Роуен Вилијамс (Црква Енглеске), Пречасни отац Марк Билимориа (Црква Цејлона) и Пречасна Гчебиле Фумзиле Џина (Англиканска Црква Јужне Африке). Превод са енглеског: професор др Богдан Лубардић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. Ја нисам екомениста, мада ми је ближи екуменизам него зилотизам и тај неки фазон затворености ко амиши и секта нека што фурају зилоти. Мислим да је екуменизам безвезе, не баш бесмислен колико нереалан. Бог је тај који ће дати благослов(зелено светло) да неки народ постане православан или не , а то опет зависи од тог народа.Сигурно да неки народ ко што је Хрватски који гаји вековну мржњу према свему православном тешко да ће хтети бити православан, а опет имамо прилику да видимо како многи појединци из неких западних народа прелазе у православље, дакле то је на релацији Бог-човек , ми можемо то да желимо , али као што не бисмо волели да нама неко намеће ислам или протестантизам тако је исто и другим народима у вези њиове вере(/ невере) ...
  13. Година издања: 2018.Формат: 135х200.Обим: 270 стр.Повез: брошISBN 978-86-87057-44-9Предговори аутора и приређивача и Садржај (пдф) Oви чланци поседују, са једне стране тематску повезаност, а са друге стране имају и унутрашњу раздвојеност по свакој од тема, будући да се односе на савремена питања међуправославних односа и проблема, али и односа Православне цркве с остатком хришћанског света. У том смислу, превод ових чланака на српски језик, језик једног православног народа, не само да проширује оквир заједничког приступа православног богословља овим проблемима, него подстиче и позива на њихово критичко процењивање. У том контексту, историјски кри­теријуми православног предања, како су утврђени од­лукама васељенских сабора и учењем славних отаца Цр­кве, одређују не само свест Православне цркве, него и гра­нице њених односа с осталим хришћанским црквама и заједницама. Аутор ПОРУЧИТЕ КЊИГУ ПРЕКО ЗВАЧНЕ СТРАНИЦЕ "ОТАЧНИКА" https://www.facebook.com/otacnik/
  14. Година издања: 2018.Формат: 135х200.Обим: 270 стр.Повез: брошISBN 978-86-87057-44-9Предговори аутора и приређивача и Садржај (пдф) Oви чланци поседују, са једне стране тематску повезаност, а са друге стране имају и унутрашњу раздвојеност по свакој од тема, будући да се односе на савремена питања међуправославних односа и проблема, али и односа Православне цркве с остатком хришћанског света. У том смислу, превод ових чланака на српски језик, језик једног православног народа, не само да проширује оквир заједничког приступа православног богословља овим проблемима, него подстиче и позива на њихово критичко процењивање. У том контексту, историјски кри­теријуми православног предања, како су утврђени од­лукама васељенских сабора и учењем славних отаца Цр­кве, одређују не само свест Православне цркве, него и гра­нице њених односа с осталим хришћанским црквама и заједницама. Аутор ПОРУЧИТЕ КЊИГУ ПРЕКО ЗВАЧНЕ СТРАНИЦЕ "ОТАЧНИКА" https://www.facebook.com/otacnik/ View full Странице
  15. На Светом Архијерејском Сабору Руске православне цркве данас је са одобравањем примљено писмо бившег митрополита кијевског Филарета (Денисенка), вође парацркве "Кијевски патријархат", упућено Сабору руских архијереја 17. новембра 2017. у коме се моли васпостављање евхаристијског и молитвеног јединства са украјинским хришћанима који се налазе у расколу, како би се постигао мир међу једноверним народима. Писмо се завршава речима: "Молим вас да опростите све што сам сагрешио речју, делом и свим мојим осећајима, онако како ја од срца опраштам свима." Сабор Руске цркве поздравио је овај корак у правцу преовладавања 25. годишњег раскола и позвао да се успостави црквени мир у Украјини, одустане од заузимања храмова и предузму остали кораци погодни за разговоре. У циљу преовладавања раскола Сабор је формирао комисију за разговоре са отпалима од црквеног јединства на чијем је челу митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), а чланови су архијереји канонске Украјинске православне цркве.
  16. Извор: http://sobor.patriarchia.ru/db/text/5074551.html На Светом Архијерејском Сабору Руске православне цркве данас је са одобравањем примљено писмо бившег митрополита кијевског Филарета (Денисенка), вође парацркве "Кијевски патријархат", упућено Сабору руских архијереја 17. новембра 2017. у коме се моли васпостављање евхаристијског и молитвеног јединства са украјинским хришћанима који се налазе у расколу, како би се постигао мир међу једноверним народима. Писмо се завршава речима: "Молим вас да опростите све што сам сагрешио речју, делом и свим мојим осећајима, онако како ја од срца опраштам свима." Сабор Руске цркве поздравио је овај корак у правцу преовладавања 25. годишњег раскола и позвао да се успостави црквени мир у Украјини, одустане од заузимања храмова и предузму остали кораци погодни за разговоре. У циљу преовладавања раскола Сабор је формирао комисију за разговоре са отпалима од црквеног јединства на чијем је челу митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), а чланови су архијереји канонске Украјинске православне цркве. View full Странице
  17. Зорана Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву Српску Православну Цркву, да наводно „врше притисак” на председника Србије г. Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тиме је урадила управо оно за што неосновано оптужује српског Патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно не бисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се не бисмо дрзнули да о Косову и Метохији и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше Отаџбине мислимо онако како је о томе Српска Православна Црква мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа. Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа Српска Православна Црква, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда Патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српкој комедији већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу). Уосталом, шта је то рђаво изјавио Патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе, или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у што верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатељâ” (читај: туторâ и менторâ) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног Косова и Метохије и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Александру Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам? Патријарх није шеф државе, нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, маколико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету, неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да дâ очински савет сваком православном вернику, па и Александру Вучићу, који и не крије да му је до тога савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове Српске Православне Цркве, а потом Српске академије наукâ и свих одговорних институција и појединаца. Следствено, реаговање потпредседнице владе Зоране Михајловић на интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја „Вечерњим новостима“, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је, у више наврата, описао председник Републике. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини, а самим тим и дијалог о будућности државе Србије и српског народа у целини. Председник Србије је позвао све грађане Србије на дијалог о Косову и Метохији. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...“ Српска Православна Црква и њен Патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и Патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној шпекулацији, а не о Цркви Божјој! Желимо да приметимо, такође, да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти” у односу на све друге учеснике. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом, без права на став. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима. За многе екстремно секуларне државне функционере (уствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њима, нема никаквих права, па ни правâ која ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична ”невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и, за демократску земљу, апсолутно недопустивог непоштовања. Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о Црквама и верским заједницама који важе у земљама Европске Уније, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи! Надамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе Српске Православне Цркве и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању Косова и Метохије. Епископ бачки др Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве
  18. Зорана Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву Српску Православну Цркву, да наводно „врше притисак” на председника Србије г. Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тиме је урадила управо оно за што неосновано оптужује српског Патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно не бисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се не бисмо дрзнули да о Косову и Метохији и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше Отаџбине мислимо онако како је о томе Српска Православна Црква мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа. Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа Српска Православна Црква, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда Патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српкој комедији већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу). Уосталом, шта је то рђаво изјавио Патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе, или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у што верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатељâ” (читај: туторâ и менторâ) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног Косова и Метохије и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Александру Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам? Патријарх није шеф државе, нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, маколико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету, неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да дâ очински савет сваком православном вернику, па и Александру Вучићу, који и не крије да му је до тога савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове Српске Православне Цркве, а потом Српске академије наукâ и свих одговорних институција и појединаца. Следствено, реаговање потпредседнице владе Зоране Михајловић на интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја „Вечерњим новостима“, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је, у више наврата, описао председник Републике. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини, а самим тим и дијалог о будућности државе Србије и српског народа у целини. Председник Србије је позвао све грађане Србије на дијалог о Косову и Метохији. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...“ Српска Православна Црква и њен Патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и Патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној шпекулацији, а не о Цркви Божјој! Желимо да приметимо, такође, да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти” у односу на све друге учеснике. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом, без права на став. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима. За многе екстремно секуларне државне функционере (уствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њима, нема никаквих права, па ни правâ која ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична ”невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и, за демократску земљу, апсолутно недопустивог непоштовања. Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о Црквама и верским заједницама који важе у земљама Европске Уније, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи! Надамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе Српске Православне Цркве и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању Косова и Метохије. Епископ бачки др Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице
  19. Послије договора усаглашеног текста у Кјети прошле јесени, Мјешовите православно-католичке богословске комисије о схватању примата и саборности у првом миленијуму: поставило се питање шта ће да буде предмет даљег рада Комисије? Томе је био посвећен недавни скуп у Грчкој (није јасно зашто нико из СПЦ није учествовао у овом важном припремном кораку): Заседао Координациони одбор Заједничке комисије за православно-католички дијалог 8. Септембар 2017 - 15:07 Септембра 5, 2017, на острву Леросу у Грчкој свој рад је започео Координациони одбор Заједничке међународне комисије за богословски дијалог Православне и Римокатоличке Цркве. Рад заседања је започео свечаним пријемом у Митрополији Лероса када је чланове овог Одбора поздравио Митрополит лероски Пајсије (Цариградска Патријаршија), као и представници грађанских власти и морнарице Грчке. Поздравним говорима присутнима су се обратили сапредседавајући Заједничке комисије Архиепископ телмески Јов (Цариградска Патријаршија) и председник Папског савета за јединство хришћана кардинал Курт Кох. Наредног дана православни и католички учесници заседали су одвојено када су одређивали нову тему за богословски дијалог. Са правосаславне стране у раду Одбора су учествовали: Архиепископ телметски Јов, Митрополит сасимски Генадије и силивријски Максим (Цариградска Патријаршија), Митрополит волоколамски Иларион (Московска Патријаршија), Митрополит западноевропски Јосиф (Румунска Патријаршија), Митрополит Констанце Василије (Кипарска Црква), Митрополит мисилијски Хризостом (Јеладска Архиепископија), проф Ф. Јангу (Јерусалимска Патријаршија) и др Натан Хоуп (Албанска Црква). Током дискусије о могућој теми за нову етапу православно-католичког дијалога Митрополит Иларион је истакао да за Руску Православну Цркву, као и за више других помесних правосланвих Цркава, тема унијатства остаје веома актуелна и да је треба обрадити у новом документу Заједничке комисије. Заседање Координационог одбора је завршено 8 септембра. Извор: Московска Патријаршија (с руског Информативна служба СПЦ)
  20. Католичка црква и Руска православна црква настављају „братски дијалог“ тамо где се јединство осећа, изјавио је државни секретар Ватикана Пјетро Паролин уочи посете Русији. Паролин ће се у Русији састати са патријархом московским и целе Русије Кирилом. „Разговор са патријархом Руске православне цркве доказује да је отвореност која се показала у последњим годинама резултат историјског сусрета у Хавани између патријарха Кирила и папе Фрање прошле године“, рекао је Паролин. Паролин је подсетио да су током сусрета у Хавани папа Фрања и патријарх Кирил разговарали о зближавању као заједничком путу Католичке и Руске православне цркве. „Када ходамо заједничким путем и имамо један братски дијалог, можемо да осетимо тренутке јединства. Заједнички пут захтева трагање за истином, стрпљењем, одлучношћу, упорношћу, као и љубављу“, навео је Паролин. Док је разговарао о сусрету папе Фрање и патријарха Кирила, Паролин је напоменуо да тај сусрет не само да је оснажио контакте између представника Католичке и Руске православне цркве, него је и подстакао две цркве да изгладе разлике које су имале у прошлости, али, како је рекао Паролин, иако се негативан ефекат тих разлика и даље може осетити, „састанак нам је помогао да видимо јединство за које се залажемо, јединство које се тражи у Јеванђељу које проповедамо“, објаснио је Паролин. Он је додао и да тема „евентуалне посете папе није на дневном реду разговора“. „Осим тога, тешко је давати претпоставке о будућим иницијативама тог нивоа, али мислим и надам се да ће сваки састанак, а пре свега мислим на предстојећи састанак са патријархом Кирилом, помоћи да се припреми пут за развој све позитивнијих и интензивнијих контаката“, нагласио је државни секретар Ватикана. Према програму посете који је обавила Света столица, планирани су састанци државног секретара Ватикана са председником Русије Владимиром Путином, министром спољних послова Сергејем Лавровом, патријархом московским и целе Русије Кирилом и шефом Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, митрополитом волоколамским Иларионом.
  21. „Осовина са Приштином није никаква осовина. Са Тираном јесте. Нема разлога да Србија са Тираном нема најбоље могуће односе без обзира што је њихов премијер уметник. Отопљавање односа са Тираном може да амортизује одређене захтеве и на Косову“, сматра др Момчило Павловић „У случају ескалације ратне кризе између Америке и Северне Кореје, први који би могли да настрадају су Јужна Кореја и Јапан“, каже за Спутњик др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју, са којим смо разговарали о актуелним темама које потресају планету и наш регион. Сведоци смо веома лоших односа Вашингтона и Пјонгјанга. Да ли сматрате да је могућ и нуклеарни рат? — Токио формално, по уговорима склопљеним после рата, нема права на војску, али сам био у Јапану и Јапанци су ме убеђивали да имају високо мотивисану и наоружану војску. Дакле, то би био пре свега сукоб комшија са Северном Корејом, која би одговорила својим нуклеарним потенцијалима за које нико не зна колики су. Сматрам да би у тај сукоб била увучена и Кина, а Америка би ушла у рат само ако би проценила да би га решила у своју корист за неколико недеља. Лимитирајући фактор је ко би могао први да повуче такав потез. На крају крајева, шта би решио нуклеарни рат? Огромна разарања, пустошења, невиђене жртве, а на крају би било као на почетку. Да ли ико мисли да Јапан и Јужна Кореја могу да окупирају Северну Кореју и да проблем буде решен? Фасцинантно је како Јапанци и даље гаје сећање на Хирошиму, али и како ћутке прелазе преко те чињенице да су они једина земља на коју је баш Америка бацила атомску бомбу. И дан данас Јапан је америчка база. Јапански министар одбране је рекао да би та земља могла да обори севернокорејске ракете ако их Пјонгјанг испали у правцу острва Гвам. — Јапан је развио одређене системе, али ви не знате који потенцијале и Кореја поседује. Поред потенцијала, Кореја има и идеолошки и снажно мотивисану војску да гине за свог вођу зато што је пропаганда Запада потпуно анулирана или сведена на најмању могућу меру. Да ли су морал и пропаганда јачи у Америци, на Западу или у Северној Кореји? — Америка је сада фокусирана на русофобију. Невероватно је да ви оптужујете људе у Америци да су се састали са руским персоналом рецимо из амбасаде. И да су се састали, да ли је то забрањено и да ли је то кривично дело и разлог за губитак посла? Америка која промовише модел демократије и људске слободе пала је на том испиту. Ја сам имао контакте са руским амбасадором и представницима амбасаде, па не видим ни да сам прорус, ни да сам проамериканац. Ми не разумемо ту њихову параноју која је последица Хладног рата и преноси се и на Европу. Међутим, Европа има снажне економске интересе у Русији и не верујем да ће тек тако следити САД. САД су увеле најобимније санкције Русији у последње три године, против руског енергетског сектора. Колико је такво стање одрживо? — Не верујем да ће у скоријој будућности санкције бити укинуте. Ради се о промени режима и фиксирању једног човека. И када су одржане Зимске олимпијске игре у Сочију, са Запада су претили да ће бојкотовати игре, да ће спустити посету државника на нижи ниво. Пре санкција, високи европски званичници су посећивали Москву за Дан победе, данас то нико не чини. Запад је Дан победе прогласио даном Европе, што уопште нема логике. Не постоји датум у историји Европске уније који је везан за девети мај. Ипак, неко је смислио да би било добро да уместо Дана победе то буде Дан Европе, али Руси то не дају. Пре санкција и пре Украјине и пре Крима постојала је и даље постоји тенденција да Русија не сме да буде толико јака и други пол који би имао сферу утицаја. Када погледате мапу база НАТО-а, ви ћете видети да је Русија стављена у потковицу Алијансе. Са друге стране, у Русији се пре неколико година водила дискусија да ли је Русија држава или империја. Ако је империја, она има империјалне интересе, она има све сфере утицаја и понаша се империјално. Ако је држава, она брани сопствене границе и брани унутрашњи интегритет. Сматрам да је Путин као јака личност кост у грлу Запада и центара моћи и доброг дела обичног света. Људи једноставно не размишљају, они узму фиксацију, а када Запад мрзи он мрзи страшно, као што је мрзео на пример Гадафија или Милошевића. Да ли постоји неко кога су Срби тако мрзели, а да долази са Запада или са Истока? — Ми смо мали народ који је дуго служио страној сили. Код нас та пропаганда очигледно не може да се прими. Ми смо и „србомрсце“ примали, па чак и гостили, можда не званична власт, али јесу разне организације. Ми немамо у историји фиксацију других владара, рецимо Фрањо Јосип који је потписао акт о нападу на Србију 1914. године је у добром делу српске јавности доживљен је као старац који је помагао чак и краља Милана и организовао његову сахрану и једини је носилац српског ордена. На првој оптужници специјалног суда за ратне злочине, како је Спутњик сазнао, биће име Даута Харадинаја, брата Рамуша Харадинаја. Осим за злочине које је учинио у униформи ОВК, он се терети да је многе ствари радио и у Ал Каиди и у ДАЕШ-у. Шта мислите, да ли ће стварно доћи до тога да та особа буде процесуирана? — Суд је и основан да би процесуирао неке особе, али сматрам да то неће бити главне фигуре и главни и злочинци. Историјски гледано, све је почело давно још када су на Косову харале разбојничке дружине које су заустављале аутомобиле на путу, пресретале, па чак и убијале униформисана лица. И Стејт департмент је у једном тренутку ОВК прогласио терористичком организацијом, па су се после предомислили. Ипак, неко крило АНЕ је и даље на тој листи. Са становишта суверене државе, свака таква акција је хулиганство које се кажњава, али Запад је пошто-пото хтео да увуче Србију у рат. Проблем Косова све до касних осамдесетих година био је југословенски. Решавале су га здружене полицијске снаге из Словеније, Хрватске, Македоније, које су биле стациониране на Косову и кажњавале Албанце. Суд је основан да би се чули српски и међународни аргументи о злочинима Хашима Тачија, браће Харадинај и свих других вођа. Пошто су уз помоћ Америке и спонзорисане независности, они проглашени борцима за слободу, сада су на прагу да ту своју независност заокруже и крунишу, постали су хероји. Од најобичнијег злочинца, герилца, разбојника, ви сада имате уважену личност с којом преговарате. То је сличан процес револуцијама. Као директор Института за савремену историју, како објашњавате да савремена историја тако нешто дозвољава? — То је универзални процес. Тито је ухваћен са самокресом у џепу (пиштољ) и он је изјавио да би га употребио да је имао прилику. Са становишта права, он је био најобичнији терориста и разбојник, али је он историјски највећа личност коју је Балкан изнедрио у 20. веку. Он је револуционар који је извео револуцију у међународним околностима. Мислили смо да је само на Балкану могуће да разбојник постане уважени државник, али то је универзална појава, нарочито у Латинској Америци и на Далеком истоку. Ипак, питам се да ли би Запад дозволио да његовом простору најобичнији побуњеници и разбојници сутра постану уважене личности. Сматрам да ће на Косову бити процесуирани они који су изгубили политичку моћ где су ти злочини толико очигледни да сваки Албанац то зна, где су стечена енормна богатства. Обични људи платиће цену, али коловођа и људи око њега неће, зато што би трагови могли да одведу тамо где није пожељно. Председник Србије Александар Вучић каже да ако направимо једну осовину на линији север-југ, између два највећа народа Срба и Албанаца, онда ће ово поднебље имати дугорочни мир бар у наредних сто година. Да ли смо надомак тог решења? — Ако историјски то анализирате, осовина са Приштином није никаква осовина. Са Тираном јесте. Нема разлога да Србија са Тираном нема најбоље могуће односе без обзира што је њихов премијер уметник. Отопљавање односа са Тираном може да амортизује одређене захтеве и на Косову. Београд и Тирана треба да разговарају о озбиљним стварима и оно што је министар иностраних послова Дачић изјавио, банализовано је у смислу поделе. Приштина никада неће пристати на компромис, јер њени лидери сматрају да су заокружили своју независност и да максималистички циљ — независност и ништа, не оставља маневарски простор. Како је то почело са Албанцима? — Аустро-угарска је 1912. створила реалност, добили смо и реалност у Крајини, па и на Косову и сада морате да је прихватите као такву, али историја се не зауставља. Ви сада у овом тренутку сматрате да је ситуација безизлазна, да је решење признати Косово, али то неће решити проблем. Ствари некад могу да се реше и на међународном плану, сутра може да избије велики сукоб… Као што је Сиријска криза доста покренула миграције и на ову страну… — У игри великих мали служе за поткусуривање. Албанска држава направљена је 1912, каква-таква, да би се Србија одгурнула са мора, а не заборавите да је Србија ратовала са Турском, а не са Албанијом. То што су они били на другој страни је сасвим друго питање. У Краљевини Југославији, за време Првог, а и после Другог светског рата, до 1948. Срби и Албанци имали су некад мање, некад више добре економске односе. у Албанији се од 1945. до 1947. као званични учио српски језик, поред Хоџине слике стајала је Титова. Када је у Београду скидана Стаљинова, у Тирани је скидана Титова слика. Људи који летују у Драчу и другим областима који су из Србије имају другачије искуство у односу на Албанце у Албанији и ове са Косова. Осовина Београд —Тирана може да релаксира односе на простору јужне српске покрајине и уопште у том делу Балкана. Шта мислите о унутрашњем дијалогу у Србији који је најављен за септембар? — Ми унутрашњи дијалог о Косову водимо од 1389. године. Дакле, од четрнаестог века до данас. Написано је море радова,књига, предлагана су многа решења. Искрен да будем, у унутрашњем дијалогу не видим никакву нову идеју нити ново решење, али разговор је потребан. Посебно је потребан дијалог са Албанцима, наћи не представнике власти официјелне, него наћи Албанце који стварно желе да разговарају са Србима. Колико је то тешко? Ви сте живели доле једно време, познајете их. — Ја сам са тог простора. У нашој кући је Албанац чувао имање, постојала је трговина на реч и никад није било проблема. Данас је другачије. Читав простор је етнички испражњен и с једне и друге стране због економских разлога. Мислимо да Албанци желе ту да остану, али ако им Запад омогући да оду, сви радно способни отићи ће истог тренутка и испразнити Косово. Из дијалога увек може нешто ново да се роди, а у посебно дијалогу са међународним фактором. Наша дипломатија треба све да усмери ка том циљу, јер Косово није само унутрашње питање Србије, већ је одавно међународни проблем високог ранга. До Уједињених нација доспело је нашим недовољно промишљеним потезима. Српска политика на Косову је непрестано попуштање и удовољавање максималистичким захтевима Албанаца. Ипак, онолико колико Срби не контролишу Косово у делу јужно од Ибра, исто толико албанска власт не контролише северни део Косова. Олако смо потписали бриселски споразум верујући да ћемо добити контра услугу и зато Србију сада условљавају да се одрекне свих својих институција. Све док Србија не призна Косово на папиру, јавно, Косово није независно. Да ли постоји нешто у чему су сагласни Срби и Албанци? — Срби и Албанци са Косова се данас мање-више не слажу ни око ничега, али имају једну заједничку стајну тачку — и једни и други желе у ЕУ. Ако је то та тачка спајања ако Европа заиста жели искрено да помогне, онда би само шира интеграција релаксирала односе на Косову. Нека буде као Швајцарска и Немачка, где граница пролази кроз села. Зашто код нас Ибар не може да буде да буде граница? Европа би могла искрено да помогне и Србима и Албанцима стварањем шире интеграције — нема границе, нема сметњи, тргујте, радите и то ће у неком периоду створити услове да људи живе нормално. Срби и Албанци на Косову живе вековима у турском, југословенском и српском оквиру. Они би као комшије нашли најбољи начин да живе уз елементарно поштовање људских и националних права, јер Албанац није реално да буде Србин нити реално да Србин постане Албанац, али државни оквир мора да се брани. То је уставна обавеза. У супротном је то велеиздаја и кривично дело. Наташа МИЛОСАВЉЕВИЋ
  22. ПРОШЛО је више од деценије и по од повратка верске наставе у школски систем. Добронамерни, без обзира на верску припадност, сложиће се да су постигнути добри резултати који доприносе друштвеном бољитку. Постоје, истина, одређени проблеми и препреке на путу пуне успешности, али из дана у дан се превазилазе ангажовањем свих стваралачких субјеката. Приметна је корелативност верске наставе и грађанског васпитања, као и креативна усклађеност верских учења са природним наукама. Постигнут је висок степен културе различитости, што је гарант прогресије школског система. Једино што стоји у месту, није одмакло од почетка, јесте статус вероучитеља - катихета. Решавањем овога питања све би добило другачије усмерење, престала би неизвесност која производи свеколике страхове. Непотребно је страховање од лоших ефеката верске наставе у ери технолошког развоја. Све је сасвим другачије, само је потребно разумети стваралачки плурализам на прави начин и уместо сукоба неистомишљеника изграђивати културу дијалога тако што се траже добра решења за све, слободна од идеолошких једностраности. Могуће је кренути и од става: "Слажемо се да се не слажемо!" Евидентно је да у демократским друштвима савременог света постоји верска настава, док је далека прошлост прогон верских садржаја из тоталитарних режима који су сами себе урушили због недостатка културе различитости и културе дијалога. Јасно је, дакле, да би неки нови прогон или омаловажавање веронауке значио повратак у диктатуру и различите облике дискриминације. То би требало да знају сви савремени "борци" за људска права који понекад једнострано приступају вери и верницима вешто манипулишући подацима о поступцима појединаца из верских колективитета, који нису у сагласју са вером. Наравно, ти поступци појединаца не могу бити ни меродавне одреднице, али ако нема добронамерности онда се то злоупотребљава као "доказ" о вери као "реметилачком фактору друштвеног прогреса". Ко не види у овоме акт дискриминације према вери и верницима сигурно је да је под теретом потребе да доминира и диктира устао сам против себе и онога што иначе заговара. Потребно је много више разговарати и тако превазилазити лоша стања која сви додатно усложњавамо увредљивим саопштењима и бесмисленим прозивкама. Важно је желети и знати саслушати свакога човека, умесно му образложити своје разлоге и бити искрен у дијалогу. Тако се изграђује поверење које нас подиже на виши степен разумевања постојећих разлика. На крају крајева, верски садржаји почивају на истини, отворености и разумевању различитости, нису затворени системи који покрећу нетрпељивости и непријатељства. Заиста је непотребно оптерећивати школски систем идеолошким, религијским и етничким сукобима. Као председник Владине комисије у Сава центру за верску наставу у основним и средњим школама у периоду од 2004. до 2010. године слободан сам да посведочим висок степен сарадње цркава и верских заједница, као и два ресорна министарства, вера и просвете. Већ далеке 2006. године одржан је Конгрес вероучитеља под називом "Јединство у различитости где су промовисане све позитивне вредности религијског плурализма у којем различитост вероучења није препрека за остварење јединства у различитости. Мислим да би у наше време било добро да се одржи сличан стручно-научни скуп на којем би учешће требало да узму поред вероучитеља свих конфесија и наставници грађанског васпитања, под именом "Култура различитости у васпитању и образовању", где би се процесуирала сва отворена питања. Тако би се допринело превазилажењу многих предрасуда и дезинформација јер би се увидело да постојеће разлике у приступу проблему нису ни велике ни неуклоњиве. Дијалог увек препознаје стваралачке потенцијале, док протести скоро увек погодују онима који уместо снаге исправних аргумената користе различите облике насиља и манипулација масама. Верска настава је добар потенцијал демократичности свакога друштва само је важно и потребно непрестано исправно је усмеравати, што је могуће кад се успоставе добре корелације и интеграције свих стваралачких субјеката. Добра чињеница је то да слободно можемо рећи да су добронамерни сви креатори школског система у којем постоји верска настава. То је сигурност која нам даје право да се надамо да се траже повољна решења која ће побољшати стање, и да нико никога на прогони и не изгони напоље. Сви смо на истом задатку стварања заједничког бољитка, само је потребно да све више уважавамо једни друге и превазилазимо стереотипе и предрасуде које предуго носимо као велика оптерећења из скорије прошлости. Проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:648797-Dijalog-o-veronauci
  23. Потребан је стручни скуп вероучитеља и наставника грађанског васпитања ПРОШЛО је више од деценије и по од повратка верске наставе у школски систем. Добронамерни, без обзира на верску припадност, сложиће се да су постигнути добри резултати који доприносе друштвеном бољитку. Постоје, истина, одређени проблеми и препреке на путу пуне успешности, али из дана у дан се превазилазе ангажовањем свих стваралачких субјеката. Приметна је корелативност верске наставе и грађанског васпитања, као и креативна усклађеност верских учења са природним наукама. Постигнут је висок степен културе различитости, што је гарант прогресије школског система. Једино што стоји у месту, није одмакло од почетка, јесте статус вероучитеља - катихета. Решавањем овога питања све би добило другачије усмерење, престала би неизвесност која производи свеколике страхове. Непотребно је страховање од лоших ефеката верске наставе у ери технолошког развоја. Све је сасвим другачије, само је потребно разумети стваралачки плурализам на прави начин и уместо сукоба неистомишљеника изграђивати културу дијалога тако што се траже добра решења за све, слободна од идеолошких једностраности. Могуће је кренути и од става: "Слажемо се да се не слажемо!" Евидентно је да у демократским друштвима савременог света постоји верска настава, док је далека прошлост прогон верских садржаја из тоталитарних режима који су сами себе урушили због недостатка културе различитости и културе дијалога. Јасно је, дакле, да би неки нови прогон или омаловажавање веронауке значио повратак у диктатуру и различите облике дискриминације. То би требало да знају сви савремени "борци" за људска права који понекад једнострано приступају вери и верницима вешто манипулишући подацима о поступцима појединаца из верских колективитета, који нису у сагласју са вером. Наравно, ти поступци појединаца не могу бити ни меродавне одреднице, али ако нема добронамерности онда се то злоупотребљава као "доказ" о вери као "реметилачком фактору друштвеног прогреса". Ко не види у овоме акт дискриминације према вери и верницима сигурно је да је под теретом потребе да доминира и диктира устао сам против себе и онога што иначе заговара. Потребно је много више разговарати и тако превазилазити лоша стања која сви додатно усложњавамо увредљивим саопштењима и бесмисленим прозивкама. Важно је желети и знати саслушати свакога човека, умесно му образложити своје разлоге и бити искрен у дијалогу. Тако се изграђује поверење које нас подиже на виши степен разумевања постојећих разлика. На крају крајева, верски садржаји почивају на истини, отворености и разумевању различитости, нису затворени системи који покрећу нетрпељивости и непријатељства. Заиста је непотребно оптерећивати школски систем идеолошким, религијским и етничким сукобима. Као председник Владине комисије у Сава центру за верску наставу у основним и средњим школама у периоду од 2004. до 2010. године слободан сам да посведочим висок степен сарадње цркава и верских заједница, као и два ресорна министарства, вера и просвете. Већ далеке 2006. године одржан је Конгрес вероучитеља под називом "Јединство у различитости где су промовисане све позитивне вредности религијског плурализма у којем различитост вероучења није препрека за остварење јединства у различитости. Мислим да би у наше време било добро да се одржи сличан стручно-научни скуп на којем би учешће требало да узму поред вероучитеља свих конфесија и наставници грађанског васпитања, под именом "Култура различитости у васпитању и образовању", где би се процесуирала сва отворена питања. Тако би се допринело превазилажењу многих предрасуда и дезинформација јер би се увидело да постојеће разлике у приступу проблему нису ни велике ни неуклоњиве. Дијалог увек препознаје стваралачке потенцијале, док протести скоро увек погодују онима који уместо снаге исправних аргумената користе различите облике насиља и манипулација масама. Верска настава је добар потенцијал демократичности свакога друштва само је важно и потребно непрестано исправно је усмеравати, што је могуће кад се успоставе добре корелације и интеграције свих стваралачких субјеката. Добра чињеница је то да слободно можемо рећи да су добронамерни сви креатори школског система у којем постоји верска настава. То је сигурност која нам даје право да се надамо да се траже повољна решења која ће побољшати стање, и да нико никога на прогони и не изгони напоље. Сви смо на истом задатку стварања заједничког бољитка, само је потребно да све више уважавамо једни друге и превазилазимо стереотипе и предрасуде које предуго носимо као велика оптерећења из скорије прошлости. Проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:648797-Dijalog-o-veronauci View full Странице
  24. Da li ste nekad imali ovakvo iskustvo ?Vi pricate a druga strana vas uopste ne cuje nego uporno tvrdi da je u pravu, znaci bez dijaloga .jos kad kazu da su verujuci ,tek onda se zacudis... Bogu hvala ,svi smo razliciti ,ali kako onda razgovarati sa takvim ljudima ? Nekad mozes da se sklonis od takvih ljudi ,a nekad bas i ne mozes . Mislim da su nam takvi ljudi iskusenje i provera naseg smirenja. Sta vi mislite o tome ? Kako se borite sa takvim iskusenjima ?
×
×
  • Create New...