Search the Community

На дан молитвеног прослављања Светог деспота Стефана Српског, 1. августа 2018. године, Епархију милешевску посетио је директор Канцеларије за сарадњу с црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије г. Милета Радојевић са сарадницима. Госте су на капији манастира Милешеве дочекали Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије са сарадницима, председник општине Пријепоље г. Драгољуб Зиндовић и његов заменик г. Станко Кијановић. У пријатном разговору епископ Атанасије је нагласио да је Епархија милешевска у овом тренутку највише окренута предстојећој прослави осамстогодишњице Милешеве којој треба посветити пуну пажњу и у њу укључити најважније чиниоце српског друштва, како би се домаћој и светској јавности на најбољи могући начин приказао значај ове светиње која је већ дугих осам векова духовни, национални и културни стожер око којег се Срби са свих меридијана окупљају. Епархија је, према речима Преосвећеног, већ покренула неколико важних пројеката који нас уводе у јубилеј који ће своју пуноћу имати 2020. године. Захваљујући се на срдачној добродошлици г. Милета Радојевић је рекао да ће Канцеларија којом он руководи дати свој допринос у прослављању јубилеја јер Милешева то заслужује, и да се нада да ће се манастир довести у стање којим ћемо сви бити задовољни како бисмо достојанствено обележили осам векова његовог постојања. Након обиласка манастирског комплекса и ручка који је уприличила игуманија Аквилина са сестринством, састанак је настављен у епископској резиденцији у Пријепољу где су потписани анекси уговора о реализацији пројеката између Епархије милешевске и Канцеларије за сарадњу с црквама и верским заједницама. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Директор Архива Српске Православне Цркве г. Радован Пилиповић одбранио је докторску дисертацију на тему „Српска Православна Црква, Руска Православна Загранична Црква, Московска Патријаршија - узајамне везе, утицаји и односи (1920-1940)“ на катедри за општу савремену историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Ментор рада је доц. др Алексеј Тимофејев, а комисију за преглед и одбрану докторског рада су поред ментора чинили проф. др Милан Ристовић, др Горан Милорадовић и доц. др Јелена Рафаиловић. Тема је обрађена у највећој мери на основу необјављене архивске грађе, дакле извора првога реда, али и са ширим увидом у публицистику датог периода, као и уз уважавање постојеће литературе. Комисија је констатовала ауторов допринос историјској науци, предложивши му да докторски рад, уз одређене допуне, скраћивања и измене преточи у монографску публикацију. Др Радован Пилиповић је аутор седам књига из историје Српске Православне Цркве, као и тридесет расправа и студија из историје српског народа, које је објављивао у земљи и иностранству. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Бивши директор Побједе „на служби Богу“: Ушао у НВО ЦПЦ Од ИН4С -21 маја, 2017 Лав Лајовић, бивши извршни директор листа „Побједа“ и бивши координатор тзв. Хришћанског покрета Црне Горе прикључио се НВО Црногорска православна црква. Лајовић је данас „са радошћу Господњом“ објавио на Фејсбуку фотографије са челником НВО ЦПЦ, Мирашем Дедејићем, наглашавајући да га је Дедејић „прoизвео у чин ипођакона“. „Драги пријатељи, данас са радошћу Господњом објављујем да сам донио једну од најважнијих одлука у зивоту, одлуку да кренем путем свештеничке службе Богу. Произведен сам у чин ипођакона, данас на Цетињу, од стране Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског, господина Миахила. Моја је молитва да моја служба буде на славу Божју а на благослов моме дому и народу“, написао је Лајовић. Упоредивши се са јеванђелистом Јованом Богословом, Лајовић истиче да је стицај околности дао да његов улазак у службу падне баш на дан кад се прославља овај светац. „Стицај околности је дао да мој улазак у службу падне баш на празник светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, онога ученика за којег говораху да га је ‘Учитељ нарочито љубио’, а чијим сам се животом и дјелом од првих дана мога хода са Богом, највише инспирисао. Нека је слава Богу Оцу, Сину и Светоме Духу! Амин!“, закључио је Лајовић. Још једно српско-црногорско раздвајање – одлука Лајовића уздрмала му породицу Контроверзна одлука Лајовића, који је и кроз рад НВО Хришћански покрет промовисао „дукљанско насљеђе“, уздрмала је и његову породицу, те је његова супруга преко друштвених мрежа обратила јавности, наводећи да не жели да ико проживи оно што она тренутно преживљава. „Драги ФБ пријатељи, најљубазније вас молим да ми неко време не шаљете поруке. Посебно вас молим да ми не шаљете слике ‘рукоположеног’ ђакона, јер смо деца и ја јако узнемирени и не знамо шта нас је снашло. Ја сам Српкиња са великим С… Волим своју Србију као свој живот… И више никакве везе са овим човеком немам… У сваком случају, не дао Бог никоме ово што пролазим!“, написала је Светлана Лајовић. Она је у коментару под истом објавом написала да жали што је оставила своју земљу Србију. „Што оставих своју земљу, свој народ, мислећи да се удајем за доброг човека.“ KOМЕНТАР УЗ ОВУ ВИЈЕСТ - А.Ж. Од породичних проблема господина Лајовића, чини ми се да је много значајније да је прије неки дан он одрекао светост Светом Петру Цетињском. Тако је од заведене масе мојих младих Цетињана деведесетих која је пјевала: "Ми имамо свога Бога - Светог Петра Цетињскога", гријешећи се и о Господа и угодника Његовог, "ЦПЦ" се сада одрекла и највећег Чудотворца Цетињског. Одбацивање светитеља, сасвим је у духу "Хришћанског покрета Црне Горе", који је чинио он сам, као наглашено протестанстки усмјерен човјек у својим текстовима, који се школује на протестанском факултету у Осијеку: http://lavlajovic.blogspot.com/2014/07/djecak-vladimir.html JERES KOSOVSKOG MITA UVOD Lav Lajović Ova knjiga je nastala u godini proslave 200 godine od rođenja Njegoša, državnika i najvećeg crnogorskog pjesnika. Na ideju da je napišem došao sam u trenutku kada je mitropolit crnogorsko primorski pokrenuo inicijativu za kanonizaciju Petra II Petrovića Njegoša. Inicijativa da Vladika Rade bude proglašen za sveca i sve ukupno što se zbiva sa Srpskom pravoslavnom crkvom u Crnoj Gori izazivaju vrlo opriječne stavove u Crnoj Gori. Mnogi veliki naučnici u Crnoj Gori, ali i šire, napisali su mnoštvo studija o Kosovskom mitu, Njegošu i njegovom Gorskom Vijencu. Rekao bi čovjek, šta se to još ima reći o svemu tome a da to već nije napisano. Svetosavlje je do nebesa diglo Njegoša i njegovo pjesnički stvaralaštvo, međutim sada pokušava da ga prikuje za nebesa i kanonizuje kao “episkopa tajnovidioca”. I to nije slučajno, to je dio šire i mnogo opasnije kanonizacije Kosovskog kulta, u momentu kada Srbija priznaje albansku administraciju na Kosovu. Snažan otpor uslijedio je upravo od SPC i mitropolita crnogorsko primorskog, koji Njegošem žele , po oprobanom receptu, da inspirišu narod na borbu za Kosovo i “istragu” sadašnjih „poturica“ u Vladi Srbije i Vladi Crne Gore koji „izdadoše Kosovo” jer „na komade razdvojiše carstvo (pretpostavljam njihovo -SPC). Zato se ponovo čuju kletve (poput Lazareve) od strane nekih episkopa i poteže vokabular Kosovskog mita! Zato, duboko sam uvjeren da Kosovski mit treba do krajnjih granica dekonstruisati i dekanonizovati a Njegoša nanovo pročitati u savremenom crnogorskom kontekstu, jer je Gorski Vijenac (p)ostao vrlo aktuelno i ośetljivo pitanje. Ja ću pokušati da Kosovski mit, a time i djelo čuvenog crnogorskog vladara i vladike, stavim pod svjetlo Hristovog Jevanđelja . To je, čini mi se, naročito važno jer Njegoš nije tek neki neshvaćeni periferni umjetnik čije bi se bavljenje vjerskim pitanjima moglo relativizovati. On je bio pravoslavni episkop, i to u prelomnom istorijskom trenutku za Crnu Goru. On je bio znači istaknuti crnogorski vjerski vođa, čelni čovjek posljednje hrišćanske teokratije u Evropi. Čitaoci njegovih spjevova doživljavali su ga kao duhovnog oca. Vjerujem da ova apologetska studija ima smisla u momentu kada se na Saboru Srpske pravoslavne crkve vijeća o pomenutoj inicijativu Mitropolita Amfilohija. I bez obzira kako će okončati proces kanonizacije Njegoša, njegovo književno djelo je nužno kritički sagledati u teološkom smislu. Ja mislim da to do sada nije u Crnoj Gori rađeno, a ako je ko i to činio, nije to radio sistematski a posebno ne kritički. Nekako su svi zastali zadivljeni, pa i ja sam imao taj problem, pred grandioznom likom i djelom najumnijeg Crnogorca. Siguran sam da i ja ne bih skupio „hrabrosti“ polemisati sa stavovima tako velikog mislioca, jer ko sam ja da doumim ono što se najbolje sagledava na izvoru, đe je voda čista i svježa. Moja kuražnost se manifestuje samo u tome da sa ključnim postulatima Njegoševog djela sučelim Riječ Božiju, koja je objavljena, i koja je poznata i lako dostupna. Mislim da na ovim prostorima, nema većeg autoriteta nad Gorskim Vijencem, od Svetog Pisma na osnovu kojega ću polemisati sa mitologijom koju je vaspostavio Vladika. Ovo bi trebala da bude (samo)odbrana fundamentalnih istina hrišćanstva, koje su po mom mišljenju napadnute kosovskom mitologijom koju su utemeljili episkopi i državnici na ovim našim prostorima zadnjih 200 godina. Ova opasna mitologija,na našim prostorima, srasla je ne samo sa kulturnim i nacionalnim identitetom (što je donekle razumljivo) već i sa pravoslavmom dogmatikim (što je mnogo opasnije). Svetosavlje kakvog mi danas vidimo, protivi se svakom političko idiološkom projektu koji je suprostavljen srpskom nacionalizmu i klerikalizmu, a posebno crnogorskom nacionalnom i duhovnom preporodu i slobodi. Da je istina ovo što tvrdim, dokaz je cjelokupna kampanja koja se vodi oko beatifikacije Njegoša. Njegoševa teologija koju je nagovijestio svojim djelom, uvjeren sam, zaslužuje jednu kritičku analizu. Viđećemo da teozofija Gorskog Vijenca poput ribe, koju je potrebno pažljivo jesti. Svakom neukom vjerniku koji se susretne sa njim mogla bi zaprijeti kost u grlu, ako ne nauči da razdvoji meso od kostiju. Ovo tim prije, jer je za većinu pravoslavaca Gorski Vijenac vrlo primamljiva i ukusna riba, koju je vrlo opasno halapljivo jesti. Ova moja knjiga bi se zato mogla tretirati kao priručnik za „čišćenje ribe“. Želim da ukažem šta je šta i đe je kost u ovoj kosovskoj mitologiji. Tvrditi da je taj mit Hristova nauka, jeste JERES. To želim pokazati i dokazati. ОСИМ ОВАКВИХ УМОТВОРИНА, Лав Лајовић је писац бројних удворичких текстова Милу Ђукановићу, као "Оће да нам га огаде" и слично. Један коментатор на сајту ИН4С, даје добар портрет овог врло опасног човјека: "Ko je Lav Lajović? Nesumnjivo čovek impresivne biografije, po potrebi ili zadatku i u vladinom sektoru CG i SCG ili u nevladinom sektoru. Čovek iz senke zadužen za rešavanje verskog pitanja u CG, koristeći i nesrećnog Miraša kome drži predavanje pred studentima (pogledati Jutjub), verovatno i jedan od kreatora nakaradnog verskog zakona, po hrišćanskom opredeljenju verovatno protestant jer pohađa njihovo teološko učilište u Osijeku. Duhovni pokretač (spiritus movens) duhovne magle koja se spustila nad CG. Pošto nikako da uspe da projekat CPC zaživi u narodu, verovatno sprema ukrajinski scenario otimanja manastira i crkava i dodeljivanja istih ovoj luciferskoj tvorevini. Opasan čovek na opasnom mestu u opasno vreme sa moćnim i bogatim sponzorima.Možda i naslednik nesrećnog Miraša, odrastao na Kosovu, majka i bivša žena su mu Srpkinje, naša srpska nesreća rukopoloženi Leo prvi protestantski."