Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'димитрија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 35 results

  1. Поводом славе храма, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 8. новембра 2018. године, на Митровдан, светом архијерејском Литургијом у цркви Светог великомученика Димитрија на Новом Београду. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ рашко-призенски г. Теодосије, протојереји-ставрофори Божо Бакајлић, архијерјески намесник земунско-београдски, Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, Јеремија Старовлах и Слободан Милуновић, јереји Григорије Сапсај, Александар Бајић, Војислав Костић, Марко Којић и Стефан Васиљевић, архиђакон Марко Момчиловић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Илија Томић, Драган Танасијевић и Зоран Недић. Ове године свечани чин ломљења славског колача са Патријархом српским обавио је г. Игор Вукимирица. Извор: Српска Православна Црква
  2. Поводом славе храма, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 8. новембра 2018. године, на Митровдан, светом архијерејском Литургијом у цркви Светог великомученика Димитрија на Новом Београду. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ рашко-призенски г. Теодосије, протојереји-ставрофори Божо Бакајлић, архијерјески намесник земунско-београдски, Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, Јеремија Старовлах и Слободан Милуновић, јереји Григорије Сапсај, Александар Бајић, Војислав Костић, Марко Којић и Стефан Васиљевић, архиђакон Марко Момчиловић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Илија Томић, Драган Танасијевић и Зоран Недић. Ове године свечани чин ломљења славског колача са Патријархом српским обавио је г. Игор Вукимирица. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован благоизволео је 21. октобра 2018. године осветити крстове у храму Светог великомученика Димитрија у Бајчетини. Чину освећења присуствовали су чланови ктиторске породице Николић којима је Преосвећени Владика г. Јован упутио топле речи благодарности и благослова. -За нас хришћане крст је знак препознавања. Позвани смо да носимо своје крстове како би и они носили нас, поручио је владика Јован који је, том приликом, у знак захвалности за несебичну љубав коју су делима потврдили одликовао архијерејским граматама г. Сретена Јоцића из Београда и г. Слободана Василијевића из Чачка. Трпезу љубави за све госте приредила је монахиња Ирина, настојатељица свете обитељи. Извор: Српска Православна Црква
  4. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован благоизволео је 21. октобра 2018. године осветити крстове у храму Светог великомученика Димитрија у Бајчетини. Чину освећења присуствовали су чланови ктиторске породице Николић којима је Преосвећени Владика г. Јован упутио топле речи благодарности и благослова. -За нас хришћане крст је знак препознавања. Позвани смо да носимо своје крстове како би и они носили нас, поручио је владика Јован који је, том приликом, у знак захвалности за несебичну љубав коју су делима потврдили одликовао архијерејским граматама г. Сретена Јоцића из Београда и г. Слободана Василијевића из Чачка. Трпезу љубави за све госте приредила је монахиња Ирина, настојатељица свете обитељи. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. У божанственом благодарењу епископу Димитрију саслуживали су пароси мостарски: протопрезвитери-ставрофори Радивоје Круљ и Небојша Радић, презвитер Бранимир Боровчанин, ђакони Владимир Вукановић, Милош Мандић и Бранислав Рајковић, као и вјерни народ Мостара и околних крајева, од Бијелог Поља до Житомислића, потврђујући својим сабрањем на једном мјесту пријем и прихватање свог новог Епископа, примајући и Тело и Крв Христову коју им раздели. Током свете литургије Црква Божја, руком Епископа Димитрија, крстила је и у заједницу мостарских и свих хришћана примила је Мирелу и Луку, на шта се у својој беседи нарочито осврнуо владика Димитрије, исказујући, пре свега, велику радост поводом сабрања у Мостару. Извор: Српска Православна Црква
  6. У недељу двадесет прву по Духовима, о спомену Светих отаца VII Васељенског Сабора, Преподобне Пелагије и Преподобне Таисе, светом архијерејском Литургијом, први пут у Мостару после избора, хиротоније и устоличења, началстовао је Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Димитрије. У божанственом благодарењу епископу Димитрију саслуживали су пароси мостарски: протопрезвитери-ставрофори Радивоје Круљ и Небојша Радић, презвитер Бранимир Боровчанин, ђакони Владимир Вукановић, Милош Мандић и Бранислав Рајковић, као и вјерни народ Мостара и околних крајева, од Бијелог Поља до Житомислића, потврђујући својим сабрањем на једном мјесту пријем и прихватање свог новог Епископа, примајући и Тело и Крв Христову коју им раздели. Током свете литургије Црква Божја, руком Епископа Димитрија, крстила је и у заједницу мостарских и свих хришћана примила је Мирелу и Луку, на шта се у својој беседи нарочито осврнуо владика Димитрије, исказујући, пре свега, велику радост поводом сабрања у Мостару. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Владика Амфилохије је рекао да је монахиња Екатарина испоштовала Христову заповијест: Ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе, нек узме крст свој и нека иде за мном. „Она се одрекла себе, узела је крст Господњи и ево, носила је тај крст Господњи до последњега свога издисаја. И Господ је са тога разлога и удостојио да се данас, на овај велики свети празник Воздвиженија часнога крста у светом граду Јерусалиму, и она вазнесе небесима, заједно са крстом Господњим и заједно са свима онима који су кроз вјекове носили крст Христов“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да ју је Бог удостојио монашког призвања, најдивнијег призвања овдје на земљи. „Да буде једна од оних мудрих дјевојака из Јеванђеља, које су ушле у ложницу свога младожење – Христа Бога. Изабрала је између свих младожења земаљских јединога младожењу који је вјечан, који је непролазан. Са Њим се сјединила, Њега се причешћивала, па се, ево и уочи свога упокојења, у недјељу причестила Тијела и Крви Господње. И Господ је вратио да се овдје упокоји, у овој светињи која је распета светиња, у овом мјесту које је распето мјесто. Али, и мјеста које је обновљено, и преко мати Екатарине и сестара ове обитељи“, рекао је он. Владика је додао да је Боан Кадића једно од најтужнијих мјеста у Црној Гори и шире. „Ово је мјесто великог страдања братства Кадића и овдашњега народа, мјесто гдје се испртила братомржња, гдје је власт ради свога властољубља убијала и жртвовала своју браћу и свој народ. И ево, удостојио је Господ Боан Кадића да васкрсава градњом овога светога храма Светога великомученика Димитрија“, рекао је Владика Амфилохије. Владика је рекао да је чињеницом да је овај храм постао и обитељ сестара из манастира Острога ова светиња спојена са Светим Василијем Острошким. „И као што је Свети Василије својим светим моштима свједок Христа васкрслога, и као што у Острогу постоји онај храм Воздвиженија часнога крста, оно мјесто које је било испосница старца Исаије од Оногошта, а онда га Свети Василије претворио у цркву Воздвиженија часнога крста, тако је тај часни крст дошао и овдје да га носе ове сестре и да кроз њега и преко њега васкрсава име Божје, да васкрсава братска љубав, да васкрсава обнова братске љубави и братско помирење овдје на овом мјесту, и братско праштање, оно што је најпотребније данас, посебно овдје у Црној Гори“, нагласио је он. Митрополит Амфилохије је упозорио да и данас има оних који покушавају да на братоубиству граде будућност Црне Горе. „А братоубиство је у исто вријеме и богоубиство. И онај који убија брата, убија и Бога у себи и лишава се вјечнога спасења, вјечнога живота. А они који на себе примају крст Христов, као што га је примила наша Екатарина, они који иду за Христом Господом, који слушају ријеч Његову и вјерују Ономе који је послао Христа Бога нашега, задобијају живот вјечни, прелазе из смрти у живот. Својим земним тијелом дјевојачким, монашким, наша Екатарина освештава ову земљу на овај свети дан. И преко своје жртве и свога жртвовања за Христа Бога, и ношења часнога крста Господњега она обнавља вјеру и позива на опраштање све који се отуђују од те праве и истинске вјере“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је нагласио да је Божји дар што је Господ мати Екатарину призвао баш на овај свети дан Воздвиженија часног крста Господњег. „И то нека би била утјеха и сестара њених и њене родбине која је данас овдје сабрана што их је удостојио једног таквог изданка какава је била и остала наша мати Екатарина“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У манастиру Светог Димитрија на Боану Кадића код Даниловграда, метохо острошке светиње, на Крстовдан су сахрањени земни остаци игуманије ове свете обитељи монахиње Екатерине (Симовић), некадашње острошке монахиње. Опело су служили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и викарни Епископ диоклијски г. Методије са многобројним свештенством и уз молитвено учешће великог броја вјерника. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владика Амфилохије је рекао да је монахиња Екатарина испоштовала Христову заповијест: Ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе, нек узме крст свој и нека иде за мном. „Она се одрекла себе, узела је крст Господњи и ево, носила је тај крст Господњи до последњега свога издисаја. И Господ је са тога разлога и удостојио да се данас, на овај велики свети празник Воздвиженија часнога крста у светом граду Јерусалиму, и она вазнесе небесима, заједно са крстом Господњим и заједно са свима онима који су кроз вјекове носили крст Христов“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да ју је Бог удостојио монашког призвања, најдивнијег призвања овдје на земљи. „Да буде једна од оних мудрих дјевојака из Јеванђеља, које су ушле у ложницу свога младожење – Христа Бога. Изабрала је између свих младожења земаљских јединога младожењу који је вјечан, који је непролазан. Са Њим се сјединила, Њега се причешћивала, па се, ево и уочи свога упокојења, у недјељу причестила Тијела и Крви Господње. И Господ је вратио да се овдје упокоји, у овој светињи која је распета светиња, у овом мјесту које је распето мјесто. Али, и мјеста које је обновљено, и преко мати Екатарине и сестара ове обитељи“, рекао је он. Владика је додао да је Боан Кадића једно од најтужнијих мјеста у Црној Гори и шире. „Ово је мјесто великог страдања братства Кадића и овдашњега народа, мјесто гдје се испртила братомржња, гдје је власт ради свога властољубља убијала и жртвовала своју браћу и свој народ. И ево, удостојио је Господ Боан Кадића да васкрсава градњом овога светога храма Светога великомученика Димитрија“, рекао је Владика Амфилохије. Владика је рекао да је чињеницом да је овај храм постао и обитељ сестара из манастира Острога ова светиња спојена са Светим Василијем Острошким. „И као што је Свети Василије својим светим моштима свједок Христа васкрслога, и као што у Острогу постоји онај храм Воздвиженија часнога крста, оно мјесто које је било испосница старца Исаије од Оногошта, а онда га Свети Василије претворио у цркву Воздвиженија часнога крста, тако је тај часни крст дошао и овдје да га носе ове сестре и да кроз њега и преко њега васкрсава име Божје, да васкрсава братска љубав, да васкрсава обнова братске љубави и братско помирење овдје на овом мјесту, и братско праштање, оно што је најпотребније данас, посебно овдје у Црној Гори“, нагласио је он. Митрополит Амфилохије је упозорио да и данас има оних који покушавају да на братоубиству граде будућност Црне Горе. „А братоубиство је у исто вријеме и богоубиство. И онај који убија брата, убија и Бога у себи и лишава се вјечнога спасења, вјечнога живота. А они који на себе примају крст Христов, као што га је примила наша Екатарина, они који иду за Христом Господом, који слушају ријеч Његову и вјерују Ономе који је послао Христа Бога нашега, задобијају живот вјечни, прелазе из смрти у живот. Својим земним тијелом дјевојачким, монашким, наша Екатарина освештава ову земљу на овај свети дан. И преко своје жртве и свога жртвовања за Христа Бога, и ношења часнога крста Господњега она обнавља вјеру и позива на опраштање све који се отуђују од те праве и истинске вјере“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је нагласио да је Божји дар што је Господ мати Екатарину призвао баш на овај свети дан Воздвиженија часног крста Господњег. „И то нека би била утјеха и сестара њених и њене родбине која је данас овдје сабрана што их је удостојио једног таквог изданка какава је била и остала наша мати Екатарина“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Овим ријечима благодарења нови Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Господин Димитрије, из трона Светог Саве, Светог Данила, Василија Светог и Светог Петра, заблагодарио је Господу и свој пуноћи Цркве Његове, сабране на једном мјесту, која га је претходно хиротонисала и устоличила. Светом архијерејском Литургијом, у Недјељу седамнаесту по Духовима, са чином рукоположења и устоличења, у Преображењнком храму у Требињу, началствовао је, Његова Светост, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, Господин Иринеј, уз саслужење Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабробосанског Хризостома, Епископа милешевског Атанасија, Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, Епископа франкфуртског и све Њемачке Григорија, Епископа рашко-призренског Теодосија, Епископа западноамеричког Максима, Епископа славонског Јована, Епископа бихаћко-петровачког Сергија, Епископа тимочког Илариона, Епископа осјечко-пољског и барањског Херувима, Викарног епископа мохачког Исихија, Викарног епископа диоклијског Методија, Умировљеног епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, уз саслужење свештештенства, ђакона, монаштва и вјерног народа Цркве широм васељене. Током Свете евхаристије, великом мноштву хришћанима сабраним у требињском храму али и око њега обратио се Патријарх Иринеј, упутивши честитке и благослове новом владики. Света Литургија завршена је приступном бесједом Епископа Димитрија, која је својом једноставношћу, а садржајношћу, усмјереношћу и свеобухватношћу, историчношћу, а истовремено надвременошћу, љубављу и благодарношћу, недвосмислено представила приступ Животу новоустоличеног архијереја. Храмовна Трпеза са које се раздјели Тијело и Крв Господа нашег Исуса Христа, прострла се затим дуж читаве порте храма, и шире требињским перивојима и улицама и даље по градовима и селима, брдима и долинама Херцеговачким и крајевима приморским, разносећи благослов и радост. Овом величанственом догађају присуствовали су и многи вјерски и великодостојници држава, међу којима и бискуп дубровачки, монсињор Мате Узинић, бискуп мостарско-дувањски, монсињор Ратко Перић, муфтија мостарски, Салем ефендија Деовић, предсједник и премијерка Републике Српске, представници Влада Републике Србије и Републике Српске, чланови дипломатских корова, градоначелници Мостара, Требиња, Будве, начелници и други представници градова, представници братства Паштровића.., који су, такође, били присутни и на свечаном ручку, приређеном овим поводом у требињском хотелу „Леотар”, а током којег су неки од наведених гостију, уз поздраве, новоизабраном владики Димитрију уручили и пригодне дарове. Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кпр. 14, 40), као што је и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кпр. 14, 33). Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  10. Ваша Светости, оци и браћо архијереји наше помјесне Цркве, преузвишени оци бискупи, уважени господине муфтијо, господине предсједниче Републике Српске, госпођо предсједнице Владе Републике Српске, господо великодостојници државе и друштва БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске; часни оци презвитери и ђакони, драга браћо и сестре, богољубиви монаси и монахиње, љубљени народе Божији! Хумска земља и Травунија, Неретва и Паганија, и још шире области, познатије од владавине Херцега од Светог Саве – Стефана Вукчића Косаче – као Херцеговина, вијековима су представљале границу Истока и Запада; некада на размеђини западног и источног Царства, онда на размеђи црквених јурисдикција Истока и Запада, на међи Рашке и Босне, Босне и Угарске, Угарске и Османског царства, Османског царства и Венеције, касније и Османског царства и Аустроугарске, била је коначно и сама у себи разграничена свим овим древним разграничењима, чак и у срцима својих становника. Знајући то, мислим да на нама свима овдје окупљенима није да пренебрегавамо некад заиста трагичну историју ових крајева и негирамо разлике међу нама, него да их покушамо доживјети као изазов и благослов сјећајући се Солжењицинове мисли, која је колико јеванђелска, толико, чини ми се, и општељудска: Постепено ми је – каже он – откривено, да линија која одваја добро и зло, не пролази границама држава, нити између класа, нити између политичких партија (a ми бисмо могли рећи нити линијом наших овдашњих разграничења и разлика) већ кроз свако људско срце… Зато се ја данас молим Господу да нестану унутрашње границе у нама, да побиједи добро и да будемо препознати као миротворци, отворени за сталну сарадњу и дијалог, као носеће стубове мира и развоја на овим просторима. Крштење ове земље, учи нас сâмо Свето Писмо, започели су још у првоме вијеку Свети апостоли Павле и Тит о чему свједоче многи наши манастири који стоје на темељима из ранохришћанског доба, као и многа црквишта, крстионице и гробља из тих времена. Бурни догађаји шестога и седмога вијека, долазак Словена у ове крајеве, мисија свете браће Ћирила и Методија и црквени расколи доносе тектонске промјене на овом тлу на коме ће дукљанску династију Војисављевића смијенити Немањићи. Из своје пријестонице у Благају, овом земљом је владао Немањин брат Мирослав, који је познат по препису Јеванђеља, нашој најстаријој књизи. Свједок тога времена je његов братанац Растко – бесмртни принц херцеговачки; као први архиепископ српски Свети Сава, успио је издејствовати аутокефалност наше цркве и успоставити нашу Епархију прије тачно 800 година. Од те 1219. године и престоног Стона и пељешког Јадрана, па преко Залома, Полимља и Лима, до Тврдоша и Оногошта, Острога, Дужи и Мостара, па опет Тврдоша, Требиња и данашњих дана, историја ове земље и њених људи је у знаку крста, страдања и васкрсавања. Као што су Светог Саву надахњивали одјеци апостолске проповиједи којом је натопљена ова древна земља, проповиједи оних који су чули, сагледали и рукама опипали оваплоћену Ријеч живота вјечнога (уп. Ι Јов. 1, 1-2), тако је охристовљена ријеч и лик Светог Саве надахњивала и овдашње епископе, међу којима су и Свети Сава Други и Свети Данило Хумски као и Свети Василије Тврдошки и Острошки. Одатле се мисао прелијевала и светом Петру Цетињском, нераскидиво везујући Херцеговину и Црну Гору у јединствен духовни простор, и рађајући просвјетљујућу искру у нашем народу, те је тако Херцеговина са Дубровником у деветнаестом и почетком дведесетог вијека била носилац културног и друштвеног препорода и слободарских идеја. Наши великани су бриткост ума изражавали кроз најљепшу поезију, као Шантић и Дучић, или кроз правно-политичке огледе, као Богишић, кроз описе историјских догађаја и стварности, као браћа Ћоровићи, или су просто били пионири просветног и сваког другог напретка као свештеници: Мићо Љубибратић, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Нићифор Дучић, Стеван Правица и многи други, све до Светог владике Свештеномученика Петра Зимоњића. Херцеговина и данас, са својим особеним географским положајем, са богатством карактера људи који у њој живе и у њу долазе, иако мала по величини, надамо се, може поново бити један од покретача свеопштег препорода. Зато ће се и убудуће наша Епископија трудити да охрабри младе људе и теологе који улазећи у дијалог са стручњацима из области философије, економије, правних наука, медицине, психологије, умјетности и технике, треба да буду спремни да свакоме који од нас тражи разлог наше наде, са кротошћу дају одговор, имајући добру савјест (уп. 1. Петрова 3, 15), и да на глобалном научном и културном плану покушају наћи улогу хришћанске теологије и етоса који из ње проистиче, у обликовању стварности у којој живимо. Колико је то у мојој моћи пажњу ћу посветити образовању и васпитању младих људи и дјеце, поштујући њихову богодану слободу и интегритет, знајући да су они једини прави и достојни насљедници непрекинуте историјске нити ових простора и нашег опстанка и битовања, које је постојано једино ако је утврђено и на вјери и на знању. Његоваћемо и Херцеговцима урођену саборност, бринући се о старима и немоћнима, позивајући све на солидарност, социјалну одговорност и истинску бригу једних о другима. Ова ће одговорност за ближње, надамо се, водити заједници и друштву у којој ће честитост, марљивост и поштење бити цијењени и довољни за живот достојан човјека. Tрудићу се да нам такозване велике теме, па биле оне сасвим легитимне и вриједне промишљања и дјелања, као што су поменуте теме социјалне правде или на пример теме политичке културе и поштења, не заклоне брата и сестру који живе поред нас и потребују помоћ, разумијевање или просто живу ријеч утјехе. Управо супротно, конкретан човјек који живи поред нас и његово добро, биће мој једини мотив за друштвену ангажованост, како је то уосталом бивало и до сада у вријеме мојих непосредних и вољених претходника, а наших заједничких отаца, учитеља и препородитеља ове Епископије, Владике Атанасија и Владике Григорија. Ваша Светости и браћо архијереји, Од првог хумског епископа Жичке аутокефалне архиепископије Илариона, па до данашњег дана седамдесетједан епископ је служио овом свештеном Трону. Благодарим на указаном повјерењу и одговорности, понављајући ријечи Светих Отаца за које они кажу да се односе на самог Господа и његово страдање: не противрјечим, нити се противим (Ис. 50,5; 53,7); него приклањајући се под крепку руку Божју, са Светим Григоријем Богословом свједочим да, као што се није добро отимати за архијерејство, исто тако га не треба ни одбацивати (Св Гр Бгсл, беседа 3.). Са друге стране, благодарити Богу за ову службу ријечима није могуће, а вјероватно ни примјерено. Благодарити за ову службу значи живјети за другога! Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ срцезналац Апостолу Петру. Рекао би човјек, ни веће службе и Тајне због које је сам Син Божији пролио Крв Своју, нити једноставније заповијести; али, чини ми се да је управо такав и читав хришћански живот – ми љубав према Богу показујемо, мјеримо и провјеравамо односом према ближњима. По апостолу Јовану то значи не љубити ријечју ни језиком него дјелом и истином (уп.1.Јов.3,18). У томе је за мене велика утјеха. Од свих нас се тражи једно исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Највећа мисија и програм Цркве тако би требало бити дејство и сијање те Христове љубави у Тијелу Његовом које смо ми. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13, 34-35). Свештенство, тако, не заступа Христа који је одсутан и коме је потребан замјеник на земљи, него заједно са народом, посебно када смо окупљени на Светој Литургији, светотајински актуализује Христово константно, непрекидно и вјечно присуство у Цркви. Јер, Тијело Христово никада није без своје Главе, Његова Невјеста Црква не може, ни у времену ни у вјечности, бити удова, јер има бесмртног Женика. Зато сви ми имамо непогрешиво јеванђелско правило: Знате – каже Господ – да они који се сматрају владарима народâ господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе (Мр. 10. 42-45). Као што видимо, у Цркви Христовој не постоји други извор првенства, славе и моћи осим силе Крста и тајне крстоликог служења о којој Свети Златоуст додаје још и то да: хиротонија не води у власт, не преуздиже у висину, не даје господарење; оне које је Отац провјерио, њих је по својој власти удостојио да служе браћи својој (PG 48,950). Драга браћо и сестре, Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кор. 14, 40), као што је досад и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кор. 14, 33). Наше различите службе и дарови треба да буду основа заједнице а не повод за отуђење, јер, различити су наши дарови, али је Дух исти. И различите су наше службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима нама“ (уп. 1.Кор, 12, 4-6). Пазимо дакле добро да образ Божији и икона Христова у нашим ближњима не буде засијењена било чиме; било претпостављеним њиховим гријехом, било нашом умишљеном праведношћу. Наш сопствени живот увијек вреднујмо јеванђелским заповијестима, а на живот ближњег гледајмо очима Онога који дође у свијет да живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13) и спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1, 15). Пошто радост ове педесетничке службе захтијева, али и обичај налаже, у овом тренутку у коме нам сам Свети Дух све дарује и сабира своју Цркву, ипак је и дозвољено и примјерено заблагодарити за Његове дарове, видљиве и невидљиве. Говорићу ријечима и у духу ријечи једног свима нама познатог и савременог учитеља Цркве, оца Александра Шмемана, које ћу покушати да учиним и ријечима свих нас овдје сабраних. Свако ко је способан да благодари, достојан је спасења и вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме (Рим. 14,1). Благодаримо Теби, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Твога Царства. Благодаримо Теби, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви. Благодаримо Теби, Господе, за све наше претходнике кроз историју, за мученике, свештенике, монахе, ратнике, раднике, задужбинаре и домаћине, честите и марљиве домаћице, заточнике слободе, правде и поштења, који су и нама пропутили и показали пут Богочовјека. Благодаримо Теби, Господе, за обнављање ове епархије крајем прошлог вијека, и за двојицу архијереја Атанасија и Григорија, мојих љубљених отаца и претходника из тог времена; они су нас кроз ријечи, а највише кроз примјер, поучили да смо сви слуге, али и да сви имамо одговорност за ову велику Тајну Сабрања у коме стојимо, која је Христос у нама – нада славе (уп. Кол. 1, 27). Благодаримо Теби, Господе, што нам помажеш да надвладавамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир и узајамну љубав у заједници Светог Духа. Благодаримо Теби, Господе, и за допуштена страдања кроз која пролазимо; она нас очишћују од себичности и подсећају на „једино потребно“, на Твоје вјечно Царство. Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи, Светог Димитрија у Невесињу, Светог Лазара Косовског у Дабру, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима. Благодаримо Теби Господе, и за живу Цркву расијану по свим овим мјестима – скупа свештенство и народ. Као што је хлеб овај који преломисмо био расијан по горама а сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са свих крајева земље у Царство Твоје! (Дидахи, ΙΧ, 4) Благодаримо Теби, Господе, за наше породице – за наше родитеље: за њихову жртву, за љубав али и за њихову пажљиву строгост. Благодаримо Ти за очински савјет и братски загрљај, за сестринску сузу и мајчинску бригу, а нарочито Ти благодаримо за дјецу, која нас уче како да славимо име Твоје у радости, покрету и светој граји. Благодаримо Теби, Господе, за све пријатеље које смо срели на нашем животном путу. Нека би наша узајамна оданост и поштовање остали неокрњени у времену и постали извор наше вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, за наше монашке породице, за сабраћу монахе, јер као облуци у мору, вођени промислом и љубављу Божијом, обликовали смо и обликујемо једни друге едаби се и Христос у нама уобличио (Гл. 4, 17). Благодаримо Теби, Господе, за сестре монахиње; њихова служба Цркви, љубав према свима и мјера у свему открива нам једну скоро заборављену, а у њима опет обновљену, аутентичну господственост и племство духа. Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све. Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овдје бити. Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  11. Ваша Светости, оци и браћо архијереји наше помјесне Цркве, преузвишени оци бискупи, уважени господине муфтијо, господине предсједниче Републике Српске, госпођо предсједнице Владе Републике Српске, господо великодостојници државе и друштва БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске; часни оци презвитери и ђакони, драга браћо и сестре, богољубиви монаси и монахиње, љубљени народе Божији! Хумска земља и Травунија, Неретва и Паганија, и још шире области, познатије од владавине Херцега од Светог Саве – Стефана Вукчића Косаче – као Херцеговина, вијековима су представљале границу Истока и Запада; некада на размеђини западног и источног Царства, онда на размеђи црквених јурисдикција Истока и Запада, на међи Рашке и Босне, Босне и Угарске, Угарске и Османског царства, Османског царства и Венеције, касније и Османског царства и Аустроугарске, била је коначно и сама у себи разграничена свим овим древним разграничењима, чак и у срцима својих становника. Знајући то, мислим да на нама свима овдје окупљенима није да пренебрегавамо некад заиста трагичну историју ових крајева и негирамо разлике међу нама, него да их покушамо доживјети као изазов и благослов сјећајући се Солжењицинове мисли, која је колико јеванђелска, толико, чини ми се, и општељудска: Постепено ми је – каже он – откривено, да линија која одваја добро и зло, не пролази границама држава, нити између класа, нити између политичких партија (a ми бисмо могли рећи нити линијом наших овдашњих разграничења и разлика) већ кроз свако људско срце… Зато се ја данас молим Господу да нестану унутрашње границе у нама, да побиједи добро и да будемо препознати као миротворци, отворени за сталну сарадњу и дијалог, као носеће стубове мира и развоја на овим просторима. Крштење ове земље, учи нас сâмо Свето Писмо, започели су још у првоме вијеку Свети апостоли Павле и Тит о чему свједоче многи наши манастири који стоје на темељима из ранохришћанског доба, као и многа црквишта, крстионице и гробља из тих времена. Бурни догађаји шестога и седмога вијека, долазак Словена у ове крајеве, мисија свете браће Ћирила и Методија и црквени расколи доносе тектонске промјене на овом тлу на коме ће дукљанску династију Војисављевића смијенити Немањићи. Из своје пријестонице у Благају, овом земљом је владао Немањин брат Мирослав, који је познат по препису Јеванђеља, нашој најстаријој књизи. Свједок тога времена je његов братанац Растко – бесмртни принц херцеговачки; као први архиепископ српски Свети Сава, успио је издејствовати аутокефалност наше цркве и успоставити нашу Епархију прије тачно 800 година. Од те 1219. године и престоног Стона и пељешког Јадрана, па преко Залома, Полимља и Лима, до Тврдоша и Оногошта, Острога, Дужи и Мостара, па опет Тврдоша, Требиња и данашњих дана, историја ове земље и њених људи је у знаку крста, страдања и васкрсавања. Као што су Светог Саву надахњивали одјеци апостолске проповиједи којом је натопљена ова древна земља, проповиједи оних који су чули, сагледали и рукама опипали оваплоћену Ријеч живота вјечнога (уп. Ι Јов. 1, 1-2), тако је охристовљена ријеч и лик Светог Саве надахњивала и овдашње епископе, међу којима су и Свети Сава Други и Свети Данило Хумски као и Свети Василије Тврдошки и Острошки. Одатле се мисао прелијевала и светом Петру Цетињском, нераскидиво везујући Херцеговину и Црну Гору у јединствен духовни простор, и рађајући просвјетљујућу искру у нашем народу, те је тако Херцеговина са Дубровником у деветнаестом и почетком дведесетог вијека била носилац културног и друштвеног препорода и слободарских идеја. Наши великани су бриткост ума изражавали кроз најљепшу поезију, као Шантић и Дучић, или кроз правно-политичке огледе, као Богишић, кроз описе историјских догађаја и стварности, као браћа Ћоровићи, или су просто били пионири просветног и сваког другог напретка као свештеници: Мићо Љубибратић, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Нићифор Дучић, Стеван Правица и многи други, све до Светог владике Свештеномученика Петра Зимоњића. Херцеговина и данас, са својим особеним географским положајем, са богатством карактера људи који у њој живе и у њу долазе, иако мала по величини, надамо се, може поново бити један од покретача свеопштег препорода. Зато ће се и убудуће наша Епископија трудити да охрабри младе људе и теологе који улазећи у дијалог са стручњацима из области философије, економије, правних наука, медицине, психологије, умјетности и технике, треба да буду спремни да свакоме који од нас тражи разлог наше наде, са кротошћу дају одговор, имајући добру савјест (уп. 1. Петрова 3, 15), и да на глобалном научном и културном плану покушају наћи улогу хришћанске теологије и етоса који из ње проистиче, у обликовању стварности у којој живимо. Колико је то у мојој моћи пажњу ћу посветити образовању и васпитању младих људи и дјеце, поштујући њихову богодану слободу и интегритет, знајући да су они једини прави и достојни насљедници непрекинуте историјске нити ових простора и нашег опстанка и битовања, које је постојано једино ако је утврђено и на вјери и на знању. Његоваћемо и Херцеговцима урођену саборност, бринући се о старима и немоћнима, позивајући све на солидарност, социјалну одговорност и истинску бригу једних о другима. Ова ће одговорност за ближње, надамо се, водити заједници и друштву у којој ће честитост, марљивост и поштење бити цијењени и довољни за живот достојан човјека. Tрудићу се да нам такозване велике теме, па биле оне сасвим легитимне и вриједне промишљања и дјелања, као што су поменуте теме социјалне правде или на пример теме политичке културе и поштења, не заклоне брата и сестру који живе поред нас и потребују помоћ, разумијевање или просто живу ријеч утјехе. Управо супротно, конкретан човјек који живи поред нас и његово добро, биће мој једини мотив за друштвену ангажованост, како је то уосталом бивало и до сада у вријеме мојих непосредних и вољених претходника, а наших заједничких отаца, учитеља и препородитеља ове Епископије, Владике Атанасија и Владике Григорија. Ваша Светости и браћо архијереји, Од првог хумског епископа Жичке аутокефалне архиепископије Илариона, па до данашњег дана седамдесетједан епископ је служио овом свештеном Трону. Благодарим на указаном повјерењу и одговорности, понављајући ријечи Светих Отаца за које они кажу да се односе на самог Господа и његово страдање: не противрјечим, нити се противим (Ис. 50,5; 53,7); него приклањајући се под крепку руку Божју, са Светим Григоријем Богословом свједочим да, као што се није добро отимати за архијерејство, исто тако га не треба ни одбацивати (Св Гр Бгсл, беседа 3.). Са друге стране, благодарити Богу за ову службу ријечима није могуће, а вјероватно ни примјерено. Благодарити за ову службу значи живјети за другога! Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ срцезналац Апостолу Петру. Рекао би човјек, ни веће службе и Тајне због које је сам Син Божији пролио Крв Своју, нити једноставније заповијести; али, чини ми се да је управо такав и читав хришћански живот – ми љубав према Богу показујемо, мјеримо и провјеравамо односом према ближњима. По апостолу Јовану то значи не љубити ријечју ни језиком него дјелом и истином (уп.1.Јов.3,18). У томе је за мене велика утјеха. Од свих нас се тражи једно исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Највећа мисија и програм Цркве тако би требало бити дејство и сијање те Христове љубави у Тијелу Његовом које смо ми. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13, 34-35). Свештенство, тако, не заступа Христа који је одсутан и коме је потребан замјеник на земљи, него заједно са народом, посебно када смо окупљени на Светој Литургији, светотајински актуализује Христово константно, непрекидно и вјечно присуство у Цркви. Јер, Тијело Христово никада није без своје Главе, Његова Невјеста Црква не може, ни у времену ни у вјечности, бити удова, јер има бесмртног Женика. Зато сви ми имамо непогрешиво јеванђелско правило: Знате – каже Господ – да они који се сматрају владарима народâ господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе (Мр. 10. 42-45). Као што видимо, у Цркви Христовој не постоји други извор првенства, славе и моћи осим силе Крста и тајне крстоликог служења о којој Свети Златоуст додаје још и то да: хиротонија не води у власт, не преуздиже у висину, не даје господарење; оне које је Отац провјерио, њих је по својој власти удостојио да служе браћи својој (PG 48,950). Драга браћо и сестре, Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кор. 14, 40), као што је досад и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кор. 14, 33). Наше различите службе и дарови треба да буду основа заједнице а не повод за отуђење, јер, различити су наши дарови, али је Дух исти. И различите су наше службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима нама“ (уп. 1.Кор, 12, 4-6). Пазимо дакле добро да образ Божији и икона Христова у нашим ближњима не буде засијењена било чиме; било претпостављеним њиховим гријехом, било нашом умишљеном праведношћу. Наш сопствени живот увијек вреднујмо јеванђелским заповијестима, а на живот ближњег гледајмо очима Онога који дође у свијет да живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13) и спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1, 15). Пошто радост ове педесетничке службе захтијева, али и обичај налаже, у овом тренутку у коме нам сам Свети Дух све дарује и сабира своју Цркву, ипак је и дозвољено и примјерено заблагодарити за Његове дарове, видљиве и невидљиве. Говорићу ријечима и у духу ријечи једног свима нама познатог и савременог учитеља Цркве, оца Александра Шмемана, које ћу покушати да учиним и ријечима свих нас овдје сабраних. Свако ко је способан да благодари, достојан је спасења и вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме (Рим. 14,1). Благодаримо Теби, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Твога Царства. Благодаримо Теби, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви. Благодаримо Теби, Господе, за све наше претходнике кроз историју, за мученике, свештенике, монахе, ратнике, раднике, задужбинаре и домаћине, честите и марљиве домаћице, заточнике слободе, правде и поштења, који су и нама пропутили и показали пут Богочовјека. Благодаримо Теби, Господе, за обнављање ове епархије крајем прошлог вијека, и за двојицу архијереја Атанасија и Григорија, мојих љубљених отаца и претходника из тог времена; они су нас кроз ријечи, а највише кроз примјер, поучили да смо сви слуге, али и да сви имамо одговорност за ову велику Тајну Сабрања у коме стојимо, која је Христос у нама – нада славе (уп. Кол. 1, 27). Благодаримо Теби, Господе, што нам помажеш да надвладавамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир и узајамну љубав у заједници Светог Духа. Благодаримо Теби, Господе, и за допуштена страдања кроз која пролазимо; она нас очишћују од себичности и подсећају на „једино потребно“, на Твоје вјечно Царство. Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи, Светог Димитрија у Невесињу, Светог Лазара Косовског у Дабру, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима. Благодаримо Теби Господе, и за живу Цркву расијану по свим овим мјестима – скупа свештенство и народ. Као што је хлеб овај који преломисмо био расијан по горама а сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са свих крајева земље у Царство Твоје! (Дидахи, ΙΧ, 4) Благодаримо Теби, Господе, за наше породице – за наше родитеље: за њихову жртву, за љубав али и за њихову пажљиву строгост. Благодаримо Ти за очински савјет и братски загрљај, за сестринску сузу и мајчинску бригу, а нарочито Ти благодаримо за дјецу, која нас уче како да славимо име Твоје у радости, покрету и светој граји. Благодаримо Теби, Господе, за све пријатеље које смо срели на нашем животном путу. Нека би наша узајамна оданост и поштовање остали неокрњени у времену и постали извор наше вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, за наше монашке породице, за сабраћу монахе, јер као облуци у мору, вођени промислом и љубављу Божијом, обликовали смо и обликујемо једни друге едаби се и Христос у нама уобличио (Гл. 4, 17). Благодаримо Теби, Господе, за сестре монахиње; њихова служба Цркви, љубав према свима и мјера у свему открива нам једну скоро заборављену, а у њима опет обновљену, аутентичну господственост и племство духа. Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све. Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овдје бити. Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  12. Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи, Светог Димитрија у Невесињу, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Животопис Његовог Пресвештенства Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа захумско-херцеговачког и приморског г Димитрија (Рађеновића) Повезана вест: Наречење изабраног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија (Рађеновића) Овим ријечима благодарења нови Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Господин Димитрије, из трона Светог Саве, Светог Данила, Василија Светог и Светог Петра, заблагодарио је Господу и свој пуноћи Цркве Његове, сабране на једном мјесту, која га је претходно хиротонисала и устоличила. Светом архијерејском Литургијом, у Недјељу седамнаесту по Духовима, са чином рукоположења и устоличења, у Преображењнком храму у Требињу, началствовао је, Његова Светост, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, Господин Иринеј, уз саслужење Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабробосанског Хризостома, Епископа милешевског Атанасија, Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, Епископа франкфуртског и све Њемачке Григорија, Епископа рашко-призренског Теодосија, Епископа западноамеричког Максима, Епископа славонског Јована, Епископа бихаћко-петровачког Сергија, Епископа тимочког Илариона, Епископа осјечко-пољског и барањског Херувима, Викарног епископа мохачког Исихија, Викарног епископа диоклијског Методија, Умировљеног епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, уз саслужење свештештенства, ђакона, монаштва и вјерног народа Цркве широм васељене. Током Свете евхаристије, великом мноштву хришћанима сабраним у требињском храму али и око њега обратио се Патријарх Иринеј, упутивши честитке и благослове новом владики. Света Литургија завршена је приступном бесједом Епископа Димитрија, која је својом једноставношћу, а садржајношћу, усмјереношћу и свеобухватношћу, историчношћу, а истовремено надвременошћу, љубављу и благодарношћу, недвосмислено представила приступ Животу новоустоличеног архијереја. Храмовна Трпеза са које се раздјели Тијело и Крв Господа нашег Исуса Христа, прострла се затим дуж читаве порте храма, и шире требињским перивојима и улицама и даље по градовима и селима, брдима и долинама Херцеговачким и крајевима приморским, разносећи благослов и радост. Овом величанственом догађају присуствовали су и многи вјерски и великодостојници држава, међу којима и бискуп дубровачки, монсињор Мате Узинић, бискуп мостарско-дувањски, монсињор Ратко Перић, муфтија мостарски, Салем ефендија Деовић, предсједник и премијерка Републике Српске, представници Влада Републике Србије и Републике Српске, чланови дипломатских корова, градоначелници Мостара, Требиња, Будве, начелници и други представници градова, представници братства Паштровића.., који су, такође, били присутни и на свечаном ручку, приређеном овим поводом у требињском хотелу „Леотар”, а током којег су неки од наведених гостију, уз поздраве, новоизабраном владики Димитрију уручили и пригодне дарове. Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кпр. 14, 40), као што је и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кпр. 14, 33). Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  13. После избора архимандрита Димитрија, маја 2018. године, за новог Епископа захумско-херцеговачког и приморског, Црква Божја, у навечерје седамнаесте недјеље по Духовима, савршила је и чин његовог наречења. Свечаним чином наречења, непосредно пре вечерњег богослужења, началствовао је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење мноштва епископа, презвитера, ђакона и верног народа Божјег. Током богослужења изабраном епископу Димитрију и званично је саопштена одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о његовом избору, после чега се изабрани Епископ изјаснио о прихватању и непротивуречењу. Следећи древну праксу избора новог епископа, током свете Литургије, у недељу седамнаесту по Духовима, биће извршена хиротонија и устоличење нареченог епископа Димитрија. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  14. Изабрани Епископ Димитрије, световно име Саво, рођен je 12. новембра 1976. године у Цетињу. Детињство је провео на Светом Стефану, општина Будва, где живи његова породица. Основну и средњу школу је завршио у Будви, а војни рок служио је у Сомбору и Ужицу 1995/1996. године. У манастир Тврдош долази 2002. године, а 2003. године је замонашен добивши име Димитрије, по Светом великомученику Димитрију. У чин јерођакона рукоположен је 2004. године на Божанственој Литургији у храму Рођења Светог Јована Крститеља и Претече Господњег на Оровцу, Требиње. У чин јеромонаха рукоположен је 2005. године, на Богојављење, у храму Светог Преображења Господњег у Требињу. Дипломирао је на Богословском факултету Светог Василија Острошког и Тврдошког у Фочи, 2012. године. Као тврдошки јеромонах именован је за настојатеља манастира Дужи 2015. године. Свети Архијерејски Сабор, на седници од 9. маја 2018. године, изабрао је јеромонаха Димитрија (Рађеновића), настојатеља манастира Дужи, за Епископа Епархије захумско-херцеговачке и приморске. На предлог тадашњег Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија, а одлуком Светог Архијерејског Синода, одликован је чином архимандрита, 21. маја 2018. године. Извор: Српска Православна Црква
  15. Хиротонија и устоличење изабраног Епископа захумско-херцеговачког и приморског архимандрита Димитрија (Рађеновића) обавиће се у недељу, 23. септембра 2018. године, у храму Светог Преображења Господњег у Требињу са почетком у 9 часова. Свету Литургију са чином хиротоније служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење више епископа. У суботу, 22. септембра 2018. године у 19 часова, служиће се свечано вечерње богослужење са чином наречења. Изабрани Епископ Димитрије, световно име Саво, рођен je 12. новембра 1976. године у Цетињу. Детињство је провео на Светом Стефану, општина Будва, где живи његова породица. Основну и средњу школу је завршио у Будви, а војни рок служио је у Сомбору и Ужицу 1995/1996. године. У манастир Тврдош долази 2002. године, а 2003. године је замонашен добивши име Димитрије, по Светом великомученику Димитрију. У чин јерођакона рукоположен је 2004. године на Божанственој Литургији у храму Рођења Светог Јована Крститеља и Претече Господњег на Оровцу, Требиње. У чин јеромонаха рукоположен је 2005. године, на Богојављење, у храму Светог Преображења Господњег у Требињу. Дипломирао је на Богословском факултету Светог Василија Острошког и Тврдошког у Фочи, 2012. године. Као тврдошки јеромонах именован је за настојатеља манастира Дужи 2015. године. Свети Архијерејски Сабор, на седници од 9. маја 2018. године, изабрао је јеромонаха Димитрија (Рађеновића), настојатеља манастира Дужи, за Епископа Епархије захумско-херцеговачке и приморске. На предлог тадашњег Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија, а одлуком Светог Архијерејског Синода, одликован је чином архимандрита, 21. маја 2018. године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Игуман Манастира Тумане, јеромонах Димитрије (Плећевић) говорио је за радио Светигору о прослави манастирске славе и личности преподобног Јакова (Арсовића). На звучном запису благодаримо радију Светигора. Звучни запис разговора View full Странице
  17. Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Арсеније, служио је празнично Вечерње уочи празника Светих Апостола Петра и Павла, у манастиру Светог Димитрија у Дивљани, уз саслуживање високопреодобног протосинђела Серафима (Живковића), јерођакона Прокопија (Костића) и ђакона Ђорђа Филиповића. Након богослужења, у ред преподобних монаха чином мале схиме, увршћен је новопострижени монах Илија (Цонић). -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Епархија нишка View full Странице
  18. На Свети и Велики четвртак, Његова Светост Патријарх срспски г. Иринеј началствовао је Светом Архијерејском Литургијом Светог Василија Великог у храму Светог Великомученика, Победоносца и Чудотворца Димитрија на Новом Београду. Извор: Српска Православна Црква / Телевизија Храм View full Странице
  19. Рече Господ причу ову: „Неки човјек зготови велику вечеру и позва многе“ (Лк. 14, 16). Приближава се Нова Година и у многим, многим домовима, практично у скоро свима, људи ће се такође сабирати на празнични обед, јер је за телесног човека највеће уживање укусна храна, уз пријатно дружење са драгим људима. То као да је кулминација живота. Као што је и Фојербах рекао: „Човек је оно што једе“. Врло тачно примећено. Али неопходно је унети и једну допуну: скоро сваки човек. Појести многу и укусну храну се донекле и да разумети, али здраво попити… а на то се заправо и своди све. Али не би то било то ако још и не бисмо обукли нешто пријатно и скупоцено, а и још се понечим накинђурили, да би били приметни, да би се разликовали од других. Племенити метали, драго камење… Мушкарци су нашли достојан одговор: ручне сатове. Можда неки и не долазе, само издалека сведоче неки, као они сматрају, веома важан бренд. И наравно, ништа без шешира. Зато је Господ, да би објаснио Царство Божје онима који желе да чују, изабрао управо вечеру као слику, јер је и пожељна и свима схватљива. За многе је схватљива и оваква ситуација: једне позивају, а друге чак и не позивају. И онај кога нису позвали улази у велики проблем, јер гордост бива рањена, а она се још умножава и завишћу: другима је омогућено да укусно поједу и попију, а мени не. То ми је тешко да прихватим. А управо је то и главно у мом животу: укусна храна и слатко пиће, и стога и страдам ако бивам лишен тога. Све је јасно. И ево, Господ каже: „Неки човек“. Под тим човеком Он свакако подразумева Себе, јер Господ позива све људе на гозбу. Тако не бива у животу. Увек су VIP особе у једној сали, а оне, мање значајне у другој, и у томе нема ничег понижавајућег јер је немогуће направити гозбу за читав свет. Немогуће је. Не би било довољно ни столова ни столица ни хране. Ничега не би било довољно. То се дешава само у причама: Направио је гозбу за читав свет. И овде је речено: „позва многе“, јер јер неке узалудно звати, будући да они чак ни не чују. …И у вријеме вечере, посла слугу својега да каже званицама: Дођите, јер је већ све готово.И почеше се сви редом изговарати. Први му рече: Купих њиву и морам изићи да је видим; молим те, изговори ме. И други рече: Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме. И трећи рече: Ожених се, и зато не могу доћи (Лк. 14. 17 – 20). Овај се списак може и продужити. Некоме је тетка у болници, некоме је отац умро, нечије дете има испит, неко дочекује куму из Белорусије и тако у недоглед… Неко носи фрижидер на „ремонт“. Постоје озбиљни разлози да се не дође на брачну трпезу. И опет, на свакој гозби, догaђају, празнику, највећи је проблем што су та места празна. Чини се да су раздали све VIP позивнице, откуда празна места? Људима је досадило! Најпре концерт. А шта има да се види на концерту? Шта? Кобзон, Газманов, Маршал – једно те исто. Да а још сам и Розенбаума заборавио. А онда? Шта следи? Испијање. Испијање чега? Па подразумева се: вотке, вискија, коњака, белог и црног вина. А затим? Плави патлиџан, риба: бела, црвена, димљена, сољена… Све једно те исто сваке године! У сваком смислу. Стога се сви труде да избегну. Узрок дакле није у воловима, женидби, не у фрижидеру, већ у том што човек схвата да тамо нема шта да тражи. Али Господ, који стоји иза ове приче, позива на сасвим другачију гозбу. Ово је духовна гозба где људи имају заједницу, где постоји и трпеза са које човек једе, али што је најважније овде је заједница, заједница са самим Богом. Ето где Распети и Васкрсли Господ зове сваког човека ради заједнице са Њим самим. И овде је свакако избор сасвим основан, јер човек треба да схвати ко га позива: Деда Мраз или Сам Господ Исус Христос. Некаква, али заиста суштинска разлика. Јер не позива просто цар или председник, када се сви редом одазивају на време, и нико не касни, већ позива Сами Господ Бог. И не позива само ради радости и весеља, премда је бити у близини Божјој увек радост и весеље, али другачије – узвишено. И то толико узвишено, као што би деца рекла – до неба. А у самој ствари и више од неба. И на ово су сви позвани. Сваки је човек призван на заједницу са Богом, јер је за Бога сваки човек VIP личност. Он воли човека без разлике на узраст, пол, образовање, лепоту, физичку снагу, материјални статус, положај. Богу ово све нје битно. Он позива све. Али на жалост људи пре дају предност разноразним животним околностима, које су саме по себи такође важне, него заједници са Богом. А долази, на жалост, само невелики део. И дошавши слуга тај, јави ово господару своме. Тада се разгњеви домаћин и рече слуги своме: Изиђи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе, и богаље и хроме, и слијепе. И рече слуга: Господару, учињено је како си заповједио, и још има мјеста.(Лк. 14, 21 – 22). Ето! И рече господар слуги: Изиђи на путеве и међу ограде, и приволи их да уђу (Лк. 14, 23). Ево зашто, узгред, у Цркви постоји проповед: да би приволела. Више или мање успешна, више или мање делотворна, али јасно је да нема утицаја на све. Ето због чега. Да би убедила у важност тога. …приволи… да ми се напуни дом, јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних (Лк. 14, 23 – 24). Ово изабрање происходи на неки тајанствен начин. Веома је много људи и добрих и достојних и паметних и веома талентованих. На жалост, ни памет ни таленат не отварају срце аутоматски ка Господу. Човек може да буде, не само талентован, већ и генијалац у својој области и то је предивно. Сам геније је дар Божји овоме човеку, дар који користи многим људима и који доноси другима радост и они хвале овога човека и много тога му праштају, пред много чиме затварају очи, јер су овакви, надарени, људи веома често неподношљиви. И за многе од тих талената, њихова рођена мајка би рекла: „Желела бих да није тако талентован, да је као и сви, али да није чинио то, то и то, што је чинио и да није тако проводио живот, да га није тако протраћио“. Господ зове себи у Царство. Зове ради вечног, сталног, непрекидног заједничарења у љубави. У животу бива тако: човеку је тешко да оцени оно што нема. Али у томе се и састоји прикривени услов, неопходан. Богу је то веома важно. Он жели да му свако од нас поверује, јер је поверење повезано са љубављу. Када се људи воле, а то се пре свега да видети у односу деце према родитељима, они свецело верују једни другима. Када отац узима дете, баца га до плафона, а затим хвата, дете се смеје, премда му је то страшно. Он има поверења, и онда му је читава та процедура весела. Он је на свога оца положио сву своју наду. У очевим снажним рукама њему је топло, добро, радосно, спокојно. Међутим, ако га тата испусти, биће незгодна ситуација. Ипак, дете, премда ће се неко време можда и бојати, ипак ће брзо опростити. Зашто? Јер воли и верује. Тако и Господ жели да човек Њему верује, јер ако човек стекне поверење у Бога, значи да Га воли. А Богу треба једино та свеза љубави између нас и Њега, јер је Он сам љубав и просто не може другачије постојати. Када човек продише мржњом, Господ се тихо удаљује и оставља човека. Бог не може живети у атмосфери злобе, зависти, гордости, осуде, похлепе. Све што противречи љубави, Богу је неподношљиво. Али да би човек учинио први корак, неопходна је вера. Управо ову веру Господ очекује. И уколико она настане, уколико проклија у човеку, Господ је спреман да учини много корака, да би ова вера ојачала. Зато за сваког човека, чије се срце отворило ка Господу, настаје чудесан период живота: ма за шта да замолимо, Господ обично то даје. А када вера ојача, Господ жели, да човек већ почне да живи том вером, не да поступа тако како му је пријатно, како му друштво саветује, како налаже, такозвано, јавно мнење, већ онако како о томе говори вера, па чак и ако је то упркос свима и свему. Чак иако се сви смеју, ако показују прстом, па иако нас прогоне до смрти – све једно. Али то тек када вера ојача. А зашто је Богу тако важна наша вера, да чак и у Светом Писму наилазимо на речи да без вере није могуће угодити Богу? Вера је једноставно речено – виђење, али не виђење телесним очима, већ виђење душе. Када је душа једном осетила присуство Бога у свету, обратила му се, осетила Божји одговор, а понекад се дешава да га чак и директно чује, кроз неког човека, тада човек остаје веран Богу и иде са Њим до краја, верујући свакој Његовој речи. Па чак и уколико нешто не схвата, то није страшно, можда ће човек касније напредовати и схватити. Јасно да ученик првог разреда не може све схватити онако како ученик осмог разреда или студент. И још, млади човек многе ствари не може схватити. Понешто ће схватити тек у старости и у томе нема ничега страшног, само уколико остане са Богом, само уколико се (чврсто) држе за руке. Уколико само човек верује (или има поверење, речи иског корена) своме Богу и воли Га, зато што то и јесте главна заповест која отвара двери, он се већ налази на томе духовном пиру у чијем је центру Сами Бог и не храни се јелима, већ благодаћу Светога Духа. Стога сви наши „важни“ послови (постају мање важни. Читамо) како је један младић рекао: Господе, допусти ми најприје да одем и укопам оца својега (Мт. 8, 21). Сахранити оца је веома важна ствар, то нико не спори, важно је извршити последњу дужност према своме родитељу. А Господ му одговара: остави нека мртви укопавају своје мртве (Мт. 8, 22). Има ствари тако важних да је чак дозвољено одложити очеву сахрану или је оставити другим људима. Прођи улицама, по њима нема покојника, сви су сахрањени. То постаје неважно у поређењу са оним што му је Господ предлагао: „Пођи за Мном, постани Мој ученик“. У том тренутку, историјском тренутку за биће овог младића, овај призив Божји је био нешто најважније у његовом животу. Господ га зове: Ево управо крећемо на свадбену гозбу, или ћеш ти ипак остати са својим, у потпуности пристојним и приличним пословима овога света. Ово је потребно свагда умети осетити. Уколико човек жели да достигне до Царства Небеског, о коме се и говори овде под видом гозбе, мора управо тако, потребно је постепено оставити све у овоме животу ради тога. Као што купац који тражи скупоцени бисер продаје све да би купио ову драгоценост. Управо тако, јер је ово најважнија, најпожељнија драгоценост. За кога? За Бога. А даље, човече, већ види сам: шта је за тебе важније од Бога? И колико је Он важан за тебе? Удуби се у ово питање. Изволи, одговор је веома прост: само од тебе зависи. На које си место у своме срцу поставио Бога, седмо, четрнаесто…? Или можда о Њему мислиш само онда када ти је нешто потребно. Неправедно је тако се односити према своме Створитељу и вољеноме Оцу, Који је за тебе пролио Своју Крв. Неправилно је с Његове тачке гледишта. Али упркос томе, човек изабира оно што највише воли. Господ нас воли, и зато нас је и изабрао од свих људи и поставио данас на ову службу пред Собом. Он гледа на свакога од нас. Наравно, не гледа на то колико ко има власи на глави и новца у новчанику, већ на срце: колико у срцу има љубави према Богу. На ово, пак, не гледа да би осудио, или казнио, или изгрдио. Сигурно да не. Жели да види да ли је тамо још остало места, као на овој гозби и да Сам Собом попуни ово место, јер љубав увек потребује узајамност без остатка. Бог од нас жели узајамну љубав без остатка и зато је и схватљиво када каже: Ко воли оца или мајку, сина или ћерку више него мене, није Мене достојан. Ове речи звуче застрашујуће, зар не? Али оне само тако звуче, док је у самој ствари истинска, дубока љубав према ближњем могућа једино у љубави према Богу. Да би заволели Бога требамо се одрећи себе. Наш сопствени егоизам нам смета да достигнемо пуноћу љубави према Богу. Тај исти егоизам, који ми одгајамо, култивишемо, у себи, смета нам такође и да волимо наше ближње, наше домаће, наше сроднике, смета нам да заволимо било ког човека у нашој близини, који се налази на растојању пружене руке. Увек је лакше расуђивати о љубави према страдалницима негде далеко, на крају Јужне Америке него о ближњем који је у нашој близини и чија нам је невоља очигледна. Теже је помоћи сиромаху, него водити разговоре на тему сиромаштва. То је увек тако. Христос, пак, од нас очекује делатну љубав и стога нас призива управо у ово Царство. Још ниједан човек није зажалио зато што је његов ближњи заволео Бога, јер од тога свима унаоколо бива добро. Преподобни је говорио: „Стекни смирен дух и хиљаде око тебе ће се спасити“, само од једног одбљеска те светлости коју добијеш од Бога, јер се човек може нахранити и само од одбљеска те светлости. Како се људи хране од те светлости која исијава из талента некога човека? Таленат је такође од Бога, премда је човек, може се рећи, као сасуд: може се насути кристално чиста вода у боцу у којој су пре петнаест минута пливали пуноглавци. Вода као вода је чиста, премда је боца таква да неби пожелео ни у кућу да је унесеш. Ето каква је ово прича, ево шта Господ жели да нам искаже. А ми ово усвајајмо непосредно својим животом, својим разумом, својим срцем. Степен дубине усвајања зависи од свакога од нас и ни од чега више, јер што ми ово боље усвојимо умом, тим ће пре усвојено стићи до нашег срца и тим ћемо се више приближити трпези Господњој. http://manastirpodmaine.org/propoved-protojereja-dimitrija-smirnovao-gozbi-carevog-sina/
  20. Рече Господ причу ову: „Неки човјек зготови велику вечеру и позва многе“ (Лк. 14, 16). Приближава се Нова Година и у многим, многим домовима, практично у скоро свима, људи ће се такође сабирати на празнични обед, јер је за телесног човека највеће уживање укусна храна, уз пријатно дружење са драгим људима. То као да је кулминација живота. Као што је и Фојербах рекао: „Човек је оно што једе“. Врло тачно примећено. Али неопходно је унети и једну допуну: скоро сваки човек. Појести многу и укусну храну се донекле и да разумети, али здраво попити… а на то се заправо и своди све. Али не би то било то ако још и не бисмо обукли нешто пријатно и скупоцено, а и још се понечим накинђурили, да би били приметни, да би се разликовали од других. Племенити метали, драго камење… Мушкарци су нашли достојан одговор: ручне сатове. Можда неки и не долазе, само издалека сведоче неки, као они сматрају, веома важан бренд. И наравно, ништа без шешира. Зато је Господ, да би објаснио Царство Божје онима који желе да чују, изабрао управо вечеру као слику, јер је и пожељна и свима схватљива. За многе је схватљива и оваква ситуација: једне позивају, а друге чак и не позивају. И онај кога нису позвали улази у велики проблем, јер гордост бива рањена, а она се још умножава и завишћу: другима је омогућено да укусно поједу и попију, а мени не. То ми је тешко да прихватим. А управо је то и главно у мом животу: укусна храна и слатко пиће, и стога и страдам ако бивам лишен тога. Све је јасно. И ево, Господ каже: „Неки човек“. Под тим човеком Он свакако подразумева Себе, јер Господ позива све људе на гозбу. Тако не бива у животу. Увек су VIP особе у једној сали, а оне, мање значајне у другој, и у томе нема ничег понижавајућег јер је немогуће направити гозбу за читав свет. Немогуће је. Не би било довољно ни столова ни столица ни хране. Ничега не би било довољно. То се дешава само у причама: Направио је гозбу за читав свет. И овде је речено: „позва многе“, јер јер неке узалудно звати, будући да они чак ни не чују. …И у вријеме вечере, посла слугу својега да каже званицама: Дођите, јер је већ све готово.И почеше се сви редом изговарати. Први му рече: Купих њиву и морам изићи да је видим; молим те, изговори ме. И други рече: Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме. И трећи рече: Ожених се, и зато не могу доћи (Лк. 14. 17 – 20). Овај се списак може и продужити. Некоме је тетка у болници, некоме је отац умро, нечије дете има испит, неко дочекује куму из Белорусије и тако у недоглед… Неко носи фрижидер на „ремонт“. Постоје озбиљни разлози да се не дође на брачну трпезу. И опет, на свакој гозби, догaђају, празнику, највећи је проблем што су та места празна. Чини се да су раздали све VIP позивнице, откуда празна места? Људима је досадило! Најпре концерт. А шта има да се види на концерту? Шта? Кобзон, Газманов, Маршал – једно те исто. Да а још сам и Розенбаума заборавио. А онда? Шта следи? Испијање. Испијање чега? Па подразумева се: вотке, вискија, коњака, белог и црног вина. А затим? Плави патлиџан, риба: бела, црвена, димљена, сољена… Све једно те исто сваке године! У сваком смислу. Стога се сви труде да избегну. Узрок дакле није у воловима, женидби, не у фрижидеру, већ у том што човек схвата да тамо нема шта да тражи. Али Господ, који стоји иза ове приче, позива на сасвим другачију гозбу. Ово је духовна гозба где људи имају заједницу, где постоји и трпеза са које човек једе, али што је најважније овде је заједница, заједница са самим Богом. Ето где Распети и Васкрсли Господ зове сваког човека ради заједнице са Њим самим. И овде је свакако избор сасвим основан, јер човек треба да схвати ко га позива: Деда Мраз или Сам Господ Исус Христос. Некаква, али заиста суштинска разлика. Јер не позива просто цар или председник, када се сви редом одазивају на време, и нико не касни, већ позива Сами Господ Бог. И не позива само ради радости и весеља, премда је бити у близини Божјој увек радост и весеље, али другачије – узвишено. И то толико узвишено, као што би деца рекла – до неба. А у самој ствари и више од неба. И на ово су сви позвани. Сваки је човек призван на заједницу са Богом, јер је за Бога сваки човек VIP личност. Он воли човека без разлике на узраст, пол, образовање, лепоту, физичку снагу, материјални статус, положај. Богу ово све нје битно. Он позива све. Али на жалост људи пре дају предност разноразним животним околностима, које су саме по себи такође важне, него заједници са Богом. А долази, на жалост, само невелики део. И дошавши слуга тај, јави ово господару своме. Тада се разгњеви домаћин и рече слуги своме: Изиђи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе, и богаље и хроме, и слијепе. И рече слуга: Господару, учињено је како си заповједио, и још има мјеста.(Лк. 14, 21 – 22). Ето! И рече господар слуги: Изиђи на путеве и међу ограде, и приволи их да уђу (Лк. 14, 23). Ево зашто, узгред, у Цркви постоји проповед: да би приволела. Више или мање успешна, више или мање делотворна, али јасно је да нема утицаја на све. Ето због чега. Да би убедила у важност тога. …приволи… да ми се напуни дом, јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних (Лк. 14, 23 – 24). Ово изабрање происходи на неки тајанствен начин. Веома је много људи и добрих и достојних и паметних и веома талентованих. На жалост, ни памет ни таленат не отварају срце аутоматски ка Господу. Човек може да буде, не само талентован, већ и генијалац у својој области и то је предивно. Сам геније је дар Божји овоме човеку, дар који користи многим људима и који доноси другима радост и они хвале овога човека и много тога му праштају, пред много чиме затварају очи, јер су овакви, надарени, људи веома често неподношљиви. И за многе од тих талената, њихова рођена мајка би рекла: „Желела бих да није тако талентован, да је као и сви, али да није чинио то, то и то, што је чинио и да није тако проводио живот, да га није тако протраћио“. Господ зове себи у Царство. Зове ради вечног, сталног, непрекидног заједничарења у љубави. У животу бива тако: човеку је тешко да оцени оно што нема. Али у томе се и састоји прикривени услов, неопходан. Богу је то веома важно. Он жели да му свако од нас поверује, јер је поверење повезано са љубављу. Када се људи воле, а то се пре свега да видети у односу деце према родитељима, они свецело верују једни другима. Када отац узима дете, баца га до плафона, а затим хвата, дете се смеје, премда му је то страшно. Он има поверења, и онда му је читава та процедура весела. Он је на свога оца положио сву своју наду. У очевим снажним рукама њему је топло, добро, радосно, спокојно. Међутим, ако га тата испусти, биће незгодна ситуација. Ипак, дете, премда ће се неко време можда и бојати, ипак ће брзо опростити. Зашто? Јер воли и верује. Тако и Господ жели да човек Њему верује, јер ако човек стекне поверење у Бога, значи да Га воли. А Богу треба једино та свеза љубави између нас и Њега, јер је Он сам љубав и просто не може другачије постојати. Када човек продише мржњом, Господ се тихо удаљује и оставља човека. Бог не може живети у атмосфери злобе, зависти, гордости, осуде, похлепе. Све што противречи љубави, Богу је неподношљиво. Али да би човек учинио први корак, неопходна је вера. Управо ову веру Господ очекује. И уколико она настане, уколико проклија у човеку, Господ је спреман да учини много корака, да би ова вера ојачала. Зато за сваког човека, чије се срце отворило ка Господу, настаје чудесан период живота: ма за шта да замолимо, Господ обично то даје. А када вера ојача, Господ жели, да човек већ почне да живи том вером, не да поступа тако како му је пријатно, како му друштво саветује, како налаже, такозвано, јавно мнење, већ онако како о томе говори вера, па чак и ако је то упркос свима и свему. Чак иако се сви смеју, ако показују прстом, па иако нас прогоне до смрти – све једно. Али то тек када вера ојача. А зашто је Богу тако важна наша вера, да чак и у Светом Писму наилазимо на речи да без вере није могуће угодити Богу? Вера је једноставно речено – виђење, али не виђење телесним очима, већ виђење душе. Када је душа једном осетила присуство Бога у свету, обратила му се, осетила Божји одговор, а понекад се дешава да га чак и директно чује, кроз неког човека, тада човек остаје веран Богу и иде са Њим до краја, верујући свакој Његовој речи. Па чак и уколико нешто не схвата, то није страшно, можда ће човек касније напредовати и схватити. Јасно да ученик првог разреда не може све схватити онако како ученик осмог разреда или студент. И још, млади човек многе ствари не може схватити. Понешто ће схватити тек у старости и у томе нема ничега страшног, само уколико остане са Богом, само уколико се (чврсто) држе за руке. Уколико само човек верује (или има поверење, речи иског корена) своме Богу и воли Га, зато што то и јесте главна заповест која отвара двери, он се већ налази на томе духовном пиру у чијем је центру Сами Бог и не храни се јелима, већ благодаћу Светога Духа. Стога сви наши „важни“ послови (постају мање важни. Читамо) како је један младић рекао: Господе, допусти ми најприје да одем и укопам оца својега (Мт. 8, 21). Сахранити оца је веома важна ствар, то нико не спори, важно је извршити последњу дужност према своме родитељу. А Господ му одговара: остави нека мртви укопавају своје мртве (Мт. 8, 22). Има ствари тако важних да је чак дозвољено одложити очеву сахрану или је оставити другим људима. Прођи улицама, по њима нема покојника, сви су сахрањени. То постаје неважно у поређењу са оним што му је Господ предлагао: „Пођи за Мном, постани Мој ученик“. У том тренутку, историјском тренутку за биће овог младића, овај призив Божји је био нешто најважније у његовом животу. Господ га зове: Ево управо крећемо на свадбену гозбу, или ћеш ти ипак остати са својим, у потпуности пристојним и приличним пословима овога света. Ово је потребно свагда умети осетити. Уколико човек жели да достигне до Царства Небеског, о коме се и говори овде под видом гозбе, мора управо тако, потребно је постепено оставити све у овоме животу ради тога. Као што купац који тражи скупоцени бисер продаје све да би купио ову драгоценост. Управо тако, јер је ово најважнија, најпожељнија драгоценост. За кога? За Бога. А даље, човече, већ види сам: шта је за тебе важније од Бога? И колико је Он важан за тебе? Удуби се у ово питање. Изволи, одговор је веома прост: само од тебе зависи. На које си место у своме срцу поставио Бога, седмо, четрнаесто…? Или можда о Њему мислиш само онда када ти је нешто потребно. Неправедно је тако се односити према своме Створитељу и вољеноме Оцу, Који је за тебе пролио Своју Крв. Неправилно је с Његове тачке гледишта. Али упркос томе, човек изабира оно што највише воли. Господ нас воли, и зато нас је и изабрао од свих људи и поставио данас на ову службу пред Собом. Он гледа на свакога од нас. Наравно, не гледа на то колико ко има власи на глави и новца у новчанику, већ на срце: колико у срцу има љубави према Богу. На ово, пак, не гледа да би осудио, или казнио, или изгрдио. Сигурно да не. Жели да види да ли је тамо још остало места, као на овој гозби и да Сам Собом попуни ово место, јер љубав увек потребује узајамност без остатка. Бог од нас жели узајамну љубав без остатка и зато је и схватљиво када каже: Ко воли оца или мајку, сина или ћерку више него мене, није Мене достојан. Ове речи звуче застрашујуће, зар не? Али оне само тако звуче, док је у самој ствари истинска, дубока љубав према ближњем могућа једино у љубави према Богу. Да би заволели Бога требамо се одрећи себе. Наш сопствени егоизам нам смета да достигнемо пуноћу љубави према Богу. Тај исти егоизам, који ми одгајамо, култивишемо, у себи, смета нам такође и да волимо наше ближње, наше домаће, наше сроднике, смета нам да заволимо било ког човека у нашој близини, који се налази на растојању пружене руке. Увек је лакше расуђивати о љубави према страдалницима негде далеко, на крају Јужне Америке него о ближњем који је у нашој близини и чија нам је невоља очигледна. Теже је помоћи сиромаху, него водити разговоре на тему сиромаштва. То је увек тако. Христос, пак, од нас очекује делатну љубав и стога нас призива управо у ово Царство. Још ниједан човек није зажалио зато што је његов ближњи заволео Бога, јер од тога свима унаоколо бива добро. Преподобни је говорио: „Стекни смирен дух и хиљаде око тебе ће се спасити“, само од једног одбљеска те светлости коју добијеш од Бога, јер се човек може нахранити и само од одбљеска те светлости. Како се људи хране од те светлости која исијава из талента некога човека? Таленат је такође од Бога, премда је човек, може се рећи, као сасуд: може се насути кристално чиста вода у боцу у којој су пре петнаест минута пливали пуноглавци. Вода као вода је чиста, премда је боца таква да неби пожелео ни у кућу да је унесеш. Ето каква је ово прича, ево шта Господ жели да нам искаже. А ми ово усвајајмо непосредно својим животом, својим разумом, својим срцем. Степен дубине усвајања зависи од свакога од нас и ни од чега више, јер што ми ово боље усвојимо умом, тим ће пре усвојено стићи до нашег срца и тим ћемо се више приближити трпези Господњој. http://manastirpodmaine.org/propoved-protojereja-dimitrija-smirnovao-gozbi-carevog-sina/ View full Странице
×
×
  • Create New...