Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дечански'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. ризница богословља

    Свети Великомученик краљ Стефан Дечански

    Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Из Молитве Светом великомученику Стефану Дечанском Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима. Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и након три године врати се у отаџбину. / Your browser does not support the HTML5 audio tag. / Када постаде пунолетан Стефан би ожењен ћерком бугарског владара Маријом. И доби на управу Зету, једну од важних области ондашње Србије. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, краљевић Стефан уживаше велику љубав и поштовање. Но Стефанова маћеха, друга супруга краља Милутина, Симонида, ћерка Византијског цара Андроника Старијег, желећи да њен син Константин наследи престо, а не краљевић Стефан, њен пасторак, она стаде лукаво и вешто радити код краља Милутина да оцрни у његовим очима краљевића Стефана. При томе она се послужи чак и клеветом, како Стефан хоће да му отме престо. У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да избегне ту опасност на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. To би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету, и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, и отац га у почетку прими лепо. Али потом присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак, у Скопској области, и тамо ослепе. To би учињено. На Овчем пољу, где бејаше храм светог Николаја Чудотворца, Стефану бише извађене очи. Ослепљени Стефан осећаше страшне болове и крепљаше себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у архијерејском одјејању, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: "He тугуј, Стефане! Ево твојих очију на моме длану". И говорећи то он му показује оба ока. А Стефан, као размишљајући, упита га: "А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старање о мени?" А Појављени одговори: "Ја сам Николај, епископ Мирликијски". - Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећаше и неко не мало олакшање болова. Но гоњење Стефана не заврши се тиме. Краљ Милутин, под утицајем измишљене завере свога сина, желећи да осигура себе, протера Стефана из отаџбине и посла га на заточење у Цариград к своме тасту цару Андронику Старијем са два малолетна сина његова: Душаном и Душицом. Но и у изгнанству Бог не остави трпељивог страдалца Стефана. Истина, у Цариграду Стефан би лишен слободе. У почетку њему би дат засебан дворац, са потпуним издржавањем од цара, али му беше забрањено излазити из дворца. Потом Стефан би са своје двоје деце премештен у цариградски манастир Пантократора (= Сведржитеља) под надзор игумана, без чије дозволе Стефан није смео никога примати нити с ким разговарати. Но дивни Стефан храбро подношаше тегобе заточења; и често говораше себи: Трпи, Стефане! јер је Господ рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). И не престајаше благодарити Бога, опомињући се речи светог Апостола: "и бивајте благодарни" (Кол. 3, 15). И често се мољаше и многа метанија прављаше. А када се манастирска братија скупљала на богослужење, он је први долазио и непомично стајао до краја службе, тако да су се његовој бодрости и ревности дивили и настојатељ и сва братија. Зато сви љубљаху Стефана и указиваху му пажњу. И често долажаху к њему на духовне разговоре. Све то не остаде непознато и самоме цару. Слушајући о похвалном живљењу заточеника, цар га је често призивао к себи у царски двор, разговарао с њим о душекорисним стварима, и заједно с њим обедовао. У то време виспрени присталица Запада "начелник акиндинатске јереси", Варлаам, узбуђиваше Цариград својим схоластичким испадима о Таворској светлости. Блажени патриЈарх Атанасије осуди Варлаама на сабору, али препредени Варлаам нађе себи присталице на двору и узнемираваше престоницу. При једном разговору између цара и краљевића Стефана о душекорисним стварима и државним пословима, поведе се реч и о јеретику Варлааму. Цар упита Стефана шта мисли о Варлааму. Стефан одговори: Царе, неправедно је и недолично да ти, почаствован царским престолом и постављен од Христа за пастира тако великом стаду, држиш непријатеље Његове у своме граду: њих треба да одгониш као вукове који упропашћују душе, и да певаш са Давидом: Омрзнух, Господе, оне који тебе мрзе (Ис. 138, 21). Цар се удиви мудрим речима Божјега човека, и одмах заповеди да му Варлаама доведу свезана, и да се изагнају његови једномишљеници из царскога града, и да их не примају градови и села његове државе. Но Варлаам, хитно обавештен о томе од једног дворјанина, свог једномишљеника, тајно се укрца у лађу и побеже у Рим. - И тако Бог саветом свога угодника очисти земљу народа свога од зловерних јеретика. Такова бејаше Стефанова ревност за побожност, такова мржња према јеретицима, такова вера ка Христу. Од тада цар још више заволе љубитеља врлине Стефана, и још више му се дивљаше. Па не само цар и манастирска братија, него и патријарх и све свештенство, и сви знатни људи у Цариграду и велможе, веома љубљаху и уважаваху Стефана због његових врлина и мудрости. Он смерношћу и говором привлачаше срца свију; н нека благодат сијаше из лица његова; а љубав што беше у њему, све је привлачила к њему. И он, пун пламеног христољубља, увек хиташе ка Божјој љубави, упражњавајући молитву, пост, смирење, слушање свештених књига, а сврх свега милостињу. Јер он милостиње не остављаше. Од онога што му цар даваше и они око цара, он мало остављаше себи, ради најпотребније потребе, а остало предаваше у руке игуману ради раздавања сиротињи. Један велможа српски, стари познаник и поштовалац Стефанов, посла Стефану по поверљивом слузи знатну количину злата, желећи да му олакша заточеничко злопаћење. Посланик предаде злато Стефану и испоручи поздрав са много пријатељских речи и лепих жеља од пошиљаоца. Стефан заблагодари добротвору, помоли се за њега Богу, па дозва игумана и даде му све злато да га раздели сиротињи. Игуман мољаше Стефана да бар један мали део злата задржи за своје потребе, али он одби говорећи да му је сам Бог досудио да живи у туђини и да га туђинци хране, зато послано злато треба дати онима који стварно оскуђевају - сиротињи. Доносиоца пак с љубављу задржа код себе неко време, па га онда отпусти да се врати у отаџбину. При испраћају он са много суза захваљиваше своме пријатељу - добротвору, и моли доносиоца да му пренесе ову његову усрдну молбу: да ће њему бити радост и утеха, ако новац, који би убудуће наменио њему, разда тамошњој сиротињи. При крају пете године заточења, за време бденија уочи Светог Николе, Стефан стајаше на своме месту у цркви, и скрушена срца мољаше се из дубине душе. А када за време читања Светитељева житија и чудеса он седе у сто и задрема, њему се опет јави Свети Никола, а рече му: Сећаш ли се шта сам ти рекао када сам ти се прошли пут јавио? - Стефан паде на земљу и рече: Познајем да си ти велики светитељ Николај, али се не сећам шта си ми рекао. - Свети Никола му рече: Рекао сам ти да не тугујеш, јер су очи твоје у мојој руци, и показао сам ти их. - Стефан се стаде присећати тога, и припавши к ногама Светитељевим, мољаше га да се смилује на њега. - Светитељ му рече: Што ти тада обећах, ево сада сам дошао да испуним. И осенивши крсним знамењем Стефана, дотаче се очију његових и рече: Господ наш Исус Христос, који слепоме од рођења подари вид, дарује и твојим очима њихов пређашњи вид. - И при тим речима Светитељ постаде невидљив. А Стефан се престрашен трже из сна; и дошавши себи стаде јасно видети као и раније. И узевши своју палицу, он изађе из цркве ходећи као што је као слеп и дотада ходио, оде у келију, и павши на земљу он се дуго са сузама мољаше и узношаше благодарност Богу за своје исцељење. После дуге молитве, повезавши очи убрусом као раније, он се поново врати у цркву, и стајаше као и обично на свом месту. А утаји од свих чудо које се десило с њим, и нико не сазнаде да му је вид враћен, све до дана када Богу би угодно да га врати у отаџбину и постави за краља Српског. He прође много дана после овог чудесног прогледања Стефановог, а његов млађи син, малолетни Душица, тешко се разболе, и за кратко време умре. Стефан то поднесе трпељиво, без роптања, понављајући речи блаженога Јова: "Господ даде, Господ узе" (Јов. 1, 21), А предајући гробу тело свога детета, он подиже руке к небу и рече: Теби, Господе, предајем своје дете. Благодарим и славим Твоје човекољубље, Промислитељу добри, што си изволео примити плод утробе моје који још није искусио зло. После тога блажени Стефан проведе још две године у заточењу. Иако је он трпељиво и благодарно подносио своје изгнанство као крст, додељен му промислом Божјим, ипак је желео да се врати у своје отачаство. И са том жељом он пише дирљиво писмо у Хиландар, где се у то време налазио српски епископ, касније архиепископ Данило, према коме је раније Стефан свагда гајио љубав и пријатељство. У том писму он живим бојама описује своје паћење, и моли епископа Данила да заједно са својим светогорским великим старцима посредује пред његовим оцем, краљем Милутином, и издејствује му милост и повратак у отаџбину. Епископ Данило у Светој Гори сазва сабор чесних стараца, на коме с љубављу у Господу већаху о овој ствари. И решише, те написаше молебна писма: једно краљу Милутину, а друго архиепископу Никодиму. И изабраше неке од тих чесних стараца, да та писма однесу у Србију и посредују о повратку краљевог сина Стефана и унука Душана. Изасланици отпутоваше у Србију, и одоше преосвећеном архиепископу кир-Никодиму и предадоше му с усрдном молбом и љубављу оба писма. Преосвећени Никодим их пажљиво саслуша, и као ваистину муж добрих жеља и ревнитељ истините љубави, оде са њима христољубивом краљу, предаде му писмо и сам од све душе мољаше краља да услиши молбе свију њих. Красноречиво писмо и говори архиепископа Никодима и светогорских чесних стараца тронуше срце оца, и он им рече: Молбу вашу усвајам, и заповедам да буде ваша воља у свему што се тиче мога сина У то време допутова у Србију из Цариграда као царев иза сланик игуман манастира Пантократора, у коме провођаше своје заточење Стефан са сином. Овог игумана, човека мудрог и красноречивог, византијски цар Андроник посла к своме зету, српском краљу Милутину, да иште од њега војну помоћ против непријатеља грчкога царства. Пошто краљ сврши преговоре о томе, он позва игумана к себи на разговор насамо, и стаде га распитивати о своме сину Стефану. Игуман подробно исприча оцу о врлинама, подвизима, трпљењу и мудрости његовог сина: и тврђаше да Стефан више вреди него све царске ризнице. И заврши благочестиви игуман овим речима: Ако хоћеш послушати мене: врати с чашћу себи свога сина, који је виши од човечанске части. Све то веома потресе краља Милутина. Поред тога недавно беше умрла његова ташта, Симонидина мајка, царица Ирина, главна виновница непријатељства оца према сину. Због свега тога краљ Милутин донесе одлуку да врати сина. И посла изасланство цару Андронику са молбом: да сина његова Стефана са унуком Душаном упути натраг у Србију. Цар се веома обрадова томе, јер беше заволео Стефана и високо га је ценио. И дозвавши га к себи, он се опрости са Стефаном, грлећи га са сузама и дарујући га богатим даровима. Но Стефан све те дарове даде манастиру у коме је провео године свога заточења. Сва братија манастирска са тугом, сузама и молитвама испратише Стефана, осећајући се као да се растају са душом. Тако после осам година заточења у туђини, Стефан се врати у своје отачаство са својим поодраслим сином Душаном. Сусрет са оцем је био потресан. Син је пао пред ноге оцу, отац је са сузама грлио сина. И у љубави Христовој помири се отац са сином. И даде Стефану на управу Будимљанску област у Зети, а унука Душана остави код себе. Од тога времена богољубиви Стефан постаде већи у љубави Христовој, и храњаше се у души неком божанственом сладошћу, и имађаше добре наде у свему. Након три године, 29. октобра 1320. године, умре блажени краљ Милутин. Присталице маћехе Стефанове Симониде, изазваше метеж у корист њеног сина Константина, али већина српских велможа стаде на страну законитог наследника престола, старијег сина Стефана. И на Богојављење 1321. године Стефан би у Призрену у саборној цркви крунисан за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског. Заједно са оцем, по византијском обичају, крунисан би на краљевство и његов син - "Стефан млади краљ", коме беше име Душан. Стефан стаде владати под именом Уроша III. A пред крунисање Стефан скиде завој са очију, и свима би очигледно објављено и показано чудесно повраћење вида Стефану молитвеним посредовањем великог чудотворца Светог Николе. И тако се сви уверише да Стефан види као и остали људи. Међутим брат Стефанов, син Симонидин, Конетантин сабра војску већином од туђинаца, и крену против Стефана, захтевајући од њега да му уступи храљевски престо. Стефан са своје стране скупи војску и крену у сусрет Константину. Али пре но што је дошло до битке, Стефан упути брату писмо, молећи га да не ратује против своје отаџбине. У писму Стефан писаше Константину: "Стефан, по милости Божјој краљ Срба, веома жељеном брату наше моћи Константину жели здравље. Чуо си шта се догодило са мном по промишљању Бога који све удешава на добро. Помилован Богом, постављен сам за краља отачком наслеђу, да народом владам страхом Божјим и правдом, по примеру предака. Зато престани са оним што си предузео; дођи да се видимо; прими друго место у краљевини, као други син, а не ратуј са туђинима против свога отачаства; пространа је земља наша, има у њој доста места и за мене и за тебе. Ја нисам Кајин братоубица, већ друг братољубивом Јосифу. Речима Јосифовим говорим теби: He бој се, ја сам Божји. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро по мене (1 Мојс. 50, 20)". - Међутим Константин не хте да прихвати позив љубави, него крену на Стефана и сукоби се са његовом војском. У жестокој битци сам Константин би убијен, а његови људи пређоше Стефану. Против Стефана устаде са намером да му отме престо и његов брат од стрица Владислав, син Сремског краља Драгутина, брата Милутинова. Али се и ова побуна заврши добро по Стефана: Владислав би приморан да се покори Стефану, када увиде да Србија није за њега већ против њега. - А краљ Стефан, уколико му Бог више помагаше, он утолико биваше све смиренији и смиренији; често постељу своју квасаше сузама, не само ноћу, него и свакога дана савест своју омиваше сузама, називајући себе црвом а не човеком, и сматрајући себе земљом и пепелом. У краља Стефана све одисаше страхом Божјим и побожношћу; и владаше он мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво. После смрти своје прве супруге, бугарске принцезе, краљ Стефан је још двапут ступао у брак: са Бланком, ћерком Филипа Тарентског, херцога Ахајског; и после смрти ове друге жене, са Маријом, ћерком Солунског намесника Јована Палеолога. У мирно време краљ Стефан се стараше о благостању својих поданика и о Цркви, јер сијаше врлинама као сунце. Он потврђиваше пређашње повеље; стараше се о чистоти вере и уништењу јереси у границама своје државе. Један савременик пише о њему ово: "Господ га изабра и прослави за отаџбину, као звезду светлу и јарку; он утврди отачаство своје; освоји многе градове и области; развеја непријатеље своје. Он посла сина свога против безбожних и нечестивих бабуна. Он Божјом помоћу однесе победу над њима". - Бабунима су се називали богумили, опасни јеретици, који су живели у планинском крају Бабуни, код Прилепа, и одонуд чинили разбојничке нападе на православне. Под краљем Стефаном Србија је не мало година уживала потпун мир; није било унутрашњих метежа, ни ратова са суседима. Благочестиви краљ Стефан бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница. Међутим при крају његовог краљевања букну жестоки рат са суседним једноверним Бугарским царством. За време Милутинова краљевања у Србији Бугарска, раздирана унутрашњим метежима и разоравана упадима, беше знатно ослабила и није се могла равнати по моћи са Србијом. Када видински деспот Михаил постаде бугарским царем, он уједини разједињене бугарске области, и притом жељаше да поврати неке градове које Србија беше заузела. А кад ојача, цар Михаил нанесе горку увреду краљу Стефану. Ожењен рођеном сестром Стефановом, ћерком краља Милутина Недом, цар Михаил без икаквог разлога отера од себе своју жену Неду са малим сином Стефаном, затвори је у манастир, а ожени се Теодором, сестром претендента на византијски престо Андроника Млађег, удовицом бугарског цара Светослава. Непријатељство између два суседна владара би још више појачано тиме што српски краљ држаше страну законитог византијског цара Андроника Старијег, који српског краља Стефана беше заволео још за време његовог заточеништва у Цариграду; бугарски пак цар Михаил зближи се са супарником Андроника Старијег, његовим унуком Андроником Млађим, коме и пође за руком да отме царски престо своме деди. Андроник Млађи и Михаил бугарски склопише одбрамбени и нападни савез против Србије. И ова два савезника решише да једновремено нападну Србију у 1330. години. Краљ Стефан је знао за ове припреме, па се и сам постепено спремаше за одбрану отаџбине, снабдевајући се оружјем и војском. У то време Стефанов син Душан беше већ потпуно зрео човек и помагаше оцу у војним припремама. Бугарски цар Михаил крену у ратни поход на Србију у лето 1330. године. Његова је војска бројала осамдесет хиљада људи; у њој беше врло много најамних Татара и Молдована. У то исто време, према договору, на Србију крену са својом војском и византијски цар Андроник Млађи. Војска у њега беше мала. Он распореди своју војску дуж јужне границе Србије, и одлучи да не чини никакав напад док не види чиме ће се завршити бугарски судар са Србима. Обавештен о свему, краљ Стефан, желећи као хришћанин да избегне крвопролиће, упути писмо бугарскоме цару молећи га да одустане од проливања крви. У том писму он писаше: "Зашто си кренуо да погибији излажеш бугарски и српски народ? Што је Богом даровано теби, то ти имаш у својим рукама, и буди задовољан тиме, а туђе не жели, не жели оно што је Бог даровао другима. Ако си пак толико ратоборан, онда иди у рат против иновераца, а не на Христове људе, чији сам по благодати Христовој пастир, који те ничим није увредио. Помисли, колико се крви има пролити, колико мајки уцвелити, колика телеса са обе стране бити изложена птицама и зверима за храну? Опомени се, колико ће одговарати Богу онај који их је погубио! Остави нас на миру. Сам владајући оним што теби припада, врати се к својима. Јер они који желе да отму туђе, изгубиће и своје. Тако суди Свевидеће Око". Прочитавши писмо, цар Михаил се страховито разјари, и претећи Стефану одговори осионо: "Ако сутра, када сунце гране, српски краљ не дође к мени и не падне покорно преда мном, да ногу непобедиве моћи наше ставим на његов врат, онда ћу наредити да га са срамом доведу везана и предаћу га најстрашнијој смрти". Када краљ Стефан чу овакву поруку, уздахну и рече: Господ ми је помоћник; не бојим се. Шта ће ми учинити човек? Слободно ћу гледати у непријатеље своје (Пс. 117, 6-7). И дозвавши војводе заповеди им да уреде војску и спреме за борбу. А сам остаде у своме шатору, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изађе из шатора озарена лица, повери војску своме сину Душану, и говораше им: Идите, децо, у име Христово; нека се изврши Његов праведни суд. Будите храбри! У Светом Писму пише: Једни на бојним колима, други на коњима, а ми именом Господа Бога нашега (Пс. 19, 8). Нека се не устраши срце ваше гледајући на множину наших противника. Уздам се у Господа, да ће Он и сада, као некада, послати анђела Свог, да сруши гордељивца пред вама. Јер Бог се супроти гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5, 5). Оваквим својим богомудрим речима краљ удахну у срце свима неку божанску силу, и посла их у борбу. А сам, оставши у шатору, паде лицем на земљу и ронећи сузе мољаше се Богу, дародавцу сваке победе. Војска пак српска, предвођена храбрим краљевим сином Душаном, крену на Бугаре, и код Велбужда се војске сукобише. Настаде страховита битка, у којој Душан показа пример личне храбрости. Бугарска војска би разбијена и пометена, и даде се у бекство. И сам цар Михаил наже бегати, али га српски војници ухватише, приведоше Душану, и ту му би одсечена глава. После овог пораза, сва се бугарска војска предаде Србима. Битка код Велбужда одиграла се у суботу 28. јула. Сутрадан, у недељу, краљу Стефану свечано би показан ратни плен: оружје, скупоцене царске хаљине и остале принадлежности, и дивни коњи. Пред краља бише доведене и заробљене бугарске велможе. Када ове велможе угледаше леш убијеног цара Михаила, они молише краља Стефана, и краљ нареди да се убијени бугарски цар са свима почастима сахрани у српском Нагоричанском манастиру светог Георгија, задужбини краља Милутина. Пошто узнесе благодарност Господу Богу за даровану победу, краљ Стефан извести о томе своју супругу Марију и српског архиепископа Данила са целим српским сабором овом посланицом: "Нека се зна да помоћу Божјом и молитвеним посредовањем светог господина нашег, преподобног Симеона и светитеља Саве, и молитвама вашим, заузимањем и укрепљењем и силом Светога Духа наоружаван и штићен, ја, српски краљ, са милим сином нашим Душаном, и са нашим војницима, децом мога отачаства, злобног непријатеља нашег, цара бугарског, који осионо насрну са много туђинаца на наше отачаство, победих у битци код Велбужда на нашем земљишту; и самог цара убих и велико богатство и сјај њихов узех помоћу Божјом. Радујући се због овога, узнесите дужну хвалу Богу. А ми крећемо на далеки пут у Бугарску земљу". И краљ Стефан, заједно са својим сином, праћен заробљеним бугарским велможама, крену у Бугарску да заведе поредак. У сусрет њему изиђоше велможе, који беху остали управљајући градовима и покрајинама; на челу њиховом налажаше се Бјелаур, брат убијеног цара Михаила. У име целе Бугарске они нуђаху да буду под влашћу српскога владара, и беху готови на стапање Бугарске и Србије у једну државу. Но Стефан то не хтеде. Његова је жеља била да на бугарски престо доведе своју увређену и осрамоћену сестру Неду са њеним сином Стефаном. Зато упути нарочито изасланство к сестри у манастир, у коме беше затворена, позивајући је да заједно са сином дође у бугарску престоницу Трново. Када она дође са сином, краљ Стефан објави бугарским велможама, да се он лично одриче од бугарског престола, а поставља за бугарског цара сина своје сестре Стефана (Шишмана II), кога су они дужни слушати, док сваки од њих може остати на својој ранијој дужности. По повратку из Бугарске, краљ Стефан са сином Душаном убрзо крену са војском на границе Јужне Србије, да казни византијског цара за савез са Михаилом бугарским. Овај поход је трајао недељу дана. Али цар Андроник и не сачека долазак Стефана и његове војске, већ побеже са својом војском. Срби казнише Андроника: одузеше од Византије градове: Велес, Просек, Штип, Трешту и Добрун. Пошто поставише у њима војводе, обе војсковође се вратише: краљ у свој двор Неродимље, а син у Скадар. После победа над спољним непријатељима, краљ Стефан се сав предаде добротворним делима, подизању и украшавању храмова Божјих, и другим богоугодним прегнућима, која су свагда сачињавала радост његовог живота. Ревностан љубитељ православних светиња, не само у своме отачаству него и ван њега, христољубиви краљ је и раније, а нарочито сада, слао раскошне и богате дарове у Јерусалим и у сву Свету Земљу, у Египат и Александрију, на Синај, у Тесалију, у Цариград, особито у тамошњи манастир Пантократора. Изузетно богате дарове он је слао Светој Гори Атонској, посебно славној лаври Хиландару. Сви ранији српски владари, претци краља Стефана, градили су задужбине. Тако и свети краљ Стефан одлучи да сагради храм Господу Христу из благодарности за сва добра која му је дао, нарочито после победе над Бугарима. За саветника и сарадника у овом потхвату он узе свог српског архиепископа Данила, кога је веома уважавао и волео. Са њим и најприснијим велможама он изабра дивно место Дечане на реци Бистрици што се улива у Бели Дрим, три сата хода од Пећи. Тај избор благослови архиепископ Данило, и освети место. И одмах се приступи грађењу манастира. Богољубиви краљ позва уметнике и мајсторе из свих крајева своје простране краљевине. И поче се са радом. Сам краљ пребиваше ту у шатору, и надгледаше послове. На огромном простору, измереном за манастир, најпре се унаоколо подиже тврђава са високим бедемима и кулама на њима; са јужне стране налажаше се манастирска капија, и на њој највиша кула. Са унутрашње стране на зидовима бедема унаоколо бише начињене келије за монахе, као нека птичија гнезда. Би саграђена и огромна трпезарија, нарочито уметнички украшена. Начињена би кујна и пекара. За игумана би подигнуто посебно великољепно здање. Но изузетна пажња и главна брига би посвећена грађењу величанственог храма Вазнесења Господња усред манастирског дворишта унутар тврђаве. Огромни храм би сазидан од разнобојног тесаног мермера, украшен изврсном резбаријом, мермерним стубовима и сводовима чудесне уметности и лепоте. И споља цео храм беше састављен од веома дивног мермера црвеног и белог, али тако уметнички спојеног, да се добија утисак као да је лице целога храма један камен. У свему и по свему би подигнут чудесан и величанствен богодоличан храм. Величанствености и красоти спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња украшеност храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Храм би богато снабдевен црквеним богослужбеним потребама, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисером и драгим камењем, свиленим тканинама. Завршивши грађење и украшење богодоличног храма и манастира, богољубиви краљ Стефан одреди за настојатеља равноангелног по животу испосника Арсенија. И храм би свечано освећен сабором српског духовништва, на челу са архиепископом Данилом. А за издржавање манастира краљ повељама својим поклони манастиру многа имања у разним местима своје простране краљевине. Осим малога олтара с јужне стране великог олтара у част свог покровитеља и заштитника светитеља Николаја, свети краљ подиже затим посебну цркву светом Николају изван манастира у близини, за свагдашње слављење овог светог оца. Свети краљ Стефан Дечански увек се одликовао љубављу према сиротињи и жалостивошћу према јадницима, а сада се он свом душом предаде тој врсти брига и старања. На три километра од Дечанске обитељи он подиже посебан манастир за неговање болесника, богаља и престарелих из целе његове краљевине. Огромна одељења ове богоугодне установе беху снабдевена креветима и свима осталим потребама. Сабрана би многобројна братија за неговање јадних страдалника. Сам краљ је често посећивао овај манастир. За њега беше радост помагати тим јадницима. Некада се појављивао тамо као краљ, и тешио те паћенике; а некад је долазио као прерушени војник и делио богату милостињу. Жалостиве душе, он је често грлио те страдалнике и са сузама их целивао. И ову установу краљ је богато издржавао својим огромним прилозима. Из свих крајева Србије тамо су се стицали болесни и богаљи. И једни су, по оздрављењу, уступали место другим болесницима, а многи су остајали ту до краја свог паћеничког живота. На кратко време пред смрт, светом краљу се јави у сну његов свагдашњи заштитник и помоћник, свети Николај Чудотворац, и рече му: "Стефане, припремај се за одлазак, јер ћеш убрзо предстати Господу". - Пробудивши се од сна, он се са сузама радосницама баци на земљу и благодараше Бога и весника доброга пресељења. Јер је чезнуо да се ослободи земаљске вреве и ка Христу отиде. Затим дозва настојатеља манастира, напред споменутог Арсенија, предаде му много злата, и рече му: "Часни оче, мој живот се ближи крају, узми ово злато и чувај га за манастирске потребе". - Онда му даде друго злато за потребе оних блажених страдалаца. И од тада он све ноћи до часа молитвеног правила провођаше ходећи по граду и делећи милостињу невољнима. Но кончина светог краља Дечанског би мученичка, јер он пострада од свога сина Душана. Душан је владао Зетом. Себичне велможе, које су служиле код њега, стадоше га наговарати да оцу отме престо и постане краљем целе Србије. Они плашаху Душана да ће он доживети да буде ослепљен, као што и његов отац би ослепљен од његовог деде Милутина. Душан поверова њиховим клеветама, и у његовој области диже се побуна против краља - оца. Свети краљ предузе мирне мере да утиша побуну, и после дугих преговора он се виде са сином, који обећа да неће предузимати ништа против њега. Али велможе су друго мислили и друто желели. Они стадоше говорити Душану да му отац спрема замку, и да ће га погубити. Верујући томе, Душан науми да бежи из отачаства у туђину, али му велможе не дозволише, и поново наговараху Душана да сврши са оцем. После састанка са сином, свети Стефан живљаше мирно час у једном час у другом замку, посвећујући се делима добротворства, и не предузимајући никакве мере за своју безбедност. У време када се он налажаше у усамљеном планинском замку Петричу, близу Неродимља, изненада наиђоше тамо зетске велможе са Душаном на челу, опколише замак и ухватише светог краља са целом породицом. Душан нареди те краља одвезоше у далеки, усамљени и неприступачни замак Звечан, а жену и децу у друго место. Но тиме се ствар не оконча. Одлука би донесена да краљ Стефан буде погубљен. По наређењу Душана, у Звечан бише упућени неки од најповерљивијих људи његових, и они удавише светога краља у замку, 11. новембра 1336. године. И тако свети краљ сконча мученички. Блажену душу његову свети анђели Божији прихватише и Господу Христу узнесоше. А многострадално чесно тело светог мученика би довезено у задужбину светога краља, манастир Дечане, и свечано сахрањено у цркви Вазнесења Господњег у гробници коју свети краљ за живота свог беше себи начинио. И тако он као неко сунце телом зађе под земљу. Говорило се онда да је свети краљ умро природном смрћу, али су убрзо сви дознали истину и гледали на покојнога краља као на мученика. Након седам година еклесиарху манастира Дечани јави се у сну неки необичан и неисказаном светлошћу озарен човек и нареди да извади из земље тело покојног краља страдалца Стефана. - Еклесиарх у страху исприча своје виђење игуману, Опрезни игуман успокоји еклесиарха, уверивши га да је то обичан сан. Но после неколико дана еклесиарху се понови то исто виђење. И еклесиарх опет извести игумана. Најзад, трећи пут тајанствени човек се јави не само еклесиарху него и игуману, строго им наредивши да ураде што им заповеда. Тада игуман извести о томе архиепископа. Архиепископ сазва архијерејски сабор, и црквени клир, и са њима дође у Дечане. После молепствија отворише гроб краља Стефана, и из њега се по целоме храму, а и око храма, разли диван миомир; и сви угледаше нетљене мошти светог мученика. Тада се догодише неколико чуда: слепац један једва се кроз народ проби до светих моштију, и када лице своје положи на груди светитељеве, прогледа. И многи други: хроми, раслабљени, неми и глуви, исцељиваху се, дотичући се са вером светих моштију светога краља. Како тада, тако кроз векове све до сада, свето тело светога краља и данас потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом у чудесном храму манастира Дечана, и чини чудеса неизбројна, исцељујући не само православне него и иноверце. Таква је милост, такво човекољубље, христоносног и христољубивог краља Српског, светог Стефана Дечанског, чијим богопријатним молитвама нека Господ благи и нас грешне помене у Царству Своме. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. „Пошто вас, нажалост, не гледам у очи, молим вас да читаоцима и мени помогнете да замислимо место са којег пишете - шта вас окружује, шта видите кроз прозор?“ „За мене је ово соба са најлепшим погледом. Преда мном стоји храм који је пре готово 700 година подигао Стефан Дечански. Ова црква је непрестани подсетник и инспирација за све нас који овде живимо и све који нас посећују, јер нам говори сваким својим каменом, сваким рељефом, сваком фреском и тим чудесним спојем западне романичко-готичке архитектуре и српског византијског сликарства, шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо“, објашњава Сава Јањић. Много је пута поновљена оптужба да, мешајући се у политику, „прекорачујете своја монашка овлашћења“. У ком смислу, по вашем унутрашњем осећању, питање Косова није политичко? Такве оптужбе долазе из већ познате школе агресивног атеизма који је покушао да избрише свест да је, посебно у нашем народу, улога Цркве и монаштва била од суштинског значаја за формирање и српске средњовековне државе и самог народног идентитета. Нису ли наши епископи, монаси, свештеници били кључни актери у готово свим историјским збивањима од средњег века до данас? Неки од њих били су наше прве дипломате. Визија Светог Саве, који је успео да добије пре 800 година аутокефалију за нашу Цркву, кључни је фактор без кога тешко да би било наше средњовековне државе и идентитета који нас је до данас сачувао. Међутим, иако имамо право и одговорност да подигнемо глас у кључним моментима, наша мотивација није и не сме да буде уско политичка, јер православље у суштини не познаје клерикализам. Црква нема секуларне претензије да постане држава, немамо црквене партије и наши верници припадају широком политичком спектру. Питању Косова прилазимо са позиције колико се његово решавање може позитивно или негативно одразити на опстанак нашег народа и самим тим наших светиња, које као светионици у мраку светле кроз историју и дају нам потребно усмерење да се не изгубимо у општем melting-pot-у данашњице. Ћутање у ситуацији када неко може да расели наш народ једном за свагда са Косова и Метохије или нереаговање на невоље са којима се суочава, било би не само људски неодговорно, већ и духовно апсолутно неопростиво. Да ли је уверење да је Косово Србија политички став? Занимљиво је да Косово највећим делом наше историје није било у границама државе Србије, али није престало да са свим оним што оно представља буде темељ нашег идентитета, извориште црквеног живота и разних облика интелектуалног надахнућа. Када кажемо „Косово је Србија“ или „Косово је српско“ пре свега гледамо на КиМ као кључни фактор без којег би тешко било очувати оно што нас чини народом који своје корене има у немањићкој традицији. То нипошто не значи да ту нема места за друге људе који нису Срби и православни хришћани. То је веома важно јер обезбожени национализам не прави ту разлику. У општој атмосфери политизације свих сфера живота некима је тешко да разумеју овај став Цркве. Данас се суочавамо са агресивном изградњом једног етнички чистог албанског друштва, која прети да избрише векове нашег постојања и коначно онемогући наш живот који у непрекинутом континуитету са свим успонима и падовима траје вековима. Отуда је противљење признању независног Косова какво се данас формира, пре свега став који надилази политику и представља израз бриге да у таквом друштву ни ми ни Косово нећемо више моћи да наставимо ону мисију коју смо имали. Албански национализам жели да промени културно-историјски идентитет целог овог простора једном за свагда. Овакав однос Албанаца према Србима у великој мери сужава реалне политичке опције и могућности компромиса. Зато је бесмислено кривицу сваљивати само на српску страну и само од Срба очекивати спремност на компромис или како то овде зову „прихватање реалности на терену“. Уместо ултиматума и претњи новим насиљем треба стварати повољније услове да би до неког компромиса могло да дође једног дана. Те услове могу да створе само људи који су сами превазишли уско националистичко разумевање стварности. На стварању тих услова, нажалост, није довољно рађено ни са међународне стране, а поготово међу локалним политичким структурама, па уместо помирења видимо предлоге за решења која нас враћају у трагичне године распада бивше Југославије. Ових дана смо чули и да је компромис за премијерку Брнабић „нека тачка између тога да је Косово Србија и тога да је оно независно и да Србија само треба да га призна“. Да ли је за вас оваква формулација прихватљива? Искрено, мислим да ни већина политичара на власти нема јасну идеју шта компромис треба да значи. Преговори се воде у врло уском кругу и у највећој тајности. Поседујем прилично кредибилне информације и из домаћих и из међународних извора, да се већ активно ради на детаљима територијалне поделе на етничком принципу, уз извесне козметичке елементе заштите за преостало српско становништво које се нађе „с друге стране границе“ и за неколико манастира. Имајући у виду институционалне и демократске капацитете на Косову, не треба бити много маштовит и замислити како ће све то функционисати. Циљ је да се Косово пусти у систем УН, након чега неће бити препреке за повезивање Приштине и Тиране. На крају, Србија чак не би требало ни да призна Косово. Разграничила би се са Албанијом, односно, догодило би се оно што је председник Србије својевремено и сам рекао, „разграничење између Срба и Албанаца“. Ако је то компромис који треба да „сачува образ“ онима који ће да ставе свој коначни потпис на тај документ, онда ће бити веома занимљиво како ће народ у Србији купити и ту најновију превару и пустити низ воду десетине хиљада својих сународника и све оно што нас повезује са Србима који су живели вековима пре нас, за шта су живели и жртвовали се. У међувремену настављају се медијске манипулације са циљем да се цео народ учини саучесником ове губитничке политике. Имајући у виду опште стање колективне летаргије у Србији, ништа ме не би чудило, али би то био веома болан показатељ потпуног сумрака српског националног достојанства. Практично, од Србије се очекује да озакони етничко чишћење овог дела наше земље и добије велики аплауз, иза кога ће, наравно, одмах да крене читав низ нових захтева, с обзиром на то да је Косово само један од бројних услова које Србија треба да учини да би уопште могла да сања о европској будућности, ако је ЕУ уопште вољна да икада интегрише овај део континента. Поново се говори о формирању косовске војске, да ли сте заиста уверени да нам не прети рат? Косовски Албанци никада ништа неће учинити без међународне подршке, кључних земаља које их подржавају. Мислим да би покретање насиља заувек сахранило њихове наде у европску будућност, која је и сада на веома дугачком штапу с обзиром на јачање деснице у Европи. Приче о формирању косовске војске само су део унутрашњополитичке игре да се амортизује ситуација у којој Косовом влада политичка мањина, нажалост уз подршку Српске листе, и у којој већина младих Албанаца најпре гледа како да заувек побегне одавде као из неког уклетог вилајета. Наравно, увек постоји могућност инсценираног конфликта од пар дана, који би практично подстакао сценарио поделе, слично нередима 2004, на шта смо више пута указивали. Ако се тако нешто икада догоди, могу сасвим одговорно да кажем да се то може десити само у договору две стране уз сагласност одређених међународних фактора како би се створила ситуација свршеног чина на терену. Најпопуларнија дисквалификација противника разграничења је - нису никад били на Косову, не знају где је Ранилуг, не тичу их се људи који на Косову живе… Вама се тешко може приписати било шта слично, али нас власт уверава да ми немамо чак ни људе на Косову. Да ли је питање - има ли или нема Срба на Косову - ствар утиска, политике или чињеница? Разграничење је само лицемерно сковани еуфемизам за етничко-територијалну поделу Србије, као што је „коначно решење“ био назив за елиминацију Јевреја у нацистичкој Немачкој. Користе се и термини „корекција граница“, „демаркација“ и слично, све са истим циљем да се прикрије суштинска намера. Практично, „разграничење“ подразумева остављање око 80.000 Срба са врло ниским и неизвесним нивоом заштите, а све ради наводне интеграције у ЕУ, која по мишљењу добро обавештених никада није била даље од Србије. Наша Црква није против ЕУ, јер и тамо имамо епархије, парохије и манастире, а многи наши верници поседују држављанство ЕУ. Морално гледано, питање зашто због Ранилуга или пар манастира треба кочити будућност Србије је отприлике равно питању да ли болесног сродника треба пустити да умре како не бисмо беспотребно трошлили новац на лечење, јер ће пре или касније умрети. Политика без морала и одговорности је опасна и карактеристична је за тоталитарна друштва, у којима појединци нису важни, већ шири интереси, који понајчешће нису ништа друго него интереси владајуће олигархије. Озбиљне земље боре се за сваког свог грађанина и то их чини поштованим у свету. Земља која је 20 година након оружаног конфликта, и поред чињенице да Косово не признаје пет ЕУ земаља, бројне међународне институције и велики број земаља у свету, спремна да тргује својом територијом и остави десетине хиљада својих грађана, у најблажу руку то је срамотно. Ја не знам ни за један такав пример у новијој историји. Земља која нема поштовања према своме, не треба да очекују ни од других да је поштују. То нипошто не значи призивање рата или стварање „замрзнутог конфликта“, као што злонамерни импутирају, већ право да тражимо елементарни напредак у условима живота за наш народ, а видимо да тога нема већ 20 година ни на плану повратка прогнаних, ни на плану заштите имовинских питања, ни на праву заштите верских објеката и културне баштине, упркос постојећим законима и међународном присуству на Косову. Чак и да немамо ниједног Србина на овом простору, трговина територијом била би државнички неодговорна. Зато је сасвим нејасно зашто уместо да систематски инсистирамо на спровођењу договора о ЗСО и разговору о заштити наших светиња као основних предуслова за сваки даљи разговор и компромис, власти Србије улазе у тајне разговоре о прекрајању територије у националистичком маниру 90-их година, када су слично послове завршавали Милошевић и Туђман и оставили за собом, заједно са осталим „јахачима апокалипсе“ бивше Југославије, трагичну кланицу и незацељене ране. Као Црква ми не дајемо готове политичке формуле, али с правом захтевамо одређене црвене линије и услове без којих би сваки договор био вишеструко штетан за наш народ и државу. Власт тврди да је велико лицемерје то што су најгласнији борци за очување пуног суверенитета „они који увелико имају двојно држављанство и косовска документа“. Да ли реалност да је свакодневни живот без тога немогућ говори у прилог идеји о подели? Такав аргумент апсолутно нема никакву тежину јер сви чланови Српске листе који су у косовским институцијама било као посланици или као министри, поседују косовске документе, као уосталом и сви они Срби који и те како добро послују јужно од Ибра са албанским партнерима. Чињеница на терену јесте да је без косовских личних карата немогуће нормално живети, посебно у ситуацији када је већина Срба лишена права на редовна документа Србије и поседује личне карте или пасоше (измештених полицијских администрација) које косовске власти, али ни власти Македоније и Албаније не признају, док за путовања у земље шенгенске зоне треба да се обезбеди виза. То што косовске личне карте помињу и они за које поуздано знам да поседују и косовске дипломатске пасоше превазилази свако лицемерје. Уосталом, и у турско време имали смо у Дечанима турске печате на арапском писму, а у Другом светском рату наши монаси су имали документа тадашњих окупационих власти. То нипошто не говори у прилог подели, већ само представља показатељ да у условима у којима је на овом делу Србије самопроглашен један политички ентитет, људима треба омогућити основни приступ административним услугама и максимално олакшати њихов живот. Шта је највећи проблем људи који су остали на Косову, о чему заиста немају појма ни они који о решењу „косовског проблема“ говоре са позиције власти, ни они који се изјашњавају „са Теразија“? Једноставно, овом територијом влада поредак који, с једне стране има прилично нашминкану фасаду тобожње демократије, али то је само кулиса иза које функционише систем породичних и криминалних кланова који контролишу све аспекте друштва и суверено користе косовске институције као средства за очување своје власти. Овај модел, нажалост, није само карактеристичан за Косово и видимо да веома „успешно“ функционише широм Западног Балкана. Уместо да се ради на једној дубљој промени друштва у коме би стари кадрови који су задобили и власт и новац за време рата и непосредно после њега били замењени млађом генерацијом и друштвом које би се градило по принципима савремене либералне демократије, поједини међународни спонзори Косова су изабрали да из прагматичних разлога још подржавају оне који суштински онемогућавају изградњу једног функционалног друштва. Нажалост, ситуација ништа није боља ни у српским већинским срединама где видимо исте методе одржавања власти. Није ни чудо да организовани криминал функционише без икаквих проблема без обзира на нацију и веру, и то не само овде, већ широм Балкана. Политика даје само покриће овом подземном свету који и те како утиче на политику и друштвени живот. Повезаност политике и криминала постала је матрица на којој функционише читав низ посткомунистичких друштава. Учесници заправо непостојећег „унутрашњег дијалога“ о Косову, без обзира на то да ли су власт или „опозиција“, једнако уверавају грађане да немају на уму ништа осим интереса Србије и српског народа. Откуд онда толике разлике у виђењу решења? Бити политичар данас није питање професије, већ дијагнозе, што рече један паметан човек. Свака политика уколико изгуби контакт са народом као својим изборним телом постаје средство једне аутократске владавине која не изражава више интересе народа, већ заправо манипулише народом ради личног опстанка. Уколико се тај менталитет који овде већ тако дуго видимо, барем мало не промени, Србија се суштински неће помаћи са места. Политика без етике такође је крајње опасна јер тада ради пуког очувања власти нема онога што није дозвољено. Плашим се да атеистички и аутократски модел друштва који је овде створен после Другог светског рата само доживљава спољашње промене, али се суштински не мења. Демократија је увек ризик, јер у рукама олигархије без моралних скрупула може да постане отворена диктатура. Уосталом зар се и Римска империја до краја своје историје није звала Римска република? Зар нацисти у Немачкој нису на власт дошли демократским путем? Уверење западних демократија да се демократија може једноставно пресадити на свако друштво у суштини је погрешно. Да ли сте ви политичка или духовна опозиција људима са Српске листе који у овом часу представљају српски народ на Косову? Не видим себе као опозиционара, јер је став Цркве у суштини увек афирмативан у смислу представљања оних вредности које сматрамо да су важне за све људе. Уколико се некада ставови политичке опозиције и Цркве подударе то свакако не значи сврставање Цркве у политичке ешелоне, јер је смисао Цркве да повеже људе чак и различитих политичких схватања на једном духовном нивоу, а не да их додатно раздељује. Наравно, проблем настаје када појединци или неке политичке групе глас из Цркве виде као опасност за своје интересе. Тада имамо етикетирање, клеветање или отворене прогоне, што смо могли да видимо и у време комунизма и у новијем времену. Различит став СПЦ и државе Србије о начину решавања питања КиМ не произлази из идеолошких и политичких интереса, већ из чињенице да Црква у први план ставља своје вернике и светиње без обзира на њихов број и боримо се за очување предања које је дубоко уткано у биће нашег народа и чини га духовно и културно препознатљивим на светској сцени. Косово је кључни елемент у том мозаику. Другим речима, не можемо говорити о интересу Србије који се може остварити жртвовањем једног броја њених грађана ради неког прилично нејасно дефинисаног „државног циља“, посебно у ситуацији када држава, како је и поменуто у саопштењу Сабора СПЦ, није била спремна да са Црквом отвори и основни дијалог о томе шта су разлози њене забринутости и како да се интереси Цркве и народа на КиМ заштите. Одсуство дијалога и транспарентности рецепт је за неповерење, које је сада створено међу добрим делом људи у Србији у погледу политике на Косову и последице неодговорних потеза могу бити врло трагичне за све. Да ли сте икада помислили „да се нисам обавезао овој мантији другачије бих одговорио“. Мислим на нечасне оптужбе да сте део „агентурне мреже, сарадник ЦИА, промотер независног Косова“. Шта вас је од свега што сте чули о себи, ако не увредило, онда „изместило“ из равнотеже? Ове оптужбе су толико бизарне и неистините да никада нисам осећао потребу да их демантујем. И сам улазак у дијалог са онима који их шире био би бесмислен, јер бих се спуштао на ниво злонамерних клевета и политичког трача. Уместо тога радије препуштам делима да говоре, а колико смо сви ми у Епархији рашко-призренској у последњих 20 година учинили да очувамо наш народ у готово немогућим условима, то је свима добронамерним познато. Сама чињеница да је манастир Дечани највише нападан објекат СПЦ на КиМ и зато је и једини остао под јаком заштитом Кфора, показује да наше сведочење није по вољи онима који би желели да нема ни нас, ни овог манастира и коме највише сметамо. Велики део грађана Србије који се информише преко медија блиских режиму и који појма немају ко сте, а пре сваком другом верују председнику Србије, живи у уверењу да сте један од оних који се залажу за независно, а не за Косово у границама Србије. Шта бисте на такве оптужбе одговорили Вучићу ако би их изговорио вама у очи? Лично мислим да ипак у данашње време људи до информација долазе на друге начине, а млађи првенствено преко интернета. Последњих месеци, док је у пуном замаху била кампања блаћења у медијима, имао сам прилике да доживим много подршке и разумевања са свих страна. Тврдње које чујемо, нажалост, од највиших политичких представника, по својој бесмислености, али и моралној бескрупулозности такве су да је тешко поверовати да човек здравог разума може да прихвати такве приче. Рециклирају се исте теме које је својевремено користио Милошевићев режим коме није био по вољи став Цркве у то време. Али у постојећем политичко-медијском имагинаријуму који данас видимо у Србији све је претворено у ријалити шоу, без икаквог морала и одговорности. Ни ја, нити ико у СПЦ није у личном конфликту са нашим политичарима, нема ту ништа лично. Дубоко се не слажемо, али то свакако морално и људски не сме да буде разлог за подстицање срамне медијске кампање која се иницијаторима клевета враћа као бумеранг. Власти у Србији полазе од једноставне али и веома једностране логике – Косово је свакако изгубљено и боље да добијемо нешто него да изгубимо све. Међутим, и мој и став целе СПЦ је да КиМ није само територија која се може делити и предавати, без ризика да се изгуби много више од 15 одсто де јуре територије Србије. Поред политичких и других, ту су пре свега морални разлози, већина нашег народа која живи јужно од Ибра била би практично принуђена на исељавање, препуштена друштву заснованом на опсесивној потреби да избрише трагове других и све представи као албанско. Наше светиње су органски везане за наш народ и Косово представља кључну карику у развоју српског духовног, културног и националног ДНК. Част изузецима међу косовским Албанцима, које ценим, али ја нисам видео конкретно да је ико у стању да се јавно супротстави владајућој идеологији која без икаквог скривања иде у правцу формирања Велике (етничке) Албаније. Све што је учињено за Србе учињено је под међународним притиском и трајаће само док постоји међународни механизам принуде. Од Србије се очекује само једно, да директно или индиректно призна такво Косово, да практично саучествује у нестанку једног дела свог народа и себе лиши кључног елемента идентитета и тако постане трећеразредна држава без достојанства, историје и елементарног самопоштовања. Они који су спремни да учествују у таквом пројекту добро треба да се замисле како ће остати упамћени. На шта мислите када говорите о „медијском мраку“? Слободни медији су веома важан корективни фактор, као и независно судство, законодавство и други елементи демократског друштва. Али као што политика без морала води у тоталитаризам, тако и медији без одговорности и морала постају јефтини таблоиди и средства појединих интересних кругова који желе да манипулишу јавношћу. Професионални медији не дају готове одговоре, већ нуде чињенице и аргументе, указујући на могуће закључке, али закључак препуштају слободи читалаца. Нажалост, данас је ово реткост и политизација медија, било у циљу служења властима или борби против њих, постала је сасвим уобичајена, па је тешко говорити о професионалном новинарству данас у Србији, осим у случају појединих дневних новина и недељника, међу којима је и НИН. Друштво у коме нема места за озбиљно истраживачко новинарство, критику, па чак и здраву политичку сатиру, а све са циљем да се унапреди живот друштва, осуђено је на таворење у сфери неморалних таблоида који комбинацијом политичког трача, бизарних информација и отворене порнографије заправо заглупљују народ и чине га пасивном масом којом се лако може политички манипулисати. Данас у Србији имамо медијски много тежу ситуацију него пре 20 година и атмосфера страха од јавног линча, отворених претњи и вређања новинара, део је политичке (не)културе коју видимо на сваком кораку. Говорити о европској оријентацији Србије са оваквим односом према медијима је потпуно апсурдно. Монах на Твитеру? Да ли једно искључује друго? Шта је вама Твитер? Интернет је веома важно средство комуникације, а хришћанска вера је суштински заснована на комуникацији благе речи Господње (грчки еванђеља). Друштвене мреже могу бити моћно средство изражавања не само верских, већ уопште људских ставова и вредности које рефлектују наш однос према Богу. Специфичност Твитера јесте да се у што мање речи пренесе порука. У времену када људи тешко разумеју комплексније информације, пажљиво састављен твит може да има велики утицај. Нису без разлога стари Латини ценили сентенце које и данас често користимо и које говоре много више од читавих трактата. Истовремено, твит може да укаже на одређене моралне, политичке принципе, актуелизује одређене важне теме и усмери на текстове где се оне детаљније образлажу. Наравно, као и све друго и Твитер може да се користи као средство бласфемије, ширења бизарних садржаја и отворених клевета. Сваки твит истовремено представља и огледало онога који га је написао. Ви се оглашавате својим именом, како објашњавате стотине оних који вам увредљиво реплицирају под шифрованим именима? Твитер ботови су данас професионално занимање. Довољно је погледати профиле оних који константно реплицирају са увредљивим садржајима. Реч је о лицима која за новчану накнаду „опслужују“ један или више профила који папагајски величају оне који су их запослили или бестидно вређају оне на чију лајну треба се закаче и спамују или тролују одређене теме у циљу неутрализовања садржаја који коментаришу. Обично раде као чопор и добијају конкретне инструкције од надређених. Имајући у виду низак ниво „професионалности“ режимских ботова, могу само да кажем да заправо они представљају значајан показатељ колико је нека тема неугодна за оне који наручују твитер-линч. Твитер ботовима се не одговара, јер је њихов циљ да човека увуку на свој ниво вулгарног дискурса и тиме банализују тему која је покренута. Шта би могао бити смисао индивидуалне борбе за истину и правду, остајање у својој земљи, на Косову, у Београду, Ваљеву, Краљеву… уколико се не верује у Бога? Борба за боље друштво у својој отаџбини увек је представљала ризик, али и посебан изазов. Да ли једноставно побећи далеко од свега или се суочити са проблемима? То је питање слободног избора сваког човека како жели да себе реализује као личност. Ми на КиМ, барем овде у нашим светињама, немамо ни најмање неодоумице, јер бранећи вредности за које живимо заправо. Да у нашој историји није било храбрих људи који су и поред могућности да нађу уточиште у емиграцији изабрали да остану са својим народом и боре се за нешто боље и праведније, не бисмо имали многе велике синове које је српски народ дао, што наравно не искључује ни оне који су управо из емиграције наставили да и те како помажу свом народу. Међутим, у борби да променимо свет око себе морамо претходно да победимо и свој егоизам. Ако и променимо тренутне друштвене околности без личног преображаја, само ћемо упасти у исту замку као они које мењамо. Зато без унутрашње промене и појединца и шире, политичке културе, правила понашања у политичком животу, без одговорних новинара, храбрих и независних судија и добрих закона који треба да подстакну оно што је вредно и квалитетно, само ћемо се вртети у зачараном кругу. Разговор водила: Оља Бећковић Извор: Фејсбук профил архимандрита Саве (Јањића)
  3. Високопреподобни архимандрит Сава (Јањић), игуман свештене обитељи манастира Дечани, дао је данас, 3. септембра интервју за "Вести". Интервју у целости у ПДФ формату можете да прочитате ОВДЕ View full Странице
  4. Високопреподобни архимандрит Сава (Јањић), игуман свештене обитељи манастира Дечани, дао је интервју за недељник "Време". "УКОЛИКО ЈЕ РЕЧ О ПЛАНУ ИСТОРИЈСКОГ "РАЗГРАНИЧЕЊА СРБА И АЛБАНАЦА" КОЈИ НАМ ЈЕ САОПШТЕН ГОТОВО УСПУТНО, ПРИЛИКОМ ОТВАРАЊА ЈЕДНЕ ФАБРИКЕ МЕСА, ШТО НЕМИНОВНО ВОДИ КА РАЗГРАНИЧЕЊУ СРБИЈЕ И БУДУЋЕ ‘ВЕЛИКЕ ЕТНИЧКЕ АЛБАНИЈЕ’, МОГУ САМО ДА КАЖЕМ ДА ЋЕ ТО БИТИ ОГРОМАН ФАКТОР НЕСТАБИЛНОСТИ ЗА ЦЕО РЕГИОН И ЕВРОПУ И ВЕЛИКА ТРАГЕДИЈА ЗА НАШ НАРОД КОЈИ У ВЕЋИНИ ЖИВИ УПРАВО ЈУЖНО ОД ИБРА. ЛИЧНО МИСЛИМ ДА НАРОД СРБИЈЕ ТО НЕЋЕ НИКАДА ПРИХВАТИТИ БЕЗ ОБЗИРА КАКО СЕ МАНИПУЛИСАЛО ЕВЕНТУАЛНИМ РЕФЕРЕНДУМОМ. ИСТОВРЕМЕНО, ТО НИКАКО НЕ ЗНАЧИ ПОДРШКУ ИДЕЈИ ЕТНИЧКОГ АЛБАНСКОГ КОСОВА ЧИЈЕ ‘БЛАГОДАТИ’ ОСЕЋАМО НА СВОЈОЈ КОЖИ ВЕЋ ГОДИНАМА КРОЗ РАЗНЕ ОБЛИКЕ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ, НЕПОШТОВАЊА СУДСКИХ ОДЛУКА, КРОЗ РАЗНА КРШЕЊА ЗАКОНА ИЛИ НАПАДЕ НА НАШЕ ВЕРНИКЕ" - подсетио је отац Сава. НАВЕДЕНИ ИНТЕРВЈУ У ЦЕЛОСТИ У ПДФ ФОРМАТУ МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ View full Странице
  5. У ексклузивном интервјуу за Комерсант.рс, архимандрит и игуман манастира Дечани, о.Сава (Јањић), говори о Косову и Метохији, суштини косовског питања, о улози и односима Цркве и државе, о Косову у очима светских сила, о „промени“ америчке политике и борби Срба за Космет у свету, као и о томе шта би у овом тренутку рекао председнику Србије, те духовном смислу Косова и хришћанском мудром решењу и задатку који стоји пред српским народом… Прво питање које се намеће само по себи јесте питање актуелних медијско-политичких напада на Вас као једног од најгласнијих у одбрани Косова и Метохије, али и напада на друге представнике СПЦ и СПЦ уопште. Све више се говори о „озбиљном сукобу“ на релацији држава-Црква, али да ли је реч о пролазним варницама или је сукоб већ отишао предалеко?! Напади појединих представника власти у Београду и медија који они контролишу лично ме много не узнемиравају јер сам навикао на сличне нападе још у време режима с краја 1990тих година. Више је проблематична чињеница да садашње власти реагују тако неконтролисано и ширењем потпуно апсурдних манипулација и лажи које стварају контраефекат за њих. Све то показује одсуство политичке сигурности, страх и забринутост јер они виде да већина људи у Србији јасно види да наше поруке не долазе из неког политичког сукоба Цркве са државом. Ми нисмо политичка партија нити имамо политичке амбиције. Наши ставови су израз бриге за судбину нашег народа и дубоко су засновани на ставу Св. Арх. Сабора из маја 2018.г. Како ће власти водити државу, то је на онима које је народ бирао, али када се неко игра са животима наших верника који су у најтежим условима преживели најгоре године репресије на КиМ после 1999. године и жели да прода Косово ради краткотрајних и себичних интереса, мора да бранимо наше стадо. Одбрана Косова, односно пре свега нашег народа и светиња, није ствар политике, већ наша духовна и морална дужност. Владика Атанасије (Јевтић) је недавно рекао, говорећи о Космету, да ћемо „опет и животе дати, ако треба“. Да ли сматрате да се Космет мора и треба одбранити и повратити војном силом, уколико не буде могло бити другог решења!? Историја је доносила бројне промене, а овуда су прошли многи освајачи. Освајало се Косово и ослобађало и опет губило вековима. Међутим сада се од српског народа тражи да пружи колективни пристанак на трајни губитак својих најсветијих територија, нашег народа и светиња, живе Цркве, и да још аплаузом поздравимо ову колосалну издају као велику политичку победу, да верујемо да ће нам бити боље када нас обезглаве. Ово није само етничко разграничење Срба и Албанаца које нам се предлаже, већ разграничење са здравим разумом, мењање духовног кода српског народа и његово претварање у једну безличну масу у светском мелтинг-поту, јер без Косова и оног што Косово за нас представља никада нећемо бити оно што смо били и што нас је вековима сачувало. Ми овај специфични израз Православне традиције у српском народу зовемо Светосавље и није случајно да управо 2019. године треба да обележимо 800 година од када је Св. Сава Српски добио Аутокефалију Српске Цркве. Верујете ли да Доналд Трамп, у одређеној консталацији, може у потпуности одбацити и поништити независност Косова као суштински анти-америчку и велику геополитичку грешку бивше америчке администрације и тзв. „Пентагон струја“ окупљених око Клинтонових!? Да ли можда таква промена политике наспрам Косова може бити испуњење његових предизборних обећања о новој спољној политици и у том смислу чак његов важан адут за победу на предстојећим изборима у САД 2020. године!? У САД очигледно видимо сукобе различитих интереса, али мислим да је питање Косова исувише безначајно за глобалне интересе једне такве супер-силе. Једноставно, неко је дошао на идеју да се овде „почисти двориште“ и прилагоде границе, а локалним властодршцима је препуштено да направе коначне мапе и поделе па ће велики да виде да ли то може да прође. Врло је могуће да је „успешно решење косовског питања“ заправо већ виђено у служби политичких интереса, али проблем је у томе што многи не виде да се не може направити кров куће ако нема темеља и ако нису подигнути зидови. Уместо стабилног решења имаћемо поново конфликте, прогањања људи, страдања. Такав је Балкан. Од 1999. године систематски се овде минира Резолуција 1244, повратак расељених и Косово се претвара етничко-албанско друштво. Зато је за СПЦ свака врста признања независног Косова и билатерално и у УН неприхватљива, што је и јавно речено више пута од стране наших највиших црквених представника. Али подела по којој би се највећи део Косова и Метохије предао у руке Албанцима са нашим народом и највећим светињама још је већи пораз и биће највећа историјска срамота оних политичара који одлуче да то спроведу. Не заборавимо, Косово није само парче територије, то је простор који носи и велики благослов, али и проклетство у зависности како се ко према њему односи. Сматрате ли да би Србија требала пооштрити свој политичко-дипломатски курс, те користити и инструменте као што су санкције са макар симболичном тежином према државама које су признале Косово и да ли Србија треба Косово да званично прогласи окупираном територијом!? То су већ питања политичке природе, и као Црква ми не можемо да држави дајемо политичке рецепте како да се боре за своју државу. Ми их само подсећамо како да сачувају свој образ и да чују глас већине нашег народа. Србији није потребан конфликт са светом и своје интересе треба да бранимо мудро, разумно али и одлучно. Поданичко понашање и одсецање важног дела макар де јуре признатог дела наше територије био би невиђени историјски дебакл. Неке земље су то радиле само непосредно након великих ратних пораза, али 20 година након рата ићи у ампутацију онога што је кроз историју одређивало идентитет нашег народа је једноставно, како је рекао наш Патријарх Иринеј „без сваке памети“. Прихватамо чињеницу да је један део наше земље под туђинском влашћу и жао нам је што је тако испало. Вековима смо били под турском влашћу и дочекали смо слободу. Али НИКАДА се нисмо одрекли Косова и Метохије као српског Јерусалима. Вероватно сте добро упознати са темом, па ако нам можете дати своје мишљење о борби Србије и Срба за одбрану Космета у свету. Колико су држава и српски невладин сектор, Срби уопште, у свом деловању у последњих десетак година били активни и организовани на пољу шире промоције истине о Космету у свету?! Свако треба да се бори на свој начин. Ми овде живимо на терену са нашим људима у албански већинским просторима КиМ иако већина Срба на Косову живи управо јужно, а не северно од реке Ибра. Морамо да сарађујемо са свим људима добре воље, па чак и да разговарамо и са онима са којима се у свему не слажемо, стално сведочећи нашу културу, историју и истину. Грчка је у одбрани имена Македоније својевремено на свим аеродромима и граничним прелазима имала велике постере са приказом овог дела грчке историје. Где су сада такви постери и билборди по Србији. С једне стране се тражи од земаља да одбаце признање Косова, а са друге стране се тајним разговорима нуде делови територије Србије не само Косову већ и могућој Великој Албанији. Наше поједине дипломате путују у Брисел и причају против Русије, а потом иду у Москву и причају против Запада. Ово је потпуни сумрак српске дипломатије и није ни чудо што нас и једни и други гледају са нескривеним сажаљењем. Уколико би сутра сели за сто са Александром Вучићем, шта би заправо био Ваш савет њему!? Шта је оно најважније што би сте му рекли!? Оно што сам једном раније и имао прилику да му кажем. Наш народ је забринут због прича о подели јер се бринемо шта ће бити са нашим народом, светињама. Сигуран сам да би имао огромну подршку целокупног народа и наше Цркве уколико би одлучно стао у одбрану стварних интереса и достојанства Србије. Разумем добро да треба да сарађујемо са светом и Истоком и Западом и то је увек било опредељење Србије, али мора да постоје границе достојанства и моралности. Људи нису само бројке и проценти или нека статистичка грешка. Део Србије је стицајем разних околности привремено ван уставно-правног система наше земље. То је тужна чињеница, али не и непромењива. Потрудимо се да то променимо тако што ћемо радити са свима, па и са косовским Албанцима на томе да сарађујемо у свему у чему можемо да сарађујемо, да поправимо услове живота људи, да покажемо да нисмо за замрзнути конфликт и сукобе, али да будемо јасни и чврсти у ставу да територија Србије (коју признаје највећи број становника наше планете, Уједињене нације, па чак ни цела ЕУ не признаје тзв. независно Косово) једноставно није на продају. Да ли ће нас неко због тога бомбардовати опет или уводити санкције, нисам сасвим сигуран, другачија су сада времена од 1999. године. Треба да радимо на владавини закона, права, на економском опоравку, на борби против организованог криминала и другим кључним проблемима који данас оптерећују Србију, али Косово, као ни било који део наше земље нећемо предавати ни продавати. Ако неко заузме оно што је вековима наше, као што наш Патријарх каже, пре или касније то може бити враћено. Тапије (земљишне књиге) остају. Увек бих поновио речи великог песника Матије Бећковића: „Aко Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“ За крај, Ваша порука једном обичном просечном Србину!? Будимо храбри и јединствени чврсто окупљени око јасног, неподељеног и чврстог става нашег Патријарха и Архијереја СПЦ који су на Св. Архијерејском Сабору СПЦ у мају ове године јасно рекли: НЕ признавању тзв. независног Косова, НЕ подели вековних српских земаља и одрицању онога што представља душу нашег народа. Црква не може да замени државу, али Црква чува душу нашег народа и вековима је била и опстала уз свој народ, а државне власти су се мењале и мењаће се док је света и века. Извор: Комерсант.рс линк
  6. У ексклузивном интервјуу за Комерсант.рс, архимандрит и игуман манастира Дечани, о.Сава (Јањић), говори о Косову и Метохији, суштини косовског питања, о улози и односима Цркве и државе, о Косову у очима светских сила, о „промени“ америчке политике и борби Срба за Космет у свету, као и о томе шта би у овом тренутку рекао председнику Србије, те духовном смислу Косова и хришћанском мудром решењу и задатку који стоји пред српским народом… Прво питање које се намеће само по себи јесте питање актуелних медијско-политичких напада на Вас као једног од најгласнијих у одбрани Косова и Метохије, али и напада на друге представнике СПЦ и СПЦ уопште. Све више се говори о „озбиљном сукобу“ на релацији држава-Црква, али да ли је реч о пролазним варницама или је сукоб већ отишао предалеко?! Напади појединих представника власти у Београду и медија који они контролишу лично ме много не узнемиравају јер сам навикао на сличне нападе још у време режима с краја 1990тих година. Више је проблематична чињеница да садашње власти реагују тако неконтролисано и ширењем потпуно апсурдних манипулација и лажи које стварају контраефекат за њих. Све то показује одсуство политичке сигурности, страх и забринутост јер они виде да већина људи у Србији јасно види да наше поруке не долазе из неког политичког сукоба Цркве са државом. Ми нисмо политичка партија нити имамо политичке амбиције. Наши ставови су израз бриге за судбину нашег народа и дубоко су засновани на ставу Св. Арх. Сабора из маја 2018.г. Како ће власти водити државу, то је на онима које је народ бирао, али када се неко игра са животима наших верника који су у најтежим условима преживели најгоре године репресије на КиМ после 1999. године и жели да прода Косово ради краткотрајних и себичних интереса, мора да бранимо наше стадо. Одбрана Косова, односно пре свега нашег народа и светиња, није ствар политике, већ наша духовна и морална дужност. Владика Атанасије (Јевтић) је недавно рекао, говорећи о Космету, да ћемо „опет и животе дати, ако треба“. Да ли сматрате да се Космет мора и треба одбранити и повратити војном силом, уколико не буде могло бити другог решења!? Историја је доносила бројне промене, а овуда су прошли многи освајачи. Освајало се Косово и ослобађало и опет губило вековима. Међутим сада се од српског народа тражи да пружи колективни пристанак на трајни губитак својих најсветијих територија, нашег народа и светиња, живе Цркве, и да још аплаузом поздравимо ову колосалну издају као велику политичку победу, да верујемо да ће нам бити боље када нас обезглаве. Ово није само етничко разграничење Срба и Албанаца које нам се предлаже, већ разграничење са здравим разумом, мењање духовног кода српског народа и његово претварање у једну безличну масу у светском мелтинг-поту, јер без Косова и оног што Косово за нас представља никада нећемо бити оно што смо били и што нас је вековима сачувало. Ми овај специфични израз Православне традиције у српском народу зовемо Светосавље и није случајно да управо 2019. године треба да обележимо 800 година од када је Св. Сава Српски добио Аутокефалију Српске Цркве. Верујете ли да Доналд Трамп, у одређеној консталацији, може у потпуности одбацити и поништити независност Косова као суштински анти-америчку и велику геополитичку грешку бивше америчке администрације и тзв. „Пентагон струја“ окупљених око Клинтонових!? Да ли можда таква промена политике наспрам Косова може бити испуњење његових предизборних обећања о новој спољној политици и у том смислу чак његов важан адут за победу на предстојећим изборима у САД 2020. године!? У САД очигледно видимо сукобе различитих интереса, али мислим да је питање Косова исувише безначајно за глобалне интересе једне такве супер-силе. Једноставно, неко је дошао на идеју да се овде „почисти двориште“ и прилагоде границе, а локалним властодршцима је препуштено да направе коначне мапе и поделе па ће велики да виде да ли то може да прође. Врло је могуће да је „успешно решење косовског питања“ заправо већ виђено у служби политичких интереса, али проблем је у томе што многи не виде да се не може направити кров куће ако нема темеља и ако нису подигнути зидови. Уместо стабилног решења имаћемо поново конфликте, прогањања људи, страдања. Такав је Балкан. Од 1999. године систематски се овде минира Резолуција 1244, повратак расељених и Косово се претвара етничко-албанско друштво. Зато је за СПЦ свака врста признања независног Косова и билатерално и у УН неприхватљива, што је и јавно речено више пута од стране наших највиших црквених представника. Али подела по којој би се највећи део Косова и Метохије предао у руке Албанцима са нашим народом и највећим светињама још је већи пораз и биће највећа историјска срамота оних политичара који одлуче да то спроведу. Не заборавимо, Косово није само парче територије, то је простор који носи и велики благослов, али и проклетство у зависности како се ко према њему односи. Сматрате ли да би Србија требала пооштрити свој политичко-дипломатски курс, те користити и инструменте као што су санкције са макар симболичном тежином према државама које су признале Косово и да ли Србија треба Косово да званично прогласи окупираном територијом!? То су већ питања политичке природе, и као Црква ми не можемо да држави дајемо политичке рецепте како да се боре за своју државу. Ми их само подсећамо како да сачувају свој образ и да чују глас већине нашег народа. Србији није потребан конфликт са светом и своје интересе треба да бранимо мудро, разумно али и одлучно. Поданичко понашање и одсецање важног дела макар де јуре признатог дела наше територије био би невиђени историјски дебакл. Неке земље су то радиле само непосредно након великих ратних пораза, али 20 година након рата ићи у ампутацију онога што је кроз историју одређивало идентитет нашег народа је једноставно, како је рекао наш Патријарх Иринеј „без сваке памети“. Прихватамо чињеницу да је један део наше земље под туђинском влашћу и жао нам је што је тако испало. Вековима смо били под турском влашћу и дочекали смо слободу. Али НИКАДА се нисмо одрекли Косова и Метохије као српског Јерусалима. Вероватно сте добро упознати са темом, па ако нам можете дати своје мишљење о борби Србије и Срба за одбрану Космета у свету. Колико су држава и српски невладин сектор, Срби уопште, у свом деловању у последњих десетак година били активни и организовани на пољу шире промоције истине о Космету у свету?! Свако треба да се бори на свој начин. Ми овде живимо на терену са нашим људима у албански већинским просторима КиМ иако већина Срба на Косову живи управо јужно, а не северно од реке Ибра. Морамо да сарађујемо са свим људима добре воље, па чак и да разговарамо и са онима са којима се у свему не слажемо, стално сведочећи нашу културу, историју и истину. Грчка је у одбрани имена Македоније својевремено на свим аеродромима и граничним прелазима имала велике постере са приказом овог дела грчке историје. Где су сада такви постери и билборди по Србији. С једне стране се тражи од земаља да одбаце признање Косова, а са друге стране се тајним разговорима нуде делови територије Србије не само Косову већ и могућој Великој Албанији. Наше поједине дипломате путују у Брисел и причају против Русије, а потом иду у Москву и причају против Запада. Ово је потпуни сумрак српске дипломатије и није ни чудо што нас и једни и други гледају са нескривеним сажаљењем. Уколико би сутра сели за сто са Александром Вучићем, шта би заправо био Ваш савет њему!? Шта је оно најважније што би сте му рекли!? Оно што сам једном раније и имао прилику да му кажем. Наш народ је забринут због прича о подели јер се бринемо шта ће бити са нашим народом, светињама. Сигуран сам да би имао огромну подршку целокупног народа и наше Цркве уколико би одлучно стао у одбрану стварних интереса и достојанства Србије. Разумем добро да треба да сарађујемо са светом и Истоком и Западом и то је увек било опредељење Србије, али мора да постоје границе достојанства и моралности. Људи нису само бројке и проценти или нека статистичка грешка. Део Србије је стицајем разних околности привремено ван уставно-правног система наше земље. То је тужна чињеница, али не и непромењива. Потрудимо се да то променимо тако што ћемо радити са свима, па и са косовским Албанцима на томе да сарађујемо у свему у чему можемо да сарађујемо, да поправимо услове живота људи, да покажемо да нисмо за замрзнути конфликт и сукобе, али да будемо јасни и чврсти у ставу да територија Србије (коју признаје највећи број становника наше планете, Уједињене нације, па чак ни цела ЕУ не признаје тзв. независно Косово) једноставно није на продају. Да ли ће нас неко због тога бомбардовати опет или уводити санкције, нисам сасвим сигуран, другачија су сада времена од 1999. године. Треба да радимо на владавини закона, права, на економском опоравку, на борби против организованог криминала и другим кључним проблемима који данас оптерећују Србију, али Косово, као ни било који део наше земље нећемо предавати ни продавати. Ако неко заузме оно што је вековима наше, као што наш Патријарх каже, пре или касније то може бити враћено. Тапије (земљишне књиге) остају. Увек бих поновио речи великог песника Матије Бећковића: „Aко Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“ За крај, Ваша порука једном обичном просечном Србину!? Будимо храбри и јединствени чврсто окупљени око јасног, неподељеног и чврстог става нашег Патријарха и Архијереја СПЦ који су на Св. Архијерејском Сабору СПЦ у мају ове године јасно рекли: НЕ признавању тзв. независног Косова, НЕ подели вековних српских земаља и одрицању онога што представља душу нашег народа. Црква не може да замени државу, али Црква чува душу нашег народа и вековима је била и опстала уз свој народ, а државне власти су се мењале и мењаће се док је света и века. Извор: Комерсант.рс линк View full Странице
  7. ризница богословља

    Молитва Светом великомученику Стефану Дечанском

    Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, - научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола. Твој живот на земљи, свети царе, био је - молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше - од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у Еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском. О, богочежњиви царе, ревновао си за Исгину Хрисгову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба - мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега. Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне - од маловерја, нас полуверне - од полуверја, нас кривоверне - од кривоверја, нас неверне - од неверја, и утврди на с у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју. Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша - Радост изнад свих радости; вечна Истина наша - Истина изнад свих исгина; вечна правда наша - Правда изнад свих правда; вечна љубав наша - Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш - Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше - Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, - о! дај нам те ревности, тог усхићења, тог умилења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова свега Божанска вола, сада и увек и кроза све векове. Амин.
  8. О Свети царе и христољубиви Великомучениче, од раног детињства волео си Господа Христа и страдања за Њега, - научи и нас многогрешне волети Њега и радосно страдати за Њега, јер би нас то обновило, очистило, осветило, и за Царство Небеско припремило. Греси наши одбацише нас далеко од Бога нашег, но ти нас богопријатним молитвама својим приведи Богу, што пре приведи, да нам се душе не угуше у гресима и страстима. Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, - научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола. Твој живот на земљи, свети царе, био је - молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше - од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у Еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском. О, богочежњиви царе, ревновао си за Исгину Хрисгову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба - мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега. Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне - од маловерја, нас полуверне - од полуверја, нас кривоверне - од кривоверја, нас неверне - од неверја, и утврди на с у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју. Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша - Радост изнад свих радости; вечна Истина наша - Истина изнад свих исгина; вечна правда наша - Правда изнад свих правда; вечна љубав наша - Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш - Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше - Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, - о! дај нам те ревности, тог усхићења, тог умилења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова свега Божанска вола, сада и увек и кроза све векове. Амин. View full Странице
  9. Version 1.0.0

    14 downloads

    арх.дечански Серафим Ристић
  10. JESSY

    Стефан Дечански

    Version 1.0.0

    16 downloads

    СВЕЧАРСКА ЖИТИЈА Ава ЈУСТИН ПОПОВИЋ
×