Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'деци'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка
  2. Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  3. На Крстовдан, 18. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије служио је свету Литургију у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Кормињану. На крају свете Литургије, владика Теодосије је осветио воду коју су сабрани захватали и односили у своје домове за благослов и укрепљење душа и тела. Владика је, затим, поделио малишанима поклоне који су дар Црквене општине Келн из Епархије диселдорфске и немачке. Српско село Кормињане налази се на истоку Косова и Метохије, у Косовском Поморављу. У селу има око 230 српских кућа са око две хиљаде становника. У самом селу налази се црква Успења Пресвете Богородице из 18. века, саграђена на темељима старије цркве. У близини села сачувани су остаци древног манастира Светог Ђорђа. У селу се налази и четворогодишња школа. Извор: Српска Православна Црква
  4. -Радост даривања у храму Светог Саве на Врачару- У предивном амбијенту криптe храма Светог Саве на Врачару, у претпразништву Рођења Богомладенца Христа, 4. јануара 2019. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поделио је божићне пакетиће малишанима без родитељског старања из Центра за заштиту деце и одојчади у Звечанској, неустрашивим ученицима ОШ Др Драган Херцог и ОШ Др Миодраг Матић и члановима инклузивног хора „Исон“ из Новог Сада. Пакетиће је обезбедила организација „Наши Срби - Our Serbs“ из Чикага на челу са председницом гђом Кети Фенслоу. Помоћ у организацији радосног догађаја пружили су свештеници храма Светог Саве предвођени Преовећеним Епископом ремезијанским г. Стефаном, марљиви трудбеници из Верског добротворног старатељства, Коло српских сестара из Београда на челу са гђом Милом Виторовић, Међународна православна хуманитарна организација из Америке (IOCC), Светосавско звонце и Шабачка млекара. У пратњи Репрезентативног оркестра Гарде Војске Србије, Патријарх српски г. Иринеј отворио је, затим, манифестацију Божићно сеоце код Храма, која се традиционално одржава на платоу испред храма Светог Саве на Врачару. Извор: Српска Православна Црква
  5. Свештеника и богослова Павла Флоренског називају другим Леонардом. Ширина његових научних интересовања била је фантастична: математичар, физичар, изумитељ, филолог и философ, историчар религије, песник, зналац историје уметности. За њега су се, утамниченог због лажне оптужбе, заузимала многа светила науке, чак и председник Чехословачке – пре свега као за научника. Радови оца Павла не односе се на општеобразовне; осим тога, Флоренски је познат као иницијатор спасавања светиње Тројице-Сергијеве лавре– обитељи преподобног Сергија. А за оне који су читали његова писма породици, отац Павле је пре свега човек: задивљујући отац, муж, син. Чувено духовно завештање за његово петоро деце започео је још 1917. године предосећајући блиску катастрофу. Али основни споменик љубави постала су његова писма најрођенијима из тамнице и логора. „То је било последње од научних делаПавла Флоренског – науке одрастања – пише публициста Д. Шеваров. – И ова наука је најјаснија за све нас. Она је о томе како је могуће, налазећи се раздвојен од деце, осећати њихов раст, утицати на њихова усмерења, хранити њихов ум и душу, имајући на располагању само комадић хартије, оловку и љубеће срце”.
  6. Посвећена је болесној дјеци и свима болеснима. Настала је на тексту владике Николаја Велимировића, док је музику написао Владимир Мили Милатовић. Вокално-инструментални састав ,,Ступови" чине три сестре Анђела Брајовић, Марија Јовићевић (вокални извођачи) и Милена Јовићевић (инструментални извођач - виола). У акцији су учествовале многе познате личности са јавне сцене као и пјевнице и разни музички састави широм Србије под руководством манастира. Ово је до сада први музички састав у Црној Гори који је под покровитељством овог манастира и досада је у оквиру акције обновљен знатан дио манастирског комплекса.
  7. У склопу акције ,,Обновимо себе, подигнимо Ступове" а благословом оца Герасима из манастира Ђурђеви Ступови у Расу, Новим Пазару, објављена је нова пјесма ,,Љубав" вокално-инструменталног састава ,,Ступови" из Подгорице. Посвећена је болесној дјеци и свима болеснима. Настала је на тексту владике Николаја Велимировића, док је музику написао Владимир Мили Милатовић. Вокално-инструментални састав ,,Ступови" чине три сестре Анђела Брајовић, Марија Јовићевић (вокални извођачи) и Милена Јовићевић (инструментални извођач - виола). У акцији су учествовале многе познате личности са јавне сцене као и пјевнице и разни музички састави широм Србије под руководством манастира. Ово је до сада први музички састав у Црној Гори који је под покровитељством овог манастира и досада је у оквиру акције обновљен знатан дио манастирског комплекса. View full Странице
  8. Деца желе да се убеде да смо ми, у пуном смислу те речи, личности. А када прозру кроз наше дволично и притворно понашање, када увиде наше лицемерје, она то не могу да издрже. Њих не само да ужасава било који наш грех, већ нарочито та бесконачна представа у којој ми добровољно учествујемо. Деца уважавају грешнике, а све се у њима руши, пре свега, од нашег лицемерја. Како ми је један дечак рекао: – Драго ми је што имам таквог оца какав је мој тата. Нас двојица се јако добро слажемо. Он ми пружа подршку, поштује ме. Он води рачуна о мени и помаже ми. Тата ме радује. Врло је ретко чути нешто тако од детета. А да ли твоје дете може о теби да каже: «Драго ми је што имам таквог тату или маму?» Наравно, не мислим на радост коју осећаш након контакта са неким за кога си привезан заједничким страстима и гресима. Овде имам у виду нешто што ми је једном испричао неки гимназијалац: – С оцем се супер слажем, он ме тако радује. Баш смо у добрим односима. Чак и уживамо у цигаретама заједно. Он је коначно схватио то и сада се више не скривам од њега, разумемо се. И мама пуши заједно с нама, они ме шаљу да купим цигарете за све. Узимам и за себе и за њих. Супер се слажемо. Ја нисам мислио да треба да нас вежу заједничке страсти. Мада чак и таква повезаност може да садржи одређену дозу искрености и основу која касније може донети боље плодове. Али сада говорим о људима који живе кроз Цркву и који теже да изграде добар однос са својом децом. Циљ је надахнути дете тако да те оно сматра својим другом, али да те опет поштује, да гаји неки осећај светости. Мислим на пријатељство које садржи и блискост и поштовање. А поврх тога још и јасне границе. «Свима сам био све, да какогод спасем кога», како каже апостол Павле (1 Кор. 9, 22), а на другом месту он истиче да свакоме припада «част» у складу са његовим местом у друштву (Рим. 13, 7). Треба постати све за своје дете, спустити се на његов ниво. Говорити тако да он може да разуме да ти осећаш његове бриге и потребе. Али никако не смемо да само боравимо с њим на ниском нивоу, притом га не подстичући на промене. Искрена блискост и пријатељство треба да пренесе твом детету представу о другачијем животу, коју гајиш у себи. Тада можеш да откријеш свом детету смисао и циљ живота који се разликују од онога што дете у својој незрелости сматра. Тиме ће оно напредовати, развијати се и расти. Дете ће осетити да се «отац и мајка спуштају на мој ниво, али ме затим подижу више и обогаћују ме. Они ми откривају такве видике о којима ја не бих ни помислио, изводе ме из дечијег света наивности и безбрижности и помажу ми да духовно сазрим. Посматрајући њихов однос и етос спознавам Христа. Они ми откривају љубав, Цркву, чистоту, невиност, истину, лепоту живота.» Сходно томе, бити родитељ не значи просто се спуштати до нивоа детета и бавити се његовим интересовањима: играти исте игре као оно, говорити као дете, бавити се истим спортом као и оно. Све је то добро, али то је тек први корак – спустити се на његов ниво. А шта имаш после да му пружиш? Који ће бити твој контрааргумент против свега што му предлаже друштво забаве и потрошње? Куда можеш усмерити његово интересовање? Имаш ли суштински садржај који можеш да му предаш? Да ли сам осећаш нешто дубинско што можеш да му предложиш како би обогатио живот свог детета? Ту лепоту која те је очарала у души? Ако све то живиш, то ћеш и показати. Ако то живиш, све ће изаћи на видело, показаће се и дете ће се обрадовати када то види. Оно ће осетити да од тебе добија нешто важно, нешто што не може да добије ни на једном другом месту. Старац Пајсије говори да «када диње сазревају откривају своје присуство пријатним мирисом, чак и када су сакривене у пољу. Незреле једва да миришу, ма колико их газио и ломио. А дозрела мирише и сама се тиме открива.» Тако и ти можеш збиља помоћи свом детету ако живиш духовним животом. Свети апостол Павле учи: «И ви очеви! Не раздражујте децу своју» (Еф. 6, 4). Под речју «очеви» он мисли на родитеље уопште, не само на очеве, већ и на мајке. Не раздражујте своју децу. Баш сам једном прочитао и у некој књизи да је главни проблем деце то што се она љуте на родитеље. А љуте се јер приступ њихових родитеља према њима изазива раздраженост. Видите колико је то мудар савет. У Старом Завету има пуно савета, а нарочито педагошких: у књизи премудрости Соломонових, у причама Соломоновим и др., али и у Новом Завету има пуно савета који су кратки, једноставни, али зато силни и суштински. Као савет Господа: «Поштуј оца свог и матер своју», – тако једноставне речи, али се у том поштовању скрива сва тајна овог живота. Видите како Господ наставља Своју заповест: «Да ти се продуже дани на земљи» (Излазак 20, 12). Свети апостол Павле тврди исто то. Он се обраћа и очевима и деци: «Поштуј оца свог и матер» (Еф. 6, 2–3). Прост савет, али он ипак умногоме олакшава породични живот. Деца су често под притиском родитеља и негодују због тога. Она осећају да се према њима поступа неправедно. А после почињу да скрећу са правог пута, траже за себе неко друго место, друге начине забаве, друго друштво које ће их прихватити таквим какви су, без критиковања и бесконачних претензија, без грдње родитеља. Без непрестаних замерки. Деца говоре: – Вратим се кући, а родитељи ми стално придикују. Стално ми говоре оно за шта знају да ме разјарује. Стално једно те исто. Бескрајни ток истих коментара, истих замерки на моје другове и одећу. На тај начин да ме то невероватно нервира. Велика је ствар не раздражавати друге. И ето једне тајне како то не чинити. Ако си већ испробао неки савет и видиш да не помаже, или си испробао неку реч и знаш да је отровна и да сваки пут изазива вику и свађу, онда то значи да су то заправо речи и епитети који вређају, понижавају твоје дете и изазивају расправе. Тајна је у томе да их не понављаш по други пут. Нађи им неку замену, реци нешто друго, али само немој да понављаш исте речи који доводе до немира у кући. Сви ми пуно грешимо. Могли бисмо барем да сазримо на бази сопствених грешака како не бисмо допуштали да изнова и изнова понављамо исте пехове. Пробао си нешто и увидео да не помаже? Не понављај то, јер као што видиш деца те више не схватају озбиљно и не добијају од тога никакву корист. И знате шта она кажу? – Када мама крене да ме критикује, почиње да звучи као покварена плоча! Већ сам навикао на њу. Знам да ће тако наставити једно 20 минута, прича–прича–прича, све једно те исто. Знам унапред све што ће рећи, јер се она све време понавља. А на крају ће све бити како ја хоћу. Тако ја трпим, идем у своју собу, а време пролази… Па то није близак однос! Колико су само ближи односи у којима има љубави. А овде је однос детета и родитеља прожет гневом и напетошћу или равнодушношћу. И почињемо да се осећамо као странци у сопственом дому. Неко други може пуно да исприча о твојој породици, али више од свега можеш да испричаш управо ти. Имаш то право. Много пута имаш повод да се осетиш огорченим, оптерећеним и притиснутим, али опет, пуно пута и немаш права да се тако осећаш. Сви ми имамо, али и немамо то право – и то истовремено. Због тога и кажем да све ово што тврдим не може да се односи на све у једнакој мери. Па ипак, свих се нас једнако тиче потреба за молитвом. Молитвом свих за све. Треба да се молимо једни за друге, за своју породицу. Да молимо Бога да нас просветли. Ово што је данас речено представља мали почетак. Данас смо направили невидљиви прелаз у свет породице и видели радост и бол који она скрива. Указали смо на неке грешке, које вероватно и ти, као родитељ, чиниш. И уколико сам те огорчио, увредио, ако сам извукао оштре и погрешне закључке, ослањајући се на сопствене претпоставке, опрости ми! Знам да имаш право да мислиш како ти хоћеш. Али Христос жели да се загледамо у себе и да схватимо да ствари не стоје баш најбоље. Да појмимо своја сагрешења и да молимо Бога да нам подари просветљење, да нам ослади душу, наше поступке и речи, како би се осладиле и душе наше деце које овај свет тако много огорчује и жели да их одведе што даље од Бога. Извор: Православие.ру
  9. Деца не захтевају да одрасли буду савршени. Никада то не чине. Она не желе да никада не грешимо, да будемо безгрешни. Деца сваки наш покушај глумљења безгрешности схватају као лицемерје. Деца знају да ми сваки пут када се претварамо да смо јако добри излажемо «сами себе и једни друге» подсмесима. Она не траже савршенство од нас. Она траже искреност, уважење, пре свега уважење према нама самима, а после и према њима. Она траже духовни труд и да осете да ми улажемо читаву душу и озбиљно се односимо према животу, свету, Цркви. Деца желе да се убеде да смо ми, у пуном смислу те речи, личности. А када прозру кроз наше дволично и притворно понашање, када увиде наше лицемерје, она то не могу да издрже. Њих не само да ужасава било који наш грех, већ нарочито та бесконачна представа у којој ми добровољно учествујемо. Деца уважавају грешнике, а све се у њима руши, пре свега, од нашег лицемерја. Како ми је један дечак рекао: – Драго ми је што имам таквог оца какав је мој тата. Нас двојица се јако добро слажемо. Он ми пружа подршку, поштује ме. Он води рачуна о мени и помаже ми. Тата ме радује. Врло је ретко чути нешто тако од детета. А да ли твоје дете може о теби да каже: «Драго ми је што имам таквог тату или маму?» Наравно, не мислим на радост коју осећаш након контакта са неким за кога си привезан заједничким страстима и гресима. Овде имам у виду нешто што ми је једном испричао неки гимназијалац: – С оцем се супер слажем, он ме тако радује. Баш смо у добрим односима. Чак и уживамо у цигаретама заједно. Он је коначно схватио то и сада се више не скривам од њега, разумемо се. И мама пуши заједно с нама, они ме шаљу да купим цигарете за све. Узимам и за себе и за њих. Супер се слажемо. Ја нисам мислио да треба да нас вежу заједничке страсти. Мада чак и таква повезаност може да садржи одређену дозу искрености и основу која касније може донети боље плодове. Али сада говорим о људима који живе кроз Цркву и који теже да изграде добар однос са својом децом. Циљ је надахнути дете тако да те оно сматра својим другом, али да те опет поштује, да гаји неки осећај светости. Мислим на пријатељство које садржи и блискост и поштовање. А поврх тога још и јасне границе. «Свима сам био све, да какогод спасем кога», како каже апостол Павле (1 Кор. 9, 22), а на другом месту он истиче да свакоме припада «част» у складу са његовим местом у друштву (Рим. 13, 7). Треба постати све за своје дете, спустити се на његов ниво. Говорити тако да он може да разуме да ти осећаш његове бриге и потребе. Али никако не смемо да само боравимо с њим на ниском нивоу, притом га не подстичући на промене. Искрена блискост и пријатељство треба да пренесе твом детету представу о другачијем животу, коју гајиш у себи. Тада можеш да откријеш свом детету смисао и циљ живота који се разликују од онога што дете у својој незрелости сматра. Тиме ће оно напредовати, развијати се и расти. Дете ће осетити да се «отац и мајка спуштају на мој ниво, али ме затим подижу више и обогаћују ме. Они ми откривају такве видике о којима ја не бих ни помислио, изводе ме из дечијег света наивности и безбрижности и помажу ми да духовно сазрим. Посматрајући њихов однос и етос спознавам Христа. Они ми откривају љубав, Цркву, чистоту, невиност, истину, лепоту живота.» Сходно томе, бити родитељ не значи просто се спуштати до нивоа детета и бавити се његовим интересовањима: играти исте игре као оно, говорити као дете, бавити се истим спортом као и оно. Све је то добро, али то је тек први корак – спустити се на његов ниво. А шта имаш после да му пружиш? Који ће бити твој контрааргумент против свега што му предлаже друштво забаве и потрошње? Куда можеш усмерити његово интересовање? Имаш ли суштински садржај који можеш да му предаш? Да ли сам осећаш нешто дубинско што можеш да му предложиш како би обогатио живот свог детета? Ту лепоту која те је очарала у души? Ако све то живиш, то ћеш и показати. Ако то живиш, све ће изаћи на видело, показаће се и дете ће се обрадовати када то види. Оно ће осетити да од тебе добија нешто важно, нешто што не може да добије ни на једном другом месту. Старац Пајсије говори да «када диње сазревају откривају своје присуство пријатним мирисом, чак и када су сакривене у пољу. Незреле једва да миришу, ма колико их газио и ломио. А дозрела мирише и сама се тиме открива.» Тако и ти можеш збиља помоћи свом детету ако живиш духовним животом. Свети апостол Павле учи: «И ви очеви! Не раздражујте децу своју» (Еф. 6, 4). Под речју «очеви» он мисли на родитеље уопште, не само на очеве, већ и на мајке. Не раздражујте своју децу. Баш сам једном прочитао и у некој књизи да је главни проблем деце то што се она љуте на родитеље. А љуте се јер приступ њихових родитеља према њима изазива раздраженост. Видите колико је то мудар савет. У Старом Завету има пуно савета, а нарочито педагошких: у књизи премудрости Соломонових, у причама Соломоновим и др., али и у Новом Завету има пуно савета који су кратки, једноставни, али зато силни и суштински. Као савет Господа: «Поштуј оца свог и матер своју», – тако једноставне речи, али се у том поштовању скрива сва тајна овог живота. Видите како Господ наставља Своју заповест: «Да ти се продуже дани на земљи» (Излазак 20, 12). Свети апостол Павле тврди исто то. Он се обраћа и очевима и деци: «Поштуј оца свог и матер» (Еф. 6, 2–3). Прост савет, али он ипак умногоме олакшава породични живот. Деца су често под притиском родитеља и негодују због тога. Она осећају да се према њима поступа неправедно. А после почињу да скрећу са правог пута, траже за себе неко друго место, друге начине забаве, друго друштво које ће их прихватити таквим какви су, без критиковања и бесконачних претензија, без грдње родитеља. Без непрестаних замерки. Деца говоре: – Вратим се кући, а родитељи ми стално придикују. Стално ми говоре оно за шта знају да ме разјарује. Стално једно те исто. Бескрајни ток истих коментара, истих замерки на моје другове и одећу. На тај начин да ме то невероватно нервира. Велика је ствар не раздражавати друге. И ето једне тајне како то не чинити. Ако си већ испробао неки савет и видиш да не помаже, или си испробао неку реч и знаш да је отровна и да сваки пут изазива вику и свађу, онда то значи да су то заправо речи и епитети који вређају, понижавају твоје дете и изазивају расправе. Тајна је у томе да их не понављаш по други пут. Нађи им неку замену, реци нешто друго, али само немој да понављаш исте речи који доводе до немира у кући. Сви ми пуно грешимо. Могли бисмо барем да сазримо на бази сопствених грешака како не бисмо допуштали да изнова и изнова понављамо исте пехове. Пробао си нешто и увидео да не помаже? Не понављај то, јер као што видиш деца те више не схватају озбиљно и не добијају од тога никакву корист. И знате шта она кажу? – Када мама крене да ме критикује, почиње да звучи као покварена плоча! Већ сам навикао на њу. Знам да ће тако наставити једно 20 минута, прича–прича–прича, све једно те исто. Знам унапред све што ће рећи, јер се она све време понавља. А на крају ће све бити како ја хоћу. Тако ја трпим, идем у своју собу, а време пролази… Па то није близак однос! Колико су само ближи односи у којима има љубави. А овде је однос детета и родитеља прожет гневом и напетошћу или равнодушношћу. И почињемо да се осећамо као странци у сопственом дому. Неко други може пуно да исприча о твојој породици, али више од свега можеш да испричаш управо ти. Имаш то право. Много пута имаш повод да се осетиш огорченим, оптерећеним и притиснутим, али опет, пуно пута и немаш права да се тако осећаш. Сви ми имамо, али и немамо то право – и то истовремено. Због тога и кажем да све ово што тврдим не може да се односи на све у једнакој мери. Па ипак, свих се нас једнако тиче потреба за молитвом. Молитвом свих за све. Треба да се молимо једни за друге, за своју породицу. Да молимо Бога да нас просветли. Ово што је данас речено представља мали почетак. Данас смо направили невидљиви прелаз у свет породице и видели радост и бол који она скрива. Указали смо на неке грешке, које вероватно и ти, као родитељ, чиниш. И уколико сам те огорчио, увредио, ако сам извукао оштре и погрешне закључке, ослањајући се на сопствене претпоставке, опрости ми! Знам да имаш право да мислиш како ти хоћеш. Али Христос жели да се загледамо у себе и да схватимо да ствари не стоје баш најбоље. Да појмимо своја сагрешења и да молимо Бога да нам подари просветљење, да нам ослади душу, наше поступке и речи, како би се осладиле и душе наше деце које овај свет тако много огорчује и жели да их одведе што даље од Бога. Извор: Православие.ру View full Странице
  10. Активности Верског добротворног старатељства 3. Јануар 2018 - 10:57 Волонтери ВДС-а посетили Болницу за дечје плућне болести, Установу за децу и младе „Сремчица“ и Стационар у Диљској. Свети Никола обрадовао вишедетне породице. Било је прохладно зимско јутро када су у недељу, 10. децембра 2017. године, пре посете Болници за дечје плућне болести и ТБЦ у саставу КБЦ „Др Драгиша Мишовић“ волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства дошли на свету Литургију у болничку капелу Светих Козме и Дамјана. Началствовао је протојереј-ставрофор Петар Лукавац, духовник КБЦ „Др Драгиша Мишовић“. Простор болничке капеле је био само физички мали а тако велики на Божанственој Литургији на којој се заједно са својим свештеником верни народ усрдно молио Богу. Тако је узнео и величање: „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот,..“ исписано у неколико речи и на иконостасу капеле да сваког ко уђе да се помоли, поготову раслабљеном због болести, подсети на величину и свемоћ Божју и охрабри да Му се с вером обрати и помоли. Прота Петар се у току богослужења помолио и за ово лечилиште, за милост, здравље, живот и спасење оних који се у њему лече и који лече. Прота Петар је нагласио: -Данас имамо част да су нам дошли људи из наше Српске Православне Цркве, из Верског добротворног старатељства, организације чији чланови обилазе болесне и сиромашне и труде се да нахране масу гладних људи по целом граду. Данас су дошли да обиђу болесну децу која се овде лече и да на неки начин ту духовну снагу дају деци, да она осете да нису сами. И не само то, него да осете да снага духовна може много да лечи. Захваљујем у име своје и у име свих вас. Нека Бог да, да њихова мисија буде још боља и племенитија а ми да се свему томе радујемо. Волонтери су затим заједно са протом Петром посетили децу која се лече у Болници за дечје плућне болести и ТБЦ. Деци су донели сезонско воће, мандарине и банане, „Светосавско звонце“ и „Православље“ за особље болнице и родитеље. Особље болнице их је све врло срдачно примило. Волонтери су овом приликом могли да обиђу само малу децу јер је међу старијом децом било случајева богиња па нису биле дозвољене посете. Родитеље и мало већу децу је обрадовао долазак свештеника, његов благослов, жеља за брзо оздрављење детета и иконице које је даривао, као и разговор са волонтерима. На сваком кораку у болници и у сусрету са особљем могло се видети да се о малим пацијентима, међу којима има доста беба, води велика брига. И да је присутна вера и жеља да онима који се лече и који лече у лечилишту овом помогну Бог и Свети Сава. На Литургији у капели Светих Козме и Дамјана била је и једна девојчица у колицима. Василије Ковачевић који организује активности Милосрдне секције ВДС-а сазнао је баке ове девојчице да су јој потребна боља колица и одмах организовао све што је било потребно, тако да је мала Катарина је већ 13. децембра 2017. године добила нова и врло мобилна колица која је ВДС-у поклонио наш земљак, Србин који живи у Француској. Волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства посетили су 17. децембра 2017. године, на Детињце, Установу за децу и младе „Сремчица“. Неколико корисника радосно је дочекало волонтере на капији комплекса у коме се налази овај Дом у коме борави око 300 младих и деце с умереним, тешким и тежим интелектуалним сметњама. Исто тако радосно дечаци су помогли да се унесе јужно воће и средства за хигијену које су волонтери донели и госте одвели у велику салу где су наставили дружење. Волонтере је врло љубазно дочекала и примила гђа Вања Аничић, дефектолог и васпитач. У знак пажње и захвалности ВДС-у је поклонила икону Васкрсења Христовог рад корисника Дома. Дечаци су гостима рекли да је слава Дома Свети краљ Милутин и показали икону Светок Краља коју је урадио њихов друг и наменски столњак специјално за славу, њихов рад. Ове године је на слави Дома био отац Серафим из манастира Свете Тројице - Бијеле Воде са групом „Србче“. Деца слушају њихове песме и гостима су пустили да песму „Србче пева Богу“. Док је гђа Вања Аничић припремала послужење, једна девојчица је спонтано рекла: -То је најбољи васпитач, најбоља мајка на свету. Разуме нас као да смо њена деца. На питање да нам каже нешто о свом послу гђа Вања је рекла: -У овом Дому сам двадесет година. -Шта Вас држи да овде радите толике године, посао са овом децом и младима није ни једноставан ни лак? -Љубав према њима.Чини ми се да је привилегија што могу да радим овај посао. То је мој унутрашњи осећај, не мисле сви исто. И ја сам овде сазревала, почела сам са децом кад су у били мали, поред мене су расли као моја деца и направили смо неку везу. Ушла сам и дубље у нашу православну веру. Та пажња за коју су они ускраћени, коју би имали да су у породици, а они немају породицу, а ви им ту пажњу и љубав пружите они то осећају. Њихове могућности су скромне, али то што могу да врате је велико. Они су ускраћени с једне стране, с друге стране мислим да су њихова осећања, њихова емпатија јачи него код деце која живе у породици. Господ једно ускрати, друго обогати. Неко не препознаје њихову чистоту, искреност, код њих нема лицемерја. Гђа Вања је још рекла да је Свети краљ Милутин слава и заштитник Дома јер је он претеча социјалне бриге и заштите код нас. То нас је подсетило на житје Светог Краља у коме се каже да „не само што су се к њему стицали од свију градова, крајева и села, и из околних земаља, безбројни ништи, страни и потребити, хроми, слепи и губави, него је и он сам ишао ноћу тајно по народу и невидљиво за друге руком чинио издашну милостињу“. Деца су са волонтерима разговарала и где је било потребно споразмевала се уз помоћ другова. Показивали су своје ликовне радове и пожелела да одиграју партију кошарке. То смо оставили за други пут јер је напољу вејао снег. Уз помоћ волонтера Филипа отпевали смо заједно неколико песма међу којима су биле песме „Божић, Божић благи дан“, „Ој Бадњаче, бадњаче“, „Постоји једно царство“. Овом и свим другим посетама Милосрдне секције Верског добротворног старатељства волонтери својим ентузијазмом и љубављу желе да кажу и покажу да је у Цркви радосно и лепо. И они сами приликом ових посета могу пуно да науче. Као у овој посети Дому у Сремчици да деца која не могу да препознају и науче пуно тога што могу друга деца, осећају и препознају недостатак родитељске љубави. И да ова деца умеју веома добро да препознају љубав и пажњу коју им неко пружа и да узврате, најискреније и на најлепши могући начин. Свети Никола је и ове године обрадовао многе вишедетне породице. Ђакон Бранислав Јоцић о овој акцији Верског добротворног старатељства је рекао: -Другу годину за редом Верско добротворно старатељство дарује вишедетне породице по угледу на Светог Николаја Чудотворца. Зато што је он ишао по својој епархији, ослушкивао потребе људи и према томе припремао дарове. ВДС је припремио 50 пакета за вишедетне породице у вредности од 234.190 динара. Сваки пакет садржи 25 килограма брашна, 10 килограма шећера, 10 литара уља и средства за хигијену: шампон, сапуне, судомил и прашак за веш. У двориште Црквене народне кухиње и седиште ВДС-а у Француској 31 још од 21. децембра 2017. године пристижу родитељи вишедетних породица да преузму поклон пакете. Тако смо имали прилику да разговарамо са неколико родитеља. Један од њих је Горан Крсмановић, вероучитељ у Основној школи „Посавски партизани“ у Обреновцу. Он и његова супруга поред својих седморо деце имају и једно дете у хранитљељској породици о коме као о свом детету воде бригу. У овом малом дечјем царству су пет дечака и три девојчице. На питање како, што се у народу каже „састављају крај с крајем“ г. Горан је одговорио: -Господ Бог се постара за све, брине о свему кроз добре, побожне људе који помажу. Јер Бог добро зна шта нам треба. Неки пут добијемо нешто за децу и да не знамо да нам то треба и тек касније схватимо да нам је то било потребно. Бог боље зна шта нам треба него ми. Кад то схватимо и кад му се препустимо онда нема бриге. Али морамо имати вере. Ако не верујемо да ће нам Бог помоћи онда узалуд све. Јер Бог од нас не тражи да бринемо шта ћемо јести, шта ћемо пити и у шта ћемо се обући него да се поправљамо и очистимо срце, а шта ћемо, јести... у шта ћемо се обући то ће нам се додати. Господин Горан је још рекао да је његова супруга врло енергична и да стиже све као права српска мајка. Као што су биле наше жене које су изнеле велики терет јер су често у току бурне историјске прошлости морале да буду стуб породице, и отац и мајка и саме подизале своју бројну децу. Рекао је и да су друге мајке из вишедетних породица које он познаје, исто тако енергичне и пожртвоване. Господин Горан је поред свог поклон пакета понео још два пакета да их на путу до своје куће у Забрежју код Обреновца уручи вишедетним породицама код којих је једна мајка удовица. Сасвим неочекивано, потпуно затечени упознали смо једну такву мајку, јер је прва особа која је после г. Горана ушла у двориште ВДС-а била управо таква енергична и пожртвована мајка, гђа Љиља Филиповић, мајка осморо деце. Рекла нам је: -Посветила сам се у потпуности деци и Бог ми је помогао. Пре десет година остала сам удовица, болест је покосила мог мужа. Ни од ког ништа не тражим. Чистим тридесет улаза и деца ми помажу. Имам већ и троје унучића. Али ми помоћ добро дође. Једна друга мајка која је дошла по пакет са ћерком нам је само рекла: -Врло је изненађујуће да постоји једна оваква организација која помаже људима. То је Божја помоћ кад неко примети да сте жедни, да вам је нешто неопходно, и онда добијете помоћ... Срели смо овом приликом и оца шесторо деце, једно од њих је гимназијалац, четворо похађају основну школу, а најмлађе је беба од годину ипо дана. Он и супруга су високообразовани, психолози по струци, запослени су у државној служби. На исто питање како „састављају крај с крајем“ овај отац је одговорио: -Уз Божју помоћ боримо се. Ми смо својом вољом одлучили да оформимо вишедетну породицу. Трудимо се да за њу обезбедимо све што можемо. Нама изузетно значи помоћ наше Цркве у подизању наше деце. У економским околностима какве су тренутно тешко је са овим платама подизати децу и обезбедити им све што им је потребно и да развију своје способности и таленте. На питање зашто су се одлучили за вишедетну породицу овај отац је одговорио: -Као израз наше жеље да оформимо заједницу љубави, да моја супруга и ја уживамо у радости подизање деце, а наше знање ће нам помоћи у њиховом подизању. Волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства посетили су 24. децембра 2017. године, на Материце, најстарије суграђане у Дому Стационару у Диљској. Волонтере је у Дому чекало пријатно изненађење, прави мали концерт музичке секције Дома на Материце. На репертоару је било више најлепших староградских песама, међу којима су биле песме „Ајде Като ајде злато“, „Где си да си мој голубе бели“, „Ој Мораво“ и друге, а на крају песма посвећена Пресветој Богородици „Ој Маријо славна“. Чланице ове мале групе су увежбано с великим задовољством извеле свој програм. Идеја за оснивање музичке секције Дома, у коју је свако добродошао, потекла је од гђе Иване Владимир, професора енглеског језика у основној школи и појца, која води секцију. Гђа Ивана пева у црквеном хору и изучава и веома воли певничко појање. Летос је волонтирала у Црквеној кухињи. Станује на Карабурми и рекла је да јој је било тешко да пролази поред овог Дома а да нешто не уради за оне који живе у њему. На наше питање шта је на то покреће одговорила је: -Љубав према Цркви и међусобна наша љубав, кроз заједничку молитву на светој Литургији, на јутрењу и вечерњем ми се молимо за цео свет. То сам схватила ишчитавајући на црквенословенском службе светитељима из Минеја, схватила сам јачину и лепоту сваке речи којима се светитељи славе и како нас упућују да живимо и волимо. Стара познаница волонтера ВДС-а гђа Љиљана Живановић прочитала је песму „Уочи Усековања 2017.“ посвећену волонтерима Милосрдне секције и како је рекла „одрешила се на Материце“. Подсетила нас је и на стихове њене старије песме која говори о овом празнику. Своју песму „Отац“ и причу „Свитац“ прочитала је гђа Снежана Димић, која је учествовала на више конкурса литерарног стваралаштва геренотолошких домова из целе Србије и освајала награде. Волонтери су разговарали са корисницима Дома који су се окупили у трпезарији међу којима је био и јеромонах Серафим из Сремске епархије. Он је дијабетичар, однедавно је у Дому и веома се похвално изразио о терапеуту који је са њим вежбао тако да сад може да устане из колица и направи неколико корака. Са волонтерима је разговарао о животу у манастиру, о свом монашењу, како је добио име Серафим по Светом Серафиму Саровском, о молитви... Волонтери су обишли и кориснике Дома по собама где је сваки сусрет прича за себе. Посебан утисак је оставила гђа Биљана Павлица, ведрог духа и лика као да нема осамдесет шест година. Павлица је њено девојачко презиме, отац јој је био свештеник у Двору. -Страдао је на Јадовну, бацили су га живог у јаму. А мајка се све надала да је жив. Говорила је: јавио би се и да је у мишјој рупи. Као што волонтери обрадују оне које посећују у домовима социјалне заштите Града Београда дружењем и скромном понудом, најчешће воћем и црквеном штампом, тако и њихови корисници умеју да обрадују волонтере, као што су то приликом ове посете Дому Стационару у Диљској урадили његови корисници својом песмом и стиховима. И речима захвалности што њихова и наша Православна Црква мисли на њих и нису заборављени. А то уздарје и та захвалност и јесте нешто најлепше што подстиче волонтере Милосрдне секције Верског добротворног старатељства да недељом после свете Литургије одложе све друго и иду у ове посете. Извор: ВДС Архиепископија београдско-карловачка
  11. Активности Верског добротворног старатељства 3. Јануар 2018 - 10:57 Волонтери ВДС-а посетили Болницу за дечје плућне болести, Установу за децу и младе „Сремчица“ и Стационар у Диљској. Свети Никола обрадовао вишедетне породице. Било је прохладно зимско јутро када су у недељу, 10. децембра 2017. године, пре посете Болници за дечје плућне болести и ТБЦ у саставу КБЦ „Др Драгиша Мишовић“ волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства дошли на свету Литургију у болничку капелу Светих Козме и Дамјана. Началствовао је протојереј-ставрофор Петар Лукавац, духовник КБЦ „Др Драгиша Мишовић“. Простор болничке капеле је био само физички мали а тако велики на Божанственој Литургији на којој се заједно са својим свештеником верни народ усрдно молио Богу. Тако је узнео и величање: „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот,..“ исписано у неколико речи и на иконостасу капеле да сваког ко уђе да се помоли, поготову раслабљеном због болести, подсети на величину и свемоћ Божју и охрабри да Му се с вером обрати и помоли. Прота Петар се у току богослужења помолио и за ово лечилиште, за милост, здравље, живот и спасење оних који се у њему лече и који лече. Прота Петар је нагласио: -Данас имамо част да су нам дошли људи из наше Српске Православне Цркве, из Верског добротворног старатељства, организације чији чланови обилазе болесне и сиромашне и труде се да нахране масу гладних људи по целом граду. Данас су дошли да обиђу болесну децу која се овде лече и да на неки начин ту духовну снагу дају деци, да она осете да нису сами. И не само то, него да осете да снага духовна може много да лечи. Захваљујем у име своје и у име свих вас. Нека Бог да, да њихова мисија буде још боља и племенитија а ми да се свему томе радујемо. Волонтери су затим заједно са протом Петром посетили децу која се лече у Болници за дечје плућне болести и ТБЦ. Деци су донели сезонско воће, мандарине и банане, „Светосавско звонце“ и „Православље“ за особље болнице и родитеље. Особље болнице их је све врло срдачно примило. Волонтери су овом приликом могли да обиђу само малу децу јер је међу старијом децом било случајева богиња па нису биле дозвољене посете. Родитеље и мало већу децу је обрадовао долазак свештеника, његов благослов, жеља за брзо оздрављење детета и иконице које је даривао, као и разговор са волонтерима. На сваком кораку у болници и у сусрету са особљем могло се видети да се о малим пацијентима, међу којима има доста беба, води велика брига. И да је присутна вера и жеља да онима који се лече и који лече у лечилишту овом помогну Бог и Свети Сава. На Литургији у капели Светих Козме и Дамјана била је и једна девојчица у колицима. Василије Ковачевић који организује активности Милосрдне секције ВДС-а сазнао је баке ове девојчице да су јој потребна боља колица и одмах организовао све што је било потребно, тако да је мала Катарина је већ 13. децембра 2017. године добила нова и врло мобилна колица која је ВДС-у поклонио наш земљак, Србин који живи у Француској. Волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства посетили су 17. децембра 2017. године, на Детињце, Установу за децу и младе „Сремчица“. Неколико корисника радосно је дочекало волонтере на капији комплекса у коме се налази овај Дом у коме борави око 300 младих и деце с умереним, тешким и тежим интелектуалним сметњама. Исто тако радосно дечаци су помогли да се унесе јужно воће и средства за хигијену које су волонтери донели и госте одвели у велику салу где су наставили дружење. Волонтере је врло љубазно дочекала и примила гђа Вања Аничић, дефектолог и васпитач. У знак пажње и захвалности ВДС-у је поклонила икону Васкрсења Христовог рад корисника Дома. Дечаци су гостима рекли да је слава Дома Свети краљ Милутин и показали икону Светок Краља коју је урадио њихов друг и наменски столњак специјално за славу, њихов рад. Ове године је на слави Дома био отац Серафим из манастира Свете Тројице - Бијеле Воде са групом „Србче“. Деца слушају њихове песме и гостима су пустили да песму „Србче пева Богу“. Док је гђа Вања Аничић припремала послужење, једна девојчица је спонтано рекла: -То је најбољи васпитач, најбоља мајка на свету. Разуме нас као да смо њена деца. На питање да нам каже нешто о свом послу гђа Вања је рекла: -У овом Дому сам двадесет година. -Шта Вас држи да овде радите толике године, посао са овом децом и младима није ни једноставан ни лак? -Љубав према њима.Чини ми се да је привилегија што могу да радим овај посао. То је мој унутрашњи осећај, не мисле сви исто. И ја сам овде сазревала, почела сам са децом кад су у били мали, поред мене су расли као моја деца и направили смо неку везу. Ушла сам и дубље у нашу православну веру. Та пажња за коју су они ускраћени, коју би имали да су у породици, а они немају породицу, а ви им ту пажњу и љубав пружите они то осећају. Њихове могућности су скромне, али то што могу да врате је велико. Они су ускраћени с једне стране, с друге стране мислим да су њихова осећања, њихова емпатија јачи него код деце која живе у породици. Господ једно ускрати, друго обогати. Неко не препознаје њихову чистоту, искреност, код њих нема лицемерја. Гђа Вања је још рекла да је Свети краљ Милутин слава и заштитник Дома јер је он претеча социјалне бриге и заштите код нас. То нас је подсетило на житје Светог Краља у коме се каже да „не само што су се к њему стицали од свију градова, крајева и села, и из околних земаља, безбројни ништи, страни и потребити, хроми, слепи и губави, него је и он сам ишао ноћу тајно по народу и невидљиво за друге руком чинио издашну милостињу“. Деца су са волонтерима разговарала и где је било потребно споразмевала се уз помоћ другова. Показивали су своје ликовне радове и пожелела да одиграју партију кошарке. То смо оставили за други пут јер је напољу вејао снег. Уз помоћ волонтера Филипа отпевали смо заједно неколико песма међу којима су биле песме „Божић, Божић благи дан“, „Ој Бадњаче, бадњаче“, „Постоји једно царство“. Овом и свим другим посетама Милосрдне секције Верског добротворног старатељства волонтери својим ентузијазмом и љубављу желе да кажу и покажу да је у Цркви радосно и лепо. И они сами приликом ових посета могу пуно да науче. Као у овој посети Дому у Сремчици да деца која не могу да препознају и науче пуно тога што могу друга деца, осећају и препознају недостатак родитељске љубави. И да ова деца умеју веома добро да препознају љубав и пажњу коју им неко пружа и да узврате, најискреније и на најлепши могући начин. Свети Никола је и ове године обрадовао многе вишедетне породице. Ђакон Бранислав Јоцић о овој акцији Верског добротворног старатељства је рекао: -Другу годину за редом Верско добротворно старатељство дарује вишедетне породице по угледу на Светог Николаја Чудотворца. Зато што је он ишао по својој епархији, ослушкивао потребе људи и према томе припремао дарове. ВДС је припремио 50 пакета за вишедетне породице у вредности од 234.190 динара. Сваки пакет садржи 25 килограма брашна, 10 килограма шећера, 10 литара уља и средства за хигијену: шампон, сапуне, судомил и прашак за веш. У двориште Црквене народне кухиње и седиште ВДС-а у Француској 31 још од 21. децембра 2017. године пристижу родитељи вишедетних породица да преузму поклон пакете. Тако смо имали прилику да разговарамо са неколико родитеља. Један од њих је Горан Крсмановић, вероучитељ у Основној школи „Посавски партизани“ у Обреновцу. Он и његова супруга поред својих седморо деце имају и једно дете у хранитљељској породици о коме као о свом детету воде бригу. У овом малом дечјем царству су пет дечака и три девојчице. На питање како, што се у народу каже „састављају крај с крајем“ г. Горан је одговорио: -Господ Бог се постара за све, брине о свему кроз добре, побожне људе који помажу. Јер Бог добро зна шта нам треба. Неки пут добијемо нешто за децу и да не знамо да нам то треба и тек касније схватимо да нам је то било потребно. Бог боље зна шта нам треба него ми. Кад то схватимо и кад му се препустимо онда нема бриге. Али морамо имати вере. Ако не верујемо да ће нам Бог помоћи онда узалуд све. Јер Бог од нас не тражи да бринемо шта ћемо јести, шта ћемо пити и у шта ћемо се обући него да се поправљамо и очистимо срце, а шта ћемо, јести... у шта ћемо се обући то ће нам се додати. Господин Горан је још рекао да је његова супруга врло енергична и да стиже све као права српска мајка. Као што су биле наше жене које су изнеле велики терет јер су често у току бурне историјске прошлости морале да буду стуб породице, и отац и мајка и саме подизале своју бројну децу. Рекао је и да су друге мајке из вишедетних породица које он познаје, исто тако енергичне и пожртвоване. Господин Горан је поред свог поклон пакета понео још два пакета да их на путу до своје куће у Забрежју код Обреновца уручи вишедетним породицама код којих је једна мајка удовица. Сасвим неочекивано, потпуно затечени упознали смо једну такву мајку, јер је прва особа која је после г. Горана ушла у двориште ВДС-а била управо таква енергична и пожртвована мајка, гђа Љиља Филиповић, мајка осморо деце. Рекла нам је: -Посветила сам се у потпуности деци и Бог ми је помогао. Пре десет година остала сам удовица, болест је покосила мог мужа. Ни од ког ништа не тражим. Чистим тридесет улаза и деца ми помажу. Имам већ и троје унучића. Али ми помоћ добро дође. Једна друга мајка која је дошла по пакет са ћерком нам је само рекла: -Врло је изненађујуће да постоји једна оваква организација која помаже људима. То је Божја помоћ кад неко примети да сте жедни, да вам је нешто неопходно, и онда добијете помоћ... Срели смо овом приликом и оца шесторо деце, једно од њих је гимназијалац, четворо похађају основну школу, а најмлађе је беба од годину ипо дана. Он и супруга су високообразовани, психолози по струци, запослени су у државној служби. На исто питање како „састављају крај с крајем“ овај отац је одговорио: -Уз Божју помоћ боримо се. Ми смо својом вољом одлучили да оформимо вишедетну породицу. Трудимо се да за њу обезбедимо све што можемо. Нама изузетно значи помоћ наше Цркве у подизању наше деце. У економским околностима какве су тренутно тешко је са овим платама подизати децу и обезбедити им све што им је потребно и да развију своје способности и таленте. На питање зашто су се одлучили за вишедетну породицу овај отац је одговорио: -Као израз наше жеље да оформимо заједницу љубави, да моја супруга и ја уживамо у радости подизање деце, а наше знање ће нам помоћи у њиховом подизању. Волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства посетили су 24. децембра 2017. године, на Материце, најстарије суграђане у Дому Стационару у Диљској. Волонтере је у Дому чекало пријатно изненађење, прави мали концерт музичке секције Дома на Материце. На репертоару је било више најлепших староградских песама, међу којима су биле песме „Ајде Като ајде злато“, „Где си да си мој голубе бели“, „Ој Мораво“ и друге, а на крају песма посвећена Пресветој Богородици „Ој Маријо славна“. Чланице ове мале групе су увежбано с великим задовољством извеле свој програм. Идеја за оснивање музичке секције Дома, у коју је свако добродошао, потекла је од гђе Иване Владимир, професора енглеског језика у основној школи и појца, која води секцију. Гђа Ивана пева у црквеном хору и изучава и веома воли певничко појање. Летос је волонтирала у Црквеној кухињи. Станује на Карабурми и рекла је да јој је било тешко да пролази поред овог Дома а да нешто не уради за оне који живе у њему. На наше питање шта је на то покреће одговорила је: -Љубав према Цркви и међусобна наша љубав, кроз заједничку молитву на светој Литургији, на јутрењу и вечерњем ми се молимо за цео свет. То сам схватила ишчитавајући на црквенословенском службе светитељима из Минеја, схватила сам јачину и лепоту сваке речи којима се светитељи славе и како нас упућују да живимо и волимо. Стара познаница волонтера ВДС-а гђа Љиљана Живановић прочитала је песму „Уочи Усековања 2017.“ посвећену волонтерима Милосрдне секције и како је рекла „одрешила се на Материце“. Подсетила нас је и на стихове њене старије песме која говори о овом празнику. Своју песму „Отац“ и причу „Свитац“ прочитала је гђа Снежана Димић, која је учествовала на више конкурса литерарног стваралаштва геренотолошких домова из целе Србије и освајала награде. Волонтери су разговарали са корисницима Дома који су се окупили у трпезарији међу којима је био и јеромонах Серафим из Сремске епархије. Он је дијабетичар, однедавно је у Дому и веома се похвално изразио о терапеуту који је са њим вежбао тако да сад може да устане из колица и направи неколико корака. Са волонтерима је разговарао о животу у манастиру, о свом монашењу, како је добио име Серафим по Светом Серафиму Саровском, о молитви... Волонтери су обишли и кориснике Дома по собама где је сваки сусрет прича за себе. Посебан утисак је оставила гђа Биљана Павлица, ведрог духа и лика као да нема осамдесет шест година. Павлица је њено девојачко презиме, отац јој је био свештеник у Двору. -Страдао је на Јадовну, бацили су га живог у јаму. А мајка се све надала да је жив. Говорила је: јавио би се и да је у мишјој рупи. Као што волонтери обрадују оне које посећују у домовима социјалне заштите Града Београда дружењем и скромном понудом, најчешће воћем и црквеном штампом, тако и њихови корисници умеју да обрадују волонтере, као што су то приликом ове посете Дому Стационару у Диљској урадили његови корисници својом песмом и стиховима. И речима захвалности што њихова и наша Православна Црква мисли на њих и нису заборављени. А то уздарје и та захвалност и јесте нешто најлепше што подстиче волонтере Милосрдне секције Верског добротворног старатељства да недељом после свете Литургије одложе све друго и иду у ове посете. Извор: ВДС Архиепископија београдско-карловачка View full Странице
  12. Прва студентска фондација "Осмех на дар" организује 12. акцију прикупљања пакетића за малишане Косова и Метохије, осталих делова Србије, Републике Српске, Хрватске... Акција на Правном факултету траје до 22. децембра - сваког радног дана активисти фондације од 10 до 16 часова прикупљају слаткише, нове играчке и школски прибор. Акција на Филолошком, ФОН-у и Фармацеутском факултету траје до петка, 15. децембра. Стефана Радић из фондације "Осмех на дар" позива све који могу да помогну. Више информација на www.osmehnadar.org. Извор: радио "Слово љубве" Преузимање
  13. Прва студентска фондација "Осмех на дар" организује 12. акцију прикупљања пакетића за малишане Косова и Метохије, осталих делова Србије, Републике Српске, Хрватске... Акција на Правном факултету траје до 22. децембра - сваког радног дана активисти фондације од 10 до 16 часова прикупљају слаткише, нове играчке и школски прибор. Акција на Филолошком, ФОН-у и Фармацеутском факултету траје до петка, 15. децембра. Стефана Радић из фондације "Осмех на дар" позива све који могу да помогну. Више информација на www.osmehnadar.org. Извор: радио "Слово љубве" Преузимање View full Странице
  14. “… Да наведем један пример, отац Порфирије који је свети човек кога сам ја упознао у Атини, једном је приликом, пред крај свога живота, рекао: Ја сам 40 година исповедник и Господу сам захвалан – за ових 40 година никога нисам одлучио од причешћа. Сад замислите ви, а код њега је увек била маса света, река. И ја сам ишао, волео сам човека, некако ми је био драг и одем тамо кад имам неку муку, па му кажем: оче Порфирије, не могу више да издржим, идем… Рецимо кад сам студирао, па наилазио на различите препреке, те ово, те оно… Он ми је говорио и увек је имао благу реч: синко, не бој се, све ће то Бог да удеси. Биће то све добро… Ма ево биће и завршићеш и то ће бити добро… Дакле, ја сам тога човека волео, али то је на мене оставило утисак – да он тако се хвали да каже да није за 40 година своје исповедничке службе никога није одлучио од причешћа. А у Грчкој нису могли да буду исповедници у то време сви, него само онај ко је имао посебну грамату од епископа, није могао свако да буде духовник, односно исповедник. Да ли је он довољно упућен у те ствари? Да ли је он довољно зрео као личност? Није младост или старост неко мерило да ли неко може да буде, али је мерило у сваком случају да ипак мало сте заштићени од страсти, да сте заштићени од тих сујетних ствари које носи рецимо једна незрелост или рецимо младост итд – и то се пази. И он је имао дакле грамату од епископа, што је могло да се подразумева тако да је он могао да одлучује од причешћа, јер имао је написмено од епископа да он може да буде тај који ће бити исповедник. И он каже, да ето он је Господу захвалан, да никад никога није одлучио од причешћа. Ал то је оно што значи уствари – љубав према другом човеку. Господ нас толико воли и Он увек нас упућује на то: Опростите другима, да би и вама било опроштено – то је суштинска ствару у Цркви – љубав према другоме човеку…“ Извор: Радио Светигора
  15. У прилогу доносимо поуку и савјет Светог старца Порфирија коју је упутио учитељима и просветарима како треба васпитавати ученике. Звучни запис прилога Владика пожаревачко-браничевски г. Игнатије о Светом Старцу Порфирију: “… Да наведем један пример, отац Порфирије који је свети човек кога сам ја упознао у Атини, једном је приликом, пред крај свога живота, рекао: Ја сам 40 година исповедник и Господу сам захвалан – за ових 40 година никога нисам одлучио од причешћа. Сад замислите ви, а код њега је увек била маса света, река. И ја сам ишао, волео сам човека, некако ми је био драг и одем тамо кад имам неку муку, па му кажем: оче Порфирије, не могу више да издржим, идем… Рецимо кад сам студирао, па наилазио на различите препреке, те ово, те оно… Он ми је говорио и увек је имао благу реч: синко, не бој се, све ће то Бог да удеси. Биће то све добро… Ма ево биће и завршићеш и то ће бити добро… Дакле, ја сам тога човека волео, али то је на мене оставило утисак – да он тако се хвали да каже да није за 40 година своје исповедничке службе никога није одлучио од причешћа. А у Грчкој нису могли да буду исповедници у то време сви, него само онај ко је имао посебну грамату од епископа, није могао свако да буде духовник, односно исповедник. Да ли је он довољно упућен у те ствари? Да ли је он довољно зрео као личност? Није младост или старост неко мерило да ли неко може да буде, али је мерило у сваком случају да ипак мало сте заштићени од страсти, да сте заштићени од тих сујетних ствари које носи рецимо једна незрелост или рецимо младост итд – и то се пази. И он је имао дакле грамату од епископа, што је могло да се подразумева тако да је он могао да одлучује од причешћа, јер имао је написмено од епископа да он може да буде тај који ће бити исповедник. И он каже, да ето он је Господу захвалан, да никад никога није одлучио од причешћа. Ал то је оно што значи уствари – љубав према другом човеку. Господ нас толико воли и Он увек нас упућује на то: Опростите другима, да би и вама било опроштено – то је суштинска ствару у Цркви – љубав према другоме човеку…“ Извор: Радио Светигора View full Странице
  16. Носталгија је опасна ствар, зато што је врло селективна. После неког времена заборављамо све што је било лоше, а добре стране представљамо себи у најбољем светлу. На пример, још увек памтим чудесни укус совјетског сладоледа из папирне чашице који смо јели дрвеним штапићима, и дружење са децом из братске Чехословачке у међународном пионирском кампу. Добро се сећам радосних лица људи на прослави Дана револуције 7. новембра и не желим да се присетим како ме је учитељица из руског, уз страшне погрде, истерала из учионице јер сам «погрешно» – на хришћански начин – тумачио дела Достојевског. Како се ближи стогодишњица Октобарског преврата појављује се све више чланака у којима се братоубилачки рат, који је однео милионе живота наших сународника и црвени терор карактеришу као «измишљотина лажних историчара» и «назадних црквењака». Ма који су то милиони мучених и невино убијених људи? Дошао је друг Лењин са бољшевицима и дао народу слободу, хлеба и власт над целом земљом! Противим се улепшавањима и измишљеним причама, ма с које стране долазиле, стога се трудим да се придржавам историјских чињеница. А чињенице говоре да су бољшевици, поступајући по директивама свог вође Уљанова-Лењина, покушали физички да униште моју Цркву. Преподобни Серафим Саровски је ђавола називао првим револуционаром. «Нема ничег што се више коси са законима овоземаљске природе од револуције», писао је бивши истакнути револуционарни нихилиста Лав Тихомиров, након што се покајао и вратио Православљу. Филозоф Иван Иљин је писао да је револуција 1917. године избацила на површину све најниже страсти и пороке руског народа и да је тиме оголила бездан свега најгрешнијег, најпримитивнијег, најбестиднијег, најгрубљег и најнемилосрднијег: «Изгледало је као да је сам паклени огањ захватио Русију, безбројне гадаринске демонске легије поразиле су њен организам и до краја разрушиле њено морално устројство, укључујући ту и елементарне норме пристојности. Људи су се окренули једни против других, нека непојмљива мржња обузела је многе. Убијати невине, пљачкати, рушити, палити – у то време је било свакодневна појава.» Испричао бих својој деци о трагедији која је смрћу поделила породице, када је син дигао руку на оца, а брат на брата. Мој прадеда Андреј је био херој Првог светског рата и вратио се са фронта са два Георгијевска крста за храброст. Када је почела револуција постао је члан бољшевичке партије и отишао у грађански рат. Учествовао је у заузимању Перекопа и међу првима био одликован орденом Црвене звезде. Од окршаја на залеђеном језеру Сиваш, мој деда је остао инвалид за читав живот, а када се вратио у родно село био је постављен за председавајућег клохоза за заслуге у грађанском рату. Пут који је он изградио и данас се зове «Андрејевски». Његова жена, моја прабаба Марија, била је богобојажљива тиха сеоска девојка и није делила револуционарне погледе свог мужа. Они су се венчали у храму Вазнесења у родној Темновки, који су касније бољшевици похарали, затворили и на крају од њега направили складиште за стајско ђубриво. Дедино ордење се сада налази у неком музеју, а од баке смо наследили једноставну Казанску икону Пресвете Богородице, коју сам нашао у остави, скривену у сандуку окованом гвожђем. Икона је била пажљиво умотана у бело, ручно извезено платно са украсима у виду црвених петлова. «Црвени петлови» су разорили и похарали све цркве у целом округу и притом поубијали много невиног народа, али против бабине молитве нису могли ништа. Икона је провела у тамној заборављеној остави безмало сто година, а сада се налази на источном зиду наше собе, на месту које јој припада. Преживела је два светска рата, револуцију и совјетски режим, лопове и заборав, а сада нам се вратила. Доћи ће време када ћемо је у аманет предати нашој деци, а она – својој. Милост Мајке Божије и бабина молитва ће бити са нама, а то значи да ће се живот наставити. Хтео бих да вам испричам о мом познанику, историчару-публицисти, који тренутно ради на књизи о историји Урала и има увид у совјетске партијске архиве. Сада обрађује период од 1918. до 1919. године када су бољшевици тек заузели власт. Тог човека, који је много шта видео у својој професији, шокирало је демонстративно стрељање седамнаестогодишњег гимназијалца пред гомилом људи која је ридала, и то у самом центру града. Његова једина кривица била је у томе што је носио царску школску униформу. Занемео је и пред сувопарним директивама из Москве и Петрограда, у којима је било јасно прописано колики број свештеника и монаха треба ухапсити, осудити и стрељати. Биле су то конкретне бројке. И то је била лична одговорност локалних Народних одбора. Од самог почетка свог постојања совјетска власт се у свему ослањала на планове: треба ухватити и пострељати толико и толико белих свештеника, толико и толико црноризаца. И не само да су испуњавали задату норму, већ су је често и ударнички премашивали. Усто, већина тих крвника нису били некакви Кинези, Мађари или Летонци, већ обични мештани. Исти они који су заједно одрасли са својим жртвама, играли се на истим улицама, ишли у исте школе и посећивали... исте цркве. Једни су изабрали судбину џелата, а други чисту савест и смрт уз Христа. Испричао бих својој деци о настојатељу моје родне Покровске цркве у Камишлову, о Свештеномученику Сергију Увицком и Свештеномученику Константину Лебедеву из села Покљевскоје у околини мог Камишлова. Први је био ректор Богословије у Камишлову од 1913. до 1918. године и настојатељ наше Покровске цркве од 1918. до 1921. године. Он је спасао од смрти глађу нашег познатог писца бајки Павла Бажова и пребацио га у тада још увек добростојећи Камишлов, где га је удомио заједно са целом његовом породицом у сопственом парохијском дому у близини Покровске цркве. Данас је на тој кући истакнута меморијална плоча да је ту живео познати совјетски писац бајки, а о свештенику чији је то дом био нема ни речи. Ни у једном градском архиву и музеју није се сачувала фотографија најпознатијег и омиљеног грађанина, у чијем дому се окупљала сва градска интелигенција. Али су се зато сачували документи из политичког предмета број 117 којим се «грађанин Сергеј Увицки оптужује за антисовјетске радње». Његово «недело» се сводило на то што није хтео да престане да проповеда реч Божију у свом храму, упркос забрани локалних власти. Дошли су по њега и ухапсили га усред цркве док је служио недељну Литургију. Заједно са њим, ухапсили су још 47 парохијана, од којих су захтевали само једно – да сведоче против свог пастира. Нико није хтео да огреши своју душу и 36 од њих су били осуђени за «противљење совјетској власти и антисовјетску агитацију» и напослетку послати у логоре. Мислите да су они пали с крушке? Да нису знали шта им прети ако не кажу то што су комунисти тражили од њих? Знали су они све! Сви су били породични људи, имали су послове. А они су се одрекли свега тога само да би остали верни Богу и својој вери. Били су спремни на смрт, осуђени да граде «светлу совјетску будућност» у логорима, али нису кренули против своје савести. И нису то неки митски хероји, неки принчеви иза седам мора и седам гора. То су били сасвим обични људи из Камишлова, наши суседи из оближње улице. Ето о чему бих испричао својој деци. Оца Сергија, који је био крив јер није хтео да изда Господа, ставили су у затвор, а после и у логор, по којима је он без прекида провео скоро десет година. Он се није одрекао својих убеђења и упокојио се у логору код Беломорска, на далеком северу. Пред саму смрт, отац Сергије је неким чудом успео да се састане са својом женом и да јој каже да не жали ни због чега и да сања само о једном – да још једанпут служи пред Престолом Божијим. Црвеноармејци су ухапсили оца Константина Лебедева у јулу 1918. године за време Литургије и одвезли га у свој штаб где су га за време саслушања зверски убили. По сведочњима ноћног чувара штаба оца Константина су љуто мучили: «Чупали су му браду, имао је тешке посекотине на челу и на длановима, тетиве на рукама су му биле пререзане.» Чувар је слушао како се отац Константин моли за своје мучитеље и тражио је да га што брже убију. Уморни од мучења убили су старца, а његово тело бацили на улицу и прекрили га изметом и сламом. Али Господ је Свог слугу обукао у «Велики погребни покров мучеништва», по речима Јована Златоустог, «драгоценији од сваке царске порфирне багренице». Страшно је то или-или... Сви ми имамо и увек ћемо имати избор. И треба да направимо прави. Попут наших пастира – Свештеномученика Сергија и Константина, који се сада даноноћно моле за Русију пред Престолом Божијим. Господе, помози! Ето шта бих ја испричао својој деци на стогодишњицу Револуције. Денис Ахалашвили С руског Александар Ђокић 07 / 11 / 2017
  17. Носталгија је опасна ствар, зато што је врло селективна. После неког времена заборављамо све што је било лоше, а добре стране представљамо себи у најбољем светлу. На пример, још увек памтим чудесни укус совјетског сладоледа из папирне чашице који смо јели дрвеним штапићима, и дружење са децом из братске Чехословачке у међународном пионирском кампу. Добро се сећам радосних лица људи на прослави Дана револуције 7. новембра и не желим да се присетим како ме је учитељица из руског, уз страшне погрде, истерала из учионице јер сам «погрешно» – на хришћански начин – тумачио дела Достојевског. Како се ближи стогодишњица Октобарског преврата појављује се све више чланака у којима се братоубилачки рат, који је однео милионе живота наших сународника и црвени терор карактеришу као «измишљотина лажних историчара» и «назадних црквењака». Ма који су то милиони мучених и невино убијених људи? Дошао је друг Лењин са бољшевицима и дао народу слободу, хлеба и власт над целом земљом! Противим се улепшавањима и измишљеним причама, ма с које стране долазиле, стога се трудим да се придржавам историјских чињеница. А чињенице говоре да су бољшевици, поступајући по директивама свог вође Уљанова-Лењина, покушали физички да униште моју Цркву. Преподобни Серафим Саровски је ђавола називао првим револуционаром. «Нема ничег што се више коси са законима овоземаљске природе од револуције», писао је бивши истакнути револуционарни нихилиста Лав Тихомиров, након што се покајао и вратио Православљу. Филозоф Иван Иљин је писао да је револуција 1917. године избацила на површину све најниже страсти и пороке руског народа и да је тиме оголила бездан свега најгрешнијег, најпримитивнијег, најбестиднијег, најгрубљег и најнемилосрднијег: «Изгледало је као да је сам паклени огањ захватио Русију, безбројне гадаринске демонске легије поразиле су њен организам и до краја разрушиле њено морално устројство, укључујући ту и елементарне норме пристојности. Људи су се окренули једни против других, нека непојмљива мржња обузела је многе. Убијати невине, пљачкати, рушити, палити – у то време је било свакодневна појава.» Испричао бих својој деци о трагедији која је смрћу поделила породице, када је син дигао руку на оца, а брат на брата. Мој прадеда Андреј је био херој Првог светског рата и вратио се са фронта са два Георгијевска крста за храброст. Када је почела револуција постао је члан бољшевичке партије и отишао у грађански рат. Учествовао је у заузимању Перекопа и међу првима био одликован орденом Црвене звезде. Од окршаја на залеђеном језеру Сиваш, мој деда је остао инвалид за читав живот, а када се вратио у родно село био је постављен за председавајућег клохоза за заслуге у грађанском рату. Пут који је он изградио и данас се зове «Андрејевски». Његова жена, моја прабаба Марија, била је богобојажљива тиха сеоска девојка и није делила револуционарне погледе свог мужа. Они су се венчали у храму Вазнесења у родној Темновки, који су касније бољшевици похарали, затворили и на крају од њега направили складиште за стајско ђубриво. Дедино ордење се сада налази у неком музеју, а од баке смо наследили једноставну Казанску икону Пресвете Богородице, коју сам нашао у остави, скривену у сандуку окованом гвожђем. Икона је била пажљиво умотана у бело, ручно извезено платно са украсима у виду црвених петлова. «Црвени петлови» су разорили и похарали све цркве у целом округу и притом поубијали много невиног народа, али против бабине молитве нису могли ништа. Икона је провела у тамној заборављеној остави безмало сто година, а сада се налази на источном зиду наше собе, на месту које јој припада. Преживела је два светска рата, револуцију и совјетски режим, лопове и заборав, а сада нам се вратила. Доћи ће време када ћемо је у аманет предати нашој деци, а она – својој. Милост Мајке Божије и бабина молитва ће бити са нама, а то значи да ће се живот наставити. Хтео бих да вам испричам о мом познанику, историчару-публицисти, који тренутно ради на књизи о историји Урала и има увид у совјетске партијске архиве. Сада обрађује период од 1918. до 1919. године када су бољшевици тек заузели власт. Тог човека, који је много шта видео у својој професији, шокирало је демонстративно стрељање седамнаестогодишњег гимназијалца пред гомилом људи која је ридала, и то у самом центру града. Његова једина кривица била је у томе што је носио царску школску униформу. Занемео је и пред сувопарним директивама из Москве и Петрограда, у којима је било јасно прописано колики број свештеника и монаха треба ухапсити, осудити и стрељати. Биле су то конкретне бројке. И то је била лична одговорност локалних Народних одбора. Од самог почетка свог постојања совјетска власт се у свему ослањала на планове: треба ухватити и пострељати толико и толико белих свештеника, толико и толико црноризаца. И не само да су испуњавали задату норму, већ су је често и ударнички премашивали. Усто, већина тих крвника нису били некакви Кинези, Мађари или Летонци, већ обични мештани. Исти они који су заједно одрасли са својим жртвама, играли се на истим улицама, ишли у исте школе и посећивали... исте цркве. Једни су изабрали судбину џелата, а други чисту савест и смрт уз Христа. Испричао бих својој деци о настојатељу моје родне Покровске цркве у Камишлову, о Свештеномученику Сергију Увицком и Свештеномученику Константину Лебедеву из села Покљевскоје у околини мог Камишлова. Први је био ректор Богословије у Камишлову од 1913. до 1918. године и настојатељ наше Покровске цркве од 1918. до 1921. године. Он је спасао од смрти глађу нашег познатог писца бајки Павла Бажова и пребацио га у тада још увек добростојећи Камишлов, где га је удомио заједно са целом његовом породицом у сопственом парохијском дому у близини Покровске цркве. Данас је на тој кући истакнута меморијална плоча да је ту живео познати совјетски писац бајки, а о свештенику чији је то дом био нема ни речи. Ни у једном градском архиву и музеју није се сачувала фотографија најпознатијег и омиљеног грађанина, у чијем дому се окупљала сва градска интелигенција. Али су се зато сачували документи из политичког предмета број 117 којим се «грађанин Сергеј Увицки оптужује за антисовјетске радње». Његово «недело» се сводило на то што није хтео да престане да проповеда реч Божију у свом храму, упркос забрани локалних власти. Дошли су по њега и ухапсили га усред цркве док је служио недељну Литургију. Заједно са њим, ухапсили су још 47 парохијана, од којих су захтевали само једно – да сведоче против свог пастира. Нико није хтео да огреши своју душу и 36 од њих су били осуђени за «противљење совјетској власти и антисовјетску агитацију» и напослетку послати у логоре. Мислите да су они пали с крушке? Да нису знали шта им прети ако не кажу то што су комунисти тражили од њих? Знали су они све! Сви су били породични људи, имали су послове. А они су се одрекли свега тога само да би остали верни Богу и својој вери. Били су спремни на смрт, осуђени да граде «светлу совјетску будућност» у логорима, али нису кренули против своје савести. И нису то неки митски хероји, неки принчеви иза седам мора и седам гора. То су били сасвим обични људи из Камишлова, наши суседи из оближње улице. Ето о чему бих испричао својој деци. Оца Сергија, који је био крив јер није хтео да изда Господа, ставили су у затвор, а после и у логор, по којима је он без прекида провео скоро десет година. Он се није одрекао својих убеђења и упокојио се у логору код Беломорска, на далеком северу. Пред саму смрт, отац Сергије је неким чудом успео да се састане са својом женом и да јој каже да не жали ни због чега и да сања само о једном – да још једанпут служи пред Престолом Божијим. Црвеноармејци су ухапсили оца Константина Лебедева у јулу 1918. године за време Литургије и одвезли га у свој штаб где су га за време саслушања зверски убили. По сведочњима ноћног чувара штаба оца Константина су љуто мучили: «Чупали су му браду, имао је тешке посекотине на челу и на длановима, тетиве на рукама су му биле пререзане.» Чувар је слушао како се отац Константин моли за своје мучитеље и тражио је да га што брже убију. Уморни од мучења убили су старца, а његово тело бацили на улицу и прекрили га изметом и сламом. Али Господ је Свог слугу обукао у «Велики погребни покров мучеништва», по речима Јована Златоустог, «драгоценији од сваке царске порфирне багренице». Страшно је то или-или... Сви ми имамо и увек ћемо имати избор. И треба да направимо прави. Попут наших пастира – Свештеномученика Сергија и Константина, који се сада даноноћно моле за Русију пред Престолом Божијим. Господе, помози! Ето шта бих ја испричао својој деци на стогодишњицу Револуције. Денис Ахалашвили С руског Александар Ђокић 07 / 11 / 2017 View full Странице
  18. петак, 29. сеп 2017, Извор: РТС/Sciencedaily На скупу америчких педијатријских академских друштава у Сан Франциску представљена је студија о дуготрајним позитивним ефектима читања у раном детињству. Деца којој су родитељи читали у првим годинама живота развила су богатији речник, бољу писменост и вештину читања, а резултати су се видели и четири године касније. Студија показује значај читања деци у најранијем периоду Ново истраживање показује да читање детету у раном детињству може утицати на обогаћивање његовог речника и способност читања и пре почетка основне школе. Др Каролин Кејтс, вођа пројекта и професорка педијатрије на Медицинском факултету у Њујорку, истиче да су та открића узбудљива, јер указују на то да читање млађој деци има трајни позитиван ефекат на језик, писменост и читање. „Оно што уче када им читате док су бебеˮ, рекла је др Кејтс, „има ефекта и четири године касније, када су на прагу основне школе. „У истраживању су учествовале мајке и бебе из државне градске болнице, више од 250 њих, а деца су праћена од шестог месеца до четири и по године старости. Резултати су упоређивани са бројем прочитаних књига и бројем дана у недељи проведених у читању. Квалитет „заједничког читања" био је праћен питањима да ли су родитељи разговарали са дететом о књизи док читају, да ли су именовали слике и емоције ликова у књизи и да ли су приче биле пригодне за дечји узраст. Истраживање је показало да су деца из тог програма са четири године умела да напишу своје име Имајући у виду социоекономске разлике, истраживачи су открили да квалитет и квантитет „заједничког читања" у раном детињству утичу на богатство дечјег речника до четири године касније, пре поласка у школу. Ако деци читамо док су још бебе, то посебно утиче на њихову способност читања касније, а читање у наредним годинама значајно развија писменост уопште. Приредила: Татјана Цвејић
  19. Часописи намењени деци млађој од 11 година били су препуни усташке симболике и покушаја индоктринације. Формирањем Независне државе Хрватске успостављено је ново друштвено устројство и све је било подређено преваспитавању свеколиког становништва. Тако је донесен и посебан правилник о начину организације деце и младежи у НДХ, наводи хрватски портал „Експрес“. Петар Мацут наводи да прве назнаке решавања проблема „устроја младежи“ у Усташком покрету налазимо већ у мају оснивањем „заповедништва за предвојничку обуку“, као и радне службе младости. Крајем јуна поглавник доноси Одредбу о саставу Усташког покрета који се дели на три гране: Политичко-организацијску, Усташку војницу и Усташку надзорну службу. „Брига о младежи припала је грани политичке организације покрета. ’Посебно поље рада јесте организовање и одгој Усташког подмлатка унутар Усташког покрета, који ће бити сврстан у постројбе‘. Из тако недефинисане одредбе јасно се види да коначна одлука о начину устроја младежи још није донесена. Тај проблем решен је Законском одредбом о оснивању Усташке младежи од 12. јула 1941. године. Целокупна младеж сврстана је у четири старосне групе подељене по половима. Усташка узданица окупљала је децу од 7 до 11 година. Усташки јунаци су били деца од 11 до 15 година. Усташка Старчевићанска младеж обухватала је младеж од 15 до 18 година. Младеж на факултетима су сачињавали сви свеучилиштарци и свеучилиштарке, који су већ раније организовани у посебном стожеру“, наводи Мацут. Најмлађем делу Усташке младежи био је посвећен и истоимени часопис „Усташка узданица“ који је излазио од 1. октобра 1941. до 1945. године. На први поглед може да се учини као сасвим обична штампа за децу зато што су насловницу красиле шаролике илустрације, често приказујући заиграну децу под будним оком усташа, али реч је било о индоктринацији. Био је тога потпуно свестан и Јулије Маканац, тадашњи шеф Усташке младежи, који је највише времена посветио исправном тумачењу „повести“. Како то Мацут тврди, својим интелектуалним радом Маканац је као аутор низа брошура политичко-пропагандне провенијенције знатно утицао на формирање ставова чланова Усташке младежи. Мацут напомиње да је током 1942. године часопис „Дужностник“ заменио поједине часописе намењене различитим добним категоријама Усташке младежи. Маканац је 1942. године издао чак и смернице за рад управника за духовни одгој: „Задатак је управника одељења за духовни одгој да се побрину да сви они душевни и идејни садржаји, што се у тим издањима налазе, заиста продру у душу и мисао оних којима су намијењени“. Како је изгледала усташка „штампа“ можете видети ОВДЕ.
  20. Дечје село у краљевачком насељу Берановац опстаје захваљујући и донаторима. Поред СОС мама у породицама ускоро и тате Краљево – Познати хуманиста Миломир Главчић из Канаде упутио је, крајем протекле недеље, дечјем селу у краљевачком насељу Берановац око 370.000 динара. Чинио је он то и раније, даривао је децу без родитељског старања од самог почетка рада овог села, основаног пре једне деценије. – Мој стриц добро зна шта значи одрастати без родитељске бриге и у немаштини, јер је и сам тако провео детињство па је посебно болећив према деци такве судбине. Зато је њима увек спреман да помогне – објаснио је Радоје Главчић, предајући поменути поклон Борки Лукић, директорки СОС дечјег села на Берановцу.
×
×
  • Create New...