Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'деца'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. Реалност у Хрватској. Знам ја да је тако, ал ово качим овде само због нас, тј наших којима је све то случајно, изоловани инцидент.... Не нажалост није. Хрватска је дубоко инфицирана усташким злом којим трује и своју децу. Исто толико се покрива лицемерним изјавама после сваког оваквог "изолованог случајног инцидента". Не знам шта је црње, ово тровање сопствене деце од стране усташа или став многих Срба "па ја сам се много лепо провео тамо".
  2. Ко води бригу о људским правима и узда се у солидарност, а не зна или не хаје за децу Ораховца, нека ме се прође. Ако те бар једном пут нанесе… видећеш срећне, добре људе како ти бескрајну љубав нуде. „Енклава – то ти је кад људи живе на једном малом простору и не смеју да мрдну јер их са свих страна окружују непријатељи. Кад кажем људи, мислим на мале и велике. У овој енклави живи – знам тачно – 70 деце. Ево задатка: ако 49 иде у предшколско и основну школу, а 12 у гимназију, колико има беба и ових баш малих?“ – препричавам деци догодовштине са ретких путовања на која не идемо заједно и узгред проверавам је ли надрибанда вежбала математику. Ово је други пут да им говорим о Грачаници, Призрену, Дечанима, Великој Хочи, Ораховцу… Ах Ораховцу!! „Знаш какве фудбалерке имају! Када смо ушли у енклаву, на том тргићу који је минијатуран, седело је њих петоро, играли фудбал па се уморили. И пази, питам ја ко је најбољи голгетер, а дечаци сви покажу на једну девојчицу. Опа, кажем, браво, гоглетерко! А ко је најбољи голман? А они сад покажу на ону другу девојчицу. И стварно, од свих њих, она у дресу. И тако, онда сам их питала ко је који разред. Ко кога нервира… па ко је у кога заљубљен… знаш већ којим питањима одрасли смарају децу… „И онда?“ „Онда сам их замолила да се сликам с њима јер када они једном порасту и буду неке страшне светске фаце, да ја могу да се хвалим да су баш мени давали голове кроз ноге.“ „А чекај, где они играју фудбал?“ „Играју ту, у улици или у једном дворишту. Имају на врху улице игралиште, али не играју тамо, не смеју да иду, гађају их камењем, па да не би добили батине од брже, јаче и старије деце. То ти је енклава. Двеста метара горе-доле и крај. Схваташ да је то као кад бисте ви само могли да одете до школе и назад. И да будете испред зграде на паркингу. Значи нема скитње, нема деда, баба, нема музичка, нема тренинга, ништа биоскоп, Ада, Калемегдан, Таш, прослава рођендана… ма не можеш да одеш до нашег максија… само штрафта до школе и назад, с тим што нипошто не може преко парка. Разумеш? „Како је то страшно. Ја то не бих издржао… да не возим бициклу с другарима, знаш колико ми далеко одемо…“ „Имају ли макар интернет, играју ли они понекад игрице?“ – ево га овај што за све има утешно решење. „Шта ти мислиш, да се само ваши родитељи с вама надмудрују око игрица? Имају, и могу ти рећи одлично се разумеју у конфигурацију компјутера, то је тако ин… Да, јесте страшно. Али издржао би. Ево да вам покажем.“ На снимку видимо петнаестак деце; кад би се поређала у врсту, све једно другом до увета. Иза њих је хармоникаш, њихов чика Гавра. Ори се порта ораховачке цркве од ораховачке химне, коју је он написао и компоновао и која певајући о лепоти, срећи и доброти – на најпотреснији начин сведочи о злу и неправди које ни у једном уздаху, а некмоли стиху, не помиње. И то је оно што избезумљује и због чега се публика неконтролисано умива сузама. „Зашто овај чика плаче? Види, и овај, и овај…“ Коме фали катарза, нек послуша овај хор који не иде на пробе, не гостује по телевизијама, нема назив, не путује на такмичења – ништа од тога јер је њихово певање њихов живот, а живот се не тренира и нема генералну пробу, то само узмеш и живиш. У двеста метара? У двеста метара. Између хитаца камењем? Уз свакодневне вербалне увреде и претње? Без поштовања основних људских и дечјих права? Нек дакле послуша хор, али на лицу места. Недавно је мрежама кружила фотографија снимљена на сиријским рушевинама – она када су двојица глумаца поставила кулисе и приређују луткарско позориште на пустом камењу пред децом која усрдно прате представу. Емоција коју тај призор изазива сажела бих, без имало цинизма, у коментар „уфф, од овога не може да се не рикне“. Позориште је важно да се преживи. Уметност одржава у животу. То зна и чика Гавра и зато је песма ораховачке деце увек дужа од нашег плача. После распамећујуће Ораховцу, башто рајска, чика Гавра одмах прелази на следећу уз коју се осећања умирују и продубљују. Многа су питања без одговора. Најтеже и највеће је међу њима, зашто деца пате. Али не! Зоки, студент коме из очију блиста детиња наивност а из речи бритка памет сева, заверенички дошаптава да не треба плакати, да збуњујемо децу, она певају и гледају у нас чудећи се шта нам је, па песма је лепа… И ти њихови гласови, мили, чисти, наивни и непоколебљиви њему дају уверење да ће доћи бољи дани. Не проваљују они нашу катарзу, то су бића чистих душа, не треба им прочишћење. Слажем се да ми њих збуњујемо, али када одрасту и буде где год да буду (а биће) – нека имају ту успомену. Једном је неко долазио да их слуша, и они су певали, а ови су плакали, они ништа нису разумели, но сад им је јасно… Ораховац је место где све маске, античког и сваког другог театра, падају. Ко води бригу о људским правима и узда се у солидарност, а не зна или не хаје за децу Ораховца, нека ме се прође. О временској прогнози, пак, увек ћемо моћи водити дијалог. „Ако они тако добро играју фудбал а видиш како добро певају, онда бисмо могли, пошто сам ја фудбалер а ти свираш, да идемо заједно код њих?“ – из мисли ме прену њихово домунђавање. „Ја бих више волео да они дођу код нас. Али они не смеју да мрдну.“ „Смеју они да мрдну кад их неко ко их воли позове у госте… Смислићемо нешто, децо, смислићемо…“ Али најпре да научимо песму. Док је читате, имајте на уму да ова деца живе у граду којим за свог живота још никада нису прошетала, да је њихов завичај простран двеста метара, да људску доброту изузев међу најрођенијима нису још спознала, да њихови родитељи велики део својих најплодороднијих винограда годинама не могу да обрађују, да је најлепша поезија настала у најтежим временима и – да ће лепота спасити свет… Извор: Детињарије
  3. Старац Порфирије Кавссокаливит је рекао: "Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример." Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу. Не треба мајка да се задовољава само тиме што ће руком помиловати своје дете него треба да му истовремено пружи и миловање молитвом. Дете у дубини своје душе осећа духовно миловање којим зрачи личност његове мајке и зато га она привлачи. Дете осећа безбедност и сигурност када га мајка тајно, али стално грли преко истрајне и топле молитве и тако га ослобађа од свега што га притиска. Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример. Једног дана дође овамо, у манастир, извесна мајка, очајна због сина по имену Јоргос. Тај младић је био веома смушен. Лутао је по сву ноћ унаоколо са рђавим друштвом. Његово стање се погоршавало из дана у дан. Мајка је очајавала и плакала. Ја јој рекох: - Ништа не говори, ни речи! Само се моли Богу! Договорили смо се да се сваке вечери, од десет до десет и петнаест, заједно и истовремено молимо Богу. Рекао сам јој да сину ништа не говори него да га пушта да излази у које год време жели. Исто тако, да га не пита у колико сати се вратио и томе слично него само да му каже - и то са много љубави: Jеди, Јорго мој! У фрижидеру смо ти оставили јело." Ништа друго да му не говори. Уопште, саветовао сам јој да се према сину односи са љубављу, а да притом не оставља молитву. Мајка је почела да примењује то што сам јој рекао. Прошло је тако двадесетак дана, а син ће јој рећи: - Мајко, зашто не разговараш са мном? - Јорго мој, како не разговарам с тобом? - Мајко, ти имаш нешто против мене. Не разговараш са мном. - Врло чудне ствари ми говориш, Јорго! Како не разговарам с тобом? Зар сада не разговарамо? Шта желиш да ти кажем? Јоргос не одговори ништа. Кад је поново дошла у манастир, мајка ме упита: - Старче, шта је мој син хтео тиме да ми каже? - Наш метод је успео! - одговорих. - Какав метод? - Па то што сам вам рекао да му не говорите ни о чему него да се само кришом молите, те ће младић доћи к себи. - Мислиш да је то то? - То је то! - кажем јој ја. - Он хоће да му ти упутиш прекор, да га питаш где је био, шта је радио, а он да почне да виче, да пркоси и да долази још касније. - О, о! Какве се све тајне крију у човеку! - Јеси ли разумела? То произилази из овог стања. Он те је мучио јер је хтео да га грдиш, да би он изводио своје ћефове. Чим га не грдиш, њему је жао. Уместо да се жалостиш ти док он изводи своје вештине", сада, када си ти престала да се жалостиш и када показујеш равнодушност, сада се жалости он. Једног дана Јоргос саопшти свима у кући да одлази. Напушта посао и одлази у Канаду. И свом газди је већ био рекао: - Одлазим. Нађи неког другог да ме замени на послу. Ја сам у међувремену рекао родитељима: - Ми ћемо се молити Богу за њега. - Али он је спреман! Ја ћу да му дам батине! - рече отац. - Немој, не дирај га! - рекох ја. - Ма он одлази, старче! Ја рекох: - Нека одлази! Ви се препустите молитви, а и ја ћу заједно са вама. Кроз два-три дана осванула је недеља. Рано ујутру, Јоргос саопштава родитељима: - Ја одлазим! Идем на излет са пријатељима. - Добро, како хоћеш - одговорише они. Он оде. С њим су пошли његови пријатељи, две девојке и два младића. Изнајмили су неки аутомобил и кренули према Халкиди. Возикали су се тамо-овамо. После су отишли до Светог Јована Руса, оданде су се упутили у Мандули, Свету Ану и све тамо до Василика. Тамо су се купали у водама Егејског мора, јели, пили, веселили се. Онда су кренули натраг. Већ се смркавало. Возио је Јоргос. На путу, негде око Свете Ане, кола ударише у угао неке куће. Била су врло оштећена. Шта сада да раде? Покренуше их некако и с муком довезоше до Атине. Касно ноћу, боље рећи рано ујутро, стигао је кући. Родитељи му ништа не рекоше. Он је легао и заспао. Када се пробудио и устао, он ће рећи: - Оче, десило се то и то. Сада треба да поправимо кола, а то ће коштати грдан новац. Отац му одговори: - Дете моје, ти знаш. Ја имам и дугове, а морам и да бринем о твојим сестрама. Шта ће бити с нама? - Па шта да радим, оче? - Ради шта хоћеш! Одрастао си, мозак имаш, иди у Канаду, заради новац, па плати. - Не могу - каже. - Морам одмах да поправим кола. - Не знам - одговори отац. - Среди то некако. Дакле, видећи како отац реагује, он оде. Дође до свог газде. Каже: - Газда, настрадао сам ти тако и тако. Нећу отићи. Не узимај другога. Он му рече: - Добро, добро, дете моје. - Јесте, али треба ми новац! - Да, али ти хоћеш да одеш. Нека ми најпре твој отац потпише да ће вратити ако одеш. - Ја ћу потписати. Мој отац се у то не меша. Већ ми је то рекао. Ја ћу радити и све ћу ти вратити. Зар ово није чудо Божје? Кад је мајка поново дошла, ја јој рекох: - Начин којим смо се послужили успео је и Бог је услишио нашу молитву. И она саобраћајна несрећа је била од Бога. Сада ће ваш син остати код куће и опаметиће се. Тако је и било, захваљујући нашој молитви. Десило се чудо. Родитељи су постили, молили се, ћутали и успели. После извесног времена, син је дошао у манастир и потражио ме иако му нико од његових није ништа говорио о мени. Јоргос је потом постао врло добар младић и сада је у авијацији. Стекао је добру породицу. "Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу." Старац Порфирије Кавсокаливит Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. На празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети, дана 21. априла 2019. године, свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење протојереја-ставрофора Милована Влаовића, пароха друге парохије даљске, јереја Милоша Кузмановића, пароха прве парохије даљске и ђакона Предрага Јелића из Даља и Срђана Лукића из Борова Насеља. Епископ Херувим је после Литургије одржао беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашњи празник, празник у којем се испуни пророштво „Из уста мале деце и одојчади учинио си себи хвалу”. Данас је заиста велика хвала јер Господ Исус Христос улази у Јерусалим и почиње Тајна за коју смо се спремали свих ових четрдесет дана – Тајна Страдања Христовог. Као Хришћани, поучава нас и свети апостол Павле у данашњој посланици, требамо бити деца радости, а не деца туге. Радости јер данас Христос улази у Јерусалим. Већ сутра почиње недеља страдања. У људским очима то је недеља туге и трагедије, али ако гледамо преображеним очима, којима бисмо требали гледати јер смо прошли пут свете Четрдесетнице, то треба бити пут нашега живота. Ако будемо тако гледали следићемо речи светог апостола Павла и бићемо деца радости. Јер Христос се распиње ради нас људи и даје себе за живот целога света, даје себе за живот човека. На јучерашњи празник, васкрсење Лазарево, омогућено је човеку да задобије Тајну спасења, тј. Васкрсење. Никако другачије – можемо бити само хришћани радости, а не хришћани прошлости. Увек гледамо у будућност која је одредница нашег живота у овоземаљским оквирима историје. Догађаји који су пред нама јесу историјски, али их не посматрамо из тог аспекта. Посматрамо их из аспекта будућности и Домостроја нашег спасења. Сви дани кроз које ћемо проћи у Страсној седмици су дани у којима се сећамо и саображавамо се са Тајнама нашега спасења. Христос полази на добровољно страдање, носи Крст ка Голготи и преображава тај Крст да бисмо ми као деца могли носити тај Крст Христов и живети преображеним начином живота. Крст је велика тајна драга браћо и сестре. Тај Крст који је био највећа поруга за време у које је Христос живео и разбојници су на крст били распињани. Он својим распињањем Крст преображава и највеће благо овога света. Онда можемо да замислимо колика је Тајна нашега спасења, ако се у материјалном смислу једно дрво преображава колика је тек духовна вертикала нашега живота у овоме свету. Наша вертикала је искључиво есхатолошка, никаква другачија и не може бити. Данашњи празником, Уласком Господа Исуса Христа у Јерусалим на магарету, где Христос у Јерусалим није ушао као неки велможа и господар већ најпонизније – на магарету. Тако је учинио Господ да би показао смирење пред својим апостолима и ученицима. Деца су га дочекала узвикивајући ”Осана сину Давидовом, благословен који долази у име Господње!”. Тиме нам се отвара Тајна данашњега празника, да кроз целу Четрдесетницу и целокупан циклус који смо прошли откријемо Тајну покајања. Кајали смо се током целе Четрдесетнице да бисмо видели Тајну и славу Васкрсења Христовога која је почела данашњим празником. Кроз Страдалну седмицу кроз света богослужења саображаваћемо се са тим догађајима. Зато требамо полазити богослужења да бисмо се поучавали Речју која се пева кроз прелепе химне које нам откривају Тајну Живота вечнога. Тако требамо да живимо, да саображавамо себе Тајнама живота, тада више нећемо бити обремењени овом историјом већ ћемо бити деца радости. На крају свог живота певаћемо управо као и ова деца: ”Осана сину Давидовом, благословен који долази у име Господње!”. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан овде у Даљу, у нашој цркви посвећеној светом великомученику Димитрију. Заиста нас је Божија благодат сабрала овде где смо се причестили Телом и Крвљу Господњом да бисмо видели Тајну вечног Живота и срца своја припремили и преобразили за Тајну Христову, за Тајну Крста и Васкрсења. Преображавајмо своје душе и тела да бисмо видели радост Христовог васкрсења које је пред нама. Нека сте благословени и нека је благословено наше сабрање од сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  5. ОБИЧАЈИ У БАНАТУ ЈЕДИНСТВЕНИ У СРБИЈИ: На Бадње вече долазе нам деца коринђаши Божићни обичаји у Банату јединствени су у Србији. На вратима домаћина певају кратке, шаљиве песме САВРЕМЕНИ начин живота у градским срединама јесте изменио начин обележавања најрадоснијег празника, али није потпуно избрисао старе народне обичаје у северном и средњем Банату. Тамо још увек деца на Бадње вече долазе на врата домаћина и певајући им кратке, често врло шаљиве песме, налик бећарцима, најављују сутрашњи Божић. Овај ритуални обилазак најмлађих по комшилуку назива се коринђање. За коринђање су карактеристичне две ствари, певање и даривање. Деци се дају воће, разни ситни слаткиши, бомбоне и чоколадице, а у новије време и ситан новац. - Обичај је да деца на врата домаћина увек долазе у групама, обавезно питају да ли је слободно коринђати и тек када добију потврдан одговор, почињу да певају, заједно или појединачно или само једно од њих. Певају кратке, лако памтљиве и певљиве песмице, а често и шаљиве, налик бећарцима. Домаћин или домаћица се мало шале са њима, а онда их дарују. Обавезно се дарује свако дете, јер свако од њих има своју кесу или торбицу за поклоне. Никог не треба изоставити. Сваки коринђаш из групе треба да добије нешто, па макар то била једна јабука или две бомбонице - објашњава етнолог Славица Гајић из Народног музеја Кикинда. Сваки дар има посебну симболику, па је јабука симбол здравља, орах симболише претке, а слаткиш сладак и леп живот. У коринђање иду само деца узраста од три - четири године, па до раног пубертета. Некада је коринђање било карактеристично само за православце, али су и мађарска деца ишла с православном да коринђају, тако да у новије време мали коринђаши иду по комшилуку и пред католички и пред православни Божић. Уколико коринђаши уочи католичког Божића, дакле 24. децембра, покуцају или позвоне на врата домаћина који Божић слави 7. јануара, он ће их љубазно замолити да дођу у јануару. Деца се неће наљутити ако их неко врати. - Домаћини који желе да приме коринђаше, а живе у кућама, на Бадње вече требало би да откључају капије како би коринђаши могли да дођу до врата. Деца су се некада давно маскирала и гаравила лице, али се одавно више не маскирају. Коринђање се задржало још само у северном и средњем Банату - каже етнолог Славица Гајић. Коринђаши у комшилук одлазе са првим сумраком, а када оду групе деце у кућама се служи вечера, која је на Бадње вече обавезно посна. На столу су традиционално пасуљ на уљу, риба, "насуво с маком", односно резанци с маком, ораси, суве шљиве, смокве и друго воће. ЧАВРЉАЊЕ Стари назив коринђање употребљава се у Банату када неко нешто понавља више пута, односно чаврља. Најчешћа коринђашка песмица је: "Ја сам мали Ива, трчим преко њива, њива се зелени, газда се весели, дај газда ораха и ракије, ево Божић код капије". Некада коринђаши само кажу: "Ја сам мали коринђаш, дај ми газда шта имаш". http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:770231-ОБИЧАЈИ-У-БАНАТУ-ЈЕДИНСТВЕНИ-У-СРБИЈИ-На-Бадње-вече-долазе-нам-деца-коринђаши
  6. Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте. Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан. Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте. Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета. Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста. У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту. С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност. Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања. По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником. Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести. Епископ милешевски Атанасије Светосавско звонце, сајт Радија Светигора Извор: Епархија крушевачка
  7. Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у дане четири вишедневна поста све до своје треће или седме тодине живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца треба да посте као и одрасли хришћани? Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте. Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан. Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте. Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета. Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста. У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту. С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност. Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања. По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником. Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести. Епископ милешевски Атанасије Светосавско звонце, сајт Радија Светигора Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  8. Наиме, првенствено је требало рећи на који начин децу уопште треба упућивати према овој области, што обухвата и поменути формално-хронолошки аспект. Чињеница је да су информационе технологије присутне у свакој пори друштвеног живота те да је потребна одређена стратегија у припремању деце за сусрет са њима. У решавању тог питања ни крајњи изолационизам ни стихијски приступ не дају прави одговор. Потребно је отварање ширих видика, у смислу да поред чисто прагматичних разлога у обзир треба узети психолошке, физиолошке, дидактичке и педагошке факторе. Прагматични разлози Данас ћете често чути то да је „деци најпотребније да науче да раде на рачунарима јер то је будућност“. Нико не спори чињеницу да ће дете када одрасте неумитно сусрести дигиталне технологије, ма каквим послом се бавило, но да ли је овај уско технолатријски и прагматични став целовит и темељан? Историјски токови људске мисли уче нас да сирови прагматизам увек губи дах на дуже стазе, ако није потпомогнут темељнијим концептом. Ако као доминантан и једини прави разлог узмемо прагматично настојање да се рачунар безусловно постави раме уз раме са оловком тј. учењем писања, проузроковаћемо веома компликоване ситуације у каснијем добу. Конкретно, замислите човека који је од малих ногу научио да сабира и множи само користећи софтверски калкулатор или који има непрепознатљив рукопис јер је одмалена навикнут на текст-процесоре. Само ова два примера су довољна да се увиди да није баш све онако како стереотипне фразе говоре. Пре рада на рачунару, дете свакако треба потпуно да савлада основне математичко-логичке операције и основе писмености. У свом најранијем узрасту оно треба да учи фундаменталне ствари које за цео живот остају такве какве јесу и које се не мењају – сабирање и одузимање основних бројева увек остаје такво какво јесте, а исто важи и за правопис чија правила остају бар док је поколења. Међутим, код рачунара није такав случај, јер се оперативни системи, програмски језици, апликације… мењају сваких неколико година и потребно је стално унапређивање знања. Довољно је само да се сетимо преласка са командне линије DOS оперативног система на графичка окружења попут Windows-а, што је било равно софтверској револуцији. Треба тежити да се деци најмлађег узраста рачунар сугерише као корисно помагало, али тек пошто савладају основне школске дисциплине. Рачунар никако не треба сугерисати као замену за те основне процесе. У почетним разредима више времена треба посветити класичним предметима који су основа за даље, па и за информационе науке. Уколико се већ иде ка рачунарској едукацији мале деце, не би их требало оптерећивати учењем променљивих софтверских решења, већ их треба упућивати на схватање основних и лако схватљивих ствари из рачунарског света које ће остати за дужи временски период непромењене. Психолошки аспект Вероватно је свима јасно да дете има свој сопствени свет, зависно од узраста и породичног окружења. Психолошки аспект је веома битан када говоримо о додиру детета са рачунаром јер се могу направити грешке које ће итекако имати одраза на касније формирање личности. Дете је склоно спонтаном истраживању света око себе и у овом сазнајном процесу треба му помоћи да све поима на прави начин – не само рачунар који имате у свом стану, већ и сваку другу ствар. Од малих ногу, детету је потребно пренети здрав став према стварима које га окружују, а то ће најбоље бити урађено директним примером родитеља. Рецимо, ако родитељ сатима седи за рачунаром у кући не обраћајући пажњу на потребу општења са укућанима, вероватно је да ће и дете желети да га подражава, што је општепознат феномен имитирања родитеља. Са друге стране, пожељно је (уколико дете испољи интересовање за рад на рачунару) да родитељи што чешће заједно са њим раде и да мудро одређују временски период колико би дете требало да проведе времена за монитором. Сигурно је да ће у том случају оно у каснијем развоју испољавати мање тежњи ка индивидуализму и да ће развијати здрав осећај за заједницу, док су у супротном извесни егоцентрични токови психолошког развоја. Физиолошки ритам детета Питање физиолошког развоја детета је у великој мери условљено физичким активностима, поред главних чиниоца какви су исхрана, сан, породични мир. Стога родитељи треба да воде бригу о томе колико дете проводи времена у константно седећем положају који повећава статички притисак на кичму и мишиће врата. Осим тога, није непознато да су руке током куцања на тастатури и држања миша најчешће у неприродном положају (препоручљиво је повремено истезање мишића руку) што може довести до низа лакших, али и тежих обољења, какво је Carpal Tunnel Syndrome (нагњечење нервних влакана због неправилног положаја руку приликом дуготрајног куцања на тастатури или коришћења миша које узрокује парализу екстремитета – прим.). Мониторски екран има утицај на вид, не толико у виду негативног зрачења које је у протеклих неколико година значајно смањено, или фреквенције освежавања, колико у погледу близине (савет: научите децу да повремено скрећу поглед на удаљене предмете ради опуштања зеница ока) и чињенице да је број трептаја очних капака смањен (не каже се узалуд за некога да „буљи у монитор“, због чега су препоручљиви повремени брзи покрети очних капака). Потребно је и временски ограничити рад на рачунару за децу која су у развоју. Посебно је апсурдна чињеница да многа деца играју спортске игре на рачунару, а у близини куће имају игралиште! Родитељи напросто морају водити рачуна да дете не изгуби свој нормални физиолошки ритам потребан за раст и развој. Модерни видови учења Уско дидактички аспект би се могао свести на проширење начина учења уз помоћ рачунара. Пре свега, треба узети у обзир учење језика које уз помоћ мултимедијалних CD-ова олакшава рад. И овде важи препорука да је најбоље учити заједно, са родитељима или наставником. Деца ометена у развоју нарочито могу имати много користи од оваквог начина учења. Међутим, треба бити потпуно искрен и рећи да децу најмање занима учење преко рачунара, а највише игре и DivX филмови, што је општепозната ствар, утврђена и емпиријским истраживањима. Тешко да ће се просечно дете у избору између видео-игара и неког едукативног софтвера одлучити за овај потоњи. Као потврду тога, наводим сопствени пример јер пријатељима често говорим да се не могу искајати за сате и сате протраћеног времена играња компјутерских игара у основношколском периоду. Пратите своје дете Долазимо до кључне тачке проблема која се односи на педагошки део и везана је пре свега за родитељски надзор. Овај аспект је веома битан јер се свакодневно сусрећемо са појавама какве су порнографски материјали на рачунарским CD-овима, који су се до скорашње акције београдске полиције продавали на сваком углу. Осим тога, Интернет је до те мере презагађен оваквим садржајем, да су реалне процене да је преко 50% његових капацитета затрпано управо недоличним материјалом. Овде се сусрећемо са наличјем прагматичног става о „информатизацији“ детета по сваку цену јер му постаје доступан материјал такве разорне снаге да су последице несагледиве. Додуше, постоје програми који донекле блокирају приступ већини таквих сајтова, но они нису ни издалека потпуно решење. Такође постоје програми помоћу којих родитељи могу пратити кретање своје деце по Интернету јер бележе сајтове који су посећени, но питање је колико је адекватна реакција родитеља post festum. Са друге стране, дете ће увек покушавати да заобиђе родитељски надзор, поготово јер родитељи често немају довољно знања. Немојте заборавити и на популарност Интернет причаоница (chat) на којима децу често салећу злонамерни људи. До овог проблема смо већ некако и могли наћи modus vivendi, но како изаћи на крај са проблемом опште доступности информација неморалног карактера? Сви некритички настројени модернисти ово питање максимално избегавају, бивајући свесни да нема чаробног штапића који би га решио. За решавање проблема доступности свима (па и деци) свих информација које је некритички прагматизам у области дигиталних технологија изнедрио, потребна је директна акција на општедруштвеном нивоу, од породице преко школе до светских влада. Иначе ће некритичка имплементација информационих технологија угрозити основне постулате на којима свако друштво стоји. Нема instant решења У Божићној посланици владике жичког Хрисостома (за 2005. годину) говори се о томе да дигиталне технологије саме по себи нису ни добре ни лоше те да сви (па и деца) треба са расуђивањем да их користе, што је православни став по овом питању. На жалост, сведоци смо супротних трендова, „модернизације“ по сваку цену. Такви трендови се рекламирају као напредни негирајући сваки другачији став као анахрон и назадан. Цена таквој непромишљености може бити велика – ко ту цену не плати на мосту (то је онај почетак када се вулгарни прагматизам шепури показујући своју „напредност“), платиће је на ћуприји (када исти тај концепт изгуби дах). Извор: Саборна Црква у Београду
  9. Не тако давно смо били сведоци једне бурне дискусије у погледу дилеме да ли је за децу најмлађег узраста потребна формална настава из информатике или не. Аргументи pro et contra су углавном били изношени у зависности од наклоности ка конзервативизму или модернизму, међутим, веома мало је било истинског поимања целе проблематике, због чега је тежиште са суштинског питања пребачено на епифеномен. Наиме, првенствено је требало рећи на који начин децу уопште треба упућивати према овој области, што обухвата и поменути формално-хронолошки аспект. Чињеница је да су информационе технологије присутне у свакој пори друштвеног живота те да је потребна одређена стратегија у припремању деце за сусрет са њима. У решавању тог питања ни крајњи изолационизам ни стихијски приступ не дају прави одговор. Потребно је отварање ширих видика, у смислу да поред чисто прагматичних разлога у обзир треба узети психолошке, физиолошке, дидактичке и педагошке факторе. Прагматични разлози Данас ћете често чути то да је „деци најпотребније да науче да раде на рачунарима јер то је будућност“. Нико не спори чињеницу да ће дете када одрасте неумитно сусрести дигиталне технологије, ма каквим послом се бавило, но да ли је овај уско технолатријски и прагматични став целовит и темељан? Историјски токови људске мисли уче нас да сирови прагматизам увек губи дах на дуже стазе, ако није потпомогнут темељнијим концептом. Ако као доминантан и једини прави разлог узмемо прагматично настојање да се рачунар безусловно постави раме уз раме са оловком тј. учењем писања, проузроковаћемо веома компликоване ситуације у каснијем добу. Конкретно, замислите човека који је од малих ногу научио да сабира и множи само користећи софтверски калкулатор или који има непрепознатљив рукопис јер је одмалена навикнут на текст-процесоре. Само ова два примера су довољна да се увиди да није баш све онако како стереотипне фразе говоре. Пре рада на рачунару, дете свакако треба потпуно да савлада основне математичко-логичке операције и основе писмености. У свом најранијем узрасту оно треба да учи фундаменталне ствари које за цео живот остају такве какве јесу и које се не мењају – сабирање и одузимање основних бројева увек остаје такво какво јесте, а исто важи и за правопис чија правила остају бар док је поколења. Међутим, код рачунара није такав случај, јер се оперативни системи, програмски језици, апликације… мењају сваких неколико година и потребно је стално унапређивање знања. Довољно је само да се сетимо преласка са командне линије DOS оперативног система на графичка окружења попут Windows-а, што је било равно софтверској револуцији. Треба тежити да се деци најмлађег узраста рачунар сугерише као корисно помагало, али тек пошто савладају основне школске дисциплине. Рачунар никако не треба сугерисати као замену за те основне процесе. У почетним разредима више времена треба посветити класичним предметима који су основа за даље, па и за информационе науке. Уколико се већ иде ка рачунарској едукацији мале деце, не би их требало оптерећивати учењем променљивих софтверских решења, већ их треба упућивати на схватање основних и лако схватљивих ствари из рачунарског света које ће остати за дужи временски период непромењене. Психолошки аспект Вероватно је свима јасно да дете има свој сопствени свет, зависно од узраста и породичног окружења. Психолошки аспект је веома битан када говоримо о додиру детета са рачунаром јер се могу направити грешке које ће итекако имати одраза на касније формирање личности. Дете је склоно спонтаном истраживању света око себе и у овом сазнајном процесу треба му помоћи да све поима на прави начин – не само рачунар који имате у свом стану, већ и сваку другу ствар. Од малих ногу, детету је потребно пренети здрав став према стварима које га окружују, а то ће најбоље бити урађено директним примером родитеља. Рецимо, ако родитељ сатима седи за рачунаром у кући не обраћајући пажњу на потребу општења са укућанима, вероватно је да ће и дете желети да га подражава, што је општепознат феномен имитирања родитеља. Са друге стране, пожељно је (уколико дете испољи интересовање за рад на рачунару) да родитељи што чешће заједно са њим раде и да мудро одређују временски период колико би дете требало да проведе времена за монитором. Сигурно је да ће у том случају оно у каснијем развоју испољавати мање тежњи ка индивидуализму и да ће развијати здрав осећај за заједницу, док су у супротном извесни егоцентрични токови психолошког развоја. Физиолошки ритам детета Питање физиолошког развоја детета је у великој мери условљено физичким активностима, поред главних чиниоца какви су исхрана, сан, породични мир. Стога родитељи треба да воде бригу о томе колико дете проводи времена у константно седећем положају који повећава статички притисак на кичму и мишиће врата. Осим тога, није непознато да су руке током куцања на тастатури и држања миша најчешће у неприродном положају (препоручљиво је повремено истезање мишића руку) што може довести до низа лакших, али и тежих обољења, какво је Carpal Tunnel Syndrome (нагњечење нервних влакана због неправилног положаја руку приликом дуготрајног куцања на тастатури или коришћења миша које узрокује парализу екстремитета – прим.). Мониторски екран има утицај на вид, не толико у виду негативног зрачења које је у протеклих неколико година значајно смањено, или фреквенције освежавања, колико у погледу близине (савет: научите децу да повремено скрећу поглед на удаљене предмете ради опуштања зеница ока) и чињенице да је број трептаја очних капака смањен (не каже се узалуд за некога да „буљи у монитор“, због чега су препоручљиви повремени брзи покрети очних капака). Потребно је и временски ограничити рад на рачунару за децу која су у развоју. Посебно је апсурдна чињеница да многа деца играју спортске игре на рачунару, а у близини куће имају игралиште! Родитељи напросто морају водити рачуна да дете не изгуби свој нормални физиолошки ритам потребан за раст и развој. Модерни видови учења Уско дидактички аспект би се могао свести на проширење начина учења уз помоћ рачунара. Пре свега, треба узети у обзир учење језика које уз помоћ мултимедијалних CD-ова олакшава рад. И овде важи препорука да је најбоље учити заједно, са родитељима или наставником. Деца ометена у развоју нарочито могу имати много користи од оваквог начина учења. Међутим, треба бити потпуно искрен и рећи да децу најмање занима учење преко рачунара, а највише игре и DivX филмови, што је општепозната ствар, утврђена и емпиријским истраживањима. Тешко да ће се просечно дете у избору између видео-игара и неког едукативног софтвера одлучити за овај потоњи. Као потврду тога, наводим сопствени пример јер пријатељима често говорим да се не могу искајати за сате и сате протраћеног времена играња компјутерских игара у основношколском периоду. Пратите своје дете Долазимо до кључне тачке проблема која се односи на педагошки део и везана је пре свега за родитељски надзор. Овај аспект је веома битан јер се свакодневно сусрећемо са појавама какве су порнографски материјали на рачунарским CD-овима, који су се до скорашње акције београдске полиције продавали на сваком углу. Осим тога, Интернет је до те мере презагађен оваквим садржајем, да су реалне процене да је преко 50% његових капацитета затрпано управо недоличним материјалом. Овде се сусрећемо са наличјем прагматичног става о „информатизацији“ детета по сваку цену јер му постаје доступан материјал такве разорне снаге да су последице несагледиве. Додуше, постоје програми који донекле блокирају приступ већини таквих сајтова, но они нису ни издалека потпуно решење. Такође постоје програми помоћу којих родитељи могу пратити кретање своје деце по Интернету јер бележе сајтове који су посећени, но питање је колико је адекватна реакција родитеља post festum. Са друге стране, дете ће увек покушавати да заобиђе родитељски надзор, поготово јер родитељи често немају довољно знања. Немојте заборавити и на популарност Интернет причаоница (chat) на којима децу често салећу злонамерни људи. До овог проблема смо већ некако и могли наћи modus vivendi, но како изаћи на крај са проблемом опште доступности информација неморалног карактера? Сви некритички настројени модернисти ово питање максимално избегавају, бивајући свесни да нема чаробног штапића који би га решио. За решавање проблема доступности свима (па и деци) свих информација које је некритички прагматизам у области дигиталних технологија изнедрио, потребна је директна акција на општедруштвеном нивоу, од породице преко школе до светских влада. Иначе ће некритичка имплементација информационих технологија угрозити основне постулате на којима свако друштво стоји. Нема instant решења У Божићној посланици владике жичког Хрисостома (за 2005. годину) говори се о томе да дигиталне технологије саме по себи нису ни добре ни лоше те да сви (па и деца) треба са расуђивањем да их користе, што је православни став по овом питању. На жалост, сведоци смо супротних трендова, „модернизације“ по сваку цену. Такви трендови се рекламирају као напредни негирајући сваки другачији став као анахрон и назадан. Цена таквој непромишљености може бити велика – ко ту цену не плати на мосту (то је онај почетак када се вулгарни прагматизам шепури показујући своју „напредност“), платиће је на ћуприји (када исти тај концепт изгуби дах). Извор: Саборна Црква у Београду View full Странице
  10. У акцији под називом "ДЕЦА - ДЕЦИ", учествовале су основне школе: "Иво Лола Рибар", "Јожеф Атила", "Прва Војвођанска бригада", "Марија Трандафил", "Милош Црњански", "Ђорђе Натошевић", "Коста Трифковић", "Соња Маринковић" и средња економска школа "Светозар Милетић" из Новог Сада. Акцији су се прикључиле и основне школе „Ђура Јакшић“ из Каћа, "Лаза Костић" из Ковиља, „Јан Амос Коменски“ из Кулпина, „Жарко Зрењанин“ из Бачког Маглића, средња школа "Лукијан Мушицки" из Темерина и Гимназија „Јан Колар“ из Бачког Петровца. У акцији је прикупљено преко девет ститина пакетића, које су ученици са својим родитељима паковали и украшавали, чиме су деца из Новог Сада и околине, поново показала своју неизмeрну љубав према својим вршњацима на Косову и Метохији. Прикупљени пакетићи су превезени возилом Епархије рашко призренске на Косово и Метохију а преко канцеларије за Добротворни рад Епархије рашко –призренске подељени деци у основним школама у местима Доња Брњица (Општина Приштина), Гојбуља и Вучитрска Бањска (Општина Вучитрн), Зупче (Општина Зубин Поток), Кишница и Сушица (Општина Грачаница), Црквена Водица, Јањина Вода и Граце (Општина Обилић) Босце и Ајновце (Општина Косовска Каменица). Добротворна Установа Епархије бачке Владика Платон Атанацковић Извор: Радио Беседа
  11. Добротворна установа Епархије бачке Владика Платон Атанацковић је у сарадњи са Катихетским одбором Епархије бачке а са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, и ове године организовала акцију прикупљања поклон пакетића за децу са Косова и Метохије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У акцији под називом "ДЕЦА - ДЕЦИ", учествовале су основне школе: "Иво Лола Рибар", "Јожеф Атила", "Прва Војвођанска бригада", "Марија Трандафил", "Милош Црњански", "Ђорђе Натошевић", "Коста Трифковић", "Соња Маринковић" и средња економска школа "Светозар Милетић" из Новог Сада. Акцији су се прикључиле и основне школе „Ђура Јакшић“ из Каћа, "Лаза Костић" из Ковиља, „Јан Амос Коменски“ из Кулпина, „Жарко Зрењанин“ из Бачког Маглића, средња школа "Лукијан Мушицки" из Темерина и Гимназија „Јан Колар“ из Бачког Петровца. У акцији је прикупљено преко девет ститина пакетића, које су ученици са својим родитељима паковали и украшавали, чиме су деца из Новог Сада и околине, поново показала своју неизмeрну љубав према својим вршњацима на Косову и Метохији. Прикупљени пакетићи су превезени возилом Епархије рашко призренске на Косово и Метохију а преко канцеларије за Добротворни рад Епархије рашко –призренске подељени деци у основним школама у местима Доња Брњица (Општина Приштина), Гојбуља и Вучитрска Бањска (Општина Вучитрн), Зупче (Општина Зубин Поток), Кишница и Сушица (Општина Грачаница), Црквена Водица, Јањина Вода и Граце (Општина Обилић) Босце и Ајновце (Општина Косовска Каменица). Добротворна Установа Епархије бачке Владика Платон Атанацковић Извор: Радио Беседа View full Странице
  12. Документарни филм "Дијанина деца" је прича о жени која је спасла више од 7.500 хиљада српске деце из усташког концентрационог логора Јасеновац. Дијана Обексер Будисављевић, аустријанка удата за Србина, организовала је највећу акцију спасавања деце током Другог светског рата. Она је, са групом сарадника, из логора Јасеновац у Независној држави Хрватској, од сигурне смрти спасла на хиљаде малишана. Под притиском Немаца, којима нису одговарали хрватски злочини над српским становништвом, усташе су невољно пристале да дају дозволу да српску децу Дијана изведе из логора Јасеновац. У систему логора Јасеновац убијено је 19.433 српске, јеврејске и ромске деце. О храбрости и упорности Дијане Будисављевић у документарном филму сведоче они чије животе је Дијана спасла - деца логораши из Јасеновца. Осим што их је избављењем из логора отргла од сигурне смрти, Дијана се трудила и да очува њихов идентитет и да децу после рата врати породицама. У Дијаниној картотеци пописано је више од 12000 малишана која су током ратног периода прошла кроз Загреб. Слађана Зарић Комунистичка власт је крајем маја 1945. године Дијани Будисављевић одузела картотеку и све њене заслуге приписала комунистичкој партији. Одузимањем картотеке Дијани је ускраћено оно за шта се током рата борила - да свако дете врати својој породици. Претпоставља се да је око 2.000 деце остало да живи у хрватским породицама под новим идентитетом, не знајући за своје порекло. Дијана Будисављевић умрла је заборављена. Тек сада поједине улице и тргови у Србији и Аустрији добијају њено име, као знак захвалности за оно што је учинила. Немац Оскар Шиндлер спасао је животе више од 1000 пољских Јевреја, Ирена Сендлер је акцијом из варшавског гета извела око 2500 јеврејске деце, а Дијана Будисављевић је од сигурне смрти спасила више од 7500 српских малишана... "Дијанина деца" је прича о хуманим људима у најтежим временима, то је прича захвалности из које свако може да извуче поуку - да ни у једној ситуацији, ма колико она била тешка и лоша, нема оправдања за нечињење добрих дела. Документарни филм "Дијанина деца" сниман је Хрватској, БиХ, Аустрији и Србији. Саговорници су бивши логораши Јасеновца и еминентни историчари који су се бавили периодом Другог светског рата. У филму је коришћена и богата архивска грађа (видео и фото документација) која се односи на саму акцију спасавања. Свако "Дијанино дете" пронађено је у доступним документима и картотекама Дијане Будисављевић и на тај начин је кроз веома различиту судбину некадашњих малих логораша испричана ова засигурно највећа хуманитарна акција током Другог светског рата. Филм је урађен у копродукцији Радио-телевизије Србије и Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Ауторка филма је Слађана Зарић. Новинар Весна Илић. Директор фотографије Петар Вујанић. Монтажер Марија Богичевић. Композитор оригиналне мизике је Владимир Тошић. Продуцент Снежана Родић Синђелић. Документарни филм "Дијанина деца" биће премијерно приказан 23. маја 2018. године на Првом програму РТС-а у 21 час. http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/3138253/dijanina-deca.html
  13. Ако говоримо језиком менаџера, протојереј Александар Бели-Кругљаков је човек свестран: настојатељ је храма Свих светих у земљи Руској просијавших, у граду Уст-Иљимск Иркутске области, глава неколико парохија, руководи издаваштвом, добротворном и наградном комисијом и члан је Епархијалног савета. У слободно време пише књиге. Уз то, он је многодетни отац и деда. У његовој близини човек се врло пријатно осећа, а разговарати са њим је право задовољство. Отац Александар је причао за „Батју“, о томе како га је породична срећа привела Богу, о противречностима са супругом по питању одгајања деце, као и о томе да ли је потребно младе увлачити у храм.
  14. Неопходно је да се не дозволи наставак политике сексуализације деце. Људи се у суштини не слажу са овим процесима. Они се залажу за много конзервативнији, хришћански однос према деци, породици, њеној улози и вредностима Саговорник „Печата“ др Џудит Рајсман разобличила је Нови сексуални поредак за чије је успостављање Рокфелерова фондација одвојила огромне своте новца, уложеног како би опскурна и опсцена „истраживања“, која су спроводили др Алфред Кинси и „Институт за секс“ на Универзитету Индијана на чијем је челу он био, поставила темељ за „сексуалну револуцију“, успостављање закона којима се нормализују хомосексуализам и порнографија и увођење наставних програма у вртићима и школама у којима се деца моделују по мери Новог светског поретка као објекти за педофилију, претварајући свет у савремену верзију Содоме и Гоморе. Др Рајсман је недавно постављена на чело саветодавног одбора организације „Ветерани – за спасавање деце“, одлучне да разоткрије највише ешалоне елитних педофилских прстенова који су се обрушили на нашу децу. Др Рајсман, истраживања којима сте разоткрили сексуално-индустријски комплекс и улогу Дејвида Рокфелера и Алфреда Кинсија у његовом успостављању, данас су у центру пажње. Недавно сте одабрани за члана саветодавног одбора специјалне групе: „Ветерани – за спасавање деце“, на чијем је челу бивши припадник Нејви сила – снајпериста и инструктор за обучавање у борбама, Крег Сојер (Craig Sawyer). Да ли чињеница да сте ви и ваше дело данас окосница борбе против монструозног похода глобалиста на децу и дечију сексуалност, отвара простор за наду? Америка је под контролом опсценог зла – педофилског култа. Веома сам задовољна што сам недавно одабрана за члана саветодавног одбора тима за специјалне операције састављене од бивших специјалаца, обавештајаца, професионалаца веома добро обучених за сваку врсту борбе. У тиму су и бивши највиши припадници федералне извршне власти, интернационалних контраобавештајних служби, филма и телевизије. То је сјајан тим: „Ветерани – за спасавање деце“, на чијем је челу Крег Сојер, бивши специјалац Нејви сила. Ти људи су решени да разоткрију највише ешалоне елитних педофилских прстенова који су се обрушили на нашу децу. Неки од припадника највиших ешалона власти учествују у сатанистичким ритуалима у којима се спроводи ритуално сатанистичко злостављање и убијање деце. Веома је је охрабрујуће и да је Трампова администрација отворена за увиде које представљам јавности током последњих четрдесетак година. Веома је тешко данас порицати реалност мојих истраживања у контексту ужаса са којим се суочавамо, али остаје да видимо. Структура моћи је таква да не можемо знати како ће се ствари у САД развијати. Неоходно је да људи не дозволе да се настави политика сексуализације деце. И људи се у суштини не слажу са овим процесима. Они се залажу за много конзеравтивнији, хришћански однос према деци, породици, њеној улози и вредностима. Таквом се представља и америчка администрација, а да ли ће издржати на том путу, остаје да видимо. Током последњих месеци Трампова администрација је ухапсила неколико хиљада педофила, што се под Обамом није дешавало. Веома је обесхрабрујуће стање ума, односно безумља које је доминантно на свим нашим универзитетима а које се преноси на наше студенте. Унивезитетске власти: декани универзитета, председници универзитета, професори свих универзитетских дисциплина, унисоно и са невероватном одлучношћу подржавају политику сексуалности Новог светског поретка. Ради се о људима на позицијама од великог поверења и угледа у друштву. Навешћу један пример: Требало је 1984. године да за Министарство правде у администрацији Роналда Регана, радим на истраживању пораста злоупотребе деце током времена. Добила сам грант од 800000 долара –што је комплементарно са неколико милиона долара данас. Испоставило се да мој Амерички универзитет у Вашингтону DC, то истраживање није одобрио. Такође, у то време није одобрио ни моје истраживање о Алфреду Кинсију. И због тога ми немамо никакве податке од 1984.године до данас који би нам представили праву слику о стању ума наше нације. Не знамо такорећи ништа о уништавању наше деце којем су била подвргнута са свих страна, што је подржано и од тзв.левице и деснице. “Подеста мејлови“ су, иако је Викиликс објавио веома мали проценат мејлова које је Хилари Клинтон разменила са шефом свог изборног штаба, Џоном Подестом, по свему судећи, највише утицали на исход председничких избора у САД, највише захваљујући претњи да ће се обелодањивањем нових 650.000 мејлова разоткрити педофилска мрежа и њена повезаност са „Вашингтонским прстеном“. Мејлови су показали да су педофили инсталирани на најважније позиције у светској структури моћи у свету. Тачно је да су педофили инсталирани на водеће позиције. То је урађено захваљујући дуготрајном деловању структуре коју сам назвала „сексуално-индустријски комплекс“ који обухвата: 1. „научну област“ сексологију или такозвано „систематско изучавање сексуалног понашања“ (које непрекидно, наводним новим „научним“ доказима помера границе „нормалности“ у сексу); 2. фондације (које између оастолог финансирају и етаблирање најразличитијих ЛГБТ организација широм света); 3. порнографију; 4. фармацеутску индустрију. Тренутна кампања сексуално – индустријског комплекса усмерена је на легализацију педофилије. Подсетићу вас да је Америчка психијатријска асоцијација (APA) 1973. уклонила хомосексуалност са своје листе „поремећаја“ – на основу гласања својих чланова. Тај потез APA-е поставио је темеље за легитимизацију хомосексуализма. И, пазите: 22 године након тога, 1995, APA је уклонила педофилију и садизам из класификације „поремећаја“ свог Дијагностичког и статистичког приручника IV (Diagnostic and Statistical Manual IV). Као и када је у питању хомосексуална пропаганда и психолошке операције умекшавања (десензитизације – уклањање отпора према хомосексуализму), којима су биле потребне године деловања да би нас довеле ту где смо данас, педофилски лоби истим корацима „нормализује“ сексуални однос типа „одрасли – дете“. И, опет су професионалци Америчке психијатријске асоцијације на њиховој страни. Од како је Доналд Трамп на месту председника САД, преко 5.200 људи из Пентагона је ухапшено због злостављања деце! Око стотину случајева је истражено и проглашено тортуром над децом у циљу сексуалног „уживања“. То није случај само са Пентагоном већ и са Министарством спољних послова и осталим водећим институцијама које управљају државом. Сада, захваљујући огромном новцу Рокфелера, Гејтса и Сороша, на челу држава, попут Хрватске на пример, у коју сам била позвана како би раскринкали политику сексуалности Новог светског поретка, налазе се педофили. То се дешава широм света и УН су део те структуре. Рокфелеров, Гејтсов и Сорошев новац (оних који су проглашени „филантропима“) финансирају структуре које реализују њихове интересе – пре свега УН, које подржавају абортус и монструозну сексуализацију деце, покушавајући да снизе старосну границу пристанка на сексуалне односе на десет година и ниже. И та граница се непрекидно смањује. Ти, такозвани „филантропи“ финансирају искључиво универзитете који испуњавају њихову агенду успостављања новог сексуалног поретка и тоталитарне контроле. То се веома добро види из „Podesta e-mail“-ова и Викиликса, који представљају изванредно значајан извор информација. Џон Подеста и његов брат су креирали оно што се пласирало као „врхунска уметност“ а да би то било могуће у организацији велике лажи учествовали су ФБИ и сви из законодаввних и изршних структура власти. Дакле, читава структура власти је премрежена педокриминалцима. Разобличили сте најмрачније тајне сексуалног „истраживања“ Алфреда Кинсија, као једне од најбоље скриваних научних превара која је поставила моралне основе за сексуалну револуцију у САД, 60-тих година прошлог века и омогућила нормализацију хомосексуализма, порнографије, педофилије, инцеста, садомазохизма, групног секса – успостављање Новог сексуалног поретка. Алфред Кинси не би, међутим, ништа урадио да није био под директним патронатом Дејвида Рокфелера. Дејвид Рокфелер, који је недавно умро у 101.години, заслужује апсолутну пажњу у нашој анализи. Оснивач „Стандард оила“ и некадашњи најбогатији човек на свету, кога естаблишментски медији славе као најзначајнијег филантропа који своја добра дела остварује преко Рокфелерове фондације, финансирао је покрете дизајниране за сексуални инжињеринг (сексуалну револуцију) и њеног инаугуратора Алфреда Кинсија. Дејвид Рокфелер је пионир у социјалном ижињерингу. Од 1900-тих, Рокфелерова фондација, покренула је многобројне пројекте у чијој реализацији сада учествују Џорџ Сорош и Бил Гејтс. Мрачна страна ових напора никада неће бити укључена у разматрање дела и живота овог монструма. Рокфелерова фондација, финансирала је еугеничке пројекте Трећег рајха а касније два највећа америчка еугеничка пројекта: програм сексуалне револуције Алфреда Кинсија и Маргарет Сангер – абортус по поруџбини и популациону контролу, пласирану под синтагмом „планирано родитељство“. Планирано родитељство је наградило фондацију Рокфелер и његову фамилију за њихове заслуге популационој контроли, тако што је доделило награду „Маргарет Сангер“ – Џон Д.Рокфелеру Трећем 1967.године. Трећи елемент у том мозаику зла је „Плејбој“ Хјуа Хефнера кога су финасираи Кинсијев институт и „Планирано родитељство“, у циљу промовисања масовног промискуитета. Хефнер је креирао потребу за промискуитетним циљевима „Планираног родитељства“. Рокфелеровља фондација, била је главни извор прихода за педофила Алфреда Кинсија. У својој књизи „Сексуално понашање Американаца“, Кинси је тврдио да је дете сексуално биће од рођења те да су сексуални односи са одраслима нешкодљиви. Доказ је приказао у пет табела у којима је описивао „оргазме“ при серијском сексуалном злостављању и силовању деце од два месеца старости па навише. Урлици, падање у несвест, конвулзије деце, били су описивани као „оргазми“ од стране Кинсија – садомазохистичног би-хомосексуалног педофила. Рокфелерова фондација је финансирала и медијски цунами који је ово педофилско смеће претворио у валидне, научно засноване чињенице. Кинсијева лажна наука се и данас предаје на универзитетима. Алфред Кинси је креирао рангирајућу скалу (Heterosexual–Homosexual Rating Scale) којом је класификовао сексуалне идентитете. Хетросексуалци и моногамисти су били на самом дну ове скале која је сугерисала да је флексибилност сексуалног идентитета пожељна. Не врху је – разуме се- позиционирао хомосексуалност. Јасно и природно, будући да је Кинси био хомосексуалац и педокриминалац, садиста и садомазохист, овисник о порнографији и све те његове абревијације данас се сматрају културно прихватљивим и широко су промовисане у популарној култури: филмовима, телевизији, књигама, часописима, рекламама итд. Нормализација, културна валидација и мејнстримизација хомусексуалности, један је од највећих преокрета и може се сматрати тријумфом Алфреда Кинсија. Читав овај процес нормализације Содоме и Гоморе траје од 1948. године. Кинсијева књига: „Сексуално понашање Американаца“ била је заслужна за лансирање порнографске индуструје, оличене у Плејбоју кога је 1954. основао Хју Хефнер. Како је заправо дизајниран Плејбој? „Плејбој“ је дизајниран да изведе заокрет ка педофилији, содомији и инцестуозном сексу са децом. Плејбој је први порнографски магазин за момке са колеџа – средњошколце. Та порнографија је дизајнирана да заведе читаоце, односно гледаоце, јер ту и нема шта да се чита, већ је то магазин који се гледа, и то је изведено веома паметно и свеобухватно. У то време почињу да се промовишу Ротшилди и тзв.“елита“. Плејбој је врвео од девојака из Француске, Норвешке – које су гледали тинејџери – заправо деца, како би их увели у сексуални живот. Плејбој представља дечију порнографију. Хју Хефнер није имао сексуална искуства док је био у колеџу. Није изгубио невиност све док није био верен, као и већина момака у то време. 1950-их највећи број средњошколаца није практиковао секс, зато што су се чували за изабранице свога срца. Као и девојке. И онда се Хефнер упознао са Кинсијевом књигом, а Кинси је искористио ситуацију после Другог светског рата како би изменио слику о Американцима сервирајући лажи којима је „доказао“ да 95% Американаца ужива у девијантном сексу. Његови „извештаји“ су слављени као доказ да Американци желе да буду сексуално слободни у активностима какве су не само хомосексуаизам, већ и педофилија. Хефнер, а и читав свет су у то поверовали јер је Кинси радио под ауторитетом „науке“ и академије. И Хефнер је егзалтирано ускликнуо: „Ја ћу бити Кинсијев памфлетиста! Ја ћу обучити друге људе, рећи им истину о нашим родитељима и њиховој сексуалности!“. И, Хефнер је обучио милионе људи широм света Кинсеијевом сексу базираном на педофилији. Само неколико људи је схватило да се ради о процесу усмереном против мушкости, као и да дуплерице Плејбоја воде у импотенцију. Заправо, сва порнографија ствара импотенцију у гледаоцу – мушкарацу. Плејбој магазин вас је 1994.године тужио пред холандским судом за клевету због тога што сте га на холандској телевизији оптужили за продукцију дечије порнографије и пропагирање инцеста. Холандски суд вас је, међутим, ослободио оптужбе. Опишите нам, молим вас, тај процес. Оптужила сам Плејбој на холандској телевизији јавно и намерно. Људи из руководећих структура холандске ТВ компаније су се били препали од Хефнерове тужбе. Ја сам ми онда послала хрпе доказа: огроман број фотографија које је Плејбој објављивао, прецизно датираних и евидентираних, као доказ да су моје тврдње тачне. Епилог је тај да је холандски суд, и то либералнији него амерички, закључио да је Хефнер производио и дистрибуирао дечију порнографију и – ја сам добила судски процес. Судија је пресудио у моју корист. Хефнер се жалио на судију који му је одговорио: „Због чега не тужите др Рајсман у САД? Ви свакако имате ресурсе за тај судски спор“. Али, разуме се, Хефнер то никада није урадио. Зашто? Па морао би да се ослони на презентовање доказа. А његов магазин је сав посвећен дечијој порнографији. Кински и Хефнер су систематично – од 1948.године широм отворили врата сексуалном злостављању деце. Десет година после Плејбоја, покренут је Пентхаус магазин. Врата за порнографију, била су широм отворена. И, што је најстрашније: Кинсијеве и Хефнерове активности покренуле су ревизију закона о сексуалним преступима преко „Модел пенал кода“ (Model Penal Code) кривичног закона из 1955, који је називан „Кинсијев закон“ чиме је легализован масовни абортус, истополна содомија и подстакнуто ширење педофилије и епидемија дечије порнографије. Рокфелерова фондација се дичи својом улогом у промовисању Кинсија. Да ли је Кинси одабран са јасном намером да креира „научну“ базу на којој би могао да се спроведе сексуални инжињеринг америчког народа као и светске популације и уведе закон какав је „Модел пенал код“ који такав инжењеринг штити и подржава? Одговор на ваше питање је „ДА! Апсолутно!“. Зашто је Кинсију Рокфелер дао тако значајно место? Кинси је био нико и ништа у тој области. Био је зоолог. Мерио је инсекте зване „шишарац“. Разлог због кога је Рокфелер дао Кинсију паре и учинио га супер славним, је тај што је у разговору са њим схватио да је Кинси первертит, вољан да уради све ствари које су се од њега тражиле. Подсетићу ваше читаоце да је 1954. Конгрес САД, забринут због утицаја који велике фондације ослобођене од плаћања пореза имају на национално, социјално, економско и политичко благостање, оформио Комисију на чијем је челу био републиканац Карол Ријс (Carol Reece) из Тенесија, конгресмен и херој из Првог светског рата. Ријсов комитет потврдио је оно што је судија Врховног суда, Луис Брандес (Louis Brandeis) једном приликом рекао у вези са овим фондацијама: да су оне постале држава у држави и да служе постизању политичких циљева. Ријсова комисија је известила да је стара светска аристократија уједињена са наследницима америчких „барона пљачкаша“ успела да оствари контролу над огромним ресурсима „делујући изван политичког процеса“. Веома је занимљиво да је Ријсова комисија истражила сву документацију грантова које је доделила ова фондација – осим једног. Није им било дозвољено да завире у Кинсијеве фајлове. Конгресу је речено да не сме да завири у Кинсијев досије! Комисији је изричито стављено до знања да ће њен рад бити обустављен уколико се истрага о Кинсијевој делатности настави. Због чега? Због тога што, да је те 1954.године америчка јавност сазнала на чему почива Кинсијев рад, он и његов тим би били ухапшени и не постоји ни један начин на који би био изгласан закон попут „Модел пенал кода“. Јавност би сазнала би шта је Кинси са својим срадницима радио у такозваној соби 34, где је сексуално злоупотребљено 317 деце у форми научно – протоколарног истраживања које је подразумевало да сарадници штоперицом мере време за које су деца, под дејством стимулуса које су добијали од „научника“, доживљавала оно што је Кинси регистровао као оргазам. Том приликом силована су деца, почевши од бебе од 2 месеца старости до петнаестогодишњака: током 24 сата, непрекидно, како би доживела оно што су они назвали „оргазам“. На основу таквих „истраживања“ је Кинси закључио да су дечаци, упркос насилним реакцијама и плакању, уживали у ручној и оралној стимулацији коју су спроводили педофили. За Кинсија је оно што би сви други људи видели као силовање било тек „сексуална игра“ са децом, потпуно „безопасна и нешкодљива“, нарочито ако је дете „дало сагласност“. Кинси је такође свом истраживању прикључио и ово охрабрујуће запажање: „Женско дете, према нашој евиденцији може да доживи оргазам са 4 месеца“. Институт Кинси, који се налази на Индијана универзитету, наставља да одбија да за јавност отвори архиве о делатности тима Алфреда Кинсија којим су „добијени подаци“ о дечијој сексуалности. Да је јавност видела Кинсијеве графичке табеле 31-34, оне никада не би биле објављене у књизи, о њима се не би писало у новинама и магазинима. Шта би било да је тај ужас био предочен америчкој јавности? А требало је та опскурна „истраживања“ преточити у закон. Model Penal Code је први национални закон који је регулисао сферу сексуалних преступа (до тада су постојали само закони појединачних држава у саставу САД). Рокфелер се огромним свотама свог новца заложио за Model Penal Code који је у потпуности преписао све „закључке“ до којих је Кинсијев тим дошао. Тако је дошло до свеопште либерализације секса: сексуално образовање ушло је у школе – засновано на Кинсијевим „научно утемељеним“ налазима, обилато финансираним и подржаним од стране Рокфелерове фондације и моћних интереса који су знали да је у питању превара. И што је још важније, Кинсијево истраживање је поставило основу за установљење закона скројених од стране Америчког правног института чији је оснивач, као и SIECUS-а – Савета за информације и образовање о сексу Сједињених Држава, такође Рокфелерова фондација. Model Penal Code, био је пажљиво дизајниран како би обезбедио правну подршку преокрету на пољу законске регулативе која је до тог тренутка забрањивала сексуалне односе пре брака, ванбрачну заједницу, содомију, хомосексуализам, за силовање се добијала доживотна робија а у неким државама САД и смртна казна, прељуба је била противзаконита и онај који би је упражњавао остајао би без куће, аутомобила, новца и старатељства над децом, био би од јавности сматран моралном гњидом и ништаријом. Дакле, промењени су сви закони који су се тицали секса и све сфере које су се дотицале секса морале су да буду револуционисане. Рокфелеров новац је дат у циљу дестабилизације ове земље. До 1947. Кинсију је дато 40.000 долара годишње од стране Рокфелерове фондације, што је у то време била огромна свота новца. На врхунцу овог пројекта, Кинсијеви грантови износили су половину свих донација Рокфелерове Фондације. Грантови су омогућили ангажовање тима асистената који су обавили, сакупили и анализирали интервјуе на хиљаде „испитаника“ – мушкараца и жена, који је требало да представљају пресек америчке популације. Ова истраживања, омогућила су Кинсију да направи базу индивидуалних случајева који су пружили статистичку потпору за закључке о сексуалним навикама Американаца. Да ли сте били изненађени када је у јануару 2009.године, Плејбој објавио листу најутицајнијих мушкараца и жена у сфери секса? На првом месту био је Алфред Кинси. Па, наравно – Кинси. Мезимац Рокфелерове фондације! Без Рокфелерове фондације, Кинси не би имао шансе да постане отац сексуалне револуције. Без Кинсија и његове сексуалне револуције и Хефнеровог успеха као Кинсијевог памфлеташа, „Планирано родитељство“ не би могло да постане мултимилијардерски гигант за абортусе, који сада исисава приходе од Рокфелерових наследника. Још 1915.године, када је Дејвид Рокфелер рођен, судија врховног суда Луис Брандејз, сведочио је о опасностима постојања великих „филантропских“ организација попут Рокфелерове фондације због могуће контроле специјалних интереса који се маскирају као доброчинство. „Ствара се држава у држави која је толико моћна да превазилази капацитете било које обичне, социјалне или индустријске иницијативе“ – тврдио је Брандејз. „Та моћ је потпуно неспојива са демократијом“. Финансирање Кинсијеве педофилске агенде сексуалних слобода и њен домино ефекат на правни систем, друштво и културу, омогућило је развој модерне педофилске порно индустрије и епидемију трговине људима, као и еугеничку праксу „Планираног родитељства“. Наша савремена Содома и Гомора и њихова нормализација свакако показују колико је био у праву судија Брандејз. Допринос Дејвида Рокфелера овој крвавој деструктивној заоставштини никада не сме бити заборављен. На који начин је Кинсијев рад покренуо револуцију у сексуалном образовању најпре у америчким школама, а сада и глобално? Револуција у сексуалном образовању у САД, почела је 1960-их, када су Кинсијеви ученици доминирали академским комисијама које су издавалеле акредитације за сексуалне едукаторе. Пре тога, сексуално образовање се састојало од људске биологије и репродукције, хигијене и брака. Након што је Кинси објавио своје налазе, неколико група се залагало за подучавање деце да су „сексуална бића“ од рођења, и да морају бити свесна свих врста сексуалног понашања. Савет за информације и образовање о сексу Сједињених Држава (SIECUS – сада Савет за информисање и образовање о сексуалности) и Планирано родитељство су лидери у стварању таквих наставних планова и програма. Кинсијев институт је створио SIECUS 1964. године са експлицитним циљем да укључи Кинсијеву филозофију у програме сексуалне едукације SIECUS и „Планирано родитељство“ заједнички раде на постављању школских система са наставним програмима заснованим на Кинсијевим истраживању. Деца се уче у школама да буду објекти за педофилију. Они који су то осмислили, добро знају да је мозак деце могуће обликовати, деци се говори да могу да имају орални и анални секс са оним кога изаберу – било да је дечак или девојчица, одрасла особа – било ко, петогодишњаци се уче како да маструбирају, и то се све одвија под заштитом закона. Кинсијев институт је члан УН и они спроводе тренинге широм света. Сигурна сам да имају своје репрезенте и у Србији. Кинсијев институт је направио и апликацију за мобилне телефоне преко које охрабрују људе широм света да ступе у било које сексуалне активности у било ком старосном добу. Деци се данас сугерише да би требало да упражњавају анални секс. Девојчице и жене су масовно у САД укључене у содомију, дечаци су зависни од порнографије и ми се суочавамо са великим проблемима када се ради о малој деци. Не само дечацима. Једном сам била гост у хришћанском кампу и пришла ми је девјчица од око 12 година. Била је веома захвална на мојој презентацији – она је била зависна од порнографије још од времена када је имала 7 година, и током моје презентације, схватила је да је то проблем. Пре петнаестак година, након предавања пришло ми је дете које је такође било у основној школи и поставило ми питање: „Др Рајсман, наша наставница сексуалног васпитања нам је рекла да можемо да избегнемо трудноћу ако користимо кондом. Хтела сам да вас питам: да ли, ако немамо кондом, можемо да користимо алуминијумску фолију“? Господе Боже, помислила сам. Чему уче децу која би требало да буду предана раду, да се играју, да се друже? Уместо тога, изложена су перверзији и то у нашим школама. Ради се о процесу освајања људске популације и интегритета мушкараца и жена. То данас веома добро видимо у најновијем налету Новог светског поретка ка промоцији трансџендера и реторици која сугерише да је људски идентитет флуидан, човек може да буде било шта. Креирана је читава скала идентитета и то под окриљем науке. Каква је то врста лудила!? Под „сексуалним образовањем“ деци се сервирају ЛГБТ сексуални материјали. Наставни курикулуми којима се то омогућава, пласирају се под утицајем специјалних тела инсталираних у министарствима, увезаних са глобалним структурама. Ови материјали би нормално били класификовани као „штетни за малолетнике“ – опсцени, чија дистрибуција би се у било ком другом окружењу сматрала за злостављање деце. Такво је стање у САД где сматрам да би Извршна наредба председника Трампа и/или слична акција националних лидера помогла да се уочи масовна сексуална експлоатација деце у нашим јавним, приватним и парохијалним школама које се финансирају новцем пореских обвезника. Од обданишта па до 12-ог разреда школе, дистрибуира се опсценост и то је међу најхитнијим дечијим питањима јавне политике са којима се суочавамо. Ова пракса гарантује потрошаче за рану, масовну порнографију и абортус, заједно са сексуалним злочинима, трговином деце, дечијим сексом и сада епидемијом дечије порнографије. Проследила сам вам „Стручно упутство за примену образовних пакета за учење о теми сексуалног насиља у образовно-васпитним установама“ које је недавно „Група за заштиту од насиља и дискриминације“, која делује при Министарству просвете, објавила на сајту Министарства. „Образовни пакети за учење о теми сексуалног насиља над децом“ израђени су како би постали „део редовног постојећег националног курикулума, односно наставног плана и програма“. Какав је ваш суд о овим материјалима? Погледала сам програме које сте ми послали, које су у Србији покушали да убаце у систем. Тим програмима се деца тренирају за домаће и интернационалне предаторске мреже. У исто време, пропагандни образац налаже да се у медијима говори о злостављању деце у породици. То је уобичајена мантра. Овде је довољно знати да деца имитирају понашање које посматрају – или бар понашање које им је представљено као нормално и прикладно. Програмирање попуњено појмовима који им се сервирају у васпитно образовној форми ће имати тенденцију да произведе децу по мери Новог светског поретка. Најгоре што можете детету да урадите је да му у мозак убаците слике са сексуалним садржајем и то подржите ауторитетом васпитача, учитеља и наставника. Када се детету говори о сексу и када му се сервирају слике и постављају питања типа: „Да ли желиш да те додирују“? „Где желиш да те додирују“ – дете се осећа уплашено. Оно осећа да таква питања не би требало да му се постављају и испуњава га мешавина великог узбуђења и страха. Педофилски монструми, постављени на руководеће позиције управо то стање код деце желе да изазову широм света, јер је то стање које сексуални первертити и садисти обожавају – мешавину страха, срамоте и секса. Биљана Ђоровић Др Џудит Рајсман (Judith Reisman) је аутор књига: „Меки порно игра грубу игру“ (1991); „Кинси, Секс и превара“ (1990); „Кинси, Злочин и консеквенце“ (1998, 2000, 2003); „Слике деце, злочина и насиља у Плејбоју, Пентахаусу и Хустлеру“ (1986, 1989, 1990); „Сексуална саботажа: Како је један луди научник покренуо епидемију корупције и заразе у Америци“ (2010). Др Рајсман је своју каријеру посветила вишедеценијском истраживању процеса током кога је сексуалност постала моћно оружје за форматизацију човека по мери моћних интереса. Њена истраживачка мисија усмерена је на излагање, декодирање и борбу против модела сексуалности чији је научни утемељитељ био Др Алфред Кинси (Alfred Kinsey) на чијим је студијама: Сексуално понашање мушкарца (1948) и Сексуално понашање жена (1953) засновано функционисање сексуално-индустријског комплекса као едукационо-порнографско-хомосекслуално-фармакоиндустријског гиганта који умрежен и опремљен методама, техникама манипулације, контроле и форматизације појединаца, народа и држава, беспоговорно намеће свој модел света, орвелијански називајући апсолутну, тоталну и тоталитарну неслободу, контролу и инжињеринг – људским правима и слободама.
  15. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, у суботу 16. децембра 2017. године, са почетком у 19:00 часова, у дворани Црквене општине у Жабљу, у организацији Српске православне црквене општине жабаљске, Пречасни презвитер Игор Игњатов, парох у Ветернику, одржао је предавање под називом "Деца у савременом свету". У име домаћина, Црквене општине жабаљске, предавача и присутне слушаоце поздравио је протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Ово је треће у низу предавања која је Црквена општина жабаљска организовала током Божићног поста. Извор: Радио Беседа View full Странице
  16. Питање из наслова емисије долази из писма које нам је са великим поверењем упутио један наш слушалац, одређујући тему данашње емисије. Са што је могуће више негенерализовања ситуације, покушали смо да одговоримо на више питања која су нам из овог, (напомињемо) личног, примера постављена, али и препозната као тема која може помоћи духовном узрастању других родитеља и деце. Понашање деце од две, три или четири године може бити узрок "нервозе" како свештенослужитеља и сабраних верника, тако и самих родитеља, који су принуђени да из цркве излазе више пута током службе. А да ли живахност деце уопште сме да узрокује "нервозу" током службе? "Ми родитељи смо само сарадници Божији у васпитавању деце", рекао је овим поводом наш гост, свештеник Владимир Левићанин из храма св. Георгија у старој Бежанији и додао да "не можемо очекивати да деца у том узрасту разумеју све што се дешава на Литургији". Ова ситуација се не односи и на родитеље, који са љубављу и стрпљењем морају да прихвате све оно што родитељство са собом носи. "Када си родитељ, ниси више свој", каже о. Владимир. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=14178 View full Странице
  17. Понашање деце од две, три или четири године може бити узрок "нервозе" како свештенослужитеља и сабраних верника, тако и самих родитеља, који су принуђени да из цркве излазе више пута током службе. А да ли живахност деце уопште сме да узрокује "нервозу" током службе? "Ми родитељи смо само сарадници Божији у васпитавању деце", рекао је овим поводом наш гост, свештеник Владимир Левићанин из храма св. Георгија у старој Бежанији и додао да "не можемо очекивати да деца у том узрасту разумеју све што се дешава на Литургији". Ова ситуација се не односи и на родитеље, који са љубављу и стрпљењем морају да прихвате све оно што родитељство са собом носи. "Када си родитељ, ниси више свој", каже о. Владимир. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=14178
  18. Питање из наслова емисије долази из писма које нам је са великим поверењем упутио један наш слушалац, одређујући тему данашње емисије. Са што је могуће више негенерализовања ситуације, покушали смо да одговоримо на више питања која су нам из овог, (напомињемо) личног, примера постављена, али и препозната као тема која може помоћи духовном узрастању других родитеља и деце. Понашање деце од две, три или четири године може бити узрок "нервозе" како свештенослужитеља и сабраних верника, тако и самих родитеља, који су принуђени да из цркве излазе више пута током службе. А да ли живахност деце уопште сме да узрокује "нервозу" током службе? "Ми родитељи смо само сарадници Божији у васпитавању деце", рекао је овим поводом наш гост, свештеник Владимир Левићанин из храма св. Георгија у старој Бежанији и додао да "не можемо очекивати да деца у том узрасту разумеју све што се дешава на Литургији". Ова ситуација се не односи и на родитеље, који са љубављу и стрпљењем морају да прихвате све оно што родитељство са собом носи. "Када си родитељ, ниси више свој", каже о. Владимир. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=14178 View full Странице
  19. Проф. др Ксенија Кончаревић: Деца у традиционалној српској култури У нашем језику постоји велики број пословица које се односе на чланове породице. Оне обухватају најважније сфере живота у заједници, и представљају кондензовану илустрацију запажених појава које се коментаришу и оцењују на позитиван или негативан начин, стимулишући одређен начин понашања или га осуђујући. С обзиром на то да су засноване на животном искуству стеченом у одређеној средини, пословице одсликавају виђење света у оквирима заједнице, и могу имати специфичности које су искључиво мотивисане актуелним културним обрасцима, или могу бити заједничке за више заједница. Није ретка појава да су паремије противуречне, што значи да пружају могућност сагледавања ситуације са различитих аспеката. На овај начин релативизацијом се даје могућност идентификације или самоидентификације свим члановима заједнице, што истраживачима омогућује боље разумевање стања у одређеном друштву. Пошто су у пословицама фиксиране ситуације до којих је до лазило у свакодневном животу, и пошто су се те ситуације понављале, што је и изазвало потребу стварања пословица – оцена, савета, препорука или коментара, на основу њих можемо реконструисати слику света која је била актуелна у време настанка пословица. Пословице, изреке и фразеологизми пружају слику о стању у традиционалној породици, која је чувала наслеђен систем вредности и правила организације живота и рада у сеоској задрузи. У даљем излагању навешћемо неке пословице о деци које су забележене у зборнику Српске народне пословице и изреке Вука Стефановића Караџића. Наравно, излагање почињемо од представе о мајци као најодговорниЈоЈ за васпитање деце. Мајка У пословицама и изрекама проналазимо конкретизацију онога што мајка обично чини, што је њена обавеза или дужност, и можемо идентификовати својства које је језичка заједница сматрала најтипичнијим за мајку, као и уобичајене ситуације до којих је могло да дође у заједници а повезане су са мајком и њеним односом са потомством или ширим окружењем. Овде ћемо навести неке примере пословица систематисаних по принципу блискости смисла. Мајка је еталон доброте: Није нико милији од мајке; Пуна су уста мајке; Свакоме је своја мајка мила; Мајка ли је, сунце ли је? Док имаш матер, имаш све. Мајка се брине за исхрану деце: Жива ти је мати. Кад ко стигне баш када хоће да се једе. Мајчина храна (а нарочито млеко) има изузетан значај: Та­ко ми мајчине хране! Тако ми твоје хране! Нијеси ме задојила да ме можеш уклети; Мајчино млијеко (каже се за добра чоека). Мајка има посебне моћи којима помаже својој деци: Мајка родила, мајка лијечила; Мајчин благослов Бог најрадије прима. Мајка је нежна према деци: Лати, није сватко мати. Узми што ти се даје, јер није сватко мати да ти да оно што је најбоље; Мајкина је љубав највећа; Мајчина љубав, дјетиње весеље; Мекано је крило материно; Лебди око ње­га као мати око ђетета; Негује га као мајка сина јединца. Мајка може претерано бринути: Да Бог ђетету не да оно што му отац и мати мисле! Јер отац и мати обично мисле о свакаквој несрећи која би се ђетету, кад није код њих, могла догодити; Мајка што мисли својему детету да не да Бог; Мајчина је брига највећа. Није лако бити мајка јер је напорно водити рачуна о малој деци: Ласно је готовом детету мајка бити. Мајка је одговорна за добро васпитање кћерке, и кћерка је онаква каква је мајка: Гледај мајку, а узми шћерцу; По мајци ћеш познати каква је ћерка; Јагње овцу продаје, мајка ћерку удаје; Каква мајка онаква и ћерка. Мајка може да се наљути на своју децу: Боље би било да сам родила камен; Боље би било да сам родила клупко пређе (него ње­га). Рече мати за своје неваљало дијете; Да сам га на уста родила (ударила бих га). Рече се за дијете кад што скриви. Мајчина љутња брзо пролази, а евентуално физичко кажњавање детета није претерано строго: Мајка била – мајка мила; И кад куне мати благосиља. Ко није добар према мајци (родитељима) неће добро проћи: Греота је и на мајчин ‘лад згазнут; Ко заборави мајку, њега ће Бог; Ко удари мајку, рука му отпала! Деца треба да брину о остарелој мајци, али то није увек случај: Једној мајци лако је да исхрани десет синова, а њима је тешко исхранити једну мајку; У девет хвала, у једном храна. Мати се обично многим синовима хвали и поноси, а и један је може онако хранити као и деветорица; Боље је с мужем од гумна до гумна него (самој) од сина до сина. Боље се удовици удати, макар с мужем просила, него да је синови хране. У Котору. Највећа мајчина жалост је смрт деце: Вруће су мајчине сузе. (Нико не жали као мајка); Мајка жали док не умре; Срећну мајку деца сахрањују, а несрећна децу. Мајка је срећна када су јој деца добра. Мајка има већи значај за де­цу од оца: Кад умре некоме отац, онда му је умро само отац; а кад умре мајка, онда су му умрли и отац и мајка. Анализа садржаја пословица указује на то да је мајка еталон до­броте, брижна, понекад претерано нежна и некритична према својој деци. Чини се да су то разлози за настанак пословица које говоре да је за децу (или, можда је боље рећи, за психолошку добробит деце) мајка важнија од оца. Мајчин задатак је да храни децу, и посебна својства се приписују мај чином млеку. Даље, мајка је пред заједницом одговорна за васпитање деце, посебно у млађем узрасту, а има посебан однос са кћерком. Признаје се да је бављење децом тежак и захтеван посао, и да се дешава да деца не враћају тај дуг родитељима. Понекад мајка и деца буду у сукобу, али то је краткотрајно. Физичко насиље од стране мајке се толерише (јер, сматра се, није претерано нити намерно усмерено да би нашкодило детету), док је оно према мајци строго санкционисано. Највећим успехом мајке сматра се успешно дете, а највећа несрећа је када оно умре. Син Пословице и изреке које се односе на сина у српском језику могу се груписати на оне где се спомиње само син, на оне које указују на везу сина и оца, и оне које говоре о односу сина и мајке. а. Кад се ђетић роди, и цигле се на кући овеселе. У Боци; Около двора дупчићи, а у кућу синчићи. Рече ђевојка у себи кад је сватови уводе у кућу, да би мушку ђецу рађала. У Грбљу; Радуј се мушком детету. Није богат онај ко има доста волова но онај ко има доста синова. Синови су богатство. б. Ко није чувао вране коње и мушку децу, тај не зна за муку. Синови уздигну, синови затру. Ласно је дијете имати, ма је тешко сина имати. Син оца рађа. в. Син је лојзе, а унук гројзе. (Топлица). Ближи син, но унук. а. Какво дрво, такав клин; какав отац, такав син! Какав отац таки син. Каква врба, та­кав клин; какав отац, такав син. Кавгаџија отац – кавгаџија и син. Какав отац, такав син; какво др­во, такав клин. По оцу се познаје син, а по мајци шћи. По оцу син, а по матери кћи познаје се. Отац у сину себе види. Чоек жели да је од свакога бољи, а од сина да је гори. б. Ђељај колац као ти и отац. Гледај: Плети котац као ти и отац. Плети котац ђе ти и отац. Плети котац као ти и отац. Ради и живи онако као што ти је и отац. в. Кад отац даје сину, смеју се и отац и син; а кад син оцу, плачу и отац и син. Док отац храни синове, не чу нико; а док синови оца, зачу свак. Кад отац храни сина, нико не зна; а кад син храни оца, зна цело село. Отац једва чека да му се син роди, а син једва чека да му отац умре. Мирише на синове јелове даске! – Шта радиш то, тата? – Правим корито за ђеда. – Ела, ела тата, па ћу још мало и ја правит за тебе! (Рекао син оцу, када је овај по наговору своје же­не одлучио да од своје софре одвоји оца, да сам обедује.) Ако вучеш оца од прага, твоја деца ће тебе преко прага. г. Ако ти је отац правио кућу, лако ћеш је продати. а. Негује га као мајка сина јединца. Ако си јединац у мајке, нијеси у Бога. Обила мајка родила обила јунака. Свака мајка Обилића мајка. Свака је мајка поносна на свога сина. б. Ако Бог хоће да казни жену, да јој само синове. У девет хвала, у једном храна. Мати се обично многим синовима хвали и поноси, а и један је може онако хранити као и деветорица. Једној мајци лако је да исхрани десет синова, а њима је тешко исхранити једну мајку. Боље је с мужем од гумна до гумна него (самој) од сина до сина. Боље се удовици удати, макар с мужем просила, него да је синови хране. У Котору. Боље на синово буњиште него на зетово огњиште. У Матешићевом Фразеолошком рјечнику из 1982. налазимо изразе мамин син, са значењем мамина маза, мезимац; размажен, несамосталан човек и татин син, који је или по карактеру сличан, или привржен оцу, или је размажен младић, који ужива привилегије на основу очевог положаја. У првој групи постоје три подгрупе. Пословице у (1. а) указују на то да је имати сина престижно, али и да је тешко подићи добре синове (1. б). Синови су, такође, настављачи рода, преко унука, али блискост са сином може бити већа (1. в). Велики број пословица у другој групи односи се на сличност синова и очева која се манифестује карактером (2. а) или по професији која се преноси са једног на друго колено (2. б). Подгрупа (2. в) описује стање у породицама где се очекује да синови воде рачуна о остарелом оцу, што се понекад и не дешава. Овде су и поуке које уче потомство да треба бити добар према старијима, јер се може десити да они уочени лош однос примене на њима кад дође до смене генерација. Подгрупа (2. г) указује на могућност да оно што је отац стицао син лако прода. Трећа група садржи пословице са експлицитним указивањем на везу између мајке и сина. У првој подгрупи (3. в) налазимо једну пословицу којом се признаје заслуга мајке за то што је син добар. Очекивано је да се мајке изузетно добро односе према синовима, и да су субјективне. Међутим, имати само синове за мајку није увек добро, јер јој у младости не помажу у кућним пословима (који су се сматрали искључиво женским), а када дође време да је издржавају у старости, нерадо испуњавају ту обавезу, мада је и такав однос понекад бољи него однос са зетом. У традиционалном схватању, како видимо на основу наведених пословица, сина није лако подизати и васпитати, мајкаје склона да размази сина, очева дужност је да научи сина свему што зна, син и отац се идентификују један са другим, обавеза сина је да помаже родитељима у старости, односи између родитеља и синова мо­гу се променити женидбом, није увек препоручљиво оставити сину наследство, нису сви синови подједнако добри према родитељима. Кћерка Пословице у којима се говори о кћеркама у српској породици у великој мери сведоче о релативно кратком периоду које кћерке проводе са родитељима пре удаје, и дају упутства о њиховом васпитању, као што је то било у руским пословицама. Можемо их поделити на две групе: у првој су оне које уопштено говоре о кћеркама, у другој се повезују кћерка и мајка: а. Ђевојке расту ка’и зла трава. Кога се родиш женско и стреите плачат. б. Ђевојка је туђа срећа. Женско је дете туђа кућа. Шћерца удата сусједа назвата. Не радуј се жен­ском детету – оно је туђа срећа. Ђевојке су ископ али част кући. Јер кућу затиру својом удајом, али се с њима опет стекну пријатељи, којима се чоек дичи. в. Једна (кћи) као ниједна, двије ка’ и једна, а три мисли ти. Једну је ласно удати, а и двије којекако, али кад су три онда је невоља. Ко жени, једно весеље има, ко удава, два. Једно што му се кћи или сестра удаје, а друго што му се брига скида с врата. Тко није кућу градио и ћерку удавао, не зна шта је трошак. Тешко кеси често кумујући, а још теже ћерке удајући. г. Удри ђевојци мјесто ђе сједи. У Котору. Гледај: На псето замахни, а ђевојку удри. Женском детету треба тући и место где седи. д. Боље су сретње шћери, но несретњи синови. Женско чедо – де­сна рука. Види мајку, па проси ћер. Гледај мајку, а узми шћерцу. По мајци ћеш познати каква је ћерка. Гледај мајку, па шацуј ћерку. Јагње овцу продаје, мајка ћерку удаје. Каква мајка онаква и ћерка. Каква мати така и шћи. Каква мајка, таква кћи. Мајка ћерку удаје, овца јагње продаје. Обилата мајка обилата и шћи. Родила мајка ћерку, да је научи вести. Поштена девојка, ваљана мајка. Мати ако је најгора опет је рада да јој кћи буде до­бра. Ко ћер хоће да добије, матери ваља да се умиљава. б. Жељна мајка женском чеду рада. Жудна мати и девојчету је рада. в. Ласно је ћерки с мајком пређу сновати. Кћерке се, према пословицама српског народа, сматрају углавном губитком за породицу, те не чуди постојање оних где се рођење женског детета види као несрећа (1. а). Разлог оваквог виђења је економски, јер се уложено у подизање женске деце сматра улагањем у туђу породицу (1. б), иако понекад може бити и корисно, ако се кћерка добро уда. Пословице из групе (1. в) говоре о великом трошку приликом удавања кћери, што је такође тешко за породи­цу, а из групе (1. г) саветују да се према кћеркама треба односити строго, чак сурово, како би нау­чила да се добро понаша (или да буде покорна). Међутим, заједница препознаје и могућност да је понекад боље имати кћерку него сина, али само у случају када син није добар, а кћерка јесте. Последња пословица из групе (1. д) гово­ри о томе да кћерке помажу, али, судећи по традиционалној подели посла која је изражена у патријархалној породици, оне помажу са­мо мајкама. Друга група пословица указује на одговорност мајке приликом васпитања кћери, и на велики утицај који она има на њено формирање (1. а). На мањи престиж који имају кћерке у односу на синове указују пословице у подгрупи (1. б), а на првенствено добар однос између мајке и кћерке – (1. в). Исправност оваквог тумачења материјала који пружају паремије потврђује се и ставовима истраживача народне традиције. Тако, Јован Миодраговић пише: „У нашега народа много је важније питање: да ли ће дете бити мушко или жен­ско. Уопште отац воли мушко, си­на, да му се не би племе затрло, а мати обоје. А отац Ј. Ловретић из Славоније вели: ‘Обично отац жели сина, а мати жели кћер. Отац вели: Син је мој. Неће расипати, већ стицати, па ће ми бити од сва­ке помоћи. Ћер је туђа. Дођу лопови у пол бела дана па краду и но­се, а ти им још помагати мораш.’ Мати опет овако говори: Кћер је и праља и ткаља, па ће ми бити од свакаке помоћи још из малена; а син се приљуби уз туђу жену па воли њој више него матери.“ Свакако, новије доба унело је доста измена у схватања о породици и у само њено функционисање, али није наодмет бар повремено подсећати се на традиционалне представе које су опстајале вековима. … „Православље“ број 1185-1186 – 01-15. август 2016. г.
  20. Pripadnici MUP-a razrešili su ubistvo žene (37), čije je telo pronađeno 30. maja ove godine u napuštenom vagonu na Železničkoj stanici u Beogradu. Foto: Printscreen, youtube Zbog postojanja osnova sumnje da su počinili krivično delo teško ubistvo uhapšena su braća D.N. (1996) i Đ.N. (1997). Kako se sumnja, oni su žrtvi naneli više udaraca motkom po glavi i tako je usmrtili. Horor u centru Beograda: Brutalno ubijena žena? Osumnjičeni D.N. i Đ.N. uz krivičnu prijavu u zakonskom roku biti privedeni nadležnom tužilaštvu. "Kurir" piše da su mlađa braća dvojice osumnjičenih pre više od godinu dana napali pokojnog književnika Rašu Popova. http://mondo.rs/a1005657/Info/Crna-Hronika/Ubijena-zena-u-vagonu-u-Beogradu-uhapsena-braca.html
  21. Sergej usvojio devojčicu Popularni pevač i njegova supruga 12 godina su pokušavali da dobiju dete Ovih dana nema kraja sreći Sergeja Ćetkovića. Nakon 12 godina braka u njegovom domu začuo se dečji plač. Njegova supruga Kristina i on usvojili su tromesečnu devojčicu. Srećna tročlana porodica trenutno se nalazi u Podgorici u kući njegovih roditelja, a u Beograd dolaze 25. juna kada će popularni pevač održati promociju novog albuma. - Sergej i Kristina su toliko radosni što su napokon dobili ćerku da njihovoj sreći nema kraja. Po ceo dan i noć su uz bebicu, ljuljaju je, pevaju joj, ljube je… Ma, toliko je vole da je ne ispuštaju iz ruku! Ime joj još nisu dali, ali joj tepaju najnežnijim rečima - priča Sergejev prijatelj iz Podgorice. Popularni pevač i njegova supruga Kristina 12 godina su pokušavali da dobiju dete. Nema šta sve nisu probali, ali uspeha nije bilo. Uprkos tome, a možda upravo i zbog toga, njihova ljubav i privrženost vremenom su postajali sve veći. Oboje su vernici, pa su se nekako i pomirili sa tim da će dobiti dete ako to bude bila Božja volja. Pre godinu i po dana rešili su da svoju sudbinu ljudi bez dece spoje sa sudbinom nekog mališana koga su roditelji ostavili. Želeli su da ga usvoje, brinu se o njemu, gaje ga i pruže mu svu svoju ljubav i pažnju. Otišli su u Dom za nezbrinutu decu „Mladost“ u Bijeloj, u Crnoj Gori, i prijavili se za usvajanje. To je dugotrajna i komplikovana procedura i u njihovom slučaju potrajala je godinu dana. Kada im je pre nekoliko dana javljeno da dođu po prelepu tromesečnu devojčicu i vode je kući, zaplakali su od sreće. Bebicu su doneli u dom Sergejevih roditelja u Podgorici. Tu su svakodnevno i Kristinini roditelji. Svi zajedno brinu o bebici i zasipaju je ljubavlju i nežnošću zahvalni Bogu što im je podario malog anđela. - Eto, Sergej je godinu i po dana radio na novim pesmama i uporedo sa tim borio se za usvajanje deteta. Baš u trenutku kada je završio album, stigla mu je nagrada - ćerkica - priča drug popularnog pevača. Srećna tročlana porodica u svoj dom u Beogradu stići će 25. juna. Do tada će bebica dobiti i ime, ali ne sumnjamo da će tata i mama nastaviti da joj tepaju iz milošte.
  22. Кампања против вакцинације траје одавно, већ 15-20 година. Измисли су је Американци, каже за Спутњик наш искусни епидемиолог др Радмило Петровић, један од учесника „борбе“ против епидемије великих богиња у Југославији 1972. године. „Захваљујући“ деловању антивакционог лобија у Србији последњих година је проценат вакцинисане деце, поготово ММР вакцином, комбинованим цепивом против малих богиња, рубеола и заушака, пао далеко испод 90 одсто. А све испод 95 одсто вакцинисаних је корак до епидемије. Питање је да ли би и знали докле смо догурали да није било епидемије малих богиња у Румунији, где је од септембра прошле године заражено 3.446 грађана, а седамнаесторо деце у међувремену умрло. По речима тамошњег министра здравља Флоријана Бодога, деца нису била вакцинисана. Све је већ речено о случају Румунија и да се епидемија већ прелила у Мађарску, а да није искључено да пређе и српску границу. Како смо, међутим, дошли дотле да се наругамо вакцинисању деце, оном што је као мало шта у свету било ефикасно. Дотле да болест, такорећи искорењену, опет вратимо у живот. Сада можемо само да сабирамо поразне бројке. Епидемиолог др Предраг Кон за Спутњик каже да ММР вакцином у последњих десет година није обухваћено жељених 95 одсто деце. Напомињући да је реч о подацима за Београд, он наводи да је смањивање ишло из године у годину, али да је у последњих четири-пет година, откако и траје антивакциона кампања на друштвеним мрежама и медијима, то већ пад који није прихватљив. Посебно прошле, 2016. године, када је ММР вакцинацијом у Београду обухваћено само 65 одсто деце, истиче Кон. О значају вакцинације он указује управо на примеру Румуније, где чак 96 одсто оболелих није било вакцинисано. А највећи број оболелих била су деца од једне до четири године. Због свега се тренд на друштвеним мрежама преокоренуо, па се појављују потпуно супротни наслови од оних ранијих, и то у прилог потреби за вакцинацијом. Управо због огромног утицаја друштвених мрежа на стварање јавног мњења, Кон сматра да и институције система треба да их користе. Још се није пробудила свест да је комуникација путем друштвених мрежа нешто што нам намеће развој друштва, напомиње он. Указује да, посебно када је о здрављу реч, на мрежама може свашта да се прочита, од чињеница до неистина. Уосталом, испитивање још с краја 2014. показало је да је на јасно постављено питање да ли би на друштвеним мрежама тражили одговор у вези са имунизацијом своје деце, 93 одсто родитеља одговорило потврдно. Очигледно је да су на доминирајуће поруке против вакцинације лекари који се баве превентивом прилично инертно реаговали. Све је сада почело да стиже на наплату. На питање шта држава и здравствени систем треба да учине како жељена цифра од 95 одсто вакцинисане деце не би зависила од кампање на друштвеним мрежама, наш познати епидемиолог каже да је основна ствар, ипак, закон. Битно је да постоје неке врсте ограничења, а то је да колектив када се формира мора да има вакцинисане особе, друга ствар је да невакцинисани морају да сносе додатно допунско осигурање и трећа ствар је едукација, објашњава Кон. Деца и данас не могу да се упишу у основну школу без потврде да су вакцинисана, али упркос чињеници да је вакцинација деце законска обавеза, по неким подацима, сваке године око две хиљаде предшколске деце у Србији не прими вакцине против десет заразних болести. Иначе, за одбијање вакцинације детета родитељ мора да плати казну од 150.000 динара. „Закон је обавезујући за све, за родитеље, лекаре, за правни систем, читаво друштво, за власт и сваког грађанина у земљи“, каже Кон, али и сматра да је од кажњавања далеко значајније да родитељи буду едуковани. На сваком кораку, трудница приликом одласка код лекара и мајка по изласку из породилишта до поласка детета у школу треба да се среће са позивом на вакцинацију детета, да јој је при руци упутство за вакцинацију. То није лако достићи, то су високи стандарди, али томе морамо да тежимо, рекао је Кон. Кампања против вакцинације траје одавно, већ 15-20 година. Измисли су је Американци, каже за Спутњик наш искусни епидемиолог др Радмило Петровић, један од учесника „борбе“ против епидемије великих богиња у Југославији 1972. године. Тада је, према званичним подацима, вариола вера однела 35 живота од 175 оболелих. Прва погрешна претпоставка била је да имамо више од 85 одсто вакцинисаног становништва, а било га је далеко мање, рекао је познати имунолог. Он каже да не уме себи да објасни зашто се води та кампања када је проналазак вакцина допринео да многе тешке заразне болести у последњих сто и више година оду у историју. „Вакцине су једна од епохалних открића човечанства, мало је таквих открића у нашој историји. Вакцинама је до сада ликвидирана вариола вера 1979. Светска здравствена организација прогласила је тада прву и до сада једину ерадикацију, што значи да се вирус великих богиња не налази у слободној природи и да не може да изазове никакву епидемију“, објаснио је Петровић. Управо захваљујући вакцинацији, каже он, успели смо да сузбијемо епидемију великих богиња код нас, последњу у Европи и једну од последњих у свету. Он сматра да антивакцинални лоби чине људи који су недовољно упознати, а неки и злонамерни. „Савремене вакцине које се сада користе су толико усавршене, толико специфичне да оне не изазивају никакве реакције, никаква лоша дејства“, каже он, одбацујући тврдње заговорника невакцинисања да вакцина против малих богиња може да изазове аутизам. Нема научних, стручних озбиљних студија ни доказа за то, тврди Петровић и додаје за осталих девет вакцина које се дају деци у првој години живота се не може „ни помислити на то“. „Само 65 одсто деце у Београду је вакцинисамо ММР вакцином, а нешто преко 70 одсто у Србији. То не може“, категоричан је наш искусни имунолог, подвлачећи да је неопходна вакцинација 95 одсто деце да се болест малих богиња не би ширила. Он напомиње да су мале богиње на списку Светске здравствене организације за ерадикацију, односно искорењивање, и каже да му није јасно зашто је тај антивакциони лоби успео да добије превагу у односу на лекаре и стручњаке. Можда нешто више о томе зна др Дарко Рихтер, спец. педијатрије и педијатријске алергологије и клиничке имунологије на КБЦ-у Загреб. „Изгледа да трубљење у антивакцинашке трубе уопште није непрофитабилно. Путује се од Јамајке до Белгије. Мени није јасно да се на нивоу (лекарске) Коморе не преиспита стручна одговорност тих лекара, а још мање ми је јасно да се антивакциналистима, лекарима и нелекарима отвара тако много простора у медијима“, пренела је ових дана „Слободна Далмација“ оцену Рихтера. Дакле, и у комшилуку слични проблеми, али и слично реаговање струке. „Ми случајно знамо ко финансира антивакциналну кампању глобално, па ћемо рећи да ту има много новца тзв. отворених друштава која су, упркос називу, прилично нетранспарентних намера“, закључио је загребачки лекар. Мира Канкараш Тркља, СПУТНИК
  23. BG: Protest protiv vakcinacije dece Izvor: Beta, Tanjug Beograd -- Oko 200 ljudi sa decom okupilo se danas na Trgu Nikole Pašića u Beogradu i zahtevalo da vakcinacija dece ne bude obavezna. Foto: Tanjug Okupljeni na Trgu Nikole Pašića nosili su transparente "Danas obavezna vakcinacija, sutra obavezno čipovanje", "Moja deca, moja odgovornost, moja odluka", "Hiljade godina bez vakcine dalo je manje bolesti nego 50 sa njima", "Majka rađa, majka odlučuje" i druge. Predstavnica Građanske inicijative za neobaveznu vakcinaciju Dragana Baša kazala je novinarima na skupu da se okupljeni protive vakcinaciji kao prinudi i traže da ona postane slobodan izbor. Inicijativa traži da se rad na izmenama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti obustavi i da u skupštinsku proceduru ne uđu predlozi kakvi su obavezna vakcinacija dece i pooštravanje sankcija za roditelje koji je odbiju. Inicijativa traži i da se donese novi zakon o zdravstvenoj zaštiti koji bi dozvoljavao slobodan izbor kada je u pitanju vakcina po ugledu na 18 zemalja Evrope. "Smatramo da je vakcinacija potpuno poželjna za ljude koi su dobili informacije i o pozitivnim i negativnim stranama i doneli takvu odluku. Za nas čija su deca imala probleme nakon vakcinacije, mislimo da je legitimno da ne vakcinišemo svoju decu", navela je Baša. Upitana odakle roditeljima informacije o štetnosti nekih vakcina, Baša je kazala da proizvođači sami navode neželjena dejstva, ali da se informacije nalaze na sajtovima priznatih svetskih zdravstvenih organizacija. "Mi smo za to da vakcinacija bude dobrovoljna - svakom po svojoj volji i izboru. Tražimo da se donese novi zakon po uzoru na 18 zemalja EU, gde je vakcinacija stvar dobrovoljnosti", kazala je ona novinarima. Najavljene izmene Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti koja predvidja obaveznu vakcinaciju, Baša je nazvala "nedopustivom i totalitarnom" merom, i dodala da svaki roditelj ima "neprikosnoveno pravo" da odlučuje o zdravlju svoga deteta i medicinskim merama lečenja i prevencije. Ona je najavila da će to udruženje poslati pisma poslanicima i najvišim državnim zvaničicima kojim će pozvati državu da obrati pažnju na roditelje, kojih nema malo u Srbiji, čija su imala posledica vakcina, čak i sa smrtnim ishodom. Baša ističe da na upustvima proizvodjača postoje upozorenja na neželjene reakcije, koje pedijatri samo spominju, najčešće temperaturu, ali ne i na primer febrilne konvulzije. "Naša deca su bila potpuno zdrava pre vakcine. U Srbiji je nažalost svako 68. dete obolelo od autizma, a u svetu postoje studije da su vakcine trigeri za nastanak autizma", rekla je ona dodajući da su zato odlučili da drugo dete ne vakcinišu. Danica Vasić je rekla novinarima da je njeno starije dete kada je imalo tri godine obolelo od autizma nakon prijema MMR vakcine, ističući da je pre toga bilo potpuno zdravo i da se normalno razvijalo i da ima dokaz da je dete dobilo autizam zbog vakcine. "Obratili smo se privatnoj ordinaciji koja je poslala krv i urin deteta analizu u kliniku u Oslu, koja je potvrdila da je zbog MMR vakcine došlo do stvaranja peptida odnosno otrova u mozgu". Foto: Tanjug Roditelji upozoravaju da osima autizma, posledice vakcinacije mogu da budu i Dravetov sindrom, Džilijen-Barov sindrom i drugi. Ministar zdravlja Zlatibor Lončar najavio je 27. marta da će vakcinacija dece biti obavezna, a da će se izmene zakona koji to reguliše uskoro naći pred Skupštinom Srbije. Lončar je u izjavi novinarima rekao da će izmenama Zakona o zastiti stanovništva od zaraznih bolesti ta oblast biti uskladjena sa evropskim zakonodavstvom koje predvidja obaveznu vakcinaciju. Foto: Tanjug Državni sekretar ministarstva zdravlja Berislav Vekić ocenio je 3. aprila na sednici Odbora Skupštine Srbije za zdravstvo da je situacija sa vakcinacijom dece alarmantna jer, sa revakcinacijom, taj procenat iznosi 89,2 odsto, što je najniže u regionu i daleko je od svetskog standarda. On je za B92 rekao da se u Srbiji pojavio jak antivakcionalni lobi, koji je preko društvenih mreža pokrenuo opsežnu akciju protiv vakcinisanja. Šef poslaničke grupe SNS Zoran Babić izjavio je 30. marta Tanjugu da su izmene zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, kojima vakcinacija postaje obavezna, podržale sve poslaničke grupe i samostalni poslanici. Najveći problem za vakcinisanje dece je informisanje na internetu, ističu Dragana Soćanin iz udruženja Roditelj i Berislav Vekić iz Ministarstva zdravlja. Foto: Tanjug B92
×
×
  • Create New...