Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'десет'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 18 results

  1. Др Дарко Танасковић: О Патријарховој десетогодишњици 23. Јануар 2020 - 13:27 И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење... Човек је слабо биће, непоуздано је његово памћење, а слабо и кратко сећање! Ову искуствено потврђену истину на различите начине изразили су, и на њу упозорили, многи хришћански и нехришћански, човекољубиви мудраци и мислиоци, од античких времена до данас. Користан је, стога, сваки подухват чији плод људима помаже да савладају заборављање онога што не треба заборавити, јер није баш све достојно сећања и не може се све памтити. Има савремених филозофа који, чак, тврде да је заборављање за уравнотежени напредак човечанства подједнако значајно као и памћење, за шта наводе прилично уверљиве аргументе. Невоља је, међутим, у томе што читав низ моћних, планетарно делотворних чинилаца, поготово у модерно доба, ненамерно, а богме и намерно, доприноси људском заборављању онога чега бисмо се из прошлости морали сећати, а то значи и самозабораву, губљењу свести о ономе шта смо, одакле смо и куда идемо, како се изразио чувени француски биолог Жан Ростан. У историјској науци све чешће се јављају гледишта да није толико важно оно што се стварно догодило, већ, како се уврежило рећи, наши , често неподударни "наративи" о томе, на основу чега се почиње говорити и о "постисторијском" времену. Истовремено, они који нас понајвише убеђују у штетност "гледања уназад" и "робовања прошлости" и те како усрдно раде на произвођењу садашње и будуће историје у којој народима и државама, па и црквама, произвољно одређују место у складу са својим веома конкретним интересима и неретко опасним намерама. Укидањем сећања стварају се предуслови за произвољно и сврховито управљање будућношћу. Установљење праксе редовног објављивања Патријархових годишњака, као хроника онога што је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски током једне календарске године чинио у разним областима свога пастирског и јавног деловања, било је хвале вредна и, већ се показало, корисна иницијатива против заборава. Колико ми је познато, сам патријарх Иринеј није био претерано одушевљен оваквим видом остављања трајних белега о својој служби, што више говори о његовој скромности и смерности, а никако о објективној вредности и, поготово, перспективној делотворности ових садржински и документарно исцрпних, драгоцених зборника података. Биће они трајно на располагању сваком духовно радозналом човеку, али не мање и проучаваоцима живота наше Цркве у садашњем времену и у савременом друштву. Структурисане кроз поглавља која обухватају свеколико неуморно и разуђено Патријархово ревновање у служби Цркве, а на ползу нашега народа и његовог достојанства међу другим народима, ови богато илустровани и изванредно графички опремљени томови већ творе својеврсну импозантну библиотеку. И у другим хришћанским црквама има примера оваквог летописног сведочења о деловању њихових поглавара, чиме Српска Православна Црква потврђује висок степен институционалне самосвести и друштвене одговорности, пре свега пред историјом. Колико је такво опредељење оправдано говоре, поред осталог, и тешкоће са којима су се у прикупљању материјала суочили они прегаоци који су радили на припремању овог обележавања десетогодишњице ступања патријарха Иринеја на трон српских патријараха. Много тога није забележено, снимљено или сачувано...Постојање Патријархових годишњака, уједно и годишњака матичног тока живота Српске Православне Цркве и њеног верничког народа, убудуће ће немерљиво олакшати освртање уназад, зарад сигурнијег корачања унапред, стазом која је све само не лака и без препрека, споља и изнутра. Почивши патријарх Павле, чији је патријарх Иринеј био блиски сапутник и сарадник, а од пре једне деценије и достојни настављач, једном приликом је поручио, и опоменуо: "Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време и ми бисмо били бољи. То је само изговор! Кад нас је поставио у ово време, Бог нам је дао снаге које су нам потребне да, уз Његову благодатну помоћ, ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке". А која су то била, у новијој историји, много боља и срећнија времена за Српску Православну Цркву, а самим тим и за њеног поглавара? Тешко је сетити се... Од племенитог и мудрог патријарха Павла и ова поучна мисао: "Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је – да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци". У временима која су, по много чему изазовна, тешка, па и вучја, патријарх Иринеј је доследно настојао да путем који је отворио и прокрчио Свети Сава, а после њега следило још 55 (44 патријарха) поглавара Српске Православне Цркве корача као самозатајни слуга Господњи, одговорни пастир свога (верничког) српског народа, са мудрошћу змије и безазленошћу голуба. Чинодејствовао је редовно, предводећи литургије и молитве, посећивао све крајеве земље Србије, походио Србе у расејању, одлазио у госте и примао их, домаће и стране, у Патријаршији, заиста отвореној за све, а посебно за помоћи и савета потребите, саветовао се са политичарима, јавним и културним посленицима, присуствовао разним културним и другим манифестацијама...био свуда и увек онде где је сматрао да му то његово позвање и послање налажу. И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење. На половини досад пређеног Патријарховог пута, академик Владета Јеротић је, над петим годишњаком, овако размишљао:"Већ довољно дуго, две хиљаде година, хришћани се препознају у људима по следећим карактеристичним особинама: ревност за хришћанску веру (без трунке фанатизма), што је случај са нашим Патријархом; неговање сталне молитве за мир у свету, за помирење сукобљених, и појединаца и народа; одржавање редовних литургијских поклоњења пред Господом, сведочећи тако, не само речима, већ и делом свакој Речи коју нам је Господ Исус Христос оставио. Чини ми се да не претерујем када кажем да се овим врлинама које хришћанска вера пружа сваком човеку као могућност и шансу, успешно приближио ( и даље приближава) српски Патријарх господин Иринеј". Премда неупоредиво мање позван од професора Јеротића за давање оваквих судова, слободан сам рећи да ми се, после десет година Патријархове службе на челу Српске Православне Цркве, чини да су се његова оцена и предвиђање показали умесни и тачни, у времену које је, бивало све изазовније и смутније, а никако лакше и ведрије. Усудио бих се да додам и једно своје скромно запажање. Како се околности у којима патријарх Иринеј пастирски, јавно и национално делује усложњавају, а муњоносни и градоносни облаци над хоризонтима превославља гомилају, као да се све видљивије пројављује Патријархова врлина смерности и смиреноумља. Смерност ( грчки ταπείνωσις), што се обично преводи као "понизност", али, рекло би се, није баш исто што и латински humilitas, a ни скрушеност или самопознање, већ, према тумачењу светог Јована Лествичника (525-608 по Христу), "духовна поука самога Христа, коју удостојени људи духовно примају у ризницу своје душе, и која се обичним речима не да изразити" (Лествица, 997). Није, верујем, тешко сложити се да је смерност, чак и слободније схваћена од овог строгог и речима неисказивног исихастичког поимања, међу особинама којима је, просечно, савремени човек најоскуднији, што у пуној мери важи и за нас Србе. Није, стога, изненађење склоност да се нечија смерност узима за слабост и несигурност. Ни патријарх Иринеј није таквих замерки поштеђен, особито у временима кад је за многе, како се изразио наш непрежаљени Радован Биговић, "политика постала једина метафизика", а у светлу запажања Владете Јеротића, да "мада је однос Цркве и Државе у свим временима, као и данас, био и остао сложен и често противречан, примере релативно усклађених односа Државе и Цркве у Србији данас покушава да покаже као реалну могућност наш патријарх господин Иринеј". Додао бих, најзад, још нешто из закључног дела Лествице (Глава VII): "Добар војсковођа треба јасно да зна положај и место свакога потчињеног. Јер, можда има таквих који се боре у групи, неки се боре заједно са војсковођом испред осталих бораца, а неки издвојено, сами, који треба да буду одређени за борбу у безмолвију. Не може крманош сам, без сарадње морнара, спасти брод. Ни лекар не може излечити болесника, ако му се претходно сам болесник не обрати са пуним поверењем, показујући му ране и молећи га за лек". Патријархови годишњаци, као веродостојни документи самопрегорног пастирског деловања и уроњености у народ и његов стварни живот, делују, и ваља се надати да ће бити доживљени и прихваћени, као алманаси светосавске саборности, без које православним Србима будућност у Цркви и ван Цркве прети сумрачним неизвесностима. др Дарко Танасковић
  2. Светописамска чтенија: Кол. 257 (3:4-11) Браћо, када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави. 5. Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство, 6. Због којих долази гњев Божији на синове противљења, 7. У којима и ви негда ходисте, када живљасте у њима. 8. А сад одбаците и ви то све: гњев, љутину, пакост, хуљење, срамотне ријечи из уста својих. 9. Не лажите један другога, јер свукосте старога човјека са дјелима његовим, 10. И обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао, 11. Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос. Лк. 85 (17:12-19) У вријеме оно, кад улажаше Исус у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, 13. И подигоше глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас! 14. И видјевши их, рече им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише. 15. А један од њих, видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. 16. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. 17. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? 18. Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? 19. И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је. Беседа протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића: Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је 15. новембра 2018. године свету архијерејску Литургију и десетогодишњи помен Патријарху српском Павлу у манастиру Раковици. У манастиру Раковици, у чијој је порти сахрањен патријарх српски Павле, на десетогодишњицу његовог упокојења, 15. новембра 2019. године свету Литругију, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, служио је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан. Саслуживали су протојереји-ставрофори Игњат Товаровић и Радич Радичевић, протојереј Милош Шаренац, јереј Горан Мишановић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Горан Нухановић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Поводом прославе 800 година аутокефалности СПЦ, манифестације која се ове године одвија широм Балкана, ми смо у Црној Гори имали бројна народна окупљања око цркава и манастира на једној (у моменту доласка српског патријарха г. Иринеја у Подластву, звонила су звона са свих 60-ак грбаљских сеоских цркава), и нападе ”научне аналитичности” од стране провладиних медија и њима блиских појединаца, на другој страни. Да ли Црква заиста траје осам вјекова или јој је постојање ограничено важењем њеног посљедњег устава? Имамо ли ”томос” из 1219? Да ли је Свети Сава ”рукоположен за архиепископа”? И остала ”стручна питања”… Апсолутни поклоници једне идеолошке догме која се не доводи у питање, претварају се у сумњичаве и посвећене истраживаче – када се ради о оном увјерењу које им се не свиђа? Само прије три године, финансирано новцем свих нас грађана Црне Горе, имали смо шаренолику прославу 1000 година државности наше земље (1016 – 2016)! Од билборда и флајера, преко спотова и поштанских маркица, па све до приредби у којима су учествовали високи државни званичници… Неко је нашао за сходно да 1016. означи почетком наше државне историје. И тај свој проналазак уздигао је на државни, опште-обавезујући ниво. Али, то није све. Средњовјековна феудална Зета Војислављевића, која се простирала од Косова до Херцеговине, – овом обљетницом је поистовјећена са ”теократском” територијом четири нахије из 17. и 18. вијека (која се више и није звала Зетом) – а онда је све то крунисано уставном, парламентарном монархијом с почетка 20. в. Потом је та краљевина са православљем као државном вјером, без проблема доведена у везу са атеистичком и једнопартијском социјалистичком републиком, која је била тек федерална јединица југословенске државе… итд. Од свега тога се не одузимају периоди у којима – стицајем околности – државе готово и да нема. Ето, само се таквом математиком могло доћи до импозантног миленијума црногорске државности. Збиља – добро! Држава у којој ми Црногорци сад живимо – ни по званичном имену (без ”републике” у свом називу), ни по државним симболима, ни по друштвеном уређењу, а ни по својим границама – не може повући знак једнакости са државама које су јој претходиле у посљедњих сто година. То ипак ни једног здравомислећег човјека не омета да препозна континуитет државне мисли, једног те истог народа (истих предака и потомака) не само у протеклом вијеку, него – како видимо – цијелих 1000 година раније. Но, кад је у питању поменути званични јубилеј, моја сазнања о 1016. години воде ме до мученичке смрти зетског краља Јована Владимира, који јесте био свети човјек, можда и једна од највећих личности наше историје, ама ништа више од византијског и бугарског вазала – у политичком смислу. Оно што би личило на прво историјско међународно признање наше државе услиједило је неких 60-ак година послије Светог Јована, па би свако научно истрајавање на принципима у вези ове теме с пуним правом обесмислило годишњицу обиљежену 2016. Али – то се онда не би поклапало са неком тамо предизборном кампањом, па – кога брига за науку. Како то да тада не чусмо никога од истинољубаца из овог љета Господњег? Никог од оних који ”хируршки прецизно” раздавјају Црногорско-приморску митрополију (реформисану и преименовану 1931), од Цетињске митрополије, која је прије ове стајала на истом мјесту, у истим храмовима, са истовјетним свештенством (буквално – истим људима) и истим вјерним народом!? Очигледно, у агенде провладиних медија никако се не уклапа осмовјековно трајање светосавске Цркве. ”Утолико горе по истину” – кажу наши ”аналитичари” и додају: ”Средњи вијек је одавно завршио и потпуно је погрешно тражити континуитет у савременим догађајима, процесима и институцијама са нечим што се десило или се није десило прије 800 година”. Занимљиво – нема шта! Онда се даље каже да се „данашње помјесне православне цркве са националним предзнаком позивају на некакво средњовјековно насљеђе, а ипак су формиране као такве и добијају аутокефалије од Васељенске патријаршије тек у 19. и 20. вијеку”. Објективно – до сржи, што би се рекло. Да ли да онда године трајања црногорске државности бројимо од Берлинског конгреса, а причу о државотворном миленујуму сврстамо у бајке? Или да будемо посве прецизни и научно досљедни – па да постојање ОВЕ И ОВАКВЕ црногорске државе везујемо искључиво за вријеме послије референдума 2006? Мени лично то никада не би пало на памет, и сматрао бих то несланом шалом, јер знам да је држава мојих предака постојала и на Граховцу (19. вијек) и на Крусима (18. вијек ), и у боју Црногораца за Нови (17. вијек) – пуно прије међународних дипломатских аката о независности исте. То је, за мене, иста она држава која је штампала Октоих на Цетињу, али заиста и она која је исписала Мирослављево јеванђеље, нешто сјеверније и нешто прије тога. Само, толико сам писмен да знам да је било времена у којима држава није ни постојала (без световних владара, монета, буџета, полиције, позитивних закона, редовне војске, дефинисаних државних граница…), али никада није било времена без Цркве (без владика, свештенства, богослужења у храмовима), па је отуда Црква морала да преузима ингеренције саме државе. Дакле, препознајем и славим 1000 година црногорске државности користећи претпоставку насљедности политичких тековина код домицилног становништва, од пра-предака до мене данас, – без обзира на различитост граница, идеологија, уређења, па и имена… које је тај државни простор имао. Лијепа слика тог континуитета јесте говор црногорског краља 1910. на његовом крунисању, када се, између осталог, позива на државу Војислављевића, као темељ државе којој он тада постаје краљ. Али будући досљедан истим принципима сагледавања, немам проблема да видим и да као хришћанин славим осам вјекова Цркве, чију је самобитност издејствовао Свети Сава 1219. Ко инсистира на административној (формалној) истовјетности тог чина са добијањем аутокефалности СПЦ из 1922. – такав би морао да упореди признање књажевине Црне Горе на Берлинском конгресу са потврдом краљевске круне коју је тадашњи римски папа дао 1077. Михаилу Војислављевићу. Није баш упоредиво – зар не? Ових дана чујем за ”истраживачко запажање” како поменути папски документ имамо, док оргинални докумнет о аутокефалности из Никеје – немамо. Ех, ”није школа појата” кажу наши преци. Није мала ствар знати да се римски папа краљу Михаилу обратио из Рима, у потпуно редовној ситуацији, ни од кога ометан, док овамо цариградски патријарх са Светим Савом сарађује из свог ”никејског изгнанства”- прогнан из сопствене куће! Касније, српска патријаршија је у својој историји пострадала до бројних темељних разарања њених сједишта и пустошења, спаљивања архива и библиотека (Пећ, Смедерево, Београд). Коме пада на памет да ја сад претјерујем – тај не зна ништа о балканској историји. Убијани су и сами патријарси, рад Патријаршије привремено укидан. Слично се дешавало и Цариградској патријаршији. Отуда, сваког ко се озбиљно бави научним истраживањем, не чуди, што у вези средњег вијека нема бројних историјских извора првог реда – када се ради о Цркви на Истоку. Међутим, опис самосталности коју је Српска црква добила 1219, сачуван нам је у изворима другог реда, насталим недуго послије самог догађаја. И сасвим је научно релевантан. Хагиографија је облик комуникације људи у 13. вијеку (повезује, информише и весели људе) – као што је и интернет у 21. вијеку. Коначно и најважније: појам аутокефалности је најпрепознатљивији у појави (могућности) неке црквене области да сама (без сугестије и утицаја са стране, од неког ”другог” или ”старијег” црквеног центра) бира и рукополаже своје епископе, а преко њих и ниже свештенство. А ту могућност Српска црква нема прије 1219. године – а баш од тада, има! И то без престанка, до данас (та се непрекинутост огледа и у начину функционисања Карловачке митрополије – оне која је хиротонисала Светог Петра Цетињског – у времену између 1766. и 1918). И ми на Цетињу јесмо збиља, дуго времена, сами бирали владике, али није било могућности да их сами и хиротонишемо. И ето, то вам је та фамозна аутокефалност, које – или има или нема. А Пећка (Жичка) архиепископија је има – тачно 800 година. Инсистирање на оргиналном ”томосу” из ”никејског збјега”, осим што показује елементарно непознавање историјског контекста, помало је и карикатурално, налик тражењу крштенице из његушког села Ераковићи, да бисмо ”доказали” да је Његош икада постојао! Осам вјекова пећко црквено средиште само бира патријарха и друге епископе своје помјесне цркве, а међу њима и цетињске православне архијереје. Оно што је за мене као Црногорца најбитније, тековине те никејске дјелатности Светог Саве најпрепознатљивије су баш у Црној Гори. Моја Црна Гора је споменик аутокефалности светосавске Цркве – и збиља је ред био да ту годишњицу и ми прославимо овдје, са све патријархом на челу. Јер да није било аутокефалности Цркве са сједиштем у Пећи, не би било ни Зетске/Цетињске митрополије. Да Сава Немањић није био поштован као Свети (него да је био онакав каквим га приказују неки наши ”аналитичари”) не би његово име било штампано црвеним словом у црквеном календару штампарије на Цетињу, крајем 15. вијека, нити би његов лик био сликан у свим црногорским манастирама и црквама, од тада, до данас. Да патријарх у Пећи није био аутокефалан не би млетачки чиновник и путописац М. Болица почетком 17. вијека записао да су ”цетињски митрополити под влашћу пећког патријарха”. И не би, у истом том вијеку, Свети Василије Острошки, слава му и милост, никад био рукоположен за владику (баш руком тог патријарха). Ни Висарион Бориловић, ни Данило Петровић, ни владике Сава, Василије, Арсеније… У истом том XVII вијеку, римокатолички мисионар Леонардис пише како ”народ и Црква на Цетињу славе Светога Уроша – краља српског”. (Чудо су, добро чувани и неокрњени ватикански архиви!) Да вјекови аутокефалности Пећке патријаршије немају везе за Црном Гором – не би било манастира Пиве, Острога, Савине, Мораче, Ђурђевих Ступова, Превлаке код Тивта. (Шта бисмо били без свих тих светионика?) Не би у манастирима Косијереву и Ждребаонику биле чуване, до данас, мошти Св. Арсенија Сремца насљедника Св. Саве и првог Пећког архиепископа. Не би, књаз Никола (исти онај који се 1910. позива на Бодина) овако говорио о Цетињском манастиру 1895: „Кроз зла времена, која су пролећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности државну мисао, коју је у оној олујини, тај мудри српски владаоц склонио под Орлов крш; и сем тога, да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Свети Сава подигао у српској држави“… А да то није било само неко тренутно надахнуће Николино, говори и његова пјесма „Светом Сави“ коју је написао 20 година касније, сад већ као краљ 1912. Баш на Савиндан! У тој пјесми, црногорски краљ овако пјева о својој држави: „А да нам је она љепша, Слобода је ресит’ мора, Слободи је колијевка, Немањина Црна Гора“. (Знам да сам о овоме већ писао, али нека ми се не замјери. Деценијама радим у црквеној просвети и знам колико је корисно обновити и утврдити одређено градиво – сталним понављањем непобитних истина.) На крају, неко се може упитати, зашто свештеник не пише о Богу, о вјери, о љубави, о људима… него пише о историји и политици? Можда ово питање и сам себи постављам, јер осјећам благу непријатност у вези тема које ми се намећу мимо мог основног нахођења? Али опет – о каквој и којој љубави да причамо, ако смо спремни да своје најпознатије претке прогласимо преварантима и окупаторима? Зар и они нијесу људи које смо позвани да волимо и поштујемо? И на шта, и на кога, ћемо ми да личимо, ако све њихово што су нам оставили, упркос јасним доказима, означимо као лаж? Или, ако се држимо основне теме, о Богу и људима, све ово што написах могло би да стане у пет ријечи: ”Побогу, људи, шта ово радимо”? Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска данас, 8. септембра, саборно и молитвено, као што су радили и наши славни преци предвођени Светим Немањићима, у Цркви Светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара, прославила је два значајна јубилеја: 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије и 8 вјекова самосталности Српске православне цркве. Повезане вести: Митрополит Амфилохије: Стари Рас је коријен нашега духовнога бића! Епископ жички др Јустин: Радујући се заједници са Господом и свима светима, призвани смо да умножимо хришћанску љубав и постанемо деца светлости! Владика Теодосије: „Да никад не заборавимо косовски завет, не одрекнемо се најсветијег!“ У Петровој цркви почела прослава хиљаду година Епархије рашко-призренске и осам векова аутокефалности СПЦ Свету архијерејску литургију служили су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Преосвећена господа: рашко-призренски Теодосије, жички Јустин, полашко-кумановски Јоаким, милешевски Атанасије и захумско-херцеговачки Димитрије са свештенством и вјерним народом. У литургијској бесједи Пресвећени владика Јустин је је казао да је данас дан велике радости јер су се спојила ова два јубилеја наше Цркве и то су догађаји који нама православнима дају могућност да се радујемо, јер и апостол Павле каже: Радујте се у Господу свагда, и опет велим: Радујте се! Он је нагласио да је наша вјера, вјера радости и свјетлости, вјера наде у оно што нам је Господ обећао. Подсјетио је владика и на наше славне претке, као и новомученика Светога Вукашина из Клепаца. Појаснио да су мучитељи увијек прво пријетњама, онда ласкањем хтјели да преласте оне који су чврсто утемељени у Христу. Нагласио је да су и сада таква времена и увијек ће бити. Тумачећи данашњу јевађељску причу о бремену богатствa, када младић пита Господа шта му треба да чини да наслиједи вјечни живот, Преосвећени владика Јустин је објаснио да се од тада до данас свако пита шта му треба да замијени овај привремени, вјечним животом: „То је једино призвање и једино обећање Божије, да је Он припремио Царство небеско за све оне који га љубе. Благодарећи нашим прецима, светитељима Божијим коју су у себе примили све врлине Христове, борили се и свједочили свако у своме достојању, стигосмо до овога тренутка“, бесједио је владика подсјетивши још једном на то кроз каква искушења и муке су наши преци пролазили, али су вјеровали у ријеч Христову: У свијету ћете имати невоље, али не бојте се ја побједих свијет. Даље је владика појаснио да је на нама избор да ли ћемо бити синови свјетлости или синови таме и коме ћемо се клањати: владарима овог свијета или Господу Богу. „Нико нема изговора да каже неко ме је преварио, морао сам. Ништа нисмо морали! Ми смо само дужни из љубави према Богу, да оно што нам је дао сачувамо и предамо другим генерацијама.“ Говорећи о невољама које су нас данас са свих страна притисле, Епископ жички је поручио да се не плашимо, него да будемо постојани и да имамо наду, јер нам је Христос рекао да ћемо бити гоњени. На нама је да чекамо, мишљења је владика, онај велики дан када ће нам Господ рећи: Мали слуго био си ми вјеран у малом, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога: „То је та ријеч, тај благослов који сви очекујемо. Нека Господ Бог нас, његове свједоке и следбенике, оснажи да се никада не уплашимо и да будемо мирни са пуно љубави, јер љубав је та која је побједила читав свијет, а љубав је сам Господ! Нека Господ, Бог мира, утјехе и свакога добра, буде са свима нама да нас води руководи до Царства небескога. Слава нашим славним прецима који животе своје дадоше за крст часни на бранику отаџбине“, поручио је Његово преосвештенство Епископ жички г. Јустин. Након благосиљања и резања славског колача, Преосвећени владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије заблагодарио је својој браћи архијерејима, свештенству, монаштву, вјерном народу, који су се данас сабрали да покажу да смо сви једно тијело Христово – Црква Божија и да овдје потврдимо свој завјет Богу да смо народ опредјељен за вјечни живот. Владика је посебну благодарност исказао Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју који је имао намјеру, али није могао данас да буде овдје, на овом светом мјесту, као и Митрополиту Амфилохију који их, како је истакао, „стално посјећује, кријепи, утврђује на путу једином који води ка Христу, вјечном животу“. „Данас нас је овдје сабрао Свети Сава да прославимо Србе светитеље и просветитеље, оне који су најбољи из рода нашега, који су живјели Свето јеванђеље и подвигом просијали, мученички пострадали, али који су стекли и оставили нам ово непроцјењиво благо“, казао је владика Теодосије. Нагласио је да су нам свети преци предали то благо да га сачувамо и предамо нашој дјеци, подсјетивши да управо све што имамо њима и дугујемо. Подсјетивши на јубилеје које данас прослављамо, 1000 година помена Рашке и призренске епархије и 800 година самосталност СПЦ, владика је нагласио да иако као народ имамо чиме да се поносимо и похвалимо, имамо и велику одговорност с обзиром на тешко вријеме у којем данас живимо. Он је казао да нам је потребна помоћ Божја коју очекујемо тиме што служимо Богу испуњавајући Његову ријеч и заповјести – Свето јеванђеље. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије је истакао да у Цркви Светих апостола Петра и Павла овај сабор траје од времена Свете браће Кирила и Методија и наставља се кроз вјекове. Подсјетио је да су у овој цркви одржавани велики сабори још за вријеме Светога Симеона и Светога Саву, да се у њој крстио Свети Сава, Свети Стефан Првовјенчани и дјеца Светог Симеона и Свете Ане, који су се у њој примили монашки постриг. Митрополит је казао да је Црква Светих Петра и Павла мајка црква свих цркава које је градио народ Божји, српски, кроз вјекове. Мајка црква и Студенице и Жиче, Пећке патријаршије и Дечана, Мораче и Грачанице, и свих других наших храмова широм васељене. „Ово је најстарији сабор који сабира у себе све саборе нашег народа кроз вјекове и ја се надам и убудуће. Ако Бог да, овдје ће бити сабор, на којем ће бити и Његова светост наш Патријарх и сви архијереји наше Цркве, сличан оном, и још већи, од онога који је био за вријеме Светога Симеона и Светога Саве.“ Владика је казао да иако понекад заборавимо, Стари Рас је коријен нашега духовнога бића, јер је овдје епископ, у вријеме Свете браће Кирила и Методија, од којег је тражено да припадне Римокатоличкој цркви то одбио, рекавши да ми припадамо Истоку, Цариграду, Светом граду Јерусалиму и то опредјељење и траје: „Не само 1000 година, него 1500 и више година, то опредјељење наше кроз вјекове траје, носимо часни крст и чувамо на овом мјесту изворну вјеру православну. Дај Боже да се тако и настави! Косово и Метохија и Рашка су темељ бића овога народа ма гдје се он налазио“, поручио је владика Амфилохије и додао да ако се одрекнемо тог темеља онда су одричемо себе и свега светога што је овај народ родио кроз вјекове, изражавајући наду да тога неће бити. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски је, у име Светога Петра Цетињскога, примио кумство за идућу годину за дан свих Срба светитеља. Митрополит је за овај храм који спаја вјекове, прилажио икону Светог Петра Цетињског подсјећајући на дјела свих владара из лозе Петровића, нарочито краља Николе Петровића који је заједно са краљем Петром Првим Карађорђевићем ослободио Косово и Метохију 1912 -1913. године: „Није био ни краљ Никола, као ни они прије њега, не само у Црној Гори, него широм нашег народа, који су се одрицали КиМ, као што то чине безбожници обољели од брозоморе, моји монтенегрински садашњи владари који су се одрекли и признали тзв. независно Косово. То је нешто најсрамније што се догодило у историји Црне Горе!“ Додао је да и србијански предсједник говори и траже нешто, и ако им нешто дају, они ће издати Косово и Метохију, и да је то срамота и за њега и свакога другога који се одриче свога бића и памћења, своје историје и светиња. „Нека би Бог дао да овај сабор древни, настави да буде свесрпски и свеправославни сабор управо код овога Светог храма. Нека благослов Божји, благослов овог сабора буде на свом нашем роду и народу. На многаја и благаја љета“, поручио је Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу. Прослава 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије и 8 вјекова самосталности Српске православне цркве у Старом Расу, који је колијевка српске државе, почела је јуче у Цркви Светих апостола Петра и Павла, вечерњом службом коју је служио Епископ Теодосије са више архијереја наше Цркве, након чега је одржана свечана академија. * * * Петрова црква код Новог Пазара у Расу представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је сједиште Рашке епископије. Црква се налази 2 километра сјеверно од центра Новог Пазара, а према до сада познатим писаним изворима потиче из 8. вијека, али је вјероватно и старијег датума. У другој хрисовуљи цара Василија II из 1020. године, издатој Охридској архиепископији, помиње се Рашка епископија која је обухватала читаву Србију, а сједиште епископије је била Црква Светих Петра и Павла. Током првих година владавине Немањића, Петрова црква у Расу је била место најзначајнијих догађаја. У њој је поново, по православном обреду, крштен велики жупан Стефан Немања. У Петровој цркви он је предао престо свом сину Стефану Првовенчаном, а на истом мјесту је и Епископ рашки замонашио Немању и његову жену Ану. После стицања црквене самосталности 1219. године, први српски архиепископ постаје Сава Немањић а сједиште Српске цркве манастир Жича, док сједиште Рашке епископије остаје у Петровој цркви. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Драги наши! Двадесет четвртог по реду дана маја месеца, совершиће се тачно деценија како на интернет небу постоји феномен звани "Поуке"! Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава. Мсм. на термин. Мсм. на реч. Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене. Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута. Но све то није битно! Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи... Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту... Дакле! "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година" Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*. Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање; и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу. Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019" Хвала унапред! *Свето Писмо View full Странице
  7. Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава. Мсм. на термин. Мсм. на реч. Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене. Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута. Но све то није битно! Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи... Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту... Дакле! "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година" Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*. Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу. Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019" Хвала унапред! *Свето Писмо
  8. Радио "Глас" Православне Епархије нишке отпочео је са емитовањем програма на празник Цвети, 12. априла 2009. године. О почецима радија, значају и утицају црквених радио станица на спровођење мисије Цркве говорили смо са првим директором радија "Глас" протојерејем Бориславом Стаменковићем, трећим парохом нишким. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Глас
  9. На дан Светог свештеномученика Елевтерија, 28. децембра 2018. године, навршило се десет година постојања Радија Милешева, првог црквеног Радија на простору Рашке области. Тим поводом, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије примио је 29. децембра 2018. године у епископском седишту у Пријепољу главног и одговорног уредника Радија протојереја-ставрофора Марка Папића и запослене гђу Наду Вижлину, гђу Виолету Досковић и г. Мирослава Радуловића. У срдачном разговору Епископ је најпре честитао гостима десетогодишњи јубилеј тог црквеног медија, нагласивши да је Радио Милешева од стратешког значаја за простор Епархије милешевске и да тај потенцијал који Радио има треба што више искористити на пољу ширења јеванђелске поуке и промовисања хришћанских моралних вредности у друштву, и потврђивања свега онога што је српски народ изнедрио у области културе, уметности, историје… -Посебно је важно што ће наш Радио узети значајно учешће у прослави осамстогодишњег јубилеја манастира Милешеве, истакао је владика Атанасије. Преосвећени је такође истакао да би добро било да Епархија милешевска у години милешевског јубилеја покрене и епархијски часопис који ће на пријемчив начин обрађивати одређене теме и понудити их читаоцима. Захваљујући се на честиткама, отац Марко је рекао да Радио Милешева десет година опстаје најпре благословом Божјим и молитвеним заступништвом Светог Саве и Светог краља Владислава који својим молитвама крепе и снаже све оне који учествују у реализацији радијског програма, а потом захваљујући помоћи и подршци Епархије милешевске, и да се нада да ће Радио и у будућности наставити да шири благу вест о Рођењу и Васкрсењу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Идући у сусрет јубилеју манастира Милешеве Радио припрема посебну емисију са гостима од знања из различитих области који ће допринети правилном сагледавању значаја те Немањићке светиње. Када је реч о покретању епархијског часописа отац Марко је рекао да би добро било објединити сва три медија (Радио, сајт и часопис) у једно тело како би рад у информативној области и на пољу мисионарске делатности Епархије милешевске био квалитетнији. Поводом десетогодишњег постојања Радија Милешеве и за његов допринос на унапређивању хришћанске културе и ширењу Христове науке, Преосвећени Владика Атанасије одликовао је Радио својом архипастирском граматом. Извор: Српска Православна Црква
  10. Понекад делује као да је једино што је предвидиво у читавој ствари заправо непредвидивост. Једина устаљена особина – неустаљеност. Нема никакве сумње да аутизам збуњује чак и оне који су читав живот провели окружени њиме. Дете које живи са аутизмом може да изгледа „нормално“, али његово или њено понашање може бити недокучиво и, једноставно, незгодно. Аутизам су раније сматрали „неизлечивим“ поремећајем, али то виђење нестаје, нарушено сазнањима и разумевањем које се продубљује у сваком тренутку. Свакога дана нам појединци са аутизмом показују да могу да превазиђу, надокнаде и на други начин управљају многим од најизазовнијих карактеристика аутизма. Уколико особе са којима се наша деца сусреду информишемо о најосновнијим елементима аутизма, то ће у огромној мери утицати на њихову способност да се развијају ка продуктивном, независном зрелом добу. Аутизам представља изузетно сложен поремећај, али за потребе овог чланка можемо да сведемо његове многобројне карактеристике на четири основне области: изазови у обради чулних надражаја, кашњење и проблеми са говором/језиком, несхватљиве вештине социјалне интеракције и свеопште питање самопоуздања детета. Иако велики број деце дели та четири елемента, имајте на уму чињеницу да је аутизам спектар поремећаја − не постоје два (нити десеторо или двадесеторо) детета са аутизмом која су у потпуности иста. Свако ће се дете налазити на различитој тачки спектра. Подједнако је важно и то што ће сваки родитељ, учитељ и старатељ бити на различитој тачки спектра. Без обзира да ли је у питању дете или одрасла особа, свако од њих поседује јединствен скуп потреба. Следи десет ствар које би свако дете са аутизмом желело да ви знате: Ја сам пре свега дете. Имам аутизам. Нисам првенствено „аутистично“. Мој аутизам је само један део мог целокупног бића. Не дефинише ме као особу. Да ли сте ви особа са мислима, осећањима и бројним вештинама, или сте само дебели (гојазни), кратковиди (носите наочаре) или смотани (некоординисани, лоши у спорту)? То су можда прве ствари које ду приметити када вас упознам, али оне нису све што ви јесте. Као одрасла особа, ви имате одређен степен контроле над тиме како се представљате. Уколико желите да истакнете једну одређену особину, знате како то да урадите. Као дете, ја се још увек развијам. Ни ви ни ја још увек не знамо за шта сам све способно. Ако ме дефинишете на основу једне особине, тиме ризикујете да пред мене поставите очекивања која су прениска. Ако осетим да не верујете да „ја то могу“, мој природни одговор ће бити: „Зашто да покушавам?“ Моја чулна перцепција је поремећена. Чулни надражаји су можда део аутизма који је најтеже разумети, али вероватно представљају његов најважнији елемент. То значи да обични призори, звуци, мириси, укуси и додири из свакодневног живота које ви можда ни не примећујете мени могу бити веома болни. Само окружење у којем морам да живим често ми делује непријатељски настројено. Можда вама изгледам повучено или мрзовољно, али заиста, само покушавам да се заштитим. Ево зашто „једноставан“ одлазак у продавницу може за мене да буде пакао: слух ми је можда преосетљив. Десетине људи причају у исто време. Са звучника се оре рекламе са најновијим попустима. Музика цвили посвуда. Касе пиште и кашљуцају, млин за кафу дрља. Ножеви за месо скиче, бебе вриште, колица шкрипе, флуоресцентна светла зује. Мој мозак не може да обради све те улазне информације и долази до преоптерећења! Можда ми је њух преосетљив. Изложена риба није баш најсвежија, тип који стоји поред нас се данас није истуширао, на деликатесу деле узорке кобасица, беба у реду испред нас је укакала пелене, разбијену теглу краставаца у тредој гондоли чисте амонијаком... не могу све то да разврстам. Страховито ми је мука. Због тога што сам визуелно усмерен, вид може да буде прво чуло које се преоптерети. Флуоресцентно светло не само што је прејако, већ и зуји и бруји. Просторија као да пулсира и од тога ме боле очи. Пулсирајуће светло одбија се од свега око мене и криви све што видим – простор као да се непрестано креће. Прозори бљеште, има превише ствари и не могу да се усредсредим (за шта можда компензујем сужењем видног поља), на таваници се крећу вентилатори, сва та тела се непрестано гурају. Све то утиче на моја вестибуларна и проприоцептивна чула и сад више не могу ни да одредим где ми се сопствено тело налази у простору. Молим вас да разликујете нећу (бирам да нешто не урадим) и не могу (нисам у стању). Рецептивни и изражајни језик и речник за мене могу да представљају огроман изазов. Није да не слушам шта ми говорите. Једноставно вас не разумем. Када ме позовете са друге стране просторије, ја чујем: „*&^%$#@, Били. #$%^&^%$&*.......” Уместо тога, обратите ми се непосредно, једноставним речима: „Молим те да ставиш књигу на сто, Били. Време је за ручак.“ Тиме ми говорите шта желите да урадим и шта ће се следеде догодити. Сада ми је много лакше да послушам. Размишљам врло конкретно. То значи да језик тумачим крајње буквално. Веома ме збуњује када ми кажете „Кочи, мајсторе!“ када заправо желите да ми кажете „Молим те да престанеш да трчиш“. Немојте ми рећи да ћу нешто да урадим „к'о од шале“ кад се уопште не шалимо, већ желите да ми кажете да де „ово бити нешто што ћеш лако урадити“. Када ми кажете како је „Џејми запалио кући“, ја видим дечака који се игра са шибицама. Молим вас да ми једноставно кажете „Џејми је отишао кући“. Идиоми, игре речима, нијансе, наговештаји, двострука значења, метафоре, алузије и сарказам не могу да разумем. Молим вас да будете стрпљиви са мојим ограниченим речником. Тешко ми је да вам кажем шта ми је потребно када не знам речи којима се описује оно што осећам. Можда сам гладан, фрустриран, уплашен или збуњен, али у овом тренутку те речи нисам у стању да изразим. Пазите на говор тела, повлачење, узнемиреност и друге знаке да нешто није у реду. Понекад, пак, постоји и супротна страна медаље: можда звучим као „мали професор“ или филмска звезда, рецитујем речи или читаве разговоре који далеко премашују моје године развоја. То су поруке које сам запамтио из окружења како бих надоместио проблеме са језиком, зато што знам да се од мене очекује да нешто кажем када ми се неко обрати. Можда су то исечци из књига, са телевизије, из говора других људи. То се зове ехолалија. Није обавезно да разумем контекст или изразе које користим. Знам само да након тога не морам да смишљам одговор. Због тога што ми је језик толико тежак, веома сам визуелно оријентисан. Молим вас да ми покажете како нешто да урадим, уместо што ми само говорите. И молим вас да будете спремни да ми покажете више пута. Велики број истоветних понављања ми помаже да научим. Графички распоред ми изузетно много помаже да прођем кроз цео дан. Као и ваш распоред часова, помаже ми да превазиђем стрес који настаје када морам да се сетим шта је следеће, омогућује ми да лако прелазим са једне активности на другу и помаже ми да управљам својим временом и испуним ваша очекивања. Потреба за графичким распоредом неће нестати док будем одрастао, али „ниво представљања“ може да се мења. Пре него што научим да читам, потребан ми је графички распоред са фотографијама или једноставним цртежима. Како будем растао, можда ћемо прећи на комбинацију речи и слика, а још касније и искључиво на речи. Молим вас да се усредсредите и да радите на ономе што могу да учиним, а не на ономе што не могу. Као и свако друго људско биће, не могу да учим у окружењу у којем ми се непрестано даје до знања да нисам довољно добар и да ме је неопходно „поправити“. Покушај да радим нешто ново у окружењу у којем ћу због тога скоро сигурно бити критикован, ма колико „конструктивно“, постаће нешто што ћу избегавати. Тражите моје предности и наћи ћете их. Постоји више од једног „правог“ начина како се већина ствари може урадити. Молим вас да ми помогнете са друштвеним односима. Можда изгледа као да не желим да се играм са осталом децом на игралишту, али понекад једноставно не знам како да отпочнем разговор или да се прикључим игри. Уколико другу децу подстакнете да ме позову да им се придружим у фудбалу или кошарци, можда ду им се радосно придружити. Најбоље функционишем у структурисаним активностима игре које имају јасан почетак и крај. Не знам како да „читам“ изразе лица, говор тела и осећања других, тако да ценим непрестану обуку по питању исправних реакција у друштву. На пример, ако се смејем када Емили падне са тобогана, не мислим да је то смешно. Једноставно не знам која је права реакција. Научите ме да кажем „Да ли си добро?“ Покушајте да утврдите шта окида моје крахове. Нервни слом, крах, инаћење или како год да то желите да назовете, за мене су много страшнији него за вас. Јављају се због тога што ми је неко од чула преоптерећено. Ако можете да откријете због чега се јављају, можемо их спречити. Водите белешке за време, окружење, људе, активности. Можда де се појавити некакав образац. Покушајте да запамтите да је понашање облик комуникације. То вам може дати до знања, чак и кад моје речи то не могу, како доживљавам нешто што се дешава у мом окружењу. Родитељи, имајте на уму и следеће: понашање које се понавља може да има медицински узрок. Алергије и осетљивост на храну, поремећај сна и проблеми са органима варења могу да имају корените утицаје на понашање. Волите ме безусловно. Заборавите мисли као што су „само када би...“ и „зашто не може да...“ Ни ви нисте испунили сва очекивања која су ваши родитељи имали за вас и не бисте волели када би вас на то непрестано подседали. Нисам бирао/бирала да имам аутизам. Запамтите да се аутизам дешава мени, а не вама. Без ваше подршке, моје шансе за успешно, самодовољно зрело доба веома су мале. Уз вашу подршку и вођство, могућности су много веће него што можда мислите. Обећавам да то и завређујем. И напокон, три речи: стрпљење, стрпљење, стрпљење. Радите на томе да мој аутизам посматрате као другачију способност, а не као неспособност. Превазиђите то што видите као ограничења и погледајте шта ми је аутизам подарио. Можда заиста нисам добар са контактом очима или у ћаскању, али да ли сте приметили да не лажем, не варам у играма, не оговарам осталу децу и не судим о другим људима? Исто тако је тачно да можда нећу бити следећи Мајкл Џордан. Међутим, уз пажњу на ситне детаље и капацитет за изузетну усредсређеност, можда ћу бити следећи Ајнштајн. Или Моцарт. Или Ван Гог. И они су имали аутизам. Све што могу да постанем неће се десити без вас као мог темеља. Заступајте ме, будите мој пријатељ и видећемо докле могу да стигнем. Елен Нотбом
  11. Обично кажемо да постоје два пута према Богу: брак и монаштво; и да средње путање нема. У прилог томе послушајте предавање о. Игора Игњатова линк. извор или: извор Тако каже "теорија": или-или трећег нема. Пракса говори нешто друго. Много је оних који не могу да се прихвате ни брачног венца, ни ађелског образа. По теорији би рекли да не могу да нађу пут ка Богу. Да ли је баш тако, шта можете да кажете на ову тему?
  12. Преко БН Телевизије, блиске градоначелнику Бијељине (опозиционом на нивоу РС), иначе телевизије најгледаније у Српској, а познате по коктелима народне музике и емисија "Гласа Америке", као и за претходни Васкрс и за овај Божић добио је прилику да се народу опширно обрати умировљени епископ ЗТ Василије Качавенда:
  13. Светописамска чтенија: Кол. 257 (3:4-11) Браћо, када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави. 5. Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство, 6. Због којих долази гњев Божији на синове противљења, 7. У којима и ви негда ходисте, када живљасте у њима. 8. А сад одбаците и ви то све: гњев, љутину, пакост, хуљење, срамотне ријечи из уста својих. 9. Не лажите један другога, јер свукосте старога човјека са дјелима његовим, 10. И обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао, 11. Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос. Лк. 85 (17:12-19) У вријеме оно, кад улажаше Исус у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, 13. И подигоше глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас! 14. И видјевши их, рече им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише. 15. А један од њих, видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. 16. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. 17. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? 18. Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? 19. И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је. Беседа Светог Николаја охридског и жичког у недељу двадесет девету по Педесетници Научимо се на малим стварима, ако не можемо одмах да схватимо велике ствари. Ако не можемо да схватимо како Бог гледа и види све људе, погледајмо како сунце сија и обасјава све ствари на земљи. Ако не можемо да схватимо како душа човечја не може ни једнога минута живети без Бога, погледајмо како тело човечје не може живети ни једнога минута без ваздуха. Не знамо ли зашто Бог тражи од људи послушност, разберимо зашто домаћин тражи послушност од своје чељади, и цар од својих поданика, и војсковођ од војника, и неимар од зидара. Не знамо ли зашто Бог тражи од људи благодарност, размислимо и разумимо зашто родитељ тражи благодарност од своје деце. Но застанимо за час баш на овоме предмету: зашто родитељ тражи благодарност од своје деце? Зашто родитељ захтева од свога сина, да овај скине капу, да му се поклони, и да каже хвала за сваку ствар и стварчицу коју од родитеља прими? Шта то треба родитељу? Да ли родитељ од те дечје хвале постаје богатији, и моћнији, и угледнији, и утицајнији у друштву? Не, ништа од свега тога. Па кад родитељ лично ништа не добија од благодарности дечје, није ли смешно што он непрестано учи своје дете благодарности и вежба га у благодарности, и то не само родитељ побожан него чак и непобожан? Не, то није нимало смешно; то је узвишено. Јер то је најнесебичнија љубав родитељска, која гони родитеља да научи своје дете благодарности. Зашто? зато да би детету добро било. Зато да би дете порасло као питома воћка а не као дивљи трн. Зато да би детету добро било у овом временом животу мећу људима, мећу пријатељима и мећу непријатељима, у селу и у граду, у власти и у трговини. Јер свуда се благодаран човек цени, воли, призива, помаже и милује. Ко научи бити благодаран, научи бити и милостив. А милостив човек слободније корача по овоме свету. Запитајмо се сада, зашто Бог тражи благодарност од људи? зашто је тражио од Ноја, Мојсеја, Аврама и других праотаца, да Му приносе жртве благодарности (Пост. 8, 20, 12, 7-8; 35, 1; 3 Мојс. 3, 1)? Зашто је Господ Исус посведневно давао пример свету како треба да одаје хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 2627)? Зашто су и свети апостоли то исто чинили (Дела Ап. 2, 47; 27, 35) наређујући свима верним да приносе хвалу Богу у свему и за све (Еф. 5, 20, Кол. 3, 17)? Да ли је неразумно што велики Исаија виче: помињаћу доброту Господњу, хвалу Господњу, за све што нам је учинио Господ, и мноштво добра што је учинио (Ис. 63, 7)? Или што умилни Псалмист саветује сам својој души: благосиљај, душо моја, Господа и не заборављај ниједнога добра што ти је учинио (Пс. 103, 2)? Зашто, дакле, Бог тражи од људи благодарност? И зашто Му људи одају благодарност? Из бескрајне љубави своје према људима Бог тражи да Му људи одају благодарност. Неће благодарност људска учинити Бога ни већим, ни моћнијим, ни славнијим, ни богатијим, ни живљим, али ће она учинити људе већим, и моћнијим, и славнијим, и богатијим, и живљим. Нити ће благодарност људска додати нешто миру и задовољству Божјем, али ће она додати много миру и задовољству човечјем. Нити ће благодарност према Богу ма колико изменити стање и биће Божје, али ће она изменити стање и биће благодарна човека. Не треба лично Богу наша благодарност, као што Њему није потребна ни наша молитва. Али је ипак онај исти Господ који је рекао: зна отац ваш шта вам треба пре молитве ваше (Мат. 6, 8) у исто време препоручио како се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужа (Лк. 18, 1). И ако, дакле, Бог не осећа потребу у нашој молитви, Он ипак наређује да му се молимо. И ако Он осећа потребу у нашој благодарности, Он ипак захтева од нас благодарност, која у ствари и није ништа друго до један облик молитве, молитве захвалне. Јер благодарност према Богу уздиже нас смртне из трулежи смртности, одрешује нас од онога од чега се једном сви морамо одрешити, хтели не хтели, и везује нас за живог и бесмртног Бога, за кога ако се не вежемо у овоме животу никада у вечности нећемо бити у близини Његовој. Благодарност облагорођава благодарног а гањава благодетеља. Благодарност даје полета милосрђу у свету и освежава сваку врлину. У осталом смртни језик човечји не може ни издалека представити ни красоту благодарности нити ругобу неблагодарности тако јасно као што је то обоје представљено у данашњем јеванђељу. У време оно кад улазаше Исус у једно село сретоше га десет губавих људи, који сташе из далека, и подигоше глас говорећи: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Десет губавих људи! Страшно је и једнога губавога видети а камоли десет у гомили. Тело покривено од главе до пете најпре белим бубуљицама а потом белим гнојним крастама, које прво сврбе а потом као огњем пеку! тело које гнили и распада се! тело у коме је гној јачи од крви! тело које је смрад и споља и изнутра! ето, то је губав човек. Па кад губа ухвати и нос, и уста, и очи, можете мислити: какав је то ваздух који се кроз гној дише? и каква је то храна која се са гнојем једе? и какав је то свет уопште који се кроз гној гледа? По Мојсејевом закону забрањено је било губавом долазити у ма какав додир са осталим људима. Уосталом, то је и данас тако у оним пределима где има губе. Да не би неко дошао близу губавог човека, овај је морао издалека викати: нечист! нечист! Од речи до речи овако стоји написано у закону: а губавац на ком је та болест нека иде у хаљинама раздртим и гологлав, и уста нека застре, и нека виче: нечист, нечист (Мојс. 13, 45)! У хаљинама раздртим - да би се видела губа на њему; гологлав - опет да би се познало да је губав, пошто је од губе коса белила и опадала; са застртим устима - опет знак распознавања за мимопролазнике; и поврх свега тога морали су још викати: нечист, нечист! Они су бивали истеривани из града или села, и живели су скотскије од скота, одгурнути, презрени, заборављени. Нечист је, пише у закону, нека живи сам, иза окола нека му буде стан (ст. 46). Сматрани су за мртве, мада је њихов удес био страшнији од смрти. Поред таквих десет дроњавих и усмрделих комада живота пролазио је једнога дана Господ Исус, источник здравља, красоте и моћи. А кад губавци дознаше, да је то Он, они стадоше издалека и подигоше глас: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Одкуд су ови бедници могли дознати за Исуса, као и да им Он може помоћи, кад нису долазили у додир с људима? Свакако им је неко бацајући им хлеб с друма морао саопштити ову новост. Свакако је издалека допро глас до њихових ушију о тој јединој новости у свету, која је њих могла интересовати. Све остало што се догађало у свету: промене царева и битке народа, зидање градова и рушење градова, забаве, пожари и земљотреси - за њих је све то било безразлично. Обучени у гној они су могли мислити само о тој својој злехудој одећи и, можда, још и о ономе ко би им могао свући ту одећу и обући их у одећу здравља. Чувши за Господа Исуса као свемоћног Исцелитеља, они су свакако чули још и за нарочите случајеве Христовог исцелења губавих какви су били и они (Лк. 5, 12-13). Зато су и морали ожељкивати срећну прилику, да се сретну с Господом. Негде на крају равнице Галилејске, где се пут почиње дизати уз брда Самаријска, очекивали су Га они. Туда је он пролазио идући за Јерусалим. И гле, ево сада срећне прилике, не случајне но Богом устројене! Они смотрише Христа где иде са ученицима Својим. И смотривши Га они завикаше у један глас. Исусе наставниче, смилује се на нас! Зашто Га називају наставником? Зато што је то достојанственија и значајнија реч од назива учитељ. Јер наставник означава оног који није само прости учитељ него и душепопечитељ, који речју, примером и бригом руководи људе на путу спасења. Зашто Га онда не називају Господом, што је још достојанственије и значајније него наставник? Зато што свакако још нису били дознали за ово достојанство Христово. Смилуј се на нас! викали су они изагласа. И видевши их Исус рече им: идите и покажите се свештеницима. И они идући постадоше чисти. При једном од ранијих случајева исцељења губавих Господ се дотакао руком губавога и рекао му: очисти се; и одмах губа спаде с њега (Лк. 5, 13). А у овом случају Он се не само није дотакао губаваца, него није дошао ни близу њих. Јер они сташе из далека и викаху к Њему. Морао је, дакле, и Он њима викнути из далека. Зашто их Господ упућује ка свештеницима? Зато што су свештеници имали дужност, да губаве проглашују нечистим и изгоне их из друштва, а да опет исцељене проглашују чистим и здравим и повраћају их у друштво људи (III Мојс. 13, 34, 44). Господ неће да нарушава закон, тим пре што закон није сметао Његовом делу него је, напротив, помагао Његово дело у овом случају, пошто ће сами свештеници добити прилику да се увере, да су десеторица губавих постали здрави, и то ће сами утврдити и посведочити. Чувши, дакле, шта им Господ рече и куда их упути, десеторица губавих људи кретоше ка своме селу да тако и учине. Но, гле, идући они погледаше на себе, а то губе на њима не бише. Идући очистише се. И они погледаше на своја тела, и тела њихова беху здрава и чиста, и погледаше друг на Друга, и уверише се, да сви беху здрави и чисти. И красте, и гној, и смрад - све беше ишчезло, тако да више не беше ни трага од ужасне проказе на њима. Ко би могао рећи, да ово чудо Христово није веће од васкрсавања мртвих? Удубите се мало у тај факт, да на једну моћну реч десет прокажених људских тела, разједених од губе, наједанпут постану здрава и чиста! И кад се удубите, сами ћете лако признати: заиста, та реч није могла доћи од смртна човека! Ту реч је морао изговорити Бог кроз телесни орган човечји. Човечји језик, истина, изговорио је ту реч, али је та реч потекла из оне исте дубине, из које је потекла и заповедна реч, да се створи свет, којој је и следовало стварање света. Има речи и речи. Има речи чистих и безгрешних, које су зато и моћне. Те речи долазе из праисточника вечите Љубави. Пред њима се отварају врата свих ствари; њима се покоравају ствари, и људи, и болести, и духови. А има речи разводњених, отупелих, умртвљених грехом, које немају већег дејства него свирање ветра кроз шупљу трску; и маколика се множина тих мртвих речи изговарала, оне остају безсилне као ударање дима о гвоздена врата? И помислите још, каква је ненадмашна утеха за нас кад знамо, у каквог моћног и човекољубивог Господа верујемо! Бог наш на небеси и на земљи, всја јелика восхотје сотвори. Он је господар живота, Он је властитељ над болестима, Он је заповедник над природом, Он је победилац смрти. Ми нисмо створени од немислене и бесловесне природе него од Њега, Премудрога. Ми нисмо робови природних закона него слуге Бога живога и човекољубивога. Ми нисмо игра случаја него створења Онога који је створио и нашу старију браћу, ангеле и архангеле, и сву бесмртну војску небесну. Ако смо и на муци у овоме свету, Он зна смисао и циљ наше муке; ако смо и прокажени грехом, Његова је реч моћнија од проказе, како телесне тако и душевне; ако се и давимо, Његова спаситељска рука је близу нас; ако и умиремо, Он нас чека с оне стране гроба. Но вратимо се јеванђелској причи о исцељеним губавцима и посмотримо тек сад јасну слику благодарности и неблагодарности. Шта, дакле, учинише ови прокажени кад опазише, да су исцељени од своје проказе? Ево шта: само један од њих поврати се да благодари Христу, а други девет продужише свој пут не обзирући се више на свога добротвора и спаситеља. А један од њих видевши да се исцели поврати се хвалећи Бога иза гласа, и паде ничице пред ноге његове, и захваљиваше му. И тај беше Самарјанин. Овај један благодарни човек видевши да је с њега спала тешка болезања, дахнуо је душом као да се с њега свалио сплет љутих змија, и прва му је помисао била, да благодари своме спасиоцу од неисказане беде. И као што је мало час подигао био свој мукли глас и кроз своја гнојава уста викао: Исусе наставниче, смилуј се на нас! тако је сад опет подигао свој звонки глас из здравих груди кроз здрава и чиста уста, и хвалио је Бога иза гласа. Но није му то довољно било, него је он потрчао натраг за својим добротвором, да Му искаже своју благодарност. И кад дође пред Христа, он паде ничице пред Њега, не више на рањава и болна колена него на здрава, и стаде Му захваљивати. Тело испуњено здрављем, срце радошћу, очи суза! То је прави човек. Мало час једна гомила гноја, а сада опет - човек! Мало час одбачени отпадак људскога живота, а сада опет достојан члан људског друштва! Мало час једна жалосна труба, која је трубила само једну песму: нечист, нечист! а сада радосна труба хвале и славе Божје! А овај једини благодарни човек не беше Јеврејин него Самарјанин. Самарјани пак не беху Јевреји него или чисти Асирци или мешавина Асираца и Јевреја. То су они Асирци које је негда цар асирски Салманасар населио у покорену Самарију пошто је претходно преселио Јевреје одатле у Асирију (II Царства 17, 3-6, 24). Да је и овај благодарни човек био чист Асирац види се из тога што га сам Господ Исус назива туђином: А Исус одговарајући рече: не исцелише ли се десеторица? где су дакле деветорица? Како се међу њима не нађе који да се врати и захвали Богу, него само овај туђин? Чујете ли, како Господ благо укорева неблагодарне? Он само распитује за њих - да ли се и они не исцелише? и зашто се и они не вратише да заблагодаре? Не пита Он зато што не зна, да се они сви исцелише; не, Он је знао да ће се они исцелити пре него што их је срео и видео. Него Он поставља то питање као укор. Како благ укор, је л' те? Како сваки од нас када подари динар некоме беднику праска и виче, ако му овај не благодари! А замислите, како би сваки од нас најљуће изобличио девет болесних људи, кад би он, рецимо, био у стању да им поврати здравље, а они не рекли ни хвала за такву једну неисплативу услугу! Колико су сви дани испуњени људском виком на неблагодарне! Како је тежак сав ваздух на земљи од мржње и клетве, која се свакога дана од јутра до мрака сипа из људских уста на неблагодарне! Међутим како је све малено што човек човеку чини према ономе благодјејању што Бог људима чини, и то неуморно и без престанка, од колевке човекове до гроба! Па ипак Бог не виче, не грди, не проклиње неблагодарне, него их само благо укорева распитујући оне који Му се клањају у дому или у цркви: а где су остала деца моја? Не дадох ли ја здравље хиљадама њих, а гле, само вас десетина на молитви? не огрејах ли ја сунцем милионе, а гле само вас стотине благодаре? Не украсих ли родом њиве и не напуних ли торове свију, а гле, само неколико вас клече преда Мном и захваљују? Где су остала деца моја? Где су моћни и силни, који владају народима Мојом силом и Мојом помоћи? Где су богати и успешни, који се обогатише Мојим богатством и успеше због Моје милости? Где су здрави и весели, који се напунише здравља и весеља са Мога извора? Где су родитељи, чијој деци Ја помажем расти и крепити се? Где учитељи, којима Ја додајем мудрости и знања? Где су толики болесници, које Ја исцелих? Где толики грешници и грешнице, којима ја опрах душу од греха као од проказе? Гле, само овај туђин! Он се једини врати да благодари. Но зар има туђина за Христа? Није ли Он дошао да спасе све људе а не само Јевреје? Јевреји су се хвалили својим избранством од Бога и својим превасходним богопознањем пред свима осталим народима на земљи. Но ево примера који показује њихову тупост ума и окорелост срца! Један Асирац, један незнабожац, има просвећенији ум и благородније срце него ли хвалисави Јевреји. Али на жалост ова се историја и дан данас понавља са избраним и неизбраним. И данас понеко од незнабожаца има отворенији ум и благодарније срце према Богу него многи и многи хришћани. Многи и многи муслиман, или будист, или парсист, може застидети многе хришћане својим усрћем у молитви к Богу и својом топлом благодарношћу према Богу. Најзад се ова прича завршује речима Спаситељевим упућеним ономе благодарном Самарјанину: И рече му: устани, иди; вера твоја поможе ти. Видите, како је велики Господ у смирењу као и у благости! Њему ствара радост, да назове људе саучесницима у Својим великим и добрим делима. Он тиме хоће да уздигне достојанство пониженог и поништеног рода људског. Узвишен над људском сујетом и гордошћу Он жели да подели Своје заслуге са другим, Своје богатство са сиромашним, Своју славу са бедним и жалосним. Вера твоја поможе ти! Заиста овај Самарјанин је веровао, као што су веровали и осталих девет губавих; јер да нису веровали у моћ Господа не би ни викали: Исусе, смилуј се на нас! Но шта је вредила та њихова вера? Могли су они с таквом истом вером викати ка хиљадама најславнијих лекара на земљи: смилујте се на нас, и исцелите нас! па би све било узалуд. Претпоставимо пак, да их је неки од тих хиљаде земаљских смртних лекара исцелио, - мислите ли ви, да би он- ма који од њих - приписао то исцелење болесниковој вери а не себи, искључиво себи и својој способности? Није ли обичај код земаљских смртних лекара, да свак нарочито прећуткује неку заслугу свога болесника у његовом оздрављењу, да би тиме истакао што јаче и што искључивије себе самог и своју заслугу? Тако се односе људи према људима. А Христос Господ односи се другчије према људима. Христос је ставио Свој товар пшенице, а губави Самарјанин бацио је једно своје зрно у тај товар. Христов товар жита то је Његова божанска моћ и власт, а једно зрно губавога то је његова вера у Христа. Но истинити и човекољубиви Христос неће да прикрије ни то једно зрно, него, напротив, даје му част већу него Своме товару. Зато Он и не каже; као што би сви смртни у оваком случају казали: мој товар жита нахрани те, него: твоје зрно нахрани те! Он не каже: Ја ти помогох! него: вера твоја помаже ти! Ах, колико великодушности у овим речима! и колико поуке свима нама! И колико прекора себичности и гордости људској! Нека приђу и у стиду поуче се од Христа праведнога сви они који прикривају туђе зрно заслуге а истичу свој товар. Гле, они нису мање отмичари и лопови од богаташа, који прикључују малену њиву сиромашкову својој великој њиви! Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа истинитога сви генерали, који прикривају заслуге својих војника за победу а истичу широм отвореним устима своје искључиве заслуге! Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа смиренога сви трговци и индустријалци, који заташкавају заслуге за свој успех радника и помоћника својих а приписују их искључиво само својој вредноћи, мудрости и срећи! Нека најзад приђе, и у стиду поучи се од Христа човекољубивога и цео човечји род, који у гордој заслепљености својој приписује све добро, сву вештину, све успехе искључиво себи, а прикрива или заборавља лавовски део Божји у свему томе! Нека приђе и поучи се, како истинити Бог не прикрива ни једно зрно заслуге људске у целом товару заслуге Своје, него напротив Своју заслугу прикрива и прећуткује а истиче заслуге људи! Може ли бити већега удара, и страшнијег укора људима због њихове крадљивости, отмичарства, грубости, гордости, нечовекољубља и небогољубља? Заиста, ко има стида, тај ће се застидети од овакве смирености Христове. Ко има једну искру неугашене савести, он ће се покајати за своје грубо и глупаво самохвалисање и самоистицање, и постаће благодаран према Богу и према људима. А благодарност ће га научити истинитости, праведности и смирености. О, кад би ми Хришћани знали, од какве и колике нас душевне губе Христос Господ сваки дан лечи, ми би се брзо повратили к Њему, пали пред ноге Његове и захваљивали му од сада до часа смртнога, - до часа смртнога, који није далеко ни од једног од нас! Господу и Спасу нашем Исусу Христу нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота, рубрика: Недељна Еванђеља са беседом
  14. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? 18. Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? 19. И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је. Светописамска чтенија: Кол. 257 (3:4-11) Браћо, када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави. 5. Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство, 6. Због којих долази гњев Божији на синове противљења, 7. У којима и ви негда ходисте, када живљасте у њима. 8. А сад одбаците и ви то све: гњев, љутину, пакост, хуљење, срамотне ријечи из уста својих. 9. Не лажите један другога, јер свукосте старога човјека са дјелима његовим, 10. И обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао, 11. Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос. Лк. 85 (17:12-19) У вријеме оно, кад улажаше Исус у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, 13. И подигоше глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас! 14. И видјевши их, рече им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише. 15. А један од њих, видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. 16. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. 17. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? 18. Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? 19. И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је. Беседа Светог Николаја охридског и жичког у недељу двадесет девету по Педесетници Научимо се на малим стварима, ако не можемо одмах да схватимо велике ствари. Ако не можемо да схватимо како Бог гледа и види све људе, погледајмо како сунце сија и обасјава све ствари на земљи. Ако не можемо да схватимо како душа човечја не може ни једнога минута живети без Бога, погледајмо како тело човечје не може живети ни једнога минута без ваздуха. Не знамо ли зашто Бог тражи од људи послушност, разберимо зашто домаћин тражи послушност од своје чељади, и цар од својих поданика, и војсковођ од војника, и неимар од зидара. Не знамо ли зашто Бог тражи од људи благодарност, размислимо и разумимо зашто родитељ тражи благодарност од своје деце. Но застанимо за час баш на овоме предмету: зашто родитељ тражи благодарност од своје деце? Зашто родитељ захтева од свога сина, да овај скине капу, да му се поклони, и да каже хвала за сваку ствар и стварчицу коју од родитеља прими? Шта то треба родитељу? Да ли родитељ од те дечје хвале постаје богатији, и моћнији, и угледнији, и утицајнији у друштву? Не, ништа од свега тога. Па кад родитељ лично ништа не добија од благодарности дечје, није ли смешно што он непрестано учи своје дете благодарности и вежба га у благодарности, и то не само родитељ побожан него чак и непобожан? Не, то није нимало смешно; то је узвишено. Јер то је најнесебичнија љубав родитељска, која гони родитеља да научи своје дете благодарности. Зашто? зато да би детету добро било. Зато да би дете порасло као питома воћка а не као дивљи трн. Зато да би детету добро било у овом временом животу мећу људима, мећу пријатељима и мећу непријатељима, у селу и у граду, у власти и у трговини. Јер свуда се благодаран човек цени, воли, призива, помаже и милује. Ко научи бити благодаран, научи бити и милостив. А милостив човек слободније корача по овоме свету. Запитајмо се сада, зашто Бог тражи благодарност од људи? зашто је тражио од Ноја, Мојсеја, Аврама и других праотаца, да Му приносе жртве благодарности (Пост. 8, 20, 12, 7-8; 35, 1; 3 Мојс. 3, 1)? Зашто је Господ Исус посведневно давао пример свету како треба да одаје хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 2627)? Зашто су и свети апостоли то исто чинили (Дела Ап. 2, 47; 27, 35) наређујући свима верним да приносе хвалу Богу у свему и за све (Еф. 5, 20, Кол. 3, 17)? Да ли је неразумно што велики Исаија виче: помињаћу доброту Господњу, хвалу Господњу, за све што нам је учинио Господ, и мноштво добра што је учинио (Ис. 63, 7)? Или што умилни Псалмист саветује сам својој души: благосиљај, душо моја, Господа и не заборављај ниједнога добра што ти је учинио (Пс. 103, 2)? Зашто, дакле, Бог тражи од људи благодарност? И зашто Му људи одају благодарност? Из бескрајне љубави своје према људима Бог тражи да Му људи одају благодарност. Неће благодарност људска учинити Бога ни већим, ни моћнијим, ни славнијим, ни богатијим, ни живљим, али ће она учинити људе већим, и моћнијим, и славнијим, и богатијим, и живљим. Нити ће благодарност људска додати нешто миру и задовољству Божјем, али ће она додати много миру и задовољству човечјем. Нити ће благодарност према Богу ма колико изменити стање и биће Божје, али ће она изменити стање и биће благодарна човека. Не треба лично Богу наша благодарност, као што Њему није потребна ни наша молитва. Али је ипак онај исти Господ који је рекао: зна отац ваш шта вам треба пре молитве ваше (Мат. 6, 8) у исто време препоручио како се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужа (Лк. 18, 1). И ако, дакле, Бог не осећа потребу у нашој молитви, Он ипак наређује да му се молимо. И ако Он осећа потребу у нашој благодарности, Он ипак захтева од нас благодарност, која у ствари и није ништа друго до један облик молитве, молитве захвалне. Јер благодарност према Богу уздиже нас смртне из трулежи смртности, одрешује нас од онога од чега се једном сви морамо одрешити, хтели не хтели, и везује нас за живог и бесмртног Бога, за кога ако се не вежемо у овоме животу никада у вечности нећемо бити у близини Његовој. Благодарност облагорођава благодарног а гањава благодетеља. Благодарност даје полета милосрђу у свету и освежава сваку врлину. У осталом смртни језик човечји не може ни издалека представити ни красоту благодарности нити ругобу неблагодарности тако јасно као што је то обоје представљено у данашњем јеванђељу. У време оно кад улазаше Исус у једно село сретоше га десет губавих људи, који сташе из далека, и подигоше глас говорећи: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Десет губавих људи! Страшно је и једнога губавога видети а камоли десет у гомили. Тело покривено од главе до пете најпре белим бубуљицама а потом белим гнојним крастама, које прво сврбе а потом као огњем пеку! тело које гнили и распада се! тело у коме је гној јачи од крви! тело које је смрад и споља и изнутра! ето, то је губав човек. Па кад губа ухвати и нос, и уста, и очи, можете мислити: какав је то ваздух који се кроз гној дише? и каква је то храна која се са гнојем једе? и какав је то свет уопште који се кроз гној гледа? По Мојсејевом закону забрањено је било губавом долазити у ма какав додир са осталим људима. Уосталом, то је и данас тако у оним пределима где има губе. Да не би неко дошао близу губавог човека, овај је морао издалека викати: нечист! нечист! Од речи до речи овако стоји написано у закону: а губавац на ком је та болест нека иде у хаљинама раздртим и гологлав, и уста нека застре, и нека виче: нечист, нечист (Мојс. 13, 45)! У хаљинама раздртим - да би се видела губа на њему; гологлав - опет да би се познало да је губав, пошто је од губе коса белила и опадала; са застртим устима - опет знак распознавања за мимопролазнике; и поврх свега тога морали су још викати: нечист, нечист! Они су бивали истеривани из града или села, и живели су скотскије од скота, одгурнути, презрени, заборављени. Нечист је, пише у закону, нека живи сам, иза окола нека му буде стан (ст. 46). Сматрани су за мртве, мада је њихов удес био страшнији од смрти. Поред таквих десет дроњавих и усмрделих комада живота пролазио је једнога дана Господ Исус, источник здравља, красоте и моћи. А кад губавци дознаше, да је то Он, они стадоше издалека и подигоше глас: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Одкуд су ови бедници могли дознати за Исуса, као и да им Он може помоћи, кад нису долазили у додир с људима? Свакако им је неко бацајући им хлеб с друма морао саопштити ову новост. Свакако је издалека допро глас до њихових ушију о тој јединој новости у свету, која је њих могла интересовати. Све остало што се догађало у свету: промене царева и битке народа, зидање градова и рушење градова, забаве, пожари и земљотреси - за њих је све то било безразлично. Обучени у гној они су могли мислити само о тој својој злехудој одећи и, можда, још и о ономе ко би им могао свући ту одећу и обући их у одећу здравља. Чувши за Господа Исуса као свемоћног Исцелитеља, они су свакако чули још и за нарочите случајеве Христовог исцелења губавих какви су били и они (Лк. 5, 12-13). Зато су и морали ожељкивати срећну прилику, да се сретну с Господом. Негде на крају равнице Галилејске, где се пут почиње дизати уз брда Самаријска, очекивали су Га они. Туда је он пролазио идући за Јерусалим. И гле, ево сада срећне прилике, не случајне но Богом устројене! Они смотрише Христа где иде са ученицима Својим. И смотривши Га они завикаше у један глас. Исусе наставниче, смилује се на нас! Зашто Га називају наставником? Зато што је то достојанственија и значајнија реч од назива учитељ. Јер наставник означава оног који није само прости учитељ него и душепопечитељ, који речју, примером и бригом руководи људе на путу спасења. Зашто Га онда не називају Господом, што је још достојанственије и значајније него наставник? Зато што свакако још нису били дознали за ово достојанство Христово. Смилуј се на нас! викали су они изагласа. И видевши их Исус рече им: идите и покажите се свештеницима. И они идући постадоше чисти. При једном од ранијих случајева исцељења губавих Господ се дотакао руком губавога и рекао му: очисти се; и одмах губа спаде с њега (Лк. 5, 13). А у овом случају Он се не само није дотакао губаваца, него није дошао ни близу њих. Јер они сташе из далека и викаху к Њему. Морао је, дакле, и Он њима викнути из далека. Зашто их Господ упућује ка свештеницима? Зато што су свештеници имали дужност, да губаве проглашују нечистим и изгоне их из друштва, а да опет исцељене проглашују чистим и здравим и повраћају их у друштво људи (III Мојс. 13, 34, 44). Господ неће да нарушава закон, тим пре што закон није сметао Његовом делу него је, напротив, помагао Његово дело у овом случају, пошто ће сами свештеници добити прилику да се увере, да су десеторица губавих постали здрави, и то ће сами утврдити и посведочити. Чувши, дакле, шта им Господ рече и куда их упути, десеторица губавих људи кретоше ка своме селу да тако и учине. Но, гле, идући они погледаше на себе, а то губе на њима не бише. Идући очистише се. И они погледаше на своја тела, и тела њихова беху здрава и чиста, и погледаше друг на Друга, и уверише се, да сви беху здрави и чисти. И красте, и гној, и смрад - све беше ишчезло, тако да више не беше ни трага од ужасне проказе на њима. Ко би могао рећи, да ово чудо Христово није веће од васкрсавања мртвих? Удубите се мало у тај факт, да на једну моћну реч десет прокажених људских тела, разједених од губе, наједанпут постану здрава и чиста! И кад се удубите, сами ћете лако признати: заиста, та реч није могла доћи од смртна човека! Ту реч је морао изговорити Бог кроз телесни орган човечји. Човечји језик, истина, изговорио је ту реч, али је та реч потекла из оне исте дубине, из које је потекла и заповедна реч, да се створи свет, којој је и следовало стварање света. Има речи и речи. Има речи чистих и безгрешних, које су зато и моћне. Те речи долазе из праисточника вечите Љубави. Пред њима се отварају врата свих ствари; њима се покоравају ствари, и људи, и болести, и духови. А има речи разводњених, отупелих, умртвљених грехом, које немају већег дејства него свирање ветра кроз шупљу трску; и маколика се множина тих мртвих речи изговарала, оне остају безсилне као ударање дима о гвоздена врата? И помислите још, каква је ненадмашна утеха за нас кад знамо, у каквог моћног и човекољубивог Господа верујемо! Бог наш на небеси и на земљи, всја јелика восхотје сотвори. Он је господар живота, Он је властитељ над болестима, Он је заповедник над природом, Он је победилац смрти. Ми нисмо створени од немислене и бесловесне природе него од Њега, Премудрога. Ми нисмо робови природних закона него слуге Бога живога и човекољубивога. Ми нисмо игра случаја него створења Онога који је створио и нашу старију браћу, ангеле и архангеле, и сву бесмртну војску небесну. Ако смо и на муци у овоме свету, Он зна смисао и циљ наше муке; ако смо и прокажени грехом, Његова је реч моћнија од проказе, како телесне тако и душевне; ако се и давимо, Његова спаситељска рука је близу нас; ако и умиремо, Он нас чека с оне стране гроба. Но вратимо се јеванђелској причи о исцељеним губавцима и посмотримо тек сад јасну слику благодарности и неблагодарности. Шта, дакле, учинише ови прокажени кад опазише, да су исцељени од своје проказе? Ево шта: само један од њих поврати се да благодари Христу, а други девет продужише свој пут не обзирући се више на свога добротвора и спаситеља. А један од њих видевши да се исцели поврати се хвалећи Бога иза гласа, и паде ничице пред ноге његове, и захваљиваше му. И тај беше Самарјанин. Овај један благодарни човек видевши да је с њега спала тешка болезања, дахнуо је душом као да се с њега свалио сплет љутих змија, и прва му је помисао била, да благодари своме спасиоцу од неисказане беде. И као што је мало час подигао био свој мукли глас и кроз своја гнојава уста викао: Исусе наставниче, смилуј се на нас! тако је сад опет подигао свој звонки глас из здравих груди кроз здрава и чиста уста, и хвалио је Бога иза гласа. Но није му то довољно било, него је он потрчао натраг за својим добротвором, да Му искаже своју благодарност. И кад дође пред Христа, он паде ничице пред Њега, не више на рањава и болна колена него на здрава, и стаде Му захваљивати. Тело испуњено здрављем, срце радошћу, очи суза! То је прави човек. Мало час једна гомила гноја, а сада опет - човек! Мало час одбачени отпадак људскога живота, а сада опет достојан члан људског друштва! Мало час једна жалосна труба, која је трубила само једну песму: нечист, нечист! а сада радосна труба хвале и славе Божје! А овај једини благодарни човек не беше Јеврејин него Самарјанин. Самарјани пак не беху Јевреји него или чисти Асирци или мешавина Асираца и Јевреја. То су они Асирци које је негда цар асирски Салманасар населио у покорену Самарију пошто је претходно преселио Јевреје одатле у Асирију (II Царства 17, 3-6, 24). Да је и овај благодарни човек био чист Асирац види се из тога што га сам Господ Исус назива туђином: А Исус одговарајући рече: не исцелише ли се десеторица? где су дакле деветорица? Како се међу њима не нађе који да се врати и захвали Богу, него само овај туђин? Чујете ли, како Господ благо укорева неблагодарне? Он само распитује за њих - да ли се и они не исцелише? и зашто се и они не вратише да заблагодаре? Не пита Он зато што не зна, да се они сви исцелише; не, Он је знао да ће се они исцелити пре него што их је срео и видео. Него Он поставља то питање као укор. Како благ укор, је л' те? Како сваки од нас када подари динар некоме беднику праска и виче, ако му овај не благодари! А замислите, како би сваки од нас најљуће изобличио девет болесних људи, кад би он, рецимо, био у стању да им поврати здравље, а они не рекли ни хвала за такву једну неисплативу услугу! Колико су сви дани испуњени људском виком на неблагодарне! Како је тежак сав ваздух на земљи од мржње и клетве, која се свакога дана од јутра до мрака сипа из људских уста на неблагодарне! Међутим како је све малено што човек човеку чини према ономе благодјејању што Бог људима чини, и то неуморно и без престанка, од колевке човекове до гроба! Па ипак Бог не виче, не грди, не проклиње неблагодарне, него их само благо укорева распитујући оне који Му се клањају у дому или у цркви: а где су остала деца моја? Не дадох ли ја здравље хиљадама њих, а гле, само вас десетина на молитви? не огрејах ли ја сунцем милионе, а гле само вас стотине благодаре? Не украсих ли родом њиве и не напуних ли торове свију, а гле, само неколико вас клече преда Мном и захваљују? Где су остала деца моја? Где су моћни и силни, који владају народима Мојом силом и Мојом помоћи? Где су богати и успешни, који се обогатише Мојим богатством и успеше због Моје милости? Где су здрави и весели, који се напунише здравља и весеља са Мога извора? Где су родитељи, чијој деци Ја помажем расти и крепити се? Где учитељи, којима Ја додајем мудрости и знања? Где су толики болесници, које Ја исцелих? Где толики грешници и грешнице, којима ја опрах душу од греха као од проказе? Гле, само овај туђин! Он се једини врати да благодари. Но зар има туђина за Христа? Није ли Он дошао да спасе све људе а не само Јевреје? Јевреји су се хвалили својим избранством од Бога и својим превасходним богопознањем пред свима осталим народима на земљи. Но ево примера који показује њихову тупост ума и окорелост срца! Један Асирац, један незнабожац, има просвећенији ум и благородније срце него ли хвалисави Јевреји. Али на жалост ова се историја и дан данас понавља са избраним и неизбраним. И данас понеко од незнабожаца има отворенији ум и благодарније срце према Богу него многи и многи хришћани. Многи и многи муслиман, или будист, или парсист, може застидети многе хришћане својим усрћем у молитви к Богу и својом топлом благодарношћу према Богу. Најзад се ова прича завршује речима Спаситељевим упућеним ономе благодарном Самарјанину: И рече му: устани, иди; вера твоја поможе ти. Видите, како је велики Господ у смирењу као и у благости! Њему ствара радост, да назове људе саучесницима у Својим великим и добрим делима. Он тиме хоће да уздигне достојанство пониженог и поништеног рода људског. Узвишен над људском сујетом и гордошћу Он жели да подели Своје заслуге са другим, Своје богатство са сиромашним, Своју славу са бедним и жалосним. Вера твоја поможе ти! Заиста овај Самарјанин је веровао, као што су веровали и осталих девет губавих; јер да нису веровали у моћ Господа не би ни викали: Исусе, смилуј се на нас! Но шта је вредила та њихова вера? Могли су они с таквом истом вером викати ка хиљадама најславнијих лекара на земљи: смилујте се на нас, и исцелите нас! па би све било узалуд. Претпоставимо пак, да их је неки од тих хиљаде земаљских смртних лекара исцелио, - мислите ли ви, да би он- ма који од њих - приписао то исцелење болесниковој вери а не себи, искључиво себи и својој способности? Није ли обичај код земаљских смртних лекара, да свак нарочито прећуткује неку заслугу свога болесника у његовом оздрављењу, да би тиме истакао што јаче и што искључивије себе самог и своју заслугу? Тако се односе људи према људима. А Христос Господ односи се другчије према људима. Христос је ставио Свој товар пшенице, а губави Самарјанин бацио је једно своје зрно у тај товар. Христов товар жита то је Његова божанска моћ и власт, а једно зрно губавога то је његова вера у Христа. Но истинити и човекољубиви Христос неће да прикрије ни то једно зрно, него, напротив, даје му част већу него Своме товару. Зато Он и не каже; као што би сви смртни у оваком случају казали: мој товар жита нахрани те, него: твоје зрно нахрани те! Он не каже: Ја ти помогох! него: вера твоја помаже ти! Ах, колико великодушности у овим речима! и колико поуке свима нама! И колико прекора себичности и гордости људској! Нека приђу и у стиду поуче се од Христа праведнога сви они који прикривају туђе зрно заслуге а истичу свој товар. Гле, они нису мање отмичари и лопови од богаташа, који прикључују малену њиву сиромашкову својој великој њиви! Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа истинитога сви генерали, који прикривају заслуге својих војника за победу а истичу широм отвореним устима своје искључиве заслуге! Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа смиренога сви трговци и индустријалци, који заташкавају заслуге за свој успех радника и помоћника својих а приписују их искључиво само својој вредноћи, мудрости и срећи! Нека најзад приђе, и у стиду поучи се од Христа човекољубивога и цео човечји род, који у гордој заслепљености својој приписује све добро, сву вештину, све успехе искључиво себи, а прикрива или заборавља лавовски део Божји у свему томе! Нека приђе и поучи се, како истинити Бог не прикрива ни једно зрно заслуге људске у целом товару заслуге Своје, него напротив Своју заслугу прикрива и прећуткује а истиче заслуге људи! Може ли бити већега удара, и страшнијег укора људима због њихове крадљивости, отмичарства, грубости, гордости, нечовекољубља и небогољубља? Заиста, ко има стида, тај ће се застидети од овакве смирености Христове. Ко има једну искру неугашене савести, он ће се покајати за своје грубо и глупаво самохвалисање и самоистицање, и постаће благодаран према Богу и према људима. А благодарност ће га научити истинитости, праведности и смирености. О, кад би ми Хришћани знали, од какве и колике нас душевне губе Христос Господ сваки дан лечи, ми би се брзо повратили к Њему, пали пред ноге Његове и захваљивали му од сада до часа смртнога, - до часа смртнога, који није далеко ни од једног од нас! Господу и Спасу нашем Исусу Христу нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота, рубрика: Недељна Еванђеља са беседом View full Странице
  15. Ваздушне снаге су биле одлучујући фактор који је успорио нацистички напад на СССР 1941. и након четири године рата донео апсолутну победу над Трећим Рајхом. Та победа без сумње не би била могућа без храбрих пилота. „Руска реч“ се присећа десет совјетских авиона који су упропастили Хитлерове планове. Јак-3 Јак-3 / Јуриј Корољов/РИА Новости Тип: Ловац Јак-3, побољшана варијанта авиона Јак-1, био је наоружан са два митраљеза Березин УБС 12,7 мм и једним топом ШВАК 20 мм. Био је у могућности да развије брзину од 655 километара на сат. Произведено је 4.858 примерака и 1944. године је постао авион који је оборио највећи број ловаца Луфтвафеа. Према књизи „Познати борци Другог светског рата“ Вилијама Грина, немачка авијација је својим јединицама на источном фронту препоручила да „избегавају окршај испод 5000 метара са ловцима Јаковљева, којима недостаје хладњак уља испод кљуна”. Познати француски пук „Нормандија – Неман“, који се борио у СССР-у, користио је авионе Јак-3 од 1944. и са њима однео 99 победа од својих 273. Марсел Алберт, капетан ове јединице, сматрао је да је Јак-3 супериоран у односу на најпознатије у то време P-51 Mustang и Supermarine. Иљушин Ил-4 Тип: Средњи бомбардер Робустан и ефикасан уређај. Произведено их је више од 5.000, и сви ови авиони су били кориштени у тактичким продорима линије фронта. Ил-4 је могао да понесе до 1.000 кг бомби и 1.500 јединица испод крила. Такође се највише користио као противбродски и противподморнички авион у Црном и Балтичком мору. Управо је он био додељен Северној флоти и заједно са другим моделом Иљушин ДБ 3, имао је част да 7. августа 1941. учествује у првом нападу на Берлин пошто је прелетео 1765 км непријатељске територије. Тупољев Ту-2 Ту-2 / wikipedia Тип: Средњи бомбардер Један од најзначајнијих аеронаутичких дизајна Другог светског рата, Ту-2, захваљујући својој брзини и издржљивости те фиксним фронталним аутоматским пушкама ШВАК 20 мм, оборио је пуно немачких авиона, бацао на непријатеља до 4.000 кг бомби. Након бомбардовања румунских фашиста у бици за Стаљинград, кориштен је против немачких тенкова у Kурску, у операцији „Багратион“ у Белорусији 1944. године. Kористио се у операцијама у Румунији, Мађарској, Пољској и бици за Берлин, а касније, након почетка рата против Јапана, у Манџурији. Занимљиво је да је овај авион пројектовао познати конструктор Андреј Тупољев за време боравка у конструкторском бироу ЦКБ-29 НКВД, односно у затвору. Петљаков Пе-2 Тип: Лаки бомбардер Брз, лако управљив, ефикасан и отпоран, можда су му зато совјетски пилоти дали надимак „Пешка“ (пијун). Његовог дизајнера Владимира Петљакова, који је затворен 1937. и такође радио у горепоменутом ЦКБ-29, ослободио је Стаљин, запањен могућностима авиона. Пе-2 је могао да развије брзину од 580 км/ч. Посада се састојала од пилота, навигатора и артиљерца. Био је наоружан са два митраљеза 7,62 мм ШКАС на носу и репу, а 1942. године је добио и митраљез Березин УБ у куполи. Неки бомбардери су били опремљени бацачима граната са падобраном ДАГ-10. Осим тога, Петљаков Пе-2 био је способан да понесе до 1.600 кг експлозива. Немачки пилот оборен изнад Бабрујска (Белорусија), извесни А. Мудин, рекао је да је Пе-2 један од најбољих совјетских авиона: „То је брз авион, добро наоружан и опасан по непријатеља”. Иљушин Ил-2 Ил-2 / Фјодор Левшин/РИА Новости Тип: Ловац бомбардер Авион пресудан за победу СССР-а против немачке војске. Имао је два митраљеза Березин 12, 7 мм, два ШКАС-а од 7,62, два топа 23 мм Вја-33с, носио 600 кг бомби, и ракете РС-132 и РС-83. Руски пилоти су му дали надимак „летећи тенк”, а Немци „Beton Flugzeug” (бетонски авион) и „Schwarz Tod” (црна смрт). За време рата укупно је произведено 36.183 авиона, што га чини најбројнијим моделом у историји војне авијације и једним од најбројнијих у читавој историји авијације. Идеја за совјетски јуришни авион настала је 30-их година. Ил-2 је дизајнирао Сергеј Иљушин 1938. године. Сам Иљушин је предложио Стаљину необичну за то време идеју „летећег тенка“, те тражио дозволу за дизајн и конструкцију. Идеја је одобрена и наручена су два прототипа. Лавочкин-5 Лавочкин-5 / wikipedia Тип: Ловац Ла-5 је у почетку био далеко слабији од најбољих авиона Луфтвафеа, али се касније показао врло корисним у окршајима на малим висинама. Најбољи резултати су постигнути испод 3.000 метара. Укупно је произведено 9.920 ових авиона. Неки су опремљени са три аутоматске пушке Б-20. Познати совјетски пилот Алексеј Маресјев летео је на њему након ампутације ногу. Петљаков Пе-8 Пе-8 / Wikipedia Тип: Тешки бомбардер Једини тешки бомбардер са четири мотора изграђен у СССР-у за време Другог светског рата био је у могућности да понесе до 5.000 кг експлозива и бомбардовао је Берлин још у августу 1941. 93 авиона су се нашироко користила у свим врстама мисија – од бомбардовања мостова преко Волге у зими 1941. до железничког чвора Орша за време Kурске битке 1943. године. 1942. године на једном Пе-8 совјетски министар спољних послова Молотов је полетео у САД кроз ваздушни простор под контролом Луфтвафеа, да би се састао са тадашњим америчким председником Рузвелтом и преговарао о отварању новог фронта против нацистичке Немачке. Јаковљев-9 Јак-9 / Wikipedia Тип: Ловац Једномоторни авион са ниским крилом. У годинама Другог светског рата је произведено 16.769 ових авиона. Први је испоручен у октобру 1942. године, а убрзо су Јак-9 послати у Стаљинград. Јак-9Т, опремљен противтенковским топом Нудељман-Суранов НС П-37, нашироко се користио против непријатеља у Црном мору. Занимљиво је да су неки авиони Јак-9 кориштени за пратњу америчких Б-17 и Б-24 који су извршавали задатке у Румунији. Пред крај рата он је био први совјетски авион који је срушио немачког ловца Messerschmitt Ме-262. Тупољев ТБ-3 Тип: Бомбардер ТБ-3 је наизглед био застарео за борбе 40-их година (1930. је био први бомбардер са четири мотора који је користио конзолна крила). У Другом светском рату су га користили као теретни авион. Парадоксално, али више од 500 старијих ТБ-3 преживели су „покољ“ совјетског ратног ваздухопловства од стране Луфтвафеа у раним фазама инвазије и брзо су почели да их користе у ноћним нападима. Од тада учествују у великим биткама код Смоленска, Москве, у опсади Лењинграда, Стаљинграда и Kурска. Поликарпов По-2 По-2 / Wikipedia Тип: Вишенаменски авион Један од авиона који се највише производио у историји авијације – 33.000. Надимак му је „Kукурузник“ пошто је користио као запрашивач усева. Kада су Хитлерове трупе прешле руску границу, у земљи их је било 13.000, које су брзо прилагодили за ноћне мисије и пропаганду, јер су носили микрофоне и звучнике. Надежда Васиљевна Попова, јунакиња Совјетског Савеза, члан 588. пука за ноћно бомбардовање, легендарне јединице познате Немцима као Nachthexen (Ноћ вештица), једном приликом је избројала 42 поготка у њен По-2! Хаиме НОГЕРА
  16. Окупљенима се на платоу испред српске светиње у име патријарха Иринеја обратио митрополит Амфилохије који се захвалио руском патријарху Кирилу, али и руском председнику Владимиру Путину, као и руској влади на помоћи у изградњи. „Дужни смо да се сетимо свих који су себе уградили у овај Храм, али и оних који ће нам тек откривати Божји лик кроз лепоту овог мозаика“ поручио је он. Потпредседник српске владе Ивица Дачић се такође захвалио Руској Федерацији која је донела одлуку да помогне завршетак Храма. „Сада смо на пола пута. Овај храм је место нашег јединстава и заједништва у будућности. Треба да гајимо братство у овим немирним временима када су нам пријатељи потребни“, рекао је Дачић Он је поновио речи српског премијера Александра Вучића да ће српска влада финансирати завршетак изградње Храма. „Нећемо ући у следеће столеће, а да га не завршимо“, рекао је Дачић. Окупљеним верницим се на крају обратио и члан Руске академије уметности и народни уметник Русије Николј Мухин који је захвалио Богу „што нећемо још дуго чекати завршетак улепшавања Храма“. „Потрудићемо се да до 2019. завршимо и олтар јер он је како каже митрополит Амфилохије, срце храма“, рекао је Мухин. Он је посебно захвалио компанији „Гаспормњефт“ која је нашла средства за израду мозаика. Током дана Београђани ће имати јединствену прилику да виде делове мозаика пре него што почне њихово постављање у куполу цркве. Десет тона мозаика „Вазнесења Христовог“, упакованог у 62 палете, прошло је од московског атељеа највећег руског иконописца Николаја Мухина кроз Русију, Белорусију, Пољску, Словачку и Мађарску, да би крајње одредиште нашло у нашој земљи. Мозаик са ликом Христа Спаситеља, површине 1.230 квадратних метара, пречника 30 метара и тежине 40 тона, у куполу Храма уградиће руско-српски тим, а почетак радова очекује се наредних дана. Посао вредан четири милиона евра, који финансира „Гаспромњефт“, требало би да буде завршен до краја године. Извор: Спутњик http://www.mitropolija.com/deset-tona-mozaika-za-hram-svetog-save-u-beogadu-stiglo-iz-moskve/
  17. Први делови мозаика за највећу куполу Храма Светог Саве у Београду, после седам дана путовања и пређених више од две хиљаде километара, стигли су на Врачар. Делови мозаика светих апостола Петра и Павла су освештани и унети у Храм, а одржан је и молебан Окупљенима се на платоу испред српске светиње у име патријарха Иринеја обратио митрополит Амфилохије који се захвалио руском патријарху Кирилу, али и руском председнику Владимиру Путину, као и руској влади на помоћи у изградњи. „Дужни смо да се сетимо свих који су себе уградили у овај Храм, али и оних који ће нам тек откривати Божји лик кроз лепоту овог мозаика“ поручио је он. Потпредседник српске владе Ивица Дачић се такође захвалио Руској Федерацији која је донела одлуку да помогне завршетак Храма. „Сада смо на пола пута. Овај храм је место нашег јединстава и заједништва у будућности. Треба да гајимо братство у овим немирним временима када су нам пријатељи потребни“, рекао је Дачић Он је поновио речи српског премијера Александра Вучића да ће српска влада финансирати завршетак изградње Храма. „Нећемо ући у следеће столеће, а да га не завршимо“, рекао је Дачић. Окупљеним верницим се на крају обратио и члан Руске академије уметности и народни уметник Русије Николј Мухин који је захвалио Богу „што нећемо још дуго чекати завршетак улепшавања Храма“. „Потрудићемо се да до 2019. завршимо и олтар јер он је како каже митрополит Амфилохије, срце храма“, рекао је Мухин. Он је посебно захвалио компанији „Гаспормњефт“ која је нашла средства за израду мозаика. Током дана Београђани ће имати јединствену прилику да виде делове мозаика пре него што почне њихово постављање у куполу цркве. Десет тона мозаика „Вазнесења Христовог“, упакованог у 62 палете, прошло је од московског атељеа највећег руског иконописца Николаја Мухина кроз Русију, Белорусију, Пољску, Словачку и Мађарску, да би крајње одредиште нашло у нашој земљи. Мозаик са ликом Христа Спаситеља, површине 1.230 квадратних метара, пречника 30 метара и тежине 40 тона, у куполу Храма уградиће руско-српски тим, а почетак радова очекује се наредних дана. Посао вредан четири милиона евра, који финансира „Гаспромњефт“, требало би да буде завршен до краја године. Извор: Спутњик http://www.mitropolija.com/deset-tona-mozaika-za-hram-svetog-save-u-beogadu-stiglo-iz-moskve/ View full Странице
  18. Deset država koje neće postojati za 100 godina Kroz istoriju su padala brojna carstva i države, nacije su nestajale ili se transformirale - a taj proces nije gotov. Politički analitičari objašnjavaju kako pojam nacije, odnosno države, nije trajan, a svakako ni večan. IZVOR: EXPRESS.HR SREDA, 15.02.2017. | 18:30 Foto: Thinkstock Iako su države najčešće nestajale tako da su bile osvojene i podeljene između njihovih neprijatelja, čini se da će zemlje u budućnosti imati druge probleme koji će ih razjediniti, odnosno uništiti. Od pretnji kao što su podizanje nivoa mora do kulturalnih i etničkih podela unutar samog društva, pitanje je hoće li ovih 10 država da preživi u sadašnjem izdanju narednih 100 godina. 1. Holandija Efekti klimatskih promena izazvani globalnim zagrevanjem deluju razorno na tropska ostrva, ali teško je zamisliti da one mogu da nanesu štetu evropskim državama. Većina teritorija ove države nalazi se ili na nivou mora ili tek jedan metar iznad. Upravo zbog te činjenice globalno zagrevanje je pitanje opstanka za Holandiju. Oni se već godinama bore s rastućim nivoom mora porastom svojih nasipa i njihovim proširivanjem. Uprkos tome, skloni su poplavama. 2. Severna Koreja Budući da se ova zemlja nalazi pod diktaturom dinastije Kim od četrdesetih, čini se kako je samo pitanje vremena kada će nezadovoljstvo u društvu da kulminira i eksplodira. Postoje razna govorkanja o pokušajima nekoliko vojnih pučeva koji su se tajili od medija. Brojni analitičari veruju da će do urušenja sistema doći i zbog nezadovoljstva unutar samog političkog vrha (Kim Džong-un je već nekoliko puta proveo čistke među svojim najbližim saradnicima i članovima porodice pokazujući da ni za koga nema milosti). Dobre vesti za državu su svakako činjenica da nakon pada dinastije Kim, Južna Koreja je spremna da ulaže u popravak štete i ujedinjenje nacije. 3. Belgija Iako je ova država dom Ujedinjenih naroda, sama Belgija možda neće biti tako ujedinjena za 100 godina. Ona je podeljena u sukobu etničkog pitanja podele na Flamance i Valonce. Budući da ne dele isti jezik i imaju brojne druge kulturološke raznolikosti, može se očekivati je da Valonci uspeju u svojim nastojanjima stvaranja neke vrste saveza s Francuskom ili postizanja vlastite nezavisnosti, kao i Flamanaca koji to ne žele da dopuste, već ciljaju na apsolutnu nezavisnost zajedničke države. Zbog rastućih napetosti, brojni analitičari nagađaju da će do podele zemlje doći već u sledećih dvadesetak godina. 4. Maldivi Za sve one koji ne veruju u koncept globalnog zagrevanja, Maldivi su stvaran primer na koji treba obratiti pažnju. Ova ostrvska nacija locirana između Indije i Afrike suočava se s ozbiljnom opasnosti potonuća. Pretnja je postala toliko velika da je bivši predsednik države razmatrao opciju kupovine zemlje u južnoj Aziji gde bi preselio celokupnu populaciju ako nivo mora nastavi da se podiže. Prema projekcijama, Maldivi su prva zemlja koja će nestati zbog globalnog zagrevanja, a to bi moglo da se dogodi oko 2085. godine. 5. Ujedinjeno Kraljevstvo Budući da se radi o uniji različitih država u kojima postoje jake težnje za nezavisnošću, moguće je da će raspad zateći i ovu svetsku silu. Škotska je imala neuspeli pokret za nezavisnost 2014. Kako je Velika Britanija prošle godine odlučila da izađe iz Evropske unije i taj postupak nije jednako odobren iz svih delova države - i to će postati tačka spora. Veruje se da će zbog toga neke države izaći iz Ujedinjenog Kraljevstva i da će se kao nezavisne pridružiti EU, a taj proces biće razrešen u narednih 20 godina. 6. Irak U ratnom stanju od 2011, ova je država pravi primer svakodnevnog raspadanja. Nakon hapšenja i egzekucije Sadama Huseina, koji je držao zemlju na okupu, stanovništvo je danas žestoko podeljeno. Rast popularnosti ID privukao je pažnju na ovu podelu, te je poprilično očigledno kako se zemlja na jedvite jade veštački održava. Irak je podeljen na tri grupacije: sunite, Kurde i šiite, za koje je poprilično neverovatno da će se ujedinit,i pa se očekuje da će se zemlja raspasti na tri manje tvorevine u tom procesu. 7. Kiribati Ova ostrvska država u središnjem delu Tihog okeana do 1979. bila je britanska kolonija, a čine je tri sasvim odvojene ostrvske grupe raspršene na golemom prostoru Tihog okeana - Gilbert, Feniks i Line. Smatraju se oličenjem tropskog raja, ali svako ko želi da ga poseti trebalo bi to da učini brzo, jer je povišen nivo mora već poplavio dva ostrva. Ukoliko se taj trend nastavi, veliki deo države bi mogao da postane more, a ostatak više neće moći da pruža osnovne uslove za život. Predsednik države već je tražio pomoć od Novog Zelanda i Fidžija da započnu prihvatanje ljudi s Kiribata kao stalne izbeglice. 8. Španija Kad je ekonomska kriza pogodila Španiju 2008, učinila je toliko štete da je zemlju dovela na sam rub raspada - i još se nije oporavila. Nezaposlenost je iznosila 24 odsto u januaru 2015, a do danas nije ništa bolja. Kao da to nije dovoljno, postoji i duboka podela među stanovništvom. Regija Katalonija na zapadu Španije planira sticanje nezavisnosti uz veliku potporu u javnosti. Na severu zemlje nalazi se baskijska regija sa svojim terorističkim ćelijama, koji pokušavaju da steknu nezavisnost. Ako se ekonomska kriza ne reši i ove regije nastave da dobijaju popularnost u borbi za nezavisnost, velike su šanse da je Španiji kakvu danas poznajemo vreme odbrojano. 9. SAD S obzirom na istoriju, činjenica kako je američko stanovništvo podeljeno s dubokim kulturalnim razlikama i političkim stavovima između severa i juga još od Građanskog rata. U 2012. svih 50 država je primilo na hiljade pisama svojih građana koji traže izuzimanje od unije. Ako se ne dogodi nešto što će ujediniti zemlju i nastave se događaji koji samo produbljuju razlike - poput odabira Trampa za predsednika, velike su šanse da će se SAD preoblikovati. Najverovatnije je da će se Aljaska i Teksas prvi odvojiti. 10. Kina Uprkos tome što Kina ima jednu od najsnažnijih ekonomija na svetu i jaku vojsku, to ne znači da je zaštićena od kolapsa u narednih 100 godina. Kina ima i ogroman problem ekološkog zagađenja koji je toliko preteći da čak 250.0000 Kineza zbog njega prevremeno umire svake godine. Predviđanja same kineska vlade otkrivaju kako bi ta zemlja mogla da ostane bez pitke vode do 2030, a velike su šanse da država u sadašnjem obliku ne doživi 2050. godinu. http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2017&mm=02&dd=15&nav_id=1231004
×
×
  • Креирај ново...