Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дело'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 19 results

  1. Сматра се да постоје четири могућа стадијума у настанку једног кривичног дела. Прва фаза је мисао о кривичном делу, односно идеја конкретног човека да би могао/желео/хтео да изврши кривично дело. Други стадијум је припремање кривичног дела. Трећа фаза је покушај, а четврти стадијум чини само извршење кривичног дела. Не пролазе сва кривична дела кроз сваку од ових фаза. Постоје ситуациона кривична дела, која се врше спонтано, нека се кривична дела чине на мах и слично. Човек је, осим када је реч о неурачунљивим лицима, свесно биће и сама (по)мисао о вршењу кривичног дела, пре радње извршења, увек постоји, чак и када не представља неко дуже промишљање, а нарочито не и планирање. Од давнина важи правило да се за мисли не одговара. То што је неко имао идеју да изврши кривично дело, чак маштао о томе и слично, само по себи не представља деликт у кривичноправном смислу. Човек може мислити било шта и за то, наравно, не може одговарати, осим изузетно, када неке мисли изговори и тиме изврши, на пример, увреду или када својим речима друго лице подстрекава на вршење кривичног дела. Покушај кривичног дела је кажњив онда када је то законом за одређене деликте прописано или када је реч о кривичним делима за која је прописана казна од пет година затвора или тежа казна. Свршено кривично дело је, наравно, увек кажњиво. Обрнуто, припремање кривичног дела по правилу није кажњиво. Само је, изузетно, припремање одређених деликата дефинисано као радња извршења. Такође, за одређене врсте специфичних кривичних дела, као што су дела којима се напада уставно уређење и безбедност државе, прописано је кажњавање и за њихово припремање. Мотивисано примерима из полицијске праксе, када су спречена нека планирана убиства, Министарство унутрашњих послова предлаже да се у наше кривично законодавство унесе ново кривично дело – припремање убиства. Овај предлог је легитиман, али треба пажљиво анализирати шта би се реално постигло таквом новом инкриминацијом, коју је веома тешко уочити у упоредном кривичном праву. Важно је имати у виду да и нека већ постојећа кривична дела, практично „покривају” ситуације које се односе на припремана/планирана убиства. Такви учиниоци скоро увек имају ватрено оружје, често и аутоматско, или експлозивне направе, тако да је у далеко највећем броју случајева у пракси свакако реч о кривичном делу неовлашћене производње, држања, ношења и промета оружја и експлозивних материја. Припремање убиства је, по логици ствари, веома ретко индивидуална активност. По правилу су планирана убиства део миљеа организованог криминалитета, тако да би у пракси овде најчешће била реч и о кривичном делу удруживања ради вршења кривичних дела. Затим, припремање убиства би се у неким варијантама могло подвести и под кривично дело договор за извршење кривичног дела, које може постојати и када није реч о организованом криминалитету. Коначно, тешко је замислити припремање убиства, а да оно није скопчано са набављањем одређених средстава за његово извршење. Тада је реч о кривичном делу израђивања и набављања оружја и средстава намењених за извршење кривичног дела, које постоји када се оружје, муниција, експлозивне материје или минско-експлозивна средства, као и средства потребна за њихово прављење или отров, за које зна да су намењени за извршење кривичног дела, израђују, набављају или се другом омогућава да до њих дође. Када се има у виду под која се већ постојећа кривична дела може подвести припремање убиства, онда се поставља питање шта би то додатно било обухваћено новом инкриминацијом, а да, притом, није реч само о (по)мисли да се изврши кривично дело, а саме мисли нису кажњиве. Ако се, пак, сматра да постојећа кривична дела, за која одговарају „планери” убиства које је полиција у томе, срећом, осујетила, нису запрећена довољно тешким казнама, онда је далеко једноставније и правно-технички много боље да се код неких кривичних дела која имају припремни карактер (као што су договор за извршење кривичног дела и израђивање и набављање оружја и средстава намењених за извршење кривичног дела), пропише тежи облик, ако се такви деликти односе на убиство или неко друго тешко кривично дело, као, на пример, разбојништво. Иначе, начелно се не сматра добром претерана „креативност” у формулисању кривичноправних норми, што је посебно типично када је реч о стварању нових инкриминација. Кривично законодавство је у правној држави изразито стабилно, те чак и наглашено „конзервативно”. Онда када се оно модификује, то се чини плански, веома опрезно и посебно уз избегавање претеране брзине, која лако прерасте у брзоплетост. Професор Правног факултета Универзитета у Београду Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа извор извор
  2. http://www.eparhijakrusevacka.com/wp-content/uploads/2018/10/Pastirski-lik-i-delo-patrijarha-Pavla-vladika-David_Segment_0_001-1.mp3 Извор: Епархија крушевачка
  3. У оквиру трећег Фестивала хришћанске културе, који се по благослов Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона одржава у Зајечару, презвитер Марко Пајчин, настојатељ храма Свете Тројице у Неготину одржао је предавање на тему "Живот и дело митрополита Михаила". Благодарећи информативној служби Епархије тимочке доносимо видео запис предавања. View full Странице
  4. Награда задужбине Веселина Лучића, која делује при Универзитету у Београду, за најбоље научно остварење наставника и сарадника објављено у 2017. години, за монографију Руски путеви српског богословља, Школовање Срба на руским духовним академијама 1849-1917, уручена је 11. септембра 2018. године др Владиславу Пузовићу, ванредном професору Православног богословског факултета Универзитета у Београду, у свечаној сали Ректората Универзитета у Београду. Савет Универзитета у Београду установио је одлуком од 28. фебруара 2018. године Дан задужбинара Универзитета у Београду, са циљем да се изрази захвалност и поштовање доброчинитељима који су Универзитету завештали своју имовину или даровали значајну донацију. Овај дан је први пут обележен 11. септембра 2018. године. У оквиру свечаности додељене су награде и стипендије наставницима и студентима Универзитета у Београду. На почетку свечане доделе награда, скупу се обратио ректор Универзитета у Београду академик Владимир Бумбаширевић, а потом је проректор за наставу проф. др Живан Лазовић казао да се установљењем Дана задужбинара одаје захвалност великим именима фондација и задужбинарства као што су капетан Миша Анастасијевић, Лука Ћеловић Требињац, чланови краљевских породица и многи други из периода задужбинарства пре Другог светског рата. -Задужбинарство је незаобилазни део историје Универзитета у Београду, поручио је др Лазовић. Одлуку о додељивању Награде задужбине Веселина Лучића образложио је проректор Универзитета у Београду проф. др Живослав Тешић и члан жирија за избор најбољег научног остварења наставника и сарадника објављеног у 2017. години: Ову награду проф. Пузовићу је доделио жири у саставу: академик Владимир Бумбаширевић, ректор Универзитета у Београду; проф. др Живослав Тешић, проректор Универзитета; академик Милан Дамјановић, проф. Физичког факултета; др Слађана Денковић, проф. Факултета организационих наука, и академик Миодраг Марковић, проф. Философског факултета. У образложењу одлуке је, између осталог, истакнуто: -Предмет монографије др Владислава Пузовића представља истраживање историјског тока и богословског значаја школовања Срба на дореволуционарним духовним академијама у другој половини 19. и почетком 20. века. Аутор на једноставан и оригиналан начин прати кључне аспекте образовања Срба на Кијевској, Московској и Санкт-Петербуршкој духовној академији. После пријема високог одликовања проф. др Владислав Пузовић је казао: -Господине Ректоре, драги гости, уважене колеге, желео бих да искажем своју захвалност Одбору Задужбине Веселина Лучића, за признање које ми је доделио. Ово признање за мене много значи - не само као признање за претходни рад, него и подстицај за будући рад. Такође, желео бих да кажем да ми је искрено драго што награду делим са колегиницом са Математичког факултета. Сматрам да је један од предуслова за напредак нашег Универзитета да се природне и друштвене науке равномерно и равноправно развијају и да је то најбољи пут да наш Универзитет постиже добре резултате. Ову награду не доживљавам искључиво као личну награду, већ као награду за факултет са којег долазим, за Православни богословски факултет, који је током деценија друге половине двадесетог века био изопштен из универзитетске заједнице. Награду Веселина Лучића доживљавам као једну од пуних потврда повратка нашег Богословског факултета у универзитетску заједницу. На истој свечаности је награђена и Марина Ћакић као најбољи студент Православног богословског факултета. Извор: Српска Православна Црква
  5. Награду Веселина Лучића доживљавам као једну од пуних потврда повратка нашег Богословског факултета у универзитетску заједницу, поручио др Владислав Пузовић. Награда задужбине Веселина Лучића, која делује при Универзитету у Београду, за најбоље научно остварење наставника и сарадника објављено у 2017. години, за монографију Руски путеви српског богословља, Школовање Срба на руским духовним академијама 1849-1917, уручена је 11. септембра 2018. године др Владиславу Пузовићу, ванредном професору Православног богословског факултета Универзитета у Београду, у свечаној сали Ректората Универзитета у Београду. Савет Универзитета у Београду установио је одлуком од 28. фебруара 2018. године Дан задужбинара Универзитета у Београду, са циљем да се изрази захвалност и поштовање доброчинитељима који су Универзитету завештали своју имовину или даровали значајну донацију. Овај дан је први пут обележен 11. септембра 2018. године. У оквиру свечаности додељене су награде и стипендије наставницима и студентима Универзитета у Београду. На почетку свечане доделе награда, скупу се обратио ректор Универзитета у Београду академик Владимир Бумбаширевић, а потом је проректор за наставу проф. др Живан Лазовић казао да се установљењем Дана задужбинара одаје захвалност великим именима фондација и задужбинарства као што су капетан Миша Анастасијевић, Лука Ћеловић Требињац, чланови краљевских породица и многи други из периода задужбинарства пре Другог светског рата. -Задужбинарство је незаобилазни део историје Универзитета у Београду, поручио је др Лазовић. Одлуку о додељивању Награде задужбине Веселина Лучића образложио је проректор Универзитета у Београду проф. др Живослав Тешић и члан жирија за избор најбољег научног остварења наставника и сарадника објављеног у 2017. години: Ову награду проф. Пузовићу је доделио жири у саставу: академик Владимир Бумбаширевић, ректор Универзитета у Београду; проф. др Живослав Тешић, проректор Универзитета; академик Милан Дамјановић, проф. Физичког факултета; др Слађана Денковић, проф. Факултета организационих наука, и академик Миодраг Марковић, проф. Философског факултета. У образложењу одлуке је, између осталог, истакнуто: -Предмет монографије др Владислава Пузовића представља истраживање историјског тока и богословског значаја школовања Срба на дореволуционарним духовним академијама у другој половини 19. и почетком 20. века. Аутор на једноставан и оригиналан начин прати кључне аспекте образовања Срба на Кијевској, Московској и Санкт-Петербуршкој духовној академији. После пријема високог одликовања проф. др Владислав Пузовић је казао: -Господине Ректоре, драги гости, уважене колеге, желео бих да искажем своју захвалност Одбору Задужбине Веселина Лучића, за признање које ми је доделио. Ово признање за мене много значи - не само као признање за претходни рад, него и подстицај за будући рад. Такође, желео бих да кажем да ми је искрено драго што награду делим са колегиницом са Математичког факултета. Сматрам да је један од предуслова за напредак нашег Универзитета да се природне и друштвене науке равномерно и равноправно развијају и да је то најбољи пут да наш Универзитет постиже добре резултате. Ову награду не доживљавам искључиво као личну награду, већ као награду за факултет са којег долазим, за Православни богословски факултет, који је током деценија друге половине двадесетог века био изопштен из универзитетске заједнице. Награду Веселина Лучића доживљавам као једну од пуних потврда повратка нашег Богословског факултета у универзитетску заједницу. На истој свечаности је награђена и Марина Ћакић као најбољи студент Православног богословског факултета. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. Одбор Задужбине Веселина Лучића, која делује при Универзитету у Београду, а на предлог стручног жирија, донео је одлуку да за најбоља научна остварења наставника и сарадника Универзитета у Београду, објављена током 2017. године, прогласи монографију Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама 1849-1917 аутора др Владислава Пузовића, ванредног професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду и чланак Four-dimensional CR submanifolds of the sphere S6 (1) with two-dimensional nullity distribution аутора др Мирославе Антић, ванредног професора Математичког факултета Универзитета у Београду. Додела награда обавиће се у свечаној сали Ректората Универзитета у Београду 11. септембра 2018. године. У образложењу одлуке истакнуто је: „Жири је констатовао да су сви пристигли радови врло високог квалитета, али је међу њима издвојио монографију Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама 1849-1917, др Владислава Пузовића, ванредног професора Универзитета у Београду – Православног богословског факултета и чланак Four-dimensional CR submanifolds of the sphere S6 (1) with two-dimensional nullity distribution др Мирославе Антић ванредног професора Универзитета у Београду – Математичког факултета. Предмет монографије др Владислава Пузовића представља истраживање историјског тока и богословског значаја школовања Срба на дореволуционим руским духовним академијама у другој половини 19. и почетком 20. века. Аутор на једноставан и оригиналан начин прати кључне аспекте образовања Срба на Кијевској, Московској и Санкт-Петербуршкој духовној академији.“ Извор: Српска Православна Црква
  7. Издање Православног богословског факултета и Службеног гласника проглашено за најбоље научно остварење Универзитета у Београду. Одбор Задужбине Веселина Лучића, која делује при Универзитету у Београду, а на предлог стручног жирија, донео је одлуку да за најбоља научна остварења наставника и сарадника Универзитета у Београду, објављена током 2017. године, прогласи монографију Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама 1849-1917 аутора др Владислава Пузовића, ванредног професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду и чланак Four-dimensional CR submanifolds of the sphere S6 (1) with two-dimensional nullity distribution аутора др Мирославе Антић, ванредног професора Математичког факултета Универзитета у Београду. Додела награда обавиће се у свечаној сали Ректората Универзитета у Београду 11. септембра 2018. године. У образложењу одлуке истакнуто је: „Жири је констатовао да су сви пристигли радови врло високог квалитета, али је међу њима издвојио монографију Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама 1849-1917, др Владислава Пузовића, ванредног професора Универзитета у Београду – Православног богословског факултета и чланак Four-dimensional CR submanifolds of the sphere S6 (1) with two-dimensional nullity distribution др Мирославе Антић ванредног професора Универзитета у Београду – Математичког факултета. Предмет монографије др Владислава Пузовића представља истраживање историјског тока и богословског значаја школовања Срба на дореволуционим руским духовним академијама у другој половини 19. и почетком 20. века. Аутор на једноставан и оригиналан начин прати кључне аспекте образовања Срба на Кијевској, Московској и Санкт-Петербуршкој духовној академији.“ Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. „Хердеров нови Библијски атлас“ је настао сарадњом двеју институција – издавачке куће богословске литературе „Хердер“ и специјалиста за библијску археологију при Универзитету у Мајнцу. На 200 сасвим нових, специјално за ово издање сачињених карти детаљно је описана историја библијских земаља. За област јужног Леванта су сачињене културно-историјске карте од епохе неолитикума (10.000 г. пре Христа), које описују фазе развоја ових области до ранохришћанског времена. Детаљне карте мањих временских одсека појашњавају историју њиховог специфичног развоја. О Старом Завету је изложено више карти и хроника, о сеобама Израиљаца, флори и фауни, уметности и свакодневици, градовима и насељима. Персијско и јелинистичко доба исто тако је темељно представљено као и доба Новога Завета са Римљанима: изградњасинагога, владавина Ирода, као и текстови са Мртвог мора, живот и дела Спаситељева као и путовање Апостола. Вишеструке илустрације са информативним блоковима (entrefilet), с једне стране, као и 40 топографских планова, са друге, као и опсежан регистар од 2.800 топонима/хидронима (имена места, река и вода), употпуњују и заокружују ово прворазредно референтно дело. Ово издање се разликује од свих до сада објављених издања тиме што су се у њега на 400 страница текста и илустрација (графика, мапа и скица) улила најновија сазнања из области егзегетских и археолошких истраживања, те се за њих може с правом тврдити – non plus ultra. Професор др Волфганг Цвикел са Евангелистичко-теолошког факултетета у Мајнцу написао је лавовски део овог атласа, уз стручну сарадњу још двоје специјалиста –професорке др Ренате Егер-Венцел и професора др Михаела Ернста са Универзитета у Салцбургу у Аустрији. У тиму сарадника на овом пројекту учествовало је још више аутора из Салцбурга. Тиме Атлас карактерише интердисциплинарност и екуменизам, односно двоконфесионалност сарадника – евангелистичких из Мајнца и католичких из Салцбурга. Овај пројект „Herders Neuer Bibelatlas“ је био награђен реномираном наградом „The Irene Levi-Sala Bookpriѕeaward“, који је најзначајнија награда у области библијске археологије. Атлас је објављен у новембру 2013, а та награда је била уручена у априлу 2014.г. на Ben-Gurion University of the Negev у Beer Sheva у Израелу. Протојереј-ставрофор Зоран Андрић (Минхен) Извор: Српска Православна Црква
  9. Herders Neuer Bibelatlas је опремљен новим картама и материјалом из библијске историје. Приређивачи овог Библијског атласа су Волфганг Цвикел, Ренате Егер-Венцел, Михаел Ернст. „Хердеров нови Библијски атлас“ је настао сарадњом двеју институција – издавачке куће богословске литературе „Хердер“ и специјалиста за библијску археологију при Универзитету у Мајнцу. На 200 сасвим нових, специјално за ово издање сачињених карти детаљно је описана историја библијских земаља. За област јужног Леванта су сачињене културно-историјске карте од епохе неолитикума (10.000 г. пре Христа), које описују фазе развоја ових области до ранохришћанског времена. Детаљне карте мањих временских одсека појашњавају историју њиховог специфичног развоја. О Старом Завету је изложено више карти и хроника, о сеобама Израиљаца, флори и фауни, уметности и свакодневици, градовима и насељима. Персијско и јелинистичко доба исто тако је темељно представљено као и доба Новога Завета са Римљанима: изградњасинагога, владавина Ирода, као и текстови са Мртвог мора, живот и дела Спаситељева као и путовање Апостола. Вишеструке илустрације са информативним блоковима (entrefilet), с једне стране, као и 40 топографских планова, са друге, као и опсежан регистар од 2.800 топонима/хидронима (имена места, река и вода), употпуњују и заокружују ово прворазредно референтно дело. Ово издање се разликује од свих до сада објављених издања тиме што су се у њега на 400 страница текста и илустрација (графика, мапа и скица) улила најновија сазнања из области егзегетских и археолошких истраживања, те се за њих може с правом тврдити – non plus ultra. Професор др Волфганг Цвикел са Евангелистичко-теолошког факултетета у Мајнцу написао је лавовски део овог атласа, уз стручну сарадњу још двоје специјалиста –професорке др Ренате Егер-Венцел и професора др Михаела Ернста са Универзитета у Салцбургу у Аустрији. У тиму сарадника на овом пројекту учествовало је још више аутора из Салцбурга. Тиме Атлас карактерише интердисциплинарност и екуменизам, односно двоконфесионалност сарадника – евангелистичких из Мајнца и католичких из Салцбурга. Овај пројект „Herders Neuer Bibelatlas“ је био награђен реномираном наградом „The Irene Levi-Sala Bookpriѕeaward“, који је најзначајнија награда у области библијске археологије. Атлас је објављен у новембру 2013, а та награда је била уручена у априлу 2014.г. на Ben-Gurion University of the Negev у Beer Sheva у Израелу. Протојереј-ставрофор Зоран Андрић (Минхен) Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Присустне је поздравио генерални секретар Културно-просветне заједнице Београд г. Живорад Ајдачић нагласивши да је Златни беочуг признање за заокружене духовне вредности и достигнућа које континуирано повезују све оне који омогућавају успешнији духовни живот града Београда и Србије. -Како ова награда чини част лауреатима, тако и лауреати чине част овом великом признању за допринос у културном, духовном и историјском животу престоног Београда, пручио је г. Ајдачић. -Награде се додељуују у години када се навршило 100 година од завршетка великог и страшног Првог светског рата. Ове године навршило се и 150 година од убиства кнеза Михаила Обреновића, који је годину дана пре смрти примио кључеве града Београд од Али Риза паше, а на београдској тврђави се завијорила и српска застава. Такође, пре 150 година кнез Михаило Обреновић иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду, ове знамените установе која нам увек пружа гостопримство, казао је г. Ајдачић. Председник Културно-просветне заједнице Београда књижевник Милован Витезовић је подсетио на речи Васка Попе, великог српског песника, када је 1968. примао у Бечу Аустријску државну награду за европску књижевност: -Примам ову награду у првом реду као похвалу песништву мога народа и његовом језику... Песништво Срба од својих почетака до данас представља значајан органски незаобилазан део европске књижевности. Милован Витезовић је искористио свечаност уручења награде коју је створио Васко Попа и у име Културно-просветне заједнице Београд казао да ће великом песнику бити подигнут споменик на Теразијама са стиховима посвећеним престоном граду. -Додељујући Вам ова признања, исказујемо Вам неизмерну захвалност грађана што сте са нама чували и сачували српску културу и у немогућим условима, казао је г. Витезовић. Изванредни Златни беоучуг за животно дело додељено је протојереју-ставрофору др Саву Б. Јовићу и г. Милутину Дедићи, историчару, сликару и публицисти. Изванредни Златни беочуг припао је Историјском музеју Србије, Машинском факултету Универзитета у Београду и Афричком музеју у Београду. Добитници Златног беочуга за трајан допринос култури су: Ашхтен Атаљанц, балетска уметница; мр Светлана Бојчевић Цицовић, оперска уметница; проф. др Славица Гароња Рдованац, књижевница; проф др Димитрије Големовић, етномузиколог, композитор; КУД Димитрије Котуровић; Небојша Кундачина, драмски уметник; Драгољуб Којчић, издавач; мр Павле Медаковић, диригент; проф. др Предраг Марковић, историчар; Душица Милановић, новинарка књижевница; проф. Др Драган Никодијевић, теоретичар културе и уметности; Душко Новаковић, књижевник; Бранислав Обрадовић, продуцент, организатор; Рибља чорба, рок група; проф. др Дрган Симеуновић, политиколог и књижевник; Удружење музичара џеза, забавне и рок музике Србије и Шпиро Соломун, културни посленик. У име награђених пригодно слово је произнео протојереј-ставрофор др Саво Јовић, овогодишњи лауерат Изванредног Златног беочуга за животно дело: -Указана ми је велика част да у име свих награђених изразим захвалност Културно-просветној заједници Београда на додељивању нам овог престижног признања за трајни допринос култури нашег града. Верујем да и остали добитници деле моје осећање радости не због самог награђивања, већ због чињенице да се код нас још увек препознаје и цени прегалаштво које обогаћује целокупну заједницу. Пред вама су данас културни делатници, уметници, научници, руководиоци културних и научних установа, представљајући све оне који у њима истрајно раде и стварају. Благодарим цењеном жирију који нас је одабрао и прибројао лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујемо да тај низ нисмо увећали само бројем. -Надамо се да смо српској култури додали једно мало бреме које ће долазеће генерације обавезивати да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења и да се неупрљана издиже изнад свих наших посртања сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу. Као симбол затвореног и вечног, али и никад довршеног, беочуг нас подсећа да смо бића ограничена, али и позвана да из свог ограничења иступимо снагом духа, што су сви, који су своје таленте умножили, и учинили. У том смислу, награде су и опомена да смо на нашем овоземаљском путу, по лику Бога, створени да будемо ствараоци. Када човек испуњава то свето назначење свога посланства, онда зна да је бити и у подножју светионика, где се само назире светлост којој стреми, светлост дивних ликова из олтара наше културне историје, привилегија коју не сме изневерити. -Нема сумње да ће овогодишњи добитници предано наставити да раде и напредују, свако у својој области, јер су осетили радост стваралаштва која их приближава Творцу, истовремно сведочећи љубав према ближњем и свету, у ко-ме смо сви позвани да га својим животом обогатимо. Хвала вам. Годишња награда Културно-просветне заједнице Београда за припала је гђи Марији Бишоф, професору и књижевници, за допринос раду Културно-просветној заједници Београда, док су повеље за допринос култури Београда додељене г. Браниславу Баћовићу, привреднику и мецени културе, као о Уметничкој ливници „Јеремић“. Златни беочуг се додељује као годишња награда за трајни допринос култури Београда. Културно просветна заједница Београда од 1970. године додељује награду и признање Златни беочуг уметницима, ствараоцима, научницима, ансамблима, организацијама и установама за трајни допринос култури Београда. Награда Златни беочуг је признање које се додељује онима који омогућавају успешнији духовни живот града Београда, негују духовне вредности и вреднују научна и културна достигнућа. Награде, које се састоје од повеље и слике Саве Стојкова, уручили су председник жирија проф. др Зоран Аврамовић и Живорад Ајдачић, генерални секретар Културно просветне заједнице Србије. Творци ове награде су песник Васко Попа који је дао и име награди, Радомир Стевић Рас и Јевта Јевтовић. Данашњем свечаном уручењу награда Златни беочуг присуствовали су изасланици Председника Републике Србије, представници Владе Републике Србије, државни секретари и помоћници у министарствима Владе Србије, представници Народне скупштине Републике Србије, председници посланичких група, представници дипломатског кора, верских заједница, Српске академије наука и уметности, Града Београда, ректори и декани Универзитета и факултета у Београду, директори установа културе, просвете и науке, представници средстава јавног информисања и црквених медија: Информативне службе Српске Православне Цркве - главни и одговорни уредник протођакон Радомир Ракић; Радија Слово љубве, Информативне службе Епархије бачке. Свечаности су присуствовали протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду; ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Правослвне Цркве; протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, протођакон Игор Давидовић, представници Патријаршијске библиотеке, Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке, бројни пријатељи и сатрудници, директор новосадске Издавачке куће Православна реч г. Зоран Гутовић. Покровитељи манифестације су Скупштина Града, Министарство културе и информисања Републике Србије, Компанија Митеко, Организација ПИ, Организација за производњу фонограма Србије, Транспортшпед, Беотелепром, Саобраћајни институт ЦИП, Народно позориште. Програм су видили драмски уметници Биљана Ђуровић и Драган Коларевић. *** Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, рођен је на Савиндан 1954. године у Милином Селу, општина Лопаре, Босна и Херцеговина, где je завршио основну школу. Потом се уписао у петогодишњу Богословију Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Када је био четврти разред од стране Војног одсека 1974 год. бива позван у војску (коју нису хтели да му одложе као што су то ученицима других школа чинили). Цео војни рок је одслужио у Шибенику. По повратку из војске завршио је Богословију 1976. године. Исте године је рукоположен у чин ђакона, потом презвитера и служио је у Епархији зворничко-тузланској. Дана 15. маја 1980. године, након непуне четири године свештеничке службе комунистички режим га хапси, а Окружи суд у Тузли суди, за вербални деликт, (чл. 133 КЗ СФРЈ) на шест година затвора. Ову казну је Врховни суд БиХ у Сарајеву смањио на пет година коју је одробијао у зеничком казамату. По изласку из казамата остао је у Епархији зворничко-тузланској до 1987. године када прелази у Панчево, Епархија банатска, из које 1996. на предлог тадашњег Патријарха српског Павла, а по одлуци Светог Архијерејског Синода долази у Београд, Архиепископија београдско-карловачка, и ради као службеник у Канцеларији Синода. Дипломирао је на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ у Фочи са оценом одличан 10, са просечном оценом у току студија 9,33. Тренутно ради на месту главног секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и духовник је при цркви Ружици и капели Свете Петке на Калемегдану у Београду. До сада је објавио осам књига које су имале по неколико издања, а књиге Свети исповедник Варнава и Етнчко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији су преведене на енглески језик. Објавио је и шест верско-поучних књижица, као и многе чланке како у црквеним, тако и световним часописима. Држао је предавања у Србији и дијаспори и учествовао у радио и тв емисијама. Већ десет година припрема текст џепног календара, а 2012. године је именован, од стране Светог Архијерејског Синода, за главног урeдника часописа Црква. Објављене књиге (наводи се последње издање): Анђели звериње куће, Православна реч, Нови Сад, (2012), Записи из зеничке тамнице, Православна реч, Нови Сад, (2012), Кроз босански огањ, Православна реч, Нови Сад, (2012), Свитање у предвечерје, Православна реч, Нови Сад, (2012), Утамничена цркв, Православна реч, Нови Сад, (2012), Христов Светосавац Михајло Пупин, Правосл. реч, Нови Сад, (2012), Свети исповедник Варнава Епископ Хвостански, Прав. реч, Н. Сад, (2012), Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији,Православна реч, Нови Сад, (2012) Објављене верско-поучне књижице: Свети отац Николај, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1998), Божић и божићи обичаји, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1998), Свети великомученик Георгије, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Велики часни пост, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Васкрсење Господа Исуса Христа - Васкрс, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Свети Јован Крститељ, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (2000). Године 2012. Фондација „Младен Селак“ из Беогрaда доделила му је у Идвору, родном месту Михајла Пупина, медаљу која носи име овог великог научника за књигу Христов Светосавац Михајло Пупин. Зорица Зец Извор: Српска Православна Црква
  11. Златни беочуг за 2018. годину, који 47. пут додељује Културно-просветна заједница Београда, уручен је данас, 19. апила 2018. године, лауреатима на свечаности у Народном позоришту у Београду. Присустне је поздравио генерални секретар Културно-просветне заједнице Београд г. Живорад Ајдачић нагласивши да је Златни беочуг признање за заокружене духовне вредности и достигнућа које континуирано повезују све оне који омогућавају успешнији духовни живот града Београда и Србије. -Како ова награда чини част лауреатима, тако и лауреати чине част овом великом признању за допринос у културном, духовном и историјском животу престоног Београда, пручио је г. Ајдачић. -Награде се додељуују у години када се навршило 100 година од завршетка великог и страшног Првог светског рата. Ове године навршило се и 150 година од убиства кнеза Михаила Обреновића, који је годину дана пре смрти примио кључеве града Београд од Али Риза паше, а на београдској тврђави се завијорила и српска застава. Такође, пре 150 година кнез Михаило Обреновић иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду, ове знамените установе која нам увек пружа гостопримство, казао је г. Ајдачић. Председник Културно-просветне заједнице Београда књижевник Милован Витезовић је подсетио на речи Васка Попе, великог српског песника, када је 1968. примао у Бечу Аустријску државну награду за европску књижевност: -Примам ову награду у првом реду као похвалу песништву мога народа и његовом језику... Песништво Срба од својих почетака до данас представља значајан органски незаобилазан део европске књижевности. Милован Витезовић је искористио свечаност уручења награде коју је створио Васко Попа и у име Културно-просветне заједнице Београд казао да ће великом песнику бити подигнут споменик на Теразијама са стиховима посвећеним престоном граду. -Додељујући Вам ова признања, исказујемо Вам неизмерну захвалност грађана што сте са нама чували и сачували српску културу и у немогућим условима, казао је г. Витезовић. Изванредни Златни беоучуг за животно дело додељено је протојереју-ставрофору др Саву Б. Јовићу и г. Милутину Дедићи, историчару, сликару и публицисти. Изванредни Златни беочуг припао је Историјском музеју Србије, Машинском факултету Универзитета у Београду и Афричком музеју у Београду. Добитници Златног беочуга за трајан допринос култури су: Ашхтен Атаљанц, балетска уметница; мр Светлана Бојчевић Цицовић, оперска уметница; проф. др Славица Гароња Рдованац, књижевница; проф др Димитрије Големовић, етномузиколог, композитор; КУД Димитрије Котуровић; Небојша Кундачина, драмски уметник; Драгољуб Којчић, издавач; мр Павле Медаковић, диригент; проф. др Предраг Марковић, историчар; Душица Милановић, новинарка књижевница; проф. Др Драган Никодијевић, теоретичар културе и уметности; Душко Новаковић, књижевник; Бранислав Обрадовић, продуцент, организатор; Рибља чорба, рок група; проф. др Дрган Симеуновић, политиколог и књижевник; Удружење музичара џеза, забавне и рок музике Србије и Шпиро Соломун, културни посленик. У име награђених пригодно слово је произнео протојереј-ставрофор др Саво Јовић, овогодишњи лауерат Изванредног Златног беочуга за животно дело: -Указана ми је велика част да у име свих награђених изразим захвалност Културно-просветној заједници Београда на додељивању нам овог престижног признања за трајни допринос култури нашег града. Верујем да и остали добитници деле моје осећање радости не због самог награђивања, већ због чињенице да се код нас још увек препознаје и цени прегалаштво које обогаћује целокупну заједницу. Пред вама су данас културни делатници, уметници, научници, руководиоци културних и научних установа, представљајући све оне који у њима истрајно раде и стварају. Благодарим цењеном жирију који нас је одабрао и прибројао лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујемо да тај низ нисмо увећали само бројем. -Надамо се да смо српској култури додали једно мало бреме које ће долазеће генерације обавезивати да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења и да се неупрљана издиже изнад свих наших посртања сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу. Као симбол затвореног и вечног, али и никад довршеног, беочуг нас подсећа да смо бића ограничена, али и позвана да из свог ограничења иступимо снагом духа, што су сви, који су своје таленте умножили, и учинили. У том смислу, награде су и опомена да смо на нашем овоземаљском путу, по лику Бога, створени да будемо ствараоци. Када човек испуњава то свето назначење свога посланства, онда зна да је бити и у подножју светионика, где се само назире светлост којој стреми, светлост дивних ликова из олтара наше културне историје, привилегија коју не сме изневерити. -Нема сумње да ће овогодишњи добитници предано наставити да раде и напредују, свако у својој области, јер су осетили радост стваралаштва која их приближава Творцу, истовремно сведочећи љубав према ближњем и свету, у ко-ме смо сви позвани да га својим животом обогатимо. Хвала вам. Годишња награда Културно-просветне заједнице Београда за припала је гђи Марији Бишоф, професору и књижевници, за допринос раду Културно-просветној заједници Београда, док су повеље за допринос култури Београда додељене г. Браниславу Баћовићу, привреднику и мецени културе, као о Уметничкој ливници „Јеремић“. Златни беочуг се додељује као годишња награда за трајни допринос култури Београда. Културно просветна заједница Београда од 1970. године додељује награду и признање Златни беочуг уметницима, ствараоцима, научницима, ансамблима, организацијама и установама за трајни допринос култури Београда. Награда Златни беочуг је признање које се додељује онима који омогућавају успешнији духовни живот града Београда, негују духовне вредности и вреднују научна и културна достигнућа. Награде, које се састоје од повеље и слике Саве Стојкова, уручили су председник жирија проф. др Зоран Аврамовић и Живорад Ајдачић, генерални секретар Културно просветне заједнице Србије. Творци ове награде су песник Васко Попа који је дао и име награди, Радомир Стевић Рас и Јевта Јевтовић. Данашњем свечаном уручењу награда Златни беочуг присуствовали су изасланици Председника Републике Србије, представници Владе Републике Србије, државни секретари и помоћници у министарствима Владе Србије, представници Народне скупштине Републике Србије, председници посланичких група, представници дипломатског кора, верских заједница, Српске академије наука и уметности, Града Београда, ректори и декани Универзитета и факултета у Београду, директори установа културе, просвете и науке, представници средстава јавног информисања и црквених медија: Информативне службе Српске Православне Цркве - главни и одговорни уредник протођакон Радомир Ракић; Радија Слово љубве, Информативне службе Епархије бачке. Свечаности су присуствовали протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду; ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Правослвне Цркве; протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, протођакон Игор Давидовић, представници Патријаршијске библиотеке, Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке, бројни пријатељи и сатрудници, директор новосадске Издавачке куће Православна реч г. Зоран Гутовић. Покровитељи манифестације су Скупштина Града, Министарство културе и информисања Републике Србије, Компанија Митеко, Организација ПИ, Организација за производњу фонограма Србије, Транспортшпед, Беотелепром, Саобраћајни институт ЦИП, Народно позориште. Програм су видили драмски уметници Биљана Ђуровић и Драган Коларевић. *** Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, рођен је на Савиндан 1954. године у Милином Селу, општина Лопаре, Босна и Херцеговина, где je завршио основну школу. Потом се уписао у петогодишњу Богословију Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Када је био четврти разред од стране Војног одсека 1974 год. бива позван у војску (коју нису хтели да му одложе као што су то ученицима других школа чинили). Цео војни рок је одслужио у Шибенику. По повратку из војске завршио је Богословију 1976. године. Исте године је рукоположен у чин ђакона, потом презвитера и служио је у Епархији зворничко-тузланској. Дана 15. маја 1980. године, након непуне четири године свештеничке службе комунистички режим га хапси, а Окружи суд у Тузли суди, за вербални деликт, (чл. 133 КЗ СФРЈ) на шест година затвора. Ову казну је Врховни суд БиХ у Сарајеву смањио на пет година коју је одробијао у зеничком казамату. По изласку из казамата остао је у Епархији зворничко-тузланској до 1987. године када прелази у Панчево, Епархија банатска, из које 1996. на предлог тадашњег Патријарха српског Павла, а по одлуци Светог Архијерејског Синода долази у Београд, Архиепископија београдско-карловачка, и ради као службеник у Канцеларији Синода. Дипломирао је на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ у Фочи са оценом одличан 10, са просечном оценом у току студија 9,33. Тренутно ради на месту главног секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и духовник је при цркви Ружици и капели Свете Петке на Калемегдану у Београду. До сада је објавио осам књига које су имале по неколико издања, а књиге Свети исповедник Варнава и Етнчко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији су преведене на енглески језик. Објавио је и шест верско-поучних књижица, као и многе чланке како у црквеним, тако и световним часописима. Држао је предавања у Србији и дијаспори и учествовао у радио и тв емисијама. Већ десет година припрема текст џепног календара, а 2012. године је именован, од стране Светог Архијерејског Синода, за главног урeдника часописа Црква. Објављене књиге (наводи се последње издање): Анђели звериње куће, Православна реч, Нови Сад, (2012), Записи из зеничке тамнице, Православна реч, Нови Сад, (2012), Кроз босански огањ, Православна реч, Нови Сад, (2012), Свитање у предвечерје, Православна реч, Нови Сад, (2012), Утамничена цркв, Православна реч, Нови Сад, (2012), Христов Светосавац Михајло Пупин, Правосл. реч, Нови Сад, (2012), Свети исповедник Варнава Епископ Хвостански, Прав. реч, Н. Сад, (2012), Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији,Православна реч, Нови Сад, (2012) Објављене верско-поучне књижице: Свети отац Николај, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1998), Божић и божићи обичаји, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1998), Свети великомученик Георгије, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Велики часни пост, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Васкрсење Господа Исуса Христа - Васкрс, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Свети Јован Крститељ, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (2000). Године 2012. Фондација „Младен Селак“ из Беогрaда доделила му је у Идвору, родном месту Михајла Пупина, медаљу која носи име овог великог научника за књигу Христов Светосавац Михајло Пупин. Зорица Зец Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ: Пресуда Младићу је дело ђавола! Патријарх српски Иринеј је прокоментарисао хашку пресуду изречену Ратку Младићу, генералу Војске Републике Српске, који је осуђен на доживотну робију, речима да је то нешто што је било сасвим очекивано. Он је истакао да је уверен да је и та пресуда, као и свака друга против Срба ту „јер силни светски моћници раде ђаволска дела“. - Још један Србин осуђен је у Хагу. Ми смо знали да ће Ратко Младић бити осуђен и да ће све бити тако и ми, нажалост, ту ништа не можемо да учинимо. Све се то дешава јер силни светски моћници раде ђаволска дела, а ми трпимо последице - каже на самом почетку поглавар СПЦ. Патријарх констатује да неправда што се у Хагу суди само српским генералима, а што се сви остали пуштају на слободу траје дуго и да јој се не види крај. - Није од јуче да испада да су само Срби криви за све, а да су остали невини - истиче патријарх, додајући да се са том великом неправдом само на један једини начин можемо изборити... - Са том неправдом можемо се борити једино тако што ћемо водити рачуна о себи, бити јединствени и сложни, што ћемо радити више и гледати своја посла. Другог начина нема - закључио је патријарх српски. Подсећања ради, Хашки трибунал осудио је у среду генерала и ратног команданта Војске Републике Српске Ратка Младића на доживотну казну затвора због доприноса извршењу геноцида у Сребреници, злочина против човечности и кршења закона и обичаја рата у БиХ. Пресуда Младићу изазвала је бројне и бурне реакције у Србији, региону и свету. Пре самог изрицања пресуде Младић је удаљен из суднице јер је викао: „Лаж, лаж, све је лаж, мамицу вам је*ем натоовску.“ Судија Алфонс Ори прочитао је пресуду Ратку Младићу, а током читања је одређена пауза на молбу генерала Младића, коме је позлило. Младић се, ипак, након двадесет минута вратио у судницу и бурно протестовао, тражећи да се читање пресуде прекине и да се одмах изрекне казна, или да се читав процес одложи. Младићев бранилац Драган Иветић рекао је да је током паузе Младићу три пута измерен притисак и да је први пут био 175/76, други пут и 180/80 и трећи пут 180/80. Ратко Младић је после изрицања поручио да ће се док је жив борити да се открије права истина о борби Срба у том рату. - Ово је било само прво полувреме, борићу се да се укину ове наметнуте лажи и открије права истина о борби Срба. Ово је било само прво полувреме - поручио је Младић преко свог сина Дарка Младића. Београд је јуче освануо са исписаним графитима подршке генералу Војске Републике Српске Ратку Младићу, који је осуђен пред Хашким судом. „Твоја часна борба, наша вечна слобода” и „Генерал Ратко Младић” графити су исписани широм престонице Србије. Пресуда Младићу је цена коју Србија плаћа за улазак у ЕУ. (извор за вест: Ало) Послато са Lenovo K53a48 користећи Pouke.org мобилну апликацију
  13. Пре неки дан сам отишао код Зане Нимани, другарице из основне, уствари она се зове Иванка и нема појма да је зову Зана Нимани. Одувек је захтевала да је зову Ивана, Иванка јој је оно демоде, безвезе. Била је зацопана у неког лика који је био чувени шмекер у граду, кретен, сломи јој срце и шутне је. Говорка се да још увек тугује и да је у некој депри. Искрено је улетела а овај само аферу, само мења везе. Иако она још увек сјајно изгледа ипак сам отишао код ње на позив да јој помогнем око некаквог намештаја. Пошто је била моја симпатија из основне, мислим, како да не одем, брука... Међутим ја нисам уоппште намештајац ја сам само дебео, нисам јак. Оно, погрешно ме проценила. Црно сам се намучио али смо били задовољни, питала ме, да одморимо? - О да, свакако пуфффф.... Ху, пффф баш ме премори овај орман З..овај Ивана! - Стварно ти хвала што си дошао, ово не бих могла сама. Уфффф... - Ама то није ништа за мене, хе хе... А зашто си одлучила да померамо ову скаламерију, кад имаш тамо довољно простора, ам? - Тај ормар ми је од баке, подсећа ме на њу, желим да окренем нови лист у животу, ово ми веома значи. - Ахаа… Па могли смо само лист да окренемо а не орманчину да вучемо. - Помислих, ма како је баба могла оволику орманчину да дигне на пети спрат није ми јасно... Избацивањем ове скаламерије би се ослободио жешћи простор овде, јесте да је лак на њему оргиналан, ал огроман је братее.. ово само чекић и... - Хах баш си смешан...Да пустим неку зикуму? Прекину ме у размишљању... - Ам? Аа, ма може... - Да ли ти одговара Зана Нимани? - Акхх, ШТАаа!? Моооолим!? Кх, кх, закашљах се, извини.. од сендвича ми кх..кх. - Пааааа, Зану Нимани!!? - Ах ону групу, да да да да даа, па наравно, наравно, наравно.. о-оодлично.. –замуцах. Истог момента пустила је ЦеДе и музика је почела да смара, жешће. Покушавао сам да се смешкам и да одајем утисак пријатности. Такав несклад, свега... пу... Настојао сам да се више концентришем на сендвич и претварам се у опуштање. Какав сам лажов, не могу да верујем, ово је неподношљиво, борио сам се у себи. Док је она певушила речи наизуст и видно уживала као да је далеко одавде ..хм.. врло емотивно и љубавно... дође ми помисао, није ли због тога да је зову Заном? Ма гарант! - Е Ивана, могу те питам нешто? - Питај..мњам, мњам...успут.. јеси за још један сендвич или смоки биг пак? - Уу паа, може обоје хм, хам,њам...еј ти ми онако делујеш као емотиван тип, јесилил ти емотивко? - Ма јооок, откуд ти то? - Настављајући да цупка ритам песме.. - Онако – Ова 'Зана' ми доста звучи емотивно и љубавно..па помислих.. - Можда, немам појма... - Застиди се и погледала доле у под.. Кажу да је била луда за њим и да јој није било добро после раскида, могу да мислим какав је то био лом! Деловала ми је задовољно што смо испомерали намештај, поготово слушајући Занину музику. Размишљајући о њој више нисам обраћао пажњу на музику, некако сам осетио да је она још увек дубоко рањена, повређена. Човече. Овај намештај и ова збрка је сигурно покушај да превазиђе ту фрку. Не знам зашто, одлучих да јој кажем... - Еј Ивана, знаш шта? - Шта!? -Упита ме погледавши искреним погледом, дубоко, нагнувши благо главу, гледала ме озбиљно плавим очима, мистично, некако тужно, бледим лицем као да ћу кажњеноме изрећи судску пресуду.. - Допада ми се ова твоја музика и допад ми се овај твој орман! Ето!! - Ивана ме тада загрли јако, готово снажно да сам мислио да ћу да проспем смоки, тихо јој кренуше сузе, спустила је главу а ја сам дошао до ваздуха....зашмрца и рече ми тихо бришући сузе.. - Хвала ти Моси, друг си! - Богу хвала!! - Узвратих јој онако изненађен. - Кажееш, Богу !? - Да... Е а имам и ново име за тебе, Зана, Зана Нимани! - Ха ха ха ха...... -Насмеја се - Предивно...- Кренушмо да се смејемо обоје, ооо тако се пријатно насмејасмо, кренуше и мени сузе од смеха, нисам могао да јој кажем да већ има тај надимак... ха ха хах. Пошто сам појео два сендвича и цео смоки, морао сам кући на вечеру па сам јој рекао.. - Еј Занчи, морам да палим кући док ме није ухватила упала мишића, онда ћеш хитну морати да зовеш... то они без утоварача неће моћи да подигну, хех! - Ха ха, нисам знала да си толико комичан, улепшао си ми дан хихихих, важи. - Сад морам кући, видимо се ускоро.. - Важи, ћаоо..... Сутрадан сам отишао до кафића да гледам пренос утакмице, тамо имају широку плазму, код мене се кући екран већ мути. Упала мишић ме снашла као никад, Шмеки и Дени кренуше да ме зезају.. - Јао види дебелог, ојео се, једва хода ..хаха - Ама, људи, упала мишића! - Значи, лик се упалио, лудило... Моси ти се увек ложиш ха ха пхахффф ! Зипа види ово, Зана Нимани иде равно овамо према нама.. Док сам се мучио да се утиснем у ону столицу, нисам успео да намонтирам кез да ми не сконта упалу мишића и да не провали како ме ови локалне позери зезају, она улете у журби.. - Еј Моси ћао, цмок! Ушла сам само да те поздравим... журим, одох ћааооо.... Повиках за њом, - Еееј Зана, како си? - Она застаде, окрену се са осмехом и рече, - Богу Хвала, добро!! - Махнувши руком отиде..Шмеки и Дени ме зблануто, бледо, тупо, прегажено погледаше.. - Људи, шта ме гледате? Који је резултат??
  14. Архијерејска Литургија и излет на колеџу Светог Саве у Сиднеју среда, 04.10.2017. Датум последње измене 04.10.2017. 17:00 С обзиром на чињеницу да се приводи крају прва завршна фаза изградње Колеџа Свети Сава, у минули нерадни понедељак продуженог викенда 2. октобра 2017. године, Његово Преосвештенство епископ Силуан у молитви и дружењу сабрао је клир и верни народ сиднејске регије. Неколико стотина људи сабрало се најпре на светој Литургији након које су уследили наступи дечијег оркестра „Наслеђе“ под руководством Жељка Гламочанина, те разне фолклорне групе из Сиднеја и Волонгонга. Позив је гласио „Дођи и види“! И тако је учињено. Уз некелико икона и привремених орнамента у простору који ће бити параклис Колеџа, служење свете Литургије је свима пружило окус онога што тек треба да буде преображено у богослужбено место за нашу децу и њихове породице. Хор цркве Лазарице из Александрије је допринео лепоти службе, као и свештеничке одежде те олтарске пресвлаке начињене у епархијској радионици „Риза“. Управо сада је под кровом затворено 2400 квадратних метара те је Управни одбор Колеџа решен да се одмах приступи уређењу унутрашњег и спољашњег простора. Нису сви могли наћи место за седење у простору који ће бити претворен у прве четири учионице Колеџа, али је зато напољу било обезбеђено додатних места где су и пристуна деца имала огроман простор за игру и забаву. Српско православно омладинско удружење „SOYA“ је било заузето припремањем хране и пића. Његово Преосвештенство владика Силуан се, у лично име и у име Цркве, обавезао да ће се посатрати да се градња Колеџа заврши што пре. У време драматичних промена које се збивају у Аустралији када прети опасност да се измени дефиниција брака Његово Преосвештенство позвао је све да се држе библијског учења о браку и стварању. Позвао је верне да се одупру радикалним идеологијама које се већ изливају на јавно друштвои које ће се интензивирати уколико тренутни плебисцит буде успешан. У свом пастирском писму које је дељено верницима навео је: „Мајке и очеви, не дајте се заварати! Никоме у овом свету није више стало да ваше деце од вас самих. Ни једној влади, ни једној школи, ни једном учитељу, никоме! У школама широм Аустралије родитељи су принуђени да морално и духовно образовање своје деце повере творцима срамних програма попут „Безбедних школа“ (“Safe Schools”). Званично се више не налази у програмима школа Новог Јужног Велса, али се поново враћа у другим паковањима“. „Отварање Колеџа Свети Сава је најважније дело наше цркве у Аустралији“, рекао је Преосвештени владика, позвавши све присутне да подрже овај пројекат од општег значаја. Ово је пројекат од несагледивог значаја за нашу децу и унучад. У наредним недељама позиваћемо људе да се укључе у рад неких од наших под-одбора како би нам помогли у свему: од начина прикупљања средстава, до начина ширења информацијама и организовања пригодних догађаја. Ми ћемо изградити Колеџ Светог Саве, али ће и Колеџ Светог Саве изградити нас“ рекао је Његово Преосвештенство владика Силуан. ФОТОГАЛЕРИЈА: http://soc.org.au/sr/vesti-sr/815-arhijerejska-liturgija-i-izlet-na-koledzu-svetog-save-u-sidneju
  15. Архијерејска Литургија и излет на колеџу Светог Саве у Сиднеју среда, 04.10.2017. Датум последње измене 04.10.2017. 17:00 С обзиром на чињеницу да се приводи крају прва завршна фаза изградње Колеџа Свети Сава, у минули нерадни понедељак продуженог викенда 2. октобра 2017. године, Његово Преосвештенство епископ Силуан у молитви и дружењу сабрао је клир и верни народ сиднејске регије. Неколико стотина људи сабрало се најпре на светој Литургији након које су уследили наступи дечијег оркестра „Наслеђе“ под руководством Жељка Гламочанина, те разне фолклорне групе из Сиднеја и Волонгонга. Позив је гласио „Дођи и види“! И тако је учињено. Уз некелико икона и привремених орнамента у простору који ће бити параклис Колеџа, служење свете Литургије је свима пружило окус онога што тек треба да буде преображено у богослужбено место за нашу децу и њихове породице. Хор цркве Лазарице из Александрије је допринео лепоти службе, као и свештеничке одежде те олтарске пресвлаке начињене у епархијској радионици „Риза“. Управо сада је под кровом затворено 2400 квадратних метара те је Управни одбор Колеџа решен да се одмах приступи уређењу унутрашњег и спољашњег простора. Нису сви могли наћи место за седење у простору који ће бити претворен у прве четири учионице Колеџа, али је зато напољу било обезбеђено додатних места где су и пристуна деца имала огроман простор за игру и забаву. Српско православно омладинско удружење „SOYA“ је било заузето припремањем хране и пића. Његово Преосвештенство владика Силуан се, у лично име и у име Цркве, обавезао да ће се посатрати да се градња Колеџа заврши што пре. У време драматичних промена које се збивају у Аустралији када прети опасност да се измени дефиниција брака Његово Преосвештенство позвао је све да се држе библијског учења о браку и стварању. Позвао је верне да се одупру радикалним идеологијама које се већ изливају на јавно друштвои које ће се интензивирати уколико тренутни плебисцит буде успешан. У свом пастирском писму које је дељено верницима навео је: „Мајке и очеви, не дајте се заварати! Никоме у овом свету није више стало да ваше деце од вас самих. Ни једној влади, ни једној школи, ни једном учитељу, никоме! У школама широм Аустралије родитељи су принуђени да морално и духовно образовање своје деце повере творцима срамних програма попут „Безбедних школа“ (“Safe Schools”). Званично се више не налази у програмима школа Новог Јужног Велса, али се поново враћа у другим паковањима“. „Отварање Колеџа Свети Сава је најважније дело наше цркве у Аустралији“, рекао је Преосвештени владика, позвавши све присутне да подрже овај пројекат од општег значаја. Ово је пројекат од несагледивог значаја за нашу децу и унучад. У наредним недељама позиваћемо људе да се укључе у рад неких од наших под-одбора како би нам помогли у свему: од начина прикупљања средстава, до начина ширења информацијама и организовања пригодних догађаја. Ми ћемо изградити Колеџ Светог Саве, али ће и Колеџ Светог Саве изградити нас“ рекао је Његово Преосвештенство владика Силуан. ФОТОГАЛЕРИЈА: http://soc.org.au/sr/vesti-sr/815-arhijerejska-liturgija-i-izlet-na-koledzu-svetog-save-u-sidneju View full Странице
  16. Размишљао сам да ли као професионални историчар и познавалац популарне културе имам довољно знања да разматрам Кустуричине вишеслојне уметничке идеје? Уколико се охрабрим да напишем, да ли ће моја тумачења бити сасвим погрешна а коментар о филму недовољно квалитетан? Када се гледалац суочи са великим делом које аутор, Емир Кустурица, назива својим „политичким тестаментом“, може ли бити претенциозан уколико се подухвати задатка да напише приказ? Са супругом Јованом дуго сам разматрао догађаје у филму, ликове, појаве, слике, симболику, асоцијације. Неколико дана смо о томе дискутовали па је тако сазрела моја намера да ипак напишем приказ филма. Филм На млечном путу Емира Кустурице је сниман у Републици Српској и Републици Србији, у појасу од јужне Херцеговине до југозападне Србије. Емир Кустурица игра главну улогу. Поред Кустурице главне улоге тумаче Моника Белучи, Слобода Мићаловић и Мики Манојловић. Музику је компоновао Стрибор Кустурица. Редитељ Емир Кустурица каже да се кроз филм провлаче три истините приче: „Прва је биографија жене која је бежала од генерала СФОР-а, који је био заљубљен у њу. Друга је о Србину из Коњица, који је терао овце у минско поље да би га прешао и трећа о човеку из Авганистана, који је преживео захваљујући томе што је хранио змију“. Кустурица је ове три приче уподобио тако да су с његовим генијалним фантазијама стопљене у нераздвојиву целину. Филм је светску премијеру имао 9. септембра 2016. на 73. Филмском фестивалу у Венецији. Српска премијера је одржана 16. јануара 2017. на 10. Међународном филмском и музичком фестивалу Кустендорф у Дрвенграду на Мокрој Гори. У Београду је први пут приказан 24. фебруара 2017. када је њиме отворен 45. Фест. Потом је почело биоскопско приказивање широм српских земаља. Филм На млечном путу даје љубавну, богољубиву, родољубиву, слободољубиву, истинољубиву и правдољубиву поруку. Љубав је, дакле, централна тема филма. Љубав мушкарца према жени, љубав жене према мушкарцу, љубав према Богу, љубав према новом животу, љубав према српској нацији и држави, љубав према слободи, љубав према истини, љубав према правди. Све те љубави чине вертикалу људског достојанства. Све те љубави не могу, наравно, остати без изазова који у филму започињу ратним сукобима. Они асоцирају на распад југословенске државе (1991–1995). Кустурица хрватске војнике приказује у црним униформама, истоветним оним које су носили усташки бојовници у Другом светском рату. Кустурица тиме прави пуну симетрију између Павелићевих и Туђманових идеја без икакве намере да у том смислу буде лажно политички коректан. Кустурица о томе даје истинит исказ. Сурове балканске поделе догађају се, према Кустурици, у уоквиреном простору и у протоку времена који је утврдила Аустроугарска. Наиме, аустроугарски сат, гломазна старудија из времена црно-жуте окупације Босне и Херцеговине, и даље откуцава у такту југословенских подела. Сваки покушај да се та злослутна справа заустави завршава се дубоким посекотинама и тровањем рана Милене (Слобода Мићаловић) и Невесте (Моника Белучи) које не могу да зарасту природним путем. Семе зла које је посејано из Беча, затровало земљу и људе, није искорењено. Али, не оличавају зло само аустроугарски механизам, усташке униформе и исламистички главосеци. Зло се огледа и кроз домаће локаторе који усмеравају савремене иностране агресоре. Зло се може огледати и кроз гуске које се купају у туђој крви, као о асоцијацији на бројне ведете којекаквих организација које су се током деведесетих година 20. века, али и све до данас, надимали од америчких долара, британских фунти, немачких марака и европејских евра. Кустурица, међутим, о гускама каже нешто сасвим другачије: „То да гуске чекају да неко закоље свињу и да скоче у крв како би привукле муве да би могле да доручкују, јесте прича која се десила у миру, али ми се чинило да она некако због те крви и сталног жртвовања, иде јако добро уз рат“. Кустурица ме није убедио у ово. Имам у виду сцену с ћурком у његовом филму Завет и једно презиме исписано као графит изнад ћурке. Савремене иностране убице, у Кустуричином филму приказане у скупоценим униформама и опасане разноразним оружјем, немилосрдно су – док су говориле енглеским језиком – пржиле људе који су се радовали доласку мира. Реч је о асоцијацији на британске специјалце у црном. С тим у вези, једна од песама коју су Коста (Емир Кустурица), српски војник који на магарцу преноси млеко за своје саборце, и његови ратни другови певали била је: „На овом свету неће бити рата кад не буде Великога брата“. Специјалци у црном – нећемо погрешити ако подвучемо да је Кустурица преко њих указао на НАТО пакт – уништавају сваког ко им се нађе на путу. Њихове терористичке тројке устремљују се и на љубав мушкарца и жене. Њихова намера да униште љубав Косте и Невесте симболизује исконско зло оличено у НАТО генералу који наређује ликвидацију жене јер није могао да је освоји. Кроз лов на двоје људи који им нису учинили ништа нажао, од херцеговачког крша до Светог бора на Каменој Гори у југозападној Србији, уочава се и српско страдање које не познаје границе. Тунел кроз који се пролази из Херцеговине ка Србији, може служити као двосмерни пролаз ка уточиштима српског народа. Костина и Невестина љубав носи хришћанску поруку везаности мушкарца и жене. Док их терористичка тројка лови, у њиховом односу не недостаје пожртвовања. Њихова љубав није, дакле, само романтична. Када се Невеста дави у рибарској мрежи, кријући се у реци од евроатлантистичких тројки, Коста је спасава ризикујући свој живот. Када Коста поломи ногу, Невеста га носи на својим леђима. Коста јој каже да то „нема смисла“, а Невеста му одговора: „Ма пусти, то је љубав“. Кустурица је успешно у свој филм убацио причу о змији која је спасила једног младића у време Совјетско-авганистанског рата (1979–1989). Наиме, млади совјетски војник, који је био кувар, хранио је змије остацима хране. Током мркле ноћи једна од змија га је чврсто обавила тако да не може да се помери. Када је свануло, змија је отишла својим путем, а младић у страху ка логору где је све чланове јединице затекао убијене. Змија му је, по тој причи, спасила живот. Као што је змија, у Кустуричином филму, српском војнику Кости на истоветан начин спасила живот. Заузврат, наравно, јер је пила млеко исцурело из канти које су пробушили непријатељски хици. Та иста змија није успела да спаси живот и Невести, коју су заједно с Костом и стадом оваца, евроатлантистички војници након хајке утерали у минско поље. У моменту Невестине смрти, Коста пада у очај и корача ка смрти, али га на том месту зауставља пастир који му скреће пажњу да се нико неће сећати те велике љубави ако и он оде у смрт. Десет година касније, Коста је српски калуђер чији је подвиг да тешким херцеговачким камењем, које носи узбрдо, прекрије минско поље на којем је страдала Невеста. На његовом православном монашком путу, који се догађа сада, сусреће се са медведом с којим дели храну из уста. Тај медвед би могао симболизовати повратак Русије на Балкан, као што би Костин нераздвојни соко могао симболизовати физичку, моралну и родољубиву снагу српског народа. Моника Белучи је глумила на српском језику. Тиме нам је пуно учинила. Но, и Емир Кустурица је пуно учинио њој тиме што ју је позвао да глуми у српском и православном филму. А њих двоје пуно су учинили нама. Филм На млечном путу Емира Кустурице је ремек-дело.
  17. На Младенце, када обележавамо и мучеништво и овенчање љубави жене и мушкарца, објављујемо надахнути приказ др Александра Раковића филма Емира Кустурице "На млијечном путу". Приказ је објављен првобитно у обилатој садржини Православља бр 1200, од 15. марта о.г. Размишљао сам да ли као професионални историчар и познавалац популарне културе имам довољно знања да разматрам Кустуричине вишеслојне уметничке идеје? Уколико се охрабрим да напишем, да ли ће моја тумачења бити сасвим погрешна а коментар о филму недовољно квалитетан? Када се гледалац суочи са великим делом које аутор, Емир Кустурица, назива својим „политичким тестаментом“, може ли бити претенциозан уколико се подухвати задатка да напише приказ? Са супругом Јованом дуго сам разматрао догађаје у филму, ликове, појаве, слике, симболику, асоцијације. Неколико дана смо о томе дискутовали па је тако сазрела моја намера да ипак напишем приказ филма. Филм На млечном путу Емира Кустурице је сниман у Републици Српској и Републици Србији, у појасу од јужне Херцеговине до југозападне Србије. Емир Кустурица игра главну улогу. Поред Кустурице главне улоге тумаче Моника Белучи, Слобода Мићаловић и Мики Манојловић. Музику је компоновао Стрибор Кустурица. Редитељ Емир Кустурица каже да се кроз филм провлаче три истините приче: „Прва је биографија жене која је бежала од генерала СФОР-а, који је био заљубљен у њу. Друга је о Србину из Коњица, који је терао овце у минско поље да би га прешао и трећа о човеку из Авганистана, који је преживео захваљујући томе што је хранио змију“. Кустурица је ове три приче уподобио тако да су с његовим генијалним фантазијама стопљене у нераздвојиву целину. Филм је светску премијеру имао 9. септембра 2016. на 73. Филмском фестивалу у Венецији. Српска премијера је одржана 16. јануара 2017. на 10. Међународном филмском и музичком фестивалу Кустендорф у Дрвенграду на Мокрој Гори. У Београду је први пут приказан 24. фебруара 2017. када је њиме отворен 45. Фест. Потом је почело биоскопско приказивање широм српских земаља. Филм На млечном путу даје љубавну, богољубиву, родољубиву, слободољубиву, истинољубиву и правдољубиву поруку. Љубав је, дакле, централна тема филма. Љубав мушкарца према жени, љубав жене према мушкарцу, љубав према Богу, љубав према новом животу, љубав према српској нацији и држави, љубав према слободи, љубав према истини, љубав према правди. Све те љубави чине вертикалу људског достојанства. Све те љубави не могу, наравно, остати без изазова који у филму започињу ратним сукобима. Они асоцирају на распад југословенске државе (1991–1995). Кустурица хрватске војнике приказује у црним униформама, истоветним оним које су носили усташки бојовници у Другом светском рату. Кустурица тиме прави пуну симетрију између Павелићевих и Туђманових идеја без икакве намере да у том смислу буде лажно политички коректан. Кустурица о томе даје истинит исказ. Сурове балканске поделе догађају се, према Кустурици, у уоквиреном простору и у протоку времена који је утврдила Аустроугарска. Наиме, аустроугарски сат, гломазна старудија из времена црно-жуте окупације Босне и Херцеговине, и даље откуцава у такту југословенских подела. Сваки покушај да се та злослутна справа заустави завршава се дубоким посекотинама и тровањем рана Милене (Слобода Мићаловић) и Невесте (Моника Белучи) које не могу да зарасту природним путем. Семе зла које је посејано из Беча, затровало земљу и људе, није искорењено. Али, не оличавају зло само аустроугарски механизам, усташке униформе и исламистички главосеци. Зло се огледа и кроз домаће локаторе који усмеравају савремене иностране агресоре. Зло се може огледати и кроз гуске које се купају у туђој крви, као о асоцијацији на бројне ведете којекаквих организација које су се током деведесетих година 20. века, али и све до данас, надимали од америчких долара, британских фунти, немачких марака и европејских евра. Кустурица, међутим, о гускама каже нешто сасвим другачије: „То да гуске чекају да неко закоље свињу и да скоче у крв како би привукле муве да би могле да доручкују, јесте прича која се десила у миру, али ми се чинило да она некако због те крви и сталног жртвовања, иде јако добро уз рат“. Кустурица ме није убедио у ово. Имам у виду сцену с ћурком у његовом филму Завет и једно презиме исписано као графит изнад ћурке. Савремене иностране убице, у Кустуричином филму приказане у скупоценим униформама и опасане разноразним оружјем, немилосрдно су – док су говориле енглеским језиком – пржиле људе који су се радовали доласку мира. Реч је о асоцијацији на британске специјалце у црном. С тим у вези, једна од песама коју су Коста (Емир Кустурица), српски војник који на магарцу преноси млеко за своје саборце, и његови ратни другови певали била је: „На овом свету неће бити рата кад не буде Великога брата“. Специјалци у црном – нећемо погрешити ако подвучемо да је Кустурица преко њих указао на НАТО пакт – уништавају сваког ко им се нађе на путу. Њихове терористичке тројке устремљују се и на љубав мушкарца и жене. Њихова намера да униште љубав Косте и Невесте симболизује исконско зло оличено у НАТО генералу који наређује ликвидацију жене јер није могао да је освоји. Кроз лов на двоје људи који им нису учинили ништа нажао, од херцеговачког крша до Светог бора на Каменој Гори у југозападној Србији, уочава се и српско страдање које не познаје границе. Тунел кроз који се пролази из Херцеговине ка Србији, може служити као двосмерни пролаз ка уточиштима српског народа. Костина и Невестина љубав носи хришћанску поруку везаности мушкарца и жене. Док их терористичка тројка лови, у њиховом односу не недостаје пожртвовања. Њихова љубав није, дакле, само романтична. Када се Невеста дави у рибарској мрежи, кријући се у реци од евроатлантистичких тројки, Коста је спасава ризикујући свој живот. Када Коста поломи ногу, Невеста га носи на својим леђима. Коста јој каже да то „нема смисла“, а Невеста му одговора: „Ма пусти, то је љубав“. Кустурица је успешно у свој филм убацио причу о змији која је спасила једног младића у време Совјетско-авганистанског рата (1979–1989). Наиме, млади совјетски војник, који је био кувар, хранио је змије остацима хране. Током мркле ноћи једна од змија га је чврсто обавила тако да не може да се помери. Када је свануло, змија је отишла својим путем, а младић у страху ка логору где је све чланове јединице затекао убијене. Змија му је, по тој причи, спасила живот. Као што је змија, у Кустуричином филму, српском војнику Кости на истоветан начин спасила живот. Заузврат, наравно, јер је пила млеко исцурело из канти које су пробушили непријатељски хици. Та иста змија није успела да спаси живот и Невести, коју су заједно с Костом и стадом оваца, евроатлантистички војници након хајке утерали у минско поље. У моменту Невестине смрти, Коста пада у очај и корача ка смрти, али га на том месту зауставља пастир који му скреће пажњу да се нико неће сећати те велике љубави ако и он оде у смрт. Десет година касније, Коста је српски калуђер чији је подвиг да тешким херцеговачким камењем, које носи узбрдо, прекрије минско поље на којем је страдала Невеста. На његовом православном монашком путу, који се догађа сада, сусреће се са медведом с којим дели храну из уста. Тај медвед би могао симболизовати повратак Русије на Балкан, као што би Костин нераздвојни соко могао симболизовати физичку, моралну и родољубиву снагу српског народа. Моника Белучи је глумила на српском језику. Тиме нам је пуно учинила. Но, и Емир Кустурица је пуно учинио њој тиме што ју је позвао да глуми у српском и православном филму. А њих двоје пуно су учинили нама. Филм На млечном путу Емира Кустурице је ремек-дело. View full Странице
×
×
  • Create New...