Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'делић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. „Дубоко у пукотини времена, код леденог саћа чека, кристал даха, твоје коначно сведочанство“. Паул Целан Стари грчки историчари, а са њима и рани хроничари Цркве, следовали су начелу да се о некој личности о којој се има саставити какав биографски напис, грађа за животопис може црпети и из небиографских извора, у које спадају и утисци и списи почившег. Тај литерарни хроничарски поступак из прошлости, називан речју ἀυτοσχεδίασμα, долази на ум и бележнику ових редака, у часу кад осећа потребу да остави запис поводом упокојења Владете Јеротића. Човека, чија је књига „Индивидуација и (или) обожење“ једном младом гимназијалцу отворила хоризонте изласка из агностичког у просторе сапостојања интелектуалног, са екстатичким и парадоксалним. И, опет, човека, у чијој је интелектуалној али и духовној близини и саговорништву провео једанаест лета. Стога ми читалац неће, уверен сам, замерити, што ће у запису моћи да ослухне и лични тон, али, у оноликој мери која не треба да пређе границу грађанског укуса, коју је Владета Јеротић целог века неговао. Време у којем живимо одликује и ерозија етичких, научних и уметничких вредности. Немачки социолози, када је о знању реч, користе поодавно појам који су преузели из нуклеарне физике, пишући о убрзаном времену полураспада знања. То је знао Владета Јеротић, и никада, ни у приликама ван јавне сцене, није поступао друкчије од онога како је Фјодор Достојевски, у приповедним уводима у роману „Браћа Карамазови“, поводом лика Аљоше Карамазова записао: „Живео, све видео, и никога није осудио“. Распаду знања, у смислу смене научних хипотеза, посвећивао се колико је могао. Увек са дивљењем. Ерозији вредности одупирао се високо подигнутом етичком лествицом у личном живљењу, притом, никад наметљиво ју показујући, слушајући пажљиво саговорника, из ма којег животног, религијског или интелектуалног контекста да је долазио. Знао би дуго да слуша и српског сељака, и радника, као и интелектуалца, никада не истичући своју личност. Све то није било артифицијелно нити смишљено унапред, да се скромношћу постигне ефекат моћи и владања суптилнијег типа. Имао је саосећање са невољником, разумевање за све изопачености људске. Када је, пре годину дана, са аутором ове бележнице, у свом стану, на чувеном канабету, обележио десетогодишњицу познанства, радознало се освртао на разговоре које је у болници на Бежанијској коси, којој је последњих година често допадао, водио са доктором Лалићем, чијом је реченицом – да постоје људи звери и људи биљоједи – уз осмех, sub specie aeternitatis, карактерисао антрополошке константе којима је допуштао, као хришћанин, могућност промене малих корака. Као психотерапеут, и дугогодишњи шеф психотерапеутског одељења Болнице „Др Драгиша Мишовић“, у годинама транзиције и капитализма са најдеструктивнијим лицем, никада није имао приватну праксу, иако је био најпоштованији у нашем народу. Као начелник психотерапеутског одељења, са високом платом, на позив патријарха Германа, постао је предавач Пастирске психологије на Православном богословском факултету. Директор Болнице поставио му је услов: или један посао или други! „Без икаквог размишљања“, казивао је Владета, „прихватио сам позив патријарха Германа“. Значило је то остављање социјалног статуса, високе плате, и прихватање рада на факултету, за незнатну новчану надокнаду. Свим овим етичким животним бравурама наш господствени Јеротић није се разметао, али је унутрашњим ауторитетом, стицаним подвигом и неговањем хришћанских врлина, постао чланом породице и сељака, и радника, и напаћених, и наркомана. На својим путовањима по Србији, али и доласцима међу српску дијаспору, на којима је и писац ових редака неретко учествовао, са лакоћом је просвећивао саговорнике, разговарајући о њиховим психичким тегобама, и социјалним перипетијама, изазваним кризама у браку. Као писац и предавач, успело му је оно што одсуствује у академској мисли у Срба. Да хуманистичке науке учини пријемчивим за многе, сабирајући своја знања у жижи онога што се, у немачком језику, назива „Gretchenfrage“ – Гретино питање, а што је синоним за суштинска питања која човек поставља. Подсетимо се: реч је о указивању на Гетеовог „Фауста“, и на питање које Фаусту упућује Маргарета: „Nun sag, wie hast du’s mit der Religion?“ „Реци сада, како стојиш са религијом?“ Ово питање варирао је Јеротић у својим књигама, од радова посвећених литератури, психоанализи и психотерапији, па до трагања за архетипским у пословицама које је сабирао Вук Караџић. Немајући дуго разумевања за симплификовање, које је предузимао као писац, био сам склон критици. Последњих година, налазио сам разумевање за поступак, иза којег је стајала дубока људскост и жеља да се другоме подари мудрост и утеха. Она мудрост, хохмичка, коју познајемо из старозаветне мудросне књижевности. Био је представник просветитељске традиције у Срба, зачете са Доситејем Обрадовићем, а награда са његовим именом, коју је добио, била му је најдража. Имало је у њему много доситејевског: био је аутентични европејац, у културном а не политичком значењу те речи; доживљаван је народним учитељем, подучавао о практичним стварима, нарочито младе који су ушли у брак, баш као што је Доситеј то чинио у спису „Совјети здравога разума“. Поред европејства, био је и патриота, складно спајајући космополитско са националним. Баш као и Доситеј, који из Трста долази у Србију за време Првог српског устанка и саставља песму „Востани Сербије“, и своју уштеђевину предаје Карађорђу, постајући попечитељем за просвету. У времену малограђанског табуизирања многих тема, Јеротић их није имао, па је, нарочито о проблемима брака и сложених односа мушкарца и жене, знао отворено да говори, али увек са поентом. Борио се за меру у животу, ненаметљиво неговао молитву, спомињући у молитвама и имена многих саговорника – и оних такозваних незнатних. На концу, желео бих да придодам и нешто што ћу памтити свагда. Два пута сам га, док је одлазио тихо са овога света, посетио у КБЦ-у „Бежанијска коса“, на трећем спрату, у апартману са символичким називом „Приштина“. Било је то 6. и 11. августа. Ушавши у собу, тог 6. августа, прво сам опазио тело, ископнело. Мој поглед се кретао ка његовом лицу, очекућуји сличан призор. Међутим, на омршалом телу лице је остало нетакнуто. Угледах поглед радознао, живахан, а у исти мах умирен. Са радозналошћу, која би пратила његово лице када би сазнавао новости из разних наука. Као да је био радознао да искорачи у ново стање. „Поздравите све!“, рече једва разговетно, а ја сад разумедох, у часу кад се народ Србијице опрашта од Владете, да поздравља, доиста, све. Рекох му само: „Професоре, пред Тајном сте, о којој смо свагда причали. Држите се!“ Други пут, 11. августа, био је причљивији, и разговетнији. У соби мала иконица оца Јустина Поповића, наслоњена о прозорско окно. Свестан, распитивао се са високом концентрацијом о појединостима, иако се мучио са говором. Тако се, привремено, опростисмо. А овим записом, опраштамо се и на литераран начин, како смо свагда уобичавали. Марко Делић, докторанд Универзитета у Тибингену View full Странице
  2. 20суботајан 2018 Posted by Стање ствари in Разномислије “ Објављујемо реаговање тибингеншког докторанда теологије и потпредседника Црквене општине у Штутгарту, Марка Делића, поводом скорашњих дешавања у Епархији франкфуртској и све Немачке. Текст је писан за недељник српске дијаспоре, „Вести“, али је уређивачки колегијум тог листа одбио да га објави Епископ Андреј (Ћилерџић) Када данас упитате просечно обавештеног интелектуалца, па, богме, и теолога, да ли је у Византији поред официјелне црквене књижевности постојала још нека форма литерарног изражавања, мало је оних који би знали да је на политичко-црквеним маргинама цветала еротска као и хумористичко-сатирична књижевност. Управо једна згода из ове друге литерарне врсте долазила ми је на ум при ишчитавању приговора што су се, поводом управе епископа Андреја и његових сарадника дијацезом Српске Православне Цркве у Немачкој, на страницама дневног листа „Вести“ појављивали. Листа, не треба то посебно наглашавати, врло приземне новинарске културе. Наиме, у једној сатири из XII века појављује се, на оном свету, митски лекар, Асклепије, и то у необичном издању. Огрнут је дотични некаквим златастим велом, и то тако да он своје свеже упокојене саговорнике може да види, док они њега, захваљујући том велу, опазити не могу. Могу слушати само његове речи. Неком врстом вела, само у тривијалном контексту наших епархијских прилика у Немачкој, заоденули су се они што су петицијом подигли медијску жалбу против управе па и личности епископа Андреја Ћилерџића. Подигли су је они, наводно, у име еванђелских принципа, премда онај који ово пише основано сумња да су свештеници-приговарачи уопште прочитали Нови завет, док сумњу уопште нема да Стари завет нису ни прелиставали. Стога ће, онај који ове редове бележи, мало да разгрне вео овдашњи, додуше саткан не од златастих струна већ испреден бурлескно-лакрдијашким бојама, те да читаоцу добре воље, у неколико тачака, предочи оно што му се чини важним. Прво: Епархија франкфуртска и све Немачке неоспорно се налази, на унутрашњем плану, у духовној, интелектуалној и материјалној кризи, са озбиљно нарушеним угледом у друштвеној и екуменско-црквеној јавности. За такво стање, међутим, ваља одати признање не епископу Андреју Ћилерџићу, већ његовим претходницима, епископима Константину Ђокићу и Сергију Карановићу. После кратке администрације патријарха Иринеја, када су се коначно постигли значајни резултати, а насукани брод поново изашао на пучину, доласком епископа Сергија наступа период заустављања процеса консолидације и ваљаних тенденција. На пољу међуцрквених односа долази до равнодушности према дијалогу, што је међу угледницима Римокатоличке и Евангеличке Цркве означено као рестаурација Константиновог система изолације, у шта се и лично, а не преко гласина или из медија, уверио и писац ових редова, будући активно укључен у теолошке и међуцрквене разговоре. Један од прилога у франкфуртским „Вестима“ Друго: У јавној делатности, епископ Сергије није радио готово ништа, а и оно што је покушавао – боље би било да се посла није ни лаћао. Свака врста озбиљнијег друштвено-екуменског ангажовања изостајала је, а поменути владика окруживао се радо управо онима из редова свештеника-приговарача, којима је до духовне и пастирске делатности било стало колико и до лањскога снега. Треће: И епископ Сергије имао је своје издање већ помињаног златастог вела. Покушавао је властиту неукост и врло слабо познавање Библије да огрне неком врстом тоталитарног начина епископовања, утемељеног на једној трибалистичкој, идеолошкој матрици, присутној, нажалост, делом и у православној теологији. По томе би епископ био нека врста омнипотентног субаше, коме се треба покоравати и не мислити скоро ништа, или тачније – ништа. Отуда и отпор епископа Сергија према недогматичним појединцима и отклон од оних теолога који, наместо удворичког и ума лишеног климања главом, настоје да мисле. У то се и лично уверио писац ових редова када му је, на запрепашћење, један од врлих потписника петиције, што у слободно време воли да се разговара са онима из надрилекарско-магијске бизнис-бранше, преко посредника, за његово добро, послао добронамерни савет епископа Сергија с којим се то непоћудним минхенским теолозима не би смело ни у разговор ступити. Четврто: Где ли се, они који данас Андреју Ћилерџићу постављају ултиматуме, премда елементарне културе лишени, дедоше да укажу на правно недопустив чин ad hoc смењивања благајника Црквене општине у Минхену од стране епископа Сергија и његове свите? Или да дигну глас, преко медија или бар колегијалном подршком, против тоталне дифамације честитог минхенског свештеника, o. Предрага Гајића и његове породице? Онај који ово пише одбио је – из протеста према поменутим поступцима бившег немачког владике, противним статуту минхенске парохије, регистроване као eingetragener Verein[1] – да учествује у програму обележавања епархијске славе. Пето: Где су они којима је до правде стало, у Химелстиру и око њега, па да подигну глас што у време епископовања Сергија Карановића седница Епархијског управног одбора две године није одржавана? Манастир Успења Пресвете Богородице у Химелстиру (Фото: Р. Лукић/Вести) Шесто, и потоње: Епископ Андреј Ћилерџић на место администратора није дошао из ћефа нити каквог личног ћара, већ је за администратора промишљеном одлуком Архијерејског Сабора постављен, и то стога да решава големе проблеме које му је, у наслеђе, оставио његов знаменити претходник. Он их, и поред тешкоћа, решава. Преименовање манастира Химелстира у женски манастир, у којем свој подвижничко-духовни живот воде угледне монахиње, представља чин еманципације а не деградације манастира. Од манастира на чијем челу се налазила врло проблематична фигура бившег игумана Германа, који је, будући без основних богословских компетенција, хришћанство сводио на племенско-националне тонове, манастир Химелстир постао је местом у коме се одвија аутентични богослужбени живот, у коме „нема више Јудејца ни Грка, нити роба нити слободњака, нити мушког нити женског“ (Гал. 3,28). Као личност изузетног моралног интегритета, коју за разлику од свог претходника – садашњег бихаћко-петровачког владике – красе скромност, познавање библијске теологије, еманципованост и схватање епископства као служења и координирања а не деспотског владања, управо је епископ Андреј, по расуђивању оног који ово пише, најпогоднија личност која може повратити углед епархији којом администрира. У поређењу са епископом Андрејем, који умногоме наставља управо тамо где је патријарх Иринеј био стао, његови нападачи баштиници су оне врсте критике, која је то само по имену, а коју су за нијансу суптилније предузимали њихови духовно-идеолошки преци, представљени на оној познатој литографији с краја 19. столећа, која имађаше претензију да понуди ликовну представу познатог појма што га је сковао Карл Маркс: појма лумпенпролетаријат. „Критика“ лумпенпролетаријата ондашњег имала је место у локалним сеоским крчмама. Ова њихових потомака осване и у медијима. Само тога ради латих се пера, посвећујући овај запис благонаклоном читаоцу. Маркo Делић je дипломирани теолог Православног богословског факултета у Београду, а од 2016. докторанд теологије на Универзитету у Тибингену. Бави се, у оквиру дисертације, рецепцијом епикурејске филозофије у Оригеновој расправи „Против Келса“. Поред теологије, бави се филозофијом, теоријом књижевности и политичком теоријом. Рођен је у Тополи, живи у Штутгарту Текстови у рубрици „Разномислије“ одражавају ставове њихових аутора, а не нужно и став „Стања ствари“
  3. Преносимо лични став докторанда теологије г. Марка Делића о збивањима у Епархији франкфуртској и све Немачке. Као личан, овај став је под ризиком да буде оптужен као једностран. Заиста има у њему и неких нервозних тонова, који можда могу да се оправдају, дуго нерешеним питањима у овој, тако важној епархији наше Цркве. Толико вишегодишње (скоро деценијско) лоше стање заиста узнемирава. Молимо се Господу да умудри и наше пастире и њихово стадо у Немачкој, а свештеноначалију наше Цркве да снаге да нађе права решења. А.Ж. 20суботајан 2018 Posted by Стање ствари in Разномислије “ Објављујемо реаговање тибингеншког докторанда теологије и потпредседника Црквене општине у Штутгарту, Марка Делића, поводом скорашњих дешавања у Епархији франкфуртској и све Немачке. Текст је писан за недељник српске дијаспоре, „Вести“, али је уређивачки колегијум тог листа одбио да га објави Епископ Андреј (Ћилерџић) Када данас упитате просечно обавештеног интелектуалца, па, богме, и теолога, да ли је у Византији поред официјелне црквене књижевности постојала још нека форма литерарног изражавања, мало је оних који би знали да је на политичко-црквеним маргинама цветала еротска као и хумористичко-сатирична књижевност. Управо једна згода из ове друге литерарне врсте долазила ми је на ум при ишчитавању приговора што су се, поводом управе епископа Андреја и његових сарадника дијацезом Српске Православне Цркве у Немачкој, на страницама дневног листа „Вести“ појављивали. Листа, не треба то посебно наглашавати, врло приземне новинарске културе. Наиме, у једној сатири из XII века појављује се, на оном свету, митски лекар, Асклепије, и то у необичном издању. Огрнут је дотични некаквим златастим велом, и то тако да он своје свеже упокојене саговорнике може да види, док они њега, захваљујући том велу, опазити не могу. Могу слушати само његове речи. Неком врстом вела, само у тривијалном контексту наших епархијских прилика у Немачкој, заоденули су се они што су петицијом подигли медијску жалбу против управе па и личности епископа Андреја Ћилерџића. Подигли су је они, наводно, у име еванђелских принципа, премда онај који ово пише основано сумња да су свештеници-приговарачи уопште прочитали Нови завет, док сумњу уопште нема да Стари завет нису ни прелиставали. Стога ће, онај који ове редове бележи, мало да разгрне вео овдашњи, додуше саткан не од златастих струна већ испреден бурлескно-лакрдијашким бојама, те да читаоцу добре воље, у неколико тачака, предочи оно што му се чини важним. Прво: Епархија франкфуртска и све Немачке неоспорно се налази, на унутрашњем плану, у духовној, интелектуалној и материјалној кризи, са озбиљно нарушеним угледом у друштвеној и екуменско-црквеној јавности. За такво стање, међутим, ваља одати признање не епископу Андреју Ћилерџићу, већ његовим претходницима, епископима Константину Ђокићу и Сергију Карановићу. После кратке администрације патријарха Иринеја, када су се коначно постигли значајни резултати, а насукани брод поново изашао на пучину, доласком епископа Сергија наступа период заустављања процеса консолидације и ваљаних тенденција. На пољу међуцрквених односа долази до равнодушности према дијалогу, што је међу угледницима Римокатоличке и Евангеличке Цркве означено као рестаурација Константиновог система изолације, у шта се и лично, а не преко гласина или из медија, уверио и писац ових редова, будући активно укључен у теолошке и међуцрквене разговоре. Један од прилога у франкфуртским „Вестима“ Друго: У јавној делатности, епископ Сергије није радио готово ништа, а и оно што је покушавао – боље би било да се посла није ни лаћао. Свака врста озбиљнијег друштвено-екуменског ангажовања изостајала је, а поменути владика окруживао се радо управо онима из редова свештеника-приговарача, којима је до духовне и пастирске делатности било стало колико и до лањскога снега. Треће: И епископ Сергије имао је своје издање већ помињаног златастог вела. Покушавао је властиту неукост и врло слабо познавање Библије да огрне неком врстом тоталитарног начина епископовања, утемељеног на једној трибалистичкој, идеолошкој матрици, присутној, нажалост, делом и у православној теологији. По томе би епископ био нека врста омнипотентног субаше, коме се треба покоравати и не мислити скоро ништа, или тачније – ништа. Отуда и отпор епископа Сергија према недогматичним појединцима и отклон од оних теолога који, наместо удворичког и ума лишеног климања главом, настоје да мисле. У то се и лично уверио писац ових редова када му је, на запрепашћење, један од врлих потписника петиције, што у слободно време воли да се разговара са онима из надрилекарско-магијске бизнис-бранше, преко посредника, за његово добро, послао добронамерни савет епископа Сергија с којим се то непоћудним минхенским теолозима не би смело ни у разговор ступити. Четврто: Где ли се, они који данас Андреју Ћилерџићу постављају ултиматуме, премда елементарне културе лишени, дедоше да укажу на правно недопустив чин ad hoc смењивања благајника Црквене општине у Минхену од стране епископа Сергија и његове свите? Или да дигну глас, преко медија или бар колегијалном подршком, против тоталне дифамације честитог минхенског свештеника, o. Предрага Гајића и његове породице? Онај који ово пише одбио је – из протеста према поменутим поступцима бившег немачког владике, противним статуту минхенске парохије, регистроване као eingetragener Verein[1] – да учествује у програму обележавања епархијске славе. Пето: Где су они којима је до правде стало, у Химелстиру и око њега, па да подигну глас што у време епископовања Сергија Карановића седница Епархијског управног одбора две године није одржавана? Манастир Успења Пресвете Богородице у Химелстиру (Фото: Р. Лукић/Вести) Шесто, и потоње: Епископ Андреј Ћилерџић на место администратора није дошао из ћефа нити каквог личног ћара, већ је за администратора промишљеном одлуком Архијерејског Сабора постављен, и то стога да решава големе проблеме које му је, у наслеђе, оставио његов знаменити претходник. Он их, и поред тешкоћа, решава. Преименовање манастира Химелстира у женски манастир, у којем свој подвижничко-духовни живот воде угледне монахиње, представља чин еманципације а не деградације манастира. Од манастира на чијем челу се налазила врло проблематична фигура бившег игумана Германа, који је, будући без основних богословских компетенција, хришћанство сводио на племенско-националне тонове, манастир Химелстир постао је местом у коме се одвија аутентични богослужбени живот, у коме „нема више Јудејца ни Грка, нити роба нити слободњака, нити мушког нити женског“ (Гал. 3,28). Као личност изузетног моралног интегритета, коју за разлику од свог претходника – садашњег бихаћко-петровачког владике – красе скромност, познавање библијске теологије, еманципованост и схватање епископства као служења и координирања а не деспотског владања, управо је епископ Андреј, по расуђивању оног који ово пише, најпогоднија личност која може повратити углед епархији којом администрира. У поређењу са епископом Андрејем, који умногоме наставља управо тамо где је патријарх Иринеј био стао, његови нападачи баштиници су оне врсте критике, која је то само по имену, а коју су за нијансу суптилније предузимали њихови духовно-идеолошки преци, представљени на оној познатој литографији с краја 19. столећа, која имађаше претензију да понуди ликовну представу познатог појма што га је сковао Карл Маркс: појма лумпенпролетаријат. „Критика“ лумпенпролетаријата ондашњег имала је место у локалним сеоским крчмама. Ова њихових потомака осване и у медијима. Само тога ради латих се пера, посвећујући овај запис благонаклоном читаоцу. Маркo Делић je дипломирани теолог Православног богословског факултета у Београду, а од 2016. докторанд теологије на Универзитету у Тибингену. Бави се, у оквиру дисертације, рецепцијом епикурејске филозофије у Оригеновој расправи „Против Келса“. Поред теологије, бави се филозофијом, теоријом књижевности и политичком теоријом. Рођен је у Тополи, живи у Штутгарту Текстови у рубрици „Разномислије“ одражавају ставове њихових аутора, а не нужно и став „Стања ствари“ View full Странице
×
×
  • Create New...