Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'девственост'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. Пре скоро седамдесет година (1904), Баланос је написао књигу под насловом: „Да ли је Православна Јелинска Црква само богослужбена заједница?". Блаженопочивши професор покушава, поменутом књигом, да оповргне критике Западњака, који се баве Православном Црквом, од којих је већина сматрала да је Православна Црква само „богослужбена заједница". Као сажети израз овог става Западњака, Баланос наводи речи познатог Kattenbusch: „Црква је у византијском периоду, и у целој садашњој области источног Хришћанства, само богослужбена заједница, супротно древној Цркви, која није била само богослужење; док је на Истоку била надасве или само богослужење"(1). Уместо да се критички осврне на само схватање Kattenbuschа и других о богослужењу - које схватање је производ читаве духовне конструкције западне мисли - Баланос просто покушава да докаже да је Православна Црква нешто више од богослужбене заједнице. По њему, она је одувек имала и има, осим богослужбеног, догматског и етичког интересовања, још и свест свога посланства (апостолства) у свету. У наставку, он подвлачи цивилизацијску и педагошку њену улогу, улогу у ширењу свештене и световне мудрости, у очувању етоса и обичаја, у буђењу патриотизма итд(2). Поред тога, и за њега богослужење остаје оно што Западњаци зову ritus, тј. пуко вршење богослужбених религијских обавеза (ритуала). Самом својом критиком Баланос прихвата расцепљеност између богослужења и вере (догме), етоса и богослужења, богослужења и живота. Ово схоластичко и неорганско схватање богослужења не одликује само Запад и Баланоса; постоји читав богословски и црквени менталитет те врсте. Тамо, пак, где нема унутрашњег, органског, тј. јеванђелског сагледавања хришћанског живота и свих елемената из којих се састоји тај живот, тешко је, или боље рећи, немогуће дати исправан одговор на било коју тему у вези са реченим. Оно што важи за богослужење, подједнако важи и за девственост (безбрачност). По општем схватању, безбрачност се разликује од брачног живота само по уздржању безбрачника од брачног општења. Ово схватање има непосредни одраз и у схватању о начину и месту живљења безбрачника, и о самом смислу безбрачности, о сврси и вези са богослужењем. По томе, безбрачност као таква бива оцењена као „више доприносећа" Цркви од брака, и безбрачници као веома „искористиви материјал" за разне општекорисне циљеве. Под таквом призмом, богослужење је за безбрачнике средство индивидуалног укрепљења „за делатност". Са друге стране, због њихове безбрачности, они се приносе ради бољег савршавања „богослужбених обавеза". Речено, пак, већ није ни истинско богослужење, ни истинска безбрачност, него је пре својеврсна карикатура и једног и другог. Чак и онда када говоримо о богослужењу као „освећујућем делу" Цркве, не говоримо пуно ствари. И тада раздељујемо нераздељиво тело вере, живота, проповеди и богослужења и, свесно или несвесно, помажемо да се словесна служба претвори у „религиозно вршење обреда" или у ритуализам или у површну сентименталност. Прво, пак, што је потребно чинити ради исправног поимања тајне: богослужење - девственост, јесте богословско-црквени приступ, опипавање унутрашњег њеног здања и органска веза са свеукупним животом у Христу, тј. са вером (догмом) и са етосом Цркве. Тема је веома опширна, и зато ће „опипавање" бити дословно опипавање и покушај исправног постављања пред проблемом. Прво о богослужењу. Шта је заиста богослужење? Да ли је оно „дело", средство, проста обавеза хришћанина између других „дела" и обавеза његових? Да ли констатација, одапета на нашу Цркву као осуда, да је кроз векове она остала „богослужбена заједница" заиста потребује оповргавање, или, пак, прихватање као похвале, која изражава најдубљу истину о Цркви? Пре ће бити ово друго. Зашто? Јер богослужење није, нити може да буде, прост религиозни обред, нити неко дело (освећујуће) просто засебно од такозване поучавајуће или пастирске делатности Цркве. Богослужење се дотиче саме суштине Цркве и васколике њене Тајне. Та, пак, суштина је сам Христос и нови живот у Христу. Богослужење се не просто дотиче, него се поистовећује са тим новим животом у Христу. Црква богослужењем пројављује, остварује и предаје самог Христа и сам живот у Њему. Према томе, богослужење је пројава и остварење сабрања верних у вери и у новом животу. Речено сведочи и прво сабрање верних апостолског доба и свако сабрање у тој вери и животу. Према томе, погрешна вера и искривљени етос не могу да пројаве и дају исправно богослужење. Постоји органска зависност ова три елемента између себе. Читамо карактеристично о пустињским Оцима, да су могли да знају по ставу у време молитве да ли је онај ко се моли јеретик или православан. Ово потврђује да је заиста могуће да само из исправне вере извире исправно славословље и начин славословљења; да је богослужење остварење вере, у пуном значењу израза. Управо је због тога и свети Василије говорио: „Треба да се крштавамо онако како смо примили, да верујемо онако како се крстимо, да славословимо онако како смо поверовали"(3). Није, дакле, случајна чињеница то што су православно богослужење и богослужбени списи Цркве пре свега догматског садржаја, истовремено садржећи и чист православни етос. Православна Саборнокатоличанска Црква нема само литургијско, догматско и морално „интересовање" и делатност, него су исправна вера, истинско славословље и аутентични етос нераздељиво огњиште, које својим пламеном спасава и прображава човека и васиону. Глагол „λατρεύω" значи „служим, услужујем"; а именица „λατρεία" значи „служба", служење приношено Богу. Као што је принос суштина Свете Литургије (која, опет, са тајном Евхаристије представља центар сваког богослужења), тако је и са читавим богослужењем. Богослужење као служба и принос није просто спољашње дело. Оно одликује целокупни став човека пред Богом, а тај став је у целини својој богослужбени. Уколико жели достојно да одговори на покрет бескрајне љубави Божије, човек треба да задобије једнонаравље са Богом, тј. да задобије бескрајно богољубље и човекољубље, тј. да живи на начин Христов. „Словесна служба" као духовна служба није ништа друго до само „живљење по Христу", да употребимо диван израз светог Златоустог. И као што је жртва, Крст, принос крви и живота, суштина дела Христовог, исто треба да буде и суштина људског дела, богослужења и живота. Само тада ће богослужење заиста бити „живљење по Христу". Следствено, богослужење није просто неки обред који се тиче само појединих тренутака у човековом животу. Оно уоквирује све пределе људског живота. Када човек богослужи на исправан начин, не приноси само своје дарове и славословље устима. Он истовремено приноси тело и крв своју, постаје свештеник свога тела и врлине по души. Речено значи да богослужење по својој природи тражи распрострањење свог етоса, тј. богослужбеног и жртвеног етоса, на васцели живот и ход човека пред Богом. Насупрот, ако се одсече или ограничи на вршење обреда без спознаје истинске дубине његове, која је истоветна са дубином вере и живота, онда у ствари губи свој садржај и смисао. Као што су вера и етос повезани, исто су органски повезани богослужење и такозвано „поучавајуће дело" Цркве, тј. њена проповед. Не само зато што је проповед неразумљива изван литургијског сабрања, него и стога што је само богослужење проповед. Оно проповеда „приказом" Домостроја Божијег, сликама и приказима, покретима, силом и благодаћу, које пружа вернима. Литургијско сабрање је опипљиви знак Божијег присуства на земљи. Пројава и откривење Његове славе и красоте, истовремено и остварење тајне Цркве Његове. Свим реченим богослужење проповеда и онима који су унутар и онима који су изван Цркве, на начин живљи од било које речи. Не освећује само тајна. И реч, проповед, силом својом у благодати, освећује ум и срце слушаоца. Не проповеда само реч, него и тајна, јер има у себи Божију силу и премудрост. И богослужење и проповед су темељ и извор пастирствовања, то су основни начини пастирствовања народом Божијим. У време богослужења и било ког чинодејства, човек се учи како треба да верује, како треба да живи, дејствује, љуби; задобија ум Христов, начин живота Светих и саборно расуђивање Цркве. Када живот хришћанина (следствено и свештеника) и свакодневно дејствовање престану да буду наставак богослужења и престану да извиру из његове разборитости, тада тај хришћанин постаје „двоједушан човек, непостојан у свим путевима својим" (Јак. 1,8). Ако уопште није стекао ову богослужбену разборитост, сматрајући да је његов живот уопштено нешто друго у односу на богослужбени живот, да је могуће да ван богослужења има другачији начин размишљања, други темељ и другачији начин живота и може да користи друга средства и да стреми другим циљевима, онда ће и богослужење његово бити обичан ритуализам без садржаја и живота. Онда ће и живот његов бити без истинске дубине. Чак и ако неко сматра богослужење за „богослужбено време" или за средство „укрепљења" за делатност, показује да није дошао до правог смисла и да није задобио саборни духовни вид вере и живота у вери. Богослужење није средство, оно је начин постојања. Узводи се и приноси се једино Богу: „приличи једино божанској природи". Оно је молитвени и благодарствени став човека пред Богом, принос дарова и живота Њему. Истовремено је и задобијање дарова Божијих (корен „λα" глагола „λατρεύω" значи „имам, стичем, задобијам"). Према томе, „λατρεύω" значи „служим", живим по Христу и задобијам Га, задобијам вечну Силу и Хлеб живота. То је и прави смисао тајни, са Евхаристијом као срцем њиховим, али и смисао васцелог живота. И сама Црква није ништа друго до заједничарење Бога и човека, заједничарење које после Оваплоћења Господњег постоји као реалност, као Богочовечанско Тело и Пуноћа Његова и као простор у Духу истинског богослужења, којим верни узрастају докле не достигну „у меру раста пуноће Христове" (Еф. 4,13). Ако је речено богослужење, шта је онда девственост? Постоји ли нека веза између њих? Треба одмах од почетка рећи да веза постоји, и то органска. Не само да су повезани између себе, него девственост, као христолики живот, представља органски и нераздељиви део горенаведене словесне службе. И девственост је истинско богослужење као свецелосни принос и као подражавање Богу. Тајна (девствености) исходи из тајне Бога. Јер, по Светим Оцима, Девствени Отац је, пре векова, девствено родио Девственог Сина, који је, опет, у последње време, био рођен од Дјеве (Девственице) Марије. И превечно, и у времену, Рођење Јединородног Сина Божијег садржи у себи тајну Девствености. Према томе, само девствена душа може достојно да прими и роди једног таквог Девственика Сина. Девственост је прво и последње у животу („Јер о васкрсењу нити се жене, нити удају, него су као анђели Божији на небу" Мт 22,30). Онај, пак, ко следи пут девствености, стреми једнонарављу са Богом и Христонарављу, у егзистенцијалном смислу речи. Његово присуство у свету сведочи есхатон човека. Девствена душа је душа која носи Девственог Сина Божијег у себи. И као што се наводи у првој од две посланице девственицима, које се погрешно приписују светом Клименту: „Сви који желе да подражавају Исусу Христу, дужни су да у свему пресликају икону Његову. Будући да су се обукли у Христа, дужни су да пресликају подобије Његово и у срца своја и у сав начин живота и дејствовања свога"(4). Као што је девственост Пресвете Богородице имала за циљ припрему за зачеће Господње, тако и истински девственик, по светом Златоусту, „о једном се само стара, да душу своју изграђује, тај свети Храм да украшава... светошћу по телу и по духу"(5). Безбрачност, пак, која нема за једини циљ уподобљавање Христу изграђивањем душе и чистотом тела, него унапред поставља нешто друго себи за циљ, на пример, општекорисна дела, делатност, ма колико она света била, никада не може достићи до њеног смисла, тј. до истинске целомудрености (=здравоумља), до целовитости и пуноће разборитости и уподобљења Христу. Девственички етос је богослужбени. У свакидашњем језику „λατρεύω" значи апсолутну обожавајућу љубав ка некој личности. Слично је и са девственошћу. Неко је девственик зато што жели да служи Богу свим бићем својим. Без овог свецелосног богослужења није могуће да девственост постоји. Следствено томе, девственик се поистовећује са богослужитељем. Девственик је девственик тиме што има један ерос, једну љубав, једно богослужење: Бездан Божији у Тајни Христовој. Ту, и само ту, он сусреће свог ближњег, налази себе и творевину Божију. Он све предаје Христу, да би исто примио од Њега целовито, христолико, преображено, „ново". Љубав према Господу загрева његово срце љубављу и према ближњем. Христос је за њега „свеза љубави" и пуноћа њена. Оно што не налази у тој пуноћи и кроз њу, он сматра непостојећим и недостојним богослужења, као нешто што загађује и изопачује девственост бића његовог. Целомудреност (=девственост) је словесна служба само као принос и жртва свецелосна на Христов начин. Тај свецелосни принос је суштина трију монашких завета: послушности, нестицања (=сиромаштва) и девствености. То је суштина и уопште хришћанског живота. Јер не постоје два етоса у Цркви Божијој, нити две вере, нити два богослужења („монашко" и „световно"). Постоји само једна вера (православна), само један етос („Христонаравље"), и само једно богослужење (словесно). Ако није могуће да постоји један монашки и други световни етос, утолико мање је могуће да постоји другачији етос оних који по неопходности живе девствено у свету, од етоса оних монахујућих. Погрешно је сматрати девственике првих времена (следствено и савремене девственике који по неопходности живе у свету) за другачије од монаха, који су се појавили као установа, углавном од четвртог века па надаље. Начин њихових живота се поистовећивао и поистовећује се. Монашка пустиња није ништа друго осим наставка пустиње, у којој је живео, не само девственик, него цела прва Црква. Скоро сви проучаваоци се слажу да је прва Црква по свему „монашког" карактера. И то захваљујући интензивном животу у Христу и непосредном есхатолошком ишчекивању. Реч Апостола: „Јер немамо овде постојана града, него очекујемо будући" (Јев. 13,14) изразила је најдубљи осећај и сазнање свих хришћана првих времена, без изузетака. Када су, пак, хришћани почели да праве компромисе са „овде постојаним градом", тј. са световним начином размишљања, већина девственика је отишла ка пустињи организујући „антиполис" (Флорофски) и сведочећи животом и присуством својим есхатон, долазећи град Бога живога. У часу када безбрачник, девственик, изгуби „монашки начин размишљања", пустињског расуђивања, аутоматски се одриче самога себе, јер се одриче бескрајне љубави ка Богу, која је суштина девствености. Поменута љубав је могуће да се роди и узрасте једино у перивоју истинског богослужења (Општежићу, пустињи). Човек који живи у пустињи, „пуст" од своје особите воље (као онај ко у послушности „служи" вољи Божијој), без икаквог овоземаљског имања (будући сиромашан, нестицатељ) и безбрачан (богослужбено приносећи тело и биће своје Девственом Сину), такав човек, као једино имање и храну и једино спасење има веру, молитву и богослужење. Он служи, слуша, богослужи и девственује, да би задобио Христа, једину Наду и Љубав у пустињи свог живота. Пустиња, пак, није само место, него је првенствено начин и став. Богослужење, дакле, за девственике није проста обавеза, већ нешто неупоредиво узвишеније и значајније: начин њиховог постојања, дисање њихово. Пустињацима живота, девственицима, поручује Дамаскин Студит: „Молим вас да се не одвајате од Бога, ни од срца свога, него останите у њему и чувајте га сећањем на Господа Исуса Христа"(6). Богослужење је ово „неодвајање" од Бога, непрестано спомињање Господа. Постоји ли други начин да неко буде послушан, сиромашан и девственик, ако сећање на Бога не замени у њему све што је туђе Богу? По Светом Григорију Синајском, ум блуди чим се удаљи од „сећања на Бога"(7), тј. чим престане да богослужи и да се моли. Човек је по природи богослужбено биће. Када не богослужи истинитом Богу вером, животом и послушношћу, његово богослужбено својство тражи излаз у лажном богослужењу, телослужењу, егоизму, среброљубљу и идолопоклонству свакога облика и вида. Све речено и томе слично, библијски сагледавано, није ништа друго до блуд. А блуд је смрт за девственост. Врло је важно ово органско јединство, са једне стране, између девствености и богослужења, а са друге, између блуда и идолопоклонства. Само када неко има „мисао на Бога уместо дисања"(8), само је тада могуће да буде девственик, само тада узраста истинска целомудреност у њему. Зато Дамаскин Студит даје заповест свима који манастирским животом служе Богу: „Непрестано обитавајте призивајући име Исуса Христа, да срце прогута Господа и Господ срце и да два постану једно"(9). Све напред речено важи за сваког девственика, према томе и за онога ко (по неопходности) борави у свету. Савремени живот плаши превеликим посветовњачењем (секуларизацијом) менталитета. Једини начин отпора том световном начину размишљања јесте богослужење и литургијски живот. Потреба за богослужењем може се осетити посебно тамо где богослужења нема и где је у свим димензијама својим присутан савремени начин живота и посветовњачен (секуларизован) менталитет његов. Савремени свет намеће себе и свој начин размишљања на разне начине: књигом, науком, сликом, новинама, комуникацијама и туризмом, радиом, модом, мноштвом приказа које буквално поробљују сва чула људска и самог човека. Ако свему томе додамо већ постојећи у нама „немар живота" и „телесно расуђивање" са грехом, али и са дејством сатане, постаће нам јасно да једино богослужење, као начин постојања човека и као евхаристијско сабрање, јесте у положају да искорени из нас и около нас расуђивање овога света; да нас спасе од застрањења и да преобрази свет. „Све је, пак, сећањем на Господа открила подвижничка душа, било зло, било добро"(10). Свет једино Господ може да победи. Богослужењем и покајањем човек задобија силу Божију, ум Христов, саборно расуђивање и етос Цркве. Само се тиме побеђују нечастиви, свет и тело. Речено важи за сваког хришћанина, а посебно за монаха. Цвет девствености је посебан цвет, кога је тешко узгајати на путевима овога света. Излазак девственика четвртог века и потоњих векова из света и њихов улазак у пустињу, био је исход искуства света и искуство људске слабости. Да није свет данас постао мање свет, или да се није људска слабост претворила у силу? Насупрот, никада свет није био тако моћан и човек толико немоћан. Али онда, откуд данас тежња за изласком девственика из пустиње и уласком у свет? „Ради добробити света", рећи ће неко. Можда се, пак, иза тог „доброг расположења" крије још један доказ снаге света и његове победе? Да ли је „добро расположење", које превиђа вековно искуство Цркве и Светих Њених, довољно да оправда улазак девственика у свет и њихов излазак из опробаног простора за цветање девствености: излазак из манастира, општежића и пустиње? И, свакако, излазак пре уласка у поменути простор! Данас се налазимо пред парадоксалном појавом: савремени човек, уморан од световне цивилизације и духовно гладан, све више се окреће пустињи да би се спасао; а девственик, голуб и житељ пустиње, одлази из свог дома, да „спасава" тог човека и да би се спасао у свету! Исход, пак, овог парадоксалног феномена може бити веома трагичан: свет и човек да се не спасу, а девственик да обрете свој гроб. Јер свеукупно одрицање од света (које је управо девственост, послушност и сиромаштво) јењава и прети му опасност да се накнадно претвори у прихватање света и следствено у „блуд", ако не узрасте и не развија се у простору саборног богослужења (општежићу, пустињи). Због тога, улазак девственика (безбрачних клирика) у свет могуће је оправдати само као крајњу неопходност Цркве, а никада као нормално стање, које изражава њено расуђивање. Излазак из простора пустиње зарад потреба Цркве не значи и излазак из начина пустиње. Ако се случајно десе обе ствари, онда девственик постаје трагикомично биће. Задобија расуђивање „безбрачника", који је изгубио прави смисао своје безбрачности. Љубав ка девствености и целомудрености, као подражавање Бога и сједињења са Девственим Сином, претвара се у „нељубавну љубав", која се задовољава уздржањем од брака ради „хуманитарних" циљева. „Нељубавном љубављу", пак, нити се свет спасава, нити се Бог задобија, нити је могуће да човек буде неповређен и целовит. И Свети су излазили да би служили Цркви у свету, али већ стекавши пустињу као једину својину, распињани непрестано на крсту Љубави ка ближњем и на Крсту божанске љубави, лишени своје праве и једине отаџбине, пустиње. Ишли су у свет, не зато што су веровали у своје способности, него не би ли се можда спасла која душа, макар они „изгубили" своју душу. Тај Крст је и Крст девственика, који живи у свету, и истинског брака. На изузетан начин описује га један савремени руски Старац, пишући једном јеромонаху, који по послушању живи у свету: „Из искуства знам да је опасно за нас да живимо у грешном свету. Ђаво не спава, грешни свет вуче и саблажњава, тело врије. Бој се света, тела, ђавола, бој се себе! Љуби све и бежи од свих ка Распетом Господу...". Са јелинског превео Дејан Ристић Извор: Српска Православна Црква
  2. Православни Хришћани у САД (али и у Србији, прим. webm.), налазе себе на почетку 21. века, окружене културним миљеом који је постхришћански, секуларни, и стран уму Цркве. Нигде ова стварност није тако видљива, као у пољу људске сексуалности. Секс је био насилно извучен из свог правилног контекста, а одвојен од мудрости и благослова Цркве, савремени човек, ношен је сексуалном конфузијом. Са једне стране, знамо више о пракси и техникама секса више него икада раније, а са друге стране, знамо веома мало о сврси, смислу и контроли секса у великом плану Божијем. Сексуална револуција шездесетих је мајка већине савременог размишљања о сексуалним односима. Из ње су израсле следеће погрешне идеје. Секс је апсолутно битан за испуњење људске среће и развоја. Девственост је једно несрећно и неиспуњено стање. Сексуалне потребе и нагони мушкараца и жена су истоветни. Сваки секс је добар, док год он укуључује и љубав, или бар суздржање од „повређивања“ друге особе. Традиционални хришћански појмови о сексуалности су репресивни и не подударају се са човековом личном слободом. Овакво размишљање је одвело у огромне туге, а лоши плодови сексуалне револуције у току тридесет година, очигледни су: експоненцијално увећање насиља у кући, прељубе, полних болести, ванбрачне трудноће, абортусаи развода. Живот према обичајима сексуалне револуције, нити слави Свету Тројицу, нити потпомаже достојанству и спасењу мушкараца и жена Ми, Православни Хришћани, морамо знати више од оног против чега смо. Морамо знати за шта смо. Шта тачно Православна Црква учи о сексуалним односима? Прво, секс није суштински важан за пун људски развој и срећу. Човечанство није створено ради секса. Сексуални односи какве знамо, нису постојали у Рају. Адам и Ева су живели без секса, и то у неописивом блаженству. Сексуални односи су почели тек када је човечанство пало у грех, и било лишено своје древне славе и Духа Светог. Ово је учење Књиге Постања: „И Господ Бог изгна га из врта Едемског… Иза тога Адам позна Еву жену своју; а она затрудне“ (3:23; 4:1). Свето Писмо такође учи да када човечанство буде васкрснуто у Царство Божије, неће бити секса на Новим небесима и на Новој Земљи. Одговарајући на одговор Садукеја, чији је приговор подразумевао да ће земаљске норме брака и секса да се наставе на Небесима, нап Господ Исус Христос је учио: „Јер у вескрсењу нити се жене, нити удају, него су као Ангели Божији на Небесима“. Да ескс није суштински за здравље и пун живот, такође се види и у примеру живота, нашег Најслађег Спаситеља Исуса Христа. Наш Господ Исус Христос је савршено људско биће, а ипак Он ниакда није имао секс. Он је одбацио благослов земаљског брака, и успешно савладао сва сексуална искушења са циљем да непрекидно изврши вољу Свога Оца, што Му је била сама храна и пиће. Далеко од тога да је суштински за људски живот, секс је подсетник губитка наше духовне префињености и достојанства, због нашег пада у грех. Секс је створен за добро у овом палом свету, али ни на који начин у сржи људског развоја и среће. Друго, освећена девственост је највиши начин живота. Далеко од тога да је несрећан и непотпун начин живота, чедност је највиши израз љубави и посвећења Богу. Такав живот је постао могућ само након оплемњеивања људске природе, Оваплоћењем, Смрћу, Васкрсењем и Вазнесењем Господа нашег, Исуса Христа, и изливањем Духа Светога на људска тела на Свету Педесетницу. Од тог времена човечанство се радикално изменило, променило и ослободило земаљских уза. Девественици Цркве, пре свега наши монаси и монахиње, најбољи су доказ присуства Царства Божијег на земљи и знак противуречности наде у овај пали свет. Када је Свети Атанасије Велики био упитан од скептика да докаже да је Исус донео Царство Божије на земљу, он му је одговорио указујући на девственике Цркве, као необориви доказ присуства Царства на земљи. Пре Оваплоћења нашег Господара Исуса Христа, за девственост током целог живота није се ни чуло. Господ наш Исус Христос је предложио и показао такав живот, као што је то урадио и Свети Апостол Павле. Наши највећи Светитељи, Пречиста Богородица и Увек Дјева Марија и Свети Претеча и Крститељ Јован, поштујући истовремено племенито стање брака и његове ссексуалне односе, одбацили су сексуалне односе и посевтили своју чедност. Од тог времена до данас, неизбројиво мноштво девственика Светитеља испунило је Једину, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Свако ко пригрли успешно такав, предивни начин живота, тебао би да у брак уђе не са земаљском младом или младожењом, већ са Самим Исусом Христом. Чак и за оне са даром брака, девственост је драгоцено благо које треба да се чува и дарује на начин, даровања љубави својој супрузи, са којом је човек први пут сједињен у Тајни Хришћанског брака. Треће, сексуални односи су добри само онда када се упражњавају према плану Творца. Бог је створио сексуалне односе из три основна разлога: да се избегне блудничење, да сједини мужа и жену у снашниј вези и да се рађају деца, која ће се подизати да обожавају Бога и за подизање Цркве. Свети Павле пише, „Добро је за човека да не дира жену. Ипак, да избегне блуд, нека сваки човек има своју жену, и свака жена има сопственог мужа.“ Од нашег отпадања од благодати, наше страсти су поремећене. За највећи део људи, овај поремећа је посебно видљив у снажним сексуалним нагонима. Сексуални односи у браку, обезбеђују безбедну и смирену луку за кроћење и преусмеравање ових непокорних страсти и жеља. Сексуални односи су такође створени да служе као брачна веза. „Зато оставиће човек оца свог и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело.“ Физичко јединство сексуалних односа је створено да ојача брачну везу, одигравањем веома стварне физичке везе, али и рађања деце, које је створење не само мужа или жене, већ из њих двоје заједно. Из овог разлога, снажни сексуални односи се не остварују ни са ким другим, сем са Богом дарованом супругом. Сексуални односи су такође сторени за рађање деце. Јер за брачни пар, сексуални односи не само да су неопсиви благослов, већ један од главних начина испуњавња Божије заповести „множите се и напуните земљу“. Рађање деце је дужност Хришћанских супружника, и не може бити избегавано или умерено, са другим сврхама сексуалних односа. Они који нису спремни да преузму одговорност сексзуалних односа, не треба ни да учествују у њима. Снажно задовољство сексуалних односа је створено од Бога да обезбеди рађање деце, пошто су тешкоће неодвојиве од ношења деце и Хришћанског родитељства, могли иначе да искушају супружнике да избегну своју свечану одговорност. Данашња култура контрацепције удара у срце Богом створене заједнице задовољства и одговорности, бирајући да пригрли задовољство, уз избегавање одговорности подизања деце и то назива „планирањем породице“. Такво „планирано“ родитељство је у стварности планирана неплодност и рушење породице, и као такво, строго је забрањено од стране Светих Отаца кроз историју Цркве. Свети Апостол Павле учи да удате жене налазе своје спасење у и кроз рађање. Имајући написано шта Црква говори о Богом створеној сврси сексуалних оноса, закључимо навођењем који сексуални односи су јано ван сврхе, и на тај начин грешни. Хомосексуални односи су забрањени као изопачење створеног поретка, и као напад на Богом заповеђени хетеросексуални брак. Особе са снажним хомосексуалним расположењима, које су се показале отпорним на преоријентацију, позване су од Христа да се боре са овом страшћу у загрљају чедности, и ако је уопште могуће, да уђу у монашку заједницу, где се може живети живот у заједници људи. Мастурбација је осуђена као само-задовољавање, јер је расипање семена и његове рађајуће намене, и као неприкладно окретање ка себи и одбијање брачног контекста сексуалности. Она је увек грешна. Сексуални односи пре брака су снажно осућени као блудничење, светогрдно прљање Храма Духа Светога, проневеравање будуће супруге и штетни су за развијање будућег, стабилног брака. Није случајно да пораст предбрачног секса, иде упоредо са порастом развода и брачне несреће. Узети веома узвишене ствари брака, ван њиховог благодатног вида, вечите оданости, и благослова Цркве јесте рецеп за катастрофу. Сам брак не озакоњује све облике сексуалности. Сексуални односи супружника треба да су умерени, са прикладним ограничењима. Умереност је одређена и регулисањем времена и метода сексуалних односа. Односи у дане поста, на вече пре примања Светог Причешћа и на дан када је неко од супружника примио Свете Дарове, забрањени су као безаконо снисхођење телу. Анални и орални односи, као и коришћење порнографије и сексуалних помагала, јесу сексуална изопачења и увек су грешни, чак и за ожењене Хришћане. Неприродно продужење сексуалне жеље, кроз коришћење дрога, као што је вијагра, забрањено је. Напротив, такво опадање сексуалне жеље је топло поздрављено од Православних Хришћана у годинама, као божанска помоћ у припремању човековог живота за одлазак из овог живота. http://istokpravoslavni.org/rs/?p=3811
  3. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ септембар-октобар/2010 Три иконе будућег века За хришанско монаштво се каже да је настало у IV веку. Међутим, то је само делимично тачно. Тачно је ако под тим настајањем подразумевамо уређење и организацију монаштва и монашког живота у Цркви. Монаштво, пак, као хришћански етос постоји од самих почетака Цркве. Тачније, монаштво постоји у Личности и етосу Богочовека, Господа Исуса Христа, оснивача Цркве. Први Монах у Цркви је сам њен Оснивач. Монаштво није само пуки подвиг једне вере, већ тајанствена пројава истинитог човека. Који је то човек? То је човек који својим етосом пројављује оно истинито, од Бога предзамишљено, назначење човека. Човек по вољи Божијој, будући обожени човек – то је монах. Тај се етос опитује у три завета које монах даје приликом свог пострига и које као монах касније живи. То су завет уздржања, завет послушности и завет сиромаштва, односно нестицања личне материјалне својине. У тим заветима крије се тајанствени етос новога човека. У њима је предокус онога што ће тек бити, у „новом небу и новој земљи“. Три завета су три иконе будућег века. Та три завета први је на Себе узео први Монах у Цркви, Господ Исус Христос. Тим трима заветима је Господ, Нови Адам, излечио три ране непослушања старог Адама. Новог Адама Дух Свети одвео је у пустињу да буде искушан од ђавола, баш као некада старог Адама и Еву у Едемском врту. Након четрдесетодневног поста, Кушач пред Господа излази са првом кушњом: „Ако си Син Божји, реци да камење ово постану хлебови.“ (Мт. 4, 3). Нови Адам на то одговара: „Не живи човек само о хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих.“ (Мт. 4, 4). То је први завет, завет уздржања. Тим заветом излечује се човекова погрешна одлука да свој живот базира искључиво на односу са створеном природом. Јер, ако човек општи само са створеном природом око себе, једући и пијући од њених плодова, на крају ће окусити смрт. Човеку је нужно да се нахрани Речју Божијом, како би заиста био жив. Реч Очева, Син Божији је зато и постао човек – да сваки који од Његовог Тела и Крви окуси више не умире него да има живот вечни. Завет уздржања лечи и заблуду да се смртност човекова може излечити природном сексуалношћу и рађањем потомака. Коликогод деце родио неки човек, он никада неће родити себе. Човек рађањем спашава људску врсту, али не и оно ушта смрт директно удара – конкретну људску личност. Тако, први монашки завет, завет уздржања, бива иконом будућег човека јер се већ сада уздржава природног одржавања живота: хране и сексуалности. Монах тиме сведочи да су Тело и Крв Христова „право јело и право пиће“ (Јн. 6, 55). Сведочи и да право обесмрћење није обесмрћење безличне људске врсте, већ обесмрћење људских личности, синова и кћери Божијих који се не жене и не удају „јер више не могу умрети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења.“ (Лк. 20, 36). Попевши Господа на врх јерусалимског храма, Кушач пред Њега ставља и другу кушњу: „Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: Анђелима својим заповедиће за тебе, и узеће те на руке...“ (Мт. 4, 6). Нови Адам на то одговара: „И ово је написано: Немој кушати Господа Бога својега.“ (Мт. 4, 7). То је други завет, завет послушности. Овим заветом излечује се непослушност старог Адама, његово кршење Божије воље и заповести. Због таквог преступа Адам је задобио вољу супротну вољи Божијој, постао је противник Божији, те је тиме себе и своје потомство одвојио од Живота и уселио у живот привидни и лажни. Таквом Адамовом одлуком човек је постао биће за смрт. Рађање човека постало је, заправо, почетак умирања. Јер, природно, чим се човек роди он почиње да полако умире. Смрт није само тренутак када се душа одваја од тела. Смрт је процес, који може трајати дуже или краће: „У зноју лица свога јешћеш хелб свој, док се не вратиш у земљу, од које си узет. Јер си земља и у земљу ћеш отићи.“ (Пост. 3, 19). Нови Адам је, одбијајући да неповерљиво испитује и куша Божију вољу, излечио људску вољу од сатанске, противприродне побуне. Људска воља је поново постала природна и сагласна са вољом Божијом. Тој природној вољи је Господ поучио род људски дајући му образац молитве: „Оче наш... нека буде воља Твоја како на небу тако и на земљи...“. Хтети оно што Бог жели није умањење човека и његове воље, већ управо потпуно остварење и обожење човека. Узимати вољу Божију за своју вољу, значи хтети живети, хтети радовати се и хтети љубити другог. Признање воље Божије је и признање праве слободе и одрицање оне илузије да се слобода може остварити насупрот њеног Извора. Одрицање Бога и Његове воље као извора слободе, значи одлазак у ропство нужности. Човек који живи супротно вољи Божијој бива заробљен нужностима своје створене природе. Једна од најгорих природних нужности је сама смрт. А онај ко је смртан, може ли бити слободан? Не, јер смртник не може а да не умре, хтео то или не хтео. Бити слободан, пре свега, значи бити жив, постојати и моћи слободствовати. Нема слободе у греху, смрти и небићу. Та излечена природна воља човекова је истински будући човеков етос. Послушање које монаштво даје свом духвном оцу и руководитељу, као свој други завет, представља предокус и икону оне будуће и праве слободе, где је човек сав себе предао Богу и где је Бог сав Себе предао човеку, „да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вечни“ (Јн. 3, 15) . Попевши Га, потом, на високу гору, показавши Му сва „царства овога света и славу њихову“, Кушач је пред првог Монаха поставио и треће искушење: „Све ово даћу теби ако паднеш и поколниш ми се.“ (Мт. 4, 9). Господ је на то одговорио: „Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи.“ (Мт. 4, 10). То је трећи завет, завет сиромаштва и добровољног одрицања од богатстава и славе пролазног света. Тај завет излечује човеково идолопоклонство. То идолопоклонство није се огледало само у поклоњењу лажним боговима, него и обоготворавању материје и пролазних ствари на други начин. Човек је направио идоле од материјалног богатства, од пролазне људске почасти, достојанства, славе и друштвеног угледа. Све је то постало смисао човековог живота, чему се он поклања служећи том идолу свим својим моћима и умећима. Одрицање од таквих мера вредности, као трећи монашки завет, није презрење материје као такве, нити пак презрење људског знања и труда да овај свет учини лепшим и бољим местом за живљење. Тај завет је одсецање аутономности тих вредности и њихово право и једино одређење у односу са Богом. Несабирање блага на земљи већ на небу (Мт. 6, 19-20), јесте једно истинско богаћење у сиромаштву. То сиромаштво није пуко немање колико је невезивање за богатства и славу пролазног света.Такав завет је једно истинско ослобођење човека. Монах не осећа презир према богатству, знању и слави овога света. То би била јерес манихејства. Знајући да такве вредности нису зле по себи, већ да се могу искористити како на зло тако и на добро у овом кратком животу, монах их не презире већ остаје према њима смирен. То је управо и Христос учинио, кушан овим трећим искушењем: није проклео земаљаска блага већ је остао смирен и окренут према оном највећем благу на небу – поклоњењу Богу Оцу. Јер, то највеће благо је извор и свих осталих блага и радости. Одсецањем Бога као највећег блага, човек је у обмани јер ће убрзо остати и без блага која су Божијом руком дата човеку – смрт ће га нужно одвојити од њих. Такво поимање вредности живота је као када би се човек окрепљивао и радовао бистрој и хладној води каквог потока, а оградио и одбацио његов извор. Такав поток убрзо пресушује и наивни човек остаје жедан. Поглед на свет и његово вредновање у односу са Богом је истина будућег, обоженог човека. Трећи монашки завет, који одсеца славу и богатство овога света као идолатрију, представља трећу икону будућег људског етоса. Садашњи сиромаси јесу богаташи будућег века. Завети уздржања, послушности и сиромаштва јесу три стуба хришћанског православног монаштва. Свој узор и инспирацију имају у првоме Монаху, Новом Адаму – Господу Исусу Христу, Који је образац и истина сваког човека. Као такви, они превазилазе важење само за монахе. Ти завети представљају прозор у гледање будућег, обоженог и обесмрћеног човека. И брачни човек, са својим брачним специфичностима живљења, може окусити ове три богочовечанске врлине, три иконе будућег века. Кроз Господа Исуса Христа, као првог Монаха али и првог Женика невесте Цркве, ове три иконе дате су као мера правог и богољубивог људског етоса. Јер, по речима Светог Јована Златоустог, брак и монаштво су две падине једног и истог брда. Те две падине воде ка једном и истом врху – на високу гору обожења и обогочовечења. Александар Милојков
×
×
  • Create New...