Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'две'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. Руски свештенице и монахиње из САД и Канаде раде у Индији на катихизацији, па је 2000 људи крштено у светој Православној Цркви. Ова мисионарска група већ месецима активно ради у појединим индијским градовима. Очекује се да ће Цркви приступити неколико хиљада људи. На чело мисионарског рада стоји отац Атанасије Кон, старешина Иверске парохије на Хавајима. Сав овај подухват се обавља по благослову митрополита Илариона, првојерарха Руске Заграничне Цркве. Извор: Православие.ру
  2. У нашој помесној Цркви ово 2018. лето Господње заодевено је мноштвом значајних јубилејâ, а међу њима посебно и значајно место заузима велики јубилеј – 20 година активног и богоугодног делања радија Светигоре, Митрополије црногорско-приморске. Тим поводом разговарамо са високопречасним протопрезвитером Николом Пејовићем, главним и одговорним уредником најстарије црквене радио станице у нашој помесној Цркви. Протопрезвитер Никола Пејовић рођен је 28. септембра 1979. године у Подгорици. У родном граду завршио је гимназију Слободан Шкеровић, али и дипломирао на Економском Факултету. Дипломирао је на богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, док је тренутно студент послије дипломских студија. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије га је рукоположио и чин ђакона 12. јула 2009. године у Цетињском Манастиру. Службу ђакона обављао је три године при Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У чин презвитера рукоположен 29. јула 2012. године и постављен за пароха Треће подгоричке парохије и старјешину храма Светог великомученика Георгија и новојављених Момишићких Мученика у подгоричком насељу Момишићи. У чин протопрезвитера рукопроизведен на празник светих Момишићких Мученика 2015. године. Обавља послушање Главног и одговорног уредника радија Светигоре од септембра 2011. године. o Оче Никола, благословите! · Бог Вам помогао и Бог Вас благословио! o На празник Свете Педесетнице, 7. јуна давне 1998. лета Господњег, блажене успомене Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле благословио је почетак богоугодног рада Радија Светигоре, освештао је његове просторије и први се обратио слушаоцима. Оче, како бисте описали историјат и значај благословеног делања овог црквеног медија, од његовог оснивања до данас? · Радио Светигора је основан благословом митрополита Амфилохија, а прве ријечи у етар изговорио је блаженопочивши патријарх Павле. У овоме видим први и најважнији значај и благослов који је пратио и који ће пратити рад Светигоре. Наша улога је да вршимо мисију Цркве, да искористимо оно што су плодови људског достигнућа и да их ставимо у службу Божију. Оно што не може увијек свештеник, епископ, то чини Црква Православна путем медија. Улази у сваки дом, болницу, затвор, канцеларију, аутомобил и проповиједа Ријеч Божију. А она је путоказ ногама нашим, многима утјеха, укрепљење, поука, пут до истинског Богопознања. Само је Богу знано какви су и колики дарови које је Господ излио кроз ове двије деценије рада Светигоре. o Обасјани Светодуховском радошћу, на Духовски понедељак ове године, Радио Светигора je прославила 20 година постојања и крсну славу. Митрополит Амфилохије је том приликом посебно нагласио да је наш васељенски радио диван и истинит сведок свих дешавања на овим просторима од ратних страдања на Косову и Метохији до наших дана. Оче, на које је све начине овај црквени радио састрадавао са својим благочестивим народом? · Оно што треба нагласити је да се почетак рада поклопио са несрећним бомбардовањем Југославије и великим погромом на Косову и Метохији. То је, на првом мјесту подстакло нашег Митрополита да одмах оде на Косово и Метохију, да буде при руци тамошњем свештенству и народу. Са њим су отишли и отац Радомир Никчевић, Миладин Кнежевић, монах Павле (Кондић) и Славко Живковић, први уредник нашег Радија. Било је ту још неколико људи. Тако је почело са извјештавањем, разговорима са страдалног Косова и у једном моменту радио Светигора је била једини извор информација. Радило се у три смјене, стално се дежурало, чекало се укључење са Косова, нове информације. Тако је Светигораодмах доживјела „ватрено крштење“ и постала најслушанија радио станица у Црној Гори, јер је у техничком смислу имала националну фреквенцију и могућност слушања на готово цијелој територији Црне Горе. И ово видим, не као случајност, већ као удио у страдању, а ако Бог да и у Васкрсењу нашег Косова и Метохије. Осим овога, са вашим читаоцима бих подијелио и сјећање на један разговор са нашим човјеком који живи и ради у Њемачкој, кроз који сам схватио колики је значај Светигоре у свакодневном животу људи. Наиме, када сам прије неколико година посјетио манастир Хиландар, срео сам групу ходочасника, Срба из Њемачке. Када сам им рекао да долазим из Митрополије црногорско-приморске, један од њих је одушевљено прокоментарисао како он без Светигоре не би могао да замисли свој живот. Прича ми да је на послу окружен људима других нација, вјера и са којима, по питању православне вјере нема никаквих заједничких тема. „Свако јутро када дођем на посао прво укључим на интернету радио Светигору и када чујем поздрав, помаже Бог браћо и сестре“, каже овај брат, „као да ми се небеса отворе“. Све ове се догађало у периоду када смо имали велика искушења на Радију. Услед два струјна удара изгорела је скоро сва опрема, Радио се чуо у свега пет градова, сигнал је био јако лош и сâм сам се у свој малодушности често питао, има ли смисла ово шта ми радимо, слуша ли ово било ко? Али ето кроз уста и срце овог брата Бог ми је открио значај Светигоре и истину да ни један труд на Њиви Господњој није узалудан. Било је то за мене велико укрепљење и поука да је труд наш а успјех Божији. А таквих примјера је заиста много. o Мноштво значајних личности обележило је двадесетогодишњи рад радија Светигоре. Лепа је и благословена прилика да свакога од њих са радошћу поменемо? · Двије деценије једног медија је поприлично дугачак период и у њему је прошло стотинак новинара, тонаца, теолога и немогуће их је све побројати. У једном тренутку је било 40 ангажованих сарадника, а и данас их имамо отприлике толико. Поред поменутог првог уредника Славка Живковића, на радију су велики и благословени траг оставили епископи Јован (Ћулибрк) и Јован (Пурић) кроз емисије од којих неке и данас постоје. Затим, свештеници Гојко Перовић, Јован Пламенац, Предраг Шћепановић који су били, свако у своје вријеме директори и уредници Радија. И поред чињенице да их не можемо све споменути, оно што можемо је да се свима, поменутима и непоменутима, а Богу знанима, захвалимо на труду и љубави коју су годинама показивали према Светигори. o Програмска схема Вашег радија је заиста богата бројним емисијама које на савршен начин доприносе да реч Божија дође до срдаца верног слушалаштва. Оче, шта посебно наглашавате када су у питању емисије које се емитују у Вашем целодневном програму? · Предуслов за стварање доброг програма је и добра техничка опремљеност, као и велика покривеност. Од прије двије године, послушање директора радија Светигора обавља протопрезвитер-ставрофор Далибор Милаковић. У овом периоду, уз велику помоћ и благослов митрополита Амфилохија радио Светигора поново може да се слуша на 12 фреквенција и у 14 градова у Црној Гори са покривеношћу од преко 80%. Од 2006. године присутни смо и на интернету, гдје се на сајту нашег Радија могу наћи готово сви садржаји. Прошле године смо урадили и нови-редизајнирани сајт. Од прије неколико мјесеци радимо у новим просторијама у Саборном Храму Христовог Васкрсења. У оквиру радија Светигореналази се и портал Митрополије, такође редизајниран. Са свим овим садржајима Митрополија црногорско-приморска сада има један озбиљан информативни центар у коме ради око 40 сарадника, волонтера, дописника. Програм нашег радија је заиста разноврстан. Поред катихетских емисија и извјештаја из наше Митрополије пратимо и сва она важна догађања и у другим епархијама Српске Цркве. У оквиру нашег програма налазе се и најважније информације из других помјесних Цркава. Надахнути Митрополитовом личношћу која својом љубављу и жртвом грли цио свијет, од самог почетка емитовања, Светигора је имала задатак да буде васељенски радио, а то значи да има интересовање и бригу за сваки уд Цркве Христове. Сваког дана се емитују Житија Светих, оца Јустина, календар – Пролог владике Николаја, затим емисије које се баве тумачењем Светог Писма. Три пута недељно имамо емисију Катедра у којој се емитују најинтересантнија предавања. Једна од наших најслушанијих емисија је Питајте свештеника у којој свештеници дају одговоре на конкретна питања слушалаца. Велики број емисија имамо из културе, науке, историје. Светигора је чувар српског језика и ћириличног писма. Имамо емисију која се бави активностима особа са инвалидитетом, затим емисију за ромску популацију, која је једним дијелом и на ромском језику и још много других кратких и дужих форми. Са поносом истичем да имамо емисију која траје двије деценије – Дјеца апокалипсе, коју води и уређује Весна Кривчевић у сарадњи са владиком Јованом (Ћулибрком). Посебну пажњу поклањамо информативном програму. У јутарњем програму имамо кратке вијести на свака два сата, прве дуже вијести су у 14ч, а централна информативна емисија Данас актуелно је од 20 часова. Све ово је повезано и употпуњено добром и разноврсном духовном музиком на разним језицима. Емитију се и етно музика, квалитетна, стара народна музика, инструментална и класична музика, можда и по нека савременија обрада - све се то може наћи на таласима радија Светигора. o Будући да су медији постали свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвених токова, шта је по Вашем мишљењу темељ и крајњи циљ мисије Цркве путем радио таласа? · Живимо у времену великог утицаја медија. Колико су медији важан фактор показује и чињеница да све више слушамо о медијским ратовима. То су најбоље осјетили политичари, који да би владали морају прво да освоје медије, јер онда имају могућност „испирања мозгова“ кроз сервирање онога што им иде у прилог. Данас се све брже живи, да би могло да се преживи људи су принуђени да раде и по неколико послова, и у том амбијенту човјеку остаје могућност да се кратко информише и иде даље. То условљава површно бављење стварима и појавама која доводи често до погрешног тумачења стварности у којој живимо. На тој лепези разних медијских садржаја - „пијаци богова“, Црква Православна, не само да треба, него је и дужна из бриге за човјека да понуди и Ријеч вјечнога живота. Црквени медији су онај олтар са кога је апостол Павле проповиједао на Ареопагу. Они су савјест људима и шанса да се живот сагледа из једне друге перспективе, Царства Небескога. o Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија, постављени сте за настојатеља подгоричког храма Светих славних и добропобедних мученика Момишићких. Шта бисте посебно нагласили када је у питању ова велика подгоричка светиња? · Тако је. Крајем јула 2012. године, благословом Митрополита Амфилохија постављен сам за пароха момишићког и старјешину, по много чему, необичне и чудесне цркве Светог великомученика Георгија и Новојављених Момишићких Мученика. Ријеч је о једном малом храму, димензија 6м са 4м, што га чини једним од најмањих парохијских храмова у Српској Цркви. Али зато велик у благодати Божјој јер се у њему чувају мошти 40 дјеце мученика и два свештеномученика, који су спаљени у једном од неколико похода скадарског паше Сулејмана на Велики Четвртак 1688. године. Некада манастир, рушен и обнављан неколико пута, био је потпуно запустио након ове похаре Турака. О страдању Момишићких Мученика се готово није говорило, а помен се чувао само кроз предање. Вођени тим предањем потомци страдалих су 1930. године затражили од тадашњег Митрополита црногорско-приморског Гаврила (Дожића) да им дâ благослов да обнове цркву на постојећим темељима. Тако је црква обновљена 1936. године и у њој су похрањени остаци ових страдалника. Међутим, Други свјетски рат, а затим и комунизам условили су да и ова светиња, као и већина других у Црној Гори, буде напуштена и претворена у сметлиште и свратиште за стоку. Тек крајем 80-их година прошлог вијека почиње обнова. Године 1995. Црква је припремљена за богослужење и освештана. Чекало се 9 година да ова црква добије и првог парохијског свештеника. Био је то свештеник Јовица Ћетковић, који је 2004. године постављен са сталног пароха. Када је отац Јовица дошао прву недељу, у цркви није било никога. Заустављао је људе који су пролазили и молио их да уђу у цркву да кажу АМИН да би могао да почне Литургију. Била је то једна бака са којом је и започео богослужбени и парохијски живот у Момишићима. Отац Јовица је много урадио. Прво, почео редовно да служи, обнавља цркву, фрескопише, уређује порту, гради малу салу за потребе вјеронауке...Литургијска заједница је почела да расте и сада имамо за Божић и Васкрс око 600-700 причасника. Благословом Митрополита Амфилохија, 2005. године су обретене мошти светих Мученика и похрањене у кивот на поклоњење вјерном народу, а на његов предлог Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на редовном мајском засједању 2012. године Момишићке Мученике прибројао је лику светих и прослављају се када и Севастијски Мученици 22/9. марта. Ове године имали смо велики јубилеј – 330 година од њиховог страдања. Тим поводом организован је научни скуп на тему „Живот и страдање Цркве и народа у Зети-Црној Гори у ХVII вијеку“. Поред Митрополита Амфилохија, на Литургији је саслуживао Митрополит Георгије из Словачке. Тога дана био је и организован Дјечији програм, на коме је учешћа узело око 400 дјеце полазника вјеронауке, а у вечерњим часовима имали смо и свечану академију на којој је приказан краткометражни играни филм о страдању Момишићких Мученика. На Академији су наступали Бора Дугић и Национални Ансамбл „Коло“. Можемо да заблагодаримо Богу на динамичном и веома разноврсном животу који се одвија у овој великој светињи. Осим вјеронауке за дјецу и дјечијег хора имамо и вјеронауку за одрасле, Друштво добровољних давалаца крви које је једно од успрешнијих у Црној Гори и које је до сада имало 17 акција, а у припреми је изградња дјечијег вртића при нашој парохији који ће носити име дјеце Момишићких Мученика. Биће то први црквени вртић у Црној Гори. Заиста су велики дарови ове светиње, па позивамо све оне који дођу у Подгорицу да обавезно обиђу и поклоне се Момишићким Мученицима. o Са којим пастирским потребама је сте посебно суочени на повереној Вам парохији? · Бројни су и велики проблеми са којима се људи нашега времена боре. Нарочито смо тога свједоци приликом боравка код Светог Василија у Острогу. Многе неизлечиве болести, депресија, сиромаштво, морално посрнуће и изопачености, све су ово одлике времена у коме живимо. Али од свега овога чини ми се да је највећи проблем – одсуство смисла живота и постојања. Често имамо осјећај да људи не знају ни одакле су дошли ни коме иду. Свакодневно су изложени разном пропагандом, страхом, неизвијесношћу за будућност. Све то доводи људску душу до лудила. Тако да не чуди што су антидепресиви најпродаванији медикаменти данас. Млади су данас нарочито на удару. Од дјетињства размажени и ненавикнути на ношење крста већ у најранијој фази наметну им се циљеви које, или не достигну или достигну, али виде да то није ни изблиза оно што су очекивали. И онда настаје проблем, пуцање по шавовима. Човјек разапет између онога што јесте и што је очекивао. Зато је Ријеч Божија и вјера у Христа Бога једини смисао живота сваког човјека. У тој дјелатној вјери све добија смисао – и рађање, и живљење, падови и успони, и страдање и успјеси. На крају, вјера осмишљава и смрт. Зато је улога и одговорност Цркве Православне данас велика. Од свих хришћана, а нарочито од нас свештеника и наших епископа се очекује да живимо сагласно овој вјери, јер сам сигуран да ће нас Господ питати за сваку повјерену нам душу. o Драги оче Никола, благодарим Вам на овом садржајном и надахнутом разговору и користим прилику да Вама и свим делатницима на пољу црквене мисије на радију Светигори, честитам овај значајан јубилеј желећи Вам свако добро од Господа нашег и призивајући у погодно време Његову помоћ! · Хвала и Вама на прилици да разговарамо. Велика ми је част да сам имао прилику да будем дио овог важног часописа који је препознат као озбиљно духовно гласило са бројним интересантним текстовима, разговорима и поучним причама и који траје преко 60 година, што је најбоља потврда онога што радите. Разговор водио: катихета Бранислав Илић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. ризница богословља

    Православни мисионар: Две деценије Радија „Светигора“

    У нашој помесној Цркви ово 2018. лето Господње заодевено је мноштвом значајних јубилејâ, а међу њима посебно и значајно место заузима велики јубилеј – 20 година активног и богоугодног делања радија Светигоре, Митрополије црногорско-приморске. Тим поводом разговарамо са високопречасним протопрезвитером Николом Пејовићем, главним и одговорним уредником најстарије црквене радио станице у нашој помесној Цркви. Протопрезвитер Никола Пејовић рођен је 28. септембра 1979. године у Подгорици. У родном граду завршио је гимназију Слободан Шкеровић, али и дипломирао на Економском Факултету. Дипломирао је на богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, док је тренутно студент послије дипломских студија. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије га је рукоположио и чин ђакона 12. јула 2009. године у Цетињском Манастиру. Службу ђакона обављао је три године при Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У чин презвитера рукоположен 29. јула 2012. године и постављен за пароха Треће подгоричке парохије и старјешину храма Светог великомученика Георгија и новојављених Момишићких Мученика у подгоричком насељу Момишићи. У чин протопрезвитера рукопроизведен на празник светих Момишићких Мученика 2015. године. Обавља послушање Главног и одговорног уредника радија Светигоре од септембра 2011. године. o Оче Никола, благословите! · Бог Вам помогао и Бог Вас благословио! o На празник Свете Педесетнице, 7. јуна давне 1998. лета Господњег, блажене успомене Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле благословио је почетак богоугодног рада Радија Светигоре, освештао је његове просторије и први се обратио слушаоцима. Оче, како бисте описали историјат и значај благословеног делања овог црквеног медија, од његовог оснивања до данас? · Радио Светигора је основан благословом митрополита Амфилохија, а прве ријечи у етар изговорио је блаженопочивши патријарх Павле. У овоме видим први и најважнији значај и благослов који је пратио и који ће пратити рад Светигоре. Наша улога је да вршимо мисију Цркве, да искористимо оно што су плодови људског достигнућа и да их ставимо у службу Божију. Оно што не може увијек свештеник, епископ, то чини Црква Православна путем медија. Улази у сваки дом, болницу, затвор, канцеларију, аутомобил и проповиједа Ријеч Божију. А она је путоказ ногама нашим, многима утјеха, укрепљење, поука, пут до истинског Богопознања. Само је Богу знано какви су и колики дарови које је Господ излио кроз ове двије деценије рада Светигоре. o Обасјани Светодуховском радошћу, на Духовски понедељак ове године, Радио Светигора je прославила 20 година постојања и крсну славу. Митрополит Амфилохије је том приликом посебно нагласио да је наш васељенски радио диван и истинит сведок свих дешавања на овим просторима од ратних страдања на Косову и Метохији до наших дана. Оче, на које је све начине овај црквени радио састрадавао са својим благочестивим народом? · Оно што треба нагласити је да се почетак рада поклопио са несрећним бомбардовањем Југославије и великим погромом на Косову и Метохији. То је, на првом мјесту подстакло нашег Митрополита да одмах оде на Косово и Метохију, да буде при руци тамошњем свештенству и народу. Са њим су отишли и отац Радомир Никчевић, Миладин Кнежевић, монах Павле (Кондић) и Славко Живковић, први уредник нашег Радија. Било је ту још неколико људи. Тако је почело са извјештавањем, разговорима са страдалног Косова и у једном моменту радио Светигора је била једини извор информација. Радило се у три смјене, стално се дежурало, чекало се укључење са Косова, нове информације. Тако је Светигора одмах доживјела „ватрено крштење“ и постала најслушанија радио станица у Црној Гори, јер је у техничком смислу имала националну фреквенцију и могућност слушања на готово цијелој територији Црне Горе. И ово видим, не као случајност, већ као удио у страдању, а ако Бог да и у Васкрсењу нашег Косова и Метохије. Осим овога, са вашим читаоцима бих подијелио и сјећање на један разговор са нашим човјеком који живи и ради у Њемачкој, кроз који сам схватио колики је значај Светигоре у свакодневном животу људи. Наиме, када сам прије неколико година посјетио манастир Хиландар, срео сам групу ходочасника, Срба из Њемачке. Када сам им рекао да долазим из Митрополије црногорско-приморске, један од њих је одушевљено прокоментарисао како он без Светигоре не би могао да замисли свој живот. Прича ми да је на послу окружен људима других нација, вјера и са којима, по питању православне вјере нема никаквих заједничких тема. „Свако јутро када дођем на посао прво укључим на интернету радио Светигору и када чујем поздрав, помаже Бог браћо и сестре“, каже овај брат, „као да ми се небеса отворе“. Све ове се догађало у периоду када смо имали велика искушења на Радију. Услед два струјна удара изгорела је скоро сва опрема, Радио се чуо у свега пет градова, сигнал је био јако лош и сâм сам се у свој малодушности често питао, има ли смисла ово шта ми радимо, слуша ли ово било ко? Али ето кроз уста и срце овог брата Бог ми је открио значај Светигоре и истину да ни један труд на Њиви Господњој није узалудан. Било је то за мене велико укрепљење и поука да је труд наш а успјех Божији. А таквих примјера је заиста много. o Мноштво значајних личности обележило је двадесетогодишњи рад радија Светигоре. Лепа је и благословена прилика да свакога од њих са радошћу поменемо? · Двије деценије једног медија је поприлично дугачак период и у њему је прошло стотинак новинара, тонаца, теолога и немогуће их је све побројати. У једном тренутку је било 40 ангажованих сарадника, а и данас их имамо отприлике толико. Поред поменутог првог уредника Славка Живковића, на радију су велики и благословени траг оставили епископи Јован (Ћулибрк) и Јован (Пурић) кроз емисије од којих неке и данас постоје. Затим, свештеници Гојко Перовић, Јован Пламенац, Предраг Шћепановић који су били, свако у своје вријеме директори и уредници Радија. И поред чињенице да их не можемо све споменути, оно што можемо је да се свима, поменутима и непоменутима, а Богу знанима, захвалимо на труду и љубави коју су годинама показивали према Светигори. o Програмска схема Вашег радија је заиста богата бројним емисијама које на савршен начин доприносе да реч Божија дође до срдаца верног слушалаштва. Оче, шта посебно наглашавате када су у питању емисије које се емитују у Вашем целодневном програму? · Предуслов за стварање доброг програма је и добра техничка опремљеност, као и велика покривеност. Од прије двије године, послушање директора радија Светигора обавља протопрезвитер-ставрофор Далибор Милаковић. У овом периоду, уз велику помоћ и благослов митрополита Амфилохија радио Светигора поново може да се слуша на 12 фреквенција и у 14 градова у Црној Гори са покривеношћу од преко 80%. Од 2006. године присутни смо и на интернету, гдје се на сајту нашег Радија могу наћи готово сви садржаји. Прошле године смо урадили и нови-редизајнирани сајт. Од прије неколико мјесеци радимо у новим просторијама у Саборном Храму Христовог Васкрсења. У оквиру радија Светигоре налази се и портал Митрополије, такође редизајниран. Са свим овим садржајима Митрополија црногорско-приморска сада има један озбиљан информативни центар у коме ради око 40 сарадника, волонтера, дописника. Програм нашег радија је заиста разноврстан. Поред катихетских емисија и извјештаја из наше Митрополије пратимо и сва она важна догађања и у другим епархијама Српске Цркве. У оквиру нашег програма налазе се и најважније информације из других помјесних Цркава. Надахнути Митрополитовом личношћу која својом љубављу и жртвом грли цио свијет, од самог почетка емитовања, Светигора је имала задатак да буде васељенски радио, а то значи да има интересовање и бригу за сваки уд Цркве Христове. Сваког дана се емитују Житија Светих, оца Јустина, календар – Пролог владике Николаја, затим емисије које се баве тумачењем Светог Писма. Три пута недељно имамо емисију Катедра у којој се емитују најинтересантнија предавања. Једна од наших најслушанијих емисија је Питајте свештеника у којој свештеници дају одговоре на конкретна питања слушалаца. Велики број емисија имамо из културе, науке, историје. Светигора је чувар српског језика и ћириличног писма. Имамо емисију која се бави активностима особа са инвалидитетом, затим емисију за ромску популацију, која је једним дијелом и на ромском језику и још много других кратких и дужих форми. Са поносом истичем да имамо емисију која траје двије деценије – Дјеца апокалипсе, коју води и уређује Весна Кривчевић у сарадњи са владиком Јованом (Ћулибрком). Посебну пажњу поклањамо информативном програму. У јутарњем програму имамо кратке вијести на свака два сата, прве дуже вијести су у 14ч, а централна информативна емисија Данас актуелно је од 20 часова. Све ово је повезано и употпуњено добром и разноврсном духовном музиком на разним језицима. Емитију се и етно музика, квалитетна, стара народна музика, инструментална и класична музика, можда и по нека савременија обрада - све се то може наћи на таласима радија Светигора. o Будући да су медији постали свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвених токова, шта је по Вашем мишљењу темељ и крајњи циљ мисије Цркве путем радио таласа? · Живимо у времену великог утицаја медија. Колико су медији важан фактор показује и чињеница да све више слушамо о медијским ратовима. То су најбоље осјетили политичари, који да би владали морају прво да освоје медије, јер онда имају могућност „испирања мозгова“ кроз сервирање онога што им иде у прилог. Данас се све брже живи, да би могло да се преживи људи су принуђени да раде и по неколико послова, и у том амбијенту човјеку остаје могућност да се кратко информише и иде даље. То условљава површно бављење стварима и појавама која доводи често до погрешног тумачења стварности у којој живимо. На тој лепези разних медијских садржаја - „пијаци богова“, Црква Православна, не само да треба, него је и дужна из бриге за човјека да понуди и Ријеч вјечнога живота. Црквени медији су онај олтар са кога је апостол Павле проповиједао на Ареопагу. Они су савјест људима и шанса да се живот сагледа из једне друге перспективе, Царства Небескога. o Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија, постављени сте за настојатеља подгоричког храма Светих славних и добропобедних мученика Момишићких. Шта бисте посебно нагласили када је у питању ова велика подгоричка светиња? · Тако је. Крајем јула 2012. године, благословом Митрополита Амфилохија постављен сам за пароха момишићког и старјешину, по много чему, необичне и чудесне цркве Светог великомученика Георгија и Новојављених Момишићких Мученика. Ријеч је о једном малом храму, димензија 6м са 4м, што га чини једним од најмањих парохијских храмова у Српској Цркви. Али зато велик у благодати Божјој јер се у њему чувају мошти 40 дјеце мученика и два свештеномученика, који су спаљени у једном од неколико похода скадарског паше Сулејмана на Велики Четвртак 1688. године. Некада манастир, рушен и обнављан неколико пута, био је потпуно запустио након ове похаре Турака. О страдању Момишићких Мученика се готово није говорило, а помен се чувао само кроз предање. Вођени тим предањем потомци страдалих су 1930. године затражили од тадашњег Митрополита црногорско-приморског Гаврила (Дожића) да им дâ благослов да обнове цркву на постојећим темељима. Тако је црква обновљена 1936. године и у њој су похрањени остаци ових страдалника. Међутим, Други свјетски рат, а затим и комунизам условили су да и ова светиња, као и већина других у Црној Гори, буде напуштена и претворена у сметлиште и свратиште за стоку. Тек крајем 80-их година прошлог вијека почиње обнова. Године 1995. Црква је припремљена за богослужење и освештана. Чекало се 9 година да ова црква добије и првог парохијског свештеника. Био је то свештеник Јовица Ћетковић, који је 2004. године постављен са сталног пароха. Када је отац Јовица дошао прву недељу, у цркви није било никога. Заустављао је људе који су пролазили и молио их да уђу у цркву да кажу АМИН да би могао да почне Литургију. Била је то једна бака са којом је и започео богослужбени и парохијски живот у Момишићима. Отац Јовица је много урадио. Прво, почео редовно да служи, обнавља цркву, фрескопише, уређује порту, гради малу салу за потребе вјеронауке...Литургијска заједница је почела да расте и сада имамо за Божић и Васкрс око 600-700 причасника. Благословом Митрополита Амфилохија, 2005. године су обретене мошти светих Мученика и похрањене у кивот на поклоњење вјерном народу, а на његов предлог Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на редовном мајском засједању 2012. године Момишићке Мученике прибројао је лику светих и прослављају се када и Севастијски Мученици 22/9. марта. Ове године имали смо велики јубилеј – 330 година од њиховог страдања. Тим поводом организован је научни скуп на тему „Живот и страдање Цркве и народа у Зети-Црној Гори у ХVII вијеку“. Поред Митрополита Амфилохија, на Литургији је саслуживао Митрополит Георгије из Словачке. Тога дана био је и организован Дјечији програм, на коме је учешћа узело око 400 дјеце полазника вјеронауке, а у вечерњим часовима имали смо и свечану академију на којој је приказан краткометражни играни филм о страдању Момишићких Мученика. На Академији су наступали Бора Дугић и Национални Ансамбл „Коло“. Можемо да заблагодаримо Богу на динамичном и веома разноврсном животу који се одвија у овој великој светињи. Осим вјеронауке за дјецу и дјечијег хора имамо и вјеронауку за одрасле, Друштво добровољних давалаца крви које је једно од успрешнијих у Црној Гори и које је до сада имало 17 акција, а у припреми је изградња дјечијег вртића при нашој парохији који ће носити име дјеце Момишићких Мученика. Биће то први црквени вртић у Црној Гори. Заиста су велики дарови ове светиње, па позивамо све оне који дођу у Подгорицу да обавезно обиђу и поклоне се Момишићким Мученицима. o Са којим пастирским потребама је сте посебно суочени на повереној Вам парохији? · Бројни су и велики проблеми са којима се људи нашега времена боре. Нарочито смо тога свједоци приликом боравка код Светог Василија у Острогу. Многе неизлечиве болести, депресија, сиромаштво, морално посрнуће и изопачености, све су ово одлике времена у коме живимо. Али од свега овога чини ми се да је највећи проблем – одсуство смисла живота и постојања. Често имамо осјећај да људи не знају ни одакле су дошли ни коме иду. Свакодневно су изложени разном пропагандом, страхом, неизвијесношћу за будућност. Све то доводи људску душу до лудила. Тако да не чуди што су антидепресиви најпродаванији медикаменти данас. Млади су данас нарочито на удару. Од дјетињства размажени и ненавикнути на ношење крста већ у најранијој фази наметну им се циљеви које, или не достигну или достигну, али виде да то није ни изблиза оно што су очекивали. И онда настаје проблем, пуцање по шавовима. Човјек разапет између онога што јесте и што је очекивао. Зато је Ријеч Божија и вјера у Христа Бога једини смисао живота сваког човјека. У тој дјелатној вјери све добија смисао – и рађање, и живљење, падови и успони, и страдање и успјеси. На крају, вјера осмишљава и смрт. Зато је улога и одговорност Цркве Православне данас велика. Од свих хришћана, а нарочито од нас свештеника и наших епископа се очекује да живимо сагласно овој вјери, јер сам сигуран да ће нас Господ питати за сваку повјерену нам душу. o Драги оче Никола, благодарим Вам на овом садржајном и надахнутом разговору и користим прилику да Вама и свим делатницима на пољу црквене мисије на радију Светигори, честитам овај значајан јубилеј желећи Вам свако добро од Господа нашег и призивајући у погодно време Његову помоћ! · Хвала и Вама на прилици да разговарамо. Велика ми је част да сам имао прилику да будем дио овог важног часописа који је препознат као озбиљно духовно гласило са бројним интересантним текстовима, разговорима и поучним причама и који траје преко 60 година, што је најбоља потврда онога што радите. Разговор водио: катихета Бранислав Илић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. ризница богословља

    Две године од упокојења владике јегарског Јеронима

    Две године од упокојења блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића) навршило се у суботу, 24. новембра 2018. године, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског и Светог мученика Мине. Епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора Светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник Светог Саве, првог Архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја. Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку. У чин архиђакона је рукопoложен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих, 9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска). У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона. Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо. Извор: Епархија бачка
  5. Две књиге проповеди познатог грчког проповедника оца Харалампија Пападопулоса објављене су на бугаркском. Аутор је већ познат бугарским читаоцима својим проповедима и чланцима у разним бугарским сајтовима. Иначе, он живи и служи на Криту. Ове књиге приказују његово дубоко познавање православног богословља, као и психологије коју отац Харалампије користи као мост како би досегао савременог човека. Он се обраћа народу који живи овде и данас, а труди се да стиче живот у Христу. Савремени хришћанин има проблеме, било са собом, било са породицом, било на раду, са свим оним што може да га мучи и отежава данас, па му ове проповеди могу бити од велике духовне ползе. Извор: Српска Православна Црква
  6. Две књиге проповеди познатог грчког проповедника оца Харалампија Пападопулоса објављене су на бугаркском. Аутор је већ познат бугарским читаоцима својим проповедима и чланцима у разним бугарским сајтовима. Иначе, он живи и служи на Криту. Ове књиге приказују његово дубоко познавање православног богословља, као и психологије коју отац Харалампије користи као мост како би досегао савременог човека. Он се обраћа народу који живи овде и данас, а труди се да стиче живот у Христу. Савремени хришћанин има проблеме, било са собом, било са породицом, било на раду, са свим оним што може да га мучи и отежава данас, па му ове проповеди могу бити од велике духовне ползе. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Поуке.орг инфо

    Свештеник Ненад Илић: Пет хлебова и две рибе

    Многа чуда је Христос чинио. Па што не би и ово. Али било је тако давно. И било је док је Он ходио земљом.  Шта ћемо са овим чудом? Исцељивао је слепе од рођења, одузете, ђавоимане, дизао из мртвих. У Христа или верујемо или не верујемо, па ово неће нешто много додати или одузети.  Па зашто су га баш сви јеванђелисти забелижили? Као и увек у историји, овако или онако уби нас сиромаштво. Нас неке са обода богате Европе више него њих.  Ко нас то замајава. кад немамо да платимо рачуне, кад стрепимо чиме ћемо нахранити и обући породицу која нам је дата на старање? Да одем у цркву, па да решимо проблеме са храном? Не иде. Којешта је то. А још слушам и видим како се свештенство добро сналази са храном и парама потребним за остало, а мени - ништа. Лепа бајка, али и да је било - било па прошло. Шта бих данас са том причом? Где је више та социјална правда коју је хришћанство обећало! И комунизам је настао због тог преварног обећања. Хајде да покушамо да застанемо. Да удахнемо ваздух и да са љубављу будемо присутни догађају у којем је Христос нахранио оне што су га пратили. Са две рибе и пет хлебова! "Донесите их мени овамо. И заповеди народу да поседају по трави, па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу." "Да поседају по трави" - какав мир се слути у овом призору... Пет хиљада, седам хиљада, ма нек је и сто људи, поседају по трави. Мирно. Гледајући Христа. С поверењем. Као ми на Литургији. Не седимо, Стојимо, али као да лебдимо. Пред Христом. Усправни чекајући Га будно, а истовремено као на најзелениној трави седећи.  Шта Он ради - "погледавши на небо благослови,и преломивши даде ученицима". Шта се дешава на Светој Литургији? У име Христово свештеник ломи хлеб и даје прво свештенству, "а ученици народу" - а затим се сви присутни причешћују Добро, то је лепо. Символички. али после литургије враћамо се у живот и треба нахранити ону нашу чељад. Треба од нечега живети и између литургије и литургије. Колико нас се кад смо дошло у тешку ситуацију, искрено, без рачунице и очекивања, у топлом поверењу окренуло Христу? Верујемо, знамо, нећеш дати да пропаднемо. Нахрани нас. Нахрани наше ближње." Иштите Царство Божије - остало ће вам се додати". Коме? Мени? Зар сам ја то заслужио? Ниси - али веруј.  Колика је наша вера? Замислите шта би било да ми сви заиста желимо Царство Божије више од свега. Замислите шта би било кад бисмо заиста били у стању да беспоговорно верујемо Христу. Без лукавости којима нас учи живот. Без страха. Као људи. Бића љубави. Круна Божије творевине. Зар би заиста било немогуће да нас све нахрани пет хлебова и две рибе? Зар нико од нас није никада окусио драгоценост једног скромног залогаја? Зашто уопште постимо? Чему се учимо?  Зар нисмо пожелели да поделимо тај један најлепши залогај са неким?  Поделимо - биће довољно за све нас. Све остало је политика и манипулација и безнађе. Важно је да скупи онај број који ће у миру сести око Христа. Богочовека. Који ће желети да поделе своје са другима. Да поделе са другима, пошто су видели Христа како је разломио за њих и дао им. Тако се умножава пет хлебова и две рибе, а да још и остане тога за сутра. Дељењем са ближњима.
  8. Христос је са пет хлебова и две рибе нахранио окупљени народ. Чудо. Много познато. Као ретко које - забележено у сва четири Јеванђеља. Многа чуда је Христос чинио. Па што не би и ово. Али било је тако давно. И било је док је Он ходио земљом. Шта ћемо са овим чудом? Исцељивао је слепе од рођења, одузете, ђавоимане, дизао из мртвих. У Христа или верујемо или не верујемо, па ово неће нешто много додати или одузети. Па зашто су га баш сви јеванђелисти забелижили? Као и увек у историји, овако или онако уби нас сиромаштво. Нас неке са обода богате Европе више него њих. Ко нас то замајава. кад немамо да платимо рачуне, кад стрепимо чиме ћемо нахранити и обући породицу која нам је дата на старање? Да одем у цркву, па да решимо проблеме са храном? Не иде. Којешта је то. А још слушам и видим како се свештенство добро сналази са храном и парама потребним за остало, а мени - ништа. Лепа бајка, али и да је било - било па прошло. Шта бих данас са том причом? Где је више та социјална правда коју је хришћанство обећало! И комунизам је настао због тог преварног обећања. Хајде да покушамо да застанемо. Да удахнемо ваздух и да са љубављу будемо присутни догађају у којем је Христос нахранио оне што су га пратили. Са две рибе и пет хлебова! "Донесите их мени овамо. И заповеди народу да поседају по трави, па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу." "Да поседају по трави" - какав мир се слути у овом призору... Пет хиљада, седам хиљада, ма нек је и сто људи, поседају по трави. Мирно. Гледајући Христа. С поверењем. Као ми на Литургији. Не седимо, Стојимо, али као да лебдимо. Пред Христом. Усправни чекајући Га будно, а истовремено као на најзелениној трави седећи. Шта Он ради - "погледавши на небо благослови,и преломивши даде ученицима". Шта се дешава на Светој Литургији? У име Христово свештеник ломи хлеб и даје прво свештенству, "а ученици народу" - а затим се сви присутни причешћују Добро, то је лепо. Символички. али после литургије враћамо се у живот и треба нахранити ону нашу чељад. Треба од нечега живети и између литургије и литургије. Колико нас се кад смо дошло у тешку ситуацију, искрено, без рачунице и очекивања, у топлом поверењу окренуло Христу? Верујемо, знамо, нећеш дати да пропаднемо. Нахрани нас. Нахрани наше ближње." Иштите Царство Божије - остало ће вам се додати". Коме? Мени? Зар сам ја то заслужио? Ниси - али веруј. Колика је наша вера? Замислите шта би било да ми сви заиста желимо Царство Божије више од свега. Замислите шта би било кад бисмо заиста били у стању да беспоговорно верујемо Христу. Без лукавости којима нас учи живот. Без страха. Као људи. Бића љубави. Круна Божије творевине. Зар би заиста било немогуће да нас све нахрани пет хлебова и две рибе? Зар нико од нас није никада окусио драгоценост једног скромног залогаја? Зашто уопште постимо? Чему се учимо? Зар нисмо пожелели да поделимо тај један најлепши залогај са неким? Поделимо - биће довољно за све нас. Све остало је политика и манипулација и безнађе. Важно је да скупи онај број који ће у миру сести око Христа. Богочовека. Који ће желети да поделе своје са другима. Да поделе са другима, пошто су видели Христа како је разломио за њих и дао им. Тако се умножава пет хлебова и две рибе, а да још и остане тога за сутра. Дељењем са ближњима. View full Странице
  9. Пилот Војске Србије, мајор Роберт Калоци, погинуо је приликом пада авиона на редовном мирнодопском задатку, две године пред пензију. Као подстанар! На врхунцу каријере, опитни пилот Центра за летна испитивања Техничко опитног центра Војске Србије, инспектор за методику обуке пилота на Војној академији, две године пред пензионисање – подстанар! Још прецизније: пуних 25 година подстанар! Није дочекао пензију, а ни почетак градње ”јефтиних станова за припаднике Војске Србије и полиције”, најављен уочи београдских избора као нешто што ће ”већ у марту 2018.године почети да се реализује широм Србије”… Роберт Калоци надживео је још једно обећање, а погинуо не дочекавши ни неко друго. Његова породица, незапослена супруга и син, машински инжењер, нису дочекали да се њихов супруг и отац жив врати са посла. Сада ће, можда, дочекати да добију стан: – Желим да кажем да је ово страшна и велика трагедија, трагедија за коју нико никада не може да буде спреман. Војска Србије је уз породицу Калоци, као што је читав наш народ и сви ми… – одтуговао пред новинарима Александар Вулин, министар одбране, након што је са начелником Генералштаба ВС, Љубишом Диковићем, посетио дом Калоцијевих. Начелник Генералштаба новинарима није рекао ни толико. Он је, пре ове трагедије, сменио комплетно руководство Техничко опитног центра, у чијем саставу је био настрадали пилот. О томе јуче пише ”Данас”, наводећи да је Диковић одлуку донео почетком године, а министар Вулин је потписао у марту. Не зато што је пре годину дана већ пао један ”галеб” у којем су погунила два пилота, него што је руководство ”дозволило једном војном аналитичару да неовлашћено посети војни објекат”. За ”Данас” – смена је тема дана за насловну страну, где није било места ни за једну реч о погибији Роберта Калоција. У ”Информеру”, тема дана на насловници је Шешељ и његова дословно пренета изјава: ”Хагу сам јебао мајку”. На дну стране, поред фотографије насмејане певаљке и наслова ”Рада је озбиљно болесна”, са поднасловом ”Певачица често пада, поремећен joj центар за равнотежу, ставља чепове у уши да би могла да стоји”, нашло се простора и за наслов: Пао ”галеб”… ”Политика” је применила сличан ”клише”, па насловницу ”отвара” наслов да је Шешељ одслужио више затвора него што је добио. ”Новости” и ”Блиц” и ”Курир” су највећи део својих насловница посветили трагедији војних пилота. ”Српском телеграфу” то је најмање битна тема на насловној, где је битнији наслов ”Шок у Задрузи – врели пољубац Кије и Луне”… За ”Ало” – наслов о трагедији пилота је други по величини на насловници, а први је: ”Извршитељ месечно заради 107 хиљада евра!” Тај текст посвећен је јавним извршитељима, новој, најбогатијој касти у Србији, коју је основала и опуномоћила држава. Тих 107 хиљада евра месечно минуле две године приходује Миљан Трајковић, јавни извршитељ из Ниша који је за две године инкасирао два милиона евра! Тај сигурно није подстанар, а јавни извршитељи су стотине људи учинили подстанарима, одузевши им куће и станове због неплаћених комуналних рачуна, невраћених кредита… По закону! Могли би и на полиграфу проверити – гарантујем да нико од 236 јавних извршитеља у Србији није подстанар. Војних пилота је знатно мање него извршитеља, а колико њих живе као подстанари, то је војна, односно државна тајна. Од њиховог, пречи је стандард јавних извршитеља, којима све мора бити потаман у животу. Не могу, ваљда, из скромне гарсоњере, поред надрндане газдарице која неће да чује ни плач бебе, да иду на терен, јуре дужнике, плене им имовину, исељавају из станова…? Та, они раде најодговорнији државни посао: пуне буџет који је ”у суфицициту у односу на дефицит”, али у којем нема пара за станове војних пилота! – Нема места паници! – смирује српску јавност војни аналитичар. – Такве несреће се дешавају и у земљама које имају много модернију авијацију, то се дешава у свакој авијацији у свету! А, у колико авијација у свету војни пилоти немају стан две године пред пензију? Хоће ли ову државу борбеним авионима бранити пилоти или јавни извршитељи? Сувишно питање: браниће нас извршитељи, Србија ће их послати да нашим непријатељима заплене имовину, па неће имати са чиме да нас нападну! Још ако би запленили и донели неки стан за Робертову породицу! У земљу у којој данас сви истичу да је Роберт херој ове земље! И јесте херој, али не зато што је погинуо у миру, већ зато што није погазио своју заклетву. Човек који је пуних 25 година месечно бројао новац за кирију и себе и своју породицу подсећао на ту заклетву, херој је јер није отишао у бели свет да пилотира цивилним авионима, да скући и обезбеди и себе и породицу, онако како доликује и припада таквим људима! Радоје АНДРИЋ
  10. Саборно крштење деце у храму св. Николе у Београду У цркви Светог Николе на Новом гробљу у суботу 14. априла 2018. године, одржано је саборно крштење девет ученика основне школе "Иван Горан Ковачић". Саборно крштење на захтев родитеља и ученика организовали су парохијски свештеник о. Тоде Јефтенић и вероучитељ Зоран Чучковић. Свечаности у цркви, где су ученици по Крштењу од свештеника примили и Свету Тајну Миропомазања, присуствовали су родитељи и други ученици. У чину крштења, уз о. Тодета, учествовао је и о. Јован Јефтенић из цркве Светог Пантелејмона из Миријева и ђакон Филип Новаковић из цркве Светог Николе. По завршеном чину о. Јован је честитао ученицима и објаснио значај Свете Тајне Крштења која са гледишта Православне вере представља нови почетак у њиховим животима, извештава вероучитељ Зоран Чучковић из ОШ "Иван Горан Ковачић". Извор: Радио "Слово љубве" Саборно крштење деце у Кошутњаку У Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке већ традиционално је на Томину Недељу приређено саборно крштење за све некрштене ученике веронауке млађих разреда Основне школе ''Љуба Ненадовић'' у Жаркову. Крштено је 15. априла 2018. године деветоро деце која су постала чланови Цркве, мистичног Тела Христовог и тиме се придружила више од стотини деце крштене ранијих година, пренео је ђакон хаџи Ненад Јовановић чији извештај доносимо у целини: *** У Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке се, већ, усталило као традиција да се на Томину Недељу приређује саборно крштење за све некрштене ученике веронауке млађих разреда Основне школе ''Љуба Ненадовић'' у Жаркову. Тако је по благослову старешине Храма, Пречасног јереја др Николе М. Гаврића, било и ове године на Томину Недељу, о Светом Преподобном Титу Чудотворцу, 2.(14) априла 2018. године Господње. Као и сваке године, иницијативе за ово богољубиво сабрање и савршавање ове Свете Тајне, као и њене организације, прихватио се вероучитељ ове дечице, Часни ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, који је и хонорарни ђакон при поменутом Храму. У складу са школским правилима, претходно су анкетирани сви некрштени полазници веронауке млађих разреда Основне школе ''Љуба Ненадовић'', а неки од њих су одлучили и да прихвате овај богољубиви позив своје Свете Цркве. Овом приликом је светом крштењу приступило деветоро дечице, који су постали членовима Цркве, као мистичног Тела Христовог. Тиме су се придружили, већ, више од стотини дечице, који су, ранијих година, на овај начин крштени и ступили на дугорајни духовни пут ка пуном грађанству Царства Христовог. Као и свих предходних година, у шеснаестогодишњој вероучитељској служби ђакона Ненада, родитељи су једино морали да имају добру вољу, како би помогли у привођењу своје дечице Васкрслом Господу. Наиме, благодарећи предусретљивости и пастирској љубави и старању свештенства овог Храма, на овај начин родитељи и кумови ове дечице и ове године су били лишени свих материјалних издатака, које, иначе, овај свештени чин изискује. Свету Тајну крштења су савршили Високопречасни протојереј Драган Ђокић и Пречасни јереј др Никола М. Гаврић, уз саслужење Часног ђакона Хаџи Ненада М. Јовановића и прислуживање дипломираног теолога господина Славка Стокића, појца овог Светог Храма, као и црквењака овог Храма, господина Младена Јефића. По благослову старешине Храма, након обављене Свете Тајне, својим новокрштеним ученицима, као и њиховим родитељима, кумовима, сродницима и пријатељима, обратио се ђакон Хаџи Ненад, не кријући своју духовну радост у овом светом дану, којега сотвори Господ Васкрсли. Милошћу Божијом, на овај начин је омогућено истинско духовно узрастање ове дечице, без којег би све оно што уче на часовима веронауке било беспредметно и беживотно. Богу хвала, њихови духовници, родитељи и учитељи су и овог пута разумели да су дужни да им омогућимо спасење у Васкрслом Господу Исусу Христу и да, без обзира на различите животне околности, немају права да стоје између њих и тога спасења. Први корак на том њиховом путу спасења јесте управо Света Тајна Крштења! Управо због свега наведеног је и ове године уприличено ово бесплатно саборно Крштење у Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке у Кошутњаку, а у Господа се надамо да ће се са овом лепом традицијом наставили и у наступајућим годинама, како би смо, као народ и као Црква, дали делатан допринос на ваљаном одговору на заветни позив Светог Владике Николаја: ''Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време''. фото: храм Св. Луке, ђакон хаџи Ненад Јовановић Извор: Радио Слово љубве
  11. Саборно крштење деце у храму св. Николе у Београду У цркви Светог Николе на Новом гробљу у суботу 14. априла 2018. године, одржано је саборно крштење девет ученика основне школе "Иван Горан Ковачић". Саборно крштење на захтев родитеља и ученика организовали су парохијски свештеник о. Тоде Јефтенић и вероучитељ Зоран Чучковић. Свечаности у цркви, где су ученици по Крштењу од свештеника примили и Свету Тајну Миропомазања, присуствовали су родитељи и други ученици. У чину крштења, уз о. Тодета, учествовао је и о. Јован Јефтенић из цркве Светог Пантелејмона из Миријева и ђакон Филип Новаковић из цркве Светог Николе. По завршеном чину о. Јован је честитао ученицима и објаснио значај Свете Тајне Крштења која са гледишта Православне вере представља нови почетак у њиховим животима, извештава вероучитељ Зоран Чучковић из ОШ "Иван Горан Ковачић". Извор: Радио "Слово љубве" Саборно крштење деце у Кошутњаку У Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке већ традиционално је на Томину Недељу приређено саборно крштење за све некрштене ученике веронауке млађих разреда Основне школе ''Љуба Ненадовић'' у Жаркову. Крштено је 15. априла 2018. године деветоро деце која су постала чланови Цркве, мистичног Тела Христовог и тиме се придружила више од стотини деце крштене ранијих година, пренео је ђакон хаџи Ненад Јовановић чији извештај доносимо у целини: *** У Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке се, већ, усталило као традиција да се на Томину Недељу приређује саборно крштење за све некрштене ученике веронауке млађих разреда Основне школе ''Љуба Ненадовић'' у Жаркову. Тако је по благослову старешине Храма, Пречасног јереја др Николе М. Гаврића, било и ове године на Томину Недељу, о Светом Преподобном Титу Чудотворцу, 2.(14) априла 2018. године Господње. Као и сваке године, иницијативе за ово богољубиво сабрање и савршавање ове Свете Тајне, као и њене организације, прихватио се вероучитељ ове дечице, Часни ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, који је и хонорарни ђакон при поменутом Храму. У складу са школским правилима, претходно су анкетирани сви некрштени полазници веронауке млађих разреда Основне школе ''Љуба Ненадовић'', а неки од њих су одлучили и да прихвате овај богољубиви позив своје Свете Цркве. Овом приликом је светом крштењу приступило деветоро дечице, који су постали членовима Цркве, као мистичног Тела Христовог. Тиме су се придружили, већ, више од стотини дечице, који су, ранијих година, на овај начин крштени и ступили на дугорајни духовни пут ка пуном грађанству Царства Христовог. Као и свих предходних година, у шеснаестогодишњој вероучитељској служби ђакона Ненада, родитељи су једино морали да имају добру вољу, како би помогли у привођењу своје дечице Васкрслом Господу. Наиме, благодарећи предусретљивости и пастирској љубави и старању свештенства овог Храма, на овај начин родитељи и кумови ове дечице и ове године су били лишени свих материјалних издатака, које, иначе, овај свештени чин изискује. Свету Тајну крштења су савршили Високопречасни протојереј Драган Ђокић и Пречасни јереј др Никола М. Гаврић, уз саслужење Часног ђакона Хаџи Ненада М. Јовановића и прислуживање дипломираног теолога господина Славка Стокића, појца овог Светог Храма, као и црквењака овог Храма, господина Младена Јефића. По благослову старешине Храма, након обављене Свете Тајне, својим новокрштеним ученицима, као и њиховим родитељима, кумовима, сродницима и пријатељима, обратио се ђакон Хаџи Ненад, не кријући своју духовну радост у овом светом дану, којега сотвори Господ Васкрсли. Милошћу Божијом, на овај начин је омогућено истинско духовно узрастање ове дечице, без којег би све оно што уче на часовима веронауке било беспредметно и беживотно. Богу хвала, њихови духовници, родитељи и учитељи су и овог пута разумели да су дужни да им омогућимо спасење у Васкрслом Господу Исусу Христу и да, без обзира на различите животне околности, немају права да стоје између њих и тога спасења. Први корак на том њиховом путу спасења јесте управо Света Тајна Крштења! Управо због свега наведеног је и ове године уприличено ово бесплатно саборно Крштење у Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке у Кошутњаку, а у Господа се надамо да ће се са овом лепом традицијом наставили и у наступајућим годинама, како би смо, као народ и као Црква, дали делатан допринос на ваљаном одговору на заветни позив Светог Владике Николаја: ''Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време''. фото: храм Св. Луке, ђакон хаџи Ненад Јовановић Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  12. Р. ДРАГОВИЋ В. МИТРИЋ | 06. март 2018. Које све значајне новине доноси предлог новог устава Српске православне цркве. Нови устав усвојиће Сабор у мају. Постојећих 13 епархија постају митрополије. ЗВАНИЧАН назив Српске цркве убудуће ће бити "Српска православна црква - Пећка патријаршија". Процедура избора патријарха је поједностављена, а црквени поглавар бираће се тајним гласањем, уз обавезну двотрећинску већину. Изабрани кандидат носиће и нови наслов: архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српских и поморских земаља. Ово су, у најкраћем, најважније новине предвиђене предлогом новог устава Српске православне цркве. Финалну верзију овог документа Свети архијерејски синод недавно је упутио свим архијерејима СПЦ. Усвајање новог устава СПЦ наћи ће се највероватније на дневном реду предстојећег заседања највишег црквеног тела - Светог архијерејског сабора, који ће бити одржан средином маја. Расправа и усвајање биће последња фаза овог посла, започетог још 2012. године формирањем комисије за ревизију постојећег устава. Ово тело, на чијем је челу био митрополит црногорско-приморски Амфилохије, сакупило је и прерадило све најважније саборске одлуке и саставило нацрт измена и допуна. Овако уобличени текст постаће први целовити Устав Српске цркве још од 1931. године. - Постојећи устав у многим својим деловима је застарео и готово непримењив. Последња његова већа ревизија урађена је 1947. године у време патријарха Гаврила. Од тада до данас усвојен је низ саборских одлука са уставном снагом, које никада нису у потпуности уврштене у јединствени црквени устав. Зато је с временом постао несистематичан, тешко читљив и примењив - каже за "Новости" саговорник из Патријаршије. Промене у званичном називу Српске цркве објашњавају се жељом да се ојача веза са њеним историјским средиштем у Пећкој патријаршији, али и с Косовом и Метохијом као најважнијим делом њене јурисдикције. Најважније промене у уставном тексту, у који су "Новости" имале увид, тичу се процедуре избора црквеног поглавара. Досадашња пракса "апостолског жреба" - насумичног избора једне од три коверте са именима кандидата - напуштена је. То значи да ће се патријарх убудуће бирати на тзв. Изборном сабору, једногласно или уз обавезну двотрећинску већину гласова чланова овог тела. Уколико ниједан кандидат не обезбеди овакву подршку, гласање ће се понављати највише седам пута док један од кандидата не добије гласове две трећине чланова Сабора. Уколико се то не догоди, круг се сужава на свега двојицу архијереја са највећим бројем гласова. Патријарх ће у том случају постати владика уз кога стане натполовична већина од укупног броја чланова Сабора. Устав сугерише да се нови поглавар бира у Пећкој патријаршији, а као могућности предвиђена су црквена седишта у Београду или у Сремским Карловцима. - Нацрт новог устава СПЦ вратио је стару праксу изборних сабора, али у ужем смислу у односу на стару традицију. Патријарха ће, као и до сада, бирати чланови Светог архијерејског сабора, али без жреба. Овај метод биће примењен само у случају да двојица кандидата током три круга гласања добијају идентичан број гласова. "Апостолско бирање" имена будућег поглавара ушло је у примену 1967. године као одбрана од мешања световне комунистичке власти у најважнија црквена питања - објашњава саговорник "Новости". Уколико у мају темељни документ ступи на снагу, Српска црква ће претрпети и промене у територијалној организацији. Нови устав предвиђа као могућност и уздизање 13 постојећих епископија на ниво митрополија. Виши ранг тако ће добити садашње епархије: Бањалучка, Бачка, Браничевска, Далматинска, Жичка, Захумско-херцеговачка, Нишка, Рашко-призренска, Сремска, Шумадијска, Канадска, Новограчаничко-средњезападно америчка и Франкфуртска. Уз постојеће четири - чија су седишта у Загребу, Сарајеву, Сиднеју и на Цетињу - СПЦ ће убудуће имати 18 митрополија (са Архиепископијом београдско-карловачком, која по аутоматизму има овај статус). Њихове владике носиће титуле архиепископа и митрополита, а ословљаваће се формом "Ваше блаженство". Нови устав СПЦ, према његовој радној верзији, спроводи у дело и стару идеју поделе Архиепископије београдско-карловачке. У престоници ће тако бити основане две нове епархије: Вождовачко-винчанска, са седиштем на Вождовцу, и Земунско-новобеоградска, чији ће владика седети на Новом Београду. Остала 21 епархија у Србији и дијаспори задржаће исти статус какав има и данас. Устав СПЦ ће први пут добити преамбулу у којој се дефинише Црква и њена божанска природа, са основним стубом - заједницом Свете литургије. У свечаном делу Устава одређује се место СПЦ у оквиру Цркве Христове, а уставописци се позивају и на њен историјски континуитет на овим просторима од оснивања Жичке архиепископије 1219. године, до обнове Пећке патријаршије 1922. године. Саставни део преамбуле је симбол вере, као утемељење хришћанског исповедања вере. КАНДИДАТИ - СВЕ ВЛАДИКЕ КРУГ кандидата за црквеног поглавара, по слову предлога новог устава, проширен је у односу на досадашњу праксу. По постојећем решењу, кандидат за патријарха може да буде само владика који управља епархијом и има најмање пет година "стажа" у овој улози. Предлог новог устава децидиран је у томе да се поглавар СПЦ бира "између епископа Српске Православне Цркве - Пећке Патријаршије, Православне Охридске Архиепископије или клирика који испуњавају канонске услове за епископску службу". ВЛАДИКЕ И ПРОФЕСОРИ ПРАВА ПРЕДЛОГ највишег правног акта СПЦ израдила је Комисија за ревизију Устава СПЦ, формирана одлуком Сабора 16. јуна 2011. Ово тело конституисано је годину дана касније, а поред митрополита Амфилохија његови чланови били су митрополит Јован (Вранишковски), владике Иринеј (Буловић), браничевски Игнатије, далматински Никодим и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, као и протојереј-ставрофор Зоран Крстић, протођакон Станимир Спасовић, декан Правног факултета у Београду Сима Аврамовић, Ненад Милошевић и Милан Андрић, као и протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Како је саопштено из Патријаршије, Комисија је консултовала и познате грчке и руске професоре Власија Фидаса, Теодора Јангуа, Григорија Папатомаса, Владимира Ципина, као и више домаћих правних стручњака. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:715176-Patrijarha-ce-birati-dve-trecine-vladika
  13. Свети Јустин Ћелиjски је рекао: “Постећи постом – постом душе и тела – душа пости од свакога греха, уздржава се од гњева, зависти, осуђивања, среброљубља. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас наша Црква припрема за Свето Причешће“. О благословеном периоду године, периоду поста, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Емисија је емитована 30. новембра 2017. године. Благодарећи Радију Беседа доносимо звучни запис ове поучне емисије. View full Странице
  14. 11. Новембар 2017 - 23:17 На празничном бденије уочи ктиторске славе манастира Грачанице Епископ Рашко-призренски Теодосије замонашио је две искушенице овог манастира. Расофорна монахиња Серафима (Плавшић) примила је чин мале схиме под истим монашким именом, а искушеница Јелица (Матовић) примила је чин мале схиме под именом Јулита. У свечаном бденију су поред сестара манастира Грачанице учестовали монаси и монахиње из више косовско-метохијских манастира. Две сестре је у име болесне игуманије Ефросиније привела игуманија манастира Девич, мати Анастасија. Бденију и монашењу присуствовало је и више свештеника Епархије као и верни народ који се окупио да прослави Бога који се тако чудесно прославио у ктитору манастира Св. Краљу Милутину.     
  15. 11. Новембар 2017 - 23:17 На празничном бденије уочи ктиторске славе манастира Грачанице Епископ Рашко-призренски Теодосије замонашио је две искушенице овог манастира. Расофорна монахиња Серафима (Плавшић) примила је чин мале схиме под истим монашким именом, а искушеница Јелица (Матовић) примила је чин мале схиме под именом Јулита. У свечаном бденију су поред сестара манастира Грачанице учестовали монаси и монахиње из више косовско-метохијских манастира. Две сестре је у име болесне игуманије Ефросиније привела игуманија манастира Девич, мати Анастасија. Бденију и монашењу присуствовало је и више свештеника Епархије као и верни народ који се окупио да прослави Бога који се тако чудесно прославио у ктитору манастира Св. Краљу Милутину. View full Странице
  16. Наш славни Призрен, Цариград српских царева, спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву. У Призрену се прошлост и садашњост прожимају. Град музеј, сведок бурне прошлости, сведок владавине Цара Душана и српска средњовековна престоница. Српски Јерусалим у народној поезији опеван је бијелим Призреном, убавим и питомим местом - српским Цариградом. Прошлост и садашњост чине складност која зрачи из сваког дела овог древног града. Последњих година Призрен је поново град у коме се иствовремено могу чути звоно са Православне Цркве и Езан са минарета, али у коме се Срби лако преброје. Срби у Призрену су људи хероји који готово две деценије живе као сенке у сопственом граду. Живе тешко вођени мотивом да док је и последњег Србина у Призрену ће бити српства и опстаће српство. Осамдесетогодишња Бака Јефка, најстарија српкиња у Призрену, 78-огодишњи  Ненад Трифуновић, јереј Ђорђе Стефановић и Радмила Кнежевић у првој епизоди емисије "Призренске приче" говоре о српском царском Призрену и свом животу у њему:  
  17. Наш славни Призрен, Цариград српских царева, спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву. У Призрену се прошлост и садашњост прожимају. Град музеј, сведок бурне прошлости, сведок владавине Цара Душана и српска средњовековна престоница. Српски Јерусалим у народној поезији опеван је бијелим Призреном, убавим и питомим местом - српским Цариградом. Прошлост и садашњост чине складност која зрачи из сваког дела овог древног града. Последњих година Призрен је поново град у коме се иствовремено могу чути звоно са Православне Цркве и Езан са минарета, али у коме се Срби лако преброје. Срби у Призрену су људи хероји који готово две деценије живе као сенке у сопственом граду. Живе тешко вођени мотивом да док је и последњег Србина у Призрену ће бити српства и опстаће српство. Осамдесетогодишња Бака Јефка, најстарија српкиња у Призрену, 78-огодишњи Ненад Трифуновић, јереј Ђорђе Стефановић и Радмила Кнежевић у првој епизоди емисије "Призренске приче" говоре о српском царском Призрену и свом животу у њему: This post has been promoted to an article
  18. Светој Литургији, осим свештенства митрополије Дабро-босанске, присуствовали су ученици петог разреда богословије Светог Петра Дабробосанског и студенти Богословског факултета Светог Василија Острошког из Фоче, као и начелници општина Вишеград г.Младен Ђуревић и Требиња г.Лука Петровић. Такође су присуствовали и посланик у вијећу народа г.Перо Петровић и директор хидроцентрале Вишеград Недељко Перишић, као и  благочестиви народ.     Његово Високопреосвештенство, у пригодној бесједи, истакао је значај архипастирског рада блаженопочившег Митрополита Николаја и његову жртву за епархије у којима је службовао, као и велику бригу и труд на утемељењу богословије и факултета у Фочи. По свршетку Свете Литургије, на гробу блаженопочившег митрополита Николаја служен је парастос.   Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Хризостому саслуживали су, осим служашчих свештеника на Светој Литургији, и остали присутни свештеници. Након парастоса братија манастира Добруна припремила је трпезу за све присутне.         Извор: Митрополија дабробосанска  
  19. У суботу 21.октобра 2017.г. Његово Високопреосвештенство Митрополит Дабро-босански Господин Хризостом служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Успења Пресвете Богородице манастира Добруна. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: архимандрит Јован (Гардовић), настојатељ манастира Светог Николе у Добрунској Ријеци, Лазар (Лазаревић), ректор Српске Православне Богословије Светог Петра Дабробосанског, протојереј ставрофор Богдан Станишић, протојереј ставрофор Владимир Ступар, синђел Михајло (Боровић), синђел Кипријан (Топаловић) и јерођакон Гаврило (Ђурић). -ФОТОГАЛЕРИЈА- Животопис блаженопочившег Митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе) Фотогалерија блаженопичившег Митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе) Светој Литургији, осим свештенства митрополије Дабро-босанске, присуствовали су ученици петог разреда богословије Светог Петра Дабробосанског и студенти Богословског факултета Светог Василија Острошког из Фоче, као и начелници општина Вишеград г.Младен Ђуревић и Требиња г.Лука Петровић. Такође су присуствовали и посланик у вијећу народа г.Перо Петровић и директор хидроцентрале Вишеград Недељко Перишић, као и благочестиви народ. Његово Високопреосвештенство, у пригодној бесједи, истакао је значај архипастирског рада блаженопочившег Митрополита Николаја и његову жртву за епархије у којима је службовао, као и велику бригу и труд на утемељењу богословије и факултета у Фочи. По свршетку Свете Литургије, на гробу блаженопочившег митрополита Николаја служен је парастос. Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Хризостому саслуживали су, осим служашчих свештеника на Светој Литургији, и остали присутни свештеници. Након парастоса братија манастира Добруна припремила је трпезу за све присутне. Извор: Митрополија дабробосанска View full Странице
  20. Различити типови учења уторак, 17. окт 2017, http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/2906595/razliciti-tipovi-ucenja.html Извор: Science Daily Када учимо да возимо бицикл или усвајамо правила у шаху, примењујемо два различита типа учења ‒ научници су први пут успели да их разликују према обрасцима можданих таласа који се у тим радњама производе. Ти различити нервни обрасци могу знатно помоћи научницима у проучавању основа неуробиологије, од учења моторичких вештина до сложених когнитивних задатака, навео је Ерл К. Милер, професор неурологије на Институту за проучавање учења и памћења „Пиковерˮ. Нова студија открила је различите типове учења Неурони производе електричне сигнале који формирају мождане таласе, а ови осцилирају на различитим фреквенцијама. „Наш крајњи циљ је да помогнемо људима који имају тешкоће у учењу и сметње у памћењуˮ, напомиње Милер. „Можда ћемо наћи начин да стимулишемо људски мозак", додаје професор, мислећи, између осталог, и на технике вежбања које би ублажиле те проблеме. Аутори студије сматрају да нови резултати могу да помогну у раном идентификовању Алцхајмерове болести или у побољшању одређених типова учења. Када су истраживачи чувеног МИТ-а (Massachusetts Institute of Technology) проучавали понашање различитих животиња пред које су били постављени одређени задаци, открили су да ти задаци захтевају или експлицитно или имплицитно учење. На задацима који су захтевали упоређивање и усклађивање две ствари, животиње су користиле и тачне и нетачне одговоре како би побољшале наредне резултате, што указује на експлицитан облик учења. Експлицитно и имплицитно учење подразумева различите мождане таласе Међутим, у задатку где су животиње научиле да померају поглед у једном или другом смеру у складу са различитим визуелним обрасцима, оне су само побољшале своје перформансе, што указује на имплицитно учење. Штавише, истраживачи су открили да су те различите врсте понашања праћене и различитим обрасцима можданих таласа. „Ово нам је показало да се приликом експлицитног и имплицитног учења покрећу другачији механизмиˮ, напоменуо је професор Милер. Приредила: Татјана Цвејић
  21. Инцидент на протесту покрета Двери субота, 16. сеп 2017, 14:54 -> 16:28 Извор: Танјуг На протесту покрета Двери Бошка Обрадовића испред зграде телевизије "Пинк" физички су нападнуте две новинарке те телевизије. Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић изјавио је да је нападач на новинарке приведен. Новинарке Мара Драговић и Гордана Узелац нападнуте су током протеста на којем је било и других инцидената, пљувања и увреда упућених запосленима у тој телевизији. Протест испред зграде телевизије "Пинк" Министар Небојша Стефановић је на ТВ Пинк изјавио да је нападач на новинарке приведен и да ће бити предат надлежним органима. На снимку Пинк телевизије забележен је тренутак када се један од учесника протеста у трку залеће ка Мари Драговић, али га је зауставио припадник обезбеђења телевизије. Он је, међутим, након тога, док су га удаљавали, у пролазу, с леђа ударио Драговићеву по глави. Драговићева је рекла да су она и још један колега "у једном тренутку видели да Гоца Узелац лежи склупчана на плочнику и унели су је у зграду". Додала је да је сама добила јак ударац у главу. Протесту Двери придружиле су се и организација Здрава Србија Милана Стаматовића, синдикат "Слога", а најављени су и припадници војног и полицијског синдиката. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2872344/incident-na-protestu-pokreta-dveri.html ZVERI IZ DVERI! BRUTALNO PRETUČENE NOVINARKE TV PINK! Stoka iz Dveri sprovodi FAŠIZAM! Gordani Uzelac konstatovan TEŽI POTRES MOZGA Pristalice pokreta "Dveri" divljački su napali novinarke TV Pink Gordanu Uzelac, koju su nokautirali i Maru Dragović, koju su udarili u glavu s leđa. Izvor: Pink.rs, Foto: Printscreen pre jednog sata pre 8 minuta Jedna od napadnutih novinaki Dragović napadnuta je sa leđa i udarena u potiljak, a Uzelac je nokautirana. Autor: Printscreen -Kolega i ja smo stajali ispred vrata, moglo se naslutiti da sve ide u tom pravcu u jednom trenutku smo videli da Goca leži sklupčana na pločniku i uneli su je u zgradu, mi smo se pomerili ka ogradi, jak udarac sam osetila u glavu - istakla je Dragović. Autor: Printscreen Glavni i odgovorni urednik TV Pink Goran Gmitrić rekao je da TV pink traži hitno privođenje počinilaca. Autor: Printscreen -Ne verujem u slučajnosti, Goca je nokautirana u hitnoj je, a Mara čeka da ode odavde, u potiljak je dobila pesnicu, ja očekujem da li će reagovati novinarska udruženja, ovo je divljački i brutalni čin da su novinare na zadatku napali - naglasio je Gmitrić, dodajući da je ovo užasan događaj. Autor: Printscreen - Čekamo da se oglase oglase novinarska udruženja. Oko se ne oglase pokazaće da postoje novinari za odsterl, i da imamo zaštićene medvede – rekao je Goran Dmitrić. Kako je dodao, Dveri imaju odrede batinaša koji se obračunavaju sa neistomišljenicima. Autor: Printscreen Autor: Printscreen Direktor "Srpskog Telegrafa" Saša Milovanovoć zapitao se gde je bila policija tokom ovog događaja i rekao da nije bilo privatnog obezbeđenja da bi bilo haosa. On je istakao da tome mora da se stane na put, da bi naše društvo moglo da ide dalje. Napad snimljen Na snimku Pink televizije zabeležen je trenutak kada jedan od ueesnika protesta napada i obara Gordanu Uzelac. Zabeležen je i momenat kada se drugi učesnika protesta u trku zaleae ka Mari Dragović, ali ga je zaustavio pripadnik obezbeđenja televizije. On je, međutim, nakon toga, dok su ga udaljavali, u prolazu, s leđa udario Dragović po glavi. Protestu Dveri inače pridružile su se i organizacija Zdrava Srbija Milana Stamatovića, sindikat Sloga, najavljeni su i pripadnici vojnog i policijskog sindikata. Autor: Pink.rs/Printscreen youtube Vesić: Ovo je skandal Autor: Printscreen Gradski menadžer Goran Vesić poručio je da je napad na novinarke Pinka tokom protesta Dveri ispred zgrade Televizije Pink da je skandal. - Ovo što su uradili Boško Obradović i Stamatovic je ne samo bruka za grad, nego krivno delo za koje mora da se ogovara – istakao je Vesić i dodao das u na taj način samo pokazali kakvu politiku vode. - Kada su u stanju da udare ženu koja je novinarka, šta bi bili u stanju da urade da su na vlasti – istakao je Vesić. - Šta očekujete od Dveri koja su fašistička stranka, Obradović je poznat po nasilju. Imate pojačanu agresiju ko dela opozicije - rekao je Vesić. - Taj koji je udario novinarku, da će boiti u zatvoru, ali su odgovorni i organizatori. Želim u ime Beograda da se izvinim novinarkama, to su ljudi koji ne pripadaju Beogradu. To je njihova politika - ako udare novinara, mogu i političkog protivnika. Imate novinare prvog i drugog reda, građane prvog i drugog reda. Ne daj Bože da vode Srbiju, pretvorili bi je u koncetracioni logor – rekao je Vesić. Vučićević: Ovo što se danas desilo je čist Autor: Pink.rs/Printscreen youtube Glavni urednik dnevnog lista "Informer" Dragan J. Vučićević rekao je da ako se nešto hitno ne preduzme da se boji još težih posledica. Autor: Pink.rs/Printscreen youtube -Ovo što su danas uradili ovi iz Dveri to je čist nacizam i fašizam, ovaj što se zaleće ima 100 kg, a Goca ima 160 cm i 50 i nešto kilograma, to su kukavice i siledžije - istakao je Vučićević, dodajući da su to isti oni koji su 5.oktobra koji su linčovali Komrakova. Oni bi tukli, linčovali i kačili oko bandere. Autor: Printscreen Krstić: Osuditi nasilje u političke svrhe Politički analitičar Nebojša Krstić kaže da je novinrake Gordana Uzelac, koju su divljački napale pristalice Boška Obradovića i nokautirali je, preživela ozbiljan fizički napad i da je tu teškom stanju. -Od 2000. godine uopšte nije zabeležen takav slučaj. Jedna stranka organizuje divljačke proteste, to je potpuno neprihvatljivo u ovom društvu. Ne radi se samo o tome da su novinarke Pinka napadnute, stranaka silom i nasiljem pokušava da utiče na promenu uređivačke politike – rekao je Krstić. Kako je dodao, oni koji danas ćute na nasilje nad novinarkama Pinka, ispred Pinka, neka se ne čude ako se desi ispred Nina, N1, Vremena… - Javnost bi morala da osudi nasilje u političke svrhe, ovo je aspolutno neprihvatljivo – istakao je Krstić. - Veliki izazov za političku scenu Srbije i nadam se da se neće sve stranke obrukati – istakao je Krstić. Stefanović: Ovo je čist fašizam Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović rekao je da poznaje Gordanu Uzelac, koja je sitna žena i koja nije nikome ništa nije uradila. Autor: Pink.rs/Printscreen youtube On je rekao da je napadač na novinarke D.V. 1972. godište iz Lučana, koji joj je prišao i nokautirao je, ona je otišla u UC. -Ovo lice će biti predato tužilaštvu, ovo je čist fašizam u teoriji kako ga knjige opisuju, kažu da se stvara negativna medijska atmosfera, da vi je stvarate, ljudi poput Obradovića, stamatovića, jankovića, Jeremića - istakao ej Stefanović, ističući da jedna televizija ima pravo na drugačiji stav. Autor: Printscreen - Jel treba da tučete novinare jer imaju drugačije mišljenje od njihovog stava i tako se kreira atmosfera mržnje - zaključio je on. http://pink.rs/vesti/39998/zveri-iz-dveri-brutalno-pretucene-novinarke-tv-pink-stoka-iz-dveri-sprovodi-fasizam-gordani-uzelac-konstatovan-tezi-potres-mozga
  22.   „Треба се држати само онога што пише у Библији“. Вероватно сте, посебно ако имате пријатеља неопротестанта[1], некад у животу чули ову реченицу, а уколико сте и сами неопротестантски настројени, можда и Ви мислите тако. Хајде да се, не негирајући искреност онога ко је изговара, поближе позабавимо овом изјавом. Најпре, откуда нам уопште Библија? Свето Писмо је део хришћанског Предања, дакле књига Цркве. Извадити Библију из Цркве би било као када бисмо ишчупали срце из људског организма и рекли: „Нас занима само ово, а не цео човек“. Црква је писала Писмо, сачувала га, канонизовала. Уколико бисмо прихватили тезу да је Црква „пала“ после смрти апостолâ, требало би да одбацимо и канон Новог Завета, јер он је коначно утврђен тек крајем четвртог века[2], дакле од стране већ увелико „пале Цркве“. „Али, зар не пише да је ’све Писмо од Бога дано’ (2. Тимотију 3:16)?“ Свакако, но када је то речено постојало је само Писмо Старог завета, и то, највероватније, са девтероканонским књигама.[3] „Да, али Црква је постепено одступала од онога што пише у Писму.“ Од чега? „Па, ето, зар не пише на толико места да је Божије име Јехова?“, рећи ће припадник једне верске заједнице. Да, то је једно од Божијих имена која се помињу у Старом Завету. Али, тешко да су Му се и грчки хришћани тако обраћали. „Како може неко да каже да је дозвољено јести свињетину, када, ено, цело поглавље постоји о чистој и нечистој храни?“, рећи ће, са искреном убеђеношћу, припадник друге верске заједнице. Заиста постоји. Но, то се поглавље налази у сред Левитске књиге, па се поставља питање зашто не бисмо практиковали и све друге ствари из те књиге? „Хоћеш да кажеш да је Закон укинут?“ Не, пријатељу. Није укинут, али је - барем за нејевреје - промењен начин на који се Закон држи (вид. на пример, Дела апостолска 15:24-29; 21:25; Колошанима 2:16,17[4]). Не обрезујемо се више телесно, већ обрезујемо наша срца. Не светкујемо суботу телесно, већ се свагда одмарамо у Господу (вид. Јеврејима 4), и свагда не чинимо оно што нам је драго, а то проглашавамо милином (вид. Исаија 58:13). Не светкујемо дословно бесквасне хлебове, него се чистимо од квасца пакости и лукавства (вид. 1. Коринћанима 5:8). Не славимо стару Пасху, већ верујемо у Христа који је наша Пасха (вид. 1. Коринћанима 5:7). Не избегавамо дословно свињетину, него се трудимо да не будемо „свињског“ карактера, то јест, да се не враћамо у каљугу греха из које смо изашли (вид. 1. Петрова 2:22). Дакле, ништа није укинуто, већ се све држи на један много стварнији начин.[5] „Али, речено је да ће онај ко поквари једну од најмањих заповести бити најмањи у Царству небеском (вид. Матеј 5:19).“ Да, драги пријатељу, но ништа се не квари, него, напротив, још и утврђује (вид. Римљанима 3:31). Уосталом, ако бисмо читали тај текст на начин који предлажеш, сви бисмо били у прилично незгодном положају, јер чисто сумњам да ико од нас дословно држи сваку заповест из Торе. Све су то ствари које се лако могу разумети ако се погледа како су их хришћани од раних дана схватали. Али, ако пођемо од претпоставке да је Црква након смрти апостолâ пала, и да ју је било потребно подићи у 19-ом (или, евентуално, 16-ом) веку, врло лако ћемо прихватити погрешно тумачење Писма, а искрено мислећи да се само непристрасно држимо онога што пише у Библији. „Али, рани хришћани су светковали суботу.“ У ранохришћанским списима можемо видети другачију слику (вид. на пример, Павлове посланице, Дидахи, Варнавина посланица, Дијалог Јустина Философа са Трифоном, Посланица Диогнету). „Добро, можда нису, али откривење је прогресивно, па је светковање суботе истина за данашње време.“ Слажем се да је откривење прогресивно, но прогресија тешко да може ићи путањом: апостоли → 18 векова (малтене) ништа → одређена верска заједница. Прогресивно откривење подразумева да су неке ствари у Библији дате у рудиментарном облику, па су онда разрађиване следећом путањом: апостоли → апостолски оци (директни ученици апостолâ[6]: Климент Римски, Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, итд.) → апологете и теолози 2. и 3. века (Јустин Философ, Иринеј Лионски, Кирил Јерусалимски, Климент Александријски, Кипријан Картагински, итд.) → оци 4.[7], 5., 6. и 7. века (Атанасије Александријски, Василије Цезарејски, Григорије Нанзијански, Григорије Ниски, Јефрем Сирин, Јован Златоусти, Августин Хипонски, Кирил Александријски, пустињски оци, Јован Лествичник, Максим Исповедник, Исак Сирин, Андреј Критски, итд.) → Васељенски сабори (од 4. до 8. века) → каснији оци (Јован Дамаскин, Симеон Нови Богослов, Григорије Палама, Никола Кавасила, Марко Ефески, Серафим Саровски, Јован Кронштатски, итд.) → све до савремених богослова[8]. „Али, Црква је тако корумпирана!“ Наравно. У њој и данас, као и некада, седе Ане и Кајафе. Но, за њу нам је речено да је „стуб и тврђава истине“ (1. Тимотију 3:15) и да је „врата пакла неће надвладати“ (Матеј 16:18). У њој се, дакле, налазе исправни догмати и пунина вере. Уосталом, Кајафа је, чак и док је планирао смрт нашег Господа, учио исправну доктрину, рекавши да Један треба да умре за све (вид. Јован 11:49-51). Вратимо се сада на почетак нашег текста: да ли се треба држати онога што пише у Библији? Наравно да треба. Питање је само како читамо и тумачимо Писмо. А, да ли се треба држати само онога што пише у Библији? Не, нити то ико и чини. Свака верска заједница прихвата Библију + још неке списе. То просто тако мора да буде, јер Библији је потребно тумачење. На нама је да изаберемо да ли ћемо прихватити историјско тумачење Цркве или каснија тумачења. Да ли сматрамо да је Дух Свети, након смрти Дванаесторице, ћутао 18 векова и онда проговорио? Или је, пак, водио, усмеравао, чувао и подучавао Своју Цркву? Да ли се можда, тиме што нисмо заинтересовани за списе црквених отаца, оглушујемо о апостолов савет да „не гасимо Духа“ (вид. 1. Солуњанима 5:19[9])? На крају, кажимо и ово: међу браћом неопротестантима има дивних људи, на чији хришћански карактер и љубав према Библији можемо само да се угледамо. Па и Господ нам је за узор у милосрђу дао милостивог Самарјанина (= кривоверника), а не милостивог Јеврејина (= правоверника). Али, као и Самарјанки[10] на студенцу, и нашим драгим пријатељима неопротестантима могу бити упућене следеће речи: „Ви не знате чему се молите; а ми знамо чему се молимо: јер спасење долази од Цркве“ (параф. Јован 4:22). [1] Под неопротестантским заједницама подразумевамо заједнице реформацијске баштине (настале након првог таласа реформације): баптисте, адвентисте, пентакосталце, па и Јеховине сведоке (иако не признају нека темељна хришћанска учења, те нису у потпуности упоредиви са осталим неопротестантима). [2] На помесним саборима у Хипону (393. г. н.е.) и Картагини (397. г. н.е). Пре тога је Атанасије Александријски, у ускршњој посланици 367. г. н.е., први пут набројао 27 књига Новог Завета које и ми данас прихватамо. О каноничности Откривења Јовановог се дискутовало још пар векова након тога. Дакле, свако ко изговори реч „Библија“, већ тиме признаје ауторитет Цркве. Препорука за даље читање: Џејмс Бернштајн, „Шта је било прво: Црква или Нови Завет?“, (http://www.verujem.org/sveti_oci/stajebilo.html) [3] Наиме, стручњаци се слажу да је Библија ране Цркве била Септуагинта – грчки превод Старог завета (који је садржао и: 2. и 3. књигу Јездрину, Књигу о Товији, Књигу о Јудити, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Посланицу Јеремијину, Књигу пророка Варуха, 1.,2. и 3. књигу Макавејску, као и проширеније верзије неких старозаветних књига). То мишљење се темељи на чињеници да је велика већина старозаветних цитата у Новом Завету (и другим ранохришћанским списима), укључујући и веома важне месијанске текстове, узета управо из Септуагинте. [4] Наша сабатаријанска браћа често аргументују да се у Колошанима 2:16,17 говори о годишњим суботама. Међутим, довољно је погледати логику самог текста: да вас нико не осуђује за годишње, месечно, седмично. Не би, дакле, имало много смисла да се каже: „да вас нико не осуђује за празнике, младине и празнике“. Још један занимљив аргумент је да се ту заправо говори о приношењу жртава. Не спорим да се можда мисли и на жртве, али је очигледно да није реч само о томе, већ о целокупном старозаветном систему. „Ту не може бити речи о седмичној суботи, јер Сам Бог је ’починуо’ након шест дана Стварања (вид. 1. Мојсијева 2:2,3)“, рећи ће наш искрени сабатаријански брат у Христу. Да, и ми вером улазимо управо у тај благословени и посвећени ’Дан’ (који се једини није завршио вечери и јутром, као остали дани Стварања), и у њему свагда пребивамо, чистећи се од греха. Јер, Христос је наш Одмор, наша Субота (вид. Матеј 11:28-30). Дакле, Јевреји су телесно улазили у тај одмор, а ми духовно, као што је случај и са осталим заповестима из те категорије Закона. [5] Евентуално би се могло рећи да је укинут стари начин држања Закона. [6] Заиста је мала вероватноћа да ми можемо боље разумети апостолску науку од оних који су познавали апостоле. [7] Четврти век је посебно занимљив у контексту наше теме, јер се у односу на њега најочигледније примећују разлике између две парадигме о којима говоримо. Наиме, браћа неопротестанти тај век сматрају веком највећег кварења хришћанске вере, а традиционални хришћани веком највећег процвата теологије; јер гоњења су престала, па су теолози најзад могли да се посвете богословљу. Наравно, и једни и други се слажу да су тада многи људи постали хришћани из опортунистичких разлога. [8] Јер Црква је, заправо, континуирана Педесетница. [9] Овде се, наравно, може упутити контрааргумент да апостол у наставку каже и „све кушајући добро држите“ (1. Солуњанима 5:20). Но, Црква је управо то и радила, бранећи се од погрешних учења која су долазила у наредним временима: гностицизма, докетизма, маркионитства, манихејства, аријанства, савелијанства, монофизитства, несторијанства, пелагијанства, монотелитства, месалијанизма, евионитизма, итд. [10] Занимљиво је да је једно од значења речи „Самарија“ – кула стражара (http://www.biblestudytools.com/dictionary/samaria/), како гласи наслов најпознатијег магазина Јеховиних сведока.       ИЗВОР: Поуке.орг
  23. ЦРКВА И БИБЛИЈА Две парадигме: традиционално и неопротестантско хришћанство - Владимир Ђошић - „Треба се држати само онога што пише у Библији“. Вероватно сте, посебно ако имате пријатеља неопротестанта[1], некад у животу чули ову реченицу, а уколико сте и сами неопротестантски настројени, можда и Ви мислите тако. Хајде да се, не негирајући искреност онога ко је изговара, поближе позабавимо овом изјавом. Најпре, откуда нам уопште Библија? Свето Писмо је део хришћанског Предања, дакле књига Цркве. Извадити Библију из Цркве би било као када бисмо ишчупали срце из људског организма и рекли: „Нас занима само ово, а не цео човек“. Црква је писала Писмо, сачувала га, канонизовала. Уколико бисмо прихватили тезу да је Црква „пала“ после смрти апостолâ, требало би да одбацимо и канон Новог Завета, јер он је коначно утврђен тек крајем четвртог века[2], дакле од стране већ увелико „пале Цркве“. „Али, зар не пише да је ’све Писмо од Бога дано’ (2. Тимотију 3:16)?“ Свакако, но када је то речено постојало је само Писмо Старог завета, и то, највероватније, са девтероканонским књигама.[3] „Да, али Црква је постепено одступала од онога што пише у Писму.“ Од чега? „Па, ето, зар не пише на толико места да је Божије име Јехова?“, рећи ће припадник једне верске заједнице. Да, то је једно од Божијих имена која се помињу у Старом Завету. Али, тешко да су Му се и грчки хришћани тако обраћали. „Како може неко да каже да је дозвољено јести свињетину, када, ено, цело поглавље постоји о чистој и нечистој храни?“, рећи ће, са искреном убеђеношћу, припадник друге верске заједнице. Заиста постоји. Но, то се поглавље налази у сред Левитске књиге, па се поставља питање зашто не бисмо практиковали и све друге ствари из те књиге? „Хоћеш да кажеш да је Закон укинут?“ Не, пријатељу. Није укинут, али је - барем за нејевреје - промењен начин на који се Закон држи (вид. на пример, Дела апостолска 15:24-29; 21:25; Колошанима 2:16,17[4]). Не обрезујемо се више телесно, већ обрезујемо наша срца. Не светкујемо суботу телесно, већ се свагда одмарамо у Господу (вид. Јеврејима 4), и свагда не чинимо оно што нам је драго, а то проглашавамо милином (вид. Исаија 58:13). Не светкујемо дословно бесквасне хлебове, него се чистимо од квасца пакости и лукавства (вид. 1. Коринћанима 5:8). Не славимо стару Пасху, већ верујемо у Христа који је наша Пасха (вид. 1. Коринћанима 5:7). Не избегавамо дословно свињетину, него се трудимо да не будемо „свињског“ карактера, то јест, да се не враћамо у каљугу греха из које смо изашли (вид. 1. Петрова 2:22). Дакле, ништа није укинуто, већ се све држи на један много стварнији начин.[5] „Али, речено је да ће онај ко поквари једну од најмањих заповести бити најмањи у Царству небеском (вид. Матеј 5:19).“ Да, драги пријатељу, но ништа се не квари, него, напротив, још и утврђује (вид. Римљанима 3:31). Уосталом, ако бисмо читали тај текст на начин који предлажеш, сви бисмо били у прилично незгодном положају, јер чисто сумњам да ико од нас дословно држи сваку заповест из Торе. Све су то ствари које се лако могу разумети ако се погледа како су их хришћани од раних дана схватали. Али, ако пођемо од претпоставке да је Црква након смрти апостолâ пала, и да ју је било потребно подићи у 19-ом (или, евентуално, 16-ом) веку, врло лако ћемо прихватити погрешно тумачење Писма, а искрено мислећи да се само непристрасно држимо онога што пише у Библији. „Али, рани хришћани су светковали суботу.“ У ранохришћанским списима можемо видети другачију слику (вид. на пример, Павлове посланице, Дидахи, Варнавина посланица, Дијалог Јустина Философа са Трифоном, Посланица Диогнету). „Добро, можда нису, али откривење је прогресивно, па је светковање суботе истина за данашње време.“ Слажем се да је откривење прогресивно, но прогресија тешко да може ићи путањом: апостоли → 18 векова (малтене) ништа → одређена верска заједница. Прогресивно откривење подразумева да су неке ствари у Библији дате у рудиментарном облику, па су онда разрађиване следећом путањом: апостоли → апостолски оци (директни ученици апостолâ[6]: Климент Римски, Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, итд.) → апологете и теолози 2. и 3. века (Јустин Философ, Иринеј Лионски, Кирил Јерусалимски, Климент Александријски, Кипријан Картагински, итд.) → оци 4.[7], 5., 6. и 7. века (Атанасије Александријски, Василије Цезарејски, Григорије Нанзијански, Григорије Ниски, Јефрем Сирин, Јован Златоусти, Августин Хипонски, Кирил Александријски, пустињски оци, Јован Лествичник, Максим Исповедник, Исак Сирин, Андреј Критски, итд.) → Васељенски сабори (од 4. до 8. века) → каснији оци (Јован Дамаскин, Симеон Нови Богослов, Григорије Палама, Никола Кавасила, Марко Ефески, Серафим Саровски, Јован Кронштатски, итд.) → све до савремених богослова[8]. „Али, Црква је тако корумпирана!“ Наравно. У њој и данас, као и некада, седе Ане и Кајафе. Но, за њу нам је речено да је „стуб и тврђава истине“ (1. Тимотију 3:15) и да је „врата пакла неће надвладати“ (Матеј 16:18). У њој се, дакле, налазе исправни догмати и пунина вере. Уосталом, Кајафа је, чак и док је планирао смрт нашег Господа, учио исправну доктрину, рекавши да Један треба да умре за све (вид. Јован 11:49-51). Вратимо се сада на почетак нашег текста: да ли се треба држати онога што пише у Библији? Наравно да треба. Питање је само како читамо и тумачимо Писмо. А, да ли се треба држати само онога што пише у Библији? Не, нити то ико и чини. Свака верска заједница прихвата Библију + још неке списе. То просто тако мора да буде, јер Библији је потребно тумачење. На нама је да изаберемо да ли ћемо прихватити историјско тумачење Цркве или каснија тумачења. Да ли сматрамо да је Дух Свети, након смрти Дванаесторице, ћутао 18 векова и онда проговорио? Или је, пак, водио, усмеравао, чувао и подучавао Своју Цркву? Да ли се можда, тиме што нисмо заинтересовани за списе црквених отаца, оглушујемо о апостолов савет да „не гасимо Духа“ (вид. 1. Солуњанима 5:19[9])? На крају, кажимо и ово: међу браћом неопротестантима има дивних људи, на чији хришћански карактер и љубав према Библији можемо само да се угледамо. Па и Господ нам је за узор у милосрђу дао милостивог Самарјанина (= кривоверника), а не милостивог Јеврејина (= правоверника). Али, као и Самарјанки[10] на студенцу, и нашим драгим пријатељима неопротестантима могу бити упућене следеће речи: „Ви не знате чему се молите; а ми знамо чему се молимо: јер спасење долази од Цркве“ (параф. Јован 4:22). [1] Под неопротестантским заједницама подразумевамо заједнице реформацијске баштине (настале након првог таласа реформације): баптисте, адвентисте, пентакосталце, па и Јеховине сведоке (иако не признају нека темељна хришћанска учења, те нису у потпуности упоредиви са осталим неопротестантима). [2] На помесним саборима у Хипону (393. г. н.е.) и Картагини (397. г. н.е). Пре тога је Атанасије Александријски, у ускршњој посланици 367. г. н.е., први пут набројао 27 књига Новог Завета које и ми данас прихватамо. О каноничности Откривења Јовановог се дискутовало још пар векова након тога. Дакле, свако ко изговори реч „Библија“, већ тиме признаје ауторитет Цркве. Препорука за даље читање: Џејмс Бернштајн, „Шта је било прво: Црква или Нови Завет?“, (http://www.verujem.org/sveti_oci/stajebilo.html) [3] Наиме, стручњаци се слажу да је Библија ране Цркве била Септуагинта – грчки превод Старог завета (који је садржао и: 2. и 3. књигу Јездрину, Књигу о Товији, Књигу о Јудити, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Посланицу Јеремијину, Књигу пророка Варуха, 1.,2. и 3. књигу Макавејску, као и проширеније верзије неких старозаветних књига). То мишљење се темељи на чињеници да је велика већина старозаветних цитата у Новом Завету (и другим ранохришћанским списима), укључујући и веома важне месијанске текстове, узета управо из Септуагинте. [4] Наша сабатаријанска браћа често аргументују да се у Колошанима 2:16,17 говори о годишњим суботама. Међутим, довољно је погледати логику самог текста: да вас нико не осуђује за годишње, месечно, седмично. Не би, дакле, имало много смисла да се каже: „да вас нико не осуђује за празнике, младине и празнике“. Још један занимљив аргумент је да се ту заправо говори о приношењу жртава. Не спорим да се можда мисли и на жртве, али је очигледно да није реч само о томе, већ о целокупном старозаветном систему. „Ту не може бити речи о седмичној суботи, јер Сам Бог је ’починуо’ након шест дана Стварања (вид. 1. Мојсијева 2:2,3)“, рећи ће наш искрени сабатаријански брат у Христу. Да, и ми вером улазимо управо у тај благословени и посвећени ’Дан’ (који се једини није завршио вечери и јутром, као остали дани Стварања), и у њему свагда пребивамо, чистећи се од греха. Јер, Христос је наш Одмор, наша Субота (вид. Матеј 11:28-30). Дакле, Јевреји су телесно улазили у тај одмор, а ми духовно, као што је случај и са осталим заповестима из те категорије Закона. [5] Евентуално би се могло рећи да је укинут стари начин држања Закона. [6] Заиста је мала вероватноћа да ми можемо боље разумети апостолску науку од оних који су познавали апостоле. [7] Четврти век је посебно занимљив у контексту наше теме, јер се у односу на њега најочигледније примећују разлике између две парадигме о којима говоримо. Наиме, браћа неопротестанти тај век сматрају веком највећег кварења хришћанске вере, а традиционални хришћани веком највећег процвата теологије; јер гоњења су престала, па су теолози најзад могли да се посвете богословљу. Наравно, и једни и други се слажу да су тада многи људи постали хришћани из опортунистичких разлога. [8] Јер Црква је, заправо, континуирана Педесетница. [9] Овде се, наравно, може упутити контрааргумент да апостол у наставку каже и „све кушајући добро држите“ (1. Солуњанима 5:20). Но, Црква је управо то и радила, бранећи се од погрешних учења која су долазила у наредним временима: гностицизма, докетизма, маркионитства, манихејства, аријанства, савелијанства, монофизитства, несторијанства, пелагијанства, монотелитства, месалијанизма, евионитизма, итд. [10] Занимљиво је да је једно од значења речи „Самарија“ – кула стражара (http://www.biblestudytools.com/dictionary/samaria/), како гласи наслов најпознатијег магазина Јеховиних сведока. ИЗВОР: Поуке.орг View full Странице
  24. Драгана Милошевић

    Реч - две о празноверју

    Већ на самом почетку свог јављања човеку Бог у првој заповести свога Декалога (десет Божијих заповести) забрањује празноверје и безверје. ''Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова осим мене''. Празноверје је једна потпуна деформација, потпуно супротна побожности, може се рећи настрана, изопачена, претерана религиозност. То је оно што каже Свето писмо ''Немој да будеш одвећ побожан''. Не мисли се, наравно, на здраву побожност, већ на ове деформације. Безверје је, такође, једна деформација, где мањка религиозно осећање. Празноверје је потпуна настраност религиозног осећања и свега оног што из њега проистиче. Празноверје се додуше, каткада, поткрада и верницима. Празноверје може узети потпуно маску православног понашања. Међу нама, заправо, има много празноверних који нису истински прихватили трезвеност наше вере. Најлакше је залуђивати се са једне стране празноверјем, а много је теже трезвеноумно веровати. Оно се испољава тако што се неким чиновима наше свете вере, пре свега чудодејствима, а пре свега светим тајнама, и светом божанском причешћу даје магијско значење и магијска моћ. У магијском врзином колу налазе се они православни верници који се усуђују да, као да су духовни лекари, преписују другима одређене молитве или свете тајне, освештања или благослове. Имао сам прилике у свом животу да причестим једног умирућег верника у смртном часу. Он је боловао од рака и родбина која је била празноверна, а уједно и православна, притискали су да свето причешће буде сваког дана. Болесник је попустио притисцима и замолио духовника да му то благослови и причешћивао се. Пошто је био врло трезвеноуман и своју болест је примио као своје страдање, искупљење и као нешто што ће га избавити великих и жестоких мука онога света , он није ни очекивао да ће бити исцељен. Међутим родбина је њему преписивала свете тајне, управо са жељом да га исцели. То је празноверје. И када сам га једном приликом причестио, родбина га је питала да ли му је боље, на шта је он одговорио да му ништа боље. ''Ја се страшно мучим, али, ја сам ослобођен од греха. Разумете, мени је дато да трпим да бих се спасао, а свето причешће ми је дато за вечно блаженство'' – одговорио је болесник. Исто тако много грешимо када наиђемо на проблеме у нашој околини. Видимо младић је огрезао у дрогу, неваљао живот или се потпуно посувратио. Онда се међу нама неко нађе ко му „препише“ свете тајне. То је исто потпуно празноверје. Свете тајне нам нису дате да из њих избијемо неку конкретну корист овога света. То је празноверна употреба светих тајни. Оне су нам дате за оно главно - за нашу вечност. Та свештенодејства су чудотворна, али су чудотворна само вером. Без вере она су преписана или подељена као потпуно празноверје. Тога се треба клонити јер је то јако велики грех. Став ''ја знам боље'' је потпуно супротан духу православља. Православље је неупоредиво више од правоверја. Православље је обожење. Ми смо кроз позив на светост позвани да се обожимо и постанемо богови. На Западу, али и код нас хришћански свет је пао у потпуно празноверје. Отуда та тмурна слика моралне декаденције око нас. О. Иларион Ђурица http://www.prijateljboziji.com/_Rec-dve-o-praznoverju/74886.html
×