Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'два'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 57 results

  1. Тим истраживача предвођен сиријским новинаром Мансоуром Салибом објавио је резултате потраге за два архијереја, према којима су представници Сиро-Јаковитске и Антиохијске православне цркве убијени у децембру 2016, саопштава веб-страница Благовијест-инфо позивајући се на платформу друштвеног новинарства „Медијум“. Према резултатима истраге, православног митрополита Павла (Јазигија) и Сиро-Јаковитског митрополита Григорија Јована Ибрахима убили су милитанти групе Нур ад-Дин ал-Зенка, који се сматрани „независним“ учесницима сиријског сукоба који су примали новац и оружје од Саудијске Арабије и Сједињених Држава. Аутори истраживања претпостављају да су митрополите покушали присилити да приме ислам и на тај начин ширили су страх и несигурност међу сиријским хришћанима: како тврде новинари, обојица митрополита су били мучени, а један од њих лијечен је у болници у турском граду Антакја 2015. године. Истраживачи су закључили да су аријереји убијени и сахрањени у непознатом мјесту у децембру 2016, када су владине трупе биле спремне да у потпуности поврате контролу над регионом Алепо. Званична истрага о отмици митрополита Павла и митрополита Григорија Јована Ибрахима није затворена, јер тијела несталих епископа нису пронађена. Раније је објављено да је Антиохијска патријаршија осудила међународну ћутњу због отмице митрополита и „позвала да се ослободе епископи и оконча тај случај, који је израз страдања људи са Блиског Истока“. Дана 22. априла 2013. године, митрополити су напустили Алепо како би преговарали о пуштању двојице свештеника – јермено-католичког Мишела Кајала и православног Махера Махфуса, које су џихадисти отели. Аутомобил је возио римокатолик, отац троје дјеце, Фатха’Аллах Каббуд. Током путовања аутомобил је упао у засједу. Возачу је пуцано у главу, а епископе су одвели у непознатом правцу. Ниједна од група није преузела одговорност за отмицу. Већ неколико година у медијима се више пута појављивала информација о пуштању митрополита, која је, међутим, била лажна. Митрополит Алепа Павле (Јазиги) рођени је брат поглавара Антиохијске православне цркве, Патријарха Јована Х. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Дељење фотографија, мимова и другог садржаја преко квантног интернета је корак ближе него што је било, јер су научници успели да први пут тренутно „телепортују“ информације између два чипа која нису била физички повезана. Модерни физичари сањају о томе да направе квантне компјутере који би могли да решавају проблеме превише компликоване за данашње најмоћније суперкомпјутере, али њихово стварање захтева да науче како да рукују са квантним честицама, које су мање од атома. Научници са Универзитета у Бристолу и Техничког универзитета у Данској створили су уређаје на нивоу чипова који могу да захваљујући квантној физици манипулишу појединачним честицама светлости. Читаво истраживање објављено је у часопису Нејчер физикс (Nature Physics). У једном од експеримената истраживачи су успели да први пут демонстрирају „квантну телепортацију информације“ између два уређаја, користећи процес познат као „квантно спрезање“. То је феномен који се појављује када се парови или групе честица налазе у таквом стању међуделовања да промена у једној значи промену и у другој честици, као и да је раздаљина између њих небитна. „Успели смо да демонстрирамо везу квантног спрезања високог квалитета између два чипа у лабораторији, у којој су фотони на оба чипа делили исто квантно стање“, навео је коаутор студије Ден Левелин. Научни тим имао је стопу од 91 одсто успешности приликом „телепортовања“ честица, што је веома добар резултат. Могућност успостављања и одржавања поузданих квантних кола је кључ у стварању сложенијих уређаја и, коначно, квантних комуникационих система и мрежа које би могле да комуницирају са конвенционалном електроником. Научници „телепортовали“ информацију између два чипа WWW.RTS.RS Дељење фотографија, мимова и другог садржаја преко квантног интернета је корак ближе него што је било, јер су научници успели да први пут тренутно „телепортују“...
  3. Дељење фотографија, мимова и другог садржаја преко квантног интернета је корак ближе него што је било, јер су научници успели да први пут тренутно „телепортују“ информације између два чипа која нису била физички повезана. Модерни физичари сањају о томе да направе квантне компјутере који би могли да решавају проблеме превише компликоване за данашње најмоћније суперкомпјутере, али њихово стварање захтева да науче како да рукују са квантним честицама, које су мање од атома. Научници са Универзитета у Бристолу и Техничког универзитета у Данској створили су уређаје на нивоу чипова који могу да захваљујући квантној физици манипулишу појединачним честицама светлости. Читаво истраживање објављено је у часопису Нејчер физикс (Nature Physics). https://files.springernature.com/getResource/Full text%3A 41567_2019_727_OnlinePDF_2.pdf У једном од експеримената истраживачи су успели да први пут демонстрирају „квантну телепортацију информације“ између два уређаја, користећи процес познат као „квантно спрезање“. То је феномен који се појављује када се парови или групе честица налазе у таквом стању међуделовања да промена у једној значи промену и у другој честици, као и да је раздаљина између њих небитна. „Успели смо да демонстрирамо везу квантног спрезања високог квалитета између два чипа у лабораторији, у којој су фотони на оба чипа делили исто квантно стање“, навео је коаутор студије Ден Левелин. Научни тим имао је стопу од 91 одсто успешности приликом „телепортовања“ честица, што је веома добар резултат. Могућност успостављања и одржавања поузданих квантних кола је кључ у стварању сложенијих уређаја и, коначно, квантних комуникационих система и мрежа које би могле да комуницирају са конвенционалном електроником. http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/1880/tehnologija/3791547/naucnici-teleportovali-informaciju-izmedju-dva-cipa.html?fbclid=IwAR3-oqMu_U4DfKVlQpeAYOO7JvzUq9Xa3ezOowOu9U295to-vHRyP1F99mE
  4. Свештени Синод Васељенске Патријаршије, који је одржан 27. новембра 2019, на основу позитивне препоруке Комисије за канонизације, одлучио је да приброји сабору светих старца Јеронима Симонопетритског. Током своје недавне посете Светој Гори патријарх Вартоломеј најавио је канонизацију четворице светогорска монаха, међу којима и старца Јеронима Симонопетритског. Свети Јероним Симонопетритски био је игуман манастира Симонопетре и иконом и духовни отац метоха тог манастира у Виронасу у Атини посвећен Вазнесењу Господњем. Васељенска Патријаршија такође је канонизовала архимандрита Софронија Сахарова, игумана и оснивача патријаршијског ставропигијалног манастира Светог Јована Крститеља у Есексу, у Енглеској. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. У четвртак, дана 17. октобра, када Епархија осечкопољска и барањска прославља свог патрона светог Стефана Штиљановића, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у Каранцу. Епископу Херувиму су саслуживали протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански и архијерејски намесник барањски, протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, умировљени парох, протојереј-ставрофор Слободан Мајкић, парох јагодњачки, протојереј Жељко Тешић (Епархија бачка) и ђакон Војислав Николић. Овим литургијским слављем почела је прослава епархијске славе Епархије осечкопољске и барањске које ће се наставити свечаном академијом и светом архијерејском Литургијом у вуковарском Саборном храму. Свечана академија поводом јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве биће одржана 18. октобра у 18:00 часова. Света архијерејска Литургија биће служена у суботу 19. октобра са почетком у 09:00 часова. Дочек архијереја је у 08:40 часова. Епископ Херувим је у празничној беседи рекао следеће: -У име оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашњи дан, крсна слава овога храма и наше Епархије. Нека је благословено данашње сабрање којим прослависмо дивнога светитеља светога Стефана Штиљановића, велика личност за нашу историју. То је човек који је преузео ангелски лик у свом овоземаљском животу, носио је Христа и у свом срцу гајио љубав према православној вери. Веровао је да је тек у Христу пуноћа владавине, али и свакога живота. Својим животом је и сведочио Христа, сејао веру међу народом, обнављајући цркве и помагајући немоћнима. У то време није било лако бити хришћанин и чувати часни Крст. Упорним радом и марљивошћу овог последњег светог српског деспота очувани су вера и народ. Показао нам је пут којим требамо да идемо. Није случајно што је управо наша Епархија узела за славу светог Стефана Штиљановића, видим ту дубоки Божји промисао. Свети Стефан треба бити наш заштитник, наша утеха и крепост у овим временима. Као и у његово време, тако и данас није лако опстати на овим просторима на којим требамо сачувати своју веру, културу и традицију. Сећајмо се светог Стефана Штиљановића који је штитио своју веру, који се пред Престолом Свевишњега моли да наш народ буде укрепљен Христом. Искушења која нам се намећу бременита су, али удружени у једно коло можемо заједничким снагама и трудом да опстанемо на овим просторима. Наша Црква увек проповеда Реч Јеванђеља, реч утехе и наде, и требамо увек да је слушамо. Томе су стремили и наши дивни светитељи. Многи историчари пореде светог Стефана са светим Александром Невским и светим Јованом Владимиром. Можемо да се замислимо над тим, колико је то велика личност у нашем роду. Својим животом он стоји уз остале наше владаре који су чували православну веру и Крст часни. Мудро је руководио нашим народом, сејући семе које је васкрсло у христолико биће нашега народа. То је христоваскрсла истина коју је проносио овим просторима да бисмо и ми као народ били на путу светог Симеона и светога Саве. Светитељи су они који пред нама утабали стазу ка Вечном Животу. У овој години јубилеја ми се сећамо родоначелника наше Свете Цркве, светога Саве, као онога који је оснивач христоваскрсле врлине која нам показује да је смисао у ношењу Крста, у Васкрсењу. Ако будемо живели на том путу и поучавајући се речима Јеванђеља знаћемо да смо на путу светога Саве и светог Стефана Штиљановића, али и свих светитеља који су својим животом посведочили ту Истину. Данашња света Литургија почетак је прославе наше Епархијске славе. Наставак прославе је академија у Саборном храму у 18:00 часова, поводом 800 година наше Цркве и 630 година од Косовске битке, као и света архијерејска Литургија Саборном храму у суботу. Прославимо ова два дивна догађаја за наш народ. Два наша завета, два моста ка Царству Небеском су видовдански и светосавски завет. Саберимо се и поучимо се Јеванђељем јер оно треба да је у нашим срцима као семе које води наш христоваскрсли народ ка Царству Небеском. Нека је благословен данашњи дан и Епархијска слава, да се сви саберемо и у истинољубљу славимо овог дивног светитеља, нашег заштитника пред Престолом Свевишњега Бога. Нека сте живи, срећни и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  6. Хиландарско братство је од празника Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 2019, богатије за два нова монаха, Тому и Харитона, којима је у игуман Високопреподобни архимандрит Методије поручио да сада ступају у највећу борбу - духовну! Пожелевши им добар почетак монашког подвига, у беседи после Свете Литургије, за трпезом, игуман Методије је казао да је овим, најмлађим монасима, којима имена даје сам Дух Свети, искушенички живот био само припрема: "Многи су ратови били на земљи, милиони војника су дали животе, ко зна каква оружја су употребљавана... али поред тога знамо да је највећи рат који никада не престаје - духовни, а прва линија те борбе је - монашки живот. То ми некад не можемо да видимо јер нас Господ, знајући нашу слабост, покрива својом благодаћу. У овом рату нема никад примирја, он увек траје". Игуман Методије је, говорећи о празнику Покрова, истакао да се Пресвета Богородица увек моли за нас, а ми треба да имамо ту свест и живи однос према Њој, као што дете има према својој мајци: "Ако се Њој будемо са смирењем обраћали, будимо уверени да ће она узнети молитве пред Престолом Пресвете Тројице". Извор: Хиландар
  7. Архиепископија за руске цркве у Западној Европи, које су недавно већински гласале да следе свога архијереја, Његово Високопреосвештенство епископа Дубне Јована у повратку у Московску Патријаршију, већ је искусила плодове новог начина живота. Архиепископ Јован, који је отпуштен из јурисдикције Васељенске Патријаршије и ускоро затим био примљен у Руској Цркви, известио је о томе своју паству упознајући их са предстојећим Саветом Архиепископије и Генералном скупштином Архиепскопује, као и о избору два епископа. Архиепископ Јован је навео да је скоро 60 парохија изразило жељу да остане у Архиепископији и да се прудружи Московској Патријаршији, док остатак парохија намерава да се придружи грчким митрополијама у Француској и Енглеској. Међутим, он се нада да ће убедити и ове парохије да преразмотре свој став и однос према Архиепископији. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Михаило Меденица Сачеках који дан да се умире страсти, оне у мени, јер вазда ме отужна „Парада поноса“ сети да Србијом понос одавно не парадира! Поштујем ја различитости, но шта да поштујем кад је различитост топузина у рукама осионих и бахатих који се не боре за своја права већ за право да различитост наметну као данак у крви мученој Србији?! Велим и поваљаћу довека- једнако презирем професионалне патриЈоте и националисте баш као и професионалне педере, јер су и једне и друге битанге од тога начиниле синакуре, професије, ваљане каријере, молећи Бога да вазда буде довољно муке за њихово добро и лоше Србије! Реците ми, поносна господо, шта тачно добијате тим „Парадама поноса“ осим жучи и једа за којима толико вапите како би довека постојали једино у различитости коју ви потнцирате, којом ви претите не желећи никада да будете прихваћени, јер док год сте у улози жртве вазда ће бити западних „спаситеља“ вољних да одреше кесу како би Србија била пустахија страха, безнађа и зла! Чему, господо, они ужасни транспаренти са ликовима наших владика и погрдним коментарима под њима?! Ваш понос подразумева исмевање нашег?! Ваша жеља да будете прихваћени значи да ћете то бити тек кад остали буду понижени?! Ваша жеља да слободно корачамо једни крај других подразумева да за нас корака буде онолико колико нам разрежете да ваља и да је довољно?! Наравно да у свему имате подршку и помоћ ове погани, баш као и претходне, која све чини да нас раскорени и опогани! Где председник одлази папи на поклоњење тврдећи како је за тих неколико сати научио толико тога непроценљиво умног, а бежи од векова који му могу рећи све, баш као и од Хиландара којем се примакао није- понос у Србији не парадира већ бауља и проси ко сирак тужни! Нисте ви, господо, различити због свог сексуалног опредељења већ због намере да све што је мимо ваших схватања, уверења и убеђења понизите и укаљате! Мени и већини нас је вера, традиција, завет, црква наша света све, или, много тога, па не видим како да прхватим ваша права кад се попишавате на моја?! Не бранимја владике, нису они црква, али јесу симбол цркве, а црква је и ваша и моја једнако па ударајући на њу бијете о најтврђи грудобран који ће вас заштити и счувати једнако колико и нас верујуће! Господ верује у вас и кад ви не верујете у њега и хулите, не схватајући да за шаку јада коју добијате као лакеји западне погани- продајете свој а не само мој темељ, корен, праг и огњиште!!! Извинте (или немојте) али никада нећу прихватити ваш понос док год значи да је све оно на шта сам поносан за вас блато у којем нама затуцанима и прљавима ваља нестати! Проблем ћете имати довека, јер шта сте и ко сте ако постојите без проблема?! Професионални педери баш као и професионалне патриЈоте и родољуби! Парада поноса је, знајте, кад заједно будимо чинили да нам Србија буде поносница старица коју више никада нико неће моћи да изнајмљује, подводи и препродаје за шаку прљаве западне апанаже! Парада поноса ће бити кад ћутке сви станемо на литургију преплављени таласом среће, мира и спокоја, не загледајући једни друге већ се радујући једни другима! Студеница, Жича, Дечани, Сопоћани, Петрова црква, Ступови, Милешева, Морача, Острог…ваши су колико и моји, па добро размислите да ли је црква ваш проблем или спас?! Воштаница једнако благо догорева и у вашој и у мојој руци, она нас не дели и не разликује, ви то чините! Шетајмо за понос Србије а не наш лични, јер не могу бити поносан кад ми је мајка уплакана… Шетајмо за понос векова, нашег пресветог Косова и Метохије, јер нема различитости у смрти и васрснућу! Верујте, жвотом бих бранио живот сваког од вас јер хришћанин сам, светосавац, другачије не умем и не желим! Имате ли ви шта вредније од живота осим оспене да је различитост једино што имате вредно живљења..? https://iskra.co/reagovanja/mihailo-medenica-parada-ponosa-dva-dana-kasnije-i-mnogo-jeda-u-meni/
  9. У емисији Пирг, која је емитована у уторак, 17. септембра 2019. године проф. др Драгиша Бојовић, управник Центра за црквене студије представио нам је два нова издања - "Речник Маријиног четворојеванђеља, Јеванђеље по Јовану" Алесандра Ческинија, у издању Међународног центра за православне студије и Библиографију часописа "Црквене студије" Јелене Глишић, у издању Центра за црквене студије из Ниша, Центра за византијско-словенске студије из Ниша и Међународног центра за православне студије из Ниша. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Представљајући и ново издање "Речник Маријиног четворојеванђеља, Јеванђеље по Јовану" Алесандра Ческинија, професор Бојовић је посебно говорио о о Маријином четворојеванђељу - најстаријој српској књизи, а овај сегмент разговора можете чути и ОВДЕ. Извор: Радио Глас
  10. Два велика јубијела Епархије Рашко-призренске: 10 вијекова Рашке епархије и 8 вијекова самосталности Српске православне Цркве прослављени 7. и 8. септембра у Старом Расу. Звучни запис емисије Епархија рашко-призренска 8. септембра, саборно и молитвено, као што су радили и наши славни преци предвођени Светим Немањићима, у Цркви Светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара, прославила је два значајна јубилеја: 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије и 8 векова самосталности Српске православне цркве. Св. Литургији поред више стотина верника окупљених око древног Петропавловског храма присуствовали су и име Владе Републике Србије представници Државне у праве за сарадњу са црквама и верским заједницама и представници Војске Србије. Свету архијерејску литургију служили су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Преосвећена господа: рашко-призренски Теодосије, жички Јустин, полашко-кумановски Јоаким, милешевски Атанасије и захумско-херцеговачки Димитрије са свештенством и верним народом. Литургију су својим појањем пратили ученици Призренске Богословије. У литургијској беседи Пресвећени владика Јустин је казао да је данас дан велике радости: „Данас су се спојила два јубилеја наше Цркве и то су догађаји који нама православнима дају могућност да се радујемо, јер и апостол Павле каже: Радујте се у Господу свагда, и опет велим: Радујте се!“ Након благосиљања и резања славског колача, Преосвећени владика рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије заблагодарио је својој браћи архијерејима, свештенству, монаштву, верном народу, који су се данас сабрали да покажу да смо сви једно тело Христово – Црква Божија и да овде потврдимо свој завет Богу да смо народ опредељен за вечни живот. Подсетивши на јубилеје које данас прослављамо, 1000 година помена Рашке и призренске епархије и 800 година самосталности СПЦ, владика је нагласио да иако као народ имамо чиме да се поносимо и похвалимо, имамо и велику одговорност с обзиром на тешко време у којем данас живимо. Он је казао да нам је потребна помоћ Божја коју очекујемо тиме што служимо Богу испуњавајући Његову реч и заповести – Свето јеванђеље. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је истакао да у Цркви Светих апостола Петра и Павла овај сабор траје од времена Свете браће Кирила и Методија и наставља се кроз векове. Подсетио је да су у овој цркви одржавани велики сабори још за време Светога Симеона и Светога Саве, да се у њој крстио Свети Сава, Свети Стефан Првовенчани, деца Светог Симеона и Свете Ане, који су се у њој примили монашки постриг. Митрополит је казао да је Црква Светих Петра и Павла мајка црква свих цркава које је градио народ Божји, српски, кроз векове. Мајка црква и Студенице и Жиче, Пећке патријаршије и Дечана, Мораче и Грачанице, и свих других наших храмова широм васељене. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски је, у име Светога Петра Цетињскога, примио кумство за идућу годину за дан свих Срба светитеља. Митрополит је за овај храм који спаја векове, прилажио икону Светог Петра Цетињског подсећајући на дела свих владара из лозе Петровића, нарочито краља Николе Петровића који је заједно са краљем Петром Првим Карађорђевићем ослободио Косово и Метохију 1912 -1913. године: Након Св. Литургије и освећења славског колача за све госте приређена је славска трпеза. Потом су архијереји са свештенством и званицама обишли храм Св. Саве у изградњи у засеоку Мишчићи поред Дежеве где је родоначелник наше Аутокефалне Цркве по предању рођен. Реч је о прелепој ротонди која ће достојно обележити место где је светлост дана угледао највећи међу Србима – Св. Сава, Први Архиепископ Српски. Прослава двоструког јубилеја: 800те годишњице Аутокефалије Српске Архиепископије и хиљадугодишњице од првог помена имена Епархије Рашке у хрисовуљи ромејског цара Василија II започела је у суботу 7. септембра свечаним бденијем под сводовима древног Петропавловског храма у Старом Расу. Бдењем је началствовао Епископ Захумско-херцеговачки Димитрије, а у њему су учествовали и Епископи Рашко-призренски Теодосије, Милешевски Атанасије и Кумановско-полошки Јоаким уз више свештенослужитеља неколико Епархија наше помесне Цркве. Након бденија које су певали призренски богословци, свечаности се придружио и Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије узевши учешће у свечаној академији која је одржана у порти храма. Поред обраћања домаћина, Епископа Рашко-призренског Теодосије, присутнима се обратио и Митрополит Амфилохије. У академији је наступио хор „Бранислав Нушић“ из Косовске Митровице, више фолкорних ансамбала са Косова и Метохије као и Рашке области, певали су призренски богословци, млади етно-певачи, а све уз пригодне стихове који су читали драмски уметници. Вечерње славље је завршено вечером коју је организовала за госте Епархија Рашко-призренска. У својој беседи Епископ Теодосије је посебно надахнуто говорио о значају овога јубилеја. Он је нагласио да се ради о јубиларној години за српску цркву и народ, подсећајући на то да се у њеним епархијама широм Србије, региона и света, јубилеј обележава током целе године уз више догађаја, а да је централна прослава у октобру у манастиру Жича, и патријаршији у Београду. Владика је позвао и да с хришћанском истрајношћу издржимо и ововремена искушења и не заборавимо косовски завет – Србима јединствен израз православља. Његово високопреосвештенство Митрополит црногроско-приморски Амфилохије је захвалио владици Теодосију на позиву, наглашавајући да је јако битно сабирање на овом светом месту, да се обнови свесрпски сабор, да се настави оно што су нам преци још од Немањића оставили. Петрова црква код Новог Пазара у Расу представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је сједиште Рашке епископије. Црква се налази 2 километра сјеверно од центра Новог Пазара, а према до сада познатим писаним изворима потиче из 8. вијека, али је вјероватно и старијег датума. У другој хрисовуљи цара Василија II из 1020. године, издатој Охридској архиепископији, помиње се Рашка епископија која је обухватала читаву Србију, а сједиште епископије је била Црква Светих Петра и Павла. Током првих година владавине Немањића, Петрова црква у Расу је била место најзначајнијих догађаја. У њој је поново, по православном обреду, крштен велики жупан Стефан Немања. У Петровој цркви он је предао престо свом сину Стефану Првовенчаном, а на истом мјесту је и Епископ рашки замонашио Немању и његову жену Ану. После стицања црквене самосталности 1219. године, први српски архиепископ постаје Сава Немањић а сједиште Српске цркве манастир Жича, док сједиште Рашке епископије остаје у Петровој цркви. Извор: Радио Светигора
  11. Епископ крушевачки Давид: Два текста који илуструју речи: богословски подбачено научнo недобачено Епископа Максима Васиљевића, О неумољивом Богу и асиметричној синергији (или: о инхерентној антиномији црквеног подвига, Теологија.нет), и: Blic-а, од 16-ог јула 2019. год. (Верници упутили писмо врху СПЦ, траже смену владике Хризостома …) (То јест о наступу бљуц-артиљерије на Свети Синод СПЦ-е, н. п.). * 1а. У оркестрираној режији против Светог Синода и синодалаца главну пажњу привлачи наступ првог члана оркестра и његове цветне салве. А он, наравно да се упиње да бриљира на овим деоницама: Оформљени укус или пуританство; друго и другачије у било ком виду које није на сметњи; други и префињена аргументација против њега; љубав која зна да дојади; чтец који изговара ђаконску јектенију благословом архијереја; егоистична жеља да се други усрећи нашом визијом живота; способност других да осветле најкомплексније теолошке истине-појмове људима у Цркви и ван ње; завист због неслободе и нељубавности; дух апостолске авантуре у Духу Светом који се не крије иза наше углађености; крајње наиван и патетичан изглед намере појединих да спутају бујање богословских исказа; заносна вера јеромонаха Николаја Велимировића у идеје панхуманизма и свечовека, дивљење неким хиндуистичким идејама и одсуство надлежних цензора да га санкционишу (прозивањима или ускраћивањем било каквог благослова); теолошка цензура као блага парафонија, а не као скретање у јерес; појединци који и најдобронамернија размишљања о томе како би нека далека култура могла да постане хришћанска сматрају за јерес; модерна потреба појединих у Цркви да више слушају шта ће народ казати, него шта је јеванђељски задатак, што све затвара врата за горућа питања; … о могућности другог брака млађих свештеника који су остали без супруге … Жички епископ Николај као изасланик Српске Цркве у Константинопољу који умољава Васељенску патријаршију да не игнорише апел Српске Цркве по питању другог брака свештеника; … архијереји које је надгласала блага већина која је радије гледала на слово канона и можда на оно „а шта ће народ рећи“ (све то, и о томе 1920. године). Док је преосвећени аутор рачунао да ће му речи одзвањати као звоно или мјед што јечи (1. Кор. 13, 1), а нису му зајечале, са речима пак које ћемо у наставку навести догодиће се опет слична ствар: да ће и оне потпасти под исказ светог апостола Павла: кимвал који звечи (1. Кор. 13, 1). Наиме, те речи су подругљиве, и стварају утисак да их је изрицао неко ко је припадао, и који ће даље припадати најстаријем и најистрајнијем цензору у нашој Цркви. Зато их треба чути: Самозвани „Цензор“, мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату, дави ко змија жабу, самозвани стални Портпарол, самонаметнути Цензор, Ваш образ, он тамо све и сва, ноторни издајник Светог Косова АВ, ПБ није средњошколска установа него подлеже универзитетским узусима и обичајима, сирово и сухо дрво, Савет Професора који неће прихватити синодску одлуку … С обзиром на то да су ове речи изговорене ван контекста чињеница и ствари које су се реално догодиле — ми их не можемо сматрати другачијим, него онаквим какве јесу: кимвалом који звечи. ** 2б. У приступу тексту часне сестре Дезидерије (Blic, 16. 07. 2019, уторак, 1-2), ми смо у њему одмах препознали извор и достављача информација, који је и сенка што стално осењује најпубличније бљуц-гласило; и још онога који помоћу овога гласила командује брзом неутрализацијом непожељних-ближњих. И док знак за паљбу даје он-незамењиви арбитар фамозног бљуц-гласила, оданде на његов знак ватру пушта часна сестра Дезидерија. Она је пак та медијска вештакиња која решава питања по кратком поступку. А који би разлог томе био овајпут? Божем, одмазда коју су чланови Светог Синода извршили над онима који се не слажу са мишљењем и политичким ставом истога тога Синода. (Небулоза! Наш ремарк). Зато једног од његових чланова сада треба медијском хајком проказати за симонију и коцку, а затим га приморати да се повуче са своје дужности. (В.: Blic, 16. јули 2019, 1-2). Тада би и правда, наводно обесправљених верника, била задовољена! Наше речи савешћу руковођене Полна и емоционална незрелост и недефинисаност личности јесте појава која може бити производ насиља извршеног над њима од стране других доминирајућих. А даља ланчана реакција на претходно јесте опет насиље, извршено над њиховим етосом и еросом у периоду њиховог сазревања и животног опредељивања. Тако ће се коначно у искуству тих људи показати да је над њиховим етосом и еросом био извршен и сами обред кастрације. Трансфер пак који је по диктату кренуо к њима у ствари је бреме које им је заједница предала. Тако су диктатом самог вође предати јарам и стигма, тешки за ношење. Зато и саме нус-појаве тог насиља не могу изостати, па ће се оне даље манифестовати: било у виду нескривене самодопадљивости-нарцисоидности, па и аутоеротизма, било у виду прикривеног еротизма који тражи и налази видове растерећења. Током трајања тога болног процеса самоотуђења пак, неминовно ће доминирати медикаментоза. Даље последице у вези са претходним могу бити, рецимо: да неко лепо пише а да нетачно мисли и да лоше говори, да слика као наивац и допадљиво, али на уштрб иконографији, затим да као мислилац користи обмане и лажи као делове и наставке помоћу којих ће премошћавати своје вапијуће празнине. Или ће их он опет користити као закрпе којима би да покрпи своју менталну одеротину. Скупа с тим иде и нарцисоидни активизам и фрапирање других њиме. И све тако, и у форми Аугијевих изби. Невоља пак бива што се то такође збива у нашем монашком свету; ту где су заједно са добрим делом наших лаика тиховање и боготражитељство давно већ постали неотуђиви знак нашег црквеног колективног распознавања. Та невоља се дакле продужава зато што из Еолових мехова стално излећу штетни ветрови који неутврђене људе вијају на разне погрешне, и опасне стране. * Услов да се уврстиш у елиту, у друштво посвећених или у заједницу Светих (Владика Николај, Старац Силун, Старац Софроније, Патријарх Павле, …) јесте да им подражаваш, и да личиш на њих вером, надом, љубављу и подобијем, укључујући и подобије спољашње. То даље значи да их не треба цитирати тако што ћеш им учитавати себе и своје мисли и речи; не, него што ћеш имати њиховог духа расуђивања, њихово богољубље и њихово човекољубље. Узбасамачивати се дакле треба смирењем, не само одређеном сумом знања и информација, а низбасамачивати се треба опет смирењем, све до држања ума у аду своје палости и палости света, но наравно без очајавања што ми нисмо први у свему, него што су уместо нас такви неки други људи, које ионако треба чинити већима од себе, по истинитој речи јеванђелској: да су међу нама први они који ће бити последњи. ** У самоме богословствовању никада не треба замењивати тезе нити прелазити црту, упркос ходању дуж саме црте; рецимо по угледу на светога Николаја, који је у обраћању свих народа њиховоме богу видео обраћање Богу Отаца наших. Но он при том рецимо, нигде и никада није поистоветио Логоса са Таоом, Алахом, Будом, Заратустром, …! И опет, апропо светога Николаја, он је итекако знао да је давно већ, било дошло до премошћења хришћанства и националне религије у Кинеза, па и до напретка у томе: оснивањем хришћанске Цркве у Кини и у Јапану, те појавом хришћана исповедника оваплоћенога Логоса и мученика за Њега, а не за Таоа. Проповед је наиме тамо већ била осенила кинески свет речју о Логосу Исусу Христу, након чега је Тао постао анахрон. Штавише, он је остао оно што је званично и био: чинилац и штаство миљеа тамошњег света погруженог у системе и лавиринте сујеверја. Остао је дакле, није се са Логосом стопио!!! Зато и у вези са самим светитељством Николајевим треба поставити питање: Да је остао само западни мислилац, и панхуманиста, и познавалац свечовека и хиндуизма, … да ли би се он икада узбасамачио до охристовљења и обожења, или би само низбасамачио по њивама глади, као већина његових негдашњих западних колега? *** Нема цензора без аутоцензуре; узалуд нечије набеђивање других да су они цензори ако се не пази на себе, еда би се и на друге могло пазити. Чему убеђивати друге да су такви када су они само добронамерна и доброжелатељна браћа? Чему уопште ругање црквеним послушањима и благословима када знамо да нас у Цркви ни саме ситнице не воде ситничарењу, него да нас у њој баш све води крупницама?! И још три добронамерности с наше стране. Ако нам неспретно баратање двосмисленостима може заклонити истину, колико ју тек обмана, односно лаж могу заклонити? Може ли ученик бити већи од учитеља свога? Зар ученику није довољно да буде као учитељ његов? Да ли је ново и непоновљивост увек гаранција истине и истинитости, а старо и понављање увек знак неистине и лажи?! Зар се ученик не креће у самим границама Предања и тога што му је предато да држи верно до смрти? Када то не би било тако, ученик и новајлија би се, судећи и по каноничности и по антиномичности хришћанских ствари, морао наћи у великој неприлици; и опет он у томе да му сама новачења не би била од помоћи. Но излаз из невоља је увек ту: Древни: Repeticio mater studiorum est. (Понављање је мати учења). Народни: Послушај кад ти два кажу. Можемо ли се играти црквеним и богословским темама као играчкама за децу, којима се дечје жеље испуњавају?! **** Питања и проблеми не завршавају се овде, него се још настављају продуженим питањем типа: „а шта ће народ рећи“, рецимо о другом браку млађих свештеника? Односно када се првобрачни договорно разведу — он ради друге а она ради другог?! Да ли ће исти захтев свештеника или његовог лобисте и заговорника важити када се и друга супруга буде упокојила? Ваљда ће и првобрачни свештеник једанпут умрети, па ће и његова удова попадија морати да постави питање самога свога другог, или недајбоже трећег брака, с обзиром да се и те ствари неочекивано закомпликују и лако отргну контроли? А то опет бива када се рецимо органска веза слова и духа светих канона апстрахује и негира?! Баш и као када се грубо раздвајају онтологија и етика?! Поготову када се хришћанској етици, библијској и предањској, светоотачкој и светотајинској намерно наноси штета, и то по нечијој тврдоглавости?! Ну, чиме то? Френетичним негирањем етике, макар она била и хришћанска! Али барјактари те ствари се ни овде не заустављају! Да би им се застава вијорила они бране мисију данашње Цркве од оних који је своде на идеолошки обрачун са неистомишљеницима (да ли са њима самима? Н. п.) и прогон (да ли њих самих? Н. п.) због другачијег фокуса и неспретно срочене мисли и сл. (да ли због њихових тумачења догмата, канона, православног етоса? Н. п.), због чега су последице толико штетне, можда и горе од педесетогодишње стагнације под комунизмом. (Ако је цитирани аутор пре 50 година, рецимо 1968. год. био једногодишњак, о каквој је стагнацији под комунизмом он лично могао знати тада, а о њој говорити данас?! (Видети: Трн у оку Синода, Danas, 27. 07. 2019, субота, 1.) Зачуђујућа је упорност којом преосвећени аутор чланка оправдава себе за све што каже; и опет је зачуђујућа лакоћа којом он прелази преко других мишљења која се не би поклапала са његовим! (Видети Епископ Максим Васиљевић, у: Бела боја сликарског платна (или: о покајању и будућој чистоти, Теологија.нет, 26. јул 2019)). ***** Но вратимо се последицама хипотетичког другог брака удовог свештеника, који преосвећени Максим, ако га тачно разумемо заговара, са нашом напоменом да се његов проблем не би ни само ту зауставио. Не лези враже, шта бисмо чинили када би и неком епископу, односно заговорнику ове ствари у блиској будућности пало на памет да посегне за епископским браком? И то у тренутку када би неки епископ и малодушним постао, па на пример упитао: Ко би и њему у старости, немоћноме могао бити од било какве помоћи?! Шта ли би тек тада народ рекао?! Зато хајде да се већ једанпут обратимо народу овим речима: Народе, слатки брате, помагај! Но не тако што ћеш нам све досад ожењене женити, и женити нам и све до сада неожењене!!! Како год било, или да ће бивати, наш најбратскији и најмилоснији предлог по питању и ове ствари би гласио: Часне сестре Дезидерију и Дорку држати што даље и по страни, док још колико-толико има времена за избављење од свих, па и од овога белаја!!! Епископ крушевачки Давид Преузмите текст у .pdf формату ОВДЕ Извор: Епархија крушавачка
  12. Два искушеника су замонашена у манастиру Свете Тројице, духовном средишту Руске Заграничне Црке у Џорданвилу код Њујорка, 8. јула 2019, на празник Тихвинске иконе Матере Божје. Један од њих је добио име Бонифације и стараће се око кандила, радиће у кујни и на уређивању манастирског гробља. За расофора је замонашен искушеник Џејмс (Хазен), који је дуго живео у Русији. Његово послушање је у продавници књига и у гостипримници. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  13. @Александар Милојков @farisejski.bukvojed Мислио сам да је ова ствар апсолвирана, да су истоветни појмови, како је то Зизјулас објаснио. Оци су дали ново значење појму личност, поистоветивши га са ипостаси. Волео бих да чујем буквоједа у чему види неки проблем, али и замолио бих Милојкова за стрпљење, јер иако мислимо да је реч о нечему утврђеном, може бити да ми сами нисмо у потпуности све разумели. Имам дилему због тога што неки савременици употребљавају ове појмове као да апсолутно владају знањем о њима, а користе се филозофијом и неретко занесењачким причама. Мислио сам да је личност или ипостас биће од главе до пете, и да нема ту шта сувише филозофирати. Зато ме интересује у чему буквојед види проблем, макар и био неоснован, јер не може се рећи да је баш све у реду са општим разумевањем тих појмова.
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 6. маја 2019. године, на празник Светог великомученика и победоносца Георгија, свету архијерејску Литургију у манастиру Гомионици, Епархија бањалучка. У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа бањалучког г. Јефрема, Патријарху су саслуживали протосинђел Платон, настојатељ манастира Гомионице јеромонах Методије и протођакон Радојица Жагран. У цркви испуњеној верним народом појале су сестре манастира Гомионице. Светој Литургији је присуствовао и градоначелник Бања Луке г. Игор Радојчић. Извор: Српска Православна Црква
  15. У суботу, 23. марта 2019. године, у Аргентини је одржан још један Марш за живот (Marcha por la Vida) у ком је, према проценама, учествовало око два милиона људи. Овај догађај одржава се једном годишње већ 20 година. Само у главном граду окупило се око 300.000 људи који су носили светлоплаве мараме, симбол покрета за живот у Аргентини, и још једном изашли на улице да укажу на урођену вредност сваког зачетог људског бића. Поред главног града, Марш за живот одржан је на још 200 других локација широм Аргентине. Абортус је већ деценијама забрањен у Аргентини. Као и многе друге земље у Јужној Америци, и Аргентина је у последње време под притиском да легализује абортус. Организација Human Rights Watch, коју финансира амерички милијардер Џорџ Сорос, већ годинама лобира за легализацију абортуса у Аргентини, баш као и организација Amnesty International. Прошле године, аргентински председник Маурисио Макри дозволио је да се у Конгресу разматра предлог закона о легализацији абортуса до 14. недеље, што је довело до огромне поларизације аргентинског друштва. Богу хвала, тај предлог закона није прошао Сенат. Предводници покрета за заштиту живота сматрају да је управо тај покушај легализације абортуса разлог што је ове године још више грађана изашло на улице да учествује у Маршу за живот. Марш за живот, 23. 3. 2019. Буенос Ајрес Прошле године (2018) у Аргентини су одржани веома насилни протести заговорника абортуса. У јуну је у Буенос Ајресу одржан протест радикалних феминисткиња које су захтевале од Владе да легализује убиство нерођених беба. Пре тога, у октобру 2017. такође је одржан насилни протест, с великим бројем жена у топлесу, на ком је захтевано да се трошкови абортуса покривају новцем пореских обвезника, као и да проституција постане прихваћена друштвена појава. Ове радикалне демонстранткиње бацале су камење, молотовљеве коктеле, флаше, тампоне и измет, као и балоне пуне боје. За разлику од тих протеста, Марш за живот одржава се у пријатној, позитивној атмосфери која велича вредност сваког људског живота и мајчинство као најчудеснији и најузвишенији позив жене која једина може донети нови живот на свет. Ове године, Марш за живот одржава се под слоганом „Спасимо обоје” и „Спасимо два живота” (Salvemos a las dos, Salvemos las dos vidas) и указује на то да су у свакој трудноћи у питању два живота – живот мајке и бебе – и да је неопходно обома пружити сваку врсту помоћи. Алехандро Гејер, један од координатора марша у Буенос Ајресу, изјавио је да је ова тема веома важна јер помаже да се „подигне свест о томе да су две особе у питању: нерођена беба и мајка, која је често у тешкој ситуацији. Абортус утиче на животе обе особе.” У Аргентини постоји око 200 невладиних организација које се труде не само да „спасу обоје” већ и да „заштите обоје” јер, како кажу, када мајка одлучи да задржи бебу, пред њом се и даље налазе изазови и проблеми с којима ће се она суочити након порођаја те је неопходно пружити јој помоћ и након рођења детета. „Питање абортуса је веома озбиљно етичко питање, које се тиче сваке политичке странке јер се у свакој од њих налазе и они који се противе легализацији абортуса”, каже Гејер. Аргентина штити живот Пре него што је председник Макри дозволио да се у Конгресу расправља о абортусу, у неколико наврата је изјавио да је он лично против легализације и да ће живот нерођене деце бити заштићен. Алехандро Гејер наводи да је до промене мишљења председника дошло након што је Аргентина прошле године добила велики кредит од Међународног монетарног фонда. Након изјаве председника Макрија да ће Конгрес разматрати питање абортуса, на Маршу за живот у марту 2018. године учествовало је око два милиона људи, а потом је у мају одржан још један ход за живот са чак 3,5 милиона људи окупљених у 117 градова широм Аргентине. Малена Крито, социолог и члан организације Mujeres Federales Independientes, изјавила је да је овогодишњи марш покрета за живот посебно важан због предстојећих општих избора који ће се одржати на јесен: „Желимо да покажемо да постоје милиони Аргентинаца који говоре ’да’ инклузији и ’не’ потрошачкој култури која не цени живот.” „Ми се боримо за жене, за то да имају приступ здравственим услугама и образовању, а не за то да они који су најслабији међу нама буду још рањивији. Ми желимо да зауставимо насиље над женама, да се боримо против злостављања. Многе жене које желе да абортирају одлучују се на то јер су злостављане. Како је онда абортус начин борбе против насиља?”, каже Малена Крито. Према њеним речима, 86 одсто жена које размишљају о абортусу одлучују се да задрже бебу када схвате да имају подршку. „Ако им ми, као друштво, не пружимо подршку, онда никакве проблеме нисмо успели да решимо.” ИЗВОР Извори: https://www.lifenews.com/2019/03/25/almost-two-million-people-march-for-life-in-argentina-to-stand-against-abortion/ https://cruxnow.com/church-in-the-americas/2019/03/21/pro-life-movement-in-argentina-prepares-rallies-as-elections-near/ https://cruxnow.com/global-church/2018/05/21/3-5-million-argentines-rally-against-bill-to-liberalize-abortion/
  16. Са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 02. априла 2017. године одржано је четврто у циклусу Васкршњих предавања у Манастиру Дивостину. Предавање под насловом “Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32)” одржао је др Владан Таталовић, доцент на Катедри за Нови Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, професор у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Предавач је указао на важност литерарног контекста ове еванђелске приче за њен смисао и тумачење. Прича о расипном или блудном сину налази се у низу од три приче, иза прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, а све три Христос назива једном причом која је одговор на укор фарисеја што са цариницима и грешницима једе и пије. У прве две је очигледно да је акценат на активности онога који нешто проналази и спасава. Но, тај низ нам говори да је и у трећој нагласак на спасавајућој љубави очевој. Покајање је двосмерни процес кретања од тачке када долазимо к себи до тачке када бивамо прихваћени. Човек отуђен од Бога не може у потпуности да схвати ни дубину ни ширину покајања. Онај ко почиње са преумљењем мора да буде прихваћен, загрљен, уведен у дом за трпезу да би могао да у потпуности прими промену. Кључни моменат који сина покреће ка оцу је сећање на радост у дому оца свога. Огромна очева жртва, истрчавање у сусрет сину и враћање у претходно достојанство значе спасавање сина, његово проналажење. Димензије и синовљевог преступа и очеве жртве су разумљивије из познавања културолошког и социолошког контекста еванђелске приче. И једно и друго су били апсолутни скандал за традиционално патријархално јеврејско друштво. Млађи син тражи део имања које му припада и продаје га, што је метафора за прекид односа, заједнице. Отац удовољава жељи сина, што у светлу односа између Бога и човека значи поштовање слободе човека. У далекој земљи он се, гоњен глађу, одриче свог верског идентитета и традиције. Клање телета, жртвене животиње метафора је за Христову жртву. Међутим, реакција старијег сина нам указује да је он у још већој опасности од оне у коју је запао млађи, а то је да он боравећи у дому очевом и испуњавајући све заповести његове, нема осећање односа, љубави, припадања дому, што га своди на ниво слуге. Отац и пред њега излази са истом љубављу, но пакао немања љубави и одбијање примања брата у дом, не да му да уђе на гозбу. То је Христов одговор фарисејима који га оптужују. Обојица синова су имали лажну представу о томе шта је дом и синовство. Професор је нагласио да је то метафора и за наш однос са Богом, подстиче нас на преиспитивање да ли нам је слобода деце Божије примарна у животу и да ли смо способни да прихватимо Божију љубав према људима око нас, указује нам на разлоге због којих неко долази у ситуацију да себе изгуби, на опасност свођења вере на вршење заповести. Професор Таталовић је скренуо пажњу на тумачење ове приче од стране св. Григорија Паламе, који поступке два сина види као покрете у једном човеку, а које отац обједињује. Такође, нагласио је и да она доводи у питање слободу, схваћену као слободу од онога што нас спутава и предавање ономе што ми сматрамо за слободу. Христос доноси једну нову врсту слободе, слободу не избора, него слободу од избора, од тескобе избора, слободу предавања некоме у односу љубави. У ту нову слободу улази млађи син, она остаје и као позив старијем, а и свима нама. Извор: Епархија шумадијска
  17. Споменица – два века Старе цркве у Крагујевцу групе аутора, заједно са фотомонграфијом Шумадија, Поморавље – Душа Србије, аутора - фотографа Предрага Михајловића Цилета и Зорана Петровића, проглашене су књигама 2018. године у крагујевачком издаваштву. Свечано уручење Повеље – Књига године, уприличено је 5. фебруара 2019. године у Народној библиотеци Вук Караџић, у оквиру манифестације Дани крагујевачке књиге. У образложењу одлуке жирија да се управо Споменица Старе цркве која се појавила у издању издавачке куће Каленић Српске православне епархије шумадијске додели ова почаст каже се: -Споменица Два века Старе цркве посвећена је обележавању 200-годишњице цркве Силаска Светог Духа, задужбине Великог књаза Милоша Обреновића. Њен постанак везан је за важну историјску чињеницу – осамостаљење српске државе и Цркве за време Милошеве владавине у Крагујевцу (1818-1841) – што свој одраз налази у текстуалним прилозима које потписује десет аутора, хроничара и научних радника. У њима се стручно и исцрпно износе чињенице о културном наслеђу, покретном и непокретном, које баштини Милошева придворна црква. Осим теолошких радова, у монографији су заступљени и прикази и тумачења историје јавног и приватног живота у престоном Крагујевцу, али и друштвено-политичко пулсирање младе српске државе кроз опис рада новоформираних државотворних установа и првих корака у законодавству, просвети и култури. У обиму од 414 страна, богато је илустрована: поред савремених – ту су и фортографије из фондова документационе грађе Старе цркве, Шумадијске епархије и Бечког државног архива. Њеној информативности доприносе летописни подаци и регистар, а опремљена је и компакт диском. Ова монографија излази из оквира обичне споменице; она сведочи о цивилизацијском и културолошком моделу не само Крагујевца и Шумадије – већ и читавог српског националног бића у периоду његовог формирања између османско-балканског наслеђа и европских утицаја. Чини се да ти утицаји трају до дана данашњих. Ликовно-графичкој опреми Споменице приступило се професионално: тврдог је повеза, једноставних корица чијој лепоти доприноси завршна графичка обрада у виду утиснутог мотива (заштитног знака Јубилеја). Прелом текста је једностубачни, а легенде са објашњењима издвојене су по боји и позицији, при унутрашњим ивицама страница, чиме међусобно стварају ефекат огледала. Графичко решење омота диска прати изглед омота књиге – што доприноси препознатљивости и визуелном идентитету. Примећено је да се обе награђене књиге “беспрекорно преплићу и допуњују, дајући велики допринос култури сећања,” као и да “њихов садржај оплемењује свест о вредности културног наслеђа, његовој шароликости и лепоти у свим појавним обилицима – људским, етнолошким, архитектонским, физичко-географским, стваралачким и уметничким. На основу наведених квалитета, Фотомонографија и Споменица заслужују почасна места у књижним збиркама школа, институција, предузећа, али и озбиљнијим приватним библиотекама. Засигурно су и један од најбољих сувенира којима би Шумадинци или Моравци госте даривали. Повељу је награђенима уручио књижевник Мирко Демић, директор Народне библиотеке Вук Караџић у Крагујевцу, а у име аутора примили су је архијерејски намесник лепеничко протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић и протојереј-ставрофор Милић Марковић, старешина Старе цркве. Гордана Јоцић, уредница Радиjа Златоусти Извор: Српска Православна Црква
  18. Исидора Секулић је 5. јануара 1948. године два пута писала Младену Лесковцу (1904–1991). Убрзо након што му је послала писмо добила је његово, и одговорила му је истога дана. У тим писмима је, између осталог, записала: Сутра ће Бадње вече. Ја тада, као моји прапреци незнабошци, износим на друм вечеру курјаку, и чиним неке напоре да сагледам претка у дубокој прошлости, или да се дам сагледати од њега. Жижак од кандила на Бадње вече мени је чудесан сигнал… Поздравите сутра навече од мене Вашу породицу; и чувајте у себи и у њима тајну једне чудесне светске традиције која ће можда опет једаред ујединити свет. Родило се мало детенце, и постало неизмерно велики човек, и учинило нешто, и казало понешто што је важило, и још важи, за један од највећих колектива људства. Зима је, свирепо хладно. Ја још два до три пута дневно добијам и језу. У постељу метнем термофор – и то ме сећа обичаја у хладној, влажној Енглеској – угрејем се, али онда ме загрли несаница. [II] Хвала на сећању и писму – да ли за Божић? – кад полако отпада оно што чини топлину тога датума и те институције. Одиста, Божић се баш тиме и разликује од других празника, црквених дана и датума, што је институција. У њему, у појму „Божић“, у визији „Божић“ – има тако много свега људског и човечног, од паганских, па и препаганских времена и радости, да том загонетно топлом и привлачном дану припада, најбоље, име институција. Дужа дан, подмлађује се живот, расту наде. Родио се Христос, један од најсимпатичнијих песника и луталица кроз љубав и страдања… Бадње вече, и црква у кући: тамјан, мир, песма, вертеп, и староставност, сан навечерја једног великог дана. Легенда о дану у години кад сви људи имају свећу, пањ, бео хлеб, печеницу, вино. Итд. Ја се, сем свега тога, увек спремам да прогледам у дубину до првог свога претка, првог човека на пустој планети, или на планети на којој је пре мога претка владало неко друго царство, нека друга игра вечности. Извор: Теологија.нет
  19. Послови Тонија Блера у Србији - Савети од два милиона долара Иако је Вучић изјавио да бивши британски премијер „није коштао Србију ни динар“, огранак једне од његових фирми у Београду, наплатио је 2016. године 233,4 милиона динара за своје услуге. Блерова фирма отворена је фебруара исте године, а из регистра избрисана тек у априлу ове Бивши премијер Велике Британије Тони Блер отворио је фирму у Србији, којој је за консултантске услуге исплаћено 223,4 милиона динара или више од 2,15 милиона долара, открива НИН. Фирма Windrush ventures No. 3, преко које је један од заговорника бомбардовања Србије 1999. зарадио новац у Београду, затворена је недуго након што је новац пребачен у Велику Британију. Упркос томе, постоје документи по којима Блер и даље има послове у Србији, али је то толико вешто сакривено да није могуће утврдити ко га плаћа, на име којих услуга и преко којих фирми иде новац. У јавни простор Србије име Тонија Блера вратило се прошлог месеца, када је један од лидера опозиције Вук Јеремић обелоданио незванична сазнања да је бивши британски премијер ангажован „да у име наше земље заговара предлог о разграничењу између Срба и Албанаца на Косову“. Са тим предлогом се, за сада, не слаже Немачка, иако се по Београду све гласније прича да то противљење Ангеле Меркел можда неће још дуго трајати. Председник Србије Александар Вучић и Блеров Институт за глобалне промене су демантовали Јеремића. Вучић је рекао да он преговара о Косову, а не Блер, док је Институт за глобалне промене саопштио да „Блер апсолутно не наступа у име Владе Србије или председника“. „Пројекат нашег института нема никакве везе са питањем Косова“, поручили су, али ниједном својом реченицом нису демантовали Јеремићеве тврдње о лобирању и састанку Блера са Ангелом Меркел на тему разграничења, док се из других докумената Института види да постоје њихови пројекти са Србијом. Контроверза да Србија сада плаћа Блера да он игра било какву улогу у решавању будућег статуса Косова довољно завређује пажњу, посебно због „доприноса“ који је имао у време када је био британски премијер. Крајем деведесетих био је један од најгласнијих заговорника независности Косова и бомбардовања СР Југославије. У мемоарима, објављеним 2010. написао је чак да своју улогу сматра „кључном“. Писао је да Американци, за разлику од њега, нису били толико заинтересовани за војно решење, пошто га није било лако „продати“ америчком јавном мњењу. Аутор:Илија Стаменковић Фото:ЕПА Опширније у штампаном издању НИН-а http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=116690&fbclid=IwAR2GxXKNLF76Eu_Ym2lhMfI_c6528whnHfJPqEuWCOB8q3ApHXQdPxaE0ao
  20. „Радио Контакт плус“ наводи да је група Албанаца поставила препреке и сачекала да се верници врате после помена, који је на остацима храма служио парох Небојша из Истока. Како сазнаје тај радио, у нападу није било повређених, а аутобуси са верницима и посетиоцима довезени су испред станице косовске полиције у Истоку. РТС наводи да је на два аутобуса начињена материјална штета. Свештеник православне цркве у Истоку казао је јавном сервису да је до напада на аутобус дошло у кањону планинског дела Хвосна, на врло уском и кривудавом путу. Наводи се да су након пријављивања напада у станици полиције у Истоку, верници наставили пут ка централној Србији. Извор: Православие.ру
  21. Код градића Исток, надомак Пећи на Косову и Метохији, јутрос су каменована два аутобуса са верницима из Београда, који су се враћали из посете Цркви Богородице (Студенице) хвостанске. „Радио Контакт плус“ наводи да је група Албанаца поставила препреке и сачекала да се верници врате после помена, који је на остацима храма служио парох Небојша из Истока. Како сазнаје тај радио, у нападу није било повређених, а аутобуси са верницима и посетиоцима довезени су испред станице косовске полиције у Истоку. РТС наводи да је на два аутобуса начињена материјална штета. Свештеник православне цркве у Истоку казао је јавном сервису да је до напада на аутобус дошло у кањону планинског дела Хвосна, на врло уском и кривудавом путу. Наводи се да су након пријављивања напада у станици полиције у Истоку, верници наставили пут ка централној Србији. Извор: Православие.ру View full Странице
  22. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква
  23. Светом архијерејском Литургијом коју је 2. октобра 2018. године служио Епископ шумадијски г. Јован прослављена је 200-годишњица постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...