Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'двадесет'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 34 results

  1. Светописамска чтенија: Кол. 257 (3:4-11) Браћо, када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави. 5. Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство, 6. Због којих долази гњев Божији на синове противљења, 7. У којима и ви негда ходисте, када живљасте у њима. 8. А сад одбаците и ви то све: гњев, љутину, пакост, хуљење, срамотне ријечи из уста својих. 9. Не лажите један другога, јер свукосте старога човјека са дјелима његовим, 10. И обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао, 11. Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос. Лк. 85 (17:12-19) У вријеме оно, кад улажаше Исус у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, 13. И подигоше глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас! 14. И видјевши их, рече им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише. 15. А један од њих, видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. 16. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. 17. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? 18. Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? 19. И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је. Беседа протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића: Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Светописамска читања: Кол. 250 (1:12-18) Браћо, захваљујући Богу и Оцу који нас оспособи за удио у насљедству светих у свјетлости; 13. Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје, 14. У коме имамо искупљење, опроштење гријехова; 15. Који је икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари, 16. Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано. 17. И Он је прије свега, и све у њему постоји. 18. И Он је глава тијела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих, да у свему Он буде први. Лк. 76 (14:16-24) Рече Господ причу ову: Неки човјек зготови велику вечеру и позва многе. 17. И у вријеме вечере, посла слугу својега да каже званицама: Дођите, јер је већ све готово. 18. И почеше се сви редом изговарати. Први му рече: Купих њиву и морам изићи да је видим; молим те, изговори ме. 19. И други рече: Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме. 20. И трећи рече: Ожених се, и зато не могу доћи. 21. И дошавши слуга тај, јави ово господару своме. Тада се разгњеви домаћин и рече слуги своме: Изиђи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе, и богаље и хроме, и слијепе. 22. И рече слуга: Господару, учињено је како си заповједио, и још има мјеста. 23. И рече господар слуги: Изиђи на путеве и међу ограде, и приволи их да уђу да ми се напуни дом. 24. Јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних. Беседа Светог Владике Николаја Охридског и Жичког у недељу двадест осму по Педесетници Бог жели, да човек верује у Њега више него ма у кога и ма шта у свету. Бог жели, да се човек нада у Њега више него ма у кога и ма у шта у свету. Не, него још и више: Бог жели, да је човек свом љубављу својом везан искључиво само за Њега, па тек зрацима те љубави да се около везује за створења Божја. То се зове јединство човека с Богом. То се зове брак душе са Христом. Све друго је прељубодејство и блуђење. Само таква једна тесна веза душе са Христом, каквој вези најбоља је слика на земљи брак, чини душу богатом и плодородном. Из сваке друге тако тесне везе душа рађа трње и коров, и остаје сасвим јалова за ма какво добро. Ако ово не знају и не могу да знају људи ван круга Христове Цркве, то треба да знају хришћани, а нарочито ви, Православни, којима је у духу и у традицији, да поимате све дубине, висине и ширине Божјег Откровења кроз Господа Исуса, и да схватате вечност правилније него што је схватају народи на Истоку и време да схватате правилније него што га схватају народи на Западу. С чим се год душа човечја љубављу најтешње веже, с тиме је у браку, - било то живо биће или мртва ствар, било то тело или одело, било то сребро и злато или ма каква земаљска имовина, ма каква земаљска слава или част, или страст према ма чему у створеном свету: према накиту, јелу, пићу, игри, природи, или ма чему у природи. Сваки такав брак душе човечје незаконит је, и навлачи на душу и у овом и у оном животу бескрајну несрећу, сличну но несравњено већу од незаконите везе човека и жене, која значи јад и чемер не само за њих двоје него и за случајни пород њихов. Не треба крити оно што Свето писмо објављује, а то је; да је Живи Бог - Бог који ревнује (2 Мојс. 20, 5; 5. Мојс. 4, 24). Но ревњивост Божја не односи се ни на што у свету осим на душу човечју. Бог жели, да душа човечја буде искључиво Његова, и то у неокаљаној и недволичној верности. Због добра саме душе Бог то жели. Јер Он по Својој свеобимној мудрости зна - што после Христа и ми сви треба да знамо - да ако душа олабави у верности према Њему, своме Творцу, и веже се љубављу с неким или нечим другим у створеном свету, она постепено постаје слушкиња, па робиња, па једна тамна и очајна сенка, па најзад жалосна слика плача и шкргута зуба. Само пламена љубав душе према Богу јесте законити брак душе. Свака друга љубав, не кроз Бога, мимо Бога, или против Бога, јесте идолопоклонство. Тако љубављу према телу човек прави од тела лажнога Бога или идола; љубављу према земаљском имању или накиту човек прави од имања и накита идоле; љубављу према ма коме или ма чему човек прави себи идоле. А то значи; љубав која искључиво припада Богу човек упућује на другу страну, на нешто ниже од Бога, на нешто недостојније љубави. У што год човек верује више него у Бога; у што се год човек нада више него у Бога; што год човек љуби више него Бога, - то заузима место Бога и постаје идол за човека, лажни Бог за лажну душу. А свако идолопоклонство велики пророци називају прељубодејством и блудодејством (Јерем. гл. 3; Језек. гл. 23. 37.). Но најстрашније од свега јесте то што идолопоклоници постају једно са својим идолима. Јер при свакој љубави човек се постепено губи у предмету своје љубави. Оно о чем човек највише мисли, што највише воли и што најревносније хоће - оно постепено постаје право биће његовог бића, па било то јело или пиће, сребро или злато, накит или одело, кућа или њива, част или власт. Као што се вели у Писму: ходише за ништавилом и посташе ништавни (II Царев. 17, 15). Наравно да од овога није изузета ни похота човека за женом, или жене за човеком. Јер и то је богоотпадништво - и то најизразитије - и губљење себе до ништа. Као што то страшно изражава апостол Павле говорећи: или не знате да ко се с блудницом свеже једно тело с њом постане (I. Кор. 6, 16). Човек постаје оно нашто се његова љубав односи: Ако ли Бог - Бог, ако ли прашина - прашина. Човека спасава или губи у овоме животу његова љубав. Има само једна љубав што спасава; то је љубав према Богу. Свака друга љубав губи. Има само један законити и спасоносан брак душе; то је њен брак с Богом. Сваки други брак, који не проистиче из овог брака, као што проистиче зрак из сунца, јесте проклетсво и пагуба. Данашње јеванђеље најсликовитије представља ту предивну тајну, како се човечја душа као верна невеста венчава с Богом, и како опет, као заслепљена издајница и неверница пада и пропада у мраку, корову и злоби идолопоклонства. Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину своме. Као обично и другим причама Христовим тако и овом обухвата се сва историја људска од почетка до краја. Учени људи муче се и пишу велике и тешко разумљиве књиге, да објасне историју човечанства; па бар да у томе успевају, него често још више заврзу мрежу, искидају ткиво и помуте појмове. А Христос једном простом и кратком причом каже све, и све јасно и разумљиво. Ваистину, никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 46). Царство небеско не може се исказати речима; оно се може само уподобити нечему што бива у овоме свету. Између осталога оно се може уподобити и свадби. Свадба је радостан догађај међу људима; и царство небеско је сама радост. Зато се царство небеско уподобљава свадби. Човек цар је сам Бог, а син Његов је Господ Исус Христос. Да је Он женик, то је објавио још Јован Крститељ (Јов. 3, 29), а то је потврдио и сам Господ Исус (Мат. 9, 15.). Сва историја људска од изгнања Адама из Раја до доласка Христовог јесте припрема људских душа за свадбу Сина Божјега; долазак Христов у свет јесте право отварање свадбе, прави почетак свадбеног весеља; а све време од Његовог доласка до свршетка времена јесте трајање те свадбе у свету. Но свадбена радост достиже свој врхунац тек у другом животу. Христов долазак у свет најрадоснији је догађај за човечанство уопште и за сваку душу посебице, као долазак обручника невести својој. Од свих народа на земљи најрадосније је требао народ јеврејски поздравити долазак Женика Христа, пошто је тај народ био највише од Бога припреман за дочек Његов. Тај народ је имао за задатак, да он први сусретне Христа, да Га први позна и прими, и да онда објави свима народима и племенима на земљи радост и спасење. Зато се у оригиналном тексту Јеванђеља и говори у множини начини свадбе сину своме. Јер је био дошао очекивани Женик старозаветној цркви јеврејској; и био је дошао Женик свакој души човечјој, која тражи спасења, живота и радости; и био је дошао Женик свему створеноме роду људском, свима народима и племенима. Но колико је велика љубав Божја према људима, толико је велика заслепљеност и злоба грешника на земљи. Јер се каже: к својима дође и своји га не примише (Јов. 1, 11). Прво, дакле, дође онима које је највише и најдуже припремао за невесту Себи, - народу јеврејском. Но овај Га народ не позна, не призна, презре и одбаци. Јер се у причи даље вели: И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи. Прво припремајући свадбену свечаност Сину Своме Бог је слао пророке кроз векове и векове, објављујући примицање те свечаности и позивајући народ јеврејски, да се спреми за дочек Женика Христа. То су биле прве слуге које Бог посла да зову званице. А кад се Христос већ појавио у свету, послан би Јован Претеча као весник, да јавља, да виче и зове. Но као што мален број одабраних послушаше старе пророке, тако исто мален број њих послушаше пустињског трубача, Јована Претечу. И не хтеше доћи. Опет посла друге слуге говорећи: кажите званицама: ево сам обед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу! Друге слуге су апостоли и апостолски помоћници. А званице су за неко време још увек исте - Јевреји. Јер сам Господ је прво рекао: ја сам послан к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 15, 24), па је најпре такву наредбу дао и Својим апостолима: идите к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 10, 6). То је било пре Његова страдања и прослављања. А када је Он био одбачен од Јевреја, и од злих виноградара изведен ван плота јеврејског народа, и убијен, тада је тек Он, после Свога васкрсења, дао другу наредбу: идите, дакле, и научише све народе (Мат. 28, 19). Бог је остао веран Своме завету, а Јевреји су га погазили. Бог је остао веран Својој невести, изабраници Својој, цркви старозаветној, веран до краја, али је невеста изневерила свога Женика, и ступила је у безбројне незаконите бракове са идолима и лажним боговима, од којих се није хтела одвојити и вратити своме законитом Обручнику. Ево сам опет уготовио. Све што треба за храну и весеље душе спремљено је. Истина храни душу - истина је сва била откривена као пребогата царска трпеза. Победа над злим духовима, победа над болестима и бригама, победа над природом - све те победе, које хране и веселе људску очајну душу, задобијене су - дакле, дођите! Небо је раније изгледало као оловом затворено за људе, и душе су људске биле као жалосне невесте затворене у хладну тамницу; сада је небо широм отворено: сам се Бог јавио на земљи, ангели су силазили на земљу, мртви се показивали као живи, достојанство човека уздигнуто је до Бога. О, да слатка јела! О, да раскошне трпезе - дођите! Али, место да се одазову свадбеном позиву заслепљене душе у мраку тамничком извршиле су преужасни злочин убивши свога Спаситеља, свога Женика. Но чак ни тиме стрпљење се Божје није исцрпло. Највећи злочин Бог је обратио у најдубљи источник сласти и радости. Тело и крв Распетога Господа изнето је на царску трпезу, несравњено слађе од угојених телаца и храњеника. Дођите и причестите се слашћу, којој и ангели могу позавидети! Благодатне струје Духа Светога, Духа Свемоћнога и Животворнога, отворена су широм. Све је готово - све! Све што је потребно да се упрљана невеста очисти; и изгладнела нахрани; и израњављена исцели и обнажена одене; и замађијана освести; и опијена отрезни; и умртвљена оживи. Ту је крштење водом, ту и крштење огњем и духом; ту је олакшање постом; ту је окрилаћење молитвом; ту је јелеј; ту је хлеб и вино; ту је царско свештенство за руководство; ту Црква светости и љубави. Све те дарове донео је Женик невести Својој и све их поставио на царску трпезу. Дођите, дакле! Дођите на свадбу! А они не марише и отидоше овај у поље своје а овај к трговини својој: а остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. Узалуд је позивати окорелу блудницу у законит брак! Она не мари за законитог вереника свога. Она је сувише привикла на своје идоле, да би се од њих могла одрешити. Једним блудним душама је идол поље, другима је идол трговина, трећим нешто треће. Поље означава тело са телесним страстима, а трговина означава среброљубље, добитак и богаћење трулежним стварима овога света. Свак оде дакле своме идолу, а за вереника не хте нико чути. А остали се расрдише и на сам позив, те похваташе слуге царске, изружише их и побише. Тако убрзо после Голготе наружише и намучише апостоле Петра и Јована (Дела Ап. 4, 2-3), а по том убише архиђакона Стефана и апостола Јакова, а потом и многе друге. А као то чу цар онај, разгневи се и посла војску своју и погуби крвнике оне и град њихов запали. Цар онај јесте Бог; гнев Његов - крајње исцрпљено стрпљења и обраћање милости у правду; војска своја јесте војска римска; крвници су Јевреји, а град њихов Јерусалим. Неизмерно је стрпљење Божје. Бог није хтео казнити Јевреје одмах после убиства Господа Исуса, него је чекао још четрдесет година. Као што је некад Господ сам на Себе наложио пост од четрдесет дана, тако Творац људи налаже на себе после Голготе један пост у стрпљењу од четрдесет година. Он није пожурио да казни злочин људи према самоме Себи, да не кажу људи: гле, Бог је осветљив, хајде и ми да будемо осветљиви! Не; него тек после четрдесет година Бог пушта казну на јеврејски народ и то због злочина вођа тога народа према слугама Својим. Да би се и ми од тога научили, да се не светимо за неправде људи према нама самима и да будемо ревносни у поправљању неправедних до крајњих граница. Зашто Бог назива римску војску војском својом? Зато што је њу Бог употребио да казни блудну избраницу Своју. Исто онако као што је негда употребљавао Бог незнабожачке војске, асирске, мисирске и вавилонске, да казне и опамете народ израиљски, употребљава Он најзад незнабожачку војску римску, да изврши последњу казну над овим неблагодарним народом. Римски цареви, Веспазијан и Тит, један за другим, освојише и запалише Јерусалим, побише огромно мноштво Јевреја, а остатак растераше по целоме свету. Кад је један цар питао хришћанске богослове за један врло јак доказ истинитости вере хришћанске, ови су одговорили: судба јеврејског народа (Фридрих Велики)! Оно што је о Јеврејима прорекао Господ Исус овом причом о свадби царевога сина, дословце се испунило. Но погледајмо, шта даље учини човек цар, пошто казни и одбаци Јевреје: Тада рече слугама својим: свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. Идите дакле на расркшће и когагод нађете, дозовите на свадбу. То Бог рече новим слугама Својим. Свадба је готова; то јест: од Моје стране све је учињено и приготовљено што је требало. Но старе званице не бише достојне, зато и не могоше доћи. Гледаше и не видеше, зато се и не обрадоваше; слушаше и не чуше, зато се и не одазваше. Више волеше идоле тела и мамоне богатства, зато и отказаше позив. Беху везани ропским ланцима за Ниже, зато и дигоше руку на Више. Па зато сада идите на раскршћа и позовите свакога когагод нађете. Израиљ је био као ограђен виноград: но како се он показао бесплодан, идите ван тога винограда, у неограђене њиве незнабожаца и позовите ове. Израиљ је био као ограђен рибњак, но гле, змије се у њему закотиле; идите, дакле, на широку пучину, и баците мреже по целоме мору чевечанства. Израиљ је био као расадник у крају њиве Божје, одакле је требало да се расађује племенито воће по целој њиви човечанства; но расадник се изјаловио; зато идите по целој њиви, и сејте и садите племенити усев. То означава и потоња заповест Христова: идите дакле и научите све народе. Раскршћа означавају свет незнабожачки где се укрштају и преплићу путеви добра и зла, стрмине и врлети, трњаци и камењаци, где је семе Божје било изложено свакој опасности. Тај пространи и многобројни свет гледао је Бог са истом очинском бригом као што је гледао и Израиљ, и промишљао о њему, само на други начин. Јер док је Он руководио израиљски народ откровењима, пророцима и знацима, дотле је остале народе руководио дајући им унутрашњу јачину савести и разума. Спасли су се многи и у народу израиљском, наиме, они који бише верни и послушни - а спасли су се многи и међу народима незнабожачким - наиме, они који бише савесни и разумни. А сада, када је Син Божји дошао на земљу и био одбачен од првога народа, Бог је широм отворио један и исти приступ к Себи свима и свакоме. И изиђоше слуге оне на раскршћа и сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију. То је Црква Божја на земљи. То је нови савез Божји с људима у име Сина Његова, Господа Исуса Христа. Она прибира у Своје крило сву децу Божју од Истока и Запада, и од Севера и Југа, од свих народа и племена на земљи, од свих језика и свих сталежа. То је ново изабрање Божје, нови Израиљ, ново племе праведног Аврама. Стари Израиљ изневерио је и проиграо своју избраничку улогу у историји човечанства, и Бог је створио нови канал спасења људскога, Нови Израиљ. Полазећи из народа јеврејског међу незнабошце, апостоли Павле и Варнава говоре: вама је најпре требало да се говори реч Божја, али кад је одбацујете, и сами се показујете да нисте достојни вечнога живота, ево се обраћамо ка незнабошцима (Дела Ап. 13, 46). Тако је почето ново избрање новог човечанства, нове историје, новог спасења кроз апостоле и њихове следбенике, као што је старо избрање почето и извођено кроз праоце и кроз Мојсеја и пророке. Но Црква Божја напунила се и злих и добрих, јер и једни и други били су позвани. Старозаветна црква делила је свет на Јевреје и нејевреје, а новозаветна дели све људе на земљи на добре и зле. И једни и други су, дакле, позвани, но сви који су крштењем ушли у Цркву неће бити спасени. И у новозаветној Цркви Свемилостиви Бог показује дуготрпељивост Своју као и у старозаветној. Мудар домаћин наређује слугама, да не чупају одмах кукољ из пшенице, него да остане обоје да расте до жетве. У пространу мрежу Цркве улазе и добре и лоше рибе, но мудар ловац стрпљиво сабира мрежу и извлачи је на обалу, па тек кад извуче, онда дели добре од злих. Код јеванђелиста Луке допуњује се наредба човека цара речима: и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте и слепе. За такве су сматрани сви народи на земљи од стране Јевреја изузев њих самих. Уствари такви и јесу сви људи и народи на земљи пре него познаду Христа, и пре него седну за пребогату трпезу Његових дарова којима је Он даривао и дарује свет. И ми смо сви сиромаси без Христа, сви кљасти, сви богаљасти, сви слепи. Једини Христос Господ може нас обогатити правим и тајним богатством; једини Он може нас исцелити од свих недуга, и управити руке наше на добра дела и ноге наше на пут истине и правде. Једини Он може нам отворити очи духа и дати вид да видимо бесмртну постојбину своју, испуњену свим свадбеним даровима и радостима. Изишавши пак цар да види госте своје, угледа онде човека необучена у свадбено рухо и рече му: пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. Какво је то свадбено рухо? Свадбено рухо душе јесте на првом месту чистота. Пише апостол Павле вернима: јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред Христа (II. Кор. 11, 2). Девојачка непорочност и чистота душе - то је прва и главна одећа њена. А потом исти апостол опет говори другим верним у што треба да се обуку: обуците се, вели, у срдачну милост, доброту, понизност, кротост, трпљење, - а сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства (Колош. 3, 12 - 14). То је свадбена одећа душе, која се венчава са бесмртним Христом. Највеће савршенство чистоте душевне од свих земнородних показала је Пречиста и Пресвета Девојка Богомати, која је од тела Свога дала тело Господу и Спаситељу нашем. Нико од нас не може носити Христа у срцу своме без превелике чистоте срца, без неподељеног срца преданог Христу. Јер као што чиста девојка има само Једну љубав према своме веренику, тако душа људска, која разуме пут спасења, има само једну љубав - љубав према Господу. То је њена златоткана свадбена одећа. Но чистота и љубав плодне су у свима осталим врлинама, које апостол помиње и не помиње. Нарочито је она плодна у добрим делима. Добра дела су уреси и накити, беле хаљине чистоте и златоткане хаљине љубави. ("Под брачним оделом разуми благодат Светога Духа. Ко се није удостојио обући се у ову, тај не може бити учесником небеског брака и духовне вечере. Св. Макарије: О љубави, гл. 15.) - Но кад је цар изишао да види сватове, угледа једнога без те свадбене хаљине. Пријатељу, ослови га цар. Зашто га цар назива пријатељем? Прво зато, да покаже колико високо цени достојанство човека, а друго зато, што је Он, Бог, у истини пријатељ свакоме човеку без разлике све докле то Божје пријатељство сам човек својим неваљалством потпуно не удаљи од себе. Ви сте пријатељи моји, ако творите што вам ја заповедам, рекао је Господ апостолима Својим (Јов. 15, 14). О, неисказаног снисхођења и милосрђа Божјег према људима! Он, Свемоћни Творац и Владика свих светова, назива слабе људе Својим пријатељима! Но под условом - ако творе оно што Бог заповеда. Међутим онај неодевени сват није творио вољу Божју, иначе не би био неодевен у свадбено рухо; - зашто, дакле, и њега назива пријатељем? Зато што је крштен, и као такав убројан у верне и уврштен у пријатеље Божје. Називајући га пријатељем Цар Бог га баш тиме и укорева, што је изневерио пријатељство; - а он га је изневерио према Богу, а не Бог према њему. А он оћута. Јер шта би могао и одговорити? Да није могао да купи, ваљда? Или да није умео да скроји и сашије? Узалуд све: Бог је кроз Господа Исуса дао даром свакоме званоме готову хаљину.Он је требао само да има добре воље, да свуче са себе стару и прљаву хаљину греха и да се обуче у ризу спасења, у златоткано рухо свадбено. Но он то није учинио, и морао је ћутати. Тада цар рече слугама: свежите му руке и ноге и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Он је већ сам себи био везао руке грехом чинећи зла дела, и ноге своје сам је био везао ходећи путевима безакоња; и сам је изабрао још у овоме животу таму место светлости, и плач и шкргут зуба уместо вечне радости. Он је, такорећи, сам себе осудио на пропаст, и Бог је само изрекао праведну пресуду. У ужа греха свога запрешће се безбожник (Приче 5, 22). Заплетен и завезан гресима својим грешник ће бити у другом свету још теже заплетен и завезан. Тамо нема покајања; везивање руку и ногу показује, да тамо нема више покајања нити могућности, да човек чини ма каква добра дела ради спасења свога и уласка у Царство. Целу ову величанствену и пророчку причу Господ завршује речима: јер су многи звани, али је мало изабраних. Ово се односи и на Јевреје и на хришћане. Мало је било изабраних међу Јеврејима; мало их је и мећу хришћанима. Сви ми који смо се крстили позвани смо за царску трпезу, но Бог једини зна, који су Његови изабрани. Авај ономе од нас коме Цар Свевишњи пред свима ангелима и светитељима буде рекао: пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Какав стид, но бескористан! Какав ужас, но непоправим! Каква пропаст но бесповратна! Но у самој ствари ове речи Бог нама говори и сада кад год приступимо светоме олтару да узмемо Причешће, и да се душом својом сјединимо са Жеником Христом - пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Ослушнимо срцем својим и савешћу својом када прилазимо часном путиру, и чућемо ово питање, и овај прекор. Само што ове речи Божје не повлаче собом плач и шкргут зуба у најкрајњој тами, што ће бити онда када нам Бог последњи пут то буде казао. А ко од вас може јамчити, да му ове речи Бог не говори данас последњи пут у овоме земаљскоме животу? Ко може јамчити, да се још ове ноћи његова душа неће обрести у прљавом оделу греха на сјајноме збору небескоме око царске трпезе? Ах, ко до смртних може знати, да данашњи дан није судбоносан за целу његову вечност? Неколико минута само одлучили су судбу двојице разбојника на крсту. Тих неколико минута један од њих није умео искористити, и отишао је у таму најкрајњу; док је други тих неколико минута благоразумно искористио, покајао се, признао Сина Божјег и замолио Га за спасење своје: опомени ме се, Господе, када дођеш у царство твоје! И у томе тренутку стара хаљина греха спала је с његове душе и душа се његова обукла у сјајну свадбену хаљину. И покајани разбојник с достојанством избранога појави се у Рају за царском трпезом. Не одлажимо, дакле, ни ми покајања ни часа једнога. Јер сваки идући час може да нас више не уброји у житеље овога света. Брзо чистимо и перимо своју душу бар онолико колико чистимо и перемо своје тело, које ће данас сутра бити храна црвима. Чистимо је покајањем и сузама, перимо је постом и молитвом, и одевајмо је хаљином изатканом од чистоте и љубави, и украшену свим добрим делима, а нарочито делима праштања и милосрђа. Учинимо оно мало што Бог од нас тражи остало ће Он учинити. Кад се дете тек пожали мајци на нечистоту свога тела, мајка га брзо чисти, пере и преодева. О, колико је милостивији Отац небески од сваке мајке према Својој деци! Уствари душа свакога човека толико је нечиста, да се сама од себе никада не може очистити и удостојити присуства Божјег. Но нека сваки човек увиди своју душевну нечистоту; нека је омрзне од свега срца, нека учини оно мало што се од њега тражи и, што је главно, нека завапије Богу, да га Бог својим огњем и духом очисти. А Бог стоји и чека на такве вапаје Своје покајане деце, држећи у рукама најраскошније ангелске хаљине, вазда готов, да очисти опере, оснажи, осветли, намирише и одене све оне који с покајањем вапију к Њему. Слава и хвала нека је Свемилостивоме Богу нашему. Слава и хвала небеском Женику душе наше, Господу и Исусу Христу, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Светописамска чтенија: Еф. 233 (6:10-17) Браћо, јачајте у Господу, и у сили моћи његове. 11. Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. 12. Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју. 13. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупријети у зли дан, и одољевши свему, одржати се. 14. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, 15. И обувши ноге у приправност за јеванђеље мира; 16. А изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; 17. И кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је ријеч Божија. Лк. 71 (13:10-17) У вријеме оно, учаше Исус у једној синагоги суботом. 11. И гле, бјеше ондје жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и бјеше згрчена, и не могаше се никако усправити. 12. А кад је видје Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. 13. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. 14. А старјешина синагоге, негодујући што је Исус исцијели у суботу, одговоривши рече народу: Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лијечите, а не у дан суботни. 15. А Господ му одговори и рече: Лицемјере, сваки од вас не одрјешује ли у суботу својега вола или магарца од јасала и води да напоји? 16. А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одријешити од ове свезе у дан суботни? 17. И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дјела што их он чињаше. Беседа Светог Владике Николаја Охридског и Жичког у недељу двадесет седму по Педесетници Господ Исус Христос посетио је земљу у сили и смирењу, да научи људе богољубљу и човекољубљу. Људи су безсилни сами по себи; богољубље их налева силом. Људи су охоли сами по себи; човекољубље их испуњава смирењем. Од богољубља долази и човекољубље. Од осећања божанске силе долази смирење. Свако човекољубље без богољубља је лажно; а свака друга сила сем божанске је охола и немоћна. Но човек је био изабрао нешто треће, што није ни богољубље ни човекољубље; изабрао је самољубље – зид, који га одељује од Бога и од људи, и потпуно осамљује. Љубећи једино самога себе човек не љуби ни Бога ни човека. Он чак не љуби човека ни у самом себи; он љуби само своје мишљење о себи, своју самообману. Кад би он љубио човека у себи, он би у исто време љубио и слику Божју у себи, и он би убрзо постао богољубив и човекољубив. Јер би тражио и у другим људима човека и Бога, предмете своје љубави. Но самољубље уопште није љубав но одрицање Бога и презирање људи, било то јавно или притајено. Самољубље није љубав него болест, и то тешка болест, која неизоставно вуче собом и друге болести. Као што богиње неизоставно производе собом огањ у целоме телу, тако самољубље производи огањ зависти и гњева у целој души. Самољубљив човек испуњен је завишћу према онима који су бољи од њега, или богатији, или ученији, или поштованији међу људима. А са завишћу иде нераздвојно и гњев, као пламен уз огањ; потајени гњев, који овда онда избије, и избивши објављује сву ругобу болеснога срца људског, затрованог отровом самољубља. Данашње јеванђеље износи нам једну јасну слику предивнога Христовог човекољубља с једне стране и ругобног фарисејског самољубља са завишћу и гњевом с друге стране. У време оно, кад учаше Исус у једној зборници у суботу, и гле, беше онде жена која имаше дух недуга осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако исправити. Суботни дан био је дан заједничке молитве за Јевреје као што је за нас Хришћане Недељни дан. И ако је Господ Исус често ходио у пустињу и самоћу, где је проводио по целе ноћи на молитви, Он није избегавао ни заједничке молитве у зборници с народом. И уђе по обичају своме у дан суботни у зборницу, каже јеванђелист за Њега на другом месту (Лк. 4, 16). Он је, дакле, имао обичај ходити у дом молитве, и није избегавао свенародне молитве. И ако то Њему није било потребно, Он је то чинио из смирења, и нама за поуку. Данас ћете пак чути од многих како гордо зборе: ја се молим код своје куће, и није ми потребно ићи у цркву на молитву! Тако говори неразум и гордост. А пример Христов јасно нас учи, да треба чинити и једно и друго: и молити се тајно у самоћи, и јавно у цркви са осталом браћом. Но Господ Исус није ходио у цркву само да се моли, него и да учи људе. Колико је и колико пута Он тумачио Свето писмо у цркви, колико предивних поука дао људима, колико медних речи изговорио, које нису записане у Јеванђељу! И сви се дивљаху речима благодати које излажаху из уста његових (Лк. 4, 22). Многе, премноге од тих животворних речи благодати нису дошле до нас, но ипак дошло је до нас онолико колико нам је довољно за мудрење и спасење. Но Господ Исус ходио је у цркву још и зато да према указаној прилици помогне људима и моћним делима, и тако засведочи Своје божанство и своје спаситељство. Такво једно моћно дело Он је учинио и овом приликом, о којој је реч у данашњем јеванђељу. У зборницу је била дошла и једна згрчена жена, згрчена од злог духа, и то згрчена не за недељу или месец или годину дана него за пуних осамнаест година. И не могаше се исправити. Погњурена главом коленима ова бедница није могла видети ни звездано небо над собом ни човечја лица око себе. Тако се зли дух постарао да онакази потомке Адама и Еве заводећи ове лажним обећањем, да ће бити као богови, ако само њега послушају! И на место да постану боговима праоци људски обрели су се наједанпут обучени у зверску кожу и у прашину, а ова њихова потомкиња била је тако наказно згрчена, да је морала служити на језу људима и на страх животињама. Ето боговске части коју је ђаво обећао људима! И не могаше се исправити. Осамнаест година не могаше се исправити, него гмизаше по земљи искривљена као тетива, главом уз колена. Зар је то живот? То није живот него осуда. Недуг те жене био је тако страшан и тако дуготрајан, да они који су је први пут видели склањали су се од ње, а они који су је дуго гледали нису је више ни видели као људско биће него као суво искривљено дрво, које ни за шта друго није до да се посече и у огањ баци. Та отврдлост људи према наказнима није заиста мање наказна од наказе. Но, гле, ево Човекољупца, који се с пажњом и сажаљењем обазре на ово бедно људско створење, и који у њему не виде суво и искривљено дрво него кћер Аврамову, душу створену од Бога и достојну милости Божје. А кад је види Исус, дозва је и рече јој: жено, опроштена си од болести своје. И метну на њу руке, и одмах се исправи и хваљаше Бога. Ово дивно чудо сотворио је Господ не по молби нити по вери ове жене него по Својој сопственој побуди и моћи. Није ли ово јасан утук свима онима који би злурадо хтели да умање божанску величину чуда Христових говорећи као тобож да су та чуда била могућа само због аутосугестије оних над којима су се и збила? Где је и траг од неке гатарске аутосугестије код ове згрчене жене? Она није могла ни видети лице Христово од згрчености своје. Она није ни замолила Христа за милост, нити је и једним знаком изразила своју веру у Њега. Не само то, него та жена није била ни у близини Христовој, нити је она прва к Њему пришла, него Он њу дозва. Као пастир кад угледа своју овцу заврзену у трње, полумртву и безгласну, па јој се он први јави! Тако и жалостивни Господ, Пастир Добри, први се јави овој Својој овци, заврзеној од Сатане. Прво Он ослови њу: жено!Не каже: богаље! ни: накарадо! ни: сенко живота! ни: грешнице! него: жено! Самом том речју Господ јој повраћа изгубљено достојанство њено. Потом је опрашта од болести, и најзад ставља пречисте руке Своје на њу. Да би тако био савршен дар небесног Дародавца што га Он дарује земнородним! Прво – сажаљив поглед, друго – моћна реч, треће – милујућа рука. Све оно чега је ова жена била лишена пуних осамнаест година. Он јој даје. Јер ако се кад неко и сажалио на њу, сажаљење то није било чисто него помешано са страхом за себе и поноситошћу собом; иако ју је кад неко ословио, ословио ју је по нужди и утекао од ње, и ако је неко опет по нужди морао се дотаћи ње, дотицао се врховима прстију брзо журећи да опере своје прсте. А Господ Исус је нарочито дозва к Себи, и говори јој лековите речи, и ставља на њу обе Своје лековите руке. Он се опходи према овој непознатој жени као отац према кћери својој. Да је оволика милост била упућена на црну земљу или на јарко сунце, земља би се морала потрести и сунце заплакати. Но ова милост је била упућена на згрчену жену, и жена се одмах исправи. Како се исправи крива кичма и не сломи се? Како се покрете непокретни врат и не беше болно? Требало је милиони година да прођу, говоре бесловесни умови у наше доба, да се кичма мајмунска усправи и да мајмун постане човек! Тако говоре, јер не познају силу и моћ Живога Бога. Гле, требало је ваљда само један секунд, па да се на једну реч Господа Исуса исправи кичма женина, кривља много од кичме мајмунске! Но, како се исправи кичма? како се покрете врат? како наказа поста здрав човек? како се заврзена овца одреши? како безгласна мумија доби аваз и усуди се проговорити? О свему томе не питај, него иди и хвали Бога као што га и ова жена хваљаше. И одмах се исправи и хваљаше Бога. Видите, како је код ове жене са оздрављењем тела оздравила и душа! Јер само здрава душа зна да хвали Бога за свако добро ма с које стране и ма од кога оно дошло, док нездрава душа заборављајући Бога као Дародавца хвали и слави смртне руке кроз које често Бог даје људима Своје дарове. А Господ Исус баш је и хтео да научи људе, да вазда хвале и славе Бога. Тако, Он нареди исцељеном лудаку Гадаринском: врати се кући својој, и казуј шта ти учини Бог (Лк. 8, 39)! И на све стране где је Господ чинио моћна чуда људи се дивљаху и хваљаху Бога. Отуда је Христос и могао при растанку са овим животом рећи: Оче, ја прославих тебе на земљи (Јов. 17, 4)! Не служи ли све ово за укор нама који кад учинимо неко добро људима тражимо да људи хвале нас место Бога? Свако добро што примамо од људи, не примамо од људи него кроз људе. То Отац шаље поклоне деци Својој преко деце Своје. Јер то је Његова радост и Његово благоволење, да тако чини. Њему припада сва слава и хвала кроз све векове и сву вечност. Но с овим се прича јеванђелска не завршује. До сада смо чули само чудо светлости, а сад, ево, да чујемо чудо таме. А старешина од зборнице расрди се што је Исус исцели у суботу, и одговарајући рече народу: шест је дана у које треба радити, у те дакле долазите а не у дан суботни. То говори озлобљени син таме. Као да је Сатана изишавши из грчене жене ушао у њега! То говори самољубље, праћено својим нераздвојним пратиоцима: завишћу и гњевом. Христос лечи, а он гата. Христос дреши од сатанских уза један живот људски, а он гата са данима! Христос изгони злог духа из болеснице, а он се гњеви што га изагна на ова врата а не на она! Христос отвара небо људима и показује Живога Бога, а он се срди што да Он отвори небо изјутра а не увече! Христос са свећом улази у тамницу сужњима, а он Га укорева што то није одложио за други дан! Заиста, овај старешина је чудотворац своје врсте! Замишљена чуда у његовом срцу у том тренутку била су ужасавајућа, само што му је оскудевала моћ да их изведе. У том тренутку да је могао он би претворио и Христа и исцељену жену и све присутне који се задивише Христу у прах и у дим. И да је могао он би пре наредио, да пола тога града пропадне под земљу само да се не деси оно што се десило у његовом немоћном и злобном присуству. Но сва та црна чуда ђаволска лежала су безсилно у његовом срцу, и једва су се могла довући од срца до језика и исказати своје име. А име им је било Сатана, а презиме пакао. Видите, како је страшљиво и подло увређено самољубље! Овај самољубиви старешина се не усуђује укорети Христа, него укорева народ. У самој ствари он срцем укорева само Христа а не народ, но језиком казује друкчије. Јер шта је народ ту крив? Ако је неко још крив за то добро дело, крива је она исправљена жена. Но шта је и та бедна жена крива? Она није трчала за Христом и молила Га да је излечи. Напротив, Христос је њу дозвао и излечио савршено мимо њене наде и мимо ичијег очекивања у зборници. Јасно је, дакле, да ако је ко крив за све то, крив је Христос. Па ипак старешина зборнице не сме да погледа у очи Христу и да изрече: ти си крив! него управља своју жаоку на сав народ, и укорева народ. Има ли очигледнијег и подлијег лицемерства? Зато га Господ и назва лицемером: А Господ му одговори и рече: лицемере! сваки од вас у суботу не одрешује ли свога вола или магарца од јасала, и не води ли да га напоји? А ову кћер Аврамову коју свеза сатана ево осамнаеста Година не требаше ли је одрешити из ове свезе у дан суботни! Господ познаје срца људска, и Он зна, да старешина зборнице срцем упућује прекор Њему, и ако га он језиком упућује народу. Знајући то Господ не може да дозволи, да народ трпи прекор за оно зашто је само Он одговоран. Светлији од сунца и чистији од кристала Господ не може да лицемери, то јест: да се прави невешт и да ћути када се неко други због Њега кара. И зато док немоћни и неодговорни народ ћути и трпи неправедни прекор од стране свога старешине Господ отвара уста и одговара.Лицемере! ословљава Он старешину, јер му чита срце његово. Зар се сме у суботу помагати стоци а не сме људима? Во и магарац не остају ниједан дан неодрешени од јасала и неизведени из таме на светлост и ваздух, а ова жена осамнаест година стоји неодвезана од сатанског проклетства, и ти се још љутиш што се и њој даде слобода? Заиста и тебе је Сатана везао не мање него њу. Њој је он везао главу за колена, а теби је везао душу за суботу. Она се, ево, одвеза, а ти оста везан. Зашто се и ти не одвезујеш? Субота је дата људима да их подсети на Бога више од других дана. Не подсећа ли ово дело исцељења жене на Бога више и од ове данашње суботе и од свих субота од Мојсеја до данас? Није ли, дакле, ово дело веће од суботе? И зар не видиш да је овде Онај који је већи од суботе? и не само од суботе него и од цркве (Мат. 12, 6)? Зар не осећаш ти, мали старешино синагоге, да пред тобом стоји Старешина душа људских? О, кад би ти знао, како се сви дани и ноћи пред Његовим погледом брзо сустижу на једном истом ушћу у вечност! Но, гле, како Господ још једну част указује оној жалосној жени: Он је назива ћерком Аврамовом! Тиме Он хоће не само да нагласи величину вредности живе људске душе уопште, над бесловесним створењима, као што су во и магарац, него још и узвишеност те згрчене и везане жене над овим лицемерним старешином зборнице. Да је та жена била благочестива и богобојажљива, види се прво из тога што се и поред свог страшног недуга трудила да долази у зборницу, да слуша реч Божју и да се моли Богу; а друго још и из тога што чим је оздравила и усправила се она је одмах стала хвалити Бога. Тако је и праотац Аврам био захвалан Богу за свако добро а стрпљив у страдањима, и то без и најмањег малаксавања у својој вери у Бога. Ово је, дакле, права кћи Аврамова, и то не само по крви него и по стрпљењу и побожности, и то вернија кћи Аврамова од овога старешине, који се као уопште све старешине јеврејске поносио својим аврамовским пореклом. Уствари он је издајник Аврама, а ова жена је права кћи Аврамова. Како, дакле, њој да се не помогне? Шта ту смета субота? Субота је била одређена за одмор човеку. И благословио је Господ дан одмора (2 Мојс. 20, 11). Но не треба ли и душа да се одмори, а не само тело? А душа се не одмара нерадом и лежањем као тело него добрим делима, делима милосрђа, делима богоугодним. То је прави одмор душе, јер то појачава здравље душе, и повећава моћ и радост њену. Несумњиво, да ми треба у дан празнични да чинимо добро и стоци, но тим пре треба да чинимо добро људима. Не забрањује Господ да се у дан празнични не води брига о волу и магарцу и да се не дреше и не изводе на појило, али наређује да се тим пре чине добра дела људима. Такав је био смисао празновања седмога дана, такав је био дух закона Божјега. У својој духовној помрачености и моралној пропасти старешине јеврејске су само могли још да гледају у слова закона, и та слова да обожавају. И тако закон место да буде вођ на путу овога живота претворио се био у лешину коју су они вукли за собом. Место да им закон буде пламена свећа у мраку, он је постао угашени пепео у златноме суду, коме су се они клањали онако исто као негда њихови преци златноме телету. Но у овоме случају није ревност према закону разјарила старешину зборнице против Христа колико његово болесно самољубље. Како то да се неко може показати моћнији, и мудрији, и милостивији у зборници од њега? Он тобож ревнује за закон Божји, међутим цеди језиком гној из свога рањавог срца! И зато га још Христос назива лицемером. Својим одговором, оштрим као мач и јасним као сунце, Господ је ућуткао и постидео не само старешину него и све противнике Своје. И кад он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху, а сав народ радоваше се за сва његова славна дела. Како је лако одбранити човекољубиво дело! Бог стоји иза таквог дела као сведок и штит, и добро дело даје неодољиву речитост језику. Знајући све тајне на небу и на земљи Господ Исус знао је и ову тајну, у коју сумњају маловерни, који траже адвокате и за добру ствар као и за рђаву. Зато Господ и саветује Својим ученицима, да кад их изведу из зборнице, и на судове и пред поглаваре, не брину како ће и шта ће одговарати, јер нећете ви говорити него Дух оца вашег говориће из вас (Лк. 12, 11-12; Мат. 10, 10 19-20)! Погледајте, како архиђакон Стефан одговара пред својим мучитељима! Па како одговарају негдашњи рибари, Петар и Јован! Па апостол Павле! Тако не одговарају људи који се из књиге уче него само они које учи Дух Божји. Тако не говоре адвокати нити смртни људи уопште – тако само Бог говори. Још премудри цар у старо време пророчки је исказао једну истину јеванђелску рекавши: човек спрема срце, али је од Господа што ће језик говорити (Приче 16, 1). Христов одговор старешини у зборници био је такав, да је изазвао стид код противника а радост код свега народа. Народ се радује, јер види у Његовим речима блесак победе добра над злом као што га пре тога виде у Његовом чуду над згрченом женом, као и у многим другим славним делима Његовим. Радоваше се за сва његова славна дела. Тек је једно славно дело било учињено и разглашено, долазило је друго, па треће, па сва друга редом. И једно чудо потврђивало је друго; свако последујуће сведочило је о истинитости предходећег; а сва укупно стварала су радост међу безрадостним и наду међу безнадежним, утврђивала веру међу маловерним, крепила добре на путу добром а одвраћала залутале од пута лутања, ширећи на све стране разговоре међу људима, да је Бог посетио Свој народ и да је царство Божје близу. Ово данашње јеванђеље довољно је поучно и кад се површно чита; но оно има и један свој унутрашњи смисао необично поучан за наш духовни живот. Згрчена жена означава згрчени ум сваког оног ко не стоји близу Христа Господа. Имајући згрчен ум човек не може сам својом силом да се исправи ка Богу и небу непрестано пузи по земљи, хранећи се земљом, учећи се од земље, тужно веселећи се од земље. Згрчен ум је у исто време скучен и ограничен ум, јер он себе чини зависним од чувстава; он верује само чувствима; он тражи своје порекло међу животињама; он тражи своје задовољство у јелу и пићу, он не зна за Бога, нити за свет духовни, нити за бесмртни живот, па зато опет не зна ни за вишу, небесну радост, неутешан је, страшљив, пун муке, и туге, и злобе. Господ Исус дозива к Себи такав ум, да га он исправи, просвети и обрадује. Ако Му брзо приђе као она згрчена жена, заиста бива исправљен, просвећен и обрадован, и свом силом својом хвалиће и прослављаће Бога. Ако ли Му не приђе, он ће помрчати и сасвим умрети у греху своме, као што је и казао Господ неверујућим Јеврејима: помрећете у своме греху (Јов. 8, 21). Тако бива са умом чулним, земаљским, згрченим до земље, пузећем по земљи. Но не бива боље ни са умом слабомоћним и од греха раслабљеним, који не верује да је ни оно истина што он држи за истину а нема моћи да се отресе неистине и да приступи Истини. И кад чује позив Истине, он одмах налази изговора говорећи: данас је субота, не могу, – ти ме ниси позвала у згодан дан! Или: твој позив је оштар, не могу – требала си ме позвати другим речима! Или: ја сам млад и бујан, не могу – требала си очекати с твојим позивом, док се ја још мало забавим лажју! Или: ја имам жену и децу, не могу – требала си се ти прво о њима побринути, па тек онда мене позивати! Или још друго, и десето, и стото! Раслабљени ум увек ће наћи неки смешан разлог, да не пође за Истином. А Истина виче једном, и двапут, и трипут, и одлази, а раслабљени ум остаје пузећи по прашини и умирући у греху. А ко за овога живота одбије позив Истине, смрт ће доћи изненадно, узеће га, и закључати за њим врата земаљског живота. И такав онда нити ће моћи дочекати повратка у овај живот, нити покајања у оном, нити милости на Суду Божјем. А смрт је близу, и Суд Божји је близу – две страшне опомене да и наше покајање треба да буде близу. Не буде ли наше покајање ближе и брже од смрти и Суда Божјег, оно ће онда увек за увек бити далеко од нас. Сада је оно у нашим рукама, и ми се можемо користити њиме још за неко кратко време. Пожуримо се, дакле, да се користимо покајањем, јер то је први и почетни лек за душу људску. Само се покајмо, и онда ће нам се одмах отворити даља врата и казаће нам се, шта нам даље треба чинити. Док је год човек у овоме смртном телу, његов дух је увек згрчен, више или мање. Но Христос позива све згрчене духом, и душом, и умом. Он једини може да исправи оно што овај свет са пакленим силама искриви. Човече! Жено! Дете! дозива нас Он, хотећи тим именима да уздигне наше достојанство и покрије наша права имена срама и греха: слепци! богаљи! губавци! просјаци, и хотећи да замукле и блатом напуњене трубе духа исправи, очисти и учини их гласовитим трубама славе Божје. Да би трубећи славу Божју и ми се прославили у царству светлих ангела и прослављених светитеља на небу, у царству Христа Бога нашега. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Светописамска читања: Еф. 229 (5:9-19) Браћо, плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини. 10. Истражујте што је угодно Господу. 11. И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте. 12. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине. 13. А све што се разоткрива свјетлошћу се објелодањује; јер све што је објелодањено излази на свјетлост. 14. Зато вели: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос. 15. Дакле, пазите добро како живите, не као немудри. него као мудри, 16. Користећи вријеме, јер су дани зли. 17. Згог тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. 18. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом, 19. Говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме. Лк. 66 (12:16-21) Рече Господ причу ову: У једнога богатог човјека роди њива. 17. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? 18. И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; 19. И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се, 20. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? 21. Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом. Беседа Светог Николаја Охридског и Жичког у недељу двадесет шесту по Педесетници Господ Исус Христос дошао је међу људе да излечи душу људску од крадљивости. Јер је крадљивост тешка болезања душе људске. Краде ли син од оца? Не; него слуга краде од господара. Онога часа када се Адамов синовски дух превратио у слугарски дух, његова се рука пружила ка забрањеном плоду. Зашто краде човек туђу својину - да ли зато што му то треба? Адам је имао свега и није оскудевао ниучем, па ипак је пошао у крађу. Зашто краде човек од човека, слуга од слуге? Зато што се пре тога усудио красти од господара свога. Увек човек прво краде од Бога па онда од људи. Прво је праотац људски машио се крадљивом руком за оно што је Божје, па су онда, и због тога, његови потомци постали лопови један другог. Човек краде и од Бога, и од луди, и од природе, и од себе самог. Човек краде не само свима чувстима, него и срцем, и душом, и помислима. Но нема ниједне крађе, у којој ђаво није савезник човеков. Он је дошаптач и наустник свих крађа; он человођ и началник свих крадљивих умишљаја. Нема лопова самца у целоме свету. Увек најмање двојица иду у крађу, а трећи их гледа. Човек и ђаво иду у крађу, а Бог их гледа. Као што Ева није сама извршила крађу, него у друштву с ђаволом, тако никад нико није сам извршио крађу него вазда у друштву ђавола. Но ђаво није само вођ и саучесник у крађи него и проказивач крађе. Јер њему није стало до крађених ствари него до упропашћења душе човекове, до заваде и мржње међу људима, и до погубљења свега рода људског. Не ходи он у крађу због крађе него као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (Петр. 5, 8). А да је Ђаво онај који побуђује душу на свако зло и сеје у души сваки кукољ, то је рекао и сам Господ Исус (Мат. 13, 39). Сваком крађом коју човек учини краде ђаво један део душе његове. И душа навикнутог лопова све се више смањује и суши и пропада као плућа изједена сушицом. Да би се човек спасао крадљивости, мора сматрати своју имовину Божјом а не својом. И кад употребљава своју имовину мора сматрати да употребљава оно што је Божје а не његово. Једући хлеб са своје трпезе мора благодарити Богу, јер хлеб није његов но Божји. Да би се човек излечио од болезање крадљивости, мора сматрати и сву туђу имовину Божјом, и мора знати да кад краде од људи краде од Бога. А зар се може покрасти Онај чије се око никад не затвара? А да би човек отерао од себе свога злог садруга у крађи и сејача свакога зла, мора бдити над душом својом, да ђаво не посеје крадљиве жеље и помисли у њу. И кад их нађе посејане, мора се старати брзо да их сагори огњем молитве. Није ли луд онај човек који трчи за горим кад је познао боље? Није ли и луд и смешан онај лопов који ноћу обија туђи дућан да покраде крпе од памука, кад је у то исто време видео свога пријатеља где му је дотерао пред кућу пуна кола свиле и кадифе на дар? Човекољубиви Господ Исус донео је Собом и отворио пред људима безбројна и несравњива блага небеска, и позвао их да узимају јавно и слободно, но само под једним условом: да прво одлепе своју душу од трулежних блага земаљских. Неки су Га људи послушали, пришли су Његовим даровима, и обогатили се; а неки Га нису послушали него су остали при свом трулежном и крађеном богатству. За опомену овим последњим Господ је испричао причу која се чита у данашњем јеванђељу: Рече Господ причу ову: у једног богатог човека оброди се њива; па мишљаше у себи говорећи: шта ћу чинити? немам у што сабрати летине своје. Буд је иначе био богат, буд му се још оброди летина толико да није знао где ће је сабрати? Гледајући своја поља покривена родном пшеницом; и своје воћњаке и винограде са отежалим и опуштеним гранама од рода; и своје градине препуне разноврсног поврћа; и кованлуке своје препуне меда - овај богаташ није погледао к небу и радосно узвикнуо: слава Ти и хвала, Свевишњи и Свемилостиви Боже? Како си Твојом силом и мудрошћу извукао из црне земље оволико обиље! Како си Твојим сунцем налио сласт у све плодове земне! Како си сваком плоду дао диван изглед и нарочити укус! Како си ми стоструко наградио мој малени труд око свега тога! Како си се смиловао на слугу свога, и са препуним рукама просуо толико благо у крило његово! О, пречудни Господе мој, научи и мене да овим Твојим благом и ја учиним радост браћи својој и суседима својим! Да би се и они заједно са мном радовали, и заједно са мном благодарно славили и хвалили свето име Твоје и неисказану доброту Твоју! - Не; него место да се сети Дародавца толиких дарова, он прво брине где ће те дарове згомилати и у чему ће их чувати. Као лопов кад нађе на друму кесу новаца што не мисли ни откуда је та кеса ту ни чија је, него прво брине како ће је сакрити! Уствари и овај богаташ је прави лопов. Он не би могао рећи, да је све то обиље плодова дошло од његовог личног труда. И лопов се труди око краће. Нити од његове вештине и памети. И лопов употребљава често много више вештине него ли орач и сејач. Богаташ нити се трудио нити се могао трудити око сунца, и кише, и ветрова, и земље. А то су четири главне стихије које по Божјој вољи омогућавају плод биља и дрвећа. Према томе, тај обилни плод није његов ни због његовог ништавног труда нити пак по праву својине, пошто он није господар ни сунца, ни кише, ни ветрова, ни земље. Тај обилни плод је дар Божји. Како ружан изгледа човек у очима свију људи кад прими неки поклон од некога, па нити каже: хвала, нити се обазре на дародавца, него жури само да склони тај поклон на сигурно место! Честит просјак добије кору црна хлеба, па захвали даваоцу. А овај богаташ није захвалио Богу ниједном помишљу и ниједном речју на толиком обиљу жетве, чак нити иједним осмехом радости на толиком чуду и толикој благодати Божјој. Него место молитве, и благодарности, и песме Богу, и радости срца, њега одмах почиње мучити брига, како ће све то благо сабрати и сместити тако, да ниједно зрно не остане птицама небеским и да ниједна јабука не падне у крило сиромашних суседа његових. И рече: ово ћу учинити: порушићу житнице своје и подигнућу веће, и овде ћу сабрати сва жита своја и блага своја. Ето шта је главни труд неразумна човека! Место да се труди да поруши старога човека у себи и подигне новога, он улаже сав свој труд у рушење старих и подизање нових житница, нових амбара и салаша. Ако му опет и идућа година тако обилато роди, он ће се опет морати трудити и мучити око проширења старих или зидања нових житница. И тако ће житнице његове бивати из године у годину све шире и новије, а душа његова све ужа и старија. И његово старо жито ће плеснивити као и душа његова. Њега ће окружавати завист и на њега ће се сипати клетва. Јер ће сиромашни људи гледати са завишћу на његово богатство, а гладни ће га проклињати због тврдичлука и себичности. И тако, његово богатство доприносиће пропасти и његовој и његових суседа. Његова душа пропадаће због тврдичлука и себичности, а душе његових суседа пропадаће због зависти и проклињања. Видите, како безуман човек може да употреби Божји дар и на своју и на туђу пропаст! Бог му је дао богатство ради благослова и спасења како његовог тако и његових суседа, а он га употребљује на проклетство и своје и других. Свети Јован Златоуст саветује све који су савету доступни: "Јеси ли се ти наситио - сети се гладнога. Јеси ли утолио своју жеђ - сети се жеднога. Јеси ли се згрејао - сети се замрзлога. Живиш ли у дому високом и богато украшеном - уведи у њега и бескућника. Јеси ли се навеселио на пиру - развесели тужног и жалосног. Јесу ли теби одали част као богаташу - посети и ти убоге. Јеси ли изишао радосним од свога књаза - учини радосним и све слуге своје. Ако будеш милостив и снисходљив према њима, то ћеш и сам добити милост при изласку душе из тела". Прича се за два велика испосника у египатској пустињи, како су молили Бога да им открије, да ли има когод у свету ко Њему боље служи од њих. И њима се заиста то открије; и заповеди им се да иду у то и то место, таквом и таквом човеку и сазнаће оно што су желели знати. Они дођу, како им је указано, и нађу једнога простога човека, по имену Евхариста, који се искључиво бавио сточарством. Како испосници нису видели на овом човеку ништа необично, то га упитају, како се он стара да испуни вољу Божју? После дужег устезања Евхарист им каже, да све што добије од своје стоке он дели на три дела: један део даје ништим и убогим; други део употребљује на гостопримство странаца; а трећи део задржава за себе и своју целомудрену жену. Чувши ово испосници похвале његову добродетељ и врате се (Пролог, 17. Новембар). - Видите, да је милосрђе чак више и богоугодније и од најстрожијег поста. Но овај лакоми богаташ, о коме је реч у јеванђељу,није помишљао само како да прошири своје житнице и како да сабере све плодове са свога имања. Па шта ће да ради када то учини? Ево нека он сам каже: и казаћу души својој: душо, имаш много блага лежећег на много година: почивај, једи, пиј, весели се! Како може душа јести и пити? Тело једе и пије оно што је у пољу сабрано, а не душа. Па богаташ и мисли на тело, кад говори о души. Његова душа толико је урасла у његово тело, и толико се изједначила с телом, да он њу зна још само по имену. Погубни триумф тела над душом није се могао јасније изразити. Замислите једно јагње у псећој рупи, заврзено и заборављено у псећој рупи. Пас јури на све стране и довлачи у рупу храну за себе. И кад навуче пуну рупу меса, црева, костију од разних стрвина, он онда викне гладном јагњету: јагње моје, сад једи, пиј и весели се; ево, имаш хране за много дана! И после тих речи пас ће се наклопити сам да једе, а јагње ће продужити да гладује и од глади угинуће. Тако је исто поступио овај богаташ са својом душом као овај пас са гладним јагњетом. Душа се не храни храном која трули, а он јој нуди такву храну. Душа чезне за својом небеском домовином, где стоје њене житнице и њени источници, а он је прикива за земљу, и још јој обећава, да ће је држати тако приковану за много година. Душа се радује Богу, а он и не узима име Божје у уста. Душа се гоји правдом и милошћу, а он и не помишља да својим богатством учини правду и милост бедним, јадним и наказним људима око своје куће. Душа хоће чисту небесну љубав, а он сипа маст у огањ страсти, и смрдљивим димом од тога кади душу. Душа тражи свој накит; а њен је накит: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23); он ју пак кити пијанством, ждерањем блудом и сујетом. Како да не липше травоједно јагње поред месождерног пса? Како да не умре душа притиснута тешком лешином телесном? Но није све безумље овога богаташа у томе што нуди месо јагњету, односно телесну храну души, него још и у томе што се он прави господаром времена и живота. Јер гле, он се спрема да једе и пије на много година. А чујте шта му Бог на то одговара: а Бог му рече: безумниче, ове ноћи узећу душу твоју од тебе; а што си приправио чије ће бити? Тако му рече Господар живота и света, и заповедник времена и смрти, којему је у руци душа свега живота и дух свакога тела човечјега (Јов. 12, 10). Безумниче, зашто не мислиш умом него трбухом? Као што није био у твојој власти дан твога рођења, тако није ни дан твоје смрти. Господ је упалио свеће земаљског живота кад је Он хтео, Господ ће их погасити кад Он хоће. Као што твоје богатство није могло ускорити час твога доласка у свет, тако оно не може одложити ни час твога одласка из света. Зависи ли од тебе свануће и смркнуће дана? Зависи ли од тебе кад ће ветар почети дувати и кад ће се утишати? Толико исто зависи од тебе и рок твој на земљи! И толико исто зависе од тебе твоје житнице и пивнице, и твоји торови и обори. Све је то Божја својина, исто онако као и твоја душа. Свакога дана и свакога часа Бог може узети Своје од тебе и дати другоме. Његово је све још за твога живота; Његово ће бити све и после твоје смрти. У Његовим је рукама и твој живот и твоја смрт. Зашто онда говориш о многим годинама унапред? На минуте је избројан твој живот, човече. И твој последњи минут може откуцати још данас. Зато се не брини о сутрашњем дану, шта ћеш јести, и шта ћеш пити, и у што ћеш се оденути; него брини више, много више брини, с каквом ћеш душом изаћи пред Бога, Створитеља и Господара свога. Брини се више о царству Божјем, јер то је храна твоје душе (Мат. 6, 31-33). Ову причу завршава Господ речима: тако бива ономе ко себи сабира благо, а не богати се у Бога. Како му, дакле бива? Изненадно раставља се он од свога богатства и душа му од тела. Богатство се предаје другом, тело се предаје земљи, а душа иде у место црње од гроба, где је плач и шкргут зуба. Њега неће срести ниједно добро дело у царству небеском, да би душа његова ту имала места. Његово име неће се наћи записано у Књизи живих, те неће бити ни знано ни прозвано међу блаженима. Он је примио своју плату на земљи, и богатства Божја на небу неће се показивати души његовој. О, како је страшна изненадна смрт! Кад човек мисли да сасвим чврсто стоји на земљи, земља се може наједанпут да отвори и прогута га, као што је прогутала Датана и Авирона (5. Мојс. 16, 32). Кад се богозаборавни весељак спрема да се још годинама и годинама весели, пада огањ и сагорева га као Содом и Гомор. Кад човек мисли да се добро осигурао и код Бога и код људи, наједанпут пада мртав као Ананија и Сапфира (Дела ап. 5, 1). Изненадном смрћу грешник наноси две штете, и себи и својој родбини; себи, јер непокајан умире; и родбини, јер је изненађује неочекиваним ударом и оставља послове своје неуређене. Благо оном ко се поболи пред смрт, и претрпи муке и страдања. Томе се даје прилика и могућност, да се још једном свесно обазре на цео свој живот; да прегледа и преброји грехе своје; да се покаје за све зло што је учинио као и да зарида пред Богом и очисти душу своју сузама, и умоли Бога за опроштај; и још да и сам опрости свима оним који су њега вређали и злобили за живота; да благослови све пријатеље и све непријатеље своје; да опомене децу да се боје Бога, да се сећају часа смртнога и да благовремено богате своју душу вером, молитвом и милостињом. Погледајте, како су умирали Божји угодници и праведници у Старом Завету: Аврам, Исак, Јаков, Јосиф, Мојсеј и Давид. Сви они болују пред смрт, и у болести својој не испуштају имена Божјега из својих уста. И сви остављају добре аманете својим потомцима и благосиљају их. Таква је нормална смрт праведника. Но рећи ћете: а зар нису многи праведници изненадно погинули у ратовима? Не, нису. Праведници никад не умиру изненадно. Они се увек спремају за смрт, и свакога дана очекују растанак са овим животом. Срцем својим они се непрестано кају и исповедају пред Богом, и прослављају име Божје. То чине праведници и у миру и благостању; а још више чине они то у рату, у напасти и искушењу. Њихов цео живот јесте стално приготовљавање за смрт. Зато они никад и не умиру изненадно. Приготовљавати се за смрт то и значи богатити се у Бога. Јер само они, који истински верују у Бога и у други живот прилагођавају се за смрт, односно за онај други живот. Неверни се никад не приготовљавају за смрт: они се приготовљавају за што дужи живот овде на земљи. Зато се они боје и да мисле о смрти, а још мање старају се. о богаћењу у Бога. Ко се пак приготовљава за смрт, тај се приготовљава и за вечни живот. А какво је то приготовљавање за вечни живот, познато је сваком хришћанину. Мудар човек сваки дан утврђује своју веру у Бога, и брани срце своје од неверовања, сумње и злобе, као што мудар домаћин брани свој виноград од злих мушица и скакаваца. Мудар човек брине се сваки дан да испуни заповести Божје делима праштања, милосрђа и љубави. Тако се он богати у Бога. Оно што му је најмилије и најдрагоценије не држи мудар човек у житницама и кошевима него полаже у руке Божје. То је душа његова. То је највеће благо његово; једино благо које не труне и не умире. Сваки дан мудар човек има готов обрачун са овим светом, и спреман је да легне и умре са постојаном вером, да ће оживети и пред лице Божје изаћи. ("Мисли сам у себи и говори: ја нећу остати у овоме свету дуже од данашњега дана - и никад нећеш сагрешити пред Богом" Св. Антоније Велики). Нема ништа лакомисленије него рећи: да ми је да изненадно умрем, и да своје смрти и не осетим! Тако говоре безумни и безбожни. Ко од апостола, светитеља и свих богоугодника умре у сну? Или кога од њих прогута земља? Или кога спали огањ? Ко од њих изврши самоубиство? Зато умни и побожни говоре: нека буде воља Божја! Боље да годинама болујемо и будемо у квргама и грчевима од болести него да изненадно непокајани умремо. Јер и муке овога света брзо пролазе као и радости. А у ономе свету нема ништа привремено и пролазно, него је све вечно, била мука или радост. Боље, дакле, да се мало помучимо и поболујемо овде него тамо. Јер је тамо несравњено дужа мера и бола и радости. Нека буде воља Божја! Молимо се, дакле, Свевишњем Богу, да нам не пошље изненадну смрт усред наших грехова и безакоња, но да нас поштеди као што поштеди цара Језекију (Ис. 38, 1), и да нам да дана за покајање. По милости Својој да нам да знак приближења смрти наше, да би могли брзо учинити још неко добро и спасти душу своју од огња вечнога. Да би се тако и наше име нашло у Књизи Живих, и да би се и наше лице видело мећу праведницима у царству Христа Бога нашега. Њему нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Светописамска читања: Еф. 224 (4:1-6) Браћо, молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно звања на које сте позвани, 2. Са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави, 3. Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира: 4. Једно тијело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега; 5. Један Господ, једна вјера, једно крштење, 6. Један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама. Лк. 53 (10:25-37) У вријеме оно, законик неки приђе Исусу, и кушајући Га рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни? 26. А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? 27. А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе. 28. А он му рече: Право си одговорио; то чини и живјећеш. 29. А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој? 30. А Исус одговарајући рече: Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. 31. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође. 32. А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и прође. 33. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се; 34. И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. 35. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. 36. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике? 37. А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти чини тако. Беседа Светог Владике Николаја Охридског и Жичког у недељу двадесет пету по Педесетници Господ Исус Христос дошао је да промени мере и судове људске. Људи су мерили природу саму собом. И мера је била погрешна. Људи су мерили душу телом. И величина душе спустила се у милиметре. Људи су мерили Бога човеком. И Бог је изгледао зависан од човека. Људи су мерили врлину брзином успеха. И врлина је постала и јевтина и тиранска. Људи су се хвалили својим напретком мерећи себе са животињама, које увек тапкају по истом путу и на истом месту. Ову хвалидбу небо је презрело, а животиње је нису ни приметиле. Па су људи још мерили сродство и блискост човека према човеку или по крви, или по мислима, или по раздаљини домова и села у којима су живели на земљи, или по говорима, или по стотине других ознака. Но све ове мере сродства и блискости нису могле људе ни сродити ни зближити. Све су мере људске биле погрешне и сви судови лажни. И Христос је дошао да спасе људе од незнања и лажи, и да промени мерила и судове људске. И променио их је. Они, који су усвојили Његове мере и судове, спасли су се истином и правдом; а они, који су остали при старим мерама и судовима, и до овога дана тумарају по мраку и тргују са плеснивим заблудама. Не мери се природа сама собом, јер је она дата на послугу човеку, те јој је човек мера. Не мери се душа телом, јер је тело дато души на послугу. Зато је душа мера тела. Не мери се Бог човеком, као што се лончар не мери лонцем. Не мере за Бога, јер Бог је мера свему и Судија свима. Не мери се врлина брзим успехом. Јер точак који се брзо дигне из блата, брзо се опет окрене у блато. Него се врлина мери законом Божјим. Не мери се човечји напредак животињским ненапретком, него скраћењем раздаљине између човека од Бога. А права мера сродства, која људе - људе и народе - истински срођава и зближава није толико крв колико милосрђе. Беда једног човека и милосрђе другог срађа и зближава два човека више него крв рођене браће. Јер свака крвна веза јесте привремена, и има неког значаја само у овом временом животу служећи као слика трајне и вечне везе сродства духовнога. А духовни близанци, који се роде при сусрету беде и милосрђа, остају само браћа за вечност. Крвној браћи, рођеној по крви, Бог је само Створитељ; а духовној браћи, рођеној од милосрђа, Бог је Отац. Ову нову меру сродства и блискости међу људима предлаже Господ Исус човечанству јеванђелском причом о милостивом Самарјанину - предлаже, велимо, а не намеће, јер спасење није наметање, него милостиво предлагање од стране Господа и добровољно усвајање од стране човека. - Благо оном ко добровољно усвоји ову нову меру, јер ће имати много браће и сродника у бесмртном царству Христовом! А прича гласи овако: У време оно, гле, законик неки приступи к Исусу и кушајући га рече: шта ћу чинити да наследим живот вечни? Упропашћујући свој живот кушањем он тражи тобож да наследи живот вечни! Уствари овај кушач није ни мислио на свој живот него на Христов; то јест, њему није стало било до тога како свој живот да сачува него како Христов да угрози. Он је желео да нађе кривицу код Христа, смртоносну кривицу против закона Мојсејева, да би Га могао оптужити, те тако Њега погубити а себе, као вешта законика и адвоката, прославити међу себи сличнима. Но зашто он пита о животу вечном, кад је мало шта о том могао дознати из дотадашњег закона? Није ли ово једина награда што закон обећава онима који га испуњавају: да дуго поживиш на земљи (II Мојс. 20, 12; Еф. 6, 2-3)? Истина, пророци говоре о вечноме царству Месије, а особито пророк Данило говори о вечном царству светитеља, но Јевреји у време Христово схватали су вечност само као дуговременост на земљи. Отуда је највероватније, да је овај законик морао или сам лично чути или преко другог сазнати, да Господ Исус јавља вечни живот и то различит од јеврејског поимања вечности. Ненависник Бога и рода човечјег, који је без успеха лично кушао Господа у пустињи, продужује сада да Га куша кроз собом заслепљене људе. Јер да ђаво није био заслепио законике, не би ли најприродније било, да ови као тумачи и познаваоци закона и пророка први распознаду Христа Господа, и први Му се поклоне, и пођу пред Њим као Његови весници, да објављују народу благовест о дошавшем Цару и Месији? А он (Исус) му рече: шта је написано у закону? Како читаш? А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мисли својом, и ближњега свога као самога себе. Господ зна шта је у срцу законика; па проничући његову злобу неће да му одговори на питање него га Он слишава закон - шта је написано у закону? како читаш? То су два питања; прво: знаш ли шта је у погледу тога написано? и друго: како ти то написано читаш и разумеш? Како је написано, то су могли знати сви законици; но како треба духом разумети то што је написано, нико од њих у то време није знао. И не само у то време него још изодавна. Још Мојсеј пред смрт своју укорава Јевреје због слепоће духовне говорећи: али вам не даде Господ срца да разумете, ни очију да видите, ни ушију да чујете до овога дана (V Мојс. 29, 4). Чудновато изгледа одкуд овај законик јеврејски да истакне баш ове две заповести Божје као најспасоносније, чудновато из два разлога: прво што те две заповести у Мојсејевом закону нису истакнуте на прво место са осталим главним заповестима; шта више, нису стављене ни једна поред друге овако како их законик наводи, него чак једна од њих је написана у једној књизи Мојсејевој, а друга у другој (III Мојс. 19, 18; V Мојс. 6, 5); и друго, чудновато је то и зато што су Јевреји колико толико старали се да испуне друге заповести Божје, али заповести о љубави никад. Они се никад нису могли уздићи до љубави к Богу но само до страха од Бога. Што је законик ипак сабрао ове две заповести једну уз другу и њих истакао као најспасоносније, то се може објаснити само тиме, што је он морао дознати, да Господ Исус ове заповести о љубави ставља на врх лествица свих заповести и свих добродетељи. Шта, дакле, одговори Господ законику? Рече му пак: то чини и бићеш жив. Видите како Господ не захтева од слабих да понесу највећи терет, него поступно према њиховој моћи? Познавајући тврдо и необрезано срце закониково Он му не говори: веруј у мене као Сина Божјега, и иди продај све што имаш и раздај сиромасима, и узми крст свој, па хајде за Мном, не обзирући се назад! Не; него му препоручује само да испуни оно што је сам сазнао и изрекао као главно у закону. Доста је за њега и то. Јер ако буде у истини љубио Бога и ближњега, њему ће се кроз ту љубав брзо открити и истина о Христу Господу. Кад је богати младић, другом приликом, поставио Господу овако исто питање, само без кушања: шта да чиним и наследим живот вечни? Господ му није ни споменуо позитивне заповести о љубави него више негативне заповести: не прељуби, не уби, не укради, не сведочи лажно, поштуј оца и матер. Тек кад је младић рекао да је испунио ове заповести, Господ му задаје тежи задатак: продај све што имаш и раздај сиромасима (Лк. 18, 18). Научите се из овога превеликој мудрости Господа као божанског Учитеља. Он наређује свакоме да испуни ону заповест Божју коју зна; па кад њу испуни и сазна другу, наређује му да испуни и ту другу, па онда и трећу, и четврту, и тако даље. Он не наваљује тешка бремена на слаба леђа, него према јачини леђа и бреме. То је исто време и страшни укор свима онима између нас, који желе све више и више да познају вољу Божју, а међутим не старају се да испуне оно, што су већ познали. Нико се неће спасти самим познањем воље Божје него испуњењем. Напротив, они који буду много познали а мало испунили биће страшније осуђени, него они који буду знали и мало испунили. Зато Господ и рече законику: то чини и бићеш жив. То јест: видим да познајеш те велике заповести о љубави, но видим у исто време да их не испуњаваш; зато не вреди ништа да те још учим све док то научено не испуниш. Укор од ових речи Спаситељевих морао је законик осетити, кад покуша да се правда: а он хтеде да се оправда, па рече Исусу: а ко је ближњи мој? Ово питање показује његово жалосно оправдање, наиме: он не зна још ко је ближњи његов; из чега је јасно да није ни испунио заповест о љубави према ближњем. И тако, место да ухвати Христа у речи, он се сам налази ухваћен, и принуђен, да се правда. Спремајући замку Господу, он се сам заплео у њу. Тако су Јевреји увек пролазили кад го су кушали Христа. Кушајући Господа они су Га тиме све више прослављали а себе упропашћивали, и одлазили од Њега посрамљени као и онај отац лажи - Сатана у пустињи. Чиме је овај законик прославио Христа кушајући Га? Тиме што Му је дао повода да исприча причу о милостивом Самарјанину и искаже божанствено учење о томе, ко је наш ближњи, спасоносно учење за сва покољења људска до краја времена. Ко је ближњи мој? А Исус одговарајући рече: човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га ухватише разбојници, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га полумртва. А случајно силажаше тим путем свештеник неки, и видевши га мимоиђе. А тако и Левит кад је био на оном месту, приступи и видевши га мимоиђе. Ко је тај човек који силажаше из Јерусалима у Јерихон? То је Адам и сав род људски што је произашао од Адама. Јерусалим означава небеско обиталиште првостепеног човека у рајској моћи и красоти, у близини Бога и светих ангела Божјих; Јерихон - земну долину плача и смрти. Разбојници су зли дуси, безбројне слуге Сатане, који је и навео Адама на грех непослушности према Богу. Као највећи пакосници рода људског зли дуси нападају на људе, свлаче са њихове душе божанску одежду страха, вере и благочешћа; рањавају душу гресима и пороцима, и онда се привремено удаљују, док душа крај друма живота у очајању лежи не могући да крене ни напред ни назад. Свештеник и Левит означавају Стари завет, и то: свештеник означава Мојсејев закон а Левит пророке. Избијеном и рањавом човечанству Бог је послао два лекара са извесним лековима, једно је био закон а друго пророци. Но ни један ни други лекар нису се усудили лечити главне и најдубље ране болесника, нанете му самим ђаволима, него су се заустављали само пред мањим мукама, нанетим човеку од човека. Зато се и каже, да и један и други видевши овога тешко рањеног болесника мимоиђоше. Мојсејев закон само је видео човечанство као тешког болесника, но видевши мимоиђе. Пророци су не само видели него су и приступили болеснику, па тек онда мимоишли. Петокњижје Мојсејево је описало болест човечанства и утврдило је, да тој болести на земљи нема лека, него да је прави лек у Бога на небесима. Пророци су пришли ближе полуживој и издишућој души човечанства, такође утврдили још погоршану болест и утешили болесника рекавши му: ми немамо лека, но ево, иде за нама Месија, небески Лекар. И они су мимоишли. Тада је наишао и прави Лекар. А Самарјанин некакав ходећи дође код њега, и видевши га сажали се. И приступивши зави му ране, и зали уљем и вином, и посади га на свога скота и доведе у гостионицу, и потруди се око њега. И сутрадан полазећи извади два сребрника те даде крчмару, и рече му: подвори га, и што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Ко је овај Самарјанин? То је сам Господ Исус Христос. Зашто Себе назива Господ Самарјанином? Зато што су Јевреји Јерусалимски презирали Самарјане као нечисте идолопоклонике. И нису се мешали нити су општили једни с другима. Зато је и рекла жена Самарјанка Господу на бунару Јаковљевом: како ти, Јеврејин будући, можеш искати од мене жене Самарјанке да пијеш (Јов. 4, 9)? Тако су, дакле, Самарјани сматрали Христа Јеврејином, док су Га пак Јевреји називали Самарјанином: Ти си Самарјанин, и ђаво је у теби (Јов. 8, 48)! Говорећи ову причу јеврејском законику Господ сам Себе представља под видом Самарјанина, из бескрајне смирености, да би тако и нас научио, да и под најпрезренијим именом и звањем ми можемо учинити велико добро, и понекад чак веће него људи са великим и славним именом и звањем. Још назива Господ Себе Самарјанином из љубави према грешницима. Самарјанин је значило исто што и грешник. И кад су Га Јевреји назвали Самарјанином Господ се није бранио од тога. Он је улазио под кров грешника, и са овима јео и пио; па чак се и изјаснио отворено, да је због грешника и дошао у овај свет - због грешника а не због праведника. Но зар је могло бити и Једног јединог праведника у Његовом присуству? Нису ли сви људи били поклопљени грехом као тамним облаком? И нису ли душе свију биле изубијане и нагрђене од злих духова? Још назива Господ Себе Самарјанином, да нас тиме поучи, да не очекујемо Божју силу да се покаже само кроз велике и славне овога света, него да с поштовањем и пажњом ослушнемо шта мисле и говоре људи мали и презрени од овога света. Јер Бог се често служи трском да разбије гвоздене зидове, и рибарима да посрами цареве, и оним што је најниже да посрами оно што је најважније у очима људи. Као што и говори апостол Павле: што је лудо пред светом оно избра Бог да посрами премудре; и што је слабо пред светом оно избра Бог да посрами јако (I Кор. 1, 27). Назвавши Себе Самарјанином Господ тиме даје знати, да узалуд свет чека спасење од моћне римске царевине и од ћесара Тиверија, - спасење свету Бог је устројио у најпрезренијем народу у римској царевини, у јеврејском, и међу најпрезренијим од Јевреја, галилејским рибарима, који су презрени били од надутих књижевника као идолопоклонички Самарјани. Дух је Божји слободан, Дух дише где хоће (Јов. 3, 8) и не обзире се на људске рангове ни оцене. Оно што је код људи високо, ништавно је пред Богом, и оно што је ништавно пред људима, високо је пред Богом. Господ дође над човечји род - дође над њега. Болестан и очајан лежао је човечји род, а Лекар дође над њега. Сви су људи грешни, и сви леже прострти по земљи, припијени за земљу, само безгрешни Господ, чисти и здрави Лекар, стоји усправно. К својима дође, каже се на другом месту (Јов. 1, 11), да означи да је Он дошао обучен у тело као и сви други људи, не разликујући се споља од бесмртних болесника и грешника. А овде се каже; дође над њега, да означи разлику Његову, у снази, у здрављу, у бесмртности и безгрешности, од смртних болесника и грешника. Он виде рањеника, као што га и свештеник виде; и Он приступи рањенику, као што му и Левит приступи; но Он учини нешто више, много више, него свештеник и Левит. Он се сажали, зави му ране, зали их уљем и вином, посади га на свога скота, доведе у гостионицу, потруди се око њега, плати гостионичару за даљи труд око њега, и обећа и даље бринути о рањенику и трошити се око његова лечења. И тако, док свештеник задржа се само на једном голом виђењу рањеника; и док се Левит задржа на виђењу и приступању ка рањенику, дотле Месија, небески Лекар, учини десет ствари за њега - десет (број који означава пуноћу бројева), да се тиме покаже пуноћа бриге, старања и љубави Господа и Спаса нашега око спасења нашега. Он га не преви само и не остави крај друма, јер то не би била потпуна помоћ; нити га само донесе у гостионицу и оде, јер би гостионичар рекао да он нема чиме неговати болесника, те да га мора избацити напоље; зато му Он плати унапред његов труд и трошак. На овоме би се задржао и најмилосрднији човек. Али Господ иде још даље. Он обећава и надаље бринути о болеснику и вратити се да га обиђе, и доплатити гостионичару што буде још требало. Ово је пуноћа милосрђа! Па још кад се зна, да ово не чини брат него Самарјанин Јеврејину, непријатељ непријатељу, онда се мора рећи: ово је надземаљско, небеско, божанско милосрђе. Ето то је слика Христовог милосрђа према човечјем роду. Но шта означава превијање рана? Шта уље и вино? Шта скот? Шта два сребреника, гостионица, гостионичар, и повратак Самарјанина? Превијање рана означава непосредан додир Христа са болесним родом људским. Својим пречистим устима Он је говорио људима у уши, Својим пречистим рукама Он се дотицао слепих очију, глувих ушију, губавих тела, мртвих лешева. Мелемом се привијају ране. Сам Господ је тај небески мелем за грешно човечанство. Он је самога Себе привио на ране човечанства. Уље и вино означавају милост и истину. Добри Лекар прво је помиловао болесника, па онда му дао лек. Но и милост је лек, и наука је лек. Радујте се, говори Господар прво, па онда учи, опомиње, прети. Не бој се, говори Господ кнезу Јаиру, па онда васкрсава његову кћер. Не плачи, говори Господ Наинској удовици, па онда диже из мртвих њенога сина. Господ је прво показао милост па онда принео жртву. Његов долазак у свет у телу човечјем, у телу скотском, највећа је милост од свих дела милосрђа; а Његова жртва на Крсту највећа је од свих жртава од почетка до краја света. Милост и правду певам, говори пророк Давид (Пс. 101. 1). Милост је блага као уље; правда је добра но нешто и опора за грешне као вино за болесне. Као што уље блажи рану тела, тако милост Господња блажи намучену и огорчену душу људску; и као што вино горчи но загрева утробу, тако истина и правда Божја горчи грешној души, но кад се дубоко спусти у њу, загрева је и снажи је. Скот означава тело људско, које је и сам Господ на Себе узео, да би био ближи и разумљивији. Као што добар пастир кад нађе изгубљену овцу меће ову на своје раме и радосно је носи тору своме, тако је и Господ узео на себе залутале да и они буду тамо где је Он. У овоме свету уистини људи живе међу демонима као овце међу вуковима. Господ је Пастир добри, који је дошао да потражи Своје овце и да их Својим телом заклони од вукова; и дошавши сажали Му се над људима јер бејаху као овце без пастира (Мк. 6, 34). Тело људско слика се овде као скот, да се тиме покаже бесловесност самога тела без словесне душе. Уистини, човек је по телу скот као и сваки други скот. У овакво скотско тело човек је обучен после Адамова греха. И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљину од коже, и обуче их у њих (Пост. 3, 21). То је било онда када је Адам грехом непослушности показао се сасвим наг и када се сакрио од лица Божја. По својој бескрајној кротости и бескрајној љубави према рањеном и полумртвом човечанству Живи и Бесмртни Господ и сам се обукао у ову ужасну, кожну, и бесловесну хаљину, телесну. Да би као Бог био доступачнији људима, да би као Лекар био приступачнији; да би као Пастир био познатији овцама. Гостионица означава свету, саборну и апостолску цркву, а гостионичар апостоле и њихове наследнике, пастире и учитеље Цркве. Црква је основана још за земнога живота Христовога, јер се каже, да Самарјанин донесе рањеника у гостионицу и потруди се око њега. Господ је Оснивач Цркве и први трудбеник у Цркви Својој. Док се Он лично трудио око рањеника, не спомиње се гостионичар. Тек сутрадан, пошто је његово земно време истекло, Он се обраћа гостионичару и предаје болесника његовој нези. Два сребрника означавају, по неким тумачима, два завета Божја људима: Стари завет и Нови завет. То је Свето писмо, Свето Откривење милости и истине Божје. Нико се не може спасти од греха, од рана нанесених души његовој, док колико толико не позна милост и истину Божју, откривену у Светом писму. Као што човек само при великој светлости јаркога сунца види све путеве пред собом и бира којим треба да упути ноге своје, тако исто једино при великој светлости Светога писма човек гледа и види пред собом све путеве добра и зла, и разликује једне од других. Но ова два сребрника означавају и две природе у Господу Исусу, божанску и човечанску. Обе ове природе Господ је донео собом у овај свет и ставио их на службу роду човечјем. Нико се не може спасти од тешких рана греха, ко не призна ове две природе у Господу Исусу. Јер ране греха лече се милошћу и истином; један лек без другога није лек. Господ није могао показати савршену милост према људима, да се није родио у телу као човек; нити је Он као човек могао открити савршену истину, да није био Бог. - Још два сребрника означавају тело и крв Христову, којима се у цркву донети грешници лече и хране. Рањенику треба и завој, и помазање, и храна. То је савршено лечење. Треба и - храна, и то добра храна. И као што добра храна, коју лекари препоручују болеснику завијеном и помазаном у постељи, мења, снажи и чисти крв, тј. оно што чини основ у органском животу човековом, тако и ова божанска храна, тело и крв Христова, из основа мења, снажи и чисти душу човекову. Целокупно телесно лечење болесника јесте само слика лечења духовнога. И као што, дакле, при телесном лечењу мало помаже све, ако се болесник не храни, тако и при духовном лечењу мало помаже све, ако се обраћени грешници не хране добром духовном храном, тј. телом и крвљу Христовом. А тело и крв Христова у основу опет значе милост и истину. Кад се вратим - ове речи означавају други долазак Христов. Када Он поново дође као Судија, не у пониженој скотској одежди него обучен у бесмртни сјај и славу, тада ће Га гостионичари, пастири и учитељи Цркве Његове, познати као негдашњег Самарјанина који је предао њима на стварање болне душе грешника. Но Он неће више бити милостиви Самарјанин, него праведни Судија, који ће свакоме дати по правди. Наравно, кад би Господ судио по чистој небеској правди, мало би се ко спасао огња вечнога. Но Он познаје немоћ нашу и болест нашу, и судиће сваком са многим обзирима тако да ће чак и једну чашу студене воде, пружену жедноме у Његово име, рачунати у заслугу (Мат. 10, 42). Ипак не треба се сувише заваравати и предавати се небрижности. Овде је реч о пастирима црквеним, о вођама духовним. Њима је дато више и власти и благодати, па ће се од њих више и тражити. Они су со земљи; ако со обљутави, баца се, и ногама се гази (Мат. 5, 13). Још је Господ рекао, да ће многи први бити последњи, а последњи први (Мат. 19, 30). А свештеници су први у духовној гостионици Христовој. Они су позвани да устају око болесника, да им ране надгледају и лече, и да их хране животном храном Христовом за часном трпезом Јагњета Божјег. Тешко њима, ако то не чине. Могу они бити први у овом краткорочном животу, но у вечном животу они неће имати удела. Још је Господ рекао: тешко човеку кроз кога долази саблазан (Мат. 18, 7). А ни од једног човека у свету не може доћи толика саблазан као од небрижног свештеника, Његов мали грех саблажњава више него велики грех других људи. Благо пак духовним пастирима, који верно испуњавају завет одсутнога милостивог Самарјанина, рукујући честито и разумно са Његова два сребреника. Доћи ће дан и час кад ће Господ свакоме од њих посебице рећи: слуго добри и верни, - уђи у радост господара свога (Мат. 25, 21)! Испричавши ову многосадржајну и многозначајну причу Господ упита законика: шта мислиш дакле, који је од ове тројице био ближњи ономе што је био пао међу разбојнике? А он рече: онај који се смиловао на њега. А Исус му рече: иди и ти чини тако. Премда законик ни издалека није схватио сву дубину и ширину ове приче Христове, он је морао признати истинитост њену у онолико у колико ју је он схватио, наравно само по њеном спољашњем сликовном смислу. Он није могао непризнати, да је милостиви Самарјанин био истински и једини ближњи изубијаном и израњављеном човеку украј пута. Он није могао рећи: свештеник је био његов ближњи, пошто је и свештеник као и он био Јеврејин. Нити је могао рећи: Левит је био његов ближњи пошто су обојица били од исте расе, од истог народа и од истога језика. Јер, то би се сувише противило чак и његовој несавесној савести. Бескорисно је сродство по имену, и по раси, и по народности, и по језику тамо где је потребна милост, и само милост. Милосрђе је нови темељ сродства које установљава Христос мећу људима. То није увидео законик; но оно што је његов ум увидео у том Једном даном случају, он је морао признати. Иди, и ти чини тако, вели му Господ. То јест: ако желиш да наследиш живот вечни, онда тако мораш читати заповест Божју о љубави, а не онако како је читате ви, законици и књижевници. Јер ви гледате у ту заповест као у златно теле, и обожавате је као идола, а не знате њен божански и спасоносни смисао. Ви сматрате ближњим само Јеврејина, јер цените по имену, и по крви, и по језику; чак не ни свакога Јеврејина него само онога сматрате својим ближњим, ко је припадник ваше партије, било законичке, или фарисејске, или седукејске; па чак не ни свакога партизана свога него само онога од кога имате користи, чести и похвале. И тако, ви сте заповест Божју о љубави протумачили као користољубље, и зато је та божанска заповест постала за вас право златно теле као оно под Хоривом коме су се клањала праоци ваши. Ви се, наиме, клањате тој заповести, но нити је разумете нити испуњавате. Вероватно да је законик могао схватити причу Христову у овом смислу, и да је морао отићи застиђен. Он који је дошао да застиди! а колико би се тек морао он застидети, да је могао схватити да се ова прича још и лично на њега односи! Гле, и он је један такав путник из небеског Јерусалима за прљави Јерихон земаљски, путник кога су ђаволи обнажили од благодати Божје, изубијали, израњавили и оставили украј друма. Мојсејев закон и Пророци пролазе мимо њега и не могу да му помогну. И ево, сада када му Господ прича ову причу, милостиви Самарјанин већ се наднео над његову болесну душу, завија је и помазује уљем и вином. И он је то сам осетио, иначе не би признао истинитост Христове поуке. Да ли се он дао потом однети у гостионицу - тј. у цркву - и сасвим излечити, то Бог Свезнајући зна. Јеванђеље даље о том не говори. И тако, обилазним путем Христос је довео овога законика да и несвесно у души призна Њега, Христа, као свога најближега и најсроднијега. Довео га је Господ на то, да и несвесно призна да речи: љуби свога ближњега као себе самога значе: љуби Господа Исуса Христа као себе самога. Нама пак остаје, да свесно и разумно то признамо и исповедимо. Наш најближи ближњи је Господ Исус, а кроз Њега ближњи су нам и сви остали људи који су у беди, и којима ми својим милосрђем у име Господа можемо помоћи. Над свакога од нас наднео се Господ Исус, и за свакога од нас Он је оставио она два сребрника да се лечимо док Он не дође. Док Он не дође у срца наша, тако да Га више не гледамо наднета над вама, него да Га гледамо усељена и уживљена у срцима нашим! Тада ћемо тек бити здрави, јер тада ће извор здравља бити у срцима нашим. Но погледајте, како овом причом Господ спаја обе заповести о љубави у једну једину! Љубећи Њега као свога ближњега ми љубимо тиме и Бога и човека, и тако испуњавамо у један мах обе заповести о љубави. До доласка Господа Исуса у свет ове две заповести биле су подвојене. Но с Његовим доласком оне су се слиле у једно. У самој ствари савршена љубав не може ни бити подвојена нити односити се на два предмета. У Старом Завету оне су биле подвојене, јер Стари Завет је припремна школа за велику школу љубави. У припремној школи рашчлањене су ствари, које су органски спојене. Кад се тај уједињени и ваплоћени Организам љубави појавио у Господу Исусу, намах је та рашчлањеност и подвојеност постала као да је нема. Исус Христос је оваплоћена љубав и према Богу и према човеку. Од ове љубави нема веће у свима световима, ни временим ни вечним. И тако је донето у свет ново, сасвим ново начело љубави, нова и једина заповест о љубави, која се може и овако исказати: љуби Господа Исуса Христа Сина Божјег свим срцем својим, свом душом својом и свом снагом својом и свом мишљу својом; љуби Га као себе самог. Кроз ту ћеш љубав, једину и неразделну, љубити и Бога и људе. Напусти лажну наду, о, смртни човече, да ћеш икад моћи љубити Бога без и мимо Христа. И не заноси се лажју, да ћеш икад моћи љубити људе без и мимо Христа. Он је сишао с неба и наднео се над тобом, рањеним и болесним. Погледај у лице Његово и познај свој праобраз! Погледај главног и најближег Сродника свог! Само кроз Њега можеш постати истински сродник Богу и милостиви сродник људима. И кад познаш своје сродство с Њим, свако друго сродство земаљско изгледаће ти као сенка и слика правог и бесмртног сродства. Тад ћеш и ти ићи и чинити као Он; то јест сматраћеш бедне, и жалосне, и голе, и рањене, и изубијане, и бачене украј друма као своје најближе сроднике, ближе од других сродника. И тад ћеш надносити, не толико своје колико Његово лице над њих; Његовим завојем завијаћеш им ране, а Његовим уљем и вином помазиваћеш их. И тако, и ова прича, од које је кушач законик нешто мало схватио и користио се, обухвата собом и тумачи сву историју људску од почетка до краја, и сву историју нашега спасења од почетка до краја. Њом нас Господ учи, да само кроз Њега ми можемо постати сродници Божји и сродници људи. Само кроз то сродство с Христом добијају сва друга сродства наша благородство и достојанство. Њом нас Он позива на многозаслужену љубав према Себи, на љубав која нам истом светлошћу осветљава и Бога и људе, па чак и наше непријатеље. Јер и љубав према непријатељима могућа је само из једног и истог огњишта љубави, Господа Исуса Христа, Богочовека и Спаса нашег. Њему нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Светописамска читања: Еф. 221 (2:14-22) Браћо, Христос је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, 15. Укинувши тијелом својим закон са његовим заповијестима и прописима, да оба сазда у самоме себи у једнога новога човјека, стварајући мир; 16. И да помири са Богом и једне и друге у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему. 17. И Он дошавши благовијести мир вама који сте далеко и онима који су близу. 18. Јер кроз Њега имамо и једни и други приступ ка Оцу у једном Духу. 19. Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, 20. Назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, 21. На коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; 22. У кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу. Лк. 39 (8:41-56) У вријеме оно, дође Исусу човјек по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге, и павши пред ноге Исусове, мољаше га да уђе у дом његов. 42. Јер у њега бјеше јединица кћи око дванаест година, а она умираше. А кад иђаше Исус, народ се тискао око њега. 43. И бјеше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на љекаре и ниједан је није могао излијечити; 44. И приступивши састраг, дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене. 45. И рече Исус: Ко је то што ме се дотаче? А када сви одрицаху, рече Петар и који бијаху с њим: Наставниче, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче? 46. А Исус рече: Неко ме се дотаче, јер ја осјетих силу која изиђе из мене. 47. А кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. 48. А он јој рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру. 49. Док он још говораше дође неко од старјешине синагоге и рече му: Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља. 50. А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само вјеруј, и биће спасена. 51. И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери. 52. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: Не плачите, није умрла него спава. 53. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. 54. А он изгнавши све, узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани. 55. И поврати се дух њен, и устаде одмах; и он заповједи да јој даду да једе. 56. И задивише се веома родитељи њени. А он им заповједи да никоме не казују шта се догодило. Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу двадесет четврту по Педесетници Кад сјајно сунце обасја камен, камен почне сијати. Кад се незапаљена свећа дотакне пламена, и она почне горети. Кад се магнет дотакне неког предмета, онда и овај предмет постане магнетисан. Кад се електрична жица дотакне обичне жице, онда и ова бива наелектрисана. Све је ово физичко искуство које је само слика или прича духовног искуства. Све ово што бива споља јесте само слика онога што бива унутра. Сва пролазна природа јесте као сан унутрашње јаве и као бајка непролазне стварности. Душа је јава тела, а Бог је јава душе. Кад се Бог дотакне душе, душа оживи и прогледа; кад се душа дотакне тела, тело оживи и прогледа. Од душе тело добија и светлост и топлоту, и магнетизам, и електрику, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива изгубљено за тело онда кад се душа од њега одвоји. Од Бога добија душа нарочиту светлост, и нарочиту топлоту, и магнетизам, и електрину, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива за душу изгубљено онда кад се душа одвоји од Бога. Мртво тело јесте слика мртве душе, то јест душе одвојене од Бога. Има ли кога год у овом великом свету, до кога кад се дотакну мртве душе, ове оживе, и засветле се, и распламте се, и намагнетишу се, и наелектришу силом животном? Има ли кога год на прешироком и предубоком гробљу људске историје, до кога кад се дотакну мртва тела, ова устану, и проходају, и проговоре? Мора да има; иначе би сунце и земља, зима и пролеће, магнет и електрика, и све што стоји у овој природи било слика нечега што не постоји - сен без стварности, сан без јаве. Ваистину мора да има; иначе се не би ни јавио на земљи Господ Исус Христос. А Он се јавио на земљи зато, да покаже људима јаву и стварност, које је сва природа, са свима својим стварима и бивањима, само као слика, као сан и бајка. Дошао је Господ да докаже људима истинитост лекције сунца и земље, и зиме и пролећа, и магнетизма и електрике, и свих ствари у природи, од Бога створених и као отворена књига пред човека положених, но од човека још непрочитаних. Он и јесте тај огњени стуб у историји васионе, од кога мртве душе добијају светлост, и топлоту, покрет и привлачност. Он и јесте то Дрво Живота, кога кад се дотакну мртва тела, устану, и проходају, и проговоре. Он и јесте чисти и мирисни балсам Здравља, кога кад се дотакну слепи - прогледају, и глухи - прочују, и узети - проходају, и немушти - проговоре, и бесни - уразуме се, и губави - очисте се, и ма како болни - исцеле се. И данашње јеванђеље истиче један пример више, како су од додира са Христом болесни оздрављали а мртви васкрсавали. У време оно, гле, дође човек по имену Јаир, који беше старешина у зборници (синагоги), и мољаше га да уђе у кућу његову. Јер у њега беше јединица кћи од дванаест година, и она умираше. У које време? Кад се то десило? У оно време кад се Господ вратио лађом из предела Гадаринских преко језера, пошто је у том пределу очистио два луда човека од злих духова, и пошто је пре тога утишао буру на језеру. Свршивши та два преславна чуда Он је сад, ево, био позват да сврши и треће, да васкрсне мртваца, - и то све у једном врло кратком времену, као ужурбан да учини што више добра људима за свога живота на земљи, дајући тиме и нама пример, да треба да се журимо у чињењу добра, да треба да деламо докле светлост имамо. И ако су ова три чуда по својој природи врло различита, она сва имају једну заједничку одлику, наиме: она сва показује господарску моћ Христа Спаситеља: господарство над природом, господарство над демонима, и господарство над смрћу, односно над душама људским. Тешко је рећи, које је од ова три моћна дела страшније, славније и нечувеније. Шта је теже: утишати усколебану стихију водену и ваздушну, или исцелити неисцеливе лудаке, или васкрснути мртваца? Све троје је подједнако тешко смртну и грешну човеку, и све троје је подједнако лако Христу Господу. Кад се човек дубоко унесе у свако ово чудо посебице, с трепетом душе осети величину и дах оне свемоћи која је у почетку стварала свет. И рече Бог да буде - и би! Овога Јаира назива јеванђелист Матеј кнезом; а какав је кнез он био, то објашњавају Марко и Лука, наиме кнез скупштине или старешина синагоге, где су се решавале црквено-народне ствари. Јединица ћерка била му је на смрти. Каква страхота за њега, који је као и сав народ јеврејски имао слабу и неодређену веру у загробни живот! За човека у власти то је био двострук удар; прво, родитељска жалост, а друго, осећање стида и понижења пред народом, пошто се такав страшан губитак сматрао казном Божјом. У свом очајању он дође ка Христу, паде пред ноге његове и рече: кћи моја сад умре, него дођи и метни на њу руку своју, и оживеће. Зашто јеванђелист Лука пише, да кћи кнежева умираше, а јеванђелист Матеј, да је већ умрла? Лука описује ствар како је била, а Матеј наводи речи самога молиоца. Није ли у обичају људи да преувеличавају своју несрећу? То преувеличавање долази прво од тога што несрећа, кад дође неочекивано, изгледа много већа него што Јесте, а друго, што онај који тражи помоћ представља обично несрећу већом него што је, да би пре добио помоћ. Не чује ли се често узвик при пожару куће: потеци у помоћ, изгоре ми кућа! Уствари кућа није изгорела, него гори. А да девојче још није било умрло у оном часу кад је кнез Јаир ословио Господа, чућемо мало доцније од слугу Јаирових. И ако је овај Јаир имао веру у Христа, ипак та вера није била онако силна као у римског капетана у Капернауму. Јер док је овај задржавао Христа да му не улази у кућу, као недостојном те почасти, и молио Га да само рекне једну реч: само реци реч и оздравиће слуга мој (Мт. 8, 8 ), дотле Јаир позива Господа да уђе у његову кућу, и чак да метне руку Своју на умрлу му кћер. Ова вера, дакле, има ипак нечега материјалног у себи. Метни на њу руку! Јаир тражи од Христа неки опипљив начин лечења. Као да је Христова реч мање чудотворна од Христове руке! Као да онај глас, који је утишао буру и ветрове, и изагнао ђаволе из бесомучних људи, и - доцније - оживео сахрањеног и четвородневно мртвог Лазара, није могао васкрснути и кћер Јаирову! Но Господ је премилостив, и Он не одбија жалоснога оца зато што вера овога није била савршена, него се одмах креће да помогне. Но при томе кретању деси се чудо над једном женом, чија је вера била већа него ли вера Јаирова. Е да би се овај главешина народни уверио, да је сав Христос лековит, а не само руке Његове. Ма како се дошло у додир са свемоћним Христом, Христос лечи. Е да би се охрабрили они који уживају због тога што не могу да приђу Христу Господу с једне него с друге стране. Господ је и распростро Своје свете руке на Крсту, да би загрлио све оне који Му прилазе ма с које стране. А ево шта се догодило при кретању Христовом с гомилом народа ка дому Јаировом: А кад иђаше Исус, гураше Га народ. И беше једна болесна жена од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на лекаре, и ниједан је није могао излечити. И приступивши састраг, дотаче се скута од хаљине Његове, и одмах престаде течење крви њезине. Непрегледне гомиле народа пратиле су Христа чим је изишао на обалу вративши се из Гадаре. Јер се каже: сви га очекиваху. И народ се тискаше око Њега; свак је желео да буде у близини Његовој, да би чуо необичне речи и да би видео необична дела, неко због духовне глади а неко из радозналости. Ту се десила и ова болесна жена, болесна од нечисте болести. Течење крви код жене, и кад је природно, јесте један бич што укроћава страсти и приводи жену смирењу. А стално течење крви, кроз пуних дванаест година, заиста је као пакао од муке, од стида и од нечистоте. Жена се ова лечила, и лечећи се потрошила све своје имање на лекаре и лекарије. Но помоћи није било, јер од лекара ниједан је није могао излечити. Замислите њено посведневно чишћење и преоблачење; њену бригу и њен стид! Изгледало је као да је њу Бог само зато створио, да из ње тече крв, и да она дотраје своје дане на земљи у заустављању крви која се није дала зауставити, у муци којој није било лека и у стиду који се није могао исказати. Тако се и нама чини у свакој дуготрајној болести. Но, уствари Бог је промишљао о њој као што промишља о свакој Својој твари. Њена болест је била на њено душевно спасење а на велику славу Божју. Ако се само дотакнем хаљина његових оздравићу, говорила је она сама себи гурајући се у гомили народа да би дошла до Христа. Таква је била вера ове жене. Она је раније имала веру и у лекаре којима је ходила, но та јој вера није помогла ништа. Јер сама вера није довољна, ако онај у кога се верује нема моћи да помогне. Нека би, дакле, замукли сви они који по своме крајњем незнању и неверовању говоре о сугестији и аутосугестији у јеванђелским чудима - Ова смирена и намучена жена нема ни смелости ни наде да би изашла пред Христа и објаснила Му своје муке и потражила помоћи. Како би то она и могла од стида учинити пред толиким народом? Њена проклета болештина такве је природе, да кад би је јавно исказала изазвала би гађење, и осуду, и подсмех. Зато она и прилази одостраг ка Господу, и дотиче се Његове хаљине. И одмах престаде течење крви њезине. Откуд је она могла знати да је престало течење крви? Јер осети у телу да оздрави од болести. Као живи црв што несустало врви по гнојавој рани, тако је ова жена морала стално дотле осећати немиран покрет своје крви. Но дотакнувши се хаљине Христове она је осетила, да се крв умирила; управо није осетила да крв у њој постоји као што то здрав човек не осећа. Здравље је ушло у њу, као магнетизам са магнета, као светлост у мрачну одају. Ово није био једини случај исцелења болесних једино од додира са хаљином Господа Исуса. На другом месту саопштава се, да многи жељаху да се дотакну скута Његове хаљине, и који се дотакоше оздравише (Мат. 14, 36). Колико је и колико таквих нечујних и незаписаних чуда Господ Исус учинио на људима! И то не само од Своје тридесете године кад је пошао да јавља спасоносно Јеванђеље људима, него од самога дана и часа кад се зачео у пречистој утроби Мајке Своје! Златоуст вели: "Чудеса Његова својом множином превазилазе и број кишних капљица". Колико се тајанствено изменила сва твар од Његовог телесног присуства у свету! И колико и дан-данас бива тајанствених чуда и дивних промена у бићу свих оних верних који се дотичу устима својим у причешћу Његовог тела и крви! То је све неизбројиво, неизмериво и неизразиво. Ова жена се није дотакла Његовог тела но само његове хаљине, и тренутно се исцелила од дуготрајне болести, од које су је дуго и трудно лечили толики лекари светски. Она је дала све своје имање лекарима светским, да би је излечили. Лекари су њено имање узели, но здравље јој нису дали. Но ево Господа, безмездног Лекара, који јој није узео ништа а дао јој све што је желела; и то без труда, без мучења, без одлагања. Тако је потпун и савршен сваки дар одозго, од оца светлости (Јак, 1, 17). И рече Исус: ко је то што се дотаче мене? А кад се сви одговараху, рече Петар и који беху с њим: учитељу, народ те опколио и гура те, а ти кажеш: ко је то што се дотаче мене? А Исус рече: неко се дотаче мене; јер ја осетих силу која изиђе из мене. Зашто Господ пита кад зна - кад зна ко се Њега дотакао, и кад зна да то не могу знати они које Он пита? Зато, да би се вера исцељене жене објавила, и тиме утврдила заувек и код ње и код осталих, а и зато да би се и ради присутних и ради нас свију очитавала божанска моћ Његова. Да не би изгледала светотатка, жена треба сама да јави шта јој Бог учини. Није добро да се неко крадимице користи светињом, јер макар се тело његово тиме тренутно и користило, душа остаје без користи, и често због тога може да пропадне. Човек треба са чистотом и благодарношћу да прима сваки дар што му од Бога долази. Господ хоће да истакне веру женину, да би нас научио, да је вера погодба под којом Бог учини људима свако добро. По Својој бескрајној милости, истина, Бог често чини људима добро и без вере људи; али тражећи веру од људи Бог тиме узвишава достојанство људи као слободних и разумних бића. Зашто је човек слободан и разуман, ако он од своје стране није вољан допринети своме спасењу? А Бог од човека тражи нешто најмање што се може тражити, наиме: веру у живога Бога, у Његову љубав према човеку и свагдашњу готовост да да и да учини човеку све што служи његовом добру. Објавивши веру те жене Господ хоће да утврди у вери и Јаира; и да му покаже, да није нужно било захтевати да он уђе у кућу и метне руку на умрлу девојку. Он је моћан да лечи на много начина, а не само полагањем руку: Он може помоћи хаљином Својом као и руком Својом, и из даљине као и из близине, са улице као и из куће. Још Господ хоће да упозна људе са Својом божанском моћи, не зато да би Га људи хвалили - ништавна је била за Њега сва похвала људска - него да би људи знали истину, и том се истином користили. Наиме: свако добро које људи добијају долази свесно од самога Бога. Није хаљина Христова дала исцелење крвоточној жени без Христовог знања и без Христове непосредне силе, која из Њега излази. Исто је тако свесна и жива Божја сила што долази на помоћ вернима кроз мошти светитељске и кроз иконе. Христова вера не зна за магију ни за гатарство. Никаква створена твар у природи не може својом сопственом силом бити од ма какве користи човеку, а да живи Бог није свестан да је то Његова благотворна сила што од Њега излази. То важи за сва земаљска лекарства као и за минералне воде. Бог није удаљенији од лекова и минералних вода више него што је Христос Господ био удаљен од Своје хаљине. И ко се дотиче лекова и минералних вода са оном вером и оним стидљивим и чедним страхопоштовањем, са којим се ова болесна жена дотакла хаљине Христове, бива исцељен. Ко се пак дотиче лекова и минералних вода мимо Бога, или чак и на супрот Бога, ретко добија исцелење. И ако га и добије, добије га по превеликој милости Божјој, и то зато да би познао и признао ту милост, и Бога прославио. Исцелио је Господ и суманутог лудака у Гадари, без вере и знања овога; пошто као луд нити је могао знати ни веровати - па да би показао због чега је исцелио - као и због чега уопште Бог даје исцелење неверујућим болесницима - рекао му је: иди кући својој к својима и кажи им шта ти Господ учини, и како те помилова (Марк. 5, 19). Гле, многи из оне гомиле народа дотицали су се Христа, но нису осетили ону корист коју је осетила болесна жена, која Га се дотакла са вером и страхом. То исто и данас бива многима који целивају иконе, или мошти светитељске, или часни Крст и Јеванђеље, као што је било и са оним многобројним светом, радознала ума и залеђена срца, који се дотицао Христа. А са истинским верујућим бива оно што је било и са овом женом болесном што оздрави. Ко има очи да види нека види; и ко има уши да чује нека чује! А кад виде жена да се није сакрила, приступи дрхћући, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: не бој се кћери; вера твоја помаже ти; иди с миром. Жена је осетила из гласа и из речи Христових, да Он зна њену тајну, и да се од Њега не може сакрити. И стала је дрхтати од страха, стојећи лицем у лице са Оним који зна и најтајнија дела људска, и најскривеније тајне срца људског. Она је осетила једну моћ Христову - чудотворну моћ лечења. И притом је она морала уздрхтати од страха пред Свемогућим. Но када је сада чула да Господ Исус зна њену најтајнију тајну, она је двоструким страхом уздрхтала пред Свезнајућим. Поред свемоћи Господа Исуса њој се открило и Његово свезнање. Она се јави, и исповеди све. Њен стид обратио се био у страх. Стид од ове болести био је ишчезао, јер је оздравила; а страх је дошао на место стида због Христове свемоћи и свезнања. Видећи је тако устрашену благи Господ је теши родитељским речима: не бој се, кћери! Има ли слаће утехе у овоме свету него чути ове две речи од бесмртнога Цара и Владике? Он је храбри, и Он је назива ћерком! Нема праве ни трајне храбрости док се човек Богом не охрабри. Не зна човек за неустрашивост док не зна за Бога, нити зна за утеху и сласт док не позна Бога као свога Оца и себе као Божје чедо. Ове две речи ниједан човек не чује духом својим све док се духовно не обнови и не препороди. А ова је жена била као новорођена и телом и духом; телом, јер је нечисто и полумртво тело њено постало здраво; и духом, јер је познала свемоћ и свезнање Господа Исуса. - Вера твоја помаже ти. И та реч је колико реч поуке толико и охрабрења. Да се Господ Исус није смиравао до гладовања и прања ногу људима, и да није приписивао Своју моћ некоме другоме - Оцу Свом небеском; и да није делио славу своју с људима, приписујући нешто од Свога њима - шта велите? не би ли земља била у сталном земљотресу од Његових божанских стопа? И не би ли се сав свет претворио у пламен од Његових речи? Ко би Му смео погледати у очи? Ко ли стати близу Њега и дотаћи Га се? Ко ли саслушати речи Његове и не растопити се? Но зато се Господ и обукао у тело људско, да би могао с људима општити као брат с браћом; зато Он себе толико смирава и понижава; зато храбри људе на сваком кораку; зато најзад и приписива Своја дела њиховој вери. Док се Господ бавио око ове жене, деси се преокрет на горе по ствар Јаирову. Док он још говораше дође неко од куће старешине зборничког и рече овоме: умре кћи твоја, не труди учитеља. А кад чу Исус одговори Му говорећи: не бој се, само веруј, и оживеће. Из овога се види, да кћи Јаирова још није била умрла онда кад је Јаир дошао и позвао Христа да уће у дом његов. Но била је на умору, на последњем издисају, тако да се о њој могло говорити као о умрлој. Не труди учитеља. Христа још схватају као учитеља и називају учитељем они који нису осетили непостиживу силу Његову. Но погледајте колико је благ и милостив Господ! Пре него је кнез Јаир зајаукнуо и изразио свој родитељски бол, Он га предухитрава са утехом и охрабрењем: не бој се! То не мења ствар ниуколико: полумртва или мртва, свеједно је. Моћи Божјој ништа се не може отети. Ти само продужи чинити оно што се од тебе тражи, и што ти једино можеш чинити: само веруј! Видео си сад на овој жени, шта је све Богу могуће. Онај који једном помишљу зауставља поток крви што дванаест година безпрекидно тече, може поново саставити душу и тело твоје кћери. Само ти веруј, и оживеће. А као дође у кућу не допусти никоме ући осим Петру и Јовану и Јакову, и девојчином оцу и матери. Пет сведока је доста. Нису ли и два доста пред судовима земаљским? Он узима три Своја ученика који су доцније били сведоци и Његовог чудесног преображења на Тавору и Његове душевне борбе у врту Гетсиманском; именом оне који су у то време били духовно зрелији од остале деветорице, да могу поднети и схватити дубље тајне Његове моћи и Његовог бића. Ова тројица треба да виде ово прво васкрсење мртваца које је Господ Својом силом створио, па да причају осталој деветорици другова својих, те да би их тако научио да верују један другом. Доцније пак, при васкрсењу сина Наинске удовице и Лазара, биће присутни сви ученици. А зашто родитеље девојачке узима собом, то је јасно. Њихова мртва кћи треба да помогне васкрсењу њихових душа. Ко би и имао права више од родитеља да се духовно користе од детета? При улазу у кућу Господ се обазре на оне што плакаху и нарицаху за умрлом. Јер сви плакаху и јаукаху за њом; а он рече: Не плачите, није умрла него спава. И подсмеваху му се знајући да је умрла. Матеј и Марко допуњавају ову слику. Ту су били и свирачи и нарочите нарицалице, најмљене у суседству, како је био тадашњи обичај код богатијих Јевреја, као и код незнабожаца. И била је врева, и плач и јаук велики. Јаир је био међу првима, ако не први човек у томе месту. А сем плаћених свирача и нарицалицама, морало је бити и много његове родбине, пријатеља и суседа, који су истински жалили за рано преминулом девојком. Но зашто Господ говори народу: није умрла него спава, кад Он добро зна да је умрла? Прво зато да би сви присутни потврдили да је девојка заиста умрла. А они нису могли то ничим боље потврдити него подсмевањем Њему због тобожњег незнања да је болесница умрла. Друго и зато да би показао да је смрт у присуству Његовом на земљи изгубила своју жаоку и своју власт над људима, и постала као сан. Смрт није уништење човека као што ни спавање не значи уништење човека. Него је смрт прелаз из овога живота у други. А један је Господар и над једним и над другим животом. За човека огрубелог од телесног живота престанак овог телесног живота значи престанак живота уопште. То јест: кад се сломе кола и зауставе на друму, неизбежно ломи се и путник из кола, и не може никуда да макне! Такво је лудо мишљење грубих, чувствених људи. А духовни људи гледају и виде, да кад се сломе кола, путник искаче из кола, оставља их и продужује свој пут и без кола. Не може ли мајстор који је саздао и кола и путника оправити кола и наредити путнику да се врати у кола? Такво је васкрсење из мртвих: онемоћало тело се лечи и душа се повраћа у тело. Да Господ нимало није преувеличао ствар кад је сравнио смрт са сном, Он је то доказао Својим сопственим васкрсењем после насилне смрти и тродневног пребивања у гробу, као и васкрсењем многих мртвих у часу Његове смрти на крсту, а и доцније кроз сву историју Цркве када су мртви повраћани у живот кроз молитве светитеља и богоугодника. То је Он доказао, уосталом, и овом приликом васкрсењем Јаирове кћери. Шта уради, дакле, Господ даље, пошто је узео био Собом довољан и одабран број сведока? А он изагнавши све узе је за руку, и зовну говорећи: девојко устани! Они који су били напунили собу покојнице видели су ову мртву, и уверили се да је мртва, те сад нису више били потребни ту. Они ће после чути о чуду и видети девојку живу, а за сада Господу је стало првенствено да утврди у вери једнога првака народног и три првака мећу апостолима. Његов метод при сваком чуду доводи човека до изумљења и усхићења због премудре промишљености и тактичности, показане у свакој појединости. Изгнавши, дакле, све из мртвачеве одаје, остаде њих седморо у одаји: петоро живих, један мртвац и Животодавац. Да ли се и у овој околности не скрива - или управо не открива - једна велика тајна душе људске? Кад душа у једнога грешника умре, он још живи са својих пет чувстава, живи животом телесним, празним, очајним, пружајући руке за помоћ на све стране око себе. То су такозвани материјалисти у данашње време - телесне сенке без душе; очајници који се својим чувствима -очима, и ушима, и осталим - хватају за овај свет, да би још бар за неко време сачували тело да не оде у гроб попут душе. Но када се неко од њих Божјим Промислом сусретне са Христом Он завапије Христу за помоћ. И Христос Господ прилази умрлој души, додирује је и васкрсава поново у живот, на велико изненађење и дивљење спољашњег, чувственог човека. Јеванђелист Марко наводи баш оне речи, на арамејском језику, које је Господ изговорио при додиру девојке руком: талита куми! Што значи исто оно што и јеванђелист Лука каже: девојко, теби говорим, устани! Шта се, дакле, деси с девојком после тих речи Христових? И поврати се дух њезин, и устаде одмах, и заповеди (Господ) да јој даду нека једе. Ето, видите да је смрт сан! Поврати се дух њезин. Дух се био раставио од тела, и отишао тамо где духови умрлих иду. Својим додиром и Својим речима Господ је овде учинио два чуда: прво, исцелио је тело; и друго, вратио је дух из царства духова у здраво тело. Јер да није исцелио тело, шта би било поможено девојци ако би се у њу болесну вратио дух њезин? Она би само оживела да поново продужи боловати, и поново умирати! Такво половно васкрсење било би не васкрсење него мучење. А Господ не даје половне дарове него целе, не несавршене него савршене. Он није слепцима повраћао вид само једнога ока него обадва, нити је глувима давао слух на једно уво него на обадва; нити је узетим исцељавао само једну ногу него обадве. Тако и овде. Он повраћа дух у здраво тело, а не у болесно, тако да цео човек буде здрав и жив. Зато Господ и заповеда да јој даду нека једе; да би се тиме показало одмах, да мртва девојка није само оживела него и оздравила. Други јеванђелист додаје: уста девојка и хођаше. Да се тиме што боље сви осведоче, да је девојка и телом оздравила. А да је она у истини оздравила требало је одмах да то она покаже што више и што очигледније. Зато девојка и уста, и хоћаше, и једе. Знао је Господ Исус с каквим неверним родом Он има посла, па је баш због тога увек при чудима нагомилавао што више очигледних и несумњивих доказа, и то зато да се види да је чудо било и потребно и људима корисно; а друго, опет да се види да је само Он могао то чудо учинити, Он и нико други; и још треће, да је чудо несумњиво и очигледно посведочено и утврђено као необорива истина. О, како је добро познавао Господ овај кварни и неверни род људски! И дивише се родитељи њени. А он им заповеди да ником не казују шта се збило. То јест, Господ хоће овом заповешћу да умудри родитеље васкрсле девојке, да пре свега и свачега одаду захвалност Богу. Није важно јурити сад пред светину и разглашавати чудо него је важно клекнути пред Богом Живим у најдубљем смирењу, и Њему Јединоме излити своју топлу благодарност. Чуће се то чудо само собом и без вас. Не брините се ви зато! Но није ваше у овом свечаном тренутку, да се прво одужујете радозналости светској, него да се одужите Господу Богу. И тако исцеливши крвоточну жену, и васкрснувши мртву девојку, Господ продужује одмах нов посао, продужује да исцељује душе људске од опаке радозналости. Опака је радозналост у истини, јер она одваја човечју душу од Бога и потапа је у море пролазних ствари и догађаја светских. Опака је и преопака радозналост, Јер често губи тело, а често и душу људи. Многи телесни греси и многе душевне страсти зачињу се у радозналости. Као што лепи цвет маков крије отров, тако и радозналост носи собом тешки отров што разорава и тело и душу. Није Бог створио овај свет да задовољи радозналост људску, него да спасе душе људске. Премудри цар говори: око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати (Пропов. 1, 8 ). Није Господ дао исцељење крвоточној жени зато што се ова из радозналости дотакла Његове хаљине, него зато што је у муци и невољи својој притекла к Њему с вером. Узалуд радознали ишту чудо од Бога; неће им се дати; а и ако се да због неке потребе људске, неће се радознали њиме ништа користити. Мртви ће се користити чудесима Божјим више него ли радознали. Иде ли лекар у посету онима који мисле да су здрави, који су задовољни сами собом, и који не зову лекара? Зар је Господ мање мудар од лекара земаљских, да би ходио по вашару и показивао Своју моћ и Своју вештину? Не брини ти, дакле, кнеже Јаире, ко ће разгласити чудо васкрсења твоје кћери! Не брини ни ти, грешниче, ко ће разгласити чудо васкрсења твоје душе и твога тела! Знао је Бог за бежичну телеграфију и телефонију пре него што су људи знали отворити уста и језиком саопштити један другом ма какву новост. И зна Господ за поузданије и савршеније објављивање свету корисних новости, него што се то постиже физичком телеграфијом и телефонијом. Створитељ гласа, и језика, и ваздуха, има и Своје начине духовног општења са сваком створеном твари, начине који испуњују сав простор и све време. Него се ти сећај свога дуга према Богу, Дародавцу свију добрих дарова, и жури да Њему принесеш молитву благодарности у дубокој послушности вољи Његовој светој. - Господу и Спасу нашем Исусу Христу слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сад и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Светописамска читања: Еф. 220 (2:4-10) Браћо, Бог, који је богат у милости, због велике љубави своје којом нас завоље, 5. И нас, који бијасмо мртви због гријехова, оживи са Христом - благодаћу сте спасени - 6. И с Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, 7. Да покаже у вијековима који долазе превелико богатство благодати своје добротом према нама у Христу Исусу. 8. Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији; 9. Не од дјела, да се не би ко хвалисао. 10. Јер смо његова творевина, саздани у Христу Исусу за дјела добра, која Бог унапријед припреми да у њима ходимо. Лк. 38 (8:26-39) У вријеме оно, доплови Исус у земљу Гадаринску која је према Галилеји. 27. А кад он изиђе на земљу, срете га неки човјек из града у коме бијаху демони дуго времена, и у хаљине не облачаше се, и не живљаше у кући, него у гробовима. 28. А кад видје Исуса, узвикнувши паде пред њим и из свега гласа рече: Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Молим те, не мучи ме! 29. Јер он заповједи духу нечистоме да изиђе из човјека; јер га мучаше много година, и везиваху га веригама и ланцима чувајући га, и кидаше везе, и тјераше га демон по пустињама. 30. А Исус га запита говорећи: Како ти је име? А он рече: Легион; јер многи демони бијаху ушли у њега. 31. И мољаху га да им не заповједи да иду у бездан. 32. А ондје пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу. И допусти им. 33. А пошто изиђоше демони из човјека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се. 34. А кад видјеше свињари шта се догодило, побјегоше и јавише у граду и по селима. 35. И изиђоше да виде шта се десило, и дођоше Исусу, и нађоше човјека из кога бијаху изишли демони гдје сједи одјевен и присебан код ногу Исусових; и уплашише се. 36. А они што бијаху видјели, обавијестише их како се спасе бјесомучни. 37. И мољаше га сав народ из околине гадаринске да оде од њих; јер бијаху обузети страхом великим. А он уђе у лађу и врати се. 38. А човјек из кога изиђоше демони мољаше га да би с њим био; али га Исус отпусти говорећи: 39. Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог. И отиде проповиједајући по свему граду шта му учини Исус. Беседа преподобног Јустина ћелијског у недељу двадесет трећу по Педесетници Хиљаду метара изнад земље човек се на земљи не види. А како то да човек може да смести Бога? Каква се то тајна збива и са мном и с тобом, брате и сестро? Гле, данас сте у Светом Еванђељу чули како се у човека уселио не један ђаво, него легион, безброј ђавола[2]. Где то стаде? Откуда толико простора у човеку. Шта је човек? Велика тајна, браћо, сваки је човек, и ја и ти и сваки од нас. Бескрајна велика тајна. Можемо да сместимо у себе и Бога и ђавола. Страшно је бити човек и одговорно бити човек. Толико страшно да је Бог постао човек. Нико други у овоме свету није могао да реши питање ни моје ни твоје. Немојте мислити да је Господ Христос дошао да спасе неке људе замишљене, не. Он је дошао да свакоме од нас, и мени и теби, открије ко смо ми, шта смо ми, шта ми можемо да чинимо у овоме свету и ради чега смо у овоме свету. Нико до Њега, нико после Њега, нико без Њега никада није могао одговорити на питање шта је човек и ко је човек. Само Он, Бог Који је постао човек. Зато је у Светом Еванђељу написано и речено да је „велика тајна“ Божија – у чему? „Бог се јавио у телу“[3] –ето у томе је сва тајна Господа Христа, али у исто време у томе је сва тајна човека, свакога човека, тајна и моја и твоја. Ја не знам ко сам и шта сам док ми Господ Христос није казао ко сам ја. И ти, брате, не знаш, и ти, сестро, ко си и шта си, док ти Господ Христос не каже. Питај Гадаринца, питај овог јадног мученика, о коме смо слушали шта говори и благовести Свето Еванђеље Господа Христа[4]. Човек који не живи у кући и у кућама него у Гробовима. Гле, није ли сав свет Гадаринац, јер и људи у овоме свету живе у гробовима. Шта је твоје тело теби? Гроб, гроб све донде док га Господ Христос није васкрсао из мртвих, и узнео се на небо са људским телом. Гле, тада си престао бити гроб, постао си биће више од Анђела и Арханђела. Тело је чудо човеково. Господ Христос је показао пут, пут којем тело људско има да прође; не само душа људска невидљива и бесмртна, него и тело. Он нам је Васкрсењем Својим пропутио пут[5], сваком људском телу у живот изнад свих небеса. Да, а до Њега и без Њега овај свет, тело моје гроб, тело твоје гроб, тело сваког човека гроб, гроб до гроба. Ми живимо у гробовима без Христа… Тек са Њим, тек са Њим ми се сусрећемо – са ким? Са Богом. Чули сте како вапије Гадаринац: „Што си дошао, Сине Бога Вишњега, не мучи ме![6] Не мучи ме! Јер Господ Христос Бог Својим присуством мучи свако зло у човеку, на првом месту мучи ђавола, мучи сваки грех, сваку страст. А то људи безбожници (не могу то да поднесу, него дознају)[7] тек са Христом. Обратите пажњу и данас на нове и модерне безбожнике: када поменеш Христа он се сав најежи, гримасу направи, наказно лице направи. Не, не може да поднесе, не може он да поднесе присуство Господа Христа. Зашто ме мучиш? Зашто ме мучиш? – тако сваки грех пита Господа Христа, јер Господ Христ мучи грех. Тако сваки ђаво пита Господа Христа: Зашто си дошао, што ме мучиш? Тако свако зло у овоме свету мучи се. Падну кврге када се сретне са Господом Христом. Гадаринац запомаже своју муку. Коме? Богу у телу – Господу Христу. Господ благи пита га: „Како ти је име?“ – Легеон, одговори он[8], а легеон значи безброј. Безброј нас ђавола опседа у овоме човеку. А његов, његов живот, живот јадног Гадаринца – шта је? „И Гоњаше Га ђаво по пустињи“…[9]То је живот човека у овоме свету без Бога. Ђаво стално гони човека по пустињи људских грехова. Грех сваки обећава сласти и рај. А кад га окусиш претвара се у пакао и тебе предаје у загрљај ђаволу. Свака страст обећава рај. Сваки ђаво маскира себе; не сме ђаво да покаже наказно и ружно лице своје, јер би се сваки устрашио да га гледа. А он се шминка, он се дотерује, он се маже, он маске меће на себе док те не наведе на грех, и тек када ти учиниш грех, а он открије сав отров његов. Замисли, ти човек, мали човек, не видиш хиљаду метара са земље, ти прођеш страшан пут врло брзо, пут од земље до пакла … Господ Христос је показао између Бога и човека најкраћи пут, најкраћи пут. Није Он узалуд рекао својим ученицима: „Од сада ће бити небо отворено Анђели Божији да силазе Сину Човечијем“[10]. То се непрекидно дешава. Кад је Бог сишао у свет наш земаљски, како да Анђели непрекидно не силазе, слуге Његове Небеске? Кад је Он дошао у овај свет и постао човек, показао је да ништа није човеку ближе од Анђела. Ништа човеку ближе од Бога. И да је Бог уствари његов Рај. Данас у Светом Еванђељу ми смо чули биографију свакога грешника. Јер, шта ђаво хоће од овог света? Шта ђаво хоће од човека? – Да га начини својим робом, да га ођаволи, да постане човек роб. И то он врло лако чини када човека заведе у страсти и сласти овога света. Ето ти, ти си стално и дању и ноћу у загрљају ђавола. Ти си већ у предворју пакла. А Господ Благи дошао у овај свет да да и теби и мени и свакоме људскоме бићу лек од греха, од свакога греха. Највећи лек – то је Свето Причешће. Причешћујеш се самим Богом, Господом Христом, Богом који је постао човек, постао тело. Примаш (Светињу)[11] од Бога, какав грех може он да открије у теби. Ти, причешћујући се, добијаш свеоружје Божије[12] и постајеш непобедиви победник у свима биткама и борбама. Са ким? Са ђаволом. Јер, наш рат, вели Свети Апостол, није рат са телима људским, са телом, са материјом. Наш је рат са управитељима таме испод неба[13], наш је рат са ђаволима, са творцима зла. На тај рат и ти и ја мобилисани смо Господом Христом. За тај рат Он нам и даје свеоружје Своје: Свето Причешће, покајање, веру, љубав, наду, Свето Крштење, све што је дао Својој Светој Цркви. Ето, то је то свеоружје Божије којим ја и ти побеђујемо сваког ђавола на свима бојиштима. Без Господа Христа та је борба безнадежна. Та борба, ето, показана и објављена у Светом Еванђељу Његовом. Толико је био несвестан и неприсебан човек у земљи Гадаринској да је наг и био у овоме свету. Слика, страшна слика свакога човека непокајана пред Богом. Сваки непокајани човек, то је мањи или већи грех. Мањи или већи грех, брате мој и сестро, јер грех никад не долази сам. Никада грех није један. О, вараш себе ако мислиш: учини грех! Кад га учиниш, ти већ видиш да за њим јуре пуно других грехова. Вуче нас он као на некоме ланцу, и неки ланац, огроман, ланац чији је почетак у паклу. И ти учиниш неки грех, на пример завист, мислиш: шта је то? то није ништа. А гле, завист је Јевреје довела дотле да су Бога убили. Мали грех, јел? Не, нема малога греха. Нема малог греха човечанског. Сваки је грех огроман, док се човек не покаје због тог греха. Сваки грех убија човека, док се човек не покаје због тог греха. Свака страст, не варајмо себе, сваки непокајани грех, то је хула на Духа Светога. А та се хула опрашта, веле Свети Оци Седмог Васељенског Сабора, кад се човек покаје. И тај се грех опрашта. Јер хула је остати упорно при греху. То значи: „Христе, ја Тебе нећу у овоме свету! Господе Боже, Ти си дошао у овај свет да грешнике спасеш. Нећу ја да Ти мене спасаваш!“ То је грех! Грех је непријатељство Богу. Непријатељ је човек Богу кад чини грех. Немој заваравати себе говорећи: „То није ништа. То је мој мали грех у мојој соби или у моме телу, у мојим мислима, у моме малом мозгу и уму. То нико не види“. О, виде сва Небеса! Благи је Спаситељ објавио да се Анђели са Неба радују кад се каје један грешник на земљи[14]. Гле, брате и сестро покајани, ако си тог момента био Гадаринац, тебе Анђели с неба љубе и радују се теби када паднеш пред Господом и исповедиш му грехе своје и покајеш се. Да, онда си победник, највећи победник, једини истинити победник у овоме свету. Људи бунцају, људи говоре о победама земаљским, о херојима, о бојиштима, о рату. Јер шта је бојиште стално на овој планети Божјој? То је борба за душу човекову, борба с ђаволима на једној страни и Анђелима на другој страни. Човек између њих. Како је моћан и силан човек! Може слободно да ходи или за Богом или за ђаволом. Е, у томе је страхота и величанство човека. Бог је дао такву силу човеку, чинећи га слободним, да човек може постати или Бог или ђаво. Веле Свети Оци: да је Бог постао човек и зато човек постао Бог.[15] То је крајњи циљ наш. Али, ако човек неће то, ако неће Христа Господа Бога да помоћу Њега постане Бог по благодати, онда силом постаје Гадаринац, онда постаје ђаво по слободној вољи. Зато је пакао вечан. Јер слобода твоја је вечна, јер ти слободно се опредељујеш у овоме свету или за Господа Христа или против Њега. То твоје решење везује се са вечношћу. Човече, никад ниси смртан, ништа није смртно, ни грех, ни зло није смртно; али ни добро твоје, добро твоје није смртно. Свако добро веже те са Богом. Али знај, сваки грех повезује са ђаволом. Господ Благи дошао је у овај наш земаљски свет, спустио се у блато тела људског, примио на себе ту крваву прљаву иловачу, која се зове тело човечје, и на гори Тавору показао ради чега је човеково тело створено[16]. Када је Он Божанством Својим заблистао, када се кроз тело Његово излила и прелила сва Божанска Светлост, коју је Он у Себи носио, тако да су Апостоли попадали на земљу, и показао да је тело створено да буде храм Божанске Светлости, да смести у себе целога Бога. Тело толико важно да је Господ у личности Пресвете Богомајке устоличио на Небеском престолу Њу, Која је изнад свих Херувима и Серафима… Изнад свих Херувима и Серафима. Човече, виши си и од Анђела и Арханђела! А ми – како живимо, како проводимо свој живот? Мислимо: па то су ситнице које ја данас чиним. Ситна мала зла. У сваком малом злу, у сваком малом греху крије се сав ђаво; крије се смрт ђавола који пређе у тебе да те зароби и увуче у своје царство зла. Зато, брате и сестро, бојте се греха, једино се тога бојте. Кад је велики Свети Златоусти писао своме духовном чеду, Светој Олимпијади монахињи, он јој јавља из изгнанства, исповедник, мученик, пети Еванђелист, учитељ људи, учитељ Анђела, и пише јој: „Кћери моја, ништа у овоме свету није страшно осим греха“.[17] Грех, то је једино страшно на овоме свету. Да, зашто, зашто? Вели Свети учитељ: зато што иза греха увек стоји смрт, а у греху и у смрти увек легиони ђавола. И ти са њиме, роб пакла. Господ дошао у овај свет и вели: „Царство Небеско“! И ми читајући Оче наш сваки дан по неколико пут говоримо: „Да дође (Царство Твоје)“ [18]… то није царство твоје, како ће доћи Царство Божије. Како ћу ја данас бити у Царству Божијем? Данас и ноћас. Опет како Господ говори: „Нека буде (воља Твоја)“[19]… ако буде воља твоја. Кад испуњујеш вољу Божију, вољу Господа Христа, ти си већ у Царству Божијем, ти си већ расковао окове греха и страсти и узлетео у Небеско Царство. Сада, сада ти никакве демонске силе не могу учинити ништа. Како је лако бити Христов! Све зависи од нас, браћо, од наше слободне воље, од нашег слободног хтења. Зато је Господ Благи, Бог љубави, Бог љубави, као последњу станицу наше историје поставио Страшни суд. Страшни суд! У том Страшном суду биће откривена сва биографија моја и твоја, сав животопис мој и твој. Све ће бити казано о мени, мени самоме најпре и својој браћи по телу, свима људима свих времена. То је Благи Господ учинио да би показао како Он по љубави и правди препушта људима да сами себи изаберу или вечно Небеско Царство, Царство Бога љубави, или царство мржње, пакао. А ми хришћани, ми имамо сигуран лек. Данашње Свето Еванђеље баш то казује. Када су свињари побегли, свиње им се потопиле у језеру, народ који иде са свих страна виде то чудо, и гле, угледаше Гадаринца где паметан седи крај ногу Господа Исуса[20]. Свршена је тешка борба са легионима. Победио је Благи Господ Христос. Даровао Бога и даровао човека несретном Гадаринцу. Њега самог даровао њему, њега вечног. У Светом Еванђељу данас вели се: „И он оде, говорећи свима шта му учини Исус“[21]. Осетио Гадаринац да је исцељен и да је њега Бог Исус исцелио. Ништа мање од Бога. Ето, док и ми витлани и гоњени нашим страстима по пустињама наших лудих жеља, свакодневних и сваконоћних лудих жеља, док ми не сретнемо се кроз покајање са Господом Христом, не паднемо пред ноге Његове, дотле нас витлају демони. Само кад паднемо крај ногу Његових у покајању, тада, тада ћемо бити паметни за небо и за земљу и за сва бића у свима световима. Сваки од нас то може лако доживети кад пригрли свелек, свелек који Црква Христова дели свима и свакоме: то је покајање. Ништа лакше од њега, а ништа потребније од њега. Зато је Спас и дао тај свелек као лек од свакога греха, од сваке страсти, од свакога ђавола и од свакога пакла. Гле, шта су Светитељи? – Победници на свима бојиштима са нечистим дусима. То су прави хришћани у овоме свету. Увек односе победу над ђаволима, и преко њих и над свим гресима, и над свима смртима, и над свима хаосима. И ми вођени Светима Божијим, заслужујемо Царство Господње ако испунимо вољу Небеског Оца, како се каже у Светом Еванђељу[22]. Ето и данас, на данашњи дан, Црква слави славног Мученика Арету, старог осамдесет и три године, градоначелника града у Омиритској земљи, кога је цар због његове вере у Христа погубио. Тражио од њега да се одрекне Господа Христа, а он старац из … [23]царевине: „Ја сам уз Господа Христа. За мене Он је све“. Преко четри хиљаде људи било је око свог градоначелника. Родитељи, деца, одојчад. Нико није хтео да се одрекне Господа Христа. И безумни цар све је бацио под мач. Тако се живи, тако се гине са вером у Бога. Тако се гине за своју вечност, за своју бесмртност, за Царство Небеско. А тако гину хиљаде и хиљаде. Ми, како вели Свети Апостол, имамо сведоке[24] који сведоче то да је Господ Христос једини Победитељ свих смрти, свих ђавола, свих грехова, једини Истинити Бог у свима световима. И Он једини даје Царство Небеско бићу што се човек зове. Њему служити уистини је вечно и бесмртно за сваког човека, Њега волети, за Њега страдати, за Њега умирати до вечне славе, једине славе бесмртне и непролазне за људско биће у свима световима. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Старац Филотеј Зервакос: Богатство човјеку не доноси никакву срећу Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин: Беседа у недељу двадесет другу по Педесетници Светописамска читања: Гал. 215 (6:11-18) Браћо, видите како вам великим словима написах својом руком! 12. Који хоће да се допадну по тијелу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. 13. Јер ни сами обрезани не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да би се вашим тијелом хвалили. 14. А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету. 15. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. 16. И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. 17. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим. 18. Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин. Лк. 83 (16:19-31) Рече Господ причу ову: човјек пак неки бјеше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. 20. А бјеше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, 21. И жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. 22. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га. 23. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. 24. И он повика и рече: Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. 25. А Авраам рече: Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се тјеши, а ти се мучиш. 26. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе. 27. Тада рече: Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега; 28. Јер имам петорицу браће: нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења. 29. Рече му Авраам: Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају. 30. А он рече: Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се. 31. А он му рече: Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити. Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу двадесет другу по Педесетници О својини се препиру људи на земљи, и нигде краја овом заморном и неуспешном препирању! О, људи, а чија сте ви својина? О пашу се отима стадо, а власник и паше и стада стоји и гледа с чуђењем, зашто се његово стадо толико отима о његову пашу, кад он брине о стаду и о паши? Многе ствари човек памти, а једну никако да запамти - ма колико му се она понављала - да он без својине улази у овај свет и без својине излази из овога света. Људи деле ову црну земљу, и никад да је поделе! И животом плаћају границе своје својине, и границе ипак остају помичне. Несравњено скупљим плаћа се несравњено јевтиније; и људи се много и не буне против тога, но ту страшну цену називају или правом, или патриотизмом или неким другим утешним именом. Само никако да кажу, да је лудост што је овца дала свој живот за шаку траве, кад је трава ради живота а не ради траве. Питање својине на крају крајева јесте питање траве, Јер све што људи једу и у што се одевају јесте трава, или понешто још мртвије од траве. У самом почетку Светог Писма каже се, да Бог даде људима и зверињу, биље и траву за храну (Пост. 1, 29-30; 9, 3). Кад поставите људима питање; шта је важније: трава или човек? добићете једногласан одговор, да је човек важнији. Али на делу људи признају да је трава важнија од човека кад жртвују и туђи и свој живот за траву. Но и ако је питање својине, питање траве, ипак је то питање главни камен спотицања у животу људи на земљи. Само они који су својим духом најсличнији Богу не спотичу се о тај камен, него га обилазе и немарно остављају за собом. Осталима је тај саблажњиви камен предмет препирки, предмет разговора, предмет неизмерног труда и зноја, предмет и садржина целога живота, и, најзад - њихов надгробни споменик. Где је благо Крезово? Где су ручкови Лукулови? Где је држава Цезарева? Где сила Наполеонова? Свему томе још се и може наћи трага, у овом облику или у оном, но није то важно толико колико: где је сада богати Крез? Где прождрљиви Лукул? Где властољубиви Цезар? и где силни Наполеон? Најважније је знати, где су људи, а не где је својина њихова. Но ово ми не можемо дознати пре него што дознамо, чија су својина људи? Чија су, дакле, својина људи? Онај ко реши питање својине човека, лако ће решити питање својине човекове, као путарима кад уклоне највећи камен с пута што је лако потом одгрнути шљунак и лишће. Кад људи сами решавају ово питање, мимо Христа Господа, као што су и решавали сами кроз хиљаде година, онда га они реше на два начина: Прво решење: човек је својина злих духовних сила које се крију иза природе и под маском природе, и друго решење: човек је својина саме природе која га је и створила, која га држи неко време, као намештај међу својим намештајем, и која га најзад ломи и убија. Сва мудровања људска од постања света, која нису позајмила ни мало разума од Христа, имају само та два одговора на питање: чија је својина човек. А Христов одговор на ово питање гласи: човек је својина свеблагога Бога. И то својина не тако као што су ствари својина нечија него као слободно и разумно биће, као син Божји. Ово решење није решење једнога философа - јер да је тако ми не би веровали - него је ово решење Очевица, који је дошао људима у посету из саме троједине централе бића и живота, из које се живот разводи по свима световима. Зато ми и верујемо у ово решење и држимо га као једино истинито и једино спасоносно. Ово управо и не може се назвати решењем, него сведочанством Очевидца. Овим сведочанством решена су и сва питања својине човекове, сва питања газдинства, економије и политике на земљи. Људи су Божја својина, значи: и природа је тим пре Божја својина. А ово опет значи, да све оно што човек назива својом својином у ствари је Божја својина, и позајмица Божја људима. Ту позајмицу Бог је разделио људима неједнако. Зашто неједнако? Зато што су људи слободна и разумна бића. Мртвим стварима Бог је доделио све подједнако. И полуживим створењима, т.ј. неслободним и неразумним, Бог је доделио све подједнако. А Својим слободним и разумним створењима Бог је доделио све неједнако, да би се показао њихов разум и њихова слобода; да би људи увидели братску зависност један од другога; и да би мудрим руковањем позајмице Божје омогућили спасење како своје тако и своје браће. И тако позајмица Божја - или оно што људи погрешно називају својом својином - јесте само средство спасења људског. Данашње јеванђеље говори о једном богаташу који није својину схватио тако него иначе, у апсолутном смислу те речи, и који је због тога дочекао такве муке, да се човеку срце леди и коса костреши само читајући опис тих мука. Рече Господ: човек неки беше богат, који се облачаше у скерлет и свилу, и весељаше се сваки дан сјајно. А бејаше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав. И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; но и пси долажаху и лизаху гној његов. Ово је страшна слика земаљске неједнакости. Но, почекајте, доцније ћемо видети још страшнију слику небеске неједнакости. Каква противположност: на једној страни богаташ, одевен у скерлет и свилу, а на другој просјак, одевен у ране и гној! На једној страни човек коме чине друштво људи слични њему: богати, сити, одевени и весели; на другој страни човек коме једино пси чине друштво! На једној страни богатство, здравље и ситост до преситости; на другој страни чемерна беда, болест и глад! На једној страни урнебес од песме игре и смеха; на другој страни ћутљиво чекање на мрве хлеба, и ћутљиво посматрање течења гноја из свога тела, и ћутљиво чекање смрти! Ћутљиво и стрпљиво - јер се не каже, да је Лазар искао помоћи, нити викао као други просјаци. Он је у својој глади само желео мрве испод стола богаташева и ћутао је. Он је срцем разговарао с неким, но језиком ни с ким. Но шта и да говори језиком о својој беди, кад је цело тело његово, окружено псима, јасније о томе говорило, него сви језици на земљи? Но, запазите врло важну ствар, да Господ не спомиње име богаташево, а име бедника спомиње. И кроз целу причу име богаташево остаје неспоменуто, док се Лазарево име спомиње и на земљи и на небу. Шта то значи? Није ли то сасвим супротно обичају људском, да памте и спомињу имена богаташа, и да имена сиромаха или не памте, или, ако их и знају, не спомињу их? Као безимене сени просјаци ходе или пужу по земљи међу људима, сви са једним општим именом - просјак, док се име богаташа разлеже дворанама, пева у песмама, пише по историјама и новинама, изрезује на споменицама. Баш зато Господ и не спомиње име богаташево, да не би дао и сувише чести ономе кога су људи толико чествовали, и да би показао да су судови Божји друкчији од судова људских, и често сасвим супротни овима. Он није дошао на земљу да поступи у свему као што поступају људи са људима него да покаже како ће небо поступити са људима. И већ самим тим пропуштањем имена богаташева Он открива једну небеску тајну. Име оваквих богаташа биће на небу као и непознато; оно се неће спомињати ни међу ангелима ни међу светитељима. Оно ће бити избрисано из Књиге Живих. Господ је морао знати име богаташево као што је знао и име сиромахово, но није га нарочито хтео изговорити Својим животворним устима, да га не би тако обновио и оживео, пошто је оно већ било избрисано из Књиге Живих. Запазите, да се Господ као нарочито чувао да изговори Својим устима име Иродово, Пилатово, Кајафино. Идите кажите оној лисици (Лк. 13, 32)! говори Он за Ирода, но неће да изговори име његово. Још раније је рекао Бог за безаконике кроз Псалмиста: нити ћу споменути имена њихова устима мојим (Пс. 16, 4). А праведницима је Господ Исус рекао: радујте се што су ваша имена записана на небесима (Лк. 10, 20); и то радовање Он им препоручује изнад сваког другог радовања, чак и изнад радовања од тога што им се зли дуси покоравају. Но какво је зло учинио овај богаташ, да Господ неће ни име његово да спомене? Гле, Господ га не оптужује ни за крађу, ни за лаж, ни за блуд, ни за убиство, ни за неверовање у Бога, па чак ни за криво стечено богатство. Јер изгледа, да он није сам ни стекао то богатство, ни право ни криво, него наследио, пошто се каже беше богат, а не: постаде богат, или: обогати се. Но нашто да га Господ оптужује, кад је жива оптужба против њега стајала пред капијом двора његовог, исписана не мастилом по хартији, него ранама и гнојем по кожи живога човека? Несумњиво, да је богаташ имао све оне пороке, које богатство неминовно доноси собом сваком лакомисленом. Јер онај ко се сваки дан раскошно облачио, раскошно јео и пио, и весело проводио, није могао имати у себи страха Божјега, није могао уздржати језик свој од многоречивости, ни трбух свој од прождрљивости, ни срце своје од гордости и сујете, нити од презирања других људи, нити од подсмевања светињи Божјој. А ово све пак неизбежно и незадржано гони човека и на блуд, и на превару, и освету и убиство и богоодрицање. Но све те грехе и пороке богаташеве Господ не набраја. Из Његове приче само је један преступ богаташев јасан, а то је: крајње презирање човека Лазара, и то ни због чега другог, него због беде и болести. Да је Лазар био здрав и у свилу одевен, па се појавио пред капијом, богаташ би га несумњиво ословио, и позвао за трпезу своју, - ословио би га као човека, признао би га за човека. Међутим у бедном и гнојавом Лазару он није гледао човека нити признавао човека. Он је презрео створење Божје као и да не постоји. Он је одвраћао очи своје од њега, да не упрља поглед свој. Он је сматрао себе својом сопственом својином, и своје богатство сматрао је не позајмицом Божјом него искључиво својом својином. Талант који му је Бог дао, он је закопао у земљу свога тела, и није дао да се њиме користе они који су то потребовали. Његово срце било је отежало ждерањем и пијанством (Лк. 21, 34), те је било потпуно слепо за духовни свет и за духовне вредности. Он је гледао само телесним очима, слушао телесним ушима, живео телесним животом. Његова душа била је исто онако гнојава као Лазарево тело. Његова душа била је права слика Лазаревог тела, и Лазарево тело било је права слика његове душе. И тако, Бог је био поставио два човека на земљи, да буду огледало један другом, једнога у двору, другога пред капијом двора. Спољашњи сјај богаташев био је огледало унутрашњости Лазареве, а спољашњи гној Лазарев огледало унутрашњости богаташеве? Зар је потребно било да Господ набраја све грехе богаташеве? Они су једним потезом сви објављени, сви до једнога. Немилосрће богаташево према Лазару скинуло је завесу са ђубришта душе богаташеве, и сва гадост тога ђубришта, и за очи и за уши и за нос и за језик, тренутно је објављена. Ето, то је слика двојице неједнаких људи на земљи; једнога чије су име људи врло добро знали и радо изговарали; и другога, чије име људи нису хтели знати. А ево сада каква је слика те двојице неједнаких људи на небу. А кад умре сиромах, однесоше га ангели у крило Аврамово; а умре и богати, и закопаше га. И у паклу кад беше у мукама подиже очи своје и угледа из далека Аврама, и Лазара у крилу његову. Умиру богаташи као што умиру и сиромаси. Нико се не рађа у овај свет, да живи у њему вечито, јер и свет је овај смртан и чека свој крај. Богаташи умиру с уздахом за овим светом, а сиромаси са уздахом за оним. Оставивши свет овај богаташ, оставио је сјај и раскош и сласт; а Лазар оставивши овај свет, оставио је глад, гној и псе. Но погледајте сад жетву Божју! Кад умре сиромах, ангели узеше душу његову и однеше у Рај; а кад умре богаташ, ангели се вратише од његовог самртног одра празних руку. На једном споља трулом дрвету ангели нађоше и изабраше диван и зрео плод; а на другом споља лиснатом и зеленом дрвету не нађоше никакав плод. А свако дрво које добра рода не рађа сече се и у огањ се баца (Лк. 3, 9). Ове пророчке речи дословце су се испуниле на немилосрдном богаташу. Он је био посечен и телом и душом; тело му бачено у гроб да гори у земљи, а душа у пакао да гори у паклу. Ангели се нису ни приближили његовој самртној постељи, јер су знали да ту нема за њих ништа; него му се приближише ђаволи и људи, да га и једни и други закопају; и ђаволи му закопаше душу у пакао, а људи тело у земљу. Наравно, да су се људи различно односили и према мртвим телима богаташа и Лазара, као и према њима живим. Смрт богаташа објављена је на све стране, а сав се град узрујао и стекао мртвоме на погреб. Ледено тело, које је у смрти ваљда први пут изгледало озбиљно откад се родило, било је опет обучено у нов скерлет у нову свилу, смештено у ковчег од ретка дрвета и ретка метала, и вожено кроз град у позлаћеним колима, са коњима покривеним црним покривалима и тако примораним да и они изражавају жалост за оним који је животом својим проиграо сажаљење неба. За колима су ишле чете пријатеља, сродника и слугу, све покривено црнином жалости. За ким? За оним који није хтео ни отпатке са свога стола дати једном гладном просјаку. Сав се град стекао на његов гроб, да чује беседе о његовим врлинама и заслугама за град, за народ и за човечанство красне као скерлет и глатке као свила на мртвачевом телу, коме више нису биле потребне ни мрве са трпезе овога живота; речи лажне као и сав живот овога човека; речи празне као што је била празна и душа његова без добрих дела. Најзад је тело са скерлетом и свилом положено у земљу не да га лижу пси него да га једу црви. На гроб су положени зелени и цвећани венци, њему који је изгубио венац небеске славе. И подигнут му је више главе скупоцен споменик са златом исписаним именом, које се није налазило у Књизи Живих. Но од хиљаде оних, који су правили ову бескорисну параду, ниједном није падало на ум, да је у то само време душа богаташева била у паклу. - А какав је био погреб сиромаха Лазара? Као и погреб једног пса кад се нађе мртав на улици. Неко је морао доставити градској власти, да некакав мртав просјак лежи на улици; да би власт требала да се постара да га погребе из више разлога, а нарочито из два: прво, опасност је да га пси не искидају и не разнесу по граду; а друго, опасност је да се не усмрди, и тако закужи град. У осталом, треба га што пре извући из града и закопати и још због тога, што мртво, згрчено, гнојаво и дроњаво тело вређа погледе мимопролазника. Ниједан разлог, дакле, није због Лазара но сви због самих грађана. Он је, сиромах, био досадан људима за живота, па, ето, и после смрти. Власт се морала мрштити на ту непријатну вест, и тражити људе који ће свршити тај непријатни посао, и бринути како ће те људе исплатити за тај посао! И уста устима саопштавала су: умро неки просјак! Ко ће сахранити једнога просјака? Где, и о чијем трошку? Ко је тај просјак? можда су питала радознала деца, Смешно питање! Ко би још знао и памтио имена просјака! Ето, још каква је огромна разлика била између та два човека у погледу њихове вредности у очима људи! Али небо не полаже много на оцену људи, ни на њихове похвале нити на њихово пљување, ни на ордене нити на осуде. Људске оцене простиру се само до гроба умрлих, а после овог небо узима њихове душе и даје своје оцене. По тој оцени неба свилени богаташ је запао у пакао, а гнојави Лазар се дигао у Рај. И кад би у паклу, у мукама великим, подиже богаташ очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у крилу његову. Ваљда први пут од свога постања сада богаташ подиже очи своје горе. На земљи је гледао само на себе и на свет око себе, и немајући никакве муке његов се поглед никад није ни дизао навише. Тако је и данас са многим од нас, због чега је и постала пословица: без невоље нема богомоље! Нека су зато по хиљаду пута благословене муке које у овоме животу сналазе нас и приморавају нас да дигнемо очи своје и срце своје ка Господу! Да овај несрећни богаташ није проклињао муке на земљи и бежао од мука, тражећи само смеха и весеља, он би још на земљи подигао очи своје к небу, и вероватно спасао би се пакла, одакле је узалудно дизати очи у вис. Рекао је још премудри цар: боља је жалост него смех, јер кад је лице невесело, срце постаје боље (Пропов. 7, 3). Овај богаташ се смејао и веселио целога живота, и кроз смех и весеље срце се његово потпуно испразнило од страха Божјега. Кад он, дакле, погледа из пакла горе, угледа у даљини Аврама и Лазара у крилу његову. Издалека, каже се, да се тиме означи, да је ад удаљен од рајског обиталишта праведних. Аврам је праотац народа јеврејског по телу, но по своме благочешћу он је праотац свих праведника који вером, послушношћу и смирењем угодише Богу испунивши вољу Божју. И Лазар беше у крилу Аврамову. Шта значи крило Аврамово? Значи тихо пристаниште свих праведних, које је Бог упокојио после буре живота на земљи. До Христа Аврам је сматран од Јевреја за првака међу праведницима, а Господ је говорио ову причу Јеврејима. Наравно, доласком Христовим у свет постали су многи још већи од Аврама у царству Божјем. Није Господ обећао Авраму, него апостолима Својим да ће сести на дванаест престола и судити над дванаест колена израиљевих. Но од Симова племена Аврам се први удостојио царства Божјега (Лк. 13, 28), у коме су поред њега и сви остали праведници, намучени и побијени пророци, благочестиви цареви и други богоугодници. У то друштво највећих праведника, у друштво Аврама, Исака, Јакова, Јосифа, пророка Илије и Јелисеја, праведнога Јова и славног Давида, дошао је и Лазар, онај бедни сиромашак, који је у животу стрпљиво подносио глад, и голотињу, и презрење, и болест, и гној. Нико од њих није дошао у то место светлости, мира и неисказане радости, због свог земаљског богатства и весеља, због своје научености и власти, због своје царске круне и господства, него због своје тврде вере и наде у Бога, због своје покорности вољи Божјој, или због свог стрпљења и благовременог покајања. Јер не гледа Бог шта је ко овде на земљи, него гледа какво је чије срце. У Његово царство ући ће они који су имали не царску круну, него царску душу; и ућиће богати милосрђем и вером, а не новцем и земљом; и ући ће научени, но не научени земљом и телом, него мудрошћу Божјом; и ући ће радосни и весели срцем, но не они чије су срце веселили само свирачи и играчи, него којима је срце било испуњено радошћу и весељем од Бога, као што вели Псалмист: срце моје и тело моје радује се Богу живоме (Пс. 84, 2)! Шта, дакле, рече грешни богаташ смотривши над собом тај сјајни призор, и видевши у близини Аврамовој и Лазара, онога истог Лазара, чијим именом он није хтео на земљи прљати уста своја? И повикавши рече: оче Авраме! смилује се на мене и пошљи ми Лазара, нека умочи у воду врх од прста свога и да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. Заиста, нема речи које би боље могле изразити страхоту мука грешника у паклу! Кад је неко мало гладан, он тражи меса и рибе, да задовољи свој стомак, кад је неко много гладан, он тражи ма и суха хлеба, да засити своју глад; а кад је неко близу умирања од глади, он је радостан ако добије и шаку жира, да поврати живот свој. Какав је неописано страшан био пламен паклени, у коме је овај богаташ горео, јасно показује то што он не тражи ни комад леда, ни ведрицу воде, чак не ни чашу воде, него само влажан врх једнога прста! Само једна кап воде на врху прста да се спусти на његов врели језик! О браћо моја, кад би људи веровали да Христос Господ није дошао на земљу да увелича царство неистине још једном неистином; и да Он није могао уопште изрећи неистину нити пак преувеличати једну ствар, ваистину ова једна једина јеванђељска прича Његова била би довољна да спасе све живе људе на земљи. Погледајте, како овај човек који није знао за милост у овоме животу вапије за милост из пламена пакленог! Па онда погледајте се и пребројте се сви ви који не само не чините милост него творите немилост према беднијим и сиромашнијим од себе! У скором времену можете ви вапити за милост као и овај негдашњи богаташ са онога места, на које се зраци милости у вечности не спуштају. А Аврам рече: синко, опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, а Лазар опет зла, а сад се он теши, а ти се мучиш. И преко свега тога постављена је међу вама и нама велика пропаст, да они који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе. Аврам ословљава грешника у паклу са благом речју - синко! што показује савршено одсуство сваке злобе код праведника у царству блаженства. Осим тога, таквим ословљавањем праотац Аврам хоће да напомене своме потомку, да је овај из његовог племена, да је имао пред собом пример врлине како његов, Аврамов, тако и осталих праведника, и да је могао себе благовремено спасти од паклених мука. Но он не може да испуни молбу грешникову из два разлога; прво, јер је таквим положајем ствари задовољена небесна правда, и друго, јер између обиталишта праведних и мучилишта грешних у ономе свету нема ни моста ни пута за људе. Да ли ће пак неки грешник, по молитвама Цркве на земљи, бити од Бога преведен из пакла у рај пре Страшнога Суда, то је тајна Божја, у коју се Аврам не упушта. Он само напомиње негдашњем богаташу - сада сиромашнијем од свих просјака на земљи - да је он примио на земљи све што је желео; па како он на земљи никада није пожелео небесних блага, нити је за њих дао једну мрву хлеба, нити пролио једну једину сузу, то је он примио сву своју плату потпуно у земаљском животу. Лазар је пак у овом временом животу примио само муку, и бол, и презрење, и сузе, желећи блага небеских, па је, ево, и примио та блага. Као што је и Господ рекао: благо онима који плачу, јер ће се утешити (Мат. 5, 4); и као што је још Он рекао: и ви ћете жалосни бити али ће се ваша жалост окренути на радост (Јов. 16, 20); и као што је још рекао: тешко вама који се смејете сада, јер ћеше заплакати и заридати (Лк. 6, 25)! Увиђајући да му је Аврам право одговорио на његову прву молбу грешник сада вапије с другом молбом: Тада рече: молим те онда, оче, да га пошљеш кући оца мога. Јер имам пет браће: нека им посведочи, да не би и они дошли на ово место мучења. Откуда наједанпут оволико милосрђе његово према другим људима, и оволика брига за спасење других? Није ово милосрђе, него је ово један други влажан прст који он тражи да га се дотакне, те да му се муке олакшају. Овим он открива један нарочити грех свој: саблажњавање других, Он је допао пакла, дакле, не само зато што је био немилосрдан према Лазару, него и зато што је својим лакоумним животом дао за пример браћи својој, и тиме и њих упропастио пропутивши им пут за пакао. А саблазан је страшан грех: Поклизнути сам, и повући и друге за собом, значи заслужити несравњено тежу осуду него ли кад човек сам поклизне. Чујте како је страшну реч рекао сам Господ о ономе који саблажњава. Боље би му било да му се воденични камен обеси о врату и да га баце у море него да саблазни једнога од ових малих (Лк. 17, 1-2). А по свему изгледа да су браћа овога богаташа била млађа од њега. Зато, он најпре хтео би, да му Лазар приђе и опрости; а потом да поправи свој грех према браћи својој. Тада би се његов пламен ублажио и његова мука смањила. Ову молбу, дакле, упућује он Авраму не толико ради браће своје колико ради себе самог. Рече му Аврам: они имају Мојсеја и пророка, нека њих слушају. А он рече: не, оче Авраме! него ако им дође ко из мртвих покајаће се. А Аврам му рече: ако не слушају Мојсеја и пророка, ни да ко из мртвих устане неће веровати. Ни ову другу молбу богаташеву, дакле, Аврам такође не може да испуни. Он даје крупне и убедљиве разлоге зато. Нашто слати Лазара на земљу да опомиње људе, шта их чека после смрти, кад им је јасно речено кроз Мојсеја и пророке, шта треба да чине па да се спасу? Хиљаде и хиљаде других људи спасли су себе не сведоџбом мртвих, него сведоџбом живих. Па кад су се толике хиљаде могле спасти слушајући Мојсеја и пророке, моћи ће и твоја браћа. Узалуд грешни богаташ настојава на својој молби, поткрепљујући је тиме, да ако им дође ко из мртвих покајаће се. Аврам, опет, с јаким разлогом, коначно одбија ту молбу. Шта помаже што ће им Лазар посведочити, ако они не слушају Мојсеја и пророке? Нису ли Мојсеј, Исаија и Илија видели Бога, и од имена Божјег говорили оно што су говорили? Па ако њима не верују, како ће веровати Лазару, ако им се овај јави из мртвих? Пре свега, ко је Лазар? Човек на кога они ни за живота му нису обраћали пажњу као ни ти. А после, сумњиво је да су они уопште и чули за смрт беднога Лазара. Када су се они загледали у његово гнојаво лице, да би га сад познали ако им се јави из славе, светао као ангел? Када су они ослушнули његов глас да би га по гласу познали? Када су они чули исповест његовог чемерног живота, да би га по његовој историји познали? Неће ли рећи: то је привиђење? Или некаква утвара? Или самообмана? Какво је добро донела Саулу појава Самуила из мртвих (I Сам. 28)? Одговор Аврамов није ништа помогао грешнику у паклу, али зато може помоћи многима који данас изазивају духове мртвих, да би сазнали тајне небесне и као тобож укрепили се у вери. Заиста, нема лакшег пута да се сиђе с ума и падне у пропаст! Спиритизам је бежање са светлости у мрак и тражење светлости у мраку. Они који изазивају духове, да би дознали истину, доказују да не верују Господу Исусу. Но како могу разумни људи веровати духовима својих тетака и комшија - кад је још притом и питање, да ли су то уистини духови оних под чијим се именом јављају? - а неверовати Сведржитељу истине? Чиме могу тетке и комшије, и медијуми, и гатари, посведочити своје речи? А Христос је посведочио Своје речи крвљу Својом и крвљу хиљада, хиљада Својих верних који су за те речи живот свој положили. Уосталом Јевреји су видели не само дух васкрслог Лазара, него и тело и дух, па опет нису веровали него су још хтели убити Лазара (Јов. 12, 10-11) да не би сведочио истину. Па су још Јевреји видели повраћену из мртвих кћер Јаирову, и сина Наинске удовице - па зашто не вероваше? Па су видели многе мртве што устадоше из гробова при издисању Христовом - па зашто не вероваше? И најзад сазнали су поуздано о васкрслом Господу Исусу, па место да верују а они потплаћиваху стражаре да порекну истину и да објаве лаж. Није ли нам пак све то довољно да верујемо, но тражимо још сведоџби мртвих, ево нам их: ево Аврама, ево Лазара, ево грешног богаташа! Ево сведока и Раја и пакла, и то сведока, проверених не неким мањим него самим Господом Исусом. Ма ко од нас да јасно види очима Рај и пакао, и да чује овај разговор између Аврама и грешника, не би ни издалека могао веровати самоме себи, ни своме виду, ни своме слуху, колико верује кад то посведочи Тајновидац Христос Господ. Он је видео и чуо све ово што нам је у овој причи саопштио, и ми сад знамо истину. Да смо ми сами видели, ми би сумњали говорећи: можда је то неко привиђење, или сан, или халуцинација. Али Он је видео и чуо, Он који се није могао преварити нити, још мање, кога преварити. О, браћо, кад би ми њему више веровали него себи! Он то и захтева од нас; и то је главни захтев Његовог Јеванђеља - да верујемо Њему више него себи; и више Њему него свима живима и свима мртвима. Није ли, уосталом, сличан случај са сваким правим путовођом и путницима које он води? не тражи ли он, да путници следују њему, и не траже пут својим неискусним очима, и не иду за лажним путовођама, који из неког свог рачуна кажу, да знају краћи и лакши пут? Христос Господ је путовођ наш за Царство Своје, које нико не може боље познавати од Њега. Христу морамо веровати више него својим варљивим очима и ушима, и ништавном умовању своме. Да не би били обмањивани разним сумњивим духовима и привиђењима, Он је у свом присуству отворио нам Рај и пакао, и пустио умрле да нам саопште оно шта нам је ради спасења потребно да знамо; у Своме присуству - да би сазнали праву истину о ономе свету и то онолико само од те истине, колико нам је нужно знати, колико да не би имали немилосрђе богаташево а да би имали стрпљење Лазарево, његову веру и његову наду. И да не би ништа у овоме свету сматрали својом својином, него све што имамо - Божјом позајмицом ради спасења нашег и наших ближњих. Господу Исусу нека је зато слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Светописамска читања: Гал. 203 (2:16-20) Браћо, знајући да се човјек не оправдава дјелима закона него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом а не дјелима закона, јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати. 17. Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај! 18. Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник. 19. Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех; 20. А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене. Лк. 35 (8:5-15) Рече Господ причу ову: изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. 6. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. 7. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. 8. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује, нека чује! 9. А ученици његови питаху га говорећи: Шта значи ова прича? 10. А он рече: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију. 11. А ова прича значи: Сјеме је ријеч Божија. 12. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу. 13. А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају ријеч; и ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну. 14. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода. 15. А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује, нека чује! Беседа Светог Владике Николаја Охридског и жичког у недељу двадесет прву по Педесетници Цео свет је једна дуга прича, састављена из безброј прича. Као прича испричана тако је пролазан овај свет, и све што је у свету. Но духовно језгро, што се скрива у љускама свих прича, остаје трајно и не гине. Они људи који овим причама хране само очи и уши, остају духом гладни. Јер дух се храни језгром тих прича, а они нису у стању да дођу до тог језгра. Недухован, чулни човек, храни се зеленим лишћем многобројних прича, и остаје увек гладан и узнемираван глађу. Духован човек тражи језгро тих многобројних прича и хранећи се језгром бива сит и миром испуњен. Приче су и све ствари што постоје, јер све оне као зелено лишће, или као љуске, обмотавају скривено језгро. Приче су и сви догађаји што се збивају, јер и они су само одело духовног садржаја, духовне језгре, духовне хране. Постављен у овај свет човек је као потопљен у море мудрости Божје, исказане у причама. Но онај ко само очима гледа ову мудрост, не види ништа осим хаљине у коју је та мудрост одевена; гледа и види одећу природе, но дух и језгро природе не види; слуша и чује природу, но слуша и чује пусте гласове, а смисао не разуме. Нити се оком да видети језгро природе, нити са ухом да чути смисао њен. Дух проналази дух; смисленост гледа смисао; разум сусреће разум; љубав осећа љубав. Заиста, свет је овај бедан и жалостан по својој хитрој пролазности, и ко се за њега ухвати као за нешто битно само по себи, мораће пасти и зајаукати од бола и стида. Но свет је овај богата ризница поуке у причама, и ко буде тако схватио свет и у том смислу користио се светом, неће ни пасти ни посрамити се. И сам Господ Исус ради поуке људима често се служио причама из природе, то јест, стварима и догађајима из овога света. И често је узимао за поуку обичне ствари и обичне догађаје, да би показао каква се хранљива језгра и како се дубоки садржај скрива и у свима њима. У необичним и ретким догађајима и обични људи траже неки духовни значај, као у падању звезда, у земљотресима, у великим ратовима итд. А само необични људи траже и налазе духовни смисао и у обичним, најчешћим, свакидашњим догађајима. Најнеобичнији међу свима необичним који су по овој земљи икада ходили, Господ Исус, као навлаш је узимао најобичније ствари из овога живота да би открио људима тајну вечнога живота. Гле, шта има обичниjе од соли, од квасца, од дрвета горушична, од сунца, од врабаца, од траве и кринова пољских, од пшенице и кукоља, од камена и песка? Нико од оних који посведневно гледају ове предмете само очима не би ни помислио, да у њима потражи скривене тајне царства Божјега. А Христос је застао баш код ових предмета и обратио пажњу људи на њих откривши неизмерне небеске тајне, скривене под спољашњим изгледом њиховим. Исто тако су прости и обични догађаји, којима се Господ служио да представи и објасни цео духовни живот човеков, или целу историју људског пада и спасења, или крај света и Страшни Суд, или милост Божју према грешницима. Вековима су људи гледали обичне догађаје сличне онима, какви су описани у причама о сејачу и семену, о пшеници и кукољу, о талантима, о блудном сину, о неправедним виноградарима, но нико ни сањао није, да се под лишћем тих догађаја скрива таква хранљива језгра за дух човечји, док Господ није те приче сам испричао, њихово значење протумачио и њихово језгро показао. Данашње јеванђеље излаже познату Христову причу о сејачу, која по свом спољашњем виду излаже један врло обичан догађај, али која у својој унутарњој језгри скрива самога Господа Исуса, и људске душе, и јеванђелску науку, и узрок пропасти и пут спасења људских душа - све у један мах. Изиђе сејач да сеје семе своје. Колико прост толико и свечан почетак! То јест: дође време сејању, мразеви и снегови су приготовили земљу, орачи су узорали, пролеће је наступило, и - сејач изиђе да сеје. Изиђе сејач из дома свога, на њиву своју, да сеје семе своје - не туђе но своје. То је спољашња простота; а ово је унутрашња дубина: сејач је Христос, семе је јеванђелска животворна наука. Човечји род је растресен и приуготовљен хиљадугодишњим мукама и страдањима, лутањима и вапајима, да прими божанско семе животворне науке; пророци су разорали њиву душа људских, и Христос је заблистао као пролеће после дуготрајне и ледене зиме, и као сејач изишао да сеје. Пророци су орачи, и Он је сејач. Ако су пророци посејали овде онде неко семе, то није било њихово семе него од Бога позајмљено. А Христос је изишао да сеје Своје семе. Лажни учитељи пре Христа узимали су од ђавола семе, и сејали га по свету као своје. А Христос не позајима ни од кога него у истини сеје Своје семе. Изиђе сејач - но одакле изиђе и камо? Изиђе Син Божји из вечног крила Оца Свога, но ипак се не одвоји од тога крила. Изиђе у тело човечје, да као човек послужи људима. Изиђе као светлост што излази од сунца, но ипак се не одваја од сунца. Изиђе као дрво из корена свога не одвајајући се од корена свога. Душе су људске њива Његова; и Он изиђе на Своју њиву. Свет кроза Њ поста, а Он дође у свет - на Своју њиву, дакле, изиђе. Душе људске кроза Њ посташе, и Он к Својима дође - на Своју њиву, дакле, изиђе. И тако: из Свога боравишта изиђе, на Своју њиву дође, да Своје семе сеје. То је прави Сејач, окружен миром са свих страна због неоспорне својине своје и чистоте и правде путева својих. А не као слуге које из туђега дома излазе и на туђу њиву долазе и туђе семе сеју, па се понекад у злоћи својој забораве, те туђе присвоје и назову својим, због чега их окружава немир и страх. И кад сејаше, једно (семе) паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико. Говорећи ово повика: ко има уши да чује, нека чује. Ове последње речи показују, да прича има скривен смисао. Јер сви људи имају уши и могу лако чути глас и речи ове приче, но сви немају слух духовни, да би чули дух који дише у овој причи. Зато Господ вели: ко има уши да чује, нека чује. Цела ова прича јасна је и истинита је чак и када се у њој види само опис једног обичног догађаја. Сваки тежак могао би потврдити из свог сопственог искуства, да све ово овако заиста бива са посејаним семеном на њиви. И сваки ће вам моћи испричати своје трудове и муке око њиве: да би спречио путеве преко ње, да би повадио камење из ње, и да би трње искрчио и спалио, те тако сву њиву учинио само добром земљом. Но ова прича није ни испричана због онога што свак из ње зна него због скривеног смисла што нико из ње раније није знао. Она је испричана због дубоке, трајне и духовне истине која се крије у њој. Њива представља душе људске; разнолики делови њиве означавају разнолике душе људске. Једне су душе као земљиште око пута; друге су као каменито земљиште њиве; треће су као трњак на њиви; а четврте као добра земља, удаљена од пута, и чиста од камења и трња. Но зашто сејач не баца семе само по доброј земљи, него и по путу, и по камењаку, и по трњаку? Зато што је јеванђелска благовест јавна а не тајна; не тајна и не ограничена само на један број људи, какве су биле многе тамне и мађионичарске самозване науке код Грка и Египћана, које су имале за циљ више владање једног човека или једне групе људи над осталим људима него спасења душа људских. Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова (Мат. 10, 27). Тако је заповедио Господ Својим ученицима - Главни Сејач осталим сејачима. Даље, и зато што Бог жели спасење свима људским душама, јер Он хоће да се сви људи спасу (I. Тим. 2, 4) и неће да ко погине (II. Петр. 3, 9). Да је Господ сејао своју божанску науку само међу добрим људима, онда би зли имали изговор и рекли би, да они нису ни чули за Јеванђеље. И тако би своју пропаст приписивали Богу а не својој грешности. Но, пак неће пропасти Божјом кривицом, јер Бог је праведан, и никаква се кривица не може ни приближити светлости правде Његове. То што три дела семена пропада није кривица ни до сејача нити до семена него до саме земље. Нити ће бити крив Христос ни Његова света наука што ће многи људи пропасти, него сами ти људи. Јер они неће уложити труда и љубави да примљено семе одгаје; да га одбране од корова; да га удубе у плодородну дубину душе своје и да га сачувају до доношења плода и до жетве. Но макар и три дела њиве да остане бесплодно Бог ће имати обилату жетву Своје речи. Као што је и рекао кроз пророка: реч моја кад изиђе из мојих уста неће се вратити к мени празна, него ће учинити шта ми је драго, и срећно ће свршити на шта је пошљем (Ис. 55, 11). Што се неки људи неће користити Христовом речју, то не значи, да је та реч узалуд посејана. У Бога је све могуће: Он може учинити, да зато буде Његова жетва на доброј земљи обилатија. У најгорем случају реч Његова вратиће се Њему, ако не друкчије а оно као талант закопани од злог слуге, или као мир донешен једној кући и од те куће непримљен. Као што је рекао Господ апостолима, да назову мир свакој кући у коју улазе. И ако буде кућа достојна, доћи ће мир ваш на њу; а ако ли не буде достојна, мир ће се ваш к вама вратит (Мат. 10, 12-13). Но боље, послушајмо самога Господа како Он открива унутрашњи смисао ове приче. Јер ово је једна од ретких прича у Јеванђељу коју је сам Христос протумачио. А протумачио је зато што су га сами апостоли о томе питали: А ученици Његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: вама је дано да знате тајне царства Божјега; а осталима у причама, да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. Ученицима је изгледала ова прича баш због своје простоте тешко разумљива и на духовни живот мучно применљива. Према јеванђелисту Матеју ученици су прво поставили питање: зашто им говориш у причама? Јеванђелист Лука то питање пропушта и наводи оно друго питање: шта значи прича ова! Христос им одговара на оба питања. Прво, Он прави разлику између својих ученика као слушалаца и осталих слушалаца. Мада су ученици били прости људи, благодат је Божја била с њима; и мада они у то време још нису били савршени, ипак је њихов духовни вид био довољно отворен да познају тајне царства Божјега. Њима се могло понекад говорити и управо, без прича; но другима се није могло говорити без прича. А да се и апостолима није могло увек говорити без прича, види се из Христовог последњег говора њима: ово вам говорих у причама, али ће доћи време кад вам више нећу говорити у причама (Јов. 16, 25). А зашто народу говори у причама? Да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. То јест: кад би им говорио управо, и без прича, они би гледали телесним очима и не би видели ништа, и слушали би телесним ушима и не би разумели ништа. Јер духовне ствари се не виде телесним очима, нити се чују телесним ушима. А да ове речи имају тај смисао, јасно је из нешто друкчије изречене те исте реченице код јеванђелиста Матеја - јер гледајући не виде, и слушајући не чују нити разумеју. То јест: кад им Господ говори духовне истине наге, без одела прича и сравњења са стварима и догађајима из овога чулнога света, они не виде те истине, они их не чују нити разумеју. Све духовне истине су из онога света - из света духовнога, небеснога - и само се духовним видом и слухом и разумом могу запазити и појмити. Но те духовне истине су изложене у овоме свету под оделом ствари и догађаја. Код многих људи изгубљен је вид и слух и разум за духовне истине. Многи гледају само одело, и слушају само спољашњи глас, и разумеју само спољашња својства и облике и природу ствари и догађаја. То је телесни вид, телесни слух, и телесни разум. Господ Исус је познао слепило људи, и зато као премудри Учитељ руководи људе од телесних предмета ка духовним, и од физичких чињеница ка духовним. Зато им говори у причама, то јест у оном облику који је једино доступан њиховом виду, и слуху, и разуму. Одговоривши тако на прво питање Господ прелази на друго: А прича ова значи: семе је реч Божја. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво, и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. Народу је рекао Господ: погази се, и птице небеске позобаше га, а ученицима вели: долази ђаво и узима реч из срца. Оно значи ово; и ово је објашњење онога. Као што семе украј пута путници газе и птице зобају, тако ђаво гази и зоба усев Божји, реч Божју у срцу човечјем. Зато мудар домаћин заграђује њиву и одбија пут од њиве; и зато мудар човек заграђује пут кроз срце своје, да зли дух не ходи њиме и не гази не сатире све оно што је од Бога у срцу човечјем посејано. Кад ми направимо пут кроз срце своје, онда тим путем пролази тамо амо светина од људи и демона. Божанско се семе тада тре и упропашћује, а светина буд гази божанско семе буд још сеје своје семе зла. Такво разграђено и за свакога отворено срце личи на жену прељубну која изневерава свога мужа, и од себе прави смрадно сметлиште и бесплодни друм; на који најрадије слећу грабљиве тичурине небеске, то јест демони. Никаква људска душа није милија њима од оне која је од себе направила отворен друм. На камену и у трњу семе бар поникне, но на друму она не може ни да никне од путника и мимопролазника, него га одмах табани сатру и ђаволи разнесу. Божанско семе успева и доноси плода само у девичанској души, која није отворен друм него заграђена и забрањена њива. Ако би требало причу причом објашњавати, онда би се прича о семену на путу најбоље објаснила причом о блудници. Зашто ђаво узима божанску реч из срца људи? То Господ објашњава речима: да не верују и да се не спасу. Из овога је јасно, да је вера у реч Божју основ нашега спасења. Онај ко не држи реч Божју у срцу дуго и дуго - искључиво само реч Божју - не може му се срце загрејати вером, те следствено: не може му се ни душа спасти. Док се још срце није загрејало од речи Божје, ђаво жури да покраде и однесе реч Божју из срца. Благо оном ко чува реч Божју у срцу као највеће благо, не пуштајући ни људе ни демоне да тај свети усев газе и разносе. А које је на камену то су они који кад чују с радошћу примају реч; и ови корена немају који за неко време верују, а кад дође време кушања отпадају. Најпре с радошћу примају, па за неко време верују, и најзад из страха отпадају. Као роб који је много година провео у тамници кад види да му је неко отворио врата и викнуо: излази, слободан си! Он се најпре обрадује и почне се спремати да изађе; но кад помисли да се мора привикавати новом начину живота и пословима, он се уплаши од тог новог, неизвесног, и радије се поново повлачи у таму затварајући сам тамничка врата пред собом. Сувише је земљано сунце у страшљиваца, и од земљаности окамењено. Реч Божја расте најуспешније при спољашњим бурама и ветровима, као борје у планини. Но страшљивац, који је с радошћу примио реч Божју, уплаши се од буре и ветрова, и напушта реч Божју, одбацује је, и прилепљује се поново својој земљаности. Земља даје брзе плодове, а на плод од речи Божје треба чекати. При том страшљивца разједа сумња: ако пустим ове плодове земаљске које имам у рукама, ко зна да ли ћу дочекати да окусим плодове које ми реч Божја обећава? И тако страшљивац посумња у Бога а поверује у земљу; посумња у истину а поверује у лаж. И вера не ухвативши корена у његовом каменом срцу ишчезава, и реч Божја посејана по камену враћа се своме Сејачу. Оваквих страшљиваца и данас је много међу нама. По врху њиховог срца зазелени се вера у Бога. Но земља је врло плитка, а испод ње је тврд камен. Кад им обасја велико сунце Божје истине, према чијој светлости они виде, да реч Божја тражи дубине, и да пушта своје жиле до самога дна срца, и до дна душе и до дна ума, они се онда уплаше. Они су још и вољни били пустити Бога у предсобље своје, задржавајући све остале одаје за себе. Но кад су видели колико је сунце Бог, и како у Његовој близини не може остати ниједна одаја у тами, њих је спопао страх. Па још кад таквоме човеку буде до невоље или га потерају ради речи (Божје) - то су буре и ветрови - одмах удари натраг. Колебљивост у вери је служење једном господару и обећавање службе другом. Колебљиви служе уствари ђаволу а обећавају своју службу Богу. Но како ће Бог веровати њиховом обећању кад они нису поверовали Његовом обећању, садржаном у речи Његовој? А које у трње падне то су они који слушају, и отишавши - од бриге и богатства и сласти овога живота загуше се, и плод не сазрева. Бриге су трње, љубав према богатству трње, сласти земаљске трње. Кад у такво трње западне реч Божја, никне. Но не порасте нити стигне до зрела плода, јер бива трњем угушена. Божја реч не може да успева ни у каквој сенци. Она успева само на њиви, на којој је она највећи усев, те баца сенку на све остало. Под бригама се овде разумеју бриге за телесни живот; под богатством - богаћење спољашње; под сластима - сласти светске, телесне, пролазне и трулежне. То је коров, у коме пречиста и нежна биљка Божја не расте. Апостол Петар говори: све своје бриге баците на њ, јер се он брине за вас (I Петр. 5, 7). Једну једину бригу налаже нам Христос Господ - бригу за душу, за спасење душе. Но то је највећа брига, која кад се збрине све остало је збринуто само собом. Све остале мале бриге угуше семе ове највеће бриге, и без ове остану и оне незбринуте, ма човек с њима живео хиљаду година на земљи. Право богатство је дар Божји а не отмица од људи или природе. Ко се узда у богатство своје, пропашће (Приче, 11, 28). Тај ће као огорчени незадовољеник умрети, и као просјак, без игде ичега, изаћи пред Суд Божји. А сласти? Нису ли и оне коров и трње што угушује реч Божју? И да ли су земаљске сласти у истини онакве какве их замишљају они који за њима чезну? Ево, чујмо једнога који се сав купао у сластима земаљским, чујмо цара Соломона шта исповеда о себи: и што год жељаху очи моје не брањах им нити ускраћивах срцу своме каквога весеља, него се срце моје весељаше - а кад погледах, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем (Проповед. 2, 10-11). А ево шта вели отац Соломонов, мудрији од Соломона: наредбе су Господње праведне, веселе срце (Пс. 19, 8), присвојих откровења твоја за вавек, јер су радост срцу моме (119, 111); радујем се речи твојој као онај који задобије велик плен (119, 162). Права сласт, дакле, и богатство, и радост, и весеље јесте у речи Божјој. Све богатство овога света, и сласт, и радост јесу само лисната прича према богатству, сласти и радости у духовном свету, у царству Божјем. А које је на доброј земљи то су они који реч слушају, и у добром и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу. Ово рекавши повика (Исус): Ко има уши да чује нека чује. Добра земља то су добре душе, душе жедне истине и гладне љубави. Као жедан јелен што јури и тражи воде, тако и ове добре душе јуре по сувој пустињи овога света и траже да загасе своју жеђ и глад истином вечном и љубављу непролазном. И кад на такве душе падне роса и мана небесна са Христових уста, оне се купају у радости, и расту високо до небеса, и доносе неизмерни род. Кроз те душе само један пут води, и њим само Христос ходи; за све остале путнике и пролазнике тај је пут затворен. У тим душама нема камењака ни трњака, но само чиста, плодородна и мека земља, на којој само један усев расте, онај што га Христос Господ сеје. Каже се: и држе је у добром и чистом срцу. Не држе добри људи реч Христову записану на хартији, јер хартија је ван човека, и може се изгубити, нит је држе само у памети јер памет је на искрају човека, те се може заборавити. Него је држе у средини самих себе, у срцу своме, у срцу доброме и чистоме, где нити се губи нити заборавља, но као квасац буја, и као пшеница род доноси, и као лоза винова весели човека, и као уље маслиново помазује цео живот човеков, те се светли као сунце. Колико рода доноси реч Христова на доброј земљи? Један по сто, један по шест, а један по тридесет. Ово је Господ рекао по бескрајној милости Својој и снисхођењу према људима. Он не тражи од свију људи подједнако, него од некога више, од некога мање, да би се само што више душа спасло и царство небесно наследило. Јеванђелист Лука спомиње само стоструки род - род сто пута онолико - да покаже уопште величину рода на доброј земљи. А Матеј и Марко не говоре о величини рода уопште него о три различне количине рода које задовољавају Домаћина. Овим се исказује иста мисао као и причом о талантима. И слугу са десет таланата као и слугу са четири таланта Господ је ословио истим речима и наградио истом наградом: слуго, добри и верни - уђи у радост господара својега (Мат. 25, 21-23)! Јер и царство небеско има ступњева величине и власти, те и сва спасена створења нису на истом ступњу, мада су сва у неисказивом сјају и неизреченој радости. Ко има уши да чује нека чује! Овим речима завршио је Господ и тумачење приче, као што је претходно пред народом овим истим речима завршио саму причу. И то још повика. И двапут понавља исте речи, и оба пута, каже се: повика! Зашто то? Зато, да би пробудио унутрашњи слух оглувелих људи. Да би одјекнула животна мудрост Његова кроз столећа и столећа, и да би је чула сва поколења људска до свршетка времена. Зато поновљено повика и поновљено рече: Ко има уши да чује нека чује. Повика човекољубиви Пријатељ људи, једини Пријатељ оних, на које су навалиле црне тичурине небеске као на остављену стрвину; повика, да укаже на опасност; повика, да укаже један једини уски пут за спасавање из трулежног горења и димљења овога света, повика кротки и Благи Господ, јер се овде не ради ни о чем мањем него о спасењу живота људи, не о хаљини, и не о кући, и не о имању, него - о животу. Његова вика није од гнева на људе него вика нежне мајке која сагледа децу своју усред змија, па повиче! Деца се играју и не виде змије, а мајка види. И кад деца и сагледају змије, не знају којим путем да се спасу, а мајка зна. Зато мајка повиче к деци. Зато и Христос повика људима, с краја у крај историје: ко има уши да чује нека чује! Нека је слава и хвала живоме и животворноме Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. „Најрадије бих вас све загрлио и најрадије бих вас све прозвао по имену…” цитат је из једног од ранијих обраћања епископа Григорија, данас диселдорфског и њемачког, а којим је почела синошња свечана академија у част двадесетогодишњице његове епископске сужбе, од чега је деветнаест година провео као херцеговачки епископ. Највећа дворана Требиња, у требињском Културном центру, била је исувише мала да би примила све оне из овог града, Херцеговине и из разних других крајева, који су присуствовали овом догађају. Током програма, вођеног од стране Тамаре Рајковић и ђакона Бранислава Рајковића, направљен је осврт на пет главних сегмената дјеловања епископа Григорија у протекле двије деценије. О градитељству, међурелигијским односима, списатељству, богословљу и епископству епископа Григорија, током вечери, говорили су: протопрезвитер ставрофор Дражен Тупањанин, фра Ико Скоко, Данијела Јелић, проф. др Богољуб Шијаковић и епископ Атанасије. Програм су употпуниле и уљепшале чланице Хора „Света Анастасија”, са својом хороначалницом Бранком Јанковић, као и фото-видео прилози монаха Теофила, протагонисте новог пројекта наше Епархије, под називом „Видеослов”. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  11. Епархија захумско-херцеговачка и приморска, 11. октобра 2019. лета Господњег од 20. часова, у Културном центру Требиње, организује свечану академију поводом двадесетогодишњице архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија (Дурића). Животопис Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија (Дурића) Епископ Григорије (Дурић) рођен је 17. децембра 1967. године у Варешу, у централној Босни, у православној српској породици од оца Здравка и мајке Савке рођ. Јовић. Детињство је провео у селу Планиница, где је живела његова породица, иначе пореклом из херцеговачког села Бањани из околине Билећког језера. Основну школу је завршио у Варешу 1981. године, а 1984. Електроничарску (у то време тако названу) школу у Варешу. Средњу богословску школу је уписао 1984. и завршио је 1988. у Београду, након чега уписује Богословски факултет и потом 1989. одлази на одслужење војног рока у Загреб. Замонашен је у манастиру Острог 23. јуна 1992. године, одакле одлази са епископом Атанасијем (Јевтићем) у обновљени манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош код Требиња. Рукоположен је у чин јерођакона 17. јула 1992, а у чин јеромонаха 19. августа 1992. године. Тврдошки игуман постаје 12. маја 1996, а архимандрит 19. августа 1997. године. Богословски факултет је завршио 1994. године и од 1995. до 1997. био је на постдипломским студијама у Атини. На владичанском трону Херцеговачке епархије епископ Григорије је устоличен по благослову тадашњег Патријарха српског Павла од стране Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића), дана 3. октобра 1999. године, када је стао на чело српског народа у Херцеговини и постао његов духовни вођа. Наследник је претходних јерарха ове, осам стотина година старе, епархије, од којих је први Иларион, а за њим следе седамдесеторица великих црквених пастира, попут Светог Данила Хумског, Светог Василија Острошког и Тврдошког, Светог Петра Зимоњића и других, до владике Атанасија (Јевтића). Носилац је Ордена Републике Српске (2012). Докторирао је 29. октобра 2014. године. Написао је књигу „Преко прага”, за коју је 2017. године добио Награду Кочићево перо, као и Награду Кочићева књига. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, у мају 2018. године, епископ Григорије изабран је за Епископа Епархије франкфуртске и све Немачке. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  12. У ноћи између петка и суботе, непознати вандали поломили су, порушили и уништили више од двадесет надгробних споменика на православном гробљу у Липљану, пише Јелена Ђорић, преноси Радио-телевизија Грачаница. Од преузимања ингеренција међународне заједнице на Косову и Метохији, ово православно гробље је више пута било на мети вандала. “Када смо као и сваке суботе изашли на гробље, имали смо шта да видимо. Преко двадесет споменика је порушено. Позвали смо полицију, то смо једино могли, и ево и сами можете да видите шта је овде урађено. Дешавало се и раније, рушили су споменике који су ближе путу. Овог пута су ушли дубље у гробље, да се ваљда не види, не примети, и порушили су преко двадесет спомен плоча, а на једној плочи су извршили и нужду”, рекао је за РТВ Грачаница Јовица Мирић, председник српске заједнице у Липљану. Преостали Срби у Липљану ово злодело на њиховим упокојеним рођацима, пријатељима, суграђанима тумаче као директну поруку да нису пожељни у овом граду. “Са великим болом и тугом су наши мештани добили прву информацију да су уништена два надгробна споменика. Међутим, када смо дошли на лице места, видели смо да је више од двадесет споменика срушено, поломљено, уништено. Шта ми преостали Срби још можемо да очекујемо, ако им и наши мртви сметају. Ово је порука да не желе суживот са нама, да нема будућности овде за нас”, истако је Зоран Радић, представник Срба у општини Липљан. Увиђај је извршила КПС - полицијске станице у Липљану. У саопштењу Канцеларије за Косово и Метохију се каже да "рушење више од двадесет српских надгробних споменика у Липљану, у ноћи између петка и суботе, показује да је идеологија мржње и даље свеприсутна међу сепаратистима, али и да је шовинистичко оргијање на Косово и Метохији чињеница која никога на западу не узбуђује, јер то су само српски гробови". "Спаљене цркве и манастири, узурпирана имања, порушени споменици и прекопани гробови, јесу права слика друштвене стварности на самопроглашеном Косову, и свако ко то негира јесте саучесник у тихом континуираном погрому који се годинама одвија над српским народом и хришћанским наслеђем на самопроглашеном Косову", каже се између осталог у Саопштењу Канцеларије за Косово и Метохију које преноси РТВ Грачаница. Извор: Радио-телевизија Грачаница
  13. На данашњи дан пре двадесет година, започела је битка на Кошарама. Битка на југословенско-албанској граници која је трајала 67 дана, битка која је однела 108 живота. Једна од тежих борби у новијој историји српске војске која је постала симбол одбране отаџбине. Радио-телевизија Србије у копродукцији са Министарством одбране снимила је документарно-играни филм "Ратне приче са Кошара" који ће у 21 сат бити премијерно приказан на Првом програму. Снимљено је више од 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици на Кошарама, а путем реконструкције и драматизације њихових сведочења, филм хронолошки прати дешавања на југословенско-албанској граници од 9. априла 1999. године до повлачења наше војске са Косова и Метохије. Борба на Кошарама започела је 9. априла у раним јутарњим сатима, када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније. Циљ им је био да се раздвајањем и разбијањем јединица Војске Југославије између Ђаковице и Пећи споје са снагама УЧК у Метохији. Да је непријатељ успео да продре на Кошарама, судбина нашег народа и војске 1999. године била би сасвим другачија. Део државне границе око карауле Кошаре чине планински врхови чија висина прелази 2.000 метара, у то доба и даље прекривени снегом. Тај део штитило је нешто више од сто припадника 53. граничног батаљона, који су се током два дана борби супротставили десетоструко јачем непријатељу. Припадници 5. батаљона Војне полиције на положају "Ја мислим да је сваки дан био као година, не знате одакле вас више гађају, да ли минобацачким минама, да ли падају гранате од бестрзајних топова, да ли пушчаном муницијом", сведочи Саша Радојевић, заменик командира карауле Кошаре. У помоћ граничарима тада је стигао вод Војне полиције. Међутим, напад је силовит и снаге УЧК успеле су да заузму положаје Раса Кошарес и Маја Глава, доминантне тачке са којих контролишу свако кретање ка граничној линији. Заузели су и саму зграду карауле која се због неповољног положаја није ни могла бранити. Страни медији тада преносе снимке уласка војника УЧК, који то прослављају као свој успех. Војник 125. моторизоване бригаде у заклону Освајањем врха Маја Глава, снаге УЧК су ушле 100 до 200 метара у дубину Југославије, а освајањем Раса Кошарес заузели су километар и по наше територије. Доласком припадника 125. моторизоване бригаде, која је до тада пружала дубинску подршку, формирана је линија одбране која је спречила даљи продор непријатеља. Наша војска наредних дана покушавала је да поврати Раса Кошарес и Маја Главу. Ускоро им се придружују и припадници елитних јединица: 72. специјалне и 63. падобранске бригаде. Линија фронта је стабилизована, а борбе са непријатељем нису јењавале. "Киша метака је пролетала. Имали смо среће да нас ниједан метак није закачио, да нас није ранио. Пришли смо му са леђа, човек је био шокиран", сведочи о нападу на једно митраљеско гнездо УЧК Милутин Радић, тада војник на одслужењу војног рока у 125. моторизованој бригади. На свој положај заједно са војником Дарком Анђелковићем вратио се са освојеним митраљезом. Непријатељ је био изненађен и када су 11. маја по крајње неприступачном терену на висину од 1.800 метара на линију фронта пристигла два тенка. Припадници 72. специјалне бригаде у заклону од снега Како описује Владимир Кнежевић из 63. падобранске бригаде: "Кад су загрмела два тенка, кад је земља почела да се тресе, то је, не могу да објасним, олакшање. Човек због људи који су то урадили осећа такав понос. Осећам да нисмо сами. Добро је, дошли су мајстори." Била је то подршка борцима који су свакодневно гледали смрти у очи. Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби. Извиђачко-диверзантска чета 72. специјалне бригаде на Кошарама Погинуло је 108 војника, подофицира, официра, резервиста и добровољаца. Просечна старост погинулих била је 25 година. У бици на Кошарама учествовало је око 1.500 припадника Војске Југославије. Борбе су трајале све до 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије после Кумановског споразума повукла са Косова и Метохије. Војници на одслужењу војног рока 53. граничог батаљона Када је постало очигледно да трупе на Кошарама не могу да се пробију и да је копнена офанзива на овом правцу немогућа, крајем маја 1999. године снаге УЧК су у садејству са НАТО снагама покушале да у дубину територије Косова и Метохије крену другим правцем, преко планине Паштрик ка Призрену. Весна ИЛИЋ
  14. Мајански православни су група од неколико хиљада Гватемалаца и Мексиканаца који су приступили Православној Цркви 2010. године и налазе се под јурисдикцијом Мексичке Грчке Православне Митрополије. Зову се „мајанским“ православцима, јер су већина обраћеника (али не сви) потомци древних Маја који су живели у Централној Америци много пре него што су стигли Европљани. А када данас говоримо о Мајама, помишљамо на древну историју, али још и данас живе милиони мајанског народа у Централној Америци који говоре своје аутохтоне мајанске језике. Ових година је велика група ових Маја приступила Православној Цркви. Извор: Српска Православна Црква
  15. Присутне је поздравио протопрезвитер Бранко Ћурчин, настојатељ храма, захваливши на љубави и прегалаштву директорици Славољупки Михајловић и колективу Основне школе Душан Радовић на Клиси, као и наставници музичког васпитања Снежани Протић. Захвалан сам Богу, на првом месту, што нас је сабрао данас у наш свети храм, а захвалан сам и Његовом Преосвештенству Епископу бачком г. Иринеју, за благослов његов и подршку. Пре двадесет и пет година, по благослову владике Иринеја, блаженопочивши владика будимски Данило Крстић, освештао је наш привремени храм овде на Клиси, нашу капелу у којој смо служили двадесет година. Пре пет година, захваљујући подршци и прилозима свих вас, саградили смо овај храм. Наш савременик отац Тадеј, неком човеку који је једном приликом дошао код њега и жалио се да има тешке помисли и да му је тешко уопште, али после разговора отац Тадеј је закључио да тај човек нема неки реалан проблем, рекао му је: Кад ти је тешко, ти певај! Дакле, песма је та која има задатак да оплемени човека и од најстаријих времена људи су песмом славили Бога. Ми вечерас песмом славимо и хвалимо Бога за сва добра која нам је дао, навео је отац Бранко. У име братства храма на Клиси, а као знак захвалности на дугогодишњој сарадњи и плодоносном заједничком раду, отац Бранко је даривао наставници Снежани Протић икону Свете мученице Катарине Синајске. Настојатељ Световазнесењског храма је ову икону лично добио на поклон од блаженопочившег архиепископа синајског Дамјана, који је посетио Нови Сад пре тачно двадесет и пет година. Икона има сертификат са потписом архиепископа Дамјана. Основна школа Душан Радовић је једна од најстаријих у Новом Саду, према речима становника Видовданског насеља и то из периода непосредно после рата, када је радила под називом Краља Петра Првог. После ослобађања, од 1950. године, школа је означена бројем Б и као таква постоји све до именовања у Основну школу Ђура Јакшић која је наставу изводила у две школске зграде на Клиси и у Темеринској 133. Године 1982. удружењем у центар Славија школа постаје ООУР и понеће назив Новосадски партизански одред. Раздруживањем центра, школа постаје самостална. Постоје покушаји да јој се врати старо име Ђура Јакшић, али због школе у Каћу са истим називом, која је постала саставни део Новог Сада, није правно омогућено враћање на старо. Од јануара 1993. године школа је понела име дечјег писца Душана Радовића. Данас, у овој васпитно-образовној установи, усавршава се више од хиљаду деветсто ђака. Поред умилних гласова хора Вивак, вечерашњу свечаност су увеличали и гостујући хорови основних школа Иван Гундулић и Ђура Даничић. Под диригентском палицом Биљане Оравец, хор Основне школе Ђура Даничић је извео Тебе појем, из Литургије Светог Јована Златоуста. Представљајући се овом композицијом, наведени хор је освојио прво место на републичком такмичењу хорова у Србији. У културно-уметничком програму су учествовали и флаутиста Мирослав Јанковић, виолинисткиња Марија Бадњар и глумци Театра младих. Извор: Радио Беседа
  16. -Отац Бранко Ћурчин: „Песма има задатак да оплемени човека“- Тебе појем, Молитва Богу, Теби Мајко Божја, Анђео чувар, Мајка Ангелина, и многе друге духовне композиције одјекивале су храмом Вазнесења Господњег на Клиси, у уторак, 12. јуна 2018. године. Величанственим извођењем наведених композиција, хор Основне школе Душан Радовић - Вивак, отворио је свечаност у Световазнесењском храму, који прославља значајан јубилеј ̶ двадесет и пет година од организовања литургијског живота. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Присутне је поздравио протопрезвитер Бранко Ћурчин, настојатељ храма, захваливши на љубави и прегалаштву директорици Славољупки Михајловић и колективу Основне школе Душан Радовић на Клиси, као и наставници музичког васпитања Снежани Протић. Захвалан сам Богу, на првом месту, што нас је сабрао данас у наш свети храм, а захвалан сам и Његовом Преосвештенству Епископу бачком г. Иринеју, за благослов његов и подршку. Пре двадесет и пет година, по благослову владике Иринеја, блаженопочивши владика будимски Данило Крстић, освештао је наш привремени храм овде на Клиси, нашу капелу у којој смо служили двадесет година. Пре пет година, захваљујући подршци и прилозима свих вас, саградили смо овај храм. Наш савременик отац Тадеј, неком човеку који је једном приликом дошао код њега и жалио се да има тешке помисли и да му је тешко уопште, али после разговора отац Тадеј је закључио да тај човек нема неки реалан проблем, рекао му је: Кад ти је тешко, ти певај! Дакле, песма је та која има задатак да оплемени човека и од најстаријих времена људи су песмом славили Бога. Ми вечерас песмом славимо и хвалимо Бога за сва добра која нам је дао, навео је отац Бранко. У име братства храма на Клиси, а као знак захвалности на дугогодишњој сарадњи и плодоносном заједничком раду, отац Бранко је даривао наставници Снежани Протић икону Свете мученице Катарине Синајске. Настојатељ Световазнесењског храма је ову икону лично добио на поклон од блаженопочившег архиепископа синајског Дамјана, који је посетио Нови Сад пре тачно двадесет и пет година. Икона има сертификат са потписом архиепископа Дамјана. Основна школа Душан Радовић је једна од најстаријих у Новом Саду, према речима становника Видовданског насеља и то из периода непосредно после рата, када је радила под називом Краља Петра Првог. После ослобађања, од 1950. године, школа је означена бројем Б и као таква постоји све до именовања у Основну школу Ђура Јакшић која је наставу изводила у две школске зграде на Клиси и у Темеринској 133. Године 1982. удружењем у центар Славија школа постаје ООУР и понеће назив Новосадски партизански одред. Раздруживањем центра, школа постаје самостална. Постоје покушаји да јој се врати старо име Ђура Јакшић, али због школе у Каћу са истим називом, која је постала саставни део Новог Сада, није правно омогућено враћање на старо. Од јануара 1993. године школа је понела име дечјег писца Душана Радовића. Данас, у овој васпитно-образовној установи, усавршава се више од хиљаду деветсто ђака. Поред умилних гласова хора Вивак, вечерашњу свечаност су увеличали и гостујући хорови основних школа Иван Гундулић и Ђура Даничић. Под диригентском палицом Биљане Оравец, хор Основне школе Ђура Даничић је извео Тебе појем, из Литургије Светог Јована Златоуста. Представљајући се овом композицијом, наведени хор је освојио прво место на републичком такмичењу хорова у Србији. У културно-уметничком програму су учествовали и флаутиста Мирослав Јанковић, виолинисткиња Марија Бадњар и глумци Театра младих. Извор: Радио Беседа View full Странице
  17. 21 downloads

    Како се Срби множе дељењем. У овој сатиричној набрајалици српских подела Душан Ковачевић на себи својствен начин, духовито и неувијено, подсећа нас у колико смо се колона сврстали и колико нас има истих а толико различитих: небески и овоземаљски Срби, происточни и прозападни, патриоте и издајници, рационални и ирационални, ослободиоци и ослобођени, на –ић, –ов, –ац, –ски, –го и –ач, косовски и црногорски, босански и хрватски, подунавски и посавски, подрински и поморавски… и још много других и друкчијих. Поменуте поделе Ковачевић сагледава као наслеђе вековних и непролазних српских међусобица, па док читамо ове апсурдне редове увиђамо као у каквој гротески колико су српске свађе бесмислене и штетне и, истовремено, колико усађене у српски менталитет. Пођеднако саркастичан у прози као и у својим драмама и црним комедијама, писац Двадесет српских подела истовремено ће засмејати и забринути своје читаоце – свака од двадесет прича једна је нова опомена настала из запитаности над судбином свог народа. Ново издање изабраних дела нашег највећег живог драмског писца!
  18. У писму јеросхимонаха Рафаила (Берестова) нису се нашли одговори ни на једно од питања која се тичу његове делатности и његових побуда. Зато сам сада набројао та питања О. Рафаил и о. Онуфрије (Блог свештеника Георгија Максимова, 9. 3. 2018) После доста бурног развоја моје полемике с расколницима – следбеницима јеросхимонаха Рафаила (Берестова), добио сам од њега отворено писмо, у којем ми захваљује за „лекцију смирења“ и скромно признаје да не сматра себе старцем. О. Рафаил је замолио људе да ми проследе своје писмо, што су многи и урадили. Нажалост, у његовом писму нису се нашли одговори ни на једно од питања која се тичу његове делатности и његових побуда. Зато сам у одговору набројао та питања, да би о. Рафаилу било лакше да одговара. И тако, сада молим оне који имају могућност да предају та питања о. Рафаилу (Берестову). Такође предлажем могућност онима које, као и мене, занимају одговори на ова питања, да се придруже писму. Ако желите, можете у коментарима написати ваше податке и додаћу Вас у текст писма као потписнике. О. Рафаил воли да потписује разна колективна отворена писма и изјаве, тако да ће можда присуство много потписника помоћи да брже добије моја питања. Ево их: __________________________________ Драги о. Рафаиле, Свештеник Георгије Максимов Захваљујем Вам за писмо. Међутим, из Вашег писма се стиче утисак да све материјале које сам записао ви сводите на ругање и омаловажавање Вас лично, и једино питање на које сте одговорили јесте да ли Вас треба сматрати старцем? Међутим, свођење целе настале озбиљне расправе само на то питање је, по мом мишљењу, неоправдано. Могуће је да Вам Ваши помоћници нису дали да погледате моје видео снимке, а можда и јесу, али нисте имали времена да их погледате. Ја и не инсистирам на томе да их обавезно погледате. Да би вам било лакше, ја сам издвојио из свега што сам рекао у расправи двадесет питања које имају суштинску важност, и изложио сам их у писменом облику. Прилажем их испод и биће ми драго да добијем од Вас одговоре, и неће само мени бити драго, пошто делатност који Ви и Ваши помоћници спроводите збуњује многе православне људе. ПРВО ПИТАЊЕ Зашто Ви ширите такозвани „Руски символ вере?“ Тај текст, који се на интернету лажно приписује или Св. Јовану Шангајском или Теодосију (Кашину) нема с њима никакве везе, и уствари га је 1999. године саставио расколник Ефрем (Красовски). Од давнина су у Цркви символом вере називали текстове у којима се „малим бројем речи излагала целокупност свих коренитих догмата Хришћанства“ (митр. Макарије (Булгаков)). Тако да сам назив „символ вере“ подразумева догматски значај текста. Након потврђивања Никејско-Цариградског символа вере, седмим правилом III Васељенског сабора установљено је: „да не буде дозвољено ником да изговара, или пише, или саставља другу веру осим оне одређене од светих отаца, који су се сабрали у граду Никеји са Светим Духом“. Зато се чак и Васељенски сабори који су уследили нису усудили да своје дефиниције вере називају „символом вере“ или да некако допуњују раније утврђени символ. И ево на крају XX века Ефрем (Красовски), рашчињен у Заграничној цркви, усудио се да назове свој текст „руски символ вере“, и још је позвао руске људе да га читају „одмах после Никејско-Цариградског“. У том тексту већ се само на основу његовог назива државном монархистичком уређењу приписује догматски и конкретно сотериолошки значај (вера у монархију је повезана са „спасењем душа наших“). То је увођење новог учења, које потпада под анатему отаца VII Васељенског Сабора: „Оне који додају било шта учењу саборне Цркве… ми предајемо анатеми“. Осим тога, у том „символу“ је изложена јавна лаж: да је наводно „Православна Царска Аутократија… утврђена за вечна времена ради мира и благостања Отаџбине Руске“. 1917. године прекинута је царска аутократија у Русији, и само на основу те чињенице она не може бити названа вечном и, према томе, реч је о увођењу не само новог, него и очигледно лажног догмата. Зашто Ви и Ваша чеда ширите нови символ вере и нове, лажне догмате? ДРУГО ПИТАЊЕ Зашто ви ширите лажно пророчанство о томе да ће наводно будући руски цар бити истовремено и патријарх? Па то је забрањено канонима; шесто апостолско правило гласи: „Епископ да не прима на себе световне дужности, иначе ће му се одузети свештенички чин“. Према томе, такав цар-патријарх био би прекршилац и непоштовалац канона, и Ви, ширећи то лажно пророчанство (а лажно је јер јавно противречи апостолским правилима), пропагирате кршење канона Цркве као нешто нормално и чак похвално. Вреди такође узети у обзир да је и преп. Максим Исповедник директно и без страха говорио да цар не може бити свештенослужитељ, и то је била једна од оптужби против њега од стране јеретика. ТРЕЋЕ ПИТАЊЕ Зашто Ви проповедате ново учење о томе да ће се наводно од будућег цара Русије „изменити цела васељена“? И подмећете то као истину од Бога, наводећи сумњиво виђење кијевског свештеника коме је забрањено служење? Да ли се Васељена сваки пут мењала због прошлих руских царева? Да ли се она мењала због грчких, српских, грузијских, бугарских и других православних монарха? Ако јесте, на који начин и који светитељи о томе уче? А ако се због прошлих није мењала, зашто ће се онда због будућег променити? И на који начин? ЧЕТВРТО ПИТАЊЕ Зашто Ви учите да наводно треба крстити људе које су умрли некрштени, када 26. правило Картагинског сабора то директно забрањује: „Да се не догоди незнање презвитера да крсте оне који су већ скончали“? ПЕТО ПИТАЊЕ Ви сте изјавили много пута да је нови руски пасош печат антихриста, ко га извади, тај „се поистовећује са сатаном и његовим системом антикрштења“. Слично сте говорили и о матичним бројевима грађана, личним картама, здравственим књижицама, пензионим и другим картицама. Притом Ви и Ваша чеда имате иностране пасоше, које издаје исти систем као и горе наведене документе. Како то да Ваши инострани пасоши остају имуни на нечистоте антихристовог система, који издаје све сличне документе што их називате антихристовим? „Зар може из истог извора тећи слатко и горко“ (Јак. 3:11). Зар сте заборавили да „не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати“ (Мт. 7:18). Како је могло зло дрво антихристовог система родити добар плод у виду ваших иностраних пасоша? ШЕСТО ПИТАЊЕ Ви сте прогласили анатему чак и физичким носиоцима – чиповима, картицама и пасошима, као упрљаним антихристовим системом. Зашто новац који Ви примате као прилог и плате за „светогорски корен“ од људи који имају те документе, и који су одштампани од истог система који је и направио те документе, сматрате добрим да се узима и од њих живи? Зашто се Ви од новца произведеног тим системом не одричете и на њих не бацате анатему? Зар неће антихрист користити новац за успостављање свог утицаја? Каква то чудесна благодатна сила омогућују новцу да остане неупрљан од антихристовог система? Зашто се утицај те благодатне силе односи само на новац који Ви примате и на Ваше иностране пасоше, а не односи се, на пример, на матичне бројеве и личне карте? СЕДМО ПИТАЊЕ Ви сте много пута јавно позивали људе да спале нове руске пасоше, које сте називали масонским. Притом Ваш помоћник јеромонах Онуфрије „духовно руководи“ независно установљеним женским „скитом“ (тзв. Иверско-Серафимова пустиња) у селу Бољшоје Јакшино Селижаровске општине Тверске области. И, по речима очевидаца, настојатељица монахиња Антонија (Јегорова) има нови руски пасош. Још најмање једна сестра по благослову јеромонаха Онуфрија исто има руски пасош. Сестре тог „скита“ кажу да, по Вашим и речима о. Онуфрија, иако је тај пасош „веома лош“, ради благог дела неки могу да га задрже. Како то објашњавате, о. Рафаил? Те сестре, укључујући и „настојатељку скита“ нешто нису схватиле или су измислиле? Или то јеромонах Онуфрије у тајности од Вас благослови према свом нахођењу некима да користе руске пасоше? Или се све то догађа по Вашем знању и благослову и Ви сте променили своје мишљење? Али зашто Ви то онда не кажете гласно, што је изгледа случај ако вађење новог пасоша не представља однос са сатаном и антикрштењем и дозвољено је хришћанима и чак монасима? ОСМО ПИТАЊЕ Ви сте пре више од годину дана објавили апел са речима: „не идите више у цркве где помињу слуге антихриста – екуменисте“ на тај начин позвавши да се не иде у цркве где помињу патријарха. Али истовремено, када Вам је било потребно, Ви сте мирно отишли у манастир Хиландар, и стајали сте тамо у храму на служби, на којој су помињали патријарха Вартоломеја. Зашто сами не испуњавате то на шта позивате друге? Ви кажете да тајне свештеника, који помињу патријарха, важе, што значи да је у чаши са причешћем – Христос. Зашто онда позивате хришћане да не иду туда где је Христос, и куда и Ви сами, када Вам је то потребно, идете? ДЕВЕТО ПИТАЊЕ Ваш помоћник о. Онуфрије објавио је текст у којем се изјављује да Ви награђујете звањем генералисимуса А. Добичина и Г. Цареву, а касније сте потврдили ту „награду“ и на видео снимку. Ко Вас је јавно опуномоћио да делите звања генералисимуса Вама блиским људима? Зар не мислите да је гордо и да не одговара монашком смирењу себе овластити и делити звања другима? ДЕСЕТО ПИТАЊЕ Да ли је по Вашем благослову Ваш помоћник јеромонах Онуфрије (Стебељев-Веласкез) објавио на сајту „Москва-Трећи Рим“ текст у којем се међу мученицима који се за нас моле помињу отворени атеисти (Г. Трошев), а међу савременим „херојима Свјатој Руси“ лица која су се одрекла Христа и примила ислам (А. Ковтун), а такође и нео-пагани, укључујући и оне који су спаљивали православне капеле (В. Лукоњин)? Да ли то значи да Ви и Ваша сабраћа верујете да се атеист, без обзира на своје одрицање од Бога, може не само спасти, већ и постати свети мученик, а херојима се могу сматрати одступници од Христа? Ако је јеромонах Онуфрије то објавио без Вашег знања, независно, зашто се он до сада није јавно извинуо православним људима које је збунио својим текстом? Исто као и Ваш „генералисимус“ А. Добичин, који је поставио тај текст? Зашто они ћуте чак и након што су их више пута јавно питали за ту публикацију? ЈЕДАНАЕСТО ПИТАЊЕ Зашто Ви називате себе и своје саборце исповедницима и дозвољавате да вас тако називају? Зар не знате да је исповеднички чин – чин светости, који се односи на оне које су мучили због вере, али не до смрти? Ко је и како Вас мучио или подвргавао тортури због вере? Колико је познато, ничег сличног у Вашој биографији није било, шта више – патријарх, од кога Ви позивате да се одступи, до сада не само да Вас није лишио чина, већ вам није ни забранио служење, а Ваши стамбени услови не само да се нису погоршали, него су се у међувремену побољшали (појавила се кућица на Криту). У чему је онда ваше исповедништво? Одговара ли хришћанској скромности додељивати себи или дозвољавати другима да Вам додељују име које добијају само светитељи одређених заслуга? ДВАНАЕСТО ПИТАЊЕ Зашто Ви називате себе и дозвољавате јеромонаху Онуфрију да себе назива монасима-светогорцима, иако нисте пријављени ни у једној евиденцији било ког светогорског манастира? Шта више, лично сте још 2002. године добили службени документ о неопходности напуштања Свете Горе, и притом, колико је познато, значајан део године не живите на Светој Гори? ТРИНАЕСТО ПИТАЊЕ године Ви сте, о. Рафаил, говорили да „Патријарха треба помињати… Ево иде осми сабор, на којем хоће да уведу јединство с католицима, нови стил, скраћивање постова, поновну женидбу свештенства и ожењен епископат… Добро, ми смо спремни чак и то да истрпимо, али када буду помињали Папу – ни у ком случају“. Године 2010. Ви сте такође говорили да ће прекидање помињања патријарха постати могуће у случају да он „почне молитвено да помиње папу Римског“. Ви сте упозоравали: „Важно је да не почне да се делује пре времена. Да се реагује на то чега још нема“. Међутим, 28. јануара 2016. Ви сте изјавили неопходност прекидања помињања патријарха Кирила, иако се ништа од тога што сте набројали није догодило, и папу Римског у Руској Цркви нису почели да помињу. Зашто сте онда почели да противречите себи и поступили сте управо онако како сте раније упозоравали да не треба поступати? Зашто сте почели „да делујете пре времена“? ЧЕТРНАЕСТО ПИТАЊЕ У априлу 2016. године говорили сте да ће се на Критском сабору разјаснити: „видећемо шта ће он (патријарх Кирил) радити, можда ће се успротивити јеретичком сабору, тада ћемо га примити као нашег светог патријарха. А ако он прихвати, учествује у сабору и потпише, онда више неће бити наш патријарх, већ расколник“. Као што је познато, патријарх Кирил је одбио да отпутује на сабор, одбио је да пошаље било какву делегацију, није учествовао на Критском сабору и није потписао документе који су тамо усвојени; шта више, Синод наше Цркве на челу са патријархом службено је изјавио 15. јула 2016. године, да се „Сабор одржан на Криту не може сматрати Свеправославним, а документи који су на њему усвојени не изражавају општеправославни консензус“. Архијерејски сабор је 2017. године поновио исто и додао отворену критику Критског сабора, између осталог указавши да усвојене документе не треба „сматрати примерним изразима истине православне вере и Црквеног Предања“. Међутим, без обзира на то, Ви не само да нисте одржали своју реч и нисте га прихватили „као свог светог патријарха“, већ сте предали патријарха Кирила анатеми. Зашто сте нарушили сопствено обећање? Зашто говорите једно, а чините друго? ПЕТНАЕСТО ПИТАЊЕ Да ли је по Вашем благослову или тајно од Вас братија Ваша на Светој Гори, при активном учешћу јеромонаха Онуфрија, организовала продају у Русији, Грчкој и Бугарског делова луковице биљке козлац као „светогорског корена“, који наводно лечи рак у последњем стадијуму, под условом одбијања обичног лечења и за цену од 50 евра по тегли? Да ли је по вашем благослову јеромонах Онуфрије лагао када је јавно изјављивао да је то „средство против рака познато монасима већ стотинама година“, како га производе и продају, између осталог, у Дохијару, како је његова делотворност потврђена лабораторијским испитивањима? ШЕСНАЕСТО ПИТАЊЕ Какав је Ваш однос према томе што Ваша духовна чеда прете физичким обрачуном онима који се осмељавају да Вас и њих критикују? Конкретно, Ваш „генералисимус“ А. Добичин ми је претио, а претње су добијали и други људи. Да ли они то раде по Вашем благослову, и да ли Ви одобравате слично понашање Ваших духовних чеда? СЕДАМНАЕСТО ПИТАЊЕ Како се усуђујете да говорите о будућности, када је из Ваших речи очигледно да не поседујете дар пророштва? 2010. године изјавили сте да се припрема сабор на Родосу, на којем ће „наши патријарси почети да помињу Папу“. Притом сте додавали: „Мислим да ће тако бити!“ Сабор није био на Родосу, већ на Криту, и патријарси после њега нису почели да помињу папу. Године 2015. сте изјавили: „Мислим да ће следеће године почети рат… Мислим да ће следеће године он бити на Духове“. Рат на Духове 2016. није почео. Зашто после тога с Ваше стране није било никаквих извињења за то што сте збунили многе људе својим гатањем о будућности? ОСАМНАЕСТО ПИТАЊЕ На видео снимку је забележено како у Вашем присуству Ваш помоћник јеромонах Онуфрије (Стебељев-Веласкез) назива господарем неког човека кога и Ви више пута спомињете као „Будућег цара“ Русије. Али пре званичног доласка на престо човек се не може звати господаром. Зашто Ви газите на тај начин законе Руског царства, установљене од стране правих царева? ДЕВЕТНАЕСТО ПИТАЊЕ Заједничко боравиште жена из Тверској области које сте организовали Ви и Ваш помоћник јеромонах Онуфрије називате не само Иверско-Серафимовом пустињом, већ и Светогорским метохом – барем га тако назива настојатељица монахиња Антонија (Јегорова), која себе зове „геронтиса“. Осим тога има још неколико ваших следбеника у Абхазији, који себе зову „Светогорским подворјем“. По уставу Свете Горе (чл. 14), само један од двадесет светогорских манастира може да отвара подворје (метох), и то само с благословом надлежног архијереја. На основу чега се усуђујете да доделите статус светогорских метоха заједницама Ваших следбеника у Русији и Абхазији, без икаквог права на то, и да ли сте обавестили о тим својим делатностима игумана манастира Хиландара, на чијој земљи боравите у својству госта? ДВАДЕСЕТО ПИТАЊЕ Ви сте изјавили да сте доделили звање генералисимуса А. Добичину као награду за његову делатност на интернету. Он је уредник сајта „Москва Трећи Рим“. На том сајту се регуларно објављују материјали који садрже наводе сумњивих аутора-езотерика, рекламе јоге и јеретички садржаји (на пример, проповед именославске јереси, осуђене пре револуције од стране две помесне Цркве и после револуције од стране светитеља Тихона и Серафима (Собољева)). Пошто се редакција сајта регуларно позива на Ваш ауторитет, објасните, молим вас, да ли стварно одобравате сличне садржаје и препоручујете их за читање православним људима? С нестрпљењем очекујем Ваше одговоре, свештеник Георгије Максимов Овом писму су се такође придружили: Архимандрит Никанор (Мишков), игуман монастира Светих Козме и Дамјана, Бугарска Православна Црква Протојереј Максим Обухов, Москва Протојереј Виталиј Рибаков, Рјазањ Јеромонах Корнилије (Колосков), реп. Адигеја Јеромонах Михеј (Шаповалов), Мордовија Свештеник Алексиј Сергејев, Пенза Свештеник Андреј Барабаш, Курск Свештеник Дионисиј Моничев, Ставропољ Свештеник Дионисиј Осадчиј, Брјанск Свештеник Георгиј Молчанов, Можајск Свештеник Андреј Нестеров, Луганск Свештеник Сергиј Доронченко, Нарткала Свештеник Анатолиј Слободчиков, Бежаници Свештеник Сергиј Корељски, Архангелск Свештеник Фјодор Сидоров, Москва Свештеник Илија Точуков, Владивосток Ђакон Аркадиј Кедров, Киров Ђакон Георгиј Кључников, Москва Ђакон Николај Лавренов, Москва Ђакон Авксентиј (Казаков) Монахиња Јелисавета (Горњицкаја) следе имена још педесетак мирјана Са руског посрбио: Светозар Поштићhttps://stanjestvari.com/2018/03/13/maksimov-berestovu/
  19. Свештеник Георгије Максимов: Двадесет питања јеросхимонаху Рафаилу (Берестову) У писму јеросхимонаха Рафаила (Берестова) нису се нашли одговори ни на једно од питања која се тичу његове делатности и његових побуда. Зато сам сада набројао та питања О. Рафаил и о. Онуфрије (Блог свештеника Георгија Максимова, 9. 3. 2018) После доста бурног развоја моје полемике с расколницима – следбеницима јеросхимонаха Рафаила (Берестова), добио сам од њега отворено писмо, у којем ми захваљује за „лекцију смирења“ и скромно признаје да не сматра себе старцем. О. Рафаил је замолио људе да ми проследе своје писмо, што су многи и урадили. Нажалост, у његовом писму нису се нашли одговори ни на једно од питања која се тичу његове делатности и његових побуда. Зато сам у одговору набројао та питања, да би о. Рафаилу било лакше да одговара. И тако, сада молим оне који имају могућност да предају та питања о. Рафаилу (Берестову). Такође предлажем могућност онима које, као и мене, занимају одговори на ова питања, да се придруже писму. Ако желите, можете у коментарима написати ваше податке и додаћу Вас у текст писма као потписнике. О. Рафаил воли да потписује разна колективна отворена писма и изјаве, тако да ће можда присуство много потписника помоћи да брже добије моја питања. Ево их: __________________________________ Драги о. Рафаиле, Свештеник Георгије Максимов Захваљујем Вам за писмо. Међутим, из Вашег писма се стиче утисак да све материјале које сам записао ви сводите на ругање и омаловажавање Вас лично, и једино питање на које сте одговорили јесте да ли Вас треба сматрати старцем? Међутим, свођење целе настале озбиљне расправе само на то питање је, по мом мишљењу, неоправдано. Могуће је да Вам Ваши помоћници нису дали да погледате моје видео снимке, а можда и јесу, али нисте имали времена да их погледате. Ја и не инсистирам на томе да их обавезно погледате. Да би вам било лакше, ја сам издвојио из свега што сам рекао у расправи двадесет питања које имају суштинску важност, и изложио сам их у писменом облику. Прилажем их испод и биће ми драго да добијем од Вас одговоре, и неће само мени бити драго, пошто делатност који Ви и Ваши помоћници спроводите збуњује многе православне људе. ПРВО ПИТАЊЕ Зашто Ви ширите такозвани „Руски символ вере?“ Тај текст, који се на интернету лажно приписује или Св. Јовану Шангајском или Теодосију (Кашину) нема с њима никакве везе, и уствари га је 1999. године саставио расколник Ефрем (Красовски). Од давнина су у Цркви символом вере називали текстове у којима се „малим бројем речи излагала целокупност свих коренитих догмата Хришћанства“ (митр. Макарије (Булгаков)). Тако да сам назив „символ вере“ подразумева догматски значај текста. Након потврђивања Никејско-Цариградског символа вере, седмим правилом III Васељенског сабора установљено је: „да не буде дозвољено ником да изговара, или пише, или саставља другу веру осим оне одређене од светих отаца, који су се сабрали у граду Никеји са Светим Духом“. Зато се чак и Васељенски сабори који су уследили нису усудили да своје дефиниције вере називају „символом вере“ или да некако допуњују раније утврђени символ. И ево на крају XX века Ефрем (Красовски), рашчињен у Заграничној цркви, усудио се да назове свој текст „руски символ вере“, и још је позвао руске људе да га читају „одмах после Никејско-Цариградског“. У том тексту већ се само на основу његовог назива државном монархистичком уређењу приписује догматски и конкретно сотериолошки значај (вера у монархију је повезана са „спасењем душа наших“). То је увођење новог учења, које потпада под анатему отаца VII Васељенског Сабора: „Оне који додају било шта учењу саборне Цркве… ми предајемо анатеми“. Осим тога, у том „символу“ је изложена јавна лаж: да је наводно „Православна Царска Аутократија… утврђена за вечна времена ради мира и благостања Отаџбине Руске“. 1917. године прекинута је царска аутократија у Русији, и само на основу те чињенице она не може бити названа вечном и, према томе, реч је о увођењу не само новог, него и очигледно лажног догмата. Зашто Ви и Ваша чеда ширите нови символ вере и нове, лажне догмате? ДРУГО ПИТАЊЕ Зашто ви ширите лажно пророчанство о томе да ће наводно будући руски цар бити истовремено и патријарх? Па то је забрањено канонима; шесто апостолско правило гласи: „Епископ да не прима на себе световне дужности, иначе ће му се одузети свештенички чин“. Према томе, такав цар-патријарх био би прекршилац и непоштовалац канона, и Ви, ширећи то лажно пророчанство (а лажно је јер јавно противречи апостолским правилима), пропагирате кршење канона Цркве као нешто нормално и чак похвално. Вреди такође узети у обзир да је и преп. Максим Исповедник директно и без страха говорио да цар не може бити свештенослужитељ, и то је била једна од оптужби против њега од стране јеретика. ТРЕЋЕ ПИТАЊЕ Зашто Ви проповедате ново учење о томе да ће се наводно од будућег цара Русије „изменити цела васељена“? И подмећете то као истину од Бога, наводећи сумњиво виђење кијевског свештеника коме је забрањено служење? Да ли се Васељена сваки пут мењала због прошлих руских царева? Да ли се она мењала због грчких, српских, грузијских, бугарских и других православних монарха? Ако јесте, на који начин и који светитељи о томе уче? А ако се због прошлих није мењала, зашто ће се онда због будућег променити? И на који начин? ЧЕТВРТО ПИТАЊЕ Зашто Ви учите да наводно треба крстити људе које су умрли некрштени, када 26. правило Картагинског сабора то директно забрањује: „Да се не догоди незнање презвитера да крсте оне који су већ скончали“? ПЕТО ПИТАЊЕ Ви сте изјавили много пута да је нови руски пасош печат антихриста, ко га извади, тај „се поистовећује са сатаном и његовим системом антикрштења“. Слично сте говорили и о матичним бројевима грађана, личним картама, здравственим књижицама, пензионим и другим картицама. Притом Ви и Ваша чеда имате иностране пасоше, које издаје исти систем као и горе наведене документе. Како то да Ваши инострани пасоши остају имуни на нечистоте антихристовог система, који издаје све сличне документе што их називате антихристовим? „Зар може из истог извора тећи слатко и горко“ (Јак. 3:11). Зар сте заборавили да „не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати“ (Мт. 7:18). Како је могло зло дрво антихристовог система родити добар плод у виду ваших иностраних пасоша? ШЕСТО ПИТАЊЕ Ви сте прогласили анатему чак и физичким носиоцима – чиповима, картицама и пасошима, као упрљаним антихристовим системом. Зашто новац који Ви примате као прилог и плате за „светогорски корен“ од људи који имају те документе, и који су одштампани од истог система који је и направио те документе, сматрате добрим да се узима и од њих живи? Зашто се Ви од новца произведеног тим системом не одричете и на њих не бацате анатему? Зар неће антихрист користити новац за успостављање свог утицаја? Каква то чудесна благодатна сила омогућују новцу да остане неупрљан од антихристовог система? Зашто се утицај те благодатне силе односи само на новац који Ви примате и на Ваше иностране пасоше, а не односи се, на пример, на матичне бројеве и личне карте? СЕДМО ПИТАЊЕ Ви сте много пута јавно позивали људе да спале нове руске пасоше, које сте називали масонским. Притом Ваш помоћник јеромонах Онуфрије „духовно руководи“ независно установљеним женским „скитом“ (тзв. Иверско-Серафимова пустиња) у селу Бољшоје Јакшино Селижаровске општине Тверске области. И, по речима очевидаца, настојатељица монахиња Антонија (Јегорова) има нови руски пасош. Још најмање једна сестра по благослову јеромонаха Онуфрија исто има руски пасош. Сестре тог „скита“ кажу да, по Вашим и речима о. Онуфрија, иако је тај пасош „веома лош“, ради благог дела неки могу да га задрже. Како то објашњавате, о. Рафаил? Те сестре, укључујући и „настојатељку скита“ нешто нису схватиле или су измислиле? Или то јеромонах Онуфрије у тајности од Вас благослови према свом нахођењу некима да користе руске пасоше? Или се све то догађа по Вашем знању и благослову и Ви сте променили своје мишљење? Али зашто Ви то онда не кажете гласно, што је изгледа случај ако вађење новог пасоша не представља однос са сатаном и антикрштењем и дозвољено је хришћанима и чак монасима? ОСМО ПИТАЊЕ Ви сте пре више од годину дана објавили апел са речима: „не идите више у цркве где помињу слуге антихриста – екуменисте“ на тај начин позвавши да се не иде у цркве где помињу патријарха. Али истовремено, када Вам је било потребно, Ви сте мирно отишли у манастир Хиландар, и стајали сте тамо у храму на служби, на којој су помињали патријарха Вартоломеја. Зашто сами не испуњавате то на шта позивате друге? Ви кажете да тајне свештеника, који помињу патријарха, важе, што значи да је у чаши са причешћем – Христос. Зашто онда позивате хришћане да не иду туда где је Христос, и куда и Ви сами, када Вам је то потребно, идете? ДЕВЕТО ПИТАЊЕ Ваш помоћник о. Онуфрије објавио је текст у којем се изјављује да Ви награђујете звањем генералисимуса А. Добичина и Г. Цареву, а касније сте потврдили ту „награду“ и на видео снимку. Ко Вас је јавно опуномоћио да делите звања генералисимуса Вама блиским људима? Зар не мислите да је гордо и да не одговара монашком смирењу себе овластити и делити звања другима? ДЕСЕТО ПИТАЊЕ Да ли је по Вашем благослову Ваш помоћник јеромонах Онуфрије (Стебељев-Веласкез) објавио на сајту „Москва-Трећи Рим“ текст у којем се међу мученицима који се за нас моле помињу отворени атеисти (Г. Трошев), а међу савременим „херојима Свјатој Руси“ лица која су се одрекла Христа и примила ислам (А. Ковтун), а такође и нео-пагани, укључујући и оне који су спаљивали православне капеле (В. Лукоњин)? Да ли то значи да Ви и Ваша сабраћа верујете да се атеист, без обзира на своје одрицање од Бога, може не само спасти, већ и постати свети мученик, а херојима се могу сматрати одступници од Христа? Ако је јеромонах Онуфрије то објавио без Вашег знања, независно, зашто се он до сада није јавно извинуо православним људима које је збунио својим текстом? Исто као и Ваш „генералисимус“ А. Добичин, који је поставио тај текст? Зашто они ћуте чак и након што су их више пута јавно питали за ту публикацију? ЈЕДАНАЕСТО ПИТАЊЕ Зашто Ви називате себе и своје саборце исповедницима и дозвољавате да вас тако називају? Зар не знате да је исповеднички чин – чин светости, који се односи на оне које су мучили због вере, али не до смрти? Ко је и како Вас мучио или подвргавао тортури због вере? Колико је познато, ничег сличног у Вашој биографији није било, шта више – патријарх, од кога Ви позивате да се одступи, до сада не само да Вас није лишио чина, већ вам није ни забранио служење, а Ваши стамбени услови не само да се нису погоршали, него су се у међувремену побољшали (појавила се кућица на Криту). У чему је онда ваше исповедништво? Одговара ли хришћанској скромности додељивати себи или дозвољавати другима да Вам додељују име које добијају само светитељи одређених заслуга? ДВАНАЕСТО ПИТАЊЕ Зашто Ви називате себе и дозвољавате јеромонаху Онуфрију да себе назива монасима-светогорцима, иако нисте пријављени ни у једној евиденцији било ког светогорског манастира? Шта више, лично сте још 2002. године добили службени документ о неопходности напуштања Свете Горе, и притом, колико је познато, значајан део године не живите на Светој Гори? ТРИНАЕСТО ПИТАЊЕ године Ви сте, о. Рафаил, говорили да „Патријарха треба помињати… Ево иде осми сабор, на којем хоће да уведу јединство с католицима, нови стил, скраћивање постова, поновну женидбу свештенства и ожењен епископат… Добро, ми смо спремни чак и то да истрпимо, али када буду помињали Папу – ни у ком случају“. Године 2010. Ви сте такође говорили да ће прекидање помињања патријарха постати могуће у случају да он „почне молитвено да помиње папу Римског“. Ви сте упозоравали: „Важно је да не почне да се делује пре времена. Да се реагује на то чега још нема“. Међутим, 28. јануара 2016. Ви сте изјавили неопходност прекидања помињања патријарха Кирила, иако се ништа од тога што сте набројали није догодило, и папу Римског у Руској Цркви нису почели да помињу. Зашто сте онда почели да противречите себи и поступили сте управо онако како сте раније упозоравали да не треба поступати? Зашто сте почели „да делујете пре времена“? ЧЕТРНАЕСТО ПИТАЊЕ У априлу 2016. године говорили сте да ће се на Критском сабору разјаснити: „видећемо шта ће он (патријарх Кирил) радити, можда ће се успротивити јеретичком сабору, тада ћемо га примити као нашег светог патријарха. А ако он прихвати, учествује у сабору и потпише, онда више неће бити наш патријарх, већ расколник“. Као што је познато, патријарх Кирил је одбио да отпутује на сабор, одбио је да пошаље било какву делегацију, није учествовао на Критском сабору и није потписао документе који су тамо усвојени; шта више, Синод наше Цркве на челу са патријархом службено је изјавио 15. јула 2016. године, да се „Сабор одржан на Криту не може сматрати Свеправославним, а документи који су на њему усвојени не изражавају општеправославни консензус“. Архијерејски сабор је 2017. године поновио исто и додао отворену критику Критског сабора, између осталог указавши да усвојене документе не треба „сматрати примерним изразима истине православне вере и Црквеног Предања“. Међутим, без обзира на то, Ви не само да нисте одржали своју реч и нисте га прихватили „као свог светог патријарха“, већ сте предали патријарха Кирила анатеми. Зашто сте нарушили сопствено обећање? Зашто говорите једно, а чините друго? ПЕТНАЕСТО ПИТАЊЕ Да ли је по Вашем благослову или тајно од Вас братија Ваша на Светој Гори, при активном учешћу јеромонаха Онуфрија, организовала продају у Русији, Грчкој и Бугарског делова луковице биљке козлац као „светогорског корена“, који наводно лечи рак у последњем стадијуму, под условом одбијања обичног лечења и за цену од 50 евра по тегли? Да ли је по вашем благослову јеромонах Онуфрије лагао када је јавно изјављивао да је то „средство против рака познато монасима већ стотинама година“, како га производе и продају, између осталог, у Дохијару, како је његова делотворност потврђена лабораторијским испитивањима? ШЕСНАЕСТО ПИТАЊЕ Какав је Ваш однос према томе што Ваша духовна чеда прете физичким обрачуном онима који се осмељавају да Вас и њих критикују? Конкретно, Ваш „генералисимус“ А. Добичин ми је претио, а претње су добијали и други људи. Да ли они то раде по Вашем благослову, и да ли Ви одобравате слично понашање Ваших духовних чеда? СЕДАМНАЕСТО ПИТАЊЕ Како се усуђујете да говорите о будућности, када је из Ваших речи очигледно да не поседујете дар пророштва? 2010. године изјавили сте да се припрема сабор на Родосу, на којем ће „наши патријарси почети да помињу Папу“. Притом сте додавали: „Мислим да ће тако бити!“ Сабор није био на Родосу, већ на Криту, и патријарси после њега нису почели да помињу папу. Године 2015. сте изјавили: „Мислим да ће следеће године почети рат… Мислим да ће следеће године он бити на Духове“. Рат на Духове 2016. није почео. Зашто после тога с Ваше стране није било никаквих извињења за то што сте збунили многе људе својим гатањем о будућности? ОСАМНАЕСТО ПИТАЊЕ На видео снимку је забележено како у Вашем присуству Ваш помоћник јеромонах Онуфрије (Стебељев-Веласкез) назива господарем неког човека кога и Ви више пута спомињете као „Будућег цара“ Русије. Али пре званичног доласка на престо човек се не може звати господаром. Зашто Ви газите на тај начин законе Руског царства, установљене од стране правих царева? ДЕВЕТНАЕСТО ПИТАЊЕ Заједничко боравиште жена из Тверској области које сте организовали Ви и Ваш помоћник јеромонах Онуфрије називате не само Иверско-Серафимовом пустињом, већ и Светогорским метохом – барем га тако назива настојатељица монахиња Антонија (Јегорова), која себе зове „геронтиса“. Осим тога има још неколико ваших следбеника у Абхазији, који себе зову „Светогорским подворјем“. По уставу Свете Горе (чл. 14), само један од двадесет светогорских манастира може да отвара подворје (метох), и то само с благословом надлежног архијереја. На основу чега се усуђујете да доделите статус светогорских метоха заједницама Ваших следбеника у Русији и Абхазији, без икаквог права на то, и да ли сте обавестили о тим својим делатностима игумана манастира Хиландара, на чијој земљи боравите у својству госта? ДВАДЕСЕТО ПИТАЊЕ Ви сте изјавили да сте доделили звање генералисимуса А. Добичину као награду за његову делатност на интернету. Он је уредник сајта „Москва Трећи Рим“. На том сајту се регуларно објављују материјали који садрже наводе сумњивих аутора-езотерика, рекламе јоге и јеретички садржаји (на пример, проповед именославске јереси, осуђене пре револуције од стране две помесне Цркве и после револуције од стране светитеља Тихона и Серафима (Собољева)). Пошто се редакција сајта регуларно позива на Ваш ауторитет, објасните, молим вас, да ли стварно одобравате сличне садржаје и препоручујете их за читање православним људима? С нестрпљењем очекујем Ваше одговоре, свештеник Георгије Максимов Овом писму су се такође придружили: Архимандрит Никанор (Мишков), игуман монастира Светих Козме и Дамјана, Бугарска Православна Црква Протојереј Максим Обухов, Москва Протојереј Виталиј Рибаков, Рјазањ Јеромонах Корнилије (Колосков), реп. Адигеја Јеромонах Михеј (Шаповалов), Мордовија Свештеник Алексиј Сергејев, Пенза Свештеник Андреј Барабаш, Курск Свештеник Дионисиј Моничев, Ставропољ Свештеник Дионисиј Осадчиј, Брјанск Свештеник Георгиј Молчанов, Можајск Свештеник Андреј Нестеров, Луганск Свештеник Сергиј Доронченко, Нарткала Свештеник Анатолиј Слободчиков, Бежаници Свештеник Сергиј Корељски, Архангелск Свештеник Фјодор Сидоров, Москва Свештеник Илија Точуков, Владивосток Ђакон Аркадиј Кедров, Киров Ђакон Георгиј Кључников, Москва Ђакон Николај Лавренов, Москва Ђакон Авксентиј (Казаков) Монахиња Јелисавета (Горњицкаја) следе имена још педесетак мирјана Са руског посрбио: Светозар Поштићhttps://stanjestvari.com/2018/03/13/maksimov-berestovu/ View full Странице
  20. 1. Читај литературу Ако треба да бираш, одложи есејистику, историју и филозофију. Читај песнике и писце: истина коју ти преносе не да се ни упрегнути ни фалсификовати, јер је истина срца. Читај бар десет страница дневно. 2. Буди чист Сапун и вода су сваком доступни. То је ствар поштовања, најпре према себи. 3. Лепо се одевај Јер учмали мушкарац у тренерци јесте последњи степен пред пацовском регресијом. 4. Поштуј законе Поредак не заслужује твоје време ни напор. Зато му се немој замерати. 5. Не испољавај убеђења Јер "човек од убеђења је крут, догматичан, досадан, и, каошто доликује, тупав. Убеђења најчешће и немају никаквог утицаја на људско понашање. Она само улепшавају таштину, правдају мутну савест и маскирају глупост" (Александар Зиновјев) 6. Испољавај осећања Јер твоја осећања јесу твоје најистинитије лице. Јунак излази на мегдан без панцир-кошуље. 7. Пиши на папиру Нека твој траг не зависи само од електричне струје и америчких софтвера. 8. Дописуј се поштом Не дозволи да поштар доноси само рачуне и опомене! Три речи мастилом написане убедљивије су од три странице мејла. 9. Захваљуј, макар и без разлога Хвала. Спаси Бог (руски). Благодат (енглески, немачки). Милост ( француски, грчки, италијански). Свака захвалност је молитва. 10. Не бави се оним на шта не можеш утицати Геополитику остави професорима, пијандурама и велесилама. Презири "интелектуалце који важно врте палце", јер се купују "за шприцер и кавурму", што рече преобдарени перверзњак Балашевић. 11. Бави се оним што ти је при руци Ако се жалиш на скупоћу, а у башти ти расте коров уместо парадајза, умукни! 12. Троши што ближе Ако пљујеш по глобалистима, а купујеш хлеб у супермаркету ради неколико парица уштеде, умукни! 13. Проучавај туђе језике и вере Јер ко верује да Божја светлост обасјава само њега и њему сличне, тај је многобожац. 14. Не гаји непријатеље Мудар човек нема непријатеља. Само тупавци упиру прстом у друге уместо да се баве собом. 15. Говори и пиши конкретно Апстрактни појмови су за јаловце и аутисте 16. Не пуши Јер ти је то најизлишнији а најжилавији ланац око врата. 17. Дружи се са млађима од себе Јер ћеш у противном остати сам кад будеш најзанимљивији. 18. Уздај се у Тао Јер нам Христос рече:"Ја сам Пут" (Дарма, Тао) Не знамо шта је пут, нити куда нас води, али увек знамо када смо са њега скренули. 19. Буди и жена Јер нико није чисто мушко ни чисто женско, а жена је угрожена откада су жене постале мушкарци. И обратно. 20. Прави децу Јер су ти једини залог за свој народ и веру. Ако имаш двоје деце или више, можеш већ сад спокојно умрети.
  21. Слободан Деспот, историчар уметности, издавач, преводилац и писац, који живи у Швајцарској, рођен у Хрватској у којој је дуго потискивао своје српске корене, док није прихватио православље, а пре неколико година и писац најчитанијег романа о егзодусу Срба из Крајине Мед (објављеном у више десетина хиљада примерака у Галимаровој чувеној "белој едицији", превод на српски 2014), поставља у јубиларном 500. Печату питање: Шта нам преостаје данас, када је свака политичка опозиција "систему" компромитована или смешна? Пише да је одговор на то питање нашао, не код српских национал-демократа који окупе људи мање него нека осредња певаљка, већ у Калкути: Срце ми се расплинуло у тој милијарди верујућих душа које се у сваком тренутку моле Богу и судбини за милост да проживе, пропију или прежваћу следећи тренутак на овом свету. Тек у тим тропима сам назрео смисао Николајеве "Молитве на језеру" и чудесну моћ оног који скаче у провалију чврсто верујући да ће га божја рука спасти. Разумео телом и срцем, а не само умом, да све што нас окружује зависи само од нас самих и погледа којим обухватамо свет. Да "више чинимо оним што јесмо него оним што чинимо", како то срочи француски духовник и пустињак Шарл де Фуко. Без Индије не би било "Меда". Без "Меда" не би било романописца - а романописац је, Богу хвала, бесповратно отерао у мировину публицисту и политичара. У чему је разлика? У огромном утицају ситних ствари. Политика се јалово бави општим местима. Поезија и духовност се плодотворно баве ситницама. Ваљда зато што сам у поезију ушао у позним годинама, из ње сам жустро поцрпео сваку могућу науку и благодат за оно живота колико ми је суђено још да поживим. Свестан привилегије која ми је додељена, потрудио сам се да то искуство претворим у кратко "вјерују" за савремене невернике и инстант етику за нервозне цинике попут мене самог. 1. Читај литературу Ако треба да бираш, одложи есејистику, историју и филозофију. Читај песнике и писце: истина коју ти преносе не да се ни упрегнути ни фалсификовати, јер је истина срца. Читај бар десет страница дневно. 2. Буди чист Сапун и вода су сваком доступни. То је ствар поштовања, најпре према себи. 3. Лепо се одевај Јер учмали мушкарац у тренерци јесте последњи степен пред пацовском регресијом. 4. Поштуј законе Поредак не заслужује твоје време ни напор. Зато му се немој замерати. 5. Не испољавај убеђења Јер "човек од убеђења је крут, догматичан, досадан, и, каошто доликује, тупав. Убеђења најчешће и немају никаквог утицаја на људско понашање. Она само улепшавају таштину, правдају мутну савест и маскирају глупост" (Александар Зиновјев) 6. Испољавај осећања Јер твоја осећања јесу твоје најистинитије лице. Јунак излази на мегдан без панцир-кошуље. 7. Пиши на папиру Нека твој траг не зависи само од електричне струје и америчких софтвера. 8. Дописуј се поштом Не дозволи да поштар доноси само рачуне и опомене! Три речи мастилом написане убедљивије су од три странице мејла. 9. Захваљуј, макар и без разлога Хвала. Спаси Бог (руски). Благодат (енглески, немачки). Милост ( француски, грчки, италијански). Свака захвалност је молитва. 10. Не бави се оним на шта не можеш утицати Геополитику остави професорима, пијандурама и велесилама. Презири "интелектуалце који важно врте палце", јер се купују "за шприцер и кавурму", што рече преобдарени перверзњак Балашевић. 11. Бави се оним што ти је при руци Ако се жалиш на скупоћу, а у башти ти расте коров уместо парадајза, умукни! 12. Троши што ближе Ако пљујеш по глобалистима, а купујеш хлеб у супермаркету ради неколико парица уштеде, умукни! 13. Проучавај туђе језике и вере Јер ко верује да Божја светлост обасјава само њега и њему сличне, тај је многобожац. 14. Не гаји непријатеље Мудар човек нема непријатеља. Само тупавци упиру прстом у друге уместо да се баве собом. 15. Говори и пиши конкретно Апстрактни појмови су за јаловце и аутисте 16. Не пуши Јер ти је то најизлишнији а најжилавији ланац око врата. 17. Дружи се са млађима од себе Јер ћеш у противном остати сам кад будеш најзанимљивији. 18. Уздај се у Тао Јер нам Христос рече:"Ја сам Пут" (Дарма, Тао) Не знамо шта је пут, нити куда нас води, али увек знамо када смо са њега скренули. 19. Буди и жена Јер нико није чисто мушко ни чисто женско, а жена је угрожена откада су жене постале мушкарци. И обратно. 20. Прави децу Јер су ти једини залог за свој народ и веру. Ако имаш двоје деце или више, можеш већ сад спокојно умрети. View full Странице
  22. Стотине авиона које су прекриле небо иду директно једне на друге. Пилоти су добили своје задатке, топови и митраљези су запети, непријатељ је испред — као на длану. Секунда, и беспрекорна геометрија борбених редова се ломи, моментално урањајући у хаос ваздушне битке. Пре 76 година, 16. децембра 1941. године, код Стаљинграда је почела офанзивна операција на Дону, током које су снаге југозападног и левог крила Вороњешког фронта напале осму италијанску и трећу румунску армију, под командом фелдмаршала Ериха фон Манштејна. Обе стране ангажовале су за битку 400 до 500 разноврсних авиона. Црвена армија је за две седмице пресекла непријатељски фронт у ширини од 340 километара, уништила 11 дивизија противника и стигла до позадине групе донске армије. Успех је постигнут у великој мери захваљујући ефикасним пилотима совјетске авијације. Следи приказ најжешћих битака које су се одиграле у ваздуху у прошлом веку. Три битке Једна од највећих ваздушних битака Другог светског рата догодила се изнад Кубања у периоду од априла до јуна 1943. године, у јеку битке за Кавказ. Немачка страна, користећи бројчану предност у авијацији, ангажовала је око 1.200 авиона да би сломила офанзиву Црвене армије. Совјетски Савез је подигао у ваздух око 1.050 летелица. Совјетски асови борили су се како на новим ловцима, тако и на добро провереним авионима из претходних битака. Против авијације Луфтвафеа борили су се авиони ЛаГГ-3, Ла-5, Јак-1Б, Јак-7, као и амерички Р-39 „аерокобра“ и Р-40Е „китихоук“ и британски „спитфајер Mk.V“. Напади на копнене циљеве извођени су углавном из бомбардера Пе-2, јуришних авиона Ил-2 и Ил-4. Немци су се уздали у своје чувене „месере“ — Бф-109, у модификацијама Г-2 и Г-4, као и у ловце Фв-190. Основа немачке бомбардерске авијације били су авиони Хе-111 и Ју-88. Совјетска историографија дели битку изнад Кубања на три велике ваздушне битке. Прва је вођена од 17. до 24. априла у области Мисхакоа. Снаге Вермахта су уз снажну подршку авијације покушале да униште групацију 18. армије — полетело је 450 немачких бомбардера и 200 ловаца. Супротставило им се 500 совјетских авиона, међу којима и 100 бомбардера. Немачка страна успела је да сачува иницијативу у ваздуху, али је совјетска авијација успела да оствари свој главни задатак — да спречи непријатељске бомбардере да организовано бомбардују одреде совјетске војске. РИА НОВОСТИ „Иљушин“ Ил-2 био је јуришни бомбардер и један од најзначајнијих совјетских борбених авиона. Друга велика битка догодила се од 28. априла до 10. маја изнад станице Кримске. О њеној жестини говори и чињеница да је за три сата офанзиве немачка авијација извела више од хиљаду и по летова. Последње велике ваздушне борбе одиграле су се у периоду од 26. маја до 7. јуна у области станица Кијевске и Молдаванске. У три битке је Совјетски Савез изгубио око 750 авиона, Немачка око 1.100. Ваздушне борбе у Кубању совјетска историографија оцењује позитивно, с обзиром на знатну штету нанету немачкој авијацији на целом фронту. Совјетски пилоти су притом прошли кроз одличну школу током битке за Кавказ, израдили су низ ефикасних тактичких шема, научили да се боре у новим борбеним условима. Директан пут у самоубиство Једна од највећих ваздушних битака у тихоокеанској арени Другог светског рата била је Битка за Маријанска острва 19. и 20. јуна 1944. Пета флота америчке војне морнарице ступила је у борбу с моћном Императорском флотом Јапана која је имала девет „пловних аеродрома“. Американци су наступали са снагама од 12 носача авиона. Хиљаде америчких авиона кренуло је против 750 јапанских летелица. У овој бици је Императорска флота претрпела разарајуће губитке. За два дана Американци су изгубили 123 авиона, али су уништили више од 600 противничких летелица и потопили три носача авиона. До оваквог жалосног резултата Јапанаца довели су техничка несавршеност њихових ловаца и низак степен обучености посаде. Огромне губитке авијације Јапанска империја више није могла да надомести. У октобру 1944. године, током битке у заливу Лејте, која се сматра највећом поморском битком у историји, четири јапанска носача авиона нису могла да ступе у борбу само зато што за њих није било авиона. Пропаст на Маријанским острвима и нагли дефицит у авијацији делимично су заслужни за стварање одреда камиказа у јапанској флоти. „Црни уторак“ Жестоке ваздушне борбе запамћене су и у Корејском рату. Један од највећих пораза америчка стратешка авијација претрпела је 30. октобра 1951. године од совјетских авиона. Тог дана, који је у САД касније назван „црним уторком“, 21 тешки бомбардер Б-29 „стратофортрес“ у пратњи 200 ловаца полетео је према аеродрому Намси. Да би пресрела ову армаду у ваздух су се винула 44 совјетска МиГ-15. Ловачка ескадрила је веома заостајала за бомбардерима, тако да је полетела са закашњењем. Б-29 је у одређеној етапи летео с минималним покривањем. То су користили и совјетски асови. Двадесет два пара „мигова“ прошла су у јеку битке кроз проређени низ америчких Ф-86 и напала стратешке бомбардере. Оборено је дванаест „летећих тврђава“ и четири ловца, док су преостали бомбардери били принуђени да атерирају. По сведочанству пилота једног од Б-29, који је учествовао у нападу и касније пао у заробљеништво, у свим авионима који су издржали напад МиГ-15 било је убијених и рањених. Совјетска страна је у овој борби изгубила само једног ловца. Двоје против двадесет осам Шестог октобра 1973. године 28 египатских авиона МиГ-17 и МиГ-27 напало је израелску авио-базу Офира на Синајском полуострву недалеко од Шарм ел Шеика. На аеродрому је у том моменту био само један дежурни пар ловаца Ф-4 „фантом 2“ с посадама — по једним пилотом и навигатором у сваком авиону. Израелским авионима помогла је чињеница да их противнички ловци једноставно нису схватили као значајну опасност и да су почели да бомбардују писте и инфраструктуру базе. Пар се винуо у ваздух и одмах је египатским авионима наметнуо маневарску битку на близину. Велику помоћ израелским пилотима пружио је ракетни комплекс МИМ-23, који се налазио у авио-бази. Током шестоминутног сукоба, два „фантома“ су успела да оборе четири од седам ловаца и да се одрже до доласка појачања — четири израелска „миража“. Након тога су „мигови“ прекинули напад и полетели према планинама. Према мишљењу многих аналитичара, Ахилова пета египатских авиона у овој бици био је веома велики терет у виду бомби — њихови пилоти нису рачунали на озбиљан отпор противника. Египћани су, ипак, нанели приличну штету Израелцима: уништили су ракетни систем на аеродрому и погодили најмање три писте.
  23. Жабаљ – Протосинђел Данило, игуман манастира Бањска, крај Звечана, 3. децембра 2017. године, на дан Преподобног Григорија Декаполита и Светог Прокла, служио је свету Литургију у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Жабљу. По заамвоној молитви, протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски је заблагодарио Богу на благословеном и спасоносном периоду Божићног поста, као и оцу Данилу на началствовању Литургијом. Присутнима се обратио игуман манастира Бањска, који је пренео поздраве и благослов Епископа рашко-призренског г. Теодосија, а потом је и поучио вернике о значају поста и подвига. Отац Данило је, дан раније, другог дана децембра, у гостопримници Црквене општине жабаљске, одржао предавање на тему: „Светиње Призрена“. Следеће предавање ће одржати протосинђел Клеопа, настојатељ Световаведењског манастира у Сремским Карловцима. ФОТО АЛБУМ Палић – На молитвени спомен Светог Григорија Декаполита, у двадесет и шесту недељу по Духовдану, 3. децембра 2017. године, у храму Светог пророка Илије на Палићу, свету Литургију је служио протонамесник Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, уз саслужење протонамесника Душана Ђукића и новорукоположеног презвитера Вељка Васиљева. Након Литургије, по потреби наше Цркве, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, отац Миодраг је увео презвитера Вељка у дужност пароха палићког, при храму Свeтога пророка Илије. Овим постављењем разрешен је дужности досадашњи парох, протонамесник Душан Ђукић, који је постављен за пароха у Оџацима. ФОТО АЛБУМ Будисава – У двадесет и шесту недељу по Духовдану, 3. децембра 2017. године, протонамесник Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други је началствовао светом Литургијом у храму Сабора Српских Светитеља у Будисави, а саслуживали су пензионисани протопрезвитер-ставрофор Чедо Опарница, презвитер Бојан Ђурђевић и ђакон Мирослав Николић. Након Литургије, ђакон Мирослав је прочитао, у име Епископа бачког господина Иринеја, акт о постављењу новог пароха, презвитера Бојана Ђурђевића, а намесник новосадски други, отац Бранислав се обратио присутном народу и бираним речима представио новог свештенослужитеља на Њиви Господњој. У својој краткој беседи, отац Бојан је изразио велику захвалност Господу и Његовом Преосвештенству господину Иринеју, што је за прву парохију добио управо Будисаву о којој је имао прилике да чује само речи хвале. Он је истакао да свештеничка служба са собом носи огромну одговорност и одређену тежину, посебно за неког ко тек почиње своју службу, али да верује да ће заступништвом свих Српских Светитеља, као и молитвама парохијана, оправдати указано му поверење од стране Владике Иринеја. Оџаци – Протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки служио је празнично бденије у недељу, 3. децембра 2017. године, у Светосавском храму у Оџацима, уз саслужење протопрезвитера Бранка Вујиновића, архијерејског намесника оџачког и протонамесника Душана Ђукића, пароха палићког. Отац Бране је упознао присутне са одлукама Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, којима се протопрезвитер Бранко Вујиновић, досадашњи архијерејски намесник оџачки и парох прве парохије оџачке, поставља за пароха при храму Света Три Јерарха у Новом Саду, а досадашњи парох при храму Светог пророка Илије на Палићу, протонамесник Душан Ђукић постављен је на место вршиоца дужности архијерејског намесника оџачког. Протонамесник Бране је похвалио труд и рад досадашњег архијерејског намесништва оџачког и пожелео му успеха на новој парохији, а новопостављеном архијерејском намеснику оџачком и пароху прве парохије у Оџацима, протонамеснику Душану Ђукићу снаге и моћи на важној дужности која му је поверена. Отац Душан је изразио захвалност Владици Иринеју на указаном поверењу. ФОТО АЛБУМ Деспотово – У храму Рођења Светог Јована у Деспотову, у недељу 26. по Духовдану, у прву недељу Божићног поста, деца од првог до четвртог разреда ОШ „Браћа Новаков“, приступила су, са неколико наставника и родитеља, светој Тајни Причешћа. ФОТО АЛБУМ Извор: Радио Беседа

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...